kosmos digest, broj 2

2brojmaj 2013.

Kosmos Digest Izbor članaka objavljenih u prošlim brojevima časopisa Kosmos Journal

A selection of articles published in the Kosmos Journal past issues

elektronsko izdanje

Institucionalna korupcijaKada se izgube svrha i poverenje

Institucionalna korupcija opasno na-griza poverenje javnosti. Naše institu-cije su stvorene imajući na umu njiho-vu tačno oredjenu svrhu – na primer, Uprava za hranu i lekove (FDA) je stvorena da kontroliše bezbednost i efikasnost učinka hrane i lekova. Ali, institucije gube svoju osnovnu svrhu ako javnost gubi poverenje u njih.

Institucionalna korupcija se javlja uvek kada se pojavi nečiji interes, sprega dobitnih uticaja koji urode jednim ustupkom ili sa više njih. Takvi uticaji ili slabe efikasnost institucija ili slabe po-vernje javnosti u svoje institucije. Zato je od kritične važnosti koliko je jedna institucija podložna uticajima spolja. Tokovi uticaja odredjuju kako jedna in-stitucija funkciniše i kako ona ispunja-va svoju svrhu.

Nijedna instuitucija ne sme biti ni na koji način povezana sa bilo kojim uti-cajem na koji se oslonja ili trpi njegov uticaj i na taj način korumpira svoju svrhu. Nezavnisnost institucija je od imeprativne važnosti. Mada, realno posmatrajući, nezavisnost zapravo znači pravilno definisana zavisnost – odgovarajuća zavisnost. Nezavisni zakonodavci su u suštini zakonodavci koji zavise od volje naroda. Nezavisno sudstvo znači da sudije zavise od za-kona i samo se na njih oslanjaju. Od-govarajuća zavisnost je definisana svr-hom odredjene instutucije.

Definicija koncepta odgovornosti je takodje važna u dijagnosticiranju insti-tucionalne korupcije. Za ovo mogu da vam dam i jedan primer: 2006.godine sam imao privilegiju da zastupam kli-jenta, kao tužitelja, u slučaju ‘Hardwic-

ke v. The American Boychoir School’ (Hardwicke protiv Škole hora za de-čake). Slučaj je bio fokusiran na zlo-stavljanje od strane jedne osobe koja je živela u školskoj zgradi. Ko je bio odgovoran za ovo zlostavljanje? Da li je to bila ta osoba patološkog profila? Ili su to bili svi ljudi koji su mogli jednim telefonskim pozivom da prijave ovo zlostavljanje?

Za zakon je u ovom slučaju isključiva odgovornost bila na na patološkoj lič-nosti – osobi koja je najmanje bila u stanju da se popravi i preuzme odgo-vornost. Svi oni drugi u ovoj školskoj zajednici koji su sasvim jednostavno mogli da zaustave ovo zlostavljanje su bili poštedjeni. Naravno da je po-činilac u svakom slučaju odgovoran, ali ja smatram takodje da je trebalo da se utvrdi odgovornost i svih drugih koji

Sve češće se osećam kao putnik zatečen u avionu čiji pilot usred oluje flertuje sa stjuardesom. Moju lekarku više brine njena igra na golf terenu nego išta drugo. Većina vozača oko mene se ne skida sa svojih mobilnih telefona dok voze.

A ja pritom osećam kao da nam ističe vreme za suočavanje sa svim kritičnim problemima kojima se moramo ozbiljno posvetiti i istovremeno strah da smo negde suštinski neusmereni. Takva neusmeronost je već izazvala katastrofalne posledice.

Imamo korumpirane institucije koje su zaboravile svoju svrhu. Nedostaje im nezavisnost u odlučivanju i to baš u vreme

kada je nezavisnost potrebnija nego ikada upravo kao smernica njihovom delovanju i kao putokaz kako da najbolje služe narodu. Užasnim oglušivanjem o potrebe drugih ove institucije su potpale pod uticaj najprivilegovanih u našem društvu. Koga okriviti zbog ovoga? Ko je odgovoran?

Mi, koji smo medju najprivilegovanijim u ovom društvu i koji smo mogli da rešimo ovaj problem sistema, mi smo se povukli i već godinama unazad igramo ulogu pasivnog posmatrača.

Sada je došlo vreme da naše izbivanje van tokova zamenimo preuzimanjem odgovornosti.

Kosmos Salon - Izbor članaka - Izbor članaka objavljenih u prošlim brojevima časopisa: Kosmos JournalKosmos Salon Selection - A selection of articles published in the Kosmos Journal past issues

2

Napisao: Lawrence Lessig

su mogli da promene situaciju. Osećaj odgovornosti uključuje sve i podjedna-ko ga delimo.

Paradigma gledišta o korupcijiUticaj, Nezavisnost, Odgovornost

Sa stanovišta ova tri temeljna principa – uticaj, nezavisnost i odgovornost – ću vam pokazati kako vidimo sličnu matri-cu institucionalne korupcije u različitim kontekstima. Jer, zapravo postoji para-digma korupcije, splet uticaja koji ili podriva efikasnost institucija ili podriva poverenje javnosti u odredjenu insti-tuciju i kada naučimo da ovo da pre-poznajemo onda ćemo biti u stanju da je prepoznamo na mnogim mestima u javnom životu.

Mehanizam lobiranja: prvoklasni primer

Političko lobiranje vrlo lepo ilustruje paradigmu institucionalne korupcije. Kao što je to pokazao Robert Kaiser u svojoj izvanrednoj knjizi ‘So Damn Much Money’ (‘Proklet bio toliki no-vac’), institucija lobiranja se značajno promenila u poslednjih 15 godina. Ono što je pokrenulo tu promenu je nevero-vatan rast čitave jedne industrije koja se stvorila oko procesa lobiranja, toliko različitih delatnosti koje bi mogle da se svrstaju u novu granu privrede. Prosto rečeno: lobisti doprinose članovima Kongresa koji doprinose interesima od kojih lobisti imaju koristi. U ekonom-skom smislu, svako plaća svakom i svi zavise jedni od drugih.

Lobisti plaćaju članovima Kongresa kako za vreme njihovih mandata tako i posle. Za vreme kampanje to je obič-no u vidu podrške ali to može biti i u

‘kešu’ kao što je to bio slučaj sa Blogo-jevich-em. Kako su troškovi kampanje enormno porasli, članovi Kongresa su postali sve zavisniji od priloga koje do-bijaju za svoju kampanju. Računa se da nekih 30% do 70% vremena koje članovi Kongresa potroše odlazi upra-vo na skupljanje novca bilo za njih lič-no ili za partiju koju žele da vrate na vlast.

Lobisti su tako postali donosioci ‘keša’ mada najčešće na jedan indirektan način. Prikupljajući na indirektan na-čin novčanu pomoć za kampanju od onih čije interese zastupaju, lobisti su postali oni koju zapravo drže ovu ‘indu-striju’ finansiranja.

Novac je oduvek bio deo američke političke scene. Ono što je novo jeste ustvari stepen novčane pomoći do ko-jeg su ti iznosi porasli, stvarajući na taj način vrstu političke zavisnosti od onih koji političare snabdevaju ‘kešom’.

Zanimljivo je da čak i nakon isteka nji-hovih mandata, članove Kongresa i da-lje nastavljaju da plaćaju lobisti. Isplata je tada u obliku obećanja odredjenog posla u budućnosti. Kao što moj prija-telj, kongresmen Jim Cooper opisuje: „Vašington se sve više pretvara u ‘igra-lište lige bogatašakadeta’ (farm league for K Street).“ Članovi Kongresa i za-posleni u Vašingtonu, većina njih sledi isti model poslovanja. U ovom trenutku su svi skoncentrisani na svoju buduć-nost posle političkog mandata – na život kao lobista. Organizacija ‘Public Citizen’ je objavila podatak da je izme-dju 1998. I 2004.godine, 50% članova Senata i 42% članova Kongresa svoju političku karijeru promenilo i nastavilo kroz karijeru lobisite.

Svi u takvom sistemu zavise sada od njegovog održanja. Ta zavisnost tera lobiste da plaćaju članovima Kongresa

Broj 220. maj 2013.

3

kako za vreme njihovog mandata tako i po isteku njihovih mandata u Kongre-su. Ali, to je samo pola od onoga što se radi u okviru tog mehanizma za lo-biranje.

Quid Pro Quo

Članovi Kongresa zauzvrat onda pla-ćaju interesnim grupama. Evo nekih besramnih primera iz skorije prošlosti: debata o zdravstvenoj zaštiti, kontrola emisije zagadjivača životne sredine (Cap and Trade), finansijska regulati-va...

‘MAPLight’ – organizacija koja prati to-kove novca u politici i u čijem Odboru sedim i ja, je nedavno objavila izveštaj o glasanju o Zakonu o kontroli emisije zagadjivača životne sredine. Sastav-ljači ovog Izveštaja su pratili novčane priloge ljudi koji su glasali za zakonski amandman kojim je trebalo da se prei-nači tekst i zaključili da su oni dobojali tri puta više novca nego oni članovi koji su se tome protivili. E, sada zamislite da su recimo prilozi bili deset puta veći za one koji glasaju za redefinisanje biomase tako da se tom definicijom suštinski ugrožava životna sredina.

Zbog onih koji plaćaju prave se poli-tički ustupci.Ponakad je dobit od toga izuzetno velika. Na primer, jedno istra-živanje u Kanzasu je pokazalo da je stopa dobiti na kapital koji su lobisti uložili u Zakon o zapošljavanju iznosila 22,000 procenata.

Interesne grupe plaćaju lobiste sve više i to je dovelo do procvata jedne in-dustrije vredne 12 milijardi dolara. Sve interesne strane – članovi Kongresa, lobisti i interesne grupe – su udruženi u ovom poduhvatu. Kaiser kaže: „U ra-nijim generacijama, u Vašington su do-lazili preduzimljivi mladi ljudi u potrazi

za moći i političkom avanturom, često sa ambicijom da transformišu ili spa-su zemlju ili svet. U poslednjoj četvr-tini 20-og veka, takve aspiracije su za-menjene drugim ali takodje poznatim američkim težnjama, naime, željom za bogaćenjem.“ Gerald Cassidy, koji je znao kako zakonske odrebe o subven-cijama mogu da se pretvore u instru-ment ‘keš’ politike je zaradio više od 100 miliona američkih dolara u okviru tog posla. Ova ‘industrijska grana’ koja služi samo sebi sasvim sigurno slabi kako efikasnost mehanizma lobiranja tako i povernje javnosti u ovaj meha-nizam.

Finansiranje glasova

Institucionalna korupcija se ne odnosi na slučajeve otvorenog podmićivanja ili očiglednog kršenja zakona. Istitucije se sastoje od pojedinaca koji prihvata-ju odredjeni uticaj, na racionalan način ili ne. Uticajne grupe su stvorile potpu-no nedoličnu zavisnost.

U kraju Kalifornije iz kojeg potičem više od 88% ljudi veruje da se novcem ku-puju rezultati u Kongresu. Zašto veruju u ovo? Vide slučajeve poput onog sa Max Baucus-om, čovekom koji pred-stavlja 0.3% američke populacije ali ipak ostvaruje značajnu kontrolu nad budućnošću američke reforme zdrav-stva. On je javno izvukao neverovatnu sumu novca – oko 4 miliona dolara – od zdravstvenie industrije jer je uprav-ljao radom komiteta koji je odlučivao o budućnosti sustema zdravstvene za-štite.

Kongresmen Mike Ross živi u arkan-zaškom okrugu u kome su glasanjem sa dva prema jedan podržali Zakon o nacionalnom sistemu zdravstvene za-štite ali mu to niije smetalo da bude medju prvima koji će zaustaviti usva-

janje tog zakona pa se čak otvoreno hvalio kako je izvukao više od 921,000 dolara od zdravstvene industrije.

Obrazac ponašanja prema kome kon-gresmeni rade protiv interesa onih koji su ih izabrali i stavljaju iznad njih interese onih koji su ih finansirali je očigledno i doveo do toga da javnost veruje da novac kupuje reziltate u Kon-gresu. Jedno nedavno istraživanje je pokazalo da samo 22% Amerikanaca ima povoljno mišljenje o Kongresu.

Kako lobisti slabe vladu

Najjednostavnije, lobisti menjaju re-dosled prioriteta. Jedna od naboljih studija koja se bavila efikasnošću lo-bističkog rada je ona čiji su autori Hall i Deardorf. Ovi autori su razvili veoma sofisticirani model po kome lobisti sub-vencinišu zakonodavstvo. Umesto da se otvorone zalažu da zakonodavac promeni svoje mišljenje o glasanju za ili protiv, lobisti radije obezbedjuju za-konodavcima dodatna sredstva i tako ostvaruju svoje interese.

Na prvi pogled ovo može izgledati sko-ro bezopasno. Medjutim, kada pomisli-te na mešavinu interesa koju finansi-raju lobisti, onda je jasno da se time zakonodavci skreću sa pravog puta. Recimo, zamislite da ste Vi član Kon-gresa i da ste se uputili u Vašington sa dva važna projekta: da se zausta-vi piraterija CD-ova i da se pomogne zaposlenim majkama koje primaju so-cijalnu pomoć. Vrlo brzo se cela reka lobista slije prema Vama u cilju obez-bedjivanja finansiranja Vašeg prvog projekta. Medjutim, nigde žive duše da Vam pomogne oko ovog drugog. Tako se ograničavanjem Vaših finansija Vaš prioriteti okreću u pravcu lobističkih struja. Eto, na taj način se menjaju pri-oritetu i u Kongresu.



4

Mnogi političari će pokušati da tvr-de kako je besmisleno sugerisati da rad lobista utiče na odluke političara. Spremni su da priznaju da lobisti utiču na to ko i kako ima pristup članovima Kongresa ali ustrajavaju u tvrdnji da to ne utiče na rezultate. Meni je pak ovo vrlo teško da poverujem. Hajde da se pozabavimo ponašanjem članova Kongresa kroz nekoliko primera, u jed-nostavnim slučajevima gde osnovna logika nalaže da je 2+2=4, ali na neki volšeban način je ispalo da je vlada dala pogrešan odgovor.

Autorska prava

Skoro celu jednu deceniju moj rad se fokusirao na zakone o autorskim pravi-ma. Moj aktivizam po pitanju autorskih prava je počeo 27.oktobra, 1988.go-dine kada je Kongres izglasao Zakon o produženju trajanja autorskih prava za dela – Sonny Bono zakon (Sonny Bono Copyright Term Extension Act),

zakonski akt kojim produžen rok tra-janja sadašnjim i budućim autorskim pravima na 20 godina. Ono što je ovde važno istaći je da je javni interes koji

se tiče autorskih prava da se njihovom zaštitom ljudi podstaknu da stvaraju nešto novo. Pa, pošto se Kongres od-lučio da produži rok trajanja autorskih prava da li je njegova oluka bila vodje-na klučnim pitanjem: da li produženje roka trajanja autorskih prava ide u korist podsticanju stvaranja nečeg no-vog? Logično, izgleda sasvim jasno da ne podstičete stvaranje nečeg novog ako produžavate podsticaj za nešto staro, nešto već stvoreno. Znači, da li je produžetak roka trajanja autorskih prava bio za opštu dobrobit? Jasno je da je odgovor da nije bio.

Ovo je bio primer par lakih pitanja od javnog interesa na koja je Kongres dao pogrešne odgovore.

Ishrana

Hajde da sada razmotrimo pitanje koje se tiče ishrane. Medju stručnjacima za ishranu postoji prilično čvrst konsen-zus da u savremenom načinu ishrane ima previše ovoga ili premalo onoga. Godine 2003., Svetska zdravstvena organizacija (SZO - WHO) je prokla-movala standard kojim se propisuje

da dnevni unos dodatog šećera ne treba da prelazi 10% ukupnog dnev-nog unosa kalorija. Kao odgovor na ovo, predstavnici američke industrije šećera su tražili od Kongresa da ukine finansiranje SZO ako SZO ne poveća predloženi nivo unosa šećera. SZO se medjutim nije pod pritiskom povukla ali američka vlada jeste: Odbor za ishra-nu je je objavio da količina dodatog šećera u ukupnom dnevnom unosu kalorija može biti 25%.

Još jedno lako pitanje od javnog inte-resa na koje je američka vlada dala pogrešan odgovor.

Farmaceutsko podmi-ćivanje

Lekovi koji se izdaju na recept pred-stavljaju ogroman udeo američke eko-nomije. U 2005. godini je potrošeno 200 milijardi dolara za lekove na recept, pet puta više nego što je za njih potrošeno u 1990. godini. U 2000-oj godini je po-trošeno oko 15 milijardi dolara na pro-movisanje lekova koji se izdaju na re-cept; oko jedna trećina te sume je otišla na ličnu promociju i marketing.


Broj 220. maj 2013.

5

Do 2005. godine je na 2.5 doktora do-lazio jedan lični promoter lekova na recept. Jedan od promotera lekova na recept je sažeto opisao svoj posao: „Suština farmaceutskih poklona je mito koji se ne smatra podmićivanjem. Dok-torov posao je da leči pacijente a ne da se bavi nalaženjem opravdanja za to što radi, a moj posao je da ga ube-dim i pridobijem za sebe. Doktore niko ne podučava da pregovaraju niti su za to plaćeni. Oni uglavnom i ne shvataju šta rade.“

Novinarstvo

U njihovom tekstu ’Smrt i život američ-kog novinarstva’ (The Death and Life of American Journalism), McChesney i Nichols tvrde da su promene vlasni-ka novina do kojih je došlo u 1970-im i 1980-im, kada su veliki korporativni lanci progutali male dnevne novine, do-vele u pitanje integritet novinarske pro-fesije. U ovom tekstu oni kažu: „ Kada su lokalne novine, koje su do tada bile u porodičnom vlasništvu, postale deo akcionarskih novinarskih korporacija, došlo je do gubitka poverenja izmedju novinarstva i lokalnih zajednica kojima su služile.“ Stvarno opadanje uticaja novina je počelo mnogo pre pojave In-terneta. Korporativno vlasništvo uruši-lo je instituciju novinarstva. Izgubljeno je povernje javnosti.

Globalno zagrevanje

Jedan od najupečatljivijih primera koje danas imamo je problem globalnog zagrevanja. I po ovom pitanju se svi stručnjaci slažu: globalno zagrevanje je realnost, ponašanje ljudi je dovelo do toga, posledice će biti strašne, po-trebna su brza rešenja jer će uskoro biti previše kasno. Jedna metaanaliza 1,000 članaka objavljenih u periodu iz-

medju 1993. godine i 2003. godine, je pokazala da nije bilo nijednog članka koji se sa ovom tvrdnjom nije složio. Medjutim, u periodu izmedju 1998.go-dine i 2002., čak 53% od 600 nasumič-no izabranih članaka je ovu tvrdnju do-velo u pitanje. Zbog čega se javlja ova razlika? Kvazi-nauka je stvorila priliku za političare da rešavanje ovog pitanja odlože.

I tako naša vlada odlaže pronalaženje rešanja dok situacija postaje sve gora.

Okvir radaLaboratorija za institucionalnu ko-rupciju

Svi navedeni primeri nas navode da zaključimo da je došlo do slabljenja rada institucija ili da je izgubljeno po-vernje javnosti u njih. Ali, potrebno nam je više od osećaja koji nas navo-di da to zaključimo, potreban nam je okvir rada u okviru koga bismo mogli da potvrdimo da je došlo do instituci-onalne korupcije. Treba nam realan instrument merenja. Mi smo na Har-vardovom univerzitetu osnovali labo-ratoriju „Edmond J. Safra fondacija za etiku“ (Harvard University’s Edmond J. Safra Foundtion Center for Ethics) s ciljem da u ovoj ’laboratoriji’ uradimo upravo to.

Laboratorija za institucionalnu korupci-ju ima za cilj da da postane neutralni činilac i mesto gde bismo razvili sistem analize koji bi omućavao da se uoči i potvrdi da li je došlo do institucional-ne korupcije na raznim poljima. Ali, još važnije od ovoga je da ćemo težiti ka pronalaženju rešenja kojim bismo ukunuli institucionalnu korupciju tamo gde do nje dodje.

Trenutno se u ovoj Laboratoriji rade tri vrste projekata. Sakupljamo i objav-

ljujemo podatke koji su neophodni da bi se ukazalo na postojanje uticaja u odredjenim institucijama od javnog značaja i pokušavamo da utvrdimo kako je do toga došlo – kada je počelo i kako se razvijao proces. Takodje ispi-tujemo kako se vremenom poverenje javnosti menjalo. Naš najteži zadatak će biti pokušaj da shvatimo uzročni faktor, šta je to što dovodi do korupcije. Šta je tačno izazvalo navodnu korupci-ju u odredjenoj institiciji?

Institucionalna korupcija je veoma specifična vrsta problema koja zahte-va vrlo pažljivo razmatranje. Pokrenuli smo seriju predavanja u koja su uklju-čeni različiti učeni ljudi i koji ovo pitanje razmatraju bilo posredno ili direktno. Takodje smo uputil poziv za predlo-ge projekata koji bi mogli da se rade u našem Centru. Ovo je početak jed-nog novog polja znanja koje će uklju-čivati različite oblasti istraživanja kao što su kognitivna psihologija, bihejvi-oralna ekonomija i sociologija. Ovaj istraživački pravac će biti usmeren ka traženju rešenja. Jer ćemo inače po-stati jedan bezuspešan pokušaj ako ne budemo bili u stanju da stvorimo bolji radni okvir za sprečavanje sistemske institucionalne korupcije.

Sistemska rešenja

Oslanjujući se na rezultate naših prvo-bitnih istraživanja pružićemo rešenja za probleme koje smo već identifiko-vali. Naš cilj je da omogućimo vidljiv napredak u pronalaženju praktičnih i ujedno etički prihvatljivih rešenja.

Neka od rešenja će biti jednostavna. Na primer, moj stav je da su pitanja sa kojima se suočava Kongres, rela-tivno lako rešiva. U toku je rasprava o zakonskom aktu o Poštenom sistemu glasanja (Fair Elections Now Act) ko-



6

Lawrence Lessig, Doktor pravnih nauka, je američki akademik i društveni aktivista. On je Direktor ’Edmond J. Safra fodacije za etiku’ (Edmond J. Safra Foundation Center for Ethics) i Profesor na Pravnom fakultetu Univeziteta Harvard.

Profesor Lessig je veliki zagovornik slobodnih tokova u kulturi i veoma je poznat po svom radu na ograničenja autorskuh prava, upotrebe brendova, i korišćenja spekra radio frekvencija, naročito na polju tehnoloških primena.

Osnivač je Centra za internet i društvo pri Stanford univerzitetu (Stanford University’s Center for Internet and Society).

Takodje je jedan od osnivača Upravnog odbora organizacije ’Kre-ativna opšta dobra’ (Creative Commons), član Uoravnog odbora ’Software Freedom Law Center’, i bivši član ’Electronic Frontier Foundation’.

Profesor Lessig je imenovan za jednog od 50 američkih vrhunskih visionara nauke – Scientific American’s Top 50 Viionaries.

www.ethics.harvard.edu

jim bi se u suštini omogućio glasački sistem koji bi finansirali sami gradjani. Znači, političke kampanje bi bile finan-sirane bilo iz budžeta bilo iz dodatnog poreza gradjana (capped citizen con-tributions) ali sa utvrdjenim maksimal-nim iznosom od 100 dolara po jednom gradjaninu. Ukupni trošak bio bio oko 2 milijarde dolara po jednom izbornom ciklusu.

Medjutim, realno gledajući, moramo priznati da nije lako naći jednostavna rešenja za sve slučajeve institucional-ne korupcije. Razmislite o problemima sa kojima smo suočeni na polju medi-cine. Klinička ispitivanja u Sjedinjenim Državama se uglavnom finansuraju iz davanja privatnih korporacija – 70%

ukupnih troškova se tako pokriva. Ne izgleda moguće da će naša vlada po-trošiti toliko novca da bi otkupila deo koji sada plaćaju pivatne interesne grupe.

Pritisak konkurencije

Ogroman je pritisak konkurencije kome su izložene kompanije na tržištu da bi održale nivo svoje efikasnosti. Istoj vr-sti pritiska su izložene i institucije koje se bave kreairanjem javne politike, akademske institucije, pravna profesi-ja, polje medicine i Kongres. Kako se taj pritisak bude povećao biće sve teže za ove institucije da ispune svoju svr-

hu. Stoga je potrebno razviti mehaniz-me koji će im omogućiti da se uspešno nose sa povećanjem konkurencije.

Potrebna nam je bolja metodologija utvrdjivanja problema korupcije tamo gde ona postoji. Ljudi uglavnom ne vide problem koji ih pogadja ali su u stanju da vide kada isti problem poga-dja druge.

Kako budemo pronalazili bolje me-hanizme otkrivanja i definisanja druš-tvenih problema tako će nam oni po-moći da u našim institucijama ponovo nadjemo oslonac i da u njih možemo ponovo imati poverenje gotovo nalik pravoj veri.

Primedba: Ovaj članak je rezime predavanja Lawrence Lessig-a, koji je pripremila Stephanie Sjorter. Predavanje je održano prilikom otvaranja ’Institutional Corruption Lab’, na Harvard Kennedy School, 8. oktobra, 2009.


Broj 220. maj 2013.

7

Pozitivne mogućnosti za svet u kriziPismo prijatelju

U životu se pridružujemo raznim ljudima i priklanjamo raznim konceptima – nekim prošlim, nekim sadašnjim i ili budućim – zajedno deleći uticaj koji imamo na sve što nas okružuje. U tome nismo ni zašta krivi niti smo potpu-no nevini. Pre bi se reklo da smo svesno ili nesvesno deo svega oko nas. I to baš ovde i sada. Sve što radi-mo je važno. Naša svest o tome je važna. Jer mi igra-mo ulogu u Životu Svega.

Ona upozoravajuća napomena: «Misli globalno, deluj lokalno» upućuje na nešto što bismo mogli nazvati ‘odgo-vornošću zajedničkog učešća’. Da li na najbolji mogući način ispunjavamo našu ulogu imajući u vidu ograničenja naše (potencijalno beskrajno proširlji-ve) svesti?

Evo kako ja to vidim: od mene se traži da vodim računa o onoj većoj celini čiji smo deo i o Životu unutar nje, i da mo-jim životnim postupcima upravlja naj-čistija svesnost da mogu i svesna na-mera da hoću da postanem dostojan učesnik u otkrivanju pozitivnih moguć-nosti za sve, za celinu sveobuhvatno-sti. Naravno, ne uspevam u tome uvek i iznova mi se dešava da ne uspem ali upravo u svojim neuspesima nalazim još konstruktivnije mogućnosti da se uključim i angažujem...

Zato i sada tragam za konstruktivnim mogućnostima u suočavanju sa posu-ojećim krizama. Shvatam u kojoj meri često sami podrivamo prilike koje nam

se ukazuju kada se udaljimo od zada-te matrice u koju je ugradjena naša ‘su-stvaralačka’ uloga koju treba da odigramo u razotkrivanju svake od po-tencijalnih kriza – uloga u sudbini mo-gućnosti koje su pred nama. Ova uloga podrazumeva našu sposobnost da in-spirišemo jedni druge, da izvučemo iz sebe ono najbolje, da stvorimo najbolje moguće prilike ma koliko malo moguć-nosti nam se pruža. To je suština zajed-ničkog učešća u odredjivanju životnih smernica. Svi to možemo – da učinimo to za sebe, jedni za druge, za svet...

Svi smo mi lice i prsti i stopala Boga svih Mogućnosti. I upravo kroz sve nas i naš zajednički učinak – ali i ne samo kroz to – ovaj Bog (ili Boginja, ili Tao, ili Život) čini čuda.

Naši napori i briga sada i ovde – čak i kada ‘podbacimo’ – utiču na promenu konteksta za napore i brigu za neke druge sutra na nekom drugom mestu. Koncept Sveobuhvatnosti se razvija kroz uloge koje mi odigravamo, kroz naše aktivno Bivstvovanje i to svakog od nas pojedinačno.

Ovo je veće i više od preuzimanja lične odgovornosti; više od prepuštanja dru-gima da brinu o nama; više od od bri-ge jednih za druge; više od osnivanja institucija za brigu o ljudima; više od shvatanja koliko istorija i naša sredina i kultura utiču na naše ponašanje; više od saznanja da je i nečinjenje oblik učešća baš kao kao i činjenje; više od svesti o dobrim stranama kao i o lošim stranama svakog oblika učešća – pa ipak preduzimanje nečega bez obzira na sve.

Ovaj koncept je svaki od navedenih i svi zajedno, ali i više od toga. To je isti-na i to je realnost. Ali u ovu Realnost je moguće prodreti samo u onoj meri u kojoj se oslobodimo usredsredjenosti

na ishod i delujemo sa više saoseća-nja, pune svesti i goruće želje da po-stanemo činioci Pozitivne ( konstruk-tivne) Mogućnosti. I šta je sada to što je moguće učiniti u ovom trenutku na-dolazećih kriznih vremena za sve nas, za sve one koje volimo, za zajednice kojima pripadamo, za naše društvo, za naš svet? Da li su mogućnosti tako male? Da li je ishod nemoguće sagle-dati? Često je tako. No, zar sve to i ne čini život uzbudljivom pustolovinom?

Neki ljudi kažu da je upravo to i razlog što ostajemo u životu, iz dana u dan: da bismo videli šta je to sledeće što će se dogoditi. Sve igre i uzbudljivi izazovi su izgradjeni od neizvesnosti. Kada bismo znali šta je to što će se dogoditi vrlo brzo bismo izgubili svaki interes. Ljudski ži-vot prosto ‘cveta’ na izazovima – ljudi bujaju na onom što je im nije znano.

Tačno je i da ponekad postoji previše izazova – previše neizvesnosti. Medju-tim,ako to bolje sagledamo uvidećemo da se to dešava samo onda kada smo previše usredsredjeni na ishod, kada se vezujemo samo za ono što će pro-izaći iz nečega. Biti živ znači biti u po-trazi za mogućim, tragati za tim u kojoj meri možemo da na pravi način sagle-damo i kanališemo realnost da bismo stvorili konstruktivne mogućnosti - a to je ponekad veoma teško.

Ja bih želeo da vidim jednu bolju, odr-živiju, humaniju i smiselniju kulturu života. Često sam pomišljao da baš i nemamo velike mogućnosti da je ostvarimo. Suviše često ustvari i kao da nekako što više učim i saznajem sve više mi se suprotstavljaju realnost društvenih promena i nastala psihološ-ka dinamika. A onda naletim na nešto sasvim novo, nadjem potpuno neoče-kivane saveznike ili se nekom čudnom igrom dogadjaja otvore vrata za koja nisam znao ni da postoje.


8

Napisao: Tom Atlee

Onda sam počeo da verujem da stvari u životu postaju istovremeno sve bo-lje i bolje, sve gore i gore, i sve brže i brže. I tako sam se našao u situaciji da stalno idem gore-dole izmedju optimiz-ma i pesimizma. «Sve će na kraju ispa-sti dobro». Ili : «Sledi prava propast!» Užasno iscrpljuće.

Ali ovo se menja u poslednje vreme. Počeo sam da primećujem da ova di-hotomija optimizam/pesimizam pred-stavlja smrtnu zamku za moju životnu energiju i usredsredjenost. Posmatram sebe kako se ponašam kao da moj osećaj za to šta se može dogoditi je-ste zapravo opis realnosti. Tako sam primetio sledeće: bez obzira da li oče-kujem najbolje ili najgore, moja očeki-vanja će uticati na moju volju da nešto preduzmem. Ovo zapažanje je toliko važno da ću ga ponoviti: Bez obzira da li očekujem najbolje ili najgore, moja očekovanja utiču na moju volju da ne-što preduzmem.

Počeo sam sada da posmatram opti-mizam i pesimizam kao što gledaoci prate neki sport, kao oblik neangažo-vanja pod maskom uključenosti u do-gadjaj. I optimizam i pesimizam me pogrešno navode da prosudjujem ži-vot i da se kladim na odredjene šanse, umesto da celim bićem zaronim u život i ulijem mu svu svoju ‘su-stvaralačku’ energiju. Mislim da krize koje su pred nama traže od nas da prevazidjemo sve neautentične načine igre. Mislim da se od nas traži da se ponašamo kao duhovno zdrava osoba koja je upravo saznala da ima oboljenje srca: Može-mo iskoristiti dijagnozu opasne bolesti kao podsticaj da dublje zaronimo u ži-vot su-stvarajući promene na bolje.

Takodje sam došao do zaključka da nam sva naša predvidjanja – kako dobra tako i loša – ne govore apsolut-no ništa o postojećim mogućnostima.

Trendovi kretanja i dogadjaji samo ukazuju na to šta bi sve moglo da se dogodi – a to je potpuna apstrakcija. Mogućnosti kao prilike su, medjutim, ono od čega se život sastoji, vizije koje treba da ostvarimo, vrata kroz koja tre-ba da prodjemo. Pesimizam i optimi-zam nas samo skreću sa puta prema punom životu.

I tako sada sve češće sebe vidim kao babicu koja pomaže da se rode kon-struktivne mogućnosti. Tim prilikama sam potreban ja da bih im pomogao da postanu realnost. Istina je da su nam često potrebna čuda ali čuda ne mogu u potpunosti sama da se stvore. Čudi-ma smo potrebni mi da im podjemo u susret i sretnemo se na pola puta. Zato ja pokušavam da se što više približim čudima i pomognem im da se dese.

Tom Atlee

je osnivač, ko-direktor i direktor za istraživanje ‘Co-Intelligence’ Instituta. Njegov rad je uglavnom usmeren na razvoj koncepta osmi-šljene demokratije i razvoj društve-nih uredjenja.

www.co-intelligence.org

Broj 220. maj 2013.

9

Razgovor sa Susan Witt, zagovornikom Nove ekonomije

Bio je divan, sunčan dan kada je Kosmos-ov tim krenuo u 30-minutnu vožnju da se sret-ne sa Susan Witt, predstavni-kom pokreta nove ekonomije. Sačekala nas je na samom ulazu slikovitog imanja i poka-zala da kolima odemo do zgra-de Instituta za novu ekonomiju (New Economics Institute). Provela nas je kroz kancelari-je u rustičnom stilu i dovela u prostoriju ispunjenu svetlošću i redovima polica za knjige.

Susan je jedan od suosnivača Programa BerkShares, lo-kalnog valutnog režima koji je uveden 2006.godine. Pažljivo je pratila razvoj ovog ekspe-rimentalnog programa koji se uz lokalnu podršku uskoro na-šao u centru medijske pažnje. Od njegovog početka do sada, web stranica Instituta je imala više od 7 miliona „poseta“ – impresivan broj, naročito ako se zna da Institut ima samo troje zaposlenih. „BerkSha-res“ do sada emitovana valuta u vrednosti od oko 2,6 miliona američkih dolara ubrizgava novi život u finansijki sistem regiona Berkšir (Berkshire),

rodnog kraja Susan Witt, i svi Programski ciljevi se bez zastoja ostvaruju. Program „BerkShares“ valute predstav-lja model za druge napredne zajednice u svetu koje žele da ustanove sopstveni sitem održive ekonomije zasnovane na principima ekonomske au-tonomije, nezavisnosti i velike izdržljivosti.

Susan Witt vlada enciklopedij-skim znanjem kako teoretskih postavki tako i praktičnih reše-nja za razvoj održive ekono-mije na lokalnom nivou, i koje nam prenosi veoma promišlje-no i precizno. Bili smo skoro opčinjeni njenim pričama i mo-mentima kada bi se od srca smejala dok nam je pričala. Nekako se sve potpuno ukla-palo u opis koji je sama Susan dala kada je rekla da se njen posao sastoji od stvaranja pri-ča za svaki prozvod ponaosob. Zapravo, to je i osnovni utisak koji smo poneli dok smo na odlasku obilazili imanje – i sa koga nas nisu pustili da ode-mo bez pregršti sveže ubranih malina koje su visile na grana-ma okupanih u letnjem suncu.

Nancy Roof: Susan, ti spadaš u pio-nire onoga što bi se moglo nazvati ’od lokalnog ka globalnom’, i mi mislimo da zaista imamo sreće da se ti nala-ziš upravo ovde u Berkširu, gde nam pokazuješ put prema konceptu održive lokalne zajednice. Kako je počela tvoja karijera na polju ekonomije?

Susan Witt: Ja sam karijeru zapravo počela u obrazovanju a ne u ekonomiji. Radila sam kao učiteljica u jednoj ma-loj srednjoj školi u New Hempshire-u u kojoj se predavalo po sistemu Rudo-lfa Štajnera (Rudolf Steiner). Tu sam predavala književne prikaze herojskih dela i moji djaci bi me tada često pitali: „Gospodjo Witt, ma gde su ti heroji u stvarnom životu?“

U to vreme je jedan moj odani prijatelj uporno ponavljao da su „savremeni he-roji oko nas današnji poslovni ljudi“, a ja bih uvek pomislila ’ma daj, to je koje-šta’. No, on je istrajavao u svojoj tvrdnji dok ja nisam u jednom trenutku počela da shvatam da je u u drugoj polovini 20-og veka zaista postala skoro naša sudbina da se u Americi bavimo eko-nomijom na jedan novi način. To je bilo polje na kome smo mi bili u svom ele-mentu i to je bilo ono što smo mi pružali ostatku sveta. Lako smo se tu snalazili, ali se nismo kretali u dobrom pravcu i nismo bili odgovorni na tom putu. A oni drugi, oni koji su unosili novu dimenzi-ju u ekonomiju – društvenu, ekološku ili duhovnu – su se ustvari suočavali upravo sa izazovima opisanim u knji-ževnim prikazima herojstva: iskušenji-ma osećanja beznadja, iskušenjima da ne podlegnu pohlepi, iskušenjima da ne pokleknu i krenu drugim putem, iskuše-njima povremenog osećaja potpune is-crpljenosti. I eto, upravo u tom naporu da donesu nešto novo i podignu eko-nomsku svest na jedan viši nivo, rodili su se novi heroji! Najzad sam shvatila da su savremeni heroji ti ljudi koji dono-


10

Razgovor za ’Kosmos Journal’ vodila Nancy Roof, urednik

se novi prilaz ekonomiji – prilaz u čijem su centru ljudi i naša planeta.

Godine 1977. mi je umro deda i nasle-dila sam 10,000 dolara. U školi u koji sam radila kao učieljica i predavala po metodu ’Waldorf’, zaradjivala sam 5,000 dolara godišnje i u tom trenut-ku sam shvatla da sam dobila moguć-nost da ne radim dve godine – vreme koje sam mogla iskoristiti da napišem roman u stilu američkih saga o heroj-stvu. Ali o čemu i kome da pišem? Mo-rala sam da nadjem nekog američkog ’heroja’. Pitanje koje su mi moji djaci postavljali postalo je sada moje pita-nje: „Gde u savremenom životu naći herojska dela?“

Pitanje koje sam postavljala sebi je bilo: „Koje su to osobine koje karakteri-šu odgovoran način života na zemlji?“ Sa iznosom od moje dve godišnje pla-te u džepu, odliučila sam da odgovor na to pitanje potražim kroz volonterski rad sa ljudima koji su bili angažovani u projektima koji su imali novi prilaz eko-nomiji. Nisam želala da o tome sazna-jem samo kroz intervjue ili da budem puki posmatrač, što bi se reklo ’kibi-cer’, nego sam želela da steknem lično iskustvo o njihovom radu, da sa njima podelim pritisak koji su tpeli kao i rizike kojima je njihov rad bio izložen. Desilo se da sam jednog dana čula na radi-ju Bob Swann-a koji je govorio o E.F. Šumaheru (E.F. Schumacher). Bob-a sam bila upoznala 10 godina pre toga, na jednom prijemu u vreme kada je ra-dio kao ekonomista i bio tvorac jedne valute koja se koristila u Exeter-u (New Hampshire). Takodje je bio angažovan na projektu stvaranje jedne fondacije kojoj bi bilo povereno staranje o teri-toriji koja bi pripala afro-amerikancima u Olbaniju (Albany), u državi Džordži-ja (Georgia). Opisujući svoj rad, Boj je zvučao veoma ubedljivo i dosledno ne ostavljajući nijednog trenutka utisak da

se radi o trenutnom hiru. Čvrsto je sta-jao na svom putu prema novoj ekono-miji. Odmah pošto sam nazvala Institut za ekonomski razvoj lokalne zajedni-ce i rekla da bih želela da volontiram, uputila sam se u njihovu kancelariju u Cambridge-u. Tamo su me pitali, „Šta znate da radite“ a ja sam odgovorila; „Imam magistarsku diploma iz engle-ske književnosti i mogu da vam sre-dim kartoteku podataka po azbučnom redu.“ „Kakvo olakšanje! Naša karto-teka je u haosu, baš nam je drago da ste došli!“ Kartoteka je bila iz vremena pre nego što su se kompjuteri pojavili, i sadržala je podatke o svim njihovim kontaktma i donatorima. Odlazila sam kod njih jednom nedeljno da radim i ujedno se napunim energijom a nosila bih deo posla da radim kod kuće. Go-dine 1978. su pokrenuli prvi društveni fond zasnovan na tzv.pozitivnim krite-rijumima (realno stanje kako jeste) na-zvan Mesni (lokalni) investicioni fond. Do tada su investicioni fondovi vodili politiku pod sloganom: „NE za duvan, alkohol i Južnu Afriku“ ali nije bilo: „DA za zadrugarstvo, za tzv. ’male tehno-logije’, tj. Tehnološke procese niskog stepena koje zahtevaju veći broj za-poslenih (appropriate technology), i za koncept po kome bi zaposleni imali vlasništvo nad svojim mestom zapo-slenja. Kada su me iz ovog Investici-onog fonda pozvali da im se pridružim i budem deo njihovog time, rekla sam da nemam nikakvog iskustva u tom po-slu, a oni su mi odgovorili: „Naučićeš kroz rad.“ Tako nikada nisam napisala onaj moj roman!

Nancy Roof: Kakav neverovatan put od jedne karijere do druge! A sada si opet u ’tranziciji’ – prelaziš iz Društva E.F. Šumaher (E.F. Schumacher) u Institut za novu ekonomiju (New Eco-nomics Institute). Ja već dugo pratim rad Fondacije za novu ekonomiju iz Londona (New Economics Foundati-

Broj 220. maj 2013.

11

on), i na moju veliku radost sam otkrila da ćete saradjivati. Šta će biti sa Druš-tvom E.F. Šumaher?

Susan Witt: Društvo E.F. Šumaher je sada formalno Institut za novu ekono-miju. Ovo novo ime bolje opisuje naš ukupan rad. Arhiviraćemo naš stari sajt – sve sadržaje, i zadržaćemo predava-nja koja su održana u okviru Društva. Njih smo inače, rasporedjene u pam-flete, učinili dostupnim za javnost za rok od 30 godina a odnenedavno su dostupna i u ’online’ formi. Takodje ćemo zadržati Šumaherovu biblioteku koja je je jedan izvanredan poklon koji nam je učinila Šumaherova udovica, Vreni. U njegovoj kolekciji knjiga ne nalaze se samo izdanja o ekonomiji nego i knjige o religiji i filozofiji – sve one su imale uticaja na formiranje kon-cepta nove ekonomije.

Šumaher je svakako bio jedan od naj-istaknutijih mislilaca nove ekomije ali

i jedan od vodećih mislilica u svetu. Radio je kao konsultant za ekonomska pitanja u Indiji i Burmi, i upravo je tu shvatio da je najodrživija ekonomija ona u kojoj roba i usluge nastaju tu gde se kupuju, odnosno, koriste. Jer kupci lokalno proizvedene robe imaju uvid u način proizvodnje te robe i primećuju ako se radi o ekološki neodgovornoj proizvodnji. Oni takodje znaju kako su tretirani radnici koji proizvode tu robu. Nema ’nevidljivih elemenata’ koji su sveprisutni u današnjoj globalnoj eko-nomiji jer mi ništa ne znamo o robi kuju kupujemo i koristimo. To što ništa ne znamo o tim proizvodima može nas dovesti u situaciju da smo saučesnici u nekim veoma lošim postupcima. Kada bismo znali šta se sve krije iza proi-zvodnje mnogih stvari koje koristimo, bili bismo zgroženi.

Možda bi sada trebalo da vam ne-što ispričam o tome kako je nastalo „Drušvo Šumaher“ u Engleskoj a posle

ovde. Satish Kumar, osnivač magazi-na Resurgence, je osnovao „Društvo Šumaher“ 1977. godine, posle Šuma-herove smrti. Nekoliko godina kasnije se obratio Bob Swann-u i meni i pitao da li bismo osnovali „Društvo Šuma-her“ ovde u Americi. Bob je bio dobar prijatelj sa Šumaherom i na njegov po-ziv je Šumaher došao u Ameriku gde se 1974. sreo sa Predsednikom Kar-terom. To je bilo u vreme velike naft-ne krize. Da li se sećate dugih redova za benzin na benzinskim stanicama? Ljudi su tada hteli da čuju šta šumaher ima da kaže.

Mi smo ovde u Americi hteli da se naš rad fokusira na razvoj drugačijeg od-nosa prema korišćenju zemljišta i nov-ca, dok bi „Društvo Šumaher“ u Engle-skoj se bavilo njegovim predavanjima. Magazin Resurgence prenosi njegove ideje, a postoji i grupa stručnjaka za-dužena za razvoj koncepta „posredne tehnologije“ (intermediate technology):



12

pomoć u postavljanju infrastrukture, mašina i opreme, prenosa znanja i veština kao i razvoj kapaciteta za or-ganizaciju rada i korišćenja sistema (’Practical Action’ group) – čiji je osni-vač bio Šumaher. Oni imaju predstav-ništva na svim kontinentima i pomažu u razvoju i primeni tehnoloških rešenja bukvalno od sela do sela. Zatim, posto-ji ’Shumaher College’ u Dartington-u. A tu je i Fondacija za novu ekonomiju koja počiva na Šumaherovim ideja-ma. Ona okuplja odlične istraživače i mislioce kao i stručnjake za globalnu politiku i razvoj. Upravo ovi stručnjaci su odigrali ključnu ulogu u okupljanju predstavnika raznih zemalja i najvećih banka u svetu i apelu kojim je u jubilar-noj 2000.godini oprošten dug najsiro-mašnijim zemljama.

Šumaherov stav je bio da je mnogo održivija ekonomija ona u kojoj se roba i usluge koje se koriste tu i proizvode. No, on je isto tako umao običaj da kaže da kada bi se svi zalagali za ’malo’ on bi tada bio za ’veliko’.

Nancy Roof: Znači, on je imao u vidu sistem koji bi funkcionisao na raznim nivoima?

Susan Witt: Da. Njegova čuvena knji-ga ima naslov „Malo je lepo“ (Small is Beautiful), ali je je uvek govorio da tre-ba da postoji ravnoteža izmedju onog što se dešava u globalnoj ekonomiji i onog u lokalnoj ekonomiji, a da lokalna ekonomija treba da počiva na pričama koju ima svaki proizvod koji koristimo. Zato neki ljudi opisuju ono što mi ra-dimo kao kreiranje priča o prozvodima koji ovde nastaju i koriste se. Kvalitet našeg života se meri brojem priča koje znamo o stvarima koje koristimo u sva-kodnevnom životu.

Mi se u našem radu zalažemo za stva-ranje ekonomskih institucija koje bi bile

više okrenute komunikaciji ’licem u lice’ kao što je to nekada bilo. To činimo u okviru naših napora da stvorimo mo-del koji bi mogao služiti drugima kao podsticaj da ustanove sopstveni model ekonomije koja bi počivala na samodo-voljnosti i samoodrživosti i koja bi bila stabilna i nezavisna – sistem koji bi počivao umrežavanju nezavisnih jedi-nica ujednačenog razvoja a ne sistem u kome bi jedni bili razvijeni a drugi od njih zavisili poput ekonomske koloni-zacije koju imamo danas.

Nancy Roof: Vaša valuta ’BerkShares’ je od ključnog značaja u uspostavljanju jednog modela održive regionalne eko-nomije koja se zasniva na samodovolj-nosti. Reci nam, molim te, nešto više o valutnom programu ’BerkShares’ koji je pobrao pohvale i uživa široku podršku.

Susan Witt: Valutni program ’BerkS-hares’ je dospeo u žižu medijske pa-žnje zato što nas je globalni finansijski sistem ostavio na cedilu. Ideja da jed-na zajednica može na lokalnom nivou da preuzme odgovornost za svoju eko-nomsku budućnost je dovoljno privlač-na da se mediji usredsrede na nju.

Mi smo sada u nekoj recimo 25-oj fazi od ukupno 50 faza razvoja valutnog programa ’BerkShares’. Naša ’BerkS-hares’ valuta se može promeniti za dolare na federalnom nivou u 13 ek-spozitura koje pripadaju grupi od pet banaka. Ovih 13 ekspozitura nam je je omogućilo da imamo šaltere na kojima se ove transakcije obavljaju. To pojed-nostavljuje poslovanje za vlasnike rad-nji jer oni ionako imaju svoje račune u ekspoziturama tih banka. Jednostavna procedura promene valute omogućava vlasnicima radnji da ako se zateknu sa viškom ’BerkShares’ valute, mogu da ih odmah pretvore u dolare i to im uli-va poverenje kada potpisuju ugovor o prihvatanju ’BerkShares’ valute. Vred-

nost ’BerkShares’ valute emitovane do sada iznosi oko 2,6 miliona ali to je za-pravo malo kada se ima u vidu da naša lokalna zajednica ime 19,000 stanov-nika stalno nastanjenih ovde.

O valutnom programu ’BerkShares’ se poslednjih godina dosta rapravljalo. Da li treba ili ne treba podržavati lo-kalnu ekonomiju? Da li treba podrža-vati lokalnu poslovnu zajednicu ili naći najpovoljniju ponudu putem ’online’ pretrage? Bilo je zaista i usijanih dis-kusija. Kada to kažem, mislim stvarno na prave okršaje – baš ’tuča’ argumen-tima! Ljudi su mi govorili: „Susan, ti postavljaš ogradu oko lokalnog tržišta time što se zalažeš da trgujemo samo unutar njega. Ja ne želim nikakve ograde! Želim da sam u mogućnosti da kupujem gde god ja žeim i u bilo koje vreme, danju ili noću!“

Mada sistem lokalne valute svakako otvara odredjene mogućnosti, on isto tako i ograničava trgovinu na transak-cije ’licem u lice’. To su gotovinske tran-sakcije. To je i odluka da se razgovora. To je ’sporiji obrt novca’ (slow money) – nije baš zgodno, neki bi rekli. Mi na to odgovaramo: „Pa, dobro, nije ni rat u Iraku baš zgodan, takodje.“ Šta je to što treba da učinimo da bismo stvorili ekonomiju čijim razvojem se mogu iz-beći ovakvi globalni konflikti? Što dalje budemo odmicali u tom pravcu, tako će se menjati i naša predstava o tome šta ’nije zgodno’ a šta jeste.

Naše finansijske navike su duboko uko-renjene u nama. One su u našoj pod-svesti. Učiniti naj napor koji je potreban da se razbije ustaljeni šablon i preuzeti na sebe odgovornost za naše finansij-ske tranakcije – to je ogroman korak.

Nancy Roof: Na neki način, to je nova paradigma. Ali, s druge strane, zar to nije i povratak na jedan stari model, na


Broj 220. maj 2013.

13

valutni sistem koji je nekada postojao u SAD?

Susan Witt: O, da, sasvim sigurno da jeste. Ova zemlja je nastala na principu regionalnih valutnih sistema. U 1800-tim, svaka komercijalna banka je izda-vala sopstvenu valutu. Lokalni banka-ri su znali da prepoznaju projekte za zdrave investicije. Oni su poznavali lju-de koji su tražili pozajmicu i znali su da li su ovi ljudi u stanju da taj dug vrate.

I tada su se ponekad dešavale pre-vare. Savezna vlada je tražila da se obezbede zlatne rezerve kao garancija za lokalnu valutu. Tako bi neki bankar-ski inspektor došao u banku A i rekao: „Dajte mi da vidim vaše zlatne rezer-ve... Aha, da, tu je zlato... Dobro, sve je tu... E, a ja sada treba da obidjem ban-ku B, kako do nje da stignem?“ Onda bi mu rekli: „Kroz ova vrata pa prema onom brdu. Onda preko tog brda i kroz šumu, pa pored jezera doći ćete do banke B.“ U medjuvremenu bi preči-com preneli zlato u banku B.

Ali, propast jedne banke nije ujedno bila i propast čitavog finansijskog si-tema. Obim poslovanja je bio manji ali raznovrsniji. Nije bilo spašavanja banaka na način na koji je to uradjeno nedavno kada smo upali u finansijsku krizu – banke su danas mnogo pove-zanije medjusobno i prosto su suviše veliki sistemi da bi propali. U suštini, mi, obični ljudi, sada subvencionišemo velike korporacije. Onaj stari sistem je bio mnogo održiviji jer je posedovao raznovrsnost sistema, a to je mnogo bolje kao što svaki dobar biolog zna.

Nancy Roof: Šta je budućnost valut-nog sistema ’BerkShares’?

Susan Witt: Odgovor na ovo pitanje se krije u razumevanju samog koncep-ta emitovanja novca. Klasičan način

organizacije puštanja novca u opticaj je u svrhu proizvodnih kredita pa je tako i naš standardni proizvodni kredit namenjen poljoprivredniku za prolećnu setvu. Na nivou naše lokalne zajedni-ce, mi štampamo naš novac za potrebe poljoprivrednika jer će onda taj iznos od 500 dolara obezbediti jesenji prinos kupusa, šargarepe i bosiljka u vredno-sti od 10,000 dolara. Znači, jedna mala količina novca treba da obezbedi ve-liku količinu poljoprivrednih proizvoda. Ta valuta koju mi lokalno emitujemo treba da zadrži svoju vrednost. U tom pravcu se mi krećemo kada je u pitanju naš valutni sistem ’BerkShares’.

U ovom trenutku, naša valuta je i dalje samo jedan fini ’kupon’ koji lepo izgle-da, ali suština je u tome što smo u nju ugradili sistem koji raspolaže kapacite-tom koji će omogućiti izdavanje kredita za proizvodnju. U tom trenutku će to biti potpuno nov novac a ne uštedjeni novac i zbog toga neće biti neophodno naplaćivati kamatu na zajmove.

Našu nacionalnu valutu, koja je na neki način i globalna valuta, izdaje vlada u saradnji sa bankama koje posluju po profitnom sistemu pa taj proces zato uključuje i izdavanje neproizvodnih kredita. Kada izdajete novac za hranu, odeću ili krov nad glavom, onda imate zdravu valutu. Ali, kada izdajete novac za spašavanje banka ili auto-industrije, ili za finansiranje ratova u Iraku i Avga-nistanu, ili za finansiranje državne bi-rokratije – onda se ne stvara novi proi-zvod jer ništa od svega toga ne ulazi u tokove naše ekonomije. Time se obara kupovna moć dolara i onda mi svi pla-ćamo za taj obezvredjeni dolar.

Kao gradjani, svi možemo da u okviru svoje lokalne zajednice izdajemo nov-čanu valutu na osnovu onoga što mi izaberemo kao prioritete: za proizvo-de osnovne potrošnje a ne za luksu-

znu robu, za podsticaj onim firmamam koje vode računa o životnoj sredini i na dobar način se odnose prema svojim zaposlenima. Ali, mi smo se tog svog prava odrekli jer nam je bilo zgodnije da se taj proces centralizuje. Naravno, na taj način je omogućeno i da mnoge industrije nastave sa radom i ja nisam protiv toga. Ja se samo zalažem za mogućnost postojanja paralelnog va-lutnog sistema kako na lokalnom nivou tako i na globalnom nivou. Svakako da je neophodna globalna valuta ali haj-de da je na neki način ’disciplinujemo’ tako što ćemo joj biti dobar primer.Ljudi su zaboravili mehanizme emito-vanja novca. Nekada kada su banke izdavale novac onda je lokalna za-jednica bila upoznata sa detaljima tog procesa. Upravni odobori tih banaka su pratili proces i znali sve što treba. Lokalna poslovna zajednica je znala. Gradjani su znali. Ali mi smo se te mo-gućnosti uvida u taj proces odrekli zato što nam je bilo lakše da to prepustimo centralnim vlastima i centralnoj (narod-noj) banci da stavlja novac u promet. Na taj način smo postali saučesnici u ekonomskom sistemu kojim se nanosi velika šteta našoj planeti, našim opštim dobrima, našim susedima i raznim dru-gačijim sistemima kulture širom sveta. I šta ćemo sada?

Nancy Roof: Da li bi ispunjenje ciljeva projekta ’BerkShares’ dalo odgovor na ovo pitanje?

Susan Witt: Mi smo ovaj svoj projekat u potpunosti osmislili i ja mogu da vam kažem šta je neki konačni cilj ’BerkS-hares’ valute; medjutim, neka posled-nja faza mora da se odvija van granica naše lokalne zajednice.

Naš osnovni cilj je da omogućimo sistem finansiranja proizvodnih zaj-mova. Nadamo se da ćemo moći da razvijemo takav program izdavanja



14

zajmova po kome će biti moguće izda-vanje proizvodnih zajmova bez kama-te preko neprofitne lokalne grupacije (BerkShares, Inc.) i na taj način lokal-noj poslovnoj zajednici damo primer definisanja prioriteta. To istovremeno znači i preuzimanje rizika na lokalnom nivou. Na primer, mi smo mogli recimo da kažemo da bismo želeli da pono-vo uspostavimo sistem energetskog napajanja koji se zasniva na vodenom potencijalu i onda se sakupimo i zajed-no diskutujemo i odlučujemo o tome gde bismo mogli da nadjemo sredstva za ovaj projekat. Možda i ne budemo uspešni. Svaki neuspeh slabi vrednost valute. Ali ako su svi drugi naši zajmo-vi bile uspešne investicije, onda ovaj jedan koji nije neće bitno devalvirati vrednost valute. Znači, da li smo spre-mni na kolektivni rizik?

Kako ćemo odredjivati vrednost naše zdrave valute? Kada o tome razmišlja-mo onda ne mislimo na zlato ili srebro kao osnovu, već u vidu imamo korpu lo-kalnih proizvoda. Balon javorovog siru-pa, gajbicu organski uzgajanih jabuka, kocku sira od kozijeg mleka. Želimo da naša valuta predstavlja vrednost ove opipljive robe. Znači, ako menjate u ili iz valute ’BerkShares’ onda znate da ćete za novčanicu od 20 ’BerkShares dolara’ uvek moći da kupite balon od 5l javorovog sirupa. Moramo da imamo i ustanovljen kurs po kome menjamo našu valutu za federalni dolar jer sa-vezna vlada porez naplaćuje u lokalnoj valuti. Ali, mi polazimo od pretpostav-ke da možemo bolje da održavamo vrednost naše valute. Na primer, tako što vam novčanica od 20 ’BerkShares dolara’ uvek omogućava da platite pe-tolitarski balon javorovog sirupa dok bi

istovremeno za tu istu količinu recimo morali u jednom trenutku da date 40 američkih dolara. Upravo taj konstan-tni nivo kupovne moći omogućava odr-žavanje visoke vrednosti valute.

Sve ovo će iziskivati puno diskusije unutar lokalne zajednice jer će morati mnogo da se priča o novcu i kako ga na najodgovorniji način plasirati. Već smo imali situaciju da su nam se obra-ćali ljudi koji su želeli zajam u ’BerkS-hares dolarima’ a koji bi bio korišćen za lokalne neprofitne programe. Ali, ne, nismo to odobrili jer jedini zajmo-vi u ’BerkShares’ valuti koje želimo da odobravamo su oni kojima se finansira proizvodnja. Takodje su mi se jednom obratili za kredit za kupovinu rerne, ali sam rekla ne jer to spada u potrošačke kredite. Rerna u kojoj bi jedan pekar mogao da ispeče 50,000 vekni hleba


Broj 220. maj 2013.

15

za potrošnju u lokalnoj zajednici je jed-na stvar, a rerna za jedno domaćinstvo je nešto sasvim drugo i treba da se kupi štednjom. Nekada su postojale komer-cijalne banke i štedionice. U štedioni-cama su se uzimali hipotekarni krediti za kuće i stanove, zajmovi za kupovi-nu automobila ili odlazak na godišnji odmor – znači, sve vrste potrošačkih kredita na koje se sasvim opravdano plaćala kamata jer se pozajmljuje tudji novac. Medjutim, zajmovi za proizvod-nju podrazumevaju stvaranje novog novca i zato tu nema mesta za kama-tu. Složeno, jeste, mora se priznati, ali nekada su ljudi to sve znali. Sada su banke, osiguravajući zavodi i razni drugi finansijski instrumenti potpuno neopravdano strpani zajedno u jednu kategoriju. Veoma nejasno defnisano. Mi više ne znamo šta je novac.

Rudolf Štajner (Rudolf Steiner) se za-lagao za koncept po kome bi se uveo rok trajanja novca. Prilikom štampanja novog novca, bio bi stavljen datum do koga taj novac važi i posle bi nestajao – baš kao što vremenom iščezavaju pro-izvodi napravljeni tim novcem. Silvio Gesel je bio poznati Austrijanac kome je pala na pamet ideja da se kupuje neka vrsta taksenih maraka kako bi se ’zastareli’ novac držao važećim. Time bi se podstaklo davanje u dobrotvor-ne svrhe. Ako bi se kod ljudi zatekao novac kome je istekao rok važnosti a on im je preostao posle nabavke po-trebnih stvari, onda bi oni mogli da ga daju u dobrotvorne svrhe: crkvama i sinagogama, neprofitnim organizacija-ma, recimo parohu koji bi onda mogao da nabavi nedeljno snabdevanje hrane za gladne. Tako bi taj novac i dalje bio u opticaju i podsticao poklanjanje, pri tome, neoporezovano.

Nancy Roof: Shvatam. Vidim i da si koristila primer kupovine namirnica za celu nedelju. Proizvodnja i potrošnja

hrane moraju moraju davati snažan zamah ekonomiji. Ali, šta sa onim regi-onima koji ne prozvode dovoljno hrane za sopstvene potrebe? U eri urbaniza-cije – kada 50% stanovništva danas živi u gradovima – to bi značilo i da se hrana prevozi do gradova. Pa, onda kako rešiti održavanje namirnica, na-ročito zimi? To je nešto što mi odmah pada na pamet jer mi ovdeu Berkshi-re-u imamo duge, hladne zime, zar ne?

Susan Witt: Postoje ljudi kao što je, na primer, Elliot Coleman u Meine-u koji je osmislio razne načine da se produži sezona uzgoja u malim plastenicima kao i sistem intenzivne setve. Ideal kome se teži je da imamo više ’kom-šijskog’ zasada nego industrijske proi-zvodnje. Treba da vidimo kako da nam upotrebna vrednost lokalnih proizvoda što duže traje, da li je to stavljanjem u konzerve, zamrzamavanjem ili mož-da korišćenjem nekih drugih metoda. Moramo kreativno da razmišljamo o ovome.

Da bi se obezbedio održivi nivo lokalne proizvodnje hrane potrebno je da do-sta toga stane na svoje mesto. Prvo, treba da vam je pod povoljnim uslovi-ma dostupna obradiva zemlja. Naša lokalna fondacija koja se bavi pitanjem zemljišta rešava sve što je vezano za poljoprivredno zemljište kao i za ze-mljište za izgradnju kuća. Isti metod se može primeniti i za komercijalne objekte. Recimo, hoćete da izgradite fabriku za konzerviranje voća i povrća. Šta vas u tome u sprečava? Za to vam treba i zemljište po prihvatljivim uslo-vima. Onda može, na primer, da se formira grupacija u vidu lokalne fonda-cije za zemljište, i to kao neprofitne or-ganizacije, koja onda može da otkupi odredjeno zemljište i da ga posle daje u najam i to bez naplaćivanja troškova za korišćenje zemljišta sve dok se ze-mljište koristi namenski pod uslovima

koje propisuje uprava te lokalne zajed-nice. To znači da kada bi tako zemlji-šte postalo vlasništvo te grupacije ono ne bi moglo više da se preporodaje. Mogli bi samo objekat i infrastruktura izgradjeni na tom zemljištu da se pre-prodaju. Ovaj metod bi doprineo da se jednokratnom kupovinom zemljišta obezbedi da to zemljište uvek bude pristupačno za korišćenje.

Ali, potrebno je i obezbediti mogućnost pristupačnih kredita. Da se poslužimo navedenim primerom eventualne fabri-ke za konzerviranje voća i povrća, i da kažemo da u tom kraju nije ranije po-stojala takva fabrika i ne postoji isku-stvo o tome. Da li sada banka treba da rizikuje? Valutni sitem ’BerkShares’ je delimično napravljen i da bi se omogu-ćilo izdavanje bezkamatnih kredita u ovoj lokalnoj valuti a da pri tome cela lokalna zajednica preuzme rizik fina-niranja. Važno je imati mogućnost za dgovarajući kredit uz poznavanje lo-kalnih uslova i uz uključivanje lokalne zajednice.

Važno je i tržište. Imamo primer CSA (Community Supported Agriculture) – prva zadruga te vrste koja je pokre-nuta u Indian Line Farm. To je sistem organizacije i udruživanja po kome se potrošači ujedinjeno organizuju i tako garantuju poljoprivrednom proizvodja-ču troškove poslovanja na godišnjem nivou. Svako pojedinačno ’otkupi’ odredjeni deo i na taj način garantu-je tržište. Prošle godine je, na primer, velika šteta zadesila prozvodjače pa-radajza tako da su ’akcionari’ ostali bez paradajza. Da li su se bunili i tra-žili povraćaj uloženog? Ne, nisu – jer i to je deo iste priče Podelili su rizik sa poljoprivrednim proizvodjačem. Nije bilo paradajza pa ni oni nisu dobili svoj udeo paradajza. Potrebno je imati tr-žište koje bi bilo garantovano na ovaj način. Ovaj primer sa CSA je vrlo do-



16

bar ali bilo bi još bolje kada bi se tome dodali i tzv. institucionalni kupci: škole, osiguravajući zavodi, domovi za stare - to bi dalo snažan zamah razvoju ovog obila formiranja tržišta.

Svi mi kao odgovorni potrošači treba da razmislimo o svakoj kupovini koju planiramo i da vidimo šta je moguće kupiti od lokalnog proizvodjača. Nije dovoljno da samo kupujemo kod lokal-nog vlasnika radnje – mada je već to prvi korak u pravom smeru. Treba da vidimo i da li je roba koja se tu prodaje lokalno proizvedena. Treba i da se za-pitamo šta od onoga što uvozimo u naš region može da se proizvede lokalno. Treba da stvorimo uslove za stvaranje i razvoj lokalne ekonomije.

U glabalnim ekonomskim krugovima se vodi velika i važna debata o tome kako omogućiti ekonomski rast u privredi sa ograničenim izvorima i mogućnostima. Želimo da stvorimo radna mesta za lju-de ali to obično vodi sa proizvodnjom više stvari. Ali, ako se predje na sistem gde se proizvodi lokalno onda će to biti proizvodnja u manjem obimu. Manji obim znači i veći broj zaposlenih. Što je još važnije, više zaposlenih koji pro-izvode ukupno manju količinu stvari. Više radnih mesta bez povećanja po-trošnje, povratak proizvodnje u okvire lokalne zajednice bez prevoza robe na velike daljine. Tu se radi o promeni po-trašačkih navika.

Nancy Roof: Tako je. Moramo da nau-čimo da prestanemo da kupujemo ma-sovno proizvedenu robu samo zato što je jeftinija i da postanemo svesni i onih skrivenih troškova kao što je nezašti-ćena radna snaga koju je lako otpustiti i zaposliti nove ljude.

Susan Witt: Ili radna snaga prema kojoj se ophode veoma loše. Takodje se nema uvid u transportne troškove

koji su često subvencionisani. Na pri-mer, naš rat u iraku je vrsta subvencije zbog naše zavisnosti od nafte. Kada bi svi stvarni troškovi bili uračunati, videli biste da ti globalni proizvodi i nisu jefti-niji. A ako na troškove gledate u svetlu štete koja se nanosi životnoj sredini, ili cenu ponižavanja ljudskih života, od svih troškova koji se javljaju zbog odr-žavanja odredjenog stila života, onda sve te velike količine robe nisu ništa jeftinije. Zbog toga treba da napravimo fundamentalni zaokret u našim navika-ma i izboru prioriteta.

Nancy Roof: Hvala mnogo, Susan, za sve što činiš za svoju zajednicu. Kao članica-akcionar valutnog sistema ’BerkShares’, Kosmos Journal ti je za-ista zahvalan. Želimo ti sve najbolje u okviru tvoje nove pozicije u Institutu za novu ekonomiju. I na kraju našeg raz-govora, da li imaš nešto da dodaš za naše čitaoce?

Susan Witt: Šta je drugo ekonomija ako u svojoj suštini nije sistem orga-nizacije ljudskog rada kojim stvaramo proizvode jedni za druge transformišu-ći pri tome zemlju na kojoj živimo? Re-zultat tog procesa transformacije može ili degradirati ili unaprediti život svih nas. Verujem da je naša odgovornost – naš duhovni zadatak, ako hoćete – da stvorimo takav ekonomski sistem koji otelotvoruje naše najviše ljudske ideale i ideje, sistem koji doprinosi iz-gradnji naše zajednice, unapredjuje nivo ekologije i zdravlja, stvara lepotu, omogućava održivost i podstiče osećaj uzajamnosti. U krajnjem ishodu, to je zadatak ispunjen radošću.


Susan Witt

je Izvršni direktor Društva E.F. Schumacher (E.F. Schumacher Society) koje se sada transformi-še u Institut za novu ekonomiju (New Economics Institute). Ona je Upravnik Lokalnog fonda za ze-mljište u Južom Berkširu (Southern Berkshires) i su-osnivač lokalnog valutnog sistema ’BerkShares’.

www.neweconomistinstitute.org

Broj 220. maj 2013.

17

Naš osećaj pripadnosti ovoj celini je sagledavanje sopstvene sudbine na potpuno novi način, uvidjamo da smo u zagrljaju evolutivnih sila koje nam vremenom otkrivaju životne forme sve veće složenosti i svesti. Shvata-mo, takodje, da se evolutivni proces kreće unapred i sa prelaznim fazama kao što su, na primer, prelazak iz ne-organskog na organski oblik života ili sa nivoa jednoćelijskog organizma u razvoj biljnog i životinskog sveta – veli-čanstven proces otvaranja novih oblika života u kosmosu, na planeti Zemlji i u ljudskoj zajednici. Sve takve prelazne faze se pojavljuju u kriznim vremenima i uz ogromnu cenu radjaju nove oblike stvaralaštva. Naša osnovna realnost u ovom trenutku je upravo naš prolazak kroz fazu tranzicije. Ovo nije lako vre-me jer su posledice ljudskog stradanja i oštećenja životne sredine već svuda oko nas. To nije prelazni period u kome su nam date garancije za dobar kraj već trenutak koji zahteva izuzetnu ljud-sku kreativnost, visoki nivo emocional-ne inteligencije i veliku duhovnu snagu.

Ovaj trenutak se poklapa i sa budje-njem novi svesti i mi sada treba da prevazidjemo staru paradigmu sagle-davanja čoveka kao izolovane jedin-ke u jednom nasumično stvorenom i besciljnom univerzumu. Paul Raskin je ovaj proces nazvao ’Velikom tranzici-jom’ (Great Transition), a Joanna Macy ga je nazvala ’Veliki zaokret’ (Great Turning). Naša svest prelazi iz sistema vrednovanja super-individualizma i in-dividualne nezavisnosti u sistem vred-nosti koji podrazumeva našu medju-sobnu povezanost i medjuzavisnost, kao srodstvo na širokom nivou.

Svetle vrednosti života, sloboda i tra-ganje za srećom počinju da dobijaju novi smisao. Tako sada naše razume-vanje života podrazumeva celokupni život na Zemlji, sloboda pojedinca uk-ljučuje odgovornost prema široj zajed-nici, a sreća se definiše kao nešto što prevazilazi materijalno bogatstvo. Ra-dja se osećaj za jednu višu i veću op-štu dobrobit kao i za budućnost naše planete i njenu krhku biosferu.

U ovom duhu sada izlazimo iz doba nacija koje se medjusobno bore za prevlast i krećemo se prema vreme-nu u kojem će nastati jedna održiva multi-kulturalna planetarna civilizacija. Rodjenje ove nove civilizacije se odvi-ja u okviru našeg boljeg shvatanja uni-verzuma.

Nauka nam je u prošlom veku pomo-gla da počnemo da sklapamo priču o razvoju kosmosa koja je počela da se odvija pre nekih 13,7 milijardi godina. Veličina ove priče o našem univerzu-mu počinje da nam biva jasnija tek pošto smo stekli novi uvid u ogromno prostranstvo kosmosa i složenost pro-cesa koji se u njemu odvijaju.

Dok ljudska zajednica prodire u tajne nastanka univerzuma, istovremeno počinjemo da bivamo svesni mnogo-strukih posledica krize u zaštiti život-ne sredine i brzog uništavanja vrsta i staništa – procesa koji se odvija širom naše planete. Isto tako, dok otkrivamo ogromni protok vremena koji je glavna karakteristika evolucije uneverzuma,

Kada svuda oko sebe vidimo posledice uništavanja životne sredine širom sveta, klimatske promene koje se dešavaju, siromaštvo koje obogaljuje ljude, društve-nu nepravdu i neobuzdani militarizam, onda postajemo svesni kolike su prepreke koje su se isprečile napretku životnih ekosistema i održivom razvoju.

A upravo sada, suočeni sa ovim ogromnim izazovima mi treba da zakoračimo u sledeću fazu našeg evolutivnog razvoja. Taj proces zahteva promenu naše svesti i sistema vrednosti – zahteva proširenje naših vidika o svetu koji nas okružuje i podizanje naših etičkih standarda. Napredak u evoluciji nas pokreće prema nivou svesti koji nam omogućava da više sebe ne vidimo kao izolovanu jedinku i pri-padnika nacije koja se bori za prevlast već kao nekog ko pripada sveukupnoj ljudskoj zajednici koja ima zajedničku istoriju i sudbinu. Naša ljudska zajednica raspolaže kapacitetom da postane svesna unutrašnjeg osećaja jedinstva unutar svoje ogromne raznolikosti. I ono što je naročito važno, sada imamo priliku da vidimo kako se taj osećaj jedinstva radja iz dinamike samog evolutivnog procesa. Po prvi put imamo naučno objašnjenje evolucije univerzuma i planete Zemlje koje nam ujedno ukazuje na našu duboku vezu sa ovim procesom. Mi i dalje otkrivamo širi značaj ove priče.

Priča univerzumu i planetarnoj civilizaciji Autori: Mary Evelyn Tucker i Brian Thomas Swimme


18

ujedno shvatamo koliko kasno smo se pojavili u ovom veličantsvenom proce-su. I na kraju, dok postajemo svesni da je planeti Zemlji trebalo više 4 milijarde godina da stvori ovo neizmerno bogat-stvo mi ujedno shvatamo kojom brzi-nom mi umanjujemo ovo bogatstvo, kradući tako od njegovog budućeg procvata.

Zato moramo sada da se zaustavimo da bismo u potpunosti sagledali sebe u ovom kosmičkom kontekstu. Ako nam naučna istraživanja kosmosa omogu-ćavaju da razumemo poreklo i razvoj univerzuma onda nam filozofsko pro-mišljanje ovih saznanja ukazuje na naše mesto u kosmosu. Ako mi tako radikalno utičemo na ovu priču uni-štavanjem ostalih oblika života i na taj način uništavamo i sopstveno stanište, šta nam onda to govori o našem mo-ralnom senzibilitetu i našem osećaju za sveto? I upravo u svetlu naučnih otkrića o neponovljivoj umreženosti i medjusobnoj povezanosti svih oblika života na Zemlji , počinjemo da shva-tamo koliko smo tu životnu mrežu ikr-zali po svim njenim ivicama. Gonjeni nagonom za ekonomskim napretkom i brzom industrijalizacijom mi delimično i nismo bili svesni svih štetnih posledica koje su iz toga proistekle.

Kao da smo tek progledali i počeli da uvidjamo koliko je naša egzistencija ugradjena u ostale ekosisteme i koli-ko je zavisna od drugih obilka života, mi sada shvatamo kako uništavamo samu osnovu na kojoj počivadalji na-stavak naše vrste. Biologija nam poka-zuje celovitiju sliku razvoja raznovrsnih vrsta života tokom evolucije i jedistve-ne niše za j život koje su sebi odredje-ne vrste stvorile u okviru ekosistema, i mi se sada pitamo šta će biti sa našom sopstvenom nišom u tom evolutivnom procesu. Kako se sve više shvata du-bina i rasprostanjenost uništavanja ži-

votne sredine, mi uvidjamo našu vezu sa njenim uništavanjem. Postali smo planetarno rasprostaranjeni faktor čiji postupci nisu nužno uvek dobrona-merni.

Može se reći da se u ovom novom tre-nutku za nauku prepliću tri dimenzije: razumevanje evolucije univerzuma i ži-vota na Zemlji putem najboljih naučnih metoda, integrisanje saznanja do kojih dolazimo tim putem u jednu celovitu priču (kosmičku, Zemljinu, ljudsku), i sagledavanje te nove priče u svetlu naše odgovornosi za njen nastavak. Iz toga proističe spajanje na nov način naučnih činjenica, istorije postanke i krajnjeg značenja ovog procesa.

Pozivaju se stručnjaci koji se bave eti-kom životne sredine i znalci različitih religija u svetu da daju svoj doprinos našem shvatanju priče o univerzumu. Izazov za etiku i religiju je dvostruk: da redefinišu ulogu koju imamo kao gra-djani univerzuma i da u svetlu novih saznanja definišu našu ’nišu’, tj., našu specifičnu ulogu kao članova život-ne zajednice na Zemlji. Ovo ponovno sagledavanje i razmatranje kosmičkih pitanja poput onih odakle smo i gde idemo. Drugim rečima, zahteva se po-novno promišljanje uloge koju mi kao ljudi igramo u širem kontekstu evolucije univerzuma kao i u onom koji se odno-si na naše bliže okruženje, tj. kontekst prirodnih životnih procesa na Zemlji.

Šta predstavlja ljudska vrsta u odnosu na 13,7 milijardi godina istorije razvo-ja univerzuma. Gde je naše mesto u odnosu na 4,6 milijardi godina istorije Zemlje? Kako možemo unaprediti naš stabilni razvoj i obezbediti integritet ži-votnih procesa? Ovo su pitanja od su-štinskog značaja za izgradnju svesti o priči o univerzumu. Ovo nije priča koja samo opisuje dinamiku evolucije; ovo je priča o kosmosu koja treba da nas

promeni i koja od nas ljudi traži da ulo-žimo napor i energiju u stvaranje bu-dućnosti koja je održiva i koja nas sve održava.

Pravi cilj ove priče o kosmosu je da nam pruži takvu priču o kosmosu i o planeti Zemlji koja počiva na posled-njim naučnim saznanjima ali na način koji će nas istovremeno uveriti u nje-nu verodostojnost i podstaći. Jer ono što se pred nama otvara liči na jednu poetsku priču koja istovremeno budi osećanja divljenja, uzbudjenja, straha i radosti, kao i osećaja pripadnosti od-govornosti.

Priča o univerzmu je veoma dramatič-na: milijardama godina u toku evolucije trijumf i katastrofa su bili samo za dlaku rastavljeni. Nasilje i kreativnost su lako prožimajuće. Sposobnost materije da se organizuje i reorganizuje sama od sebe je zadivljujuća – od formiranja prvog atoma do pojave života. Poči-njemo da shvatamo da je prvobitno oslobodjenja energija najzad dospela dotle da kroz čoveka razmišlja o sebi i svom putu promene. Obični vodonik je postao planeta puna života i sa bićima koja su sada u stanju da istražuju kako se sve to dogodilo i da zamišljaju život kojim se omogućava budućnost.

Budjenje svesti o našoj fundamental-noj povezanosti sa kosmosom će omo-gućiti naše ponovno povezivanje sa životom. Ova priča o univerzmu nam omogućava da se dublje povežemo sa univerzumom i Zemljom čiji smo deo. I upravo kroz to ćemo shvatiti koliko je važno da stvorimo uslove za održiv ra-zvoj na našoj planeti.

Tako jedna celovita priča o nastanku i razvoju univerzuma, planete Zemlje i ljudske vrste može postati veoma inspi-rativna vizija za nas u ovom trenutku. To je zato što nam takva priča daje ose-

Broj 220. maj 2013.

19

ćaj zajedničkog evolutivnog nasledja i genetičke matrice koju medjusobno delimo. Uvidjanje kako medjusobnog srodstva tako i ljudske povezanosti sa drugim oblicima života može biti os-nova za redefinisanje naše prošlosti i ponovno otkrivanje održive budućnosti.

Zaista nas može inspirisati shvatanje urodjene medjusobne povezanosti – od galaksija i zvezda do ekosistema – tako da možemo osetiti i kako smo lično ut-kani u zajedničke niti života. Mi smo deo ovog putovanja koje i dalje traje. Sa te tačke gledišta možemo uvideti da je naše sadašnje destruktivno ponašanje prema životnoj sredini dalje neodrživo. U okvirima evolutivnog razvoja, šteta koju mi nanosimo je ogromna – zapra-vo prava kataklizma. Stoga možemo razumeti da promene koje treva da pre-duzmemo na polju ekologije, ekonomije i na društvenom nivou, nisu samo ne-ophodne nego su neizbežne.

Pred nama je zaista veliki zaokret. Posle svih svetskih ratova i perioda hladnog rata, pojavljuju se znaci koji najavljuju osećaj veće planetarne celi-ne – radja se u različitim oblicima jed-na planetarna civilizacija. I upravo kroz učešće u ovom trenutku promene ispu-nićemo našu ljudsku ulogu u ime bu-dućih generacija. Ovaj proces zahteva suštinske promene naše svesti i siste-ma vrednosti – istovremeno prihvatanje proširene slike o univerzumu i stvaranje složenijeg etičkog sistema koji će obu-hvatiti celu Zemaljsku zajednicu. Jedi-no tako ćemo prestati da budemo samo pripadnici nacionalnih država i postati gradjani jedne planete koja odiše lepo-tom, misterijom i skladnošću.

Primedba: Ovo je adaptirana verzija članka koji je objavljen u Moral Grou-nd, Trinity Uneversity Press, u avgustu 2010.

Priča univerzumu i planetarnoj civilizaciji Autori: Mary Evelyn Tucker i Brian Thomas Swimme

Brian Thomas Swimme

je profesor na kalifornijskom In-stitutu za integralne studije u San Francisku. Doktorirao je na Katedri za matematiku Univerziteta Ore-gon sa radom o gravitacionoj dina-mici. Swimme je autor knjiga „Skri-veno srce kosmosa“ (The Hidden Heart of the Cosmos) i „Univerzum je zeleni zmaj“ (The Universe is a Green Dragon). On je ko-autor „Priče o univerzumu“ (The Univer-se Story), koja je rezultat njegove desetogodišnje saradnje sa istori-čarem kulture, Thomas-om Berry-ijem.

Mary Evelyn Tucker

je Viši predavač i akademski pro-fesor na univerzitetu Yale, gde predaje na katedri za Šumarstvo i zaštitu životne sredine, kao i na katedri za Izučavanje religije.

Ona je takodje suosnivač Foruma za religiju i ekologiju na čijem se čelu nalazi zajedno sa John Grim-om. Mary Evelyn Tucker je takodje učestvovala u sastavljanu Povelje o planeti Zemlji (Earth Charther) i bila član Komiteta za sastavljanje Povelje o Zemlji, 1997.-2000., a i dalje je Član Medjunarodnog save-ta organizacije ’ Povelja o Zemlji’.


20

ImpresumKosmos Digest je isključivo elektronsko izdanje izbora članaka objavljenih u prošlim brojevima časopisa Kosmos Journal. Izlazi tri puta godišnje.

Urednik sajta i prevodilac: Stanimirka Milovanović.Dizajn i prelom: Dragoljub Dimitrijević.Izdavač: FORS (www.fors.org.rs)

Broj 220. maj 2013.

21

2brojmaj 2013.

kosmos digest, broj 2

Documents