knjiga/book 3 odrŽive tehnologije u · pdf fileknjiga/book 3 odrŽive tehnologije u...

Knjiga/Book 3 ODRŽIVE TEHNOLOGIJE U

FARMACEUTSKOJ-KOZMETIČKOJ INDUSTRIJI

Sustainable technologies in Pharmaceutical and cosmetic

industry

Editor

Milorad Cakić

University of Niš

Faculty of Technology

Leskovac, Serbia

Održivi tehnologije u farmaceutsko-kozmetičkoj industriji Sustainable technologies in Pharmaceutical and cosmetic industry

Editor Milorad Cakić University of Niš Faculty of Technology Leskovac, Serbia

2

Što god zadesi Zemlju, zadesit će i njene sinove. Čovjek nije istkao mrežu života, on je tek jedna njena nit. Što god on čini mreži, čini to sam sebi. Dio svjedočanstva poglavice Seattlea 1854. godine

Ove knjige su nastale kao dio projektnih aktivnosti u okviru Tempus projekta Tempus158989-Tempus-1-2009-1-BE-Tempus-JPHES “Creation of university-enterprise cooperation networks for education on sustainable technologies”, a namijenjena je za edukaciju inženjera iz prakse u području održivih tehnologija. Autori poglavlja su kreatori svojih ideja i oni u potpunosti odgovaraju za sadržaj.

3

Nikolić Goran Univerzitet u Nišu, Tehnološki fakultet u Leskovcu

The Chapter refers to the problems of sustainable development of pharmaceutical and cosmetic industry. Its activities significantly affect the environment. Failure to observe proper and timely actions can have dramatic consequences for the ecology and life of the future generations.

Accordingly, the chapter is divided into three parts, which perceive all the aspects: the relationship between sustainable development and environmental management, pharmaceutical and cosmetic management, and analysis of case study methodology.

In the first part of the chapter the importance of the rolee of sustainable development of company on environmental protection.

The second part of the chapter is devoted to the management of pharmaceutical, cosmetic and chemical waste.

The third chapter deals with the importance of writing and analysis of case studies related to sustainable development. On this section some typical examples of case studies are given.

Poglavlje se odnosi na probleme održivog razvoja farmaceutsko-kozmetičke industrije koja danas svojim aktivnostima znatno utiče na stanje životne sredine. Ukoliko se ne sagledaju adekvatno i pravovremeno, aktivnosti mogu imati dramatične posledice po ekologiju i život budućih generacija. Pri razmatranju problema održivosti, autor je imao u vidu prevashodni cilj ove važne industrijske grane da radi uspešno i održivo. U skladu sa tim, poglavlje je koncipirano u tri dela koji sagledavaju sve aspekte: odnosa održivog razvoja i životne sredine, upravljanja farmaceutsko-kozmetičkim otpadom, kao i metodologije analize studije slučaja.

U prvom delu poglavlja predstavljeni su značaj, uloga i načini održivog razvoja kompanija sa aspekta zaštite životne sredine koja danas zauzima glavno mesto u programima politike svih poslovnih organizacija i društvenih subjekata, kao što su: republička administracija, lokalne samouprave, industrija, pa i sami građani. Date su definicije i značaj održivog razvoja, sa posebnim osvrtom na koncept i politiku održivosti kako životne sredine tako i privrede, kroz kontrolu zagađenja, definisanja indikatora mere učinka i biološkog monitoringa.

Drugi deo poglavlja se odnosi na upravljanje farmaceutsko-kozmetičkim otpadom i hemikalijama. Obzirom na brojne vrste industrijskog (otrovan i opasan farmaceutski otpad) i kućnog otpada visokog rizika, u ovom delu su najpre opisani tipovi i kategorije medicinskog

Održivost životne sredine je prikazana kroz proces koji čini sigurnim aktuelne interakcije privrede sa okolinom, a ostvaruje se idejom da se životna sredina zadrži netaknutom.

Posebno je istaknuta uloga Privredne komore, koja je prepoznala značaj sektora zaštite životne sredine i osnovala Odbor za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, kao izraz potreba i zahteva privrede da se na organizovan i efikasan način objedine brojne segmentirane aktivnosti u ovoj oblasti. U tom smislu, sagledani su trenutno stanje zagađenosti životne sredine i mogući uticaji međunarodnih korporacija. Obzirom na to, svaka kompanija mora kontinualno vršiti procenu svojih stvarnih uticaja na ekologiju (vazduh, voda, zemljište, prirodni resursi, flora, fauna, ljudi) sa ciljem eliminisanja mogućih posledica. Predstavljeni su novi izazovi preduzeća kroz uvođenje sistema upravljanja zaštitom životne sredine (eko-menadžment sistemi) i odgovarajućih aktivnosti na svim nivoima, prema međunarodnim sporazumima u okviru EU i svetskih organizacija, a na bazi nacionalnih i međunarodnih standarda (ISO 14000), kao i smernica (EVRO-EMAS). Akcenat je stavljen na usaglašenost farmaceutske industrije sa zahtevima međunarodnih standarda (cGMP). U skladu sa tim, obrađene su smernice Dobre proizvođačke prakse u Srbiji, koje obuhvataju uputstva za: dizajn zgrada i postrojenja, proizvodnju aktivnih supstanci lekova, kvalitet vode i otpadne vode, otpadni materijal, higijenske mere i održavanje, upravljanje materijalima i skladištenje.

4

otpada, sa posebnim osvrtom na infektivni i radioaktivni otpad. Potom su predstavljene Konvencije o kontroli opasnog otpada i njihovom odlaganju (bazelska, roterdamska i stokholmska konvencija). Ozirom na veliki broj generatora opasnog otpada razmatrano je stanje medicinskog otpada u Srbiji. Usled nedostatka tehničkih kapaciteta za upravljanje opasnim otpadom (bez kontrole, bez prostora za skladištenje i bez postrojenja za tretman), u ovom delu su opisana rešenja za bezbedno zbrinjavanje farmaceutskog otpada i izvoz u zemlje EU na dalji tretman. U skladu sa tim, definisane su odgovornosti i obaveze: subjekata u upravljanju otpadom; organizovanja upravljanja otpadom; sprovođenja mera postupanja sa opasnim otpadom; dokumentacije koja se odnosi na opasan otpad. Detaljno su opisane aktivnosti u okviru bezbednog upravljanja medicinskim otpadom, kao što su: preuzimanje, sakupljanje i odlaganje neupotrebljivih lekova; rukovanje, razvrstavanje i skladištenje opasnog otpada; transport otpada; tretman otpada (fizičko-hemijski, biološki i termički); pozitivni efekti spaljivanja otpada i ponovno iskorišćenje otpada.

Treći deo poglavlja obrađuje važnost pisanja i izučavanja studije slučaja u oblasti održivog razvoja i upućuje čitaoca u metodologiju analize studije slučaja. U ovom delu su navedeni neki karakteristični primeri studije slučaja, koji se odnose na: održivi razvoj farmaceutske kompanije; upravljanje opasnim materijama u farmaceutskoj industriji; analiza slučaja transport lekova u farmaceutskoj praksi; održivo partnerstvo velikih preduzeća i lokalnih samouprava; upravljanje autsors aktivnostima kao mogući model u farmaceutskoj praksi.

Na kraju poglavlja data su određena pitanja i odgovori sa ciljem provere razumevanja izloženog materijala, kao i pitanja za analizu i dalju diskusiju. Svaki deo poglavlja je podržan odgovarajućom literaturom ukoliko čitaoci žele da se više informišu ili prošire svoja znanja i praktične veštine u oblastima održivog razvoja privrede i životne sredine.

8.1. Održivi razvoj

Sustainable development

Zaštita životne sredine je deo strategije svake industrije, kroz sve češću posvećenost poboljšanju zdravlja i kvaliteta života ljudi, kao etičkim principima. Industrijska zaštita životne sredine već je ostvarila izuzetan progres u mnogim zemljama. U skladu sa tim, od sredine 80-ih godina XX veka, industrija je posvećena odgovornoj brizi, što znači da dobrovoljno nastoji da ostvari poboljšanja u zaštiti i bezbednosti životne sredine. Posvećenost je podignuta na novi i viši nivo uvođenjem pojma “održivog razvoja”, koji se odnosi na odgovornost čovečanstva za buduće generacije. Održivi razvoj je skladan odnos ekologije i privrede, kako bi se prirodno bogatstvo naše planete sačuvalo i za buduće naraštaje. Može se reći da održivi razvoj predstavlja generalno usmerenje, težnju da se stvori bolji svet, balansirajući socijalne, ekonomske i faktore zaštite životne sredine.1

Pre nešto više od deset godina, Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (World Commision on Environment and Development), poznata i kao "Bruntlendova komisija" (Brundtland Commision) objavila je izveštaj pod nazivom „Naša zajednička budućnost (Our Common Future) kojim se ukazuje na opasnost, po ljude i našu planetu, od politike ekonomskog rasta bez uzimanja u obzir mogućnosti regeneracije planete Zemlje. Tako, zaštita životne sredine danas ponovo zauzima glavno mesto u programima politike, svih

1 Radi bolje ilustracije pojma održivosti neke od prezentovanih slika su preuzete od

EU Projekta "Technical Assistance for Healthcare Waste Management", koji se sprovodi u Srbiji, finansiran od EAR.

5

poslovnih organizacija i društvenih grupa. U procesu zaštite i očuvanja životne sredine danas, osim specifičnih sektora životne sredine, podjednak teret i odgovornost nose svi društveni subjekti, kao što su: centralne (republičke) administracije, lokalne samouprave (pokrajina, regioni), industrije pa i sami građani. Sa aspekta uloge lokalnih vlasti u evropskim integracijama u oblasti zaštite životne sredine poseban značaj ima Privredna komora. Kao servis privrede i centar privrednog potencijala, Privredna komora se stara da pružanjem pouzdanih, pravovremenih i stručnih informacija i usluga unapredi poslovanje privrednika i doprinese razvoju biznisa i povećanju konkurentske sposobnosti. Odatle je i očigledna njena uloga u održivom razvoju.

Uloga Privredne komore. Značaj sektora zaštite životne sredine postaje sve veći i vidljiviji, posebno uzimajući strateško opredeljenje Vlade Republike Srbije i države Srbije da se pridruži Evropskom ekonomskom prostoru (EEA) i priključi državama-članicama Evropske unije (EU). Privredna komora Srbije (PKS) je prepoznala značaj sektora zaštite životne sredine za svoje članove i osnovala Odbor za zaštitu životne sredine i održivi razvoj koji je otpočeo sa radom 2005. god. (http://www.pks.rs). Ovaj Odbor nastao je kao izraz potreba i zahteva privrede i preduzeća-članica PKS sa namerom da se na organizovan, delotvoran i efikasan način objedine mnogobrojne, do sada, segmentirane aktivnosti koje tretiraju ovu oblast.

U skladu sa osnovnom misijom, Odbor u svojoj oblasti: zastupa interese privrede pred državnim organima i telima, pomaže u povezivanju sa međunarodnim kompanijama i organizacijama, pokreće i pomaže u realizaciji "ekoloških" projekata i programa, informiše sve zainteresovane subjekte o pitanjima u vezi sa životnom sredinom i održivim razvojem, promoviše nova tehničko-tehnološka rešenja, pruža stručnu pomoć preduzećima-članicama itd. Kroz sve svoje aktivnosti Odbor promoviše osnovne vrednosti: dobro korporativno upravljanje, etičko ponašanje i podizanje svesti o potrebi za očuvanjem prirodnih resursa, zaštitu životne sredine, korporativnu društvenu odgovornost i dostizanje ciljeva održivog razvoja.

Odbor realizuje sledeće zadatke: • Pokretanje inicijativa, davanje stručnog mišljenja i

predloga zakona i propisa koji su u interesu članica i razvoja privrede.

• Planiranje, izrada i realizovanje projekata u vezi sa zaštitom životne sredine i održivim razvojem (interno i eksterno), koji su od interesa za članice i privredu u celini. Interes iskazuje privreda kroz rad sednica odbora, preko svojih udruženja ili se on utvrđuje ispitivanjem potreba privrede, preko stručne službe Odbora.

• Vršenje javnih ovlašćenja (davanje mišljenja u vezi sa obavljanjem delatnosti/usluga iz oblasti zaštite životne sredine, itd.).

• Informisanje privrede o zakonodavstvu, propisima, normativima, pravilnicima i drugim aktima, kao i o aktuelnostima u vezi zaštite životne sredine i održivog razvoja.

• Organizovanje tematskih poslovnih susreta, studijskih poseta, stručnih sajamskih manifestacija.

• Sprovođenje programa specijalizovane obuke, edukativnih seminara i kurseva za različite nivoe menadžmenta i zaposlenih u preduzećima.

• Savetodavne aktivnosti i stručna pomoć u vezi regulative, ekoloških programa, fondova za ekološke projekte i projekte održivog razvoja (standardi ISO 26000, sistema upravljanja zaštitom životne sredine (standardi ISO 14000 i dr.).

U Odboru za zaštitu životne sredine i održivi razvoj podržavaju se i promovišu sledeći programi i/ili projekti:

• Sprovođenje propisa o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine – Postupak dolaska do integrisane dozvole (IPPC dozvola).

• Rešavanje problema upravljanja otpadom (industrijski otpad, reciklaža i sl.).

http://www.pks.rs/�

6

• Uvođenje „čistije proizvodnje" i „čiste tehnologije“. • Poslovni model Hemijski lizing. • Doprinos izradi jedinstvenog Ekološkog informacionog sistema – EIONET mreža

Srbije. • Efekti integracije Srbije u EU – stalno praćenje. • Učešće u radu Radnih grupa, Komisija i stručnih tela Ministarstva (integrisane

dozvole, ekološko označavanje proizvoda, nacionalne strategije, propisi i dr.). • Učešće u radu Komisija i Radnih grupa Instituta za standardizaciju Srbije

(standardi serije ISO 14000, ISO 26000). • Promocija društveno odgovornog poslovanja u preduzećima. • „Bela knjiga“ Saveta stranih investitora. • Specijalizovani seminari, kursevi i obuka privrede (ISO 14000, OHSAS, EMAS,

integrisani sistemi upravljanja, eko-označavanje proizvoda, održivi privredni razvoj, korporativna društvena odgovornost, regulativa i sl.).

• Prikupljanje, grupisanje i priprema podataka za izradu računarskih baza o: preduzećima i institucijama, izvorima finansiranja privrede, ponudama i tražnji za poslovnom saradnjom (proizvodi i usluge), sertifikaciji, konsalting kućama i sl.

• Planiranje i razvijanje novih usluga Komore. • Praćenje i stalno poboljšavanje rezultata realizovanih internih i eksternih

projekata. • Drugi projekti od interesa za članove PKS.

U Regionalnaoj privrednoj komori Leskovac formiran je Centar za životnu sredinu i održivi razvoj. Ova komora je prva regionalna komora u Srbiji u kojoj je formiran ovaj Centar, koji je od izuzetne važnosti, tim pre što se zaštiti životne sredine i ekologiji poslednjih godina pridaje izuzetno veliki značaj. Pored nacionalne komore, privredna komora Leskovac prva je i jedina koja je prepoznala važnost i značaj formiranja jednog ovakvog tela. Formiranje Centra je važan korak približavanja privrede i privrednika zakonskoj regulativi Evropske unije, koja ekologiju i zaštitu uslova poslovanja ističe kao jedan od svojih prioriteta. Zadatak formiranog Centra je promovisanje sveukupnog značaja zaštite životne sredine, praćenje zakonske regulative iz oblasti ekologije, kao i korišćenje fondova EU u cilju podizanja nivoa zaštite životne sredine.

8.1.1. Održivi razvoj i zaštita životne sredine

Sustainable development and environment protection

Do značajnog preporoda u ovoj oblasti naročito je dovela pojava promene klime. Promena klime je stvarnost, a čovek je jedan od njenih primarnih uzročnika. Zato je to najveći ekološki izazov koji trenutno dominira raspravom o zaštiti životne sredine u Evropi, kao i širom sveta, a očekuje se da će tako i ostati dugi niz godina. Neki se mogu pitati kakve tačno veze ima npr. farmaceutska ili kozmetička kompanija sa klimatskim pitanjima. Međutim, činjenica je da se danas nijedna kompanija ne može izostaviti iz ove diskusije. Tako je npr. Bayer, dobro poznata farmaceutska kompanija, aktivna u oblasti zaštite useva i vodeći je proizvođač visoko kvalitetne plastike. Ova kompanija ostvaruje 11 miliona tona proizvoda godišnje; pored velike potrošnje sirovina i energije, emituje značajnu količinu gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Zbog toga se potrošnja energije i zaštita klime moraju naći na glavnom mestu, kako u programu ove (Bayer), tako i u programu drugih kompanija.

Obzirom na to da važne teme danas zahtevaju jasne tvrdnje, jasna angažovanja i jasan stav, razumljivo je da pojava promene klime predstavlja najveći globalni izazov našeg vremena pred kojim se nalaze svi društveni akteri. To je zbog toga što globalno zagrevanje, za koje je čovek odgovoran, ima direktan uticaj na našu budućnost. Ako

7

promena klime nastavi da se odvija nesmanjenim intenzitetom, posledice za buduće generacije će biti dramatične!

Takav prioritet industrije neće promeniti ni kriza na globalnim finansijskim tržištima, ni jak ekonomski pad. Bila bi fatalna greška kad bi se zbog tog previranja umanjili napori usmereni prema minimalizaciji emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. U stvari, finansijska kriza jasno pokazuje fatalne posledice neusklađenosti komercijalnog ponašanja sa održivošću. Promena klime nije luksuz koji se može priuštiti samo u dobrim vremenima. Iako finansijska kriza u svetu privremeno otežava situaciju, napori u pogledu zaštite klime i okoline moraju se aktivno nastaviti. Bez obzira na to koliko problem može biti složen, sve se svodi na jednostavno pitanje za političare, poslovne organizacije i društvo, sa odgovorom da ili ne. Hoće li se čovečanstvo danas suočiti sa svojom odgovornošću? Na to pitanje, zaista postoji samo jedan moguć odgovor, tj. „mora“. Čovečanstvo to jednostavno duguje generacijama koje tek dolaze.

Kako bi se planeta zaštitila u pravoj meri mora se delovati još danas i učiniti sve što je u ljudskoj mogućnosti. U suprotnom, čovečanstvo će biti u situaciji da dramatično pogorša svoju početnu poziciju u naporima da ograniči negativne posledice promene klime. U tom smislu, jedan od glavnih ekonomista Svetske banke, Nicholas Stern, sažeo je monetarnu dimenziju tog izazova u nekoliko jednostavnih, ali vrlo uverljivih tvrdnji. Da bi se izbegle najgore posledice promene klime, on je izračunao da čovečanstvo mora ograničiti globalno zagrevanje na max 2-3 stepena iznad predindustrijskih temperatura. U najboljem slučaju, predviđeno je da će do 2050. god. izdaci za takvo ograničavanje iznositi oko 1 % svetskog bruto domaćeg proizvoda godišnje. Međutim, ukoliko se ne bude reagovalo danas, Stern predviđa da će ti izdaci u istom periodu sve brže rasti i da će dostići iznos između 5 i 20 % svetskog bruto domaćeg proizvoda godišnje.

Drugi aspekt, koji nastaje iz negativnih scenarija globalnog zagrevanja, ima etičku dimenziju, tj. poplave, suše i raširene epidemije. Iako glavnu ulogu u izazivanju promene klime imaju industrijske zemlje, posledice najviše pogađaju zemlje u razvoju. Imajući to u vidu, potrebno je otvoreno globalno angažovanje u snažnoj i efikasnoj zaštiti klime. Međutim, pitanje je da li su svi subjekti u mogućnosti da prihvate jedan zajednički međunarodni pristup i da se pridržavaju tog pristupa. Dobre vesti su da je većina svakako krenula u odgovarajućem pravcu.

Poseban problem danas predstavlja i sve veće prisustvo rizičnog otpada, kao što su opasan i otrovan otpad. Rizični otpad ubija ljude, životinje i biljke, truje vodu, vazduh i zemljište. Industrijski i medicinski otpad smatraju se veoma rizičnim jer sadrže otrovne materije. Bolnički otpad je zagađen i hemikalijama koje se smatraju opasnim. Ta sredstva su npr. formaldehid i fenol koji se nalaze u sredstvima za dezinfekciju, živa u termometrima, meračima pritiska.

Pored farmaceutsko-kozmetičke industrije i bolnica, ni druge grane industrije se ne mogu izostataviti kada je u pitanju produkcija rizičnog otpada. Prema podacima iz 2008. godine, u Srbiji se godišnje proizvede više od pet miliona tona opasnog otpada. Kako ne postoji nijedno skladište ili pogon za uništenje opasnog otpada u našoj zemlji, fabrike privremeno skladište ove materije na sopstvenim lokacijama, najčešće neprikladno i nepropisno. U najveće generatore opasnog otpada ubrajaju se termoelektrane sa pepelištima, fabrike raznih metala, hemijska industrija, rudarski kopovi, prehrambena i farmaceutska industrija. Pored godišnje proizvedenog opasnog otpada, u Srbiji postoji velika količina zaliha iz prošlosti, takozvana istorijska zagađenja, koja su trenutno privremeno uskladištena u fabrikama. Prema analizama nadležne inspekcije, čak 62% privremenih skladišta opasnog otpada ne zadovoljava propisane uslove, a samo 5% opasnog otpada privremeno se čuva na propisan način. Najviše opasnog otpada proizvele su termoelektrane i kopovi, koji godišnje generišu više od milion tona opasnog otpada.

8

Takođe, osim industrijskog otpada, veoma su rizične i određene vrste kućnog otpada. Kućni rizičan otpad su stari lekovi, farbe i konzerve od farbi, motorno ulje i uljni filteri, sve hemikalije, sijalice, dezodoransi, sve što ima baterije, đubriva i pesticidi, paste za obuću, toplomeri i termometri, kao i svi električni uređaji i merni instrumenti. Pored ovih materija, koje su u vrhu rizičnosti, i drugi otpad u današnjem domaćinstvu je takođe štetan. Gradski čvrst otpad sastoji se od otpada iz domaćinstva, građevinskog materijala, sanitarnog otpada iz kupatila i otpada sa ulica. Sa porastom stanovništva, promenom načina života i navika u ishrani količina otpada rasla je drastično i menjala svoju sadržinu. Tako, na primeru Indije može se uočiti da su gradovi 1947. godine stvarali 6 miliona tona čvrstog otpada, a 1997. godine već 48 miliona tona! Od toga, oko 1/4 ukupnog otpada Indije se uopšte ne pokupi, zbog nedostatka sredstava za prevoz otpada.

Obzirom da zemlja nije zaštićena, ovakav otpad zagađuje i vodu za piće. Zadnjih

godina potrošačko tržište se razvija drastično i koristi proizvode u konzervama, aluminijumskim folijama, plastici i drugim nerazgradivim materijalima. Zato su mnogi gradovi zabranili upotrebu plastične ambalaže i uveli biorazgradivu, kojom se neuporedivo lakše rukuje. Ali postoje još problematičniji proizvodi koji oslobađaju otrove nakon odlaganja, o čemu će ovde biti više reči.

8.1.2. Uticaji i stanje zagađenosti životne sredine

Impacts and the state of environmental pollution

Čovek je, svojim načinom egzistencije u industrijskom društvu, uveliko prekoračio granice samoreprodukcije ekosistema. On uporno zagađuje i razara životnu okolinu i bezdušno iscrpljuje vitalne sirovine i resurse, pa i one neobnovljive. Tako na primer, procena je da se u svetu godišnje preradi oko 25 milijardi tona prirodnih sirovina, a da se u vidu gotovih proizvoda od toga iskoristi oko 11,5 milijardi tona, odnosno da se najveći deo dragocenih sirovina baca u otpad. Takvim odnosom prema prirodi čovek je doveo do propasti mnogih živih vrsta na Zemlji.

Zemlju danas nastanjuje oko 1,4 miliona vrsta životinja i oko pola miliona vrsta biljaka, a to predstavlja samo 1% svih biljnih i životinjskih vrsta, koje su do sada egzistirale na našoj planeti. Ostalih 99% vrsta je izumrlo ili naprasno uništeno, zahvaljujući ponajviše samom čoveku. Naravno da time čovek i samog sebe sve više dovodi u pitanje. Sve veća zagađenost i nestašica vode, vazduha, zemlje, šuma, biljnih i životinjskih vrsta, skoro potpuno iscrpljivanje nekih vitalnih sirovina i silno uvećavanje toksičnog otpada, pa i onog nuklearnog, deluje zastrašujuće i razarajuće na same osnove života. Drastičan izraz ogromnog aerozagađenja su zaprepašćujuće pojave, kao što su:

• ozonske rupe kroz koje prolaze štetni ultraljubičasti zraci, koji, pored ostalog, izazivaju kancerogene bolesti;

• kisele kiše koje imaju povećanu kiselost i vrlo negativan uticaj na šume i živi svet; • fenomen staklene bašte koja produkuje povećanu temperaturu, sa takođe

negativnim posledicama na životnu sredinu.

Računa se da se svake godine na Zemlji uništi oko 18 miliona hektara šume, tako da je u poslednja dva veka smanjeno oko 50% šumskih površina. A šta šuma znači za život pokazuje i podatak da jedna bukva dnevno proizvede kiseonika za potrebe 60 ljudi, ili 1 ha šume godišnje proizvede 21 tonu kiseonika. Uz sve to, šuma oblikuje klimu u krugu od 60 km. Zato nije slučajno da se pokušaji pretvaranja amazonskih šuma u oranice pokazuju kao nesaglediv i nesavladiv ekološki problem, jer je u pitanju grubo narušavanje ravnoteže u ekosistemu.

Nuklearni i uopšte radioaktivni otpad je ogroman problem, zbog stravičnih posledica koje proizvodi (pre svega kancerogene bolesti), ali i zbog veoma dugog procesa vlastitog

9

razlaganja i nestanka (i do 1000 godina). Naravno, i u samoj prirodi, odnosno prirodnim ekosistemima, postoji otpad koji je manjim delom radioaktivan, ali se on u kružnom toku materije ponovo apsorbuje u procesu prirodne “proizvodnje”, “potrošnje” i razlaganja materije (tzv. metabolizam ekosistema).

Može se slobodno reći da je u pitanju totalno razaranje planete Zemlje i neprijateljski odnos čoveka prema vlastitoj životnoj sredini. To je ponajviše izraz i rezultat čovekove sulude težnje da potpuno pokori prirodu, jer “pobeđena priroda znači samouništavanje čoveka”. Ako je tačno da je naša planeta toliko “obolela”, a mnoštvo indikatora to potvrđuje, logično se nameće pitanje šta činiti za “lečenje” planete i čoveka, odnosno čovekovog društva, kao rodnog mesta ove opake bolesti? Na to pitanje se daju prilično različiti odgovori, zavisno ponajviše od poimanja uzroka ekocida. Neki čak nude i takve odgovore, odnosno recepte koji zadržavaju postojeći odnos prema prirodi, samo uz neke kvantitativne promene; to znači i dalje uvećavanje ekološke drame. Reč je o načinu mišljenja, koje “veruje samo u tehnologiju, u više nauke, više tehnike, nove pronalaske, nove sirovine, nove izvore energije i dalji rast”.

To svakako može da vodi samo daljem iskorišćavanju resursa, koji su neobnovljivi. Drugi pak veruju da je odgovor u većoj ceni sirovina i primarnih proizvoda, te u većoj štednji, kao preduslovu skladnog života sa prirodom. Zbog toga neki autori ističu činjenicu da “energetska rastrošenost predstavlja egzistencijalno ograničenje za budući razvoj čovečanstva”. Pored toga, postoje i mišljenja koja preferiraju tzv. bioorjentisane tehnologije, tehnologije koje iniciraju prirodne mehanizme samoregulacije (na primer, reciklaža otpada, tj. ponovno korišćenje materije jednom uzete iz okruženja). Te nove tehnologije smanjuju entropiju i uvećavaju efekte u proizvodnji. Stanovište koje se može označiti kao nešto celovitiji pristup rešavanju ekološke krize jeste ono koje predlaže smanjivanje proizvodnje, racionalizovanje potrošnje, te integraciju kulture i svakodnevnog života pojedinca u prirodi i sa prirodom.

Kontrola zagađenja. U cilju zaštite životne sredine od daljeg zagađivanja u mnogim zemljama su doneti odgovarajući standardi kojima se reguliše dozvoljena granica štetnih sastojaka u vazdušnoj i vodenoj sredini. Amerika je, na primer, donela znatno strožije zakonske norme nego što je to slučaj u zapadnoj Evropi. Te norme imaju krajnji cilj ne samo zaštitu od daljeg zagađivanja, već i preduzimanje radikalnih rešenja za izlečenje životne sredine od postojeće zagađenosti.

U Srbiji su zakonski regulisane norme prema JUS-u za maksimalno dozvoljene koncentracije štetnih sastojaka u radnim prostorijama. U Beogradu je (1980. god.) donet zakon o maksimalnim koncentracijama štetnih sastojaka u vazduhu u blizini industrijskih i drugih objekata, datih u Zborniku referata sa savetovanja Zaštita vazduha od zagađenja (Tabela 8.1.1):

Tabela 8.1.1. Maksimalna koncentracija štetnih materija

Table 8.1.1. The maximum concentration of harmful substances

SASTOJCI DOZVOLJENO (mg/dm3) Organske supstance u tragovima Lako isparljivi sastojci nafte u tragovima Ulja i masti 100 Fenoli 0,5 Hrom 2,0 Bakar 2,0 Gvožđe 1,5 Olovo 2,0

10

Međutim, još ne postoje takvi standardi za kontrolu vodene sredine, ali kao kriterijumi služe standardi koji se primenjuju u većini zemalja. Za kontrolu stepena zagađenosti životne sredine prema kriterijumima koje predviđaju standardi primenjuje se veći broj analitičkih metoda i aparata u kojima se automatski beleže rezultati. Neki od takvih aparata su direktno povezani sa računarima. Većina aparata je zasnovana na: spektrometriji, hromatografiji, laserskom zračenju, kolorimetriji i dr. Kako su ovi aparati vrlo skupi, još uvek se kod nas u većini slučajeva koriste standardne analitičke metode.

Biološki monitoring. U okviru istraživanja stanja životne sredine, pored različitih sistema praćenja zasnovanih na analitičkim metodama kontrole zagađenosti životne sredine, značajno mesto zauzima biološki monitoring. Biološki monitoring je, po definiciji (Kuka, 2003), definisan kao: „praćenje akumulacije zagađenih materija ili njihovih štetnih sastojaka u tkivima i organima, ali istovremeno i praćenje odgovarajućih biohemijskih, fizioloških, morfoloških i patoloških promena kod jedinke”.

U okviru biološkog (ekološkog) monitoringa značajno mesto zauzima praćenje stanja životinjskog sveta, u prvom redu sitnih sisara zbog njihovog visokog mesta u lancu ishrane. Naročito su korisni insektivorni sisari koji zbog načina ishrane (konzumacija polutantima-kontaminiranih insekata) mogu da budu dobri bioindikatori akumulacije polutanata. Od posebnog značaja u okviru ekološkog biomonitoringa je praćenje stanja sinantropnih glodara. Kao čovekovi pratioci, ove životinjske vrste koriste istu životnu sredinu i mogu da služe kao dobri indikatori relativnog rizika po zdravlje ljudi za pojedine polutante.

U okviru izučavanja složenog odnosa koji postoji između izloženosti zagađenoj životnoj sredini i posledica te izloženosti na živi organizam, neophodno je za svaki posebni (pojedinačni) agens prikupiti odgovarajuće biološke podatke, zatim podatke o odnosu doza-odgovor, kao i o samoj izloženosti. U ovim ispitivanjima su nezamenljiva ispitivanja na eksperimentalnim životinjama, jer omogućavaju utvrđivanje veze između ispitivanog ksenobiotika i neželjenih efekata i mogu značajno da pomognu u interpretaciji podataka biološkog monitoringa.

Postoje mnogobrojne detaljno opisane metodologije koje su objavile različite regulatorne agencije, kao što su: Agencija za primenu hrane i lekova (Food and Drug Administration - FDA), Agencija za zaštitu životne sredine (Environmental Protection Agency - EPA), internacionalna agencija Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Co-operation and Development - OECD). U njihovim publikacijama su date preporuke za merenje različitih parametara za detekciju mogućeg oštećenja organa. Podaci prikupljeni za pojedine polutante se koriste u proceni rizika po zdravlje koji je definisan kao proces u kome se vrši analiza relevantnih bioloških podataka, podataka o odnosu doza-odgovor, kao i o samoj izloženosti u cilju donošenja kvalitativne i kvantitativne procene po organizam neželjenih posledica. Da bi izazvao efekat, polutant mora da dospe u organizam, stigne u ciljni organ ili tkivo i da dovede do biološke promene. Za većinu polutanata o sledu ovih događaja poznato je vrlo malo, ili ni malo.

Biomarkeri. U okviru metodologije koja se primenjuje u proučavanju uticaja faktora životne sredine na organizam, značajno mesto zauzimaju biološki markeri. Oni imaju potencijal da ukažu na faktore koji utiču na to koliko je polutanata apsorbovano, o količinama koje su dospele u ciljni organ i u kakvom su odnosu ciljna doza i efekat. Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) je dala sledeću opštu definiciju bioloških markera (cit. Fowle and Sexton, 1992): „Biomarkeri vrše merenje polutanata životne sredine ili njihovih bioloških posledica nakon prolaska kontaminanta kroz granične površine organizma i ulaska u humana tkiva i telesne tečnosti, i služe kao indikatori izloženosti, efekata i osetljivosti”.

Biološkim monitoringom zatečeno stanje se detektuje, dijagnosticira i predlaže adekvatna terapija. Biomarkeri se dele na biomarkere izlaganja, biomarkere efekta i

11

biomarkere osetljivosti. Biomarkeri izlaganja su indikatori apsorbovane ili ciljne doze polutanta, njegovih metabolita ili produkata koji mogu da nastanu kao rezultat interakcije sa endogenim supstancama. Biomarkeri efekta su indikatori biološkog odgovora, dok su biomarkeri osetljivosti pokazatelji manje ili veće biološke osetljivosti organizma na faktore životne sredine.

Događaji koji se odvijaju između perioda izlaganja do pojave biološkog ili zdravstvenog efekta su prikazani na sledećoj slici (Kuka, 2003):

Slika 8.1.1. Uticaj faktora životne sredine na organizam i biomarkeri Figure 8.1.1. The influence of environmental factors on the organism and biomarkers

8.1.3. Uticaj međunarodnih korporacija na životnu sredinu The influence of international corporations on the environment

Velike međunarodne korporacije su, gotovo uvek, svojim aktivnostima masovno i nepovratno uništavale život na Zemlji, kao i samu planetu. Pri tom su, uz podršku političkih struktura, direktno ali zakonski sankcionisale organizacije čija je uloga i svrha postojanja bila da zaštite život na planeti od potpunog uništenja. Tako se vremenom stekao utisak da je velikim međunarodnim korporacijama bio puno važniji profit od uslova života, bez obzira na veoma opasne posledice uništavanja životne sredine, kao i opasnog ugrožavanja zdravlja ljudi. Primera o tome ima mnogo, a posebno mediji o tome informišu skoro svakodnevno.

Osim međunarodnih korporacija, svi ostali slojevi društva u svetu, danas pogotovo, postaju još siromašniji zbog zatvaranja manjih kompanija. One su ugušene nelojalnom konkurencijom, kao i zbog monopolizma bogatih. Tako su, na primer, velike naftne kompanije delimično usporile, ili u nekim slučajevima čak i zaustavile, istraživanje i globalno korišćenje alternativnih izvora energije. Upravo zbog takvih interesa, korišćenje drugih izvora energije do sada nije dovoljno razvijeno svuda u svetu.

Slično tome, farmaceutska industrija raznim načinima pokušava da onemogući širenje alternativnih, prirodnijih načina lečenja, iako je činjenica da veliki broj ljudi umire upravo zbog korišćenja toksičnih lekova. Ogroman broj životinja strada zbog bezumnih eksperimenata i tu se ulažu ogromna novčana sredstva, a veći broj dobijenih rezultata ispitivanja na eksperimentalnim životinjama su često od male koristi.

Takođe, biotehnološke i geotehnološke korporacije, zbog sebičnih i krajnje sumnjivih razloga, truju i uništavaju celu planetu, šireći i rasipajući genetski-modifikovan otpad (GMO), opasne i teško razgradive, kao i nerazgradive pesticide. Ovo se odvija, takođe, uz nametnutu podršku preko obavezujućeg Codex-a alimentarius-a za sve zemlje članice Svetske trgovinske organizacije (WTO), koji u upotrebu vraća davno zabranjene pesticide

12

poput DDT-a, malationa i drugih, kao i raspršivanjem otrova iz aviona po celoj planeti a da to, po dogovoru i planski, osporavaju sve vlade, vojske i službe mnogobrojnih zemalja u kojima se to radi.

Ovo sve deluje veoma depresivno i pravo pitanje je u kom pravcu sve to ide. Situacija se neće promeniti ukoliko svest ljudi ne bude korenito izmenjena i ako se sve te promene ne dese istovremeno. Naravno, ukoliko dotle još ostane vremena da se nešto spasi. U tom smislu, postoje načini održivog razvoja kompanija. Međutim, to ne podrazumeva enormno bogaćenje bezumnom eksploatacijom prirodnih resursa i ljudi. U stvari, to je jedini način na koji svet može opstati zajedno sa životom na ovoj jedinstvenoj planeti. Dakle, bez poštovanja i očuvanja prirode, kao i održivog razvoja, nema ni opstanka živog sveta. Stoga je i krajnje vreme da se nešto uradi po staroj mudroj izreci: ''Razmišljaj globalno, deluj lokalno''.

8.1.4. Eko sela i očuvanje životne sredine

Eco-villages and environmental

Nasuprot uticaju velikih korporacija na životnu sredinu i trendu uništavanja planete, postoje i obrnuti primeri očuvanja životne sredine. To su sela i gradovi sa obnovljivim energetskim resursima, kao i životom i radom u skladu sa prirodom.

Eko-sela. Karakterističan je primer zajednica opština i eko-sela Damanhur u Italiji. Oni imaju posebne medicinske centre, koji u svoje metode uključuju klasične i prirodne načine lečenja. Imaju jedinstven podzemni Hram čovečanstva, koji je građen u tajnosti. Ovo je umetničko remek delo posvećeno prirodi, čovečanstvu i duhovnosti. Ima brojne prelepe ukrašene dvorane, hodnike i lavirint u izgradnji, sa tajnim prolazima. U Damahuru imaju i posebne projekte istraživanja svesnosti i komunikacije među biljkama, pri čemu su uspeli da "istreniraju" biljke tako da, preko posebnih osetljivih instrumenata, one komuniciraju sa ljudima aktivirajući muziku koja odgovara njihovim osećanjima.

Eko-grad. Aurovil, savremeni ekološki grad u Indiji, u kome živi 50.000 ljudi iz celog sveta, ima razne naučne centre, savremenu elektronsku industriju i informatičare među najboljima na planeti, kao i poseban sistem školovanja na svim nivoima, pa i brojne fakultete. Postoje dugački spiskovi ljudi sa cele planete koji čekaju da dođu na red da se presele u ovaj magični grad. Grad je osnovala neobično obdarena žena sa posebnim sposobnostima koje se ne uklapaju u zvaničnu nauku, Mirra Alfassa. Ovaj grad je praktična primena učenja Sri Aurobindea, o kvalitetnijem životu u skladu sa prirodom, kosmosom i samim sobom, i sa razvojem svesti iznad uma.

Čovečanstvo nije vrhunac zemaljske kreacije, a evolucija se nastavlja. Na svakoj je individui da odluči hoće li učestvovati u avanturi nastanka nove vrste. Za one koji su zadovoljni time kako svet danas izgleda, Aurovil sigurno nema razloga da postoji. Oko Aurovilea je široki zeleni pojas kojeg čini šuma. I taj grad čini više opština. Poljoprivreda je zasnovana na organskim i ekološkim principima i smeće se reciklira. U Aurovilu rade i ljudi iz obližnjih naseljenih oblasti. Još jedna ekološka zajednica je Findhorn - spiritualna zajednica, ekoselo i edukacioni centri. Nalazi se na ostrvima Iona i Erraid u zapadnoj Škotskoj. 8.1.5. Procena uticaja na životnu sredinu

The assessment of impact on the environment

Svaka kompanija, pa tako i farmaceutska, mora kontinualno da vrši procenu svojih stvarnih i potencijalnih uticaja na životnu sredinu, sa ciljem stvaranja osnove za upravljanje aktivnostima na način koji uvažava potrebe zaštite životne sredine na trajnoj osnovi.

Prilikom identifikovanja uticaja na životnu sredinu, uključujući i uticaje do kojih bi moglo doći pri akcidentalnim situacijama, analiziraju se sledeće opšte grupe uticaja:

13

• uticaj na vazduh, • uticaj na vodu, • uticaj na zemljište, • uticaj na prirodne resurse, • uticaj na floru, • uticaj na faunu i • uticaj na ljude. Za sve aktivnosti koje imaju, odnosno mogu da imaju uticaj na životnu sredinu

(aspekte životne sredine) vrši se procena: • obima aspekata životne sredine, • učestalosti pojave aspekata životne sredine i • ozbiljnosti posledica aspekata životne sredine.

Ocene značaja rizika za životnu sredinu dobijaju se množenjem unetih ocena za obim, učestalost pojavljivanja i ozbiljnost posledica aspekata životne sredine. Uočeni aspekti ocenjeni kao značajni se prate, predlažu se i sprovode mere kojima se smanjuje njihov uticaj na životnu sredinu, a sve u cilju kontinualnog poboljšanja sistema upravljanja zaštitom životne sredine.

Politika zaštite životne sredine. Politika zaštite životne sredine treba da bude deo razvojne strategije i organizacione kulture svake kompanije. Ona treba da bude usmerena ka održivom poboljšavanju zaštite životne sredine. Implementira se pažljivim planiranjem upravljanja zaštitom životne sredine, upravljanjem programima poboljšavanja i praćenjem i prihvatanjem regulatornih zahteva. Pomoću obuke i kontrole se može održati visok nivo svesti o potrebi za zaštitom životne sredine svih zaposlenih.

Indikatori mere učinka. Za merenje učinka na zaštiti životne sredine koristi se mnoštvo indikatora, kojima se prati: potrošnja prirodnih resursa, emisije u vazduh, kvalitet otpadnih voda, potrošnja energetskih i prirodnih resursa i količina otpada generisanog u kompaniji. Programom monitoringa obuhvaćeno je praćenje i merenje ključnih karakteristika operacija i aktivnosti koje mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu ili su predmet zakona i propisa iz oblasti zaštite životne sredine. Rezultati praćenja i merenja ključnih karakteristika operacija se analiziraju sa aspekta njihove usaglašenosti sa zakonskim i drugim zahtevima i utvrđenim ciljevima kompanije.

Aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine. Pri utvrđivanju programa realizacije zadatih ciljeva ne razmatraju se samo zakonski zahtevi, već se u skladu sa procenjenim aspektima životne sredine, postavljaju ciljevi da se spreči ili smanji svako zagađivanje prirodne sredine. Zato briga o zaštiti životne sredine daleko prevazilazi poštovanje zakonskih zahteva i propisa, već je odraz opšteg ekološkog opredeljenja da svaki pojedinac i svaka organizacija treba da, u skladu sa svojim mogućnostima, rade na poboljšavanju kvaliteta životne sredine.

Obzirom da zaštita životne sredine nikada ne može da bude završen proces, treba uvek težiti ka realizaciji započete aktivnosti i da se u okviru godišnjih ciljeva i programa definišu novi projekti održivog razvoja. Takav pozitivan odnos kompanije prema životnoj sredini treba da bude poštovan i prihvaćen od strane dobavljača, kupaca, akcionara i lokalne zajednice. Konačno, životna sredina je nešto što svi želimo da sačuvamo za generacije koje dolaze.

Procena uticaji na životnu sredinu. Ovlašćene organizacije prate i mere emisije u vazduh, kvalitet otpadnih voda i vrše karakterizaciju i kategorizaciju otpada. Rezultati monitoringa treba da verifikuju da li su proizvodni procesi tako konstruisani i vođeni da budu usklađeni sa tehničkim i operacionim karakteristikama postavljenim regulatornim i/ili internim zahtevima.

http://www.hemofarm.com/DesktopDefault.aspx?TabID=3729�

14

8.1.6. Novi izazovi za preduzeća - Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine EMS - Environmental Management Systems

Međunarodna organizacija za standardizaciju - ISO, današnji svet vidi kao globalno tržište između država, koje raste intenzitetom 3-4 puta brže nego nacionalne ekonomije. Dosadašnja praksa pokazuje da globalno primenjivi standardi i sistemi igraju suštinsku ulogu i predstavljaju osnovni pokretač međudržavne trgovinske razmene, bez razlike koja ih organizacija razvija (ISO, BSI, ili neka druga). Premošćavajući privredne barijere i olakšavajući tržišne odnose između zemalja, ISO na efikasan način učestvuje u razvoju, proizvodnji i isporuci roba i usluga.

Posebnu težinu ima činjenica da se ne razvijaju standardi radi standarda, već samo oni koje traži tržište. Ovo sprovode eksperti iz oblasti privrede, tehnike i biznisa, koji se najpre pitaju za standarde, a zatim ih uvode u praksu. Ovim ekspertima se često priključuju i drugi koji poseduju odgovarajuće znanje (predstavnci vladinih institucija, laboratorija i dr.). Često se kaže da standardi u okviru sistema (menadžmenta) predstavljaju najbolji mogući vid usaglašenosti između svih učesnika u vezi tehničkih zahteva koji treba da olakšaju razmenu roba, usluga i ideja između ljudi i država.

Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine (EMS - Environmental Management Sistems). Jedna od svakako najznačajnijih aktivnosti u poslednjih nekoliko godina je razvijanje standarda iz oblasti zaštite životne sredine, posebno onih koje vodi međunarodna

organizacija za standardizaciju. Ovo ima posebnu težinu ako se uzme u obzir da se sistem upravljanja zaštitom životne sredine (EMS), i odgovarajuće aktivnosti, primenjuju na svim nivoima, kao što zahtevaju međunarodni trgovački sporazumi u okviru EU i svetskih organizacija (GATT, WTO). Takođe, razvoj nacionalnih i evropskih standarda utiče na privredu

širom sveta. Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine, ili kraće “eko-menadžment sistemi”, koji predstavljaju instrumente za menadžment životnom sredinom sa visokim stepenom formalizacije i unifikacije, mogu biti na bazi nacionalnih standarda (BS 7750), međunarodnih standarda (ISO 14000) i smernica (EVRO-EMAS).

ISO 14000. Za ISO 14000 se često kaže da predstavlja globalnu poslovnu inicijativu Među-narodne organizacije za standardizaciju, koja po nekima ima potencijal za revoluciju svetske ekonomije. Slično seriji standarda ISO 9000 za menadžment kvalitetom, ISO 14000 postaje jedna celovita, prepoznatljiva i široko prihvaćena legitimacija za ekološki odgovorno poslovanje. Ovaj međunarodni standard obuhvata dva ključna koncepta:

• stalno poboljšanje i usklađenost sa zakonima,

• može se primeniti na svaku organizaciju.

Međunarodni standard ISO 14001 sadrži suštinske elemente jednog efektivnog sistema menadžmenta život-nom sredinom. Obično počinje prepoznavanjem i proce-nom najznačajnijih ekoloških aspekata i obezbeđuje specifikaciju sistema i ujedno pomaže preduzeću da upravlja ovim procesima. ISO 14001 ne može da zameni propise, zakone i važeća pravila s kojima preduzeće mora da se usaglasi, već obezbeđuje sisteme za praćenje, kontrolisanje i poboljšanje učinka vezanog za postav-ljene zahteve. To je, zapravo, paket koji obavezujuće zahteve ugrađuje u menadžment sistem, koji se zasniva na utvrđenim željenim i posebnim ciljevima usmerenim da zadovolje ili prevaziđu ove zahteve.

Šta opredeljuje jedno preduzeće da uvede EMS? Osnovni razlog za razvijanje “eko-menadžment sistema” u okviru preduzeća je unapređenje rada i poslovanja (“the bottom

15

line”), tj. smanjenje troškova i povećanje prihoda na duži vremenski period. Pored ovoga, postoji određeni broj faktora koji podstiču preduzeće na razmatranje eko problema u svojim menadžment aktivnostima u kraćem vremenskom periodu. To su:

• Zakonodavstvo i primena: veći broj zakona, pravila i propisa i njihova primena na nacionalnom i internacionalnom planu.

• Pritisak zainteresovanih strana (stakeholders): veći pritisak od treće strane, kao što su finansijske institucije i osiguravajuća društva; pritisak od strane akcionara i zaposlenih; privlačenje pažnje ekoloških interesnih grupa, korisnika i njihovih organizacija, kao i javnosti.

• Svest, imidž o reputacija: povećana svest o životnoj sredini u poslovnom okruženju (“responsible care”); imidž preduzeća (korporativni imidž); uticaj akcidenata i grešaka na poslovanje u sklopu kontrole ekomenadžmenta (loš publicitet, narušavanje ugleda i imidža preduzeća).

• Konkurentnost: povećana svest o tome da ekoaspekti proizvoda i procesa mogu imati uticaja na međunarodnu konkurentnost; strah od međunarodnih tržišnih barijera zbog razlika u standardima koji tretiraju eko-učinak, ISO 14001.

• Finansije: pojedini uticaji akcidenata i grešaka na poslovanje u sklopu kontrole eko-menadžmenta (obaveze, davanja, troškovi popravke, prekid poslovanja); uvođenje ekonomskih (finansijskih) instrumenata, u cilju smanjenja nivoa zagađenja, kao što su takse na emisiju (ispuštanje); inicijative od strane Vlade (licence), bankarstvo (bolji kreditni uslovi), osiguravajućih društava (povoljnije olakšice); ušteda troškova zahvaljujući čistoj proizvodnji i eko-efikasnosti.

8.1.7. Koncept održivog razvoja The concept of sustainable development

Jedan od osnovnih koncepata ekonomije prirodnih resursa i životne sredine jeste koncept održivosti, ili održivog razvoja. Uprkos različitim interpretacijama koje se u literaturi mogu naći, ovom konceptu danas pripada centralno mesto u razmatranju drugoročne perspektive opstanka i napretka čovečanstva. Održivost, ili održivi razvoj, se javlja ne samo kao suštinski preduslov, već i kao krajnji cilj efikasne organizacije brojnih ljudskih aktivnosti na Zemlji.

Sam pojam održivosti nije nov. Njegovi koreni se nalaze u delima ekonomske nauke, u najranijm pokušajima nalaženja odgovora na pitanje: kakva je perspektiva razvoja ljudskog društva. Još tada se tragalo za odgovorima na pitanja vezana za ograničenost prirodnih resursa, pre svega zemljišta, zatim za demografski rast, kao i za opadajuće prinose u proizvodnji. Polazeći od rezultata tehničkog progresa i novih naučnih otkrića, ekonomska nauka krajem XIX veka nudi optimističku viziju budućnosti čovečanstva. Početkom XX veka postavljaju se teorijske osnove za analizu optimalne upotrebe iscrpljivih resursa. Primena novih teorijskih okvira omogućila je pojavu nove discipline, ekonomije životne sredine. Njeni prvi doprinosi se vezuju za analizu ekonomskih aspekata zagađenja, iscrpljivanje resursa i moguće granice rasta. Tako se koncept održivog razvoja našao u vrhu prioriteta međunarodne političke akcije.

U Stockholmu, 1972. godine, na Konferenciji UN o životnoj sredini, inicirano je osnivanje Programa Ujedinjenih Nacija za životnu sredinu - UNEP. Potom je usledilo osnivanje nacionalnih agencija za životnu sredinu u većem broju zemalja. Koordiniranom akcijom nacionalnih i međunarodnih tela, 1980. godine, proklamovan je program globalne akcije za podsticanje održivosti, tzv. Svetska strategija očuvanja prirode, od strane Međunarodne unije za zaštitu prirode. Potom, 1983. godine, od strane OUN, ustanovljena je Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj, kasnije nazvana Brundtlandova komisija.

Uočavajući opasnost od potencijalnih promena klime, Svetska meteorološka organizacija, WMO i Program UN za životnu sredinu, UNEP, su 1988. ustanovili Međudržavni panel o klimatskim promenama, IPCC, koji sa svoje tri radne grupe, ima za cilj da sakupi sve

16

relevantne naučne, tehničke i društveno-ekonomske informacije vezane za antropogene promene klime. Brojne aktivnosti državnih i nevladinih organizacija širom sveta, dovele su 1992. do održavanja Konferencije UN o životnoj sredini i razvoju, UNCED u Rio de Žaneiru. Na ovoj konferenciji usvojeni su bitni dokumenti: Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama i Konvencija o biološkom diverzitetu. Sledeće godine osnovana je Komisija UN za održivi razvoj (CSD), sa ciljem da nadgleda sprovođenje pomenutih dokumenata. Krajem XX veka, značajno se širi broj organizacija koje imaju za cilj podsticanje održivog razvoja. Među njima treba izdvojiti Komitet međunarodnih institucija za razvoj i životnu sredinu, CIDIE, kao i Institut za svetske resurse, WRI. Mnoge od postojećih međunarodnih institucija, npr. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, OECD, i Svetska banka, WB, počinju da intenzivno podstiču održivi razvoj. Tako je 1991. počeo da deluje program Globalne podrške životnoj sredini, GEF, koji se ogleda u davanju kredita zemljama u razvoju, za rešavanje ekoloških problema.

Sve navedeno ukazuje na činjenicu da je koncept održivosti danas postao široko prihvaćen kao uslov opstanka i napretka čovečanstva. Razlozi za to leže u mogućim odgovorima na pitanje zašto ekonomska aktivnost mora biti održiva. Na prvom mestu, postoje jaki moralni razlozi da današnja generacija ostavi potomstvu u nasleđe ništa manje šanse za razvoj, no što ona ima sada. To znači da planeta Zemlja, sa svojim potencijalima, ne sme biti degradirana od strane postojećih ljudi. Ovakvo rezonovanje se zasniva na teoriji pravičnosti:

„Pravo sadašnje generacije na iskorišćavanje resursa i životne sredine, ne sme ugroziti isto takvo pravo narednim generacijama”.

Druga grupa razloga za održivi razvoj je ekološke prirode. Naime, ako priroda predstavlja vrednost samu po sebi, tj. ako očuvanje bio-diverziteta, ili zalihe prirodnih resusa ima opravdanje u stavu da je čovek samo deo prirode, te da nema prava da je nepovratno menja, onda je svaki vid ekonomske aktivnosti kojim se narušava diverzitet živog sveta, ili bogatstvo resursa, neprihvatljiv. Zapravo, ova grupa razloga se isto tako može svesti na moralne razloge, uz napomenu da se ovde potencira ne odnos sadašnje genercije ljudi prema budućim generacijama, već odnos prema ostalim živim bićima, te prirodi u celini.

Kao treći, mogući, razlog za opravdanje koncepta održivosti, može se navesti ekonomski argumenat da je održivi razvoj efikasniji. Drugim rečima, nepoštovanje koncepta održivosti, vodi ka neefikasnom privrednom razvoju, u smislu sve većeg rasipanja resursa i energije, tj. tendencije dugoročnog pogoršanja odnosa input/output u globalnim razmerama.

8.1.8. Definicija i značaj održivog razvoja

The definition and importance of sustainable development

U savremenoj literaturi se sreće mnoštvo različitih shvatanja pojma održivosti, tj. koncepta održivog razvoja. Moguće je klasifikovati sve definicije održivosti u pet grupa.

U prvu grupu spadaju definicije koje kažu da se održivim smatra stanje u kome bilo korisnost, bilo nivo potrošnje, tokom vremena, ne opada. Robert Solow je 1974. godine postavio zahtev da svaka generacija ljudi mora imati podjednako pravo na ubiranje koristi od prirode, tj. životne sredine. Po tome se samo obrazac privrednog razvoja koji to omogućava, u toku neograničenog perioda vremena, može smatrati održivim. Međutim, merenje agregatnog nivoa korisnosti donosi mnoštvo metodoloških problema, pa se kao donekle pogodniji za analizu javlja nivo potrošnje. Tako je John Hartwick 1977. godine definisao održivost u smislu neopadajuće potrošnje čovečanstva, tokom vremena, pokušavajući da utvrdi uslove koji to omogućuju.

Da bi pomenuta dva kriterijuma održivosti bila identična, potrebno je uvesti neke vrlo restriktivne pretpostavke. Na prvom mestu, to da čitava privreda proizvodi jedno kompozitno dobro, tzv. jedinstveni agregatni output, zatim da nema rasta, te da se funkcija

17

korisnosti u zavisnosti od potrošnje ne menja u toku vremena. Iz ovoga se može zaključiti da definicije Solowa i Hartwicka nisu istovetne. Donekle slična prethodnim je i definicija Završnog izveštaja Brundtlandove komisije (WCED, 1987), koja kaže da je održiv razvoj onaj koji zadovoljava sadašnje potrebe, ne ugrožavajući mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. Međutim, postavlja se pitanje šta se smatra prihvatljivim standardom zadovoljenja ljudskih potreba. Kako je na to pitanje nemoguće dati precizan odgovor, to se i ova definicija smatra nepreciznom.

Po drugoj grupi definicija, održivim se smatra stanje u kom se resursi koriste tako da buduće proizvodne mogućnosti čovečanstva ostanu očuvane. Imajući u vidu činjenicu da su preferencije budućih generacija za nas sasvim nepoznate, te da je danas nemoguće razmišljati o nivou korisnosti koji će pojedini prirodni resursi pružati budućim generacijama, Solow se opredelio da kao kriterijum održivosti istakne očuvane proizvodne mogućnosti. To znači da privredni razvoj ima šanse da bude održiv, uprkos u prošlosti utrošenim nereproduktivnim resursima, ukoliko smanjene zalihe resursa budu nadoknađene povećanom količinom i kvalitetom fizičkog kapitala, kao i nagomilanim intelektualnim kapitalom. Tako, po Robertu Etkinsonu (1998. god.), kapital se grubo može podeliti na prirodni (KN) i čovekom stvoreni (KH) kapital.

Da bi pomenuti kriterijum održivosti bio ispunjen, važno je da ukupna zaliha kapitala, dakle KN+KH, ne opada tokom vremena. Uslov za to je da postoji izvestan stepen supstitucije između različitih oblika kapitala, pre svega prirodnog i fizičkog, kao i intelektualnog.

Treći koncept definisanja, održivim smatra ono stanje pri kom zaliha prirodnog kapitala ne opada u vremenu. Ovakva definicija održivog razvoja, prihvaćena od širokog kruga ekonomista, polazi od pretpostavke da su mogućnosti međusobne supstitucije različitih vrsta kapitala znatno manje, no što se ranije smatralo (Barbier, 1990). Šta više, kako se zalihe prirodnih resursa troše, mogućnosti supstitucije će postajati sve manje. Otuda proističe striktan zahtev za razvojem koji ne umanjuje zalihe pojedinih prirodnih resursa. Na ovakvom konceptu održivosti insistira UNESCO u svojim dokumentima.

Po četvrtoj definiciji održivo je stanje u kom se resursi koriste tako da donose održivi prinos, ili prirast. Ovo tumačenje održivosti odgovara, pre svega, eksploataciji obnovljivih resursa. Ako bi se generalizovalo na sve moguće vrste prirodnih resursa, ovo gledište se neminovno sukobljava sa činjenicom da su resursi zapravo raznorodni, pa je i prinos koji daju nesamerljiv, usled heterogenosti.

Peta grupa definicija se zasniva na konceptu stabilnosti i uravnoteženja ekoloških populacija, u toku vremena. Naime, održivim se smatra stanje u kom je zadovoljen minimum uslova stabilnosti i uravnoteženja ekosistema. Stabilnost je svojstvo koje se odnosi na individualne varijable u sistemu, npr. populacija šaranske ribe u reci Tisi se može smatrati stabilnom, ukoliko se posle akcidenta količina ribe vratila na raniji nivo. Uravnoteženje se odnosi na veličinu parametara ekosistema. Na primer, jedan ekosistem se smatra uravnoteženim ako parametri koji upravljaju odnosima između komponenata u sistemu ostaju nepromenjeni posle poremećaja.

Uravnoteženje sistema se meri sposobnošću održanja organizacije u toku i posle poremećaja. Dakle, sistem koji može da posle poremećaja ne doživi katastrofalne diskontinualne promene stanja, već zadrži raniji vid organizacije, smatra se da ima svojstvo uravnoteženosti (Perman, 1996). Prema nekim mišljenjima, ovo svojstvo je više izraženo kod složenijih ekosistema, mada ima i suprotnih stavova.

Neki autori (Common, Perrings, 1992), definišu sistem kao ekološki održiv ukoliko ima svojstvo uravnoteženja. Otuda, svako ponašanje koje umanjuje uravnoteženost sistema smatra se neordrživim. Međutim, do saznanja da li je sistem uravnotežen ili nije, može se doći samo ex post. Naime, tek posle poremećaja može se sa sigurnošću zaključiti kako se

18

ekosistem ponaša, tj. da li je održiv ili ne. Najviše što se pre poremećaja može dati jeste uspešno nagađanje. Ako se prihvati kriterijum ekološke održivosti kao jedan od ciljeva razvojne politike, uspešnost mera se ogleda u izbegavanju akcidentnih situacija koje ugrožavaju ravnotežu ekosistema. Istovremeno, jedan od zadataka ekonomije životne sredine jeste da identifikuje one ekonomske aktivnosti koje pogoduju održivosti, kao i one koje je narušavaju (Perman, McGilvray, 1996).

Da bi se pravovremeno spoznao stepen u kom neka aktivnost narušava ekosistem, od strane više autora predložen je skup indikatrora koji služe za identifikovanje stepena ugroženosti sistema. Tako npr. promena broja autohtonih vrsta, promena biomase, mineralnog sastava, ili sposobnosti reagovanja na poremećaje itd. jasno ukazuje na narušavanje održivosti (Schaeffer, 1988). Ipak, koliko god da se precizno odaberu indikatori, potpuna tačnost ocene održivosti razvoja, nije moguća. Jedino što je moguće, jeste izbegavanje kritičnih situacija, koje ugrožavaju perspektive opstanka života.

Termodinamički aspekti održivog razvoja. Bez obzira na prethodne definicije, pitanje održivog razvoja ima praktičan smisao, pogotovo zbog niza jasnih indikacija da dosadašnji ekonomski razvoj čovečanstva nije bio održiv.

Prema prvom zakonu termodinamike, ukupna količina materije i energije u zatvorenom sistemu ostaje ista, što ima direktne posledice na pojavu rezidualnih tokova ekonomske aktivnosti, tj. zagađenja prirode. Otuda se može zaključiti da zagađivanje nije posledica sebičnog, lakomislenog, ili kratkovidog ponašanja ljudi, već neminovni pratilac ekonomske aktivnosti. Pred čovečanstvo se jedino može postaviti imperativ da tempo zagađivanja sredine bude optimalan, tj. usklađen sa mogućnošu obnavljanja ravnoteže u prirodi i sa principom ekonomske efikasnosti.

Prema drugom zakonu termodinamike, u izolovanim sistemima iznos korisne energije i materije opada tokom vremena. Ovaj zakon, poznat kao zakon entropije, ima dalekosežan značaj. Sam pojam entropije odnosi se na nivo organizacije materije i energije. Što je organizacija materije i energije viša to im je korisnost veća, tj. entropija je niža. Važi i suprotno; što je nivo organizacije niži, tj. što je entropija viša, korisnost je niža. Da bi materija i energija bila biološki i ekonomski korisna, mora biti organizovana u visoko struktuiranim oblicima. Sam zakon govori da u izolovanim sistemima, entropija tokom vremena raste, tj. da nivo organizacije opada. Zapravo, sama definicija pojma vremena se izvodi iz jednosmernog toka promene entropije. Protok vremena se može shvatiti kao promena, tj. porast entropije (Malić, 1976).

Prethodno izneseni stavovi mogu se sagledati na mnoštvu primera: sagorevanjem sirove nafte visoko organizovana forma materije-energije oslobađa toplotu i rezidualne gasove, u istoj količini u kojoj postoji u nafti. No nivo organizovanosti se smanjuje, tj. entropija raste. Pri eksploataciji, visoka organizacija materije-energije u mineralnim sirovinama se koristi, a stanja niske pretvaraju se u stanja visoke entropije, tj. niske organizacije. Činjenica je da se neki delovi rezidualnih tokova mogu ponovo preobraziti, od stanja visoke, u stanje niske entropije, putem recikliranja, međutim to zahteva dodatnu energiju. Da bi se dodatna energija oslobodila, nivo entropije se povećava u nekom drugom fizičkom, ili hemijskom procesu, što ukazuje da su mogućnosti recikliranja, ipak, fundamentalno ograničene.

Dakle, drugi zakon termodinamike postavlja neprobojne granice kontinu-iranom samoobnavljanju prirode, tj. ekoloških sistema. Otuda proističu granice održivog rasta, kako prirode, tako i ljudskog društva. Zato, po Georgescu i Roegenu, zakon entropije (tj. civilizacija) opada kada se sve zalihe visoko organizovane materije-energije (tj. niske entropije) potroše. Jedino što čovečanstvo može racionalnom akcijom učiniti jeste da odloži taj trenutak, tj. da tempo porasta entropije na Zemlji bude što sporiji. Međutim, perspektive

19

čovečanstva ipak nisu tako mračne. Pre svega Zemlja nije zatvoren fizički sistem, jer neprekidno dobija značajnu količinu solarne energije. Ta energija se može koristiti za recikliranje dela otpada i ponovo stvaranje niske entropije (Young, 1991). Nešto drugačije viđenje (Daly, 1987) tvrdi da je održivi razvoj nemoguć, pošto je sadašnji nivo korišćenja prirodnih resursa i energije toliki da prevazilazi mogućnost recikliranja, upotrebom solarne energije.

Ostavljajući po strani detaljnu analizu stavova Dalyja i Younga, jedan bitan momenat, vezan za prirodne resurse i energiju na Zemlji, se mora sagledati. To je mogućnost dobijanja mineralnih resursa sa drugih planeta iz Svemira. Mada na današnjem nivou razvoja čovečanstva ovo deluje kao fantastika, nije isključeno da će u budućnosti to biti moguće, te će perspektive opstanka civilizacije biti sasvim drugačije od pesimističkih viđenja Georgescu-Roegenovih sledbenika. No, ukoliko imamo u vidu današnje mogućnosti, zakon entropije ima nesumnjiv značaj za ekonomiku prirodnih resursa.

Politika održivog razvoja. Do sada su se u praksi pojavili različiti pristupi problemu sprovođenja koncepta održivog razvoja, koji se zasnivaju na nekim već razrađenim argumentima ekološke etike i teorije razvoja. Pored toga, ovi interdisciplinarni pristupi ponekad uporište traže u teorijama prirodnih nauka kakve su fizika i biologija, kao i u savremenim interpretacijama raznih religijskih praksi.

Analizirajući koncept održivog razvoja, može se zaključiti da je značenje pojma održivosti postalo krajnje nejasno i maglovito, jer se uveliko koristi u kovanicama kakve su „održivi zajmovi“ ili „održivi projekti“, pri čemu se gubi iz vida da se pre svega odnosi na uticaj ljudi na prirodno okruženje. U pojmu održivosti uočavaju se dva suštinska aspekta značenja:

• uravnotežen uticaj ljudi na kapacitet nosivosti njihovog okruženja, • samoograničenje, neophodno za postizanje ove ravnoteže.

Premda se koncept održivosti tumači kao princip jednakosti između sadašnjih i budućih generacija, smatra se da je bolje definisati ga direktno kroz odnos populacije i kapaciteta nosivosti prirodnog okruženja, jer se time zaobilaze teškoće u utvrđivanju želja i potreba budućih generacija. Zato se održivost definiše kao „dinamička ravnoteža u procesima interakcije između populacije i kapaciteta nosivosti prirodnog okruženja, pri kojoj se populacija razvija tako da izrazi svoj puni potencijal a da ne nanese nepovratnu štetu po kapacitet nosivosti prirodnog okruženja od kojeg zavisi“.

Model održivog razvoja kao privileguja bogatih zemalja zasniva se na dominaciji i eksploataciji nerazvijenih zemalja, iako se sprovodi u vidu ekonomskog rasta koji svima treba da obezbedi bolji život. Navodno nepristrasni princip slobodnog tržišta u praksi favorizuje one koji su u boljem ekonomskom položaju, uprkos pretpostavci da će komparativna prednost svakoj naciji omogućiti da se specijalizuje u onim delatnostima za koje ima prirodne i istorijske predispozicije. To se vremenom pokazalo netačnim, jer tehnološki proizvodi bogatih zemalja ostvaruju sve veću kumulativnu prednost nad proizvodima siromašnih zemalja, što ove vodi u „dalju samoeksploataciju radi povećanja izvoza, a industrijske zemlje u rasipničku i destruktivnu maniju ubrzane proizvodnje radi zaštite vlastitih tržišta“.

Tako se koncept održivog razvoja, nakon izveštaja Bruntland komisije, nameće kao vrednosni okvir koji sve zemlje treba da prihvate radi očuvanja planete. Ali u njegovoj osnovi nije očuvanje sveta prirode, nego ideje razvoja kao progresa, jer cilj i dalje ostaje maksimizacija dobiti, iako se sada u utilitarističku računicu uključuju i buduće generacije. Pod krilaticom o „granicama rasta“, stručnjaci i agencije za razvoj modifikuju svoje strategije tako da sežu dalje u budućnost, pa glavno pitanje postaje „koje usluge prirode su u kojoj meri nezamenljive radi daljeg razvoja? Ili, drugačije rečeno, koje usluge prirode su neobavezne i mogu da se zamene, recimo, novim materijalima ili genetskim inženjeringom?“. Tako se načelo održivog razvoja umesto poziva na preispitivanje postojećih moralnih postulata i

20

traženje novih javnih vrlina pretvorilo u okvir za pronalaženje efikasnijeg tehnološkog rešenja i usvajanje veština društvene administracije.

Energetski resursi. Sa stanovišta održivosti, tj. koncepta održivog

razvoja, energetski resursi mogu biti klasifikovani u dve široke kategorije: neobnovljivi (ili nekontinuirani) i obnovljivi (ili kontinuirani) resursi.

Neobnovljivi resursi (ili nekontinuirani) su oni resursi koji imaju konačna, iako

ponekad nepoznata, ograničenja. Neobnovljivi energetski resursi uključuju fosilna goriva: • ugalj • sirovu naftu • prirodni gas • uranijum 235 (atomska energija).

Slika 8.1.2. Primeri neobnovljivih (nekontinuiranih) resursa Figure 8.1.2. The examples of non-renewable resources

Obnovljivi resursi (ili kontinuirani) su oni koji generalno mogu biti slobodno korišćeni, bez opasnosti od iscrpljivanja, ili imaju potencijal da mogu biti obnovljeni u razumnom periodu.

Obnovljivi energetski resursi uključuju: 1. snagu vode 2. snagu plime i oseke 3. sunčevu energiju 4. snagu vetra 5. toplotu okeana i toplotu Zemlje (geotermalna energija) 6. biomasu (drvo, drvni otpad, gradski čvrsti otpad) 7. usevi (za proizvodnju alkohola).

21

Slika 8.1.3. Primeri obnovljivih (ili kontinuiranih) resursa Figure 8.1.3. The examples of renewable (or continuous) resources

Najviše korišćeni resursi u industrijalizovanim zemljama, i sada i u prošlosti, su neobnovljivi. Industrije uglavnom danas posluju sa oblicima energije koji se nalaze ili se dopremaju do položaja objekta. Generalno, ove forme energije su fosilna goriva (prirodni gas, nafta, i ugalj), kao i električna energija. Međutim, sunčeva energija i energija vetra su takođe dostupne na većini mesta, dok je direktna primena energije nižeg nivoa (visokotemperaturna geotermalna energija) moguća samo u nekim mestima. Sunčeva energija ili energija vetra, oblici raspršene energije (tj. ne zahtevaju centralnu obradu, niti distribucionu mrežu), besplatni su za potrošnju sami po sebi, ali zahtevaju troškove u smislu omogućavanja nihovog korišćenja. Visokotemperaturna geotermalna energija, koja nije univerzalno dostupna, može ili ne mora biti prodajno dobro, zavisno od zasebnih lokalnih regulativa. Izbor energije, ako je moguće, može biti kontrolisan od strane dizajnera, na osnovu sadašnje i buduće raspoloživosti.

Slika 8.1.4. Klasifikacija energetskih resursa: nekontinuirani i kontinuirani resursi Figure 8.1.4. The classification of energy resources: discontinuous and continuous resources

22

8.1.9. Usaglašenost farmaceutske industrije sa zahtevima međunarodnih standarda The compliance of pharmaceutical industry with international standard requirements

Usaglašenost laboratorija farmaceutske industrije sa zahtevima cGMP (current Good Manufacturing Practice) je zakonska obaveza u svim razvijenim zemljama. U Srbiji je primena zahteva cGMP obavezna od 2010. godine. Akreditacija laboratorija farmaceutske industrije u odnosu na zahteve standarda ISO IEC 17025 je dobrovoljna. Pitanje koje sebi većina farmaceutskih kompanije može postaviti vezano je za razloge zbog kojih bi se njihove laboratorije akreditovale prema zahtevima standarda ISO 17025 kada to nije obavezno. Za kompaniju koja želi da zadovolji cGMP, minimum koji očekuju regulatorni organi su već primenjeni ISO standardi koji se odnose na konkretne aktivnosti kojima se kompanija bavi.

Proizvod ili usluga, koji prati izveštaj izdat od strane akreditovanog tela, za krajnjeg potrošača, odnosno korisnika, znači visok nivo poverenja u usaglašenost tog proizvoda ili usluge sa predhodno definisanim specifikacijama. Zbog toga je osnovni značaj i cilj akreditacije u olakšavanju plasmana proizvoda i usluga na različita tržišta, savladavanju tehničkih barijera i u afirmaciji kvaliteta kao faktora konkurentnosti. Pri tome se mora imati u vidu relevantnost strategijskog i konkurentskog pozicioniranja.

U slučaju laboratorija za ispitivanje i etaloniranje, akreditacija garantuje postignutu kompetentnost usluga, kao i stalno podizanje nivoa organizacione i tehničke osposobljenosti. Mnogobrojne su oblasti u kojima je danas akreditacija uslov da se ponude proizvodi i usluge, odnosno pojavi na tržištu. Akreditacija donosi, onim kompanijama koje je imaju, dokaz da su u svom radu obezbedile poštovanje važećih standarda i ponudile svoje usluge na visokom nivou kvaliteta. Nedostaci akreditacije ogledaju se u teškoćama sa kojima se organizacije suočavaju na putu do akreditacije.

Ekonomski prostor Evropske Unije, zasnovan na zajedničkim pravilima i jednakim uslovima konkurencije na bazi standardom definisanog načina ocene usaglašenosti, predstavlja jedno od vodećih svetskih tržišta. Prepoznatljivost i uporedivost rezultata ispitivanja akreditovanih laboratorija, nezavisno od zemlje iz koje potiču, predstavlja jednu od osnovnih prednosti u sticanju poverenja i prava na plasman.

U SAD-u, da bi kompanija bila u potpunosti usaglašena sa zahtevima cGMP-a, kao što je navedeno u 21. US Code (deo 351a 2B), kompanija mora demonstrirati usaglašenost sa svim primenljivim cGMP regulativama, u ovom slučaju od 210 do 226, kao i sa zahtevima svih internacionalnih ISO standarda, koji pokrivaju one aktivnosti kojima se kompanija bavi. Može se reći da zadovoljenje ISO standarda predstavlja minimalna očekivanja regulatornih organa.

Obzirom da je uvođenje i zadovoljenje zahteva ISO standarda dobrovoljno i da se za proizvođače lekova ne zahteva zvanično registrovanje od treće strane (sertifikacija ili akreditacija), trenutni stav je da svaka kompanija koja proizvodi lekove mora biti vođena tako da zadovoljava ili prevazilazi minimalna očekivanja data u svim primenljivim ISO standardima, pošto su ISO standardi deo cGMP-a za proizvođače uopšte, uključujući i one čiji proizvodi podležu odobravanju od strane US FDA (United States Food and Drug Administration).

Kada su u pitanju procesi ispitivanja i etaloniranja, koji ne zadovoljavaju minimum zahteva datim u standardu ISO/IEC 17025, postoji problem sa sledljivošću i pouzdanošću, što dovodi u sumnju validnost rezultata i, obzirom da nisu usaglašeni sa zahtevima ISO/IEC 17025 imaju problem u dokazivanju „uzroka“ rezultata koji se dovodi u pitanje. EU GMP (European Union Good Manufacturing Practice) na ovaj problem gleda nešto drugačije, ali pokazuje tendenciju oslanjanja na ISO standarde u definisanju svojih očekivanja koja se odnose na kvalitet proizvodnje.

23

Zbog svega navedenog, kompanije koje žele da funkcionišu tako da im je kvalitet na prvom mestu i da budu konkurentne na tržištu vide prednost u primeni ISO standarda i prilagođavanju „cGMP/GMP“ prakse, tako da ona obuhvati i prihvati primenljive ISO standarde kao bazu, a time minimizira nivo dokumentacije potreban za potvrđivanje validnosti primenjene prakse.

Prvi put FDA pominje ISO/IEC 17025 u smernici za industriju. Nova smernica odnosi se na zabranu uvoza proizvoda koji su regulisani od strane FDA (biološki proizvodi, hrana, lekovi, medicinska sredstva) u SAD. U tom slučaju onaj ko želi da uveze ove proizvode mora da podnese na uvid ceo paket laboratorijskih ispitivanja kako bi demonstrirao usaglašenost.

Pored toga, proizvod će biti ispitan i u FDA laboratorijama. Uvoznici sada imaju mogućnost da podnesu na uvid skraćenu verziju paketa laboratorijskih ispitivanja, ukoliko je ispitivanje obavljeno u akreditovanoj laboratoriji. U tome su prednosti za FDA sledeće: manje resursa potrebnih za detaljan pregled celog paketa, kao i za laboratorijska ispitivanja. Za uvoznika glavna prednost je brže dobijanje dozvole za uvoz. Prema ovoj smernici akreditacija bi trebalo da bude ocenjena u skladu sa zahtevima ISO/IEC 17025 kao „prihvaćenog standarda za federalne ispitne laboratorije, uključujući i FDA laboratorije“.

Po mišljenju mnogih, ovo je samo prvi korak u isticanju značaja standarda ISO/IEC 17025. Tako, na primer, novi FDA akt o globalizaciji zahteva da svi uvozni proizvodi moraju ući u SAD kroz urbano područje sa federalnom ispitnom laboratorijom ili će obezbediti dokumentaciju koja potvrđuje usaglašenost sa zahtevima i koju izdaje akreditovana treća strana. Poslednji korak može biti i da FDA ponudi opciju za ispitivanja svih proizvoda u skladu sa zahtevima GLP, GCP i EU GMP na sledeći način: „Skratite vreme koje FDA ulaže u pregled dokumentacije i ispitivanje tako što ćete podneti dokaz o usaglašenosti sa zahtevima standarda ISO 17025“.

U okviru komparativne analize standarda ISO IEC 17025 i zahteva EU GMP izvršeno je poređenje ukupno 18 zahteva koji se odnose na laboratorije farmaceutske industrije i dati su u EU GMP, a u korelaciji su sa zahtevima standarda ISO IEC 17025.

Na slici 8.1.5 prikazano je dostizanje potpune usaglašenosti sa zahtevima standarda ISO 17025 i EU GMP u odnosu na prikazanih 18 zahteva, od kojih:

- 3 zahteva postoje u ISO standardu i nema ih u EU GMP (kao ISO 100); - 3 zahteva imaju udeo 50% EU GMP, 50% ISO standarda; - u 3 zahteva, zadovoljenjem EU GMP, zadovoljava se i zahtev ISO standarda; - u 6 zahteva, zadovoljenjem ISO standarda, zadovoljava se i zahtev EU GMP; - u jednom zahtevu se primenjuje EU GMP sa 70%, a ISO standard sa 30%; - u jednom zahtevu primenjuje se EU GMP sa 60%, ISO a standard sa 40%; - u jednom zahtevu primenjuje se EU GMP sa 40%, ISO standard sa 60%.

Slika 8.1.5. Potpuna usaglašenost zahteva ISO/IEC 17025 i EU GMP u odnosu na 18 zahteva standarda

24

Figure 8.1.5. Full compliance of ISO/IEC 17025 and EU GMP requirements in relation to the 18 standard requirements

Za farmaceutsku industriju zadovoljenje zahteva cEU GMP je nezaobilazno, s obzirom da je zakonska obaveza primena principa i zahteva dobre proizvođačke prakse u okviru koje se pominju i zahtevi za kontrolu kvaliteta proizvedenih proizvoda, što je posebno značajno sa aspekta povećanja konkurentnosti. Sa druge strane, akreditacija laboratorija kontrole kvaliteta znači internacionalnu prihvaćenost tih rezultata, kao i dokazanu neza-visnost i tehničku kompetentnost ovih laboratorija, čime one stiču mogućnost za širenje svog obima posla i različite vidove međulaboratorijske saradnje kao što su provere osposobjenosti (proficiency testing), međulaboratorijska poređenja, podugo-varanje i zajednička ulaganja (joint ventures).

U trenutku kada postoji mogućnost zadovoljenja i jednih i drugih zahteva može se reći da su ISO/IEC 17025 i cEU GMP za laboratorije kontrole kvaliteta komplementarni i da donose višestruku prednost.

8.1.10. Smernice dobre proizvođačke prakse u Srbiji

Guidelines for Good Manufacturing Practice in Serbia

Smernice Dobre proizvođačke prakse su objavljene u "Službenom glasniku RS", br. 86/2010 od 17.11.2010. godine.

Osnovni zahtevi za proizvodnju aktivnih supstanci koje se upotrebljavaju u proizvodnji lekova. Smernice su objavljene kao aneks 18 Smernica Dobre proizvođačke prakse u cilju prihvatanja smernice ICH Q7A od strane EU, a koristili su ih proizvođači i GMP inspektorati na dobrovoljnoj osnovi. Direktive postavljaju nove obaveze proizvođačima lekova da koriste samo aktivne supstance koje su proizvedene u skladu sa Dobrom proizvođačkom praksom za polazne supstance. U ovim direktivama se dalje navodi da principi Dobre proizvođačke prakse za polazne supstance treba da budu usvojeni kao detaljne smernice.

Ove smernice treba da obezbede uputstva u pogledu dobre proizvođačke prakse (GMP) u proizvodnji aktivnih supstanci u okviru odgovarajućeg sistema upravljanja kvalitetom. Takođe, cilj je da se obezbedi da aktivne supstance ispunjavaju zahteve u pogledu kvaliteta i čistoće koji su postavljeni ili je navedeno da ih poseduju. U ovim smernicama "proizvodnja" podrazumeva sve operacije priležavanja, kontrole kvaliteta, puštanja u promet, skladištenja i distribucije aktivnih supstanci i njihove kontrole. Termin "treba" označava preporuke za koje se očekuje da se primenjuju, osim ako se pokaže da su neprimenljive, ili da su izmenjene za koju je dokazano da može da obezbedi bar isti nivo obezbeđenja kvaliteta.

Smernice Dobre proizvođačke prakse kao celina ne obuhvataju aspekte bezbednosti osoblja zaposlenog u proizvodnji, niti aspekte zaštite životne sredine. Te kontrole predstavljaju vlastitu obavezu proizvođača i regulisane su drugim zakonskim propisima. S obzirom da cilj ovih smernica nije da definišu zahteve za registraciju ili da izmene farmakopejske zahteve, one ne utiču na mogućnost odgovornih nadležnih organa da postave specifične zahteve za registraciju u pogledu aktivnih supstanci prilikom izdavanja dozvola za proizvodnju, odnosno promet. Sve obaveze u pogledu registracione dokumentacije moraju da budu ispunjene.

Ove smernice se odnose na proizvodnju aktivnih supstanci koje se upotrebljavaju u proizvodnji lekova kako za humanu, tako i za veterinarsku upotrebu. Polazni materijal za proizvodnju aktivne

25

supstance je sirovina, međuproizvod ili aktivna supstanca koja se koristi u proizvodnji aktivne supstance i koja predstavlja značajan strukturni deo u strukturi aktivne supstance. Polazni materijal može da bude komercijalni materijal nabavljen od jednog ili više dobavljača na osnovu ugovora ili komercijalnog sporazuma, ili može da bude proizveden od strane samog proizvođača aktivne supstance. Polazni materijali za proizvodnju aktivne supstance obično imaju definisane hemijske osobine i strukturu.

Proizvođač treba da odredi i dokumentuje argumente za tačku u kojoj započinje proizvodnja aktivne supstance. Kod procesa sinteze, ovo je poznato kao tačka u kojoj se "polazni materijali za proizvodnju aktivne supstance" uvode u proces. Kod drugih procesa (npr. fermentacija, ekstrakcija, prečišćavanje, itd.), ovi argumenti treba da se odrede za svaki slučaj pojedinačno.

U tabeli 8.1.2 su data uputstva za određivanje tačke u kojoj se polazni materijal za aktivnu supstancu obično uvodi u proces. Od ove tačke pa nadalje, treba da se primenjuje odgovarajuća dobra proizvođačka praksa, onako kako je definisana u ovim smernicama, na proizvodne faze za ove međuproizvode i/ili aktivne supstance. Ovo podrazumeva validaciju kritičnih faza procesa za koje je utvrđeno da utiču na kvalitet aktivne supstance.

Tabela 8.1.2. Primena smernica na proizvodnju farmaceutskih supstanci (API)

Table 8.1.2. The guidelines implementation on the production of pharmaceutical substances

26

Principi upravljanje kvalitetom. Za kvalitet treba da budu odgovorna sva lica

uključena u proizvodnju. Svaki proizvođač treba da uspostavi, dokumentuje i primeni efikasan sistem upravljanja kvalitetom, a koji podrazumeva aktivno učešće rukovodstva i zaposlenih u proizvodnji. Sistem upravljanja kvalitetom treba da obuhvata organizacionu strukturu, procedure, procese i resurse, kao i aktivnosti neophodne da bi se obezbedilo da aktivni farmaceutski sastojak (API) odgovara postavljenoj specifikaciji u pogledu kvaliteta i čistoće. Sve aktivnosti u vezi sa kvalitetom treba da budu definisane i dokumentovane. Treba da postoji služba za kvalitet koja je nezavisna od proizvodnje i koja ispunjava zaduženja, kako u pogledu obezbeđenja kvaliteta (QA), tako i kontrole kvaliteta (QC). Ovo može da se postigne preko posebnih službi za QA i QC, ili kao jedno lice ili grupa, u zavisnosti od veličine i strukture organizacije. Nijedan materijal ne bi trebalo da se odobri za upotrebu pre nego što se na zadovoljavajući način ne završi procena od strane službe za kvalitet, osim u slučaju da postoje odgovarajući sistemi koji omogućavaju takvu upotrebu (npr. puštanje u promet pod uslovima karantina ili upotreba sirovina ili međuproizvoda pre završetka procene).

Zgrade i postrojenja - dizajn i konstrukcija. Zgrade i postrojenja koji se koriste za proizvodnju međuproizvoda i aktivnih farmaceutskih sastojaka (API) treba da budu smešteni, projektovani i konstruisani tako da se omogući čišćenje, održavanje i obavljanje operacija, na način koji odgovara vrsti i fazi proizvodnje. Postrojenja treba da budu projektovana tako da se potencijalna kontaminacija svede na minimum. Tamo gde su utvrđene mikrobiološke specifikacije za međuproizvod ili API, postrojenja treba da budu projektovana i tako da, koliko je to moguće, ograniče izloženost nepoželjnim mikrobiološkim kontaminantima.

Zgrade i postrojenja treba da imaju odgovarajući prostor za pravilan raspored opreme i materijala kako bi se sprečile zamene i kontaminacija. Kada oprema sama po sebi pruža odgovarajuću zaštitu materijala (npr. zatvoreni ili izolovani sistemi), takva oprema može da bude smeštena izvan zatvorenog prostora.

Tok kretanja materijala i osoblja kroz zgradu ili postrojenja treba da bude takav da je sprečena zamena ili kontaminacija. Treba da postoje određene zone ili drugi kontrolisani sistemi za sledeće aktivnosti:

• prijem, identifikaciju, uzorkovanje i karantin polaznih materijala, u očekivanju odluke o odobravanju ili odbijanju;

• karantin pre puštanja u promet ili odbijanja međuproizvoda i API;

27

• uzorkovanje međuproizvoda i aktivnih farmaceutskih sastojaka (API); • čuvanje odbijenih materijala pre daljeg postupka (reprocesiranje, uništavanje); • skladištenje materijala odobrenog za upotrebu; • proizvodne operacije; • proces pakovanja i obeležavanja; • laboratorijsko ispitivanje.

Za osoblje treba obezbediti odgovarajuće čiste sanitarne prostorije i toalete, koji treba da budu odvojeni od proizvodnih zona, ali moraju da budu lako dostupni iz proizvodnih

zona. Laboratorijske zone obično treba da budu odvojene od proizvodnih. Neke laboratorijske prostorije, a posebno one u kojima se vrši kontrola tokom procesa, mogu da se nalaze u proizvodnim zonama, pod uslovom da operacije proizvodnog procesa ne utiču negativno na preciznost laboratorijskih merenja, kao i da laboratorija i njene operacije ne utiču štetno na proizvodni proces ili na međuproizvode ili aktivne farmaceutske sastojke.

Pomoćni sistemi. Svi pomoćni sistemi u proizvodnji koji mogu da utiču na kvalitet

proizvoda (npr. para, gasovi, komprimovani vazduh, grejanje, ventilacija i klimatizacija) treba da su kvalifikovani i na odgovarajući način kontrolisani, a u slučaju prekoračenja uspostavljenih graničnih vrednosti neophodno je preduzimati odgovarajuće mere. Tamo gde za to postoji potreba, neophodno je obezbediti odgovarajuće sisteme za ventilaciju, filtraciju i izduvavanje vazduha.

Ovi sistemi treba da budu projektovani i konstruisani tako da se rizik od kontaminacije i unakrsne kontaminacije svede na minimum, kao i da sadrže opremu za kontrolu vazdušnog pritiska, mikroorganizama (tamo gde je to potrebno), prašine, vlažnosti i temperature, u skladu sa fazom proizvodnje. Posebnu pažnju treba posvetiti zonama u kojima su aktivni farmaceutski sastojci (API) direktno izloženi okruženju. Ako se u proizvodnim zonama vrši recirkulacija vazduha, potrebno je preduzeti odgovarajuće mere radi kontrole rizika od kontaminacije i unakrsne kontaminacije.

Kvalitet vode. Potrebno je da se dokaže da je voda koja se koristi u proizvodnji

aktivnih farmaceutskih supstanci (API) pogodna za tu namenu. Ukoliko ne postoji opravdanje za drugačiji postupak, voda koja se koristi u proizvodnji treba da zadovoljava bar zahteve iz smernica Svetske zdravstvene organizacije (WHO) za kvalitet vode za piće.

Ako kvalitet vode za piće nije dovoljan za obezbeđivanje kvaliteta API i ako su postavljeni strožiji zahtevi u pogledu hemijskog i/ili mikro-biološkog kvaliteta vode, treba da se utvrde odgovarajuće specifikacije za fizičko-hemijske osobine, ukupan broj mikro-organizama, nepoželjnih organizama i endotoksina. Kada prečišćavanje vode, koja se koristi u procesu, vrši proizvođač u cilju postizanja utvrđenog kvaliteta, proces prečišćavanja vode treba da se validira i kontroliše uz uspostavljanje graničnih vrednosti za preduzimanje odgovarajućih mera.

Ograničavanje. Namenske proizvodne zone koje mogu da obuhvataju postrojenja, opremu za prečišćavanje vazduha i/ili procesnu opremu, moraju da se koriste u proizvodnji visoko senzibilizirajućih materijala, kao što su, na primer, penicilini i cefalosporini. Namenske proizvodne zone treba obezbediti i kada se u proizvodnji upotrebljava materijal infektivne prirode ili visoke farmakološke aktivnosti ili toksičnosti (npr. neki steroidi, citotoksični agensi), izuzev ako se uspostave i održavaju procedure validirane

28

inaktivacije i/ili čišćenja. Odgovarajuće mere treba uspostaviti i primenjivati da bi se sprečila unakrsna kontaminacija usled kretanja osoblja, prenosa materijala iz jedne zone u drugu.

Ne treba da se obavlja nikakva proizvodna aktivnost (uključujući merenje, mlevenje, ili pakovanje) sa visoko toksičnim nefarmaceutskim materijalima, kao što su na primer herbicidi i pesticidi, u zgradama i/ili upotrebom opreme koja se koriste za proizvodnju aktivnih farmaceutskih supstanci. Rukovanje i skladištenje ovih visoko toksičnih nefarma-ceutskih materijala treba da bude odvojeno od aktivnih farmaceutskih sastojaka.

Otpadne vode i otpadni materijal. Otpadne vode, otpadni i drugi odbačeni materijal (npr. čvrsti, tečni ili gasoviti nus-proizvodi iz proizvodnje) unutar ili iz zgrada i neposredne okoline treba da se blagovremeno odlažu na bezbedan i higijenski ispravan način. Neophodno je jasno identifikovati kontejnere i/ili cevi za otpadni materijal.

Higijenske mere i održavanje. Zgrade u kojima se obavlja proizvodnja međuproizvoda i aktivnih farmaceutskih supstanci, treba propisno održavati u čistom stanju. Treba uspostaviti pisane procedure u kojima se definiše odgovornost za održavanje higijene, kao i procedure za upotrebu odgovarajućih sredstava za čišćenje i održavanje higijene, kako bi se sprečila kontaminacija opreme, sirovina, materijala za pakovanje i obeležavanje međuproizvoda i API.

Upravljanje materijalima – skladištenje. Materijalima treba rukovati i skladištiti ih na način kojim se sprečava razgrađivanje, kontaminacija i unakrsna kontaminacija. Materijal koji se skladišti u buradima, vrećama ili kutijama od vlakana ne treba da se drži na podu, i po potrebi treba da se smesti tako da se omogući čišćenje i pregled. Materijali treba da se skladište pod uslovima i u vremenskom periodu koji neće štetno uticati na njihov kvalitet i obično treba da se vodi računa o tome da se prvo koriste najstarije zalihe. Određeni materijali u odgovarajućim kontejnerima mogu da se drže na otvorenom, pod uslovom da identifikacione oznake ostanu čitljive i da se kontejneri na odgovarajući način očiste pre otvаrаnjа i upotrebe. Odbijene materijale treba kao takve obeležiti i držati pod uslovima karantina, tako da se spreči neovlašćena upotreba tih materijala u proizvodnji. Materijale treba ponovo procenjivati prema potrebi, kako bi se utvrdila njihova pogodnost za upotrebu (npr. posle produženog skladištenja ili izlaganja toploti ili vlazi).

Pakovanje i obeležavanje farmaceutskih sastojaka. Treba da postoje pisane

procedure o prijemu, identifikaciji, karantinu, uzorkovanju, ispitivanju i odobravanju za upotrebu, kao i rukovanju materijalima za pakovanje i obeležavanje. Materijali za pakovanje i obeležavanje treba da budu u skladu sa uspostavljenim specifikacijama. Oni koji nisu u skladu sa specifikacijama treba da se odbiju kako bi se sprečila njihova upotreba u operacijama za koje nisu pogodni. Treba voditi evidenciju o svakoj pošiljci materijala za obeležavanje i pakovanje koja dokazuje prijem, ispitivanje ili testiranje, kao i da li je materijal prihvaćen ili odbijen.

Materijali za pakovanje. Kontejneri treba da obezbede adekvatnu zaštitu od razgrađivanja ili kontaminacije međuproizvoda ili aktivnog farmaceutskog sastojka do koje može da dođe tokom transporta i preporučenih uslova skladištenja. Kontejneri treba da budu čisti i, kada je to potrebno zbog prirode međuproizvoda ili aktivnog farmaceutskog sastojka, treba da budu dezinfikovani, kako bi se obezbedila njihova podobnost za namenjenu upotrebu. Ovi kontejneri ne treba da budu reaktivni, aditivni ili apsorptivni kako ne bi izmenili kvalitet međuproizvoda ili aktivnog farmaceutskog sastojka izvan utvrđenih granica. Ako se ponovo koriste, kontejneri treba da se čiste u skladu sa dokumentovanim procedurama, a sve prethodne etikete treba ukloniti ili izbrisati.

Procedure skladištenja. Treba da postoje prostorije za skladištenje pod odgovarajućim uslovima svih materijala (npr. kontrolisana temperatura i vlažnost). Treba da se vode evidencije o ovim uslovima ako su oni kritični

29

za održavanje karakteristika materijala. Ukoliko ne postoji alternativni sistem za prevenciju nenamerne ili neovlašćene upotrebe materijala u statusu karantina, odbijenih, vraćenih ili materijala povučenih iz prometa, moraju da se odrede posebni skladišni prostori za privremeno skladištenje tih materijala do donošenja odluke o njihovoj upotrebi.

Rezervni uzorci. Radi potencijalne procene kvaliteta serija aktivnih farmaceutskih sastojaka vrši se čuvanje rezervnih uzoraka. Uzorci svake serije aktivnog farmaceutskog sastojka čuvaju se godinu dana posle roka isteka roka trajanja serije ili tri godine posle distribucije serije. Rezervni uzorak se čuva u istom materijalu za farmaceutski sastojak ili koji daje bolju zaštitu od pakovanja za tržište. Potrebno je sačuvati dovoljne količine uzoraka kako bi mogle da se sprovedu bar dve kompletne analize u skladu sa farmakopejskim zahtevima ili, ako ne postoji monografija u farmakopeji, dve kompletne analize prema specifikaciji.

8.2. Upravljanje medicinskim otpadom i hemikalijama

Medical wastes and chemicals management

Prema podacima projekta „Plan upravljanja opasnim i medicinskim otpadom“ procenjuje se da se u Srbiji proizvede između 230.000 i 460.000 tona godišnje opasnog industrijskog i medicinskog otpada, uključujući otpadna motorna ulja, mešane organsko-vodene emulzije i ostali opasan otpad. Ne postoje postrojenja za tretman i odlaganje opasnog otpada, niti odgovarajući prostor za skladištenje. Opasan otpad se privremeno skladišti u uglavnom, neodgovarajućim uslovima na mestu nastanka, ali se često bez ikakve kontrole odlaže na komunalne ili divlje deponije.

Poseban web sajt koji se bavi ovom problematikom sa obiljem informacija je Srpski zdravstveni forum za zaštitu životne sredine. Ovaj forum je osnovan kao mesto gde zainteresovani mogu da se informišu o aktivnostima i inicijativama koje sprovode zaposleni na projektu: „Tehnička podrška u upravljanju medicinskim otpadom“, koji u Srbiji finansira Evropska unija. Ovaj sajt je sredstvo za informisanje i edukaciju, a namenjen je svim zdravstvenim radnicima. On je posebno osmišljen za one koji su, ili će postati, odgovorna lica za upravljanje medicinskim otpadom u zdravstvenim državnim ili privatnim ustanovama. 8.2.1. Konvencije o kontroli opasnog otpada i njihovom odlaganju

Conventions on the control of hazardous wastes and their disposal

Bazelska konvencija o kontroli prekograničnog kretanja opasnog otpada i njihovom odlaganju. Potpisnici ove konvencije uvideli su veliki rizik po ljudsko zdravlje i okolinu koje mogu izazvati opasni i ostali otpadi kao i njihova prekogranična kretanja. Shvatili su da je najefektivniji zaštite ljudskog zdravlja i okoline u smanjivanju njihove proizvodnje na minimum, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu njihovih potencijala opasnosti. Države treba da preduzmu odgovarajuće mere kojima bi se obezbedilo adekvatno upravljanje opasnim i ostalim otpadom, kao i njihovo prekogranično kretanje i odlaganje. Ovo treba da obezbedi zaštitu ljudskog zdravlja i okoline bez obzira na mesto odlaganja.

Države, takođe, treba da vrše odgovarajuću razmenu informacija i kontrolu prekograničnog kretanja opasnog i drugog otpada od i u datu državu. Ove akcije treba da doprinesu razvoju i implementaciji tehnologija sa malim otpadima, recikliranja, dobre domaćinske prakse i sistem upravljanja kojim će se minimizirati generacija opasnog i ostalog otpada. Opasni i ostali otpad trebalo bi transportovati u skladu sa odgovarajućim međunarodnim konvencijama i preporukama.

Imajući sve ovo u vidu, odlučeno je da se zaštita ljudskog zdravlja i okoline postigne strogom kontrolom i odgovarajućim upravljanjem opasnog i drugog otpada. Konvencija definiše šta se smatra pod “opasni otpadi“ i “ostali otpadi“ koji su predmet prekograničnih kretanja. Date su odgovarajuće liste. Opasnim otpadima smatraju se i otpadi definisani ili se smatraju da su opasni otpadi, u skladu sa domaćom legislativom strane izvoznice, uvoznice ili

30

tranzita. Otpadi, koji su rezultat radioaktivnosti, podložni su drugim međunarodnim sistemima kontrole, izuzimaju se od cilja ove Konvencije.

Roterdamska konvencija o proceduri prethodno informišuće saglasnosti za neke opasne hemikalije i pesticide u međunarodnoj trgovini (PIC konvencija). Ova konvencija je doneta 1998. god. u Holandskom gradu Roterdama, po kome nosi naziv. Stupila je na snagu februara 2004. god., ima 73 potpisnika i 111 strana. Ciljevi ove konvencije su:

• promocija podeljene odgovornosti i saradnje između Strana Konvencije na planu međunarodne trgovine opasnim hemikalijama a u cilju zaštite zdravlja ljudi i okoline od potencijalnog štetnog delovanja;

• doprinos upotrebe opasnih hemikalija na ekološki prihvatljiv način, olakša-vanjem razmena informacija o njihovim karakteristikama, omogućavanjem davanja na uvid nacionalne strategije za donošenja odluke o njihovim uvozima i izvozima i omogućavanje procenjivanju ovih odluka od strane potpisnica.

Konvencija daje obavezu za implementaciju Procedure prethodno informišuće saglasnosti, PIC (Prior Informed Consent). Ovom Konvencijom pokriveni su pesticidi i industrijske hemikalije zabranjene ili strogo ograničene, zbog zaštite ljudskog zdravlja i životne sredine, od strane Potpisnica. Ove supstance su, od strane Potpisnica, notirane u cilju uključivanja u PIC proceduru. U prilogu Konvencije dat je spisak od 39 hemikalije koje podležu PIC proceduri: 24 pesticida, 4 izuzetno opasnih pesticida i 11 industrijskih hemikalija. Očekuje se, da će u budućnosti, biti dodate mnoge nove hemikalija. Hemikalija jednom dodata u Prilog 3 (Annex III) stavlja se u specijalni dokument tkz. Vodič za donošenje odluke, DGD (Decision Guidance Document).

Ovaj dokument, sadrži informacije o datoj hemikaliji kao i odluke koje zabranjuju ili ograničavaju korišćenje date hemikalije iz razloga zaštite ljudskog zdravlja ili iz razloga zaštite životne sredine. Dokument se daje na uvid svim Stranama. Stranama stoji na raspolaganju 9 meseci za pripremu odgovarajućih mera u vezi budućeg uvoza date hemikalije. Data mera može sadržati konačnu odluku (dozvolu uvoza date hemikalije, zabrana uvoza ili dozvolu uvoza pod određenim uslovima) ili privremenu meru.

Uredbu o registraciji, proceni, restrikciji i autorizaciji hemikalija. Ovom uredbom se reguliše registracija, procena, autorizacija i restrikcija hemikalija. Uredba treba da omogući visok nivo zaštite ljudskog zdravlja i okoline kao i slobodan protok supstanci, kao takve, u toku pripreme i kao proizvoda, povećavanjem, pri tome, kompetetivnost i inovaciju. Uredba mora takođe biti promotor razvoja alternativnih metoda za procenu opasnosti tih supstanci. Efikasno finansiranje untrašnjeg tržišta za date supstance se može postići samo ako se zahtevi koji se odnose na supstance ne razlikuju značajno od članice do članice države. Visok nivo ljudskog zdravlja i zaštite okoline se može obezbediti primenom legislativa koje se odnose na date supstance, sa ciljem postizanja održivog razvoja. Legislativa se mora primenuti na nediskriminacionom principu bilo da se supstancama trguje na internom ili međunarodnom tržištu u skladu sa međunarodnim obavezama zajednica.

Sledeći implementacioni plan usvojen je 2002. godine na Svetskom samitu o održivom razvoju. Evropska unija namerava da do 2020. postigne proizvodnju i upotrebu hemikalija na način koji značajno minimizuje nepoželjan efekat po ljudsko zdravlje i okolinu. Posebno mora biti uzet u obzir mogući uticaj ovih Regulativa na mala (S – small) i srednja preduzeća (MS – medium-sized enterprises) kao i neophodnost izbegavanja bilo kakve diskriminacije protiv njih.

Globalno harmonizovani sistem klasifikacije i obeležavanja supstanci. GHS (The Globally Harmonized System of Classification and Labelling of Chemicals) je sistem za standardizovanje i harmonizovanje, klasifikaciju i obeležavanje supstanci. Predstavlja sveobuhvatan i logičan pristup koji:

31

• • kreira proces klasifikacije koji koristi raspoložive podatke o hemikalijama u cilju

upoređivanje sa definisanim kriteterijumom opasnosti i

definiše fizičku opasnost supstanci, opasnost po zdravlje i okolinu;

• obezbeđuje komunikaciju informacijama o opasnosti, kao i mera za zaštitu, na labelama i Listama sa sigurnosnim podacima, SDS (Safety Data Sheets).

Mnoge države već imaju sistem u upotrebi koji reguliše zahteve ovog tipa. Ovi sistemi mogu biti slični po sadržaju i pristupu, međutim razlike su prilično značajne i zahtevaju višestruku klasifikaciju, tabele kao i listu sigurnosnih podataka za isti proizvod pri obeležavanju u različitim zemljama. Ovo može biti slučaj i u istoj zemlji kada se delovi životnog ciklusa pokriveni različitim instancama za donošenje regulativa. Ovo vodi nekonzistentnoj zaštiti. Na primer, u SAD postoje potreba za klasifikacijom i označavanje hemikalija kod Komisije za zaštitu potrošača, Odeljenja za transport, Agencije za zaštitu okoline, i Zaštitu na radu kao i Ureda za zdravlje.

GHS dokument (tkz. 2T"2TRužičasta knjiga 2T") postavlja klasifikaciju definisanih opasnih materija kao i obezbeđivanje neophodne informacije o načinu primene sistema. Na osnovu elemenata koji su dati u GHS, ima se mehanizam na osnovu kojeg se, za bilo koji opasan komunikacioni sistem, može odlučiti dali proizvedeni proizvod i/ili plasiran je opasan i treba pripremiti tabelu i/ili Listu sigurnosnih podataka. Institucije koje donose regulativu, u zemljama koje primenjuju GHS, na ovaj način prihvataju dogovorene kriterijume i mere i primenjuju ih kroz svoj regulacioni proces i proceduru umesto direktne inkorporacije GHS teksta u svoje nacionalne zahteve. GHS dokument na taj način daje državama regulacioni blok spreman da se ugradi u postojeći nacionalni program koji se odnosi na klasifikaciju opasnih materija kao i prenos informacija o ovim opasnim materijama kao i odgovarajućim merama zaštite.

Stokholmske POPs konvencije o dugotrajnim organskim zagađujućim materijama. Stokholmska konvencija je legalni međunarodni sporazum o dugotrajnim organskim polutantima (Persistent Organic Polutants, POPs, 1995). Vrhovni savet Programa za zaštitu životne sredine ujedinjenih naroda (United Nations Environment Programme - UNEP) pozvao je na globalnu akciju koju treba preduzeti u vezi dugotrajnih organskih zagađivača (POPa).

Ove supstance definisane su kao ״hemijske supstance koje postoje u okolini, vrši se njihova bioakumulacija kroz hranu, i predstavljaju rizik po ljudsko zdravlje i okolinu״.

U skladu sa ovim, Međudržavni forum za hemijsku sigurnost, IFCS (Intergovernmental Forum on Chemical Safety – IFCS) i Internacionalni program za hemijsku sigurnost, IPCS (3TInternational Programme on Chemical Safety) 3T pripremili su procenu 12 najgorih polutanata (offenders).

Ova lista sadrži: 1. Organo-hlorne pesticide

• aldrin, chlordane, DDT, • dieldrin, endrin, heptahlor, • mirex i toxaphene;

2. Industrijske hemikalije: • heksachlorobenzeni (HCB) i • polichlorovani bifenili (PCB).

3. Industrijske sporedne produkte: • dioksini i • furani.

Dogovor oko konvencija o dugotrajnim organskim polutantima je završena 23. maja 2001. u Stokholmu, Švedska. Konvencija je stupila na snagu 17. maja 2004. Inicijalno je bila

32

ratifikovana od 128 strana i 151 potpisnica. Dogovoreno je da se 9 od 12 supstanci stavi van zakona, limitirano je korišćenje DDTa kao i smanjivanje neodgovarajuće proizvodnje dioksina i furana. Strane konvencije su se takođe dogovorile da se dugotrajna toksićna jedinjenja mogu dodavati konvenciji ako predstavljaju opasnost u pogledu dugotrajnosti i prekograničnosti. Trenutno postoje i druge supstance koje treba dodati protokolu: oktaBDE, pentaBDE, pentahlorbenzen, polihlorovani napftaleni, SCCPs, dikofol, endosulfan i PFOS.

8.2.2. Vrste čvrstog otpada Types of solid waste

Postoji više vrsta čvrstog otpada zavisno od njihovog porekla i prirode. Glavne kategorije otpada su:

Sam po sebi GHS nije regulativa ili standard. • Prirodni otpad - ostaci hrane, povrće i voće, cveće, lišće; • Otrovni otpad - stari lekovi, farbe i konzerve od farbi, motorno ulje i uljni filteri,

sve hemikalije, sijalice, dezodoransi, sve što ima baterije, đubriva i pesticidi, paste za obuću, toplomeri i termometri i svi električni uređaji. Ovaj otpad reciklira se posebno u specijalizovanim reciklažnim centrima;

• Reciklažni otpad - papir, staklo, metali, plastika; • Natopljen otpad, bolnički otpad - poput zavoja i odeće natopljene krvlju, uložaka

i drugim telesnim tečnostima.

8.2.3. Otrovan otpad iz industrije Toxic waste from industry

Zakonom o zaštiti životne sredine date su osnove za upravljanje otpadom, a Pravilnikom o načinu postupanja sa otpacima koji imaju svojstva opasnih materija (Sl. glasnik RS, br. 12/95) je izvršena kategorizacija opasnog otpada u skladu sa Zakonom o potvrđivanju Bazelske konvencije o prekograničnom kretanju opasnih otpada i njihovom odlaganju (Sl. list SRJ, međunarodni ugovori, br. 2/99). Ovim Pravilnikom uređuje se način postupanja sa pojedinim otpacima koji imaju svojstva opasnih materija, način vođenja evidencija o vrstama i količinama opasnih materija u proizvodnji, upotrebi, prevozu, prometu, skladištenju i odlaganju. Prema ovom Pravilniku obradu opasnog otpada obavlja generator otpada, odnosno drugo preduzeće koje ima odgovarajuću tehnologiju, uređaje i opremu (*videti na sajtu ministarstva spisak ovlašćenih firmi). Takođe je propisano da se opasni otpad sakuplja, privremeno skladišti, prevozi i obrađuje u posebno obezbeđenim objektima.

Pravilnikom o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina (Sl. glasnik RS, br. 55/01) propisana je procedura za postupanje sa otpadom u smislu razvrstavanja, obeležavanja i dokumentovanog prosleđivanja do mesta odlaganja, reciklaže, odnosno uništavanja. Takođe, predviđeni su Dokument o razvrstavanju i Dokument o kretanju otpada. Prema ovom Pravilniku, otpad se razvrstava prema: poreklu, karakteru i kategoriji. Poreklo se određuje indeksnim brojem iz Kataloga otpada koji je sastavni deo ovog Pravilnika.

U postupku karakterizacije otpada, nakon određivanja indeksnog broja, postupcima kojima se utvrđuju fizičke, hemijske i biološke osobine otpada, utvrđuje se da li otpad poseduje opasne karaketristike. Postupkom kategorizacije otpadu se određuje: pripadnost Listi otpada (zelena, oker i crvena lista) koja je sastavni deo Pravilnika, oznaka otpada i utvrđuje se da li otpad ima upotrebnu vrednost. Navodi, podaci i dokumenta izložena u ovom poglavlju preuzeti su od Sekretarijata za zaštitu životne sredine i održivi razvoj.

33

8.2.4. Kućni otpad visokog rizika Household high-risk waste

Građani EU svake godine bace 1,3 milijarde tona otpada, od kojih je 40 miliona tona opasan otpad. To je oko 3,5 tone otpada godišnje po svakom čoveku, ženi i detetu (Izvor - European Environment Agency statistics). Od 1990. do 1995. god. količina otpada koji se proizvede porasla je za 10% (Izvor - OECD). Od ukupne količine otpada oko 67% se baci na deponije ili spali. Obe ove metode nanose veliku ekološku štetu - jer truju zemlju, vodu i vazduh i zauzimaju velike površine zemljišta. Ako nas bude do 2020. godine, predviđa se da ćemo proizvoditi 45% više otpada nego 1995. godine.

EU cilja na to da će u tri koraka drastično saseći količinu otpada: 1. Pri samom nastajanju otpada - insistiraće se da kupci kupuju proizvode sa manje

ambalaže, zelene proizvode, da se tehnologija proizvodnje ograniči tako da se pravi manje otpada, kao i da se smanji količina opasnih hemikalija u proizvodima.

2. Reciklažom i ponovnom upotrebom. Neke EU zemlje su dostigle 50% reciklaže ambalažnog otpada.

3. Drastičnim pooštravanjem odlaganja na deponije i kontrolu deponija. Neke vrste otpada neće smeti da se odlažu na deponije! Evropska komisija / direktorat za zaštitu životne sredine / je odredio sledeće

kategorije kućnog (komunalnog) otpada koji su rizični: • sve hemikalije u tečnom stanju, drvene proizvode natapane hemikalijama; • hemikalije za foto i štamparske procese; • pesticide; • neonske, štedljive sijalice, i ostale proizvode koji sadrže živu; • one koje štete ozonskom omotaču (chlorofluorocarbons) gasovi u klima

uređajima, frižiderima, penama i izolacijama pod trgovačkim nazivima "Freon," "Genetron," "Isotron", "Styrofoam";

• ulja i masti: • farbe, boje i lepkove; • deteržente; • lekove (citotoksike i citostatike); • baterije i akumulatore, odbačene električne uređaje.

Tabela 8.2.1. Kućni proizvodi koji sadrže opasne supstance Table 8.2.1. Household products containing hazardous substances

Grupa proizvoda Primer Mineralna ulja (sintetička i prirodna)

Motorno ulje, ulje za podmazivanje, ulje za kočnice, hidraulično ulje i slično.

Proizvodi od azbesta Krovovi, crep, gredice, saksije, izolacioni paneli, električna grejna ćebad, paknovi za kočnice i slično.

Baterije i akumulatori Automobilski akumulatori, cink karbon i alkalno manganske baterije, nikl kadmijum, litijumske baterije, sa živom.

Farbe i premazi (bajcevi i slično)

Sintetički i prirodni bajcevi i firnajzi, akrilne boje, boje na bazi lateksa, razređivači.

Za zaštitu drveta i sredstva za čišćenje

Za poliranje poda, za poliranje nameštaja, za negu proizvoda od kože, paste za obuću, uklanjavači fleka, čistači na bazi amonijaka (pr. za kompijutere i monitore), odmašćivači, sredstva za dezimfekciju i izbeljivači, odmašćivači rerni, vodovodnih cevi, uklanjači kamenca, mirisni osveživači vazduha, tečnost za upaljače.

34

Razređivači i rastvarači

Ua uklanjanje mrlja, za guljenje farbi, za čišćenje laka sa noktiju i druga sredstva za čišćenje.

Za fotografske filmove

Razvijači, kupke, za stopiranje procesa, izbeljivanje

Proizvodi koji sadrže živu

Neonske sijalice, štedljive sijalice, termometri, barometri.

Pesticidi Otrovi protiv buba u stanu, fungicide, herbicidi, insekticidi, otrovi protiv pacova, kuglice protiv moljaca.

Aerosoli i dezodoransi

Koji napadaju ozonski omotač- sadrže CFC i ostali.

Lekovi Antibiotici, hormonski lekovi, lekovi u terapiji kancera i depresije. Kozmetika Farbe za kosu, kupke, kreme za kožu, lak za nokte,

skidači laka za nokte. Hemikalije za hobiste i održavanje automobila

Kertridži za štampače i toneri, lepkovi, korektori teksta, antifriz, skidači korozije – odvijači, antikorozivni premazi, sredstva za dihtovanje.

8.2.5. Opasan otpad

Hazardous waste

Karakteristike opasnog otpada. Definicija opasnog otpada data je Pravilnikom o dokumentaciji koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada:

" opasan otpad je opasna otpadna materija koja ima bar jednu od opasnih karakteristika..., kao i ambalaža u kojoj je bio ili jeste spakovan opasan otpad; otpad

naveden u Listi 1, kao i otpad naveden u Listi 2. ako ima opasne karakteristike, predstavlja opasan otpad..."

Listu opasnih karakteristika otpada daje Pravilnik o načinu postupanja sa otpacima koji imaju svojstva opasnih materija. Opasni otpaci u smislu ovog Pravilnika, jesu svi otpaci u tečnom ili čvrstom agregatnom stanju koji nastaju obavljanjem delatnosti, a sadrže materije, odnosno hemijske elemente i njihova jedinjenja koje svojim osobinama i hemijskim reakcijama ugrožavaju životnu sredinu, život i zdravlje ljudi.

Tabela 8.2.2. Karakteristike opasnog otpada Table 8.2.2. Characteristics of hazardous waste

Klasa Šifra Karakteristika

1 H1 Eksplozivne materije 3 H3 Zapaljive tečnosti

4.1 H4.1 Zapaljive čvrste materije 4.2 H4.2 Materije ili otpaci skloni spontanom samopaljenju 4.3 H4.3 Materije ili otpaci koji u kontaktu sa vodom

5.1 H5.1 Oksidirajuće materije 5.2 H5.2 Organski perioksidi 6.1 H6.1 Otrovne materije 6.2 H6.2 Zarazne materije 8 H8 Korozivne materije 9 H9 Materije koje oslobađaju toksične gasove u kontaktu

35

9 H11 Toksične materije (odloženo ili hronično) 9 H12 Ekotoksične materije 9 H13 Materije koje posle odlaganja mogu oštetiti druge materije

Slika 8.2.1. Međunarodne oznake za različite vrste opasnosti Figure 8.2.1. International labels for different types of emergencies

Najveći generatori otpada u Srbiji. Velika industrijska postrojenja su najznačajniji generatori opasnog otpada. U Srbiji se kao izvori opasnog otpada, između ostalih, uglavnom javljaju: energetika, farmaceutska, hemijska, prehrambena industrija, industrija ambalaže.

Kako se tretira opasan otpad u Srbiji? Trenutno u Srbiji nema izgrađenih objekata za skladištenje opasnog otpada, nema postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, nema postrojenja za termičku destrukciju-spaljivanje, nema deponija za odlaganje opasnog otpada i pepela iz postrojenja za spaljivanje.

Rešenje za Srbiju u narednom periodu od 5-10 godina. Imajući u vidu nedostatak tehničkih kapaciteta za upravljanje opasnim otpadom, kao i nedostatak finansijskih sredstava za investicije u izgradnju ovakvih objekata u skorije vreme, jedino rešenje za bezbedno zbrinjavanje opasnog otpada je izvoz u zemlje EU koje poseduju ovu vrstu objekata. Zemlje EU su 90-ih godina prošlog veka imale ekspanziju izgradnje objekata za zbrinjavanje opasnog otpada. Tokom proteklog perioda su ove zemlje uglavnom rešile problem zaliha otpada, oslobađajući time deo kapaciteta postrojenja za otpad iz drugih zemalja. Samim tim cene su znatno niže, tj. prihvatljive za industrije koje rade u skladu sa principima zaštite životne sredine.

36

Slika 8.2.2. Mapa industrijskih zona (izvor podataka - Balkan Task Force, 1998.) Figure 8.2.2. The map of industrial zones in Serbia

Pravni osnov za izvoz opasnog otpada. Osnova kontrole prekograničnog kretanja (izvoza) opasnog otpada je Bazelska konvencija, usvojena 1989. godine od 116 zemalja učesnica konferencije, koju je organizovao UNEP (United Nations Environment Programme).

Države potpisnice će pristupiti prekograničnom kretanju otpada samo ukoliko ne postoji ekološki prihvatljivija alternativa. Države potpisnice će pristupiti prekograničnom kretanju otpada ukoliko nema tehničkih kapaciteta i neophodnih postrojenja za odlaganje otpada na ekološki prihvatljiv i efikasan način.

Dokumentacija neophodna za izvoz opasnog otpada. Relevantnu zakonsku regulativu u pogledu sprovođenja prekograničnog kretanja otpada čine:

• Pravilnik o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina (katalog otpada);

• Pravilnik o načinu postupanja sa otpadima koji imaju svojstva opasnih materija; • Pravilnik o dokumentaciji koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz,

izvoz i tranzit otpada; • Zakon o potvrđivanju Bazelske konvencije o kontroli prekograničnog kretanja

opasnih otpada i njihovom odlaganju.

37

U slučaju izvoza opasnog otpada postupa se u skladu sa članom 11 Pravilnika o dokumentaciji, podnošenjem zahteva za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada. Između ostalog, potrebna dokumentacija podrazumeva:

• Uverenje o karakterizaciji otpada koje sadrži oznaku i osobine otpada sa posebnom naznakom da li otpad sadrži opasne materije u meri da pokazuje opasne karakteristike (uverenje izdaje Gradski zavod za zaštitu zdravlja);

• Obezbeđivanje polise transportnog osiguranja opasne otpadne materije u međunarodnom prevozu, polise osiguranja za pokriće troškova prerade opasnog otpada bez opasnosti po životnu sredinu i polise osiguranja koja pokriva rizik reimporta otpada;

• Odobrenje države uvoza sa potvrdom države uvoza o tome da će se otpad preraditi, odnosno odložiti na ekološki način, kao i odobrenja država tranzita kroz koje otpad prolazi na putu do krajnjeg odredišta;

• Dokaz o uplaćenoj administrativnoj taksi.

Slika 8.2.3. Izvoz opasnog otpada – dijagram i dokumentacija http://www.mitecosystem.com/download/shemaexport.pdf

Figure 8.2.3. Export of hazardous waste – diagram and documentations http://www.mitecosystem.com/download/shemaexport.pdf

http://www.mitecosystem.com/download/shemaexport.pdf�

http://www.mitecosystem.com/download/shemaexport.pdf�

38

Insineracija upotrebljava toplotu kiseonika iz vazduha za uništavanje organskih frakcija u otpadu. Zahteva visoke temperature od 900 °C i više. Sa hemijskog stanovištva insineracija predstavlja egzotermni oksidacioni proces koji konvertuje organska jedinjenja u ugljendioksid i vodenu paru, uz oslobađanje toplote. Insineracija halogenih organskih jedinjenja (PCB) rezultuje stvaranjem halogenih kiselina, što zahteva dalji tretman radi osiguranja zadovoljavajuće emisije vazduha iz procesa insineracije. Halogena jedinjenja su najcešće halogeni ugljovodonici koji se nalaze u opasnom otpadu. Njihova insineracija u višku vazduha dovodi do stvaranja ugljendioksida, vode i hlorvodonika. Hlorvodonik se mora ukloniti iz otpadnih gasova koji odlaze u dimnjak, a to se obezbeđuje sistemom za prečišćavanje gasova.

Ovo je integralni deo insineratora, i projektuje se tako da obuhvati gasove sagorevanja i druge proizvode za dalji tretman, pre njihovog ispuštanja u atmosferu. Posebne vrste otpada, kao što su npr. azbestna užad, nakon solidifikacije se odlažu na posebno uređene deponije. Opasan otpad sa teškim metalima i pepeo iz postrojenja za spaljivanje odlažu se u napuštenim rudnicima soli.

Pozitivan efekat spaljivanja otpada. Osim spaljivanja otpada i rešavanja problema deponovanja otpada kao takvog, u evropskim postrojenjima za spaljivanje otpada usvojen je koncept iskorišćenja energije od spaljivanja za proizvodnju toplotne ili električne energije. Odličan primer za ovakvu ekonomičnost je grad Beč, u kome postrojenja za spaljivanje otpada posluju u saradnji sa gradskim toplanama, proizvodeći toplotnu energiju za grejanje 90% stanovništva.

Slika 8.2.4. Izvoz opasnog otpada – dijagram i dokumentacija Figure 8.2.4. Export of hazardous waste – diagram and documentations

8.2.6. Uništavanje opasnog otpada

The destruction of hazardous waste

Kako se uništava opasan otpad u razvijenim zemljama? Tretman opasnog otpada podrazumeva termičku destrukciju otpada. Uništenje opasnog otpada je najefikasnije u postrojenju za insineraciju prema proceduri koja obezbeđuje uništenje bez negativnog uticaja na životnu sredinu, o čemu se izdaje odgovarajući sertifikat. Navedeno postrojenje poseduje insinerator sa rotacionom peći u kome je moguće obraditi i čvrsti i tečni otpad. Takođe, sistem sa rotacionom peći sadrži komoru za sekundarno sagorevanje koja obezbeđuje kompletnu destrukciju opasnog otpada.

Opasan otpad iz pojedinih grana industrije. Naročitu pažnju privlači opasan otpad iz energetike, tj. kondenzatorske baterije i transformatori punjeni PCB uljem (halogena organska jedinjenja). Naime, polihlorovani bifenili su smeša organskih jedinjenja proizvedenih hlorovanjem bifenilnih molekula. PCB se odlikuju otpornošću na vatru, malom električnom provodljivošću, visokom otpornošću na temperaturu, visokim stepenom hemijske stabilnosti i otpornošću na hemijske oksidanse i druge hemikalije. PCB su nerastvorni u vodi, ali se lako rastvaraju u mastima, ugljovodo-nicima i drugim organskim jedinjenjima. Zbog veoma velike rasprostranjenosti PCB-a u transformatorskim stanicama,

39

došlo je i do njihovog širenja u životnu sredinu, naročito zbog neodgovarajućeg rukovanja, u akcidentima ili zbog curenja iz industrijskih objekata. Otuda i postoji moguća opasnost po životnu sredinu i naročito po ljudsko zdravlje. PCB-i se akumuliraju u masnim tkivima životinja i ljudi koji su izloženi PCB-ima.

Akutno izlaganje visokim koncentracijama PCB-a praćeno je osipima po koži i svrabom, nadražajem očiju i promenom boje noktiju, poremećajima u funkcionisanju jetre i imunog sistema, nadražajem disajnih puteva, glavoboljom, vrtoglavicom, depresijom, gubitkom pamćenja, nervozom, umorom i impotencijom. Hronični uticaji malih koncentracija PCB-a dovode do oštećenja jetre, reproduktivnih organa i razvojnih smetnji i moguće i kancera. Ovde postoji mogućnost da su se ulja sa PCB koristila (više se ne koriste u praksi EP), i naravno, u izvesnoj meri i prosula u okolinu. Ispitivanja, nažalost, nisu vršena, ali zvanično nisu registrovani podaci o izlivanju trafo-ulja ni akcidentno, ni pri redovnim zamenama. U cilju poslovanja, u skladu sa evropskim standardima u oblasti zaštite životne sredine, preporučuje se isključivanje energetske opreme sa PCB uljem iz dalje upotrebe. Rizici u odnosu na korišćenje PCB transformatora su: rizik prosipanja; rizik požara; rizik približavanja kraju električnog veka, kad je potrebna reklasifikacija (remontnae radnje sa zamenom ili remedijacijom ulja).

Efekti PCB na ljudski organizam: • oboljenja bubrega i drugih organa; • izaziva glavobolju ako se udiše; • izaziva hlorne akne ako se apsorbuje preko kože; • problemi reproduktivnog sistema.

Otpad iz farmaceutske industrije. Lekovi sa isteklim rokom trajanja ili neodgovarajući lekovi smatraju se opasnim otpadom, što znači da pri transportu preko granice podležu pod Bazelsku kovenciju o kontroli prekograničnog kretanja opasnih otpada i njegovom odlaganju. Prema aneksu I Bazelske konvencije, farmaceutski otpad kao deo opasnog otpada je podeljen u tri kategorije:

• otpad koji potiče iz proizvodnje i pripreme farmaceutskih proizvoda (Y2) • otpad od farmaceutskih proizvoda, droga, lekova (Y3) • otpadi iz proizvodnje, formulacije i korišćenja biocida i fitofarmaceutskih

proizvoda (Y4).

Poseban problem u ovoj oblasti predstavljaju velike količine lekova sa isteklim rokom trajanja iz humanitarne pomoći, koja je pristizala poslednjih 10-ak godina, a koja je praktično zatrpala prostor za lekove u zdravstvenim ustanovama (ambulantama, domovima zdravlja, apotekarskim ustanovama, itd.). Za sada nadležni organi nemaju strategiju za rešavanje ovih problema, niti planirana sredstva u budžetu. Bolnički otpad nastaje tokom pregleda, lečenja i previjanja ljudi i životinja. Takode i pri eksperimentima. Ovaj otpad je raznovrstan jer sadrži makaze, natopljene zavoje, gumene rukavice, lekove, kulture bakterija, delove organa. Ovaj otpad može biti veoma opasan ako se sa njim ne postupa pravilno i ako se ne uklanja stručno. Grubo je procenjeno da je od 4 kg medicinskog otpada 1 kg infektivan.

Do 2008. godine u Republici Srbiji se infektivan otpad odlagao u obične kontejnere, zajedno sa svim ostalim otpadom i bacao na otvorena smetlišta. Tokom 2007. godine putem medija dato je obaveštenje da je samo grad Beograd kupio mašine za uništavanje medicinskog otpada.

Način postupanja sa laboratorijskim otpadom. Sa laboratorijskim otpadom je neophodno postupati izuzetno pažljivo, kako bi se izbeglo neželjeno mešanje laboratorijskih hemikalija koje mogu uzrokovati požar, eksploziju, emisiju toksičnih gasova, i dr. U slučaju velikog broja različitih hemikalija, potrebno je izraditi program segregacije hemikalija, koji se odnosi na razvrstavanje i prepakivanje hemikalija u plastičnu i limenu primarnu ambalažu, u

40

zavisnosti od vrste i trenutne težine, kao i grupisanje kompatibilnih hemikalija u odgovarajuću sekundarnu ambalažu. 8.2.7. Odgovornosti i obaveze u upravljanju otpadom

Responsibilities and obligations in waste management

Zakon o upravljanju otpadom („Sl. glasnik RS“, br. 36/2009)

Odgovornost proizvođača proizvoda - član 25. Proizvođač proizvoda koristi tehnologije i razvija proizvodnju na način koji obezbeđuje racionalno korišćenje prirodnih resursa, materijala i energije, podstiče ponovno korišćenje i reciklažu proizvoda i ambalaže na kraju životnog ciklusa i promoviše ekološki održivo upravljanje prirodnim resursima. Proizvođač ili uvoznik čiji proizvod posle upotrebe postaje opasan otpad dužan je da taj otpad preuzme posle upotrebe, bez naknade troškova i sa njima postupi u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima.

Proizvođač ili uvoznik iz stava 2. ovog člana može da ovlasti drugo pravno lice da, u njegovo ime i za njegov račun, preuzima proizvode posle upotrebe.

Odgovornost proizvođača otpada - član 26. Proizvođač otpada dužan je da: 1. sačini plan upravljanja otpadom iz člana 15. ovog zakona i organizuje njegovo

sprovođenje, ako godišnje proizvodi više od 100 tona neopasnog otpada ili više od 200 kilograma opasnog otpada;

2. pribavi izveštaj o ispitivanju otpada i obnovi ga u slučaju promene tehnologije, promene porekla sirovine, drugih aktivnosti koje bi uticale na promenu karaktera otpada i čuva izveštaj najmanje pet godina;

3. pribavi odgovarajuću potvrdu o izuzimanju od obaveze pribavljanja dozvole u skladu sa ovim zakonom;

4. obezbedi primenu načela hijerarhije upravljanja otpadom; 5. sakuplja otpad odvojeno u skladu sa potrebom budućeg tretmana; 6. skladišti otpad na način koji minim. utiče na zdravlje ljudi i životnu sredinu; 7. preda otpad licu koje je ovlašćeno za upravljanje otpadom ako nije u mogućnosti da

organizuje postupanje sa otpadom u skladu sa ovim zakonom; 8. vodi evidenciju o otpadu koji nastaje, koji se predaje ili odlaže; 9. odredi lice odgovorno za upravljanje otpadom; 10. omogući nadležnom inspektoru kontrolu nad lokacijama, objektima, postrojenjima i

dokumentacijom.

Lice odgovorno za upravljanje otpadom iz stava 1. tačka 9) ovog člana dužno je da: 1. izradi nacrt plana upravljanja otpadom iz člana 15. ovog zakona, organizuje njegovo

sprovođenje i ažuriranje; 2. predlaže mere prevencije, smanjenja, ponovnog iskorišćenja i reciklaže otpada; 3. prati sprovođenje zakona i drugih propisa o upravljanju otpadom i izveštava organe

upravljanja.

Odgovornost vlasnika otpada - član 27. Vlasnik otpada je odgovoran za sve troškove upravljanja otpadom. Vlasništvo nad otpadom prestaje kada sledeći vlasnik preuzme otpad i primi Dokument o kretanju otpada, u skladu sa ovim zakonom. Troškove odlaganja snosi držalac (vlasnik) koji neposredno predaje otpad na rukovanje sakupljaču otpada ili postojenju za upravljanje otpadom i/ili prethodni držalac (vlasnik) ili proizvođač proizvoda od kojeg potiče otpad. Odgovornost i obaveze vlasnika otpada ima i lice koje učestvuje u prometu otpada kao posredni držalac otpada, a faktički ne poseduje otpad. Promet otpadom se može vršiti samo između fizičkih i pravnih lica koja vode dokumentaciju u skladu sa ovim zakonom.

41

Obaveze prevoznika otpada - član 28. Prevoznik otpada dužan je da: 1. obavlja transport u skladu sa dozvolom za prevoz otpada i zahtevima koji regulišu

posebni propisi o transportu (ADR/RID/ADN i dr.); 2. vodi evidenciju o svakom transportu otpada i prijavljuje transport opasnog otpada, u

skladu sa zakonom; 3. omogućava nadležnom inspektoru nadzor nad vozilom, teretom i pratećom

dokumentacijom.

Obaveze operatera postrojenja za tretman otpada - član 29. Operater postrojenja za tretman otpada dužan je da: 1. sačini radni plan postrojenja iz člana 16. ovog zakona i obezbedi njegovo

sprovođenje i ažuriranje; 2. izradi plan zaštite od udesa, u skladu sa zakonom; 3. pribavi dozvolu za tretman otpada i da poslove tretmana otpada obavlja u skladu sa

tom dozvolom; 4. objavi listu otpada za čiji tretman je ovlašćen; 5. upravlja opremom i postrojenjem za tretman otpada u skladu sa odgovarajućim

tehničkim uputstvom; 6. obezbeđuje otpad i štiti ga od rasipanja i procurivanja; 7. u slučaju udesa, obavesti nadležni organ u skladu sa zakonom; 8. vodi evidenciju o otpadu u skladu sa ovim zakonom; 9. odredi kvalifikovano lice odgovorno za rad u postrojenju za tretman otpada; 10. naplaćuje usluge za tretman otpada u postrojenju; 11. omogući nadležnom inspektoru nadzor nad lokacijama, objektima, postrojenjem i

dokumentacijom.

Obaveze operatera na deponiji - član 30. Operater na deponiji dužan je da: 1. sačini radni plan postrojenja iz člana 16. ovog zakona i obezbedi njegovo

sprovođenje i ažuriranje; 2. izradi plan zaštite od udesa, u skladu sa zakonom; 3. pribavi dozvolu za odlaganje otpada i da otpad odlaže u skladu sa tom dozvolom; 4. sprovodi mere kojima se obezbeđuje zaštita životne sredine, u skladu sa propisima; 5. naplaćuje usluge odlaganja otpada na deponiju; 6. obezbedi rekultivaciju deponije posle njenog zatvaranja i vršenje stručnog nadzora

nad deponijom, odnosno lokacijom u periodu od najmanje 30 godina, sa ciljem smanjenja rizika po zdravlje ljudi i životnu sredinu;

7. u slučaju udesa bez odlaganja obavesti nadležni organ, u skladu sa zakonom; 8. vodi evidenciju o otpadu, u skladu sa ovim zakonom; 9. odredi kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad na deponiji; 10. omogući nadležnom inspektoru kontrolu nad lokacijama, objektima i

dokumentacijom.

Operater na deponiji je dužan da, u skladu sa ovim zakonom, odbije prihvatanje otpada koji ne ispunjava uslove o odlaganju otpada iz dozvole ili da odbije prihvatanje otpada kada se pomeša sa nekim drugim otpadom, odnosno predstavlja rizik po zdravlje ljudi ili životnu sredinu. O odbijanju prihvatanja otpada iz stava 2. ovog člana operater je dužan da obavesti organ nadležan za izdavanje dozvole.

Kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad - član 31. Kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad može biti lice koje: nije kažnjavano za bilo koje krivično delo; koje ima završene osnovne akademske studije u trajanju od četiri godine ili diplomske akademske studije u prirodno-matematičkim ili tehničko-tehnološkim naukama, sa obavljenim pripravničkim stažom. Pravno lice koje obavlja poslove upravljanja opasnim otpadom mora imati najmanje

42

jednog zaposlenog sa visokim obrazovanjem stečenim na diplomskim akademskim studijama, sa više od tri godine radnog iskustva na tim poslovima. 8.2.8. Organizovanje upravljanja otpadom

Organization of waste management

Organizacija upravljanja otpadom - član 32. Upravljanje otpadom organizuje se na način koji ne predstavlja opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu u skladu sa zakonom. Ministar može naložiti dodatne mere za upravljanje pojedinim vrstama otpada, ako:

• postupanje sa otpadom ugrožava ili može ugroziti zdravlje ljudi i životnu sredinu; • postoje dodatni zahtevi za sprovođenje odredaba međunarodnih ugovora koji su

obavezujući za Republiku Srbiju.

Dodatne mere iz stava 2. ovog člana mogu biti privremeni uslovi za obavljanje aktivnosti u slučaju ugrožavanja zdravlja ljudi i životne sredine, kao i primena međunarodnih normi koje nisu propisane u zemlji. Ako pravno, odnosno fizičko lice postupa sa otpadom suprotno ovom zakonu i usled toga nastupi opasnost ili rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu, Republika Srbija preduzima hitne mere radi zaštite zdravlja ljudi i životne sredine, odnosno površinskih i podzemnih voda, vazduha, zemljišta, biljnog i životinjskog sveta. Republika Srbija ima pravo naknade troškova koji nastanu preduzimanjem mera iz stava 4. ovog člana od lica za koje se utvrdi da je izvršilo nedozvoljenu delatnost. Postrojenje za upravljanje otpadom - član 33. Skladištenje, tretman ili odlaganje otpada može vršiti:

• privredno društvo, preduzeće ili drugo pravno lice koje je osnovano za vršenje delatnosti skladištenja, tretmana ili odlaganja otpada, u skladu sa zakonom;

• pravno lice na osnovu dozvole i ugovora o obavljanju delatnosti od lokalnog značaja zaključenog sa jedinicom lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.

Koncesijom se može steći pravo obavljanja delatnosti upravljanja otpadom, odnosno izgradnje, korišćenja i održavanja postrojenja za upravljanje otpadom, u skladu sa zakonom kojim se uređuju koncesije. Izgradnja i rad postrojenja za upravljanje otpadom mora biti u skladu sa odredbama ovog zakona, zakona kojim se uređuje izgradnja objekata i drugim zakonima. Postrojenje za upravljanje otpadom ne može da započne sa radom pre dobijanja dozvole za upravljanje otpadom u skladu sa ovim zakonom. U postrojenjima za upravljanje otpadom otpad se može skladištiti, tretirati ili odlagati samo u skladu sa izdatom dozvolom.

Lokacija za izgradnju i rad postrojenja - član 34. Jedna ili više jedinica lokalne samouprave određuju lokaciju za izgradnju i rad postrojenja za skladištenje, tretman ili odlaganje otpada na svojoj teritoriji.

Ovo se radi pod uslovima utvrđenim zakonom, kao i sporazumom iz člana 21. stav 2. ovog zakona ako više skupština jedinica lokalne samouprave zajedno odlučuju o lokaciji postrojenja za upravljanje otpadom.

U slučaju nesaglasnosti jedinica lokalne samouprave u pogledu određivanja lokacije postrojenja za upravljanje otpadom, odluku o lokaciji, na predlog ministarstva, odnosno nadležnog organa autonomne pokrajine, donosi Vlada.

U slučaju izgradnje postrojenja za tretman ili odlaganje opasnog otpada, ministarstvo donosi odluku o lokaciji, u skladu sa zakonom i po prethodno pribavljenom mišljenju jedinice lokalne samouprave, odnosno i autonomne pokrajine za postrojenja koja se grade na njenoj teritoriji.

Pri određivanju lokacija za izgradnju i rad postrojenja za upravljanje otpadom uzimaju se u obzir naročito: 1. količine i vrste otpada;

43

2. način skladištenja, tretmana ili odlaganja otpada, odnosno vrste objekata i postrojenja;

3. geološka, hidrološka, hidrogeološka, topografska, seizmološka i pedološka svojstva zemljišta i mikroklimatske karakteristike područja;

4. blizina zaštićenih prirodnih dobara i odlike predela.

Ministar propisuje bliže uslove i kriterijume za određivanje lokacije, tehničke i tehnološke uslove za projektovanje, izgradnju i rad postrojenja za upravljanje otpadom (postrojenje za skladištenje, postrojenje za fizičko-hemijski tretman, postrojenje za biološki tretman i druga postrojenja).

Sakupljanje i transport otpada - član 35. Lice koje vrši sakupljanje, odnosno transport otpada sakuplja otpad od proizvođača ili vlasnika i transportuje ga do postrojenja za upravljanje otpadom, odnosno do centra za sakupljanje, skladištenje, transfer stanice ili postrojenja za tretman ili odlaganje.

Otpad namenjen za skladištenje, tretman ili odlaganje može biti transportovan do transfer stanice odakle se dalje transportuje do postrojenja za skladištenje, tretman ili odlaganje. Lokaciju za transfer stanicu određuje jedinica lokalne samouprave. Radi lakšeg daljeg tretmana otpada lica iz stava 1. ovog člana dužna su da obezbede da različite vrste otpada ostanu odvojene tokom transporta. Otpad se transportuje u zatvorenom vozilu, kontejneru ili na drugi odgovarajući način kako bi se sprečilo rasipanje ili ispadanje otpada prilikom transporta, utovara ili istovara i kako bi se sprečilo zagađenje vazduha, vode, zemljišta i životne sredine. U slučaju zagađenja nastalog tokom transporta prevoznik otpada je odgovoran za čišćenje i otklanjanje zagađenja područja.

Prevoznik otpada transportuje otpad samo na odredište koje je odredio pošiljalac. Ako se otpad ne može isporučiti na odredište, prevoznik vraća otpad pošiljaocu. Opasan otpad se posebno sakuplja i transportuje. Transport opasnog otpada vrši se u skladu sa propisima kojima se uređuje transport opasnih materija.

Skladištenje otpada - član 36. Otpad se skladišti na mestima koja su tehnički opremljena za privremeno čuvanje otpada na lokaciji proizvođača ili vlasnika otpada, u centrima za sakupljanje, transfer stanicama i drugim lokacijama u skladu sa ovim zakonom. Opasan otpad ne može biti privremeno skladišten na lokaciji proizvođača ili vlasnika otpada duže od 12 meseci, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Tretman otpada - član 37. Tretman otpada obavlja se primenom najboljih dostupnih tehnika i tehnologija u skladu sa ovim zakonom. Postrojenja i oprema za tretman otpada mogu biti stacionarna ili mobilna. Tretman otpada u stacionarnom ili mobilnom postrojenju vrši se u skladu sa dozvolom za tretman izdatom na osnovu ovog zakona. Za tretman otpada u mobilnom postrojenju pribavlja se i odobrenje za lokaciju koje izdaje jedinica lokalne samouprave, kao i druge dozvole, saglasnosti ili isprave u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima.

Ponovno iskorišćenje otpada - član 38. Otpad se može ponovo koristiti za ponovnu upotrebu proizvoda za istu ili drugu namenu, za reciklažu, odnosno tretman otpada, radi dobijanja sirovine za proizvodnju istog ili drugog proizvoda, kao sekundarna sirovina (papir i karton, metal, staklo, plastika, otpad od građenja i rušenja, pepeo i šljaka od sagorevanja uglja iz termoenergetskih postrojenja, gips i sumpor od odsumporavanja dimnih gasova i dr.), za energetsko iskorišćenje, odnosno korišćenje vrednosti otpada njegovom biorazgradnjom ili spaljivanjem otpada uz iskorišćenje energije. Lice koje vrši ponovno iskorišćenje otpada obezbeđuje da nastali proizvodi ne prouzrokuju štetni uticaj na životnu sredinu od proizvoda koji su nastali od primarnih sirovina. Zabranjeno je odlaganje i spaljivanje otpada koji se može ponovo koristiti. Izuzetno, otpad iz stava 3. ovog člana, može se odložiti ili spaliti, ako je to ekonomski opravdano i ne ugrožava zdravlje ljudi i životnu sredinu, uz prethodno pribavljenu dozvolu ministarstva. Ministar bliže propisuje uslove i način sakupljanja, transporta, skladištenja i tretmana otpada koji se koristi kao sekundarna

44

sirovina ili za dobijanje energije. Ministar bliže propisuje podsticajne mere za ponovnu upotrebu i iskorišćenje otpada kao sekundarne sirovine ili za dobijanje energije.

Fizičko-hemijski tretman otpada - član 39. Fizičko-hemijski tretman otpada obuhvata: neutralizaciju, mineralizaciju, solidifikaciju, oksidaciju, redukciju, adsorpciju, destilaciju, jonske izmene, reversne osmoze i druge fizičko-hemijske i hemijske procese kojima se smanjuju opasne karakteristike otpada. Fizičko-hemijski tretman otpada vrši se u skladu sa dozvolom za tretman izdatom na osnovu ovog zakona.

Biološki tretman otpada - član 40. Biološki tretman otpada je proces razgradnje biorazgradivog organskog otpada (papir, karton, baštenski ili kuhinjski otpad i dr.) radi dobijanja korisnih materijala za kondicioniranje zemljišta (kompost) i/ili energije (metan) i obuhvata naročito: kompostiranje ili anaerobnu digestiju. Biološki tretman otpada vrši se u skladu sa dozvolom za tretman izdatom na osnovu ovog zakona. Biološki tretman otpada vrši se radi smanjenja odlaganja biorazgradivog otpada na deponiju, odnosno smanjenja emisije gasova sa efektom „staklene bašte“ i njihovog uticaja na životnu sredinu. Ostale tehnologije biološkog tretmana otpada koriste se radi smanjenja opasnih karakteristika otpada.

Termički tretman - član 41. Termički tretman otpada vrši se u skladu sa dozvolom za tretman izdatom na osnovu ovog zakona. Termički tretman vrši se u postrojenjima koja su projektovana, izgrađena i opremljena u skladu sa ovim zakonom.

Spaljivanje otpada, kao termički tretman, vrši se uz iskorišćenje energije koja se stvara sagorevanjem samo ako je to ekonomski opravdano i ako se za spaljivanje otpada ne koristi dodatna energija, osim za inicijalno paljenje, ili se otpad koristi kao gorivo, odnosno dodatno gorivo za koinsineraciju. Pre spaljivanja otpada vlasnik opasnog otpada obezbeđuje ispitivanje opasnih karakteristika otpada pri prvom otpremanju otpada u postrojenje, odnosno jednom godišnje za istu vrstu opasnog otpada koji se spaljuje u istom postrojenju u dužem vremenskom periodu. Pre spaljivanja operater postrojenja iz stava 2. ovog člana obezbeđuje proveru otpada dopremljenog za spaljivanje, odnosno njegovu identifikaciju prema vrsti, količini i svojstvima, kontrolu prateće dokumentacije i uzorkovanje i analizu opasnog otpada. Operater je dužan da čuva uzorke otpada iz stava 5. ovog člana najmanje jedan mesec nakon spaljivanja otpada.

Vlada bliže propisuje vrste otpada za koje se vrši termički tretman, uslove i kriterijume za određivanje lokacije, tehničke i tehnološke uslove za projektovanje, izgradnju, opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada, postupanje sa ostatkom nakon spaljivanja otpada, kao i druga pitanja od značaja za rad postrojenja za termički tretman otpada.

Odlaganje otpada na deponiju - član 42. Odlaganje otpada na deponiju vrši se ako ne postoji drugo odgovarajuće rešenje, u skladu sa načelom hijerarhije upravljanja otpadom.

Otpad se odlaže na deponiju koja ispunjava tehničke, tehnološke i druge uslove i zahteve, u skladu sa dozvolom izdatom na osnovu ovog zakona.

Pre odlaganja, operater na deponiji obezbeđuje proveru dopremljenog otpada, odnosno njegovu identifikaciju prema vrsti, količini i svojstvima, kroz utvrđivanje mase otpada i kontrolu prateće dokumentacije pre preuzimanja. Otpad se pre odlaganja tretira u skladu sa odredbama ovog zakona i drugih propisa.

Deponije otpada se dele u tri klase, u zavisnosti od vrste otpada koji se na njima odlaže, i to: 1. deponije za inertan otpad; 2. deponije za neopasan otpad; 3. deponije za opasan otpad.

Zajedničko odlaganje opasnog otpada sa drugim vrstama otpada na istoj lokaciji nije dozvoljeno. Vlada bliže propisuje: 1. uslove i kriterijume za određivanje lokacije, tehničke i tehnološke uslove za

projektovanje, izgradnju i rad deponija otpada;

45

2. vrste otpada čije je odlaganje na deponiji zabranjeno, količine biorazgradivog otpada koje se mogu odložiti, kriterijume i procedure za prihvatanje ili neprihvatanje, odnosno odlaganje otpada na deponiju, način i procedure rada i zatvaranja deponije;

3. sadržaj i način monitoringa rada deponije, kao i naknadnog održavanja posle zatvaranja deponije.

Upravljanje komunalnim otpadom - član 43. Komunalni otpad se sakuplja, tretira i odlaže u skladu sa ovim zakonom i posebnim propisima kojima se uređuju komunalne delatnosti. Zabranjeno je mešati opasan otpad sa komunalnim otpadom. Komunalni otpad koji je već izmešan sa opasnim otpadom razdvaja se ako je to ekonomski isplativo, u protivnom, taj otpad se smatra opasnim. Domaćinstva su dužna da odlažu svoj otpad u kontejnere ili na druge načine, koje obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, a opasan otpad iz domaćinstva (otpadne baterije, ulja, boje i lakovi, pesticidi i dr.) da predaju na mesto određeno za selektivno sakupljanje opasnog otpada ili ovlašćenom pravnom licu za sakupljanje opasnog otpada. Jedinica lokalne samouprave obezbeđuje i oprema centre za sakupljanje komunalnog otpada koji nije moguće odložiti u kontejnere za komunalni otpad (kabasti i drugi otpad). Domaćinstva i drugi proizvođači komunalnog otpada vrše selekciju komunalnog otpada radi reciklaže. Jedinica lokalne samouprave uređuje organizovanje i način selekcije i sakupljanja otpada radi reciklaže, lokalnim planom upravljanja otpadom iz člana 13. ovog zakona, a koji mora da bude u skladu sa posebnim programom koji, na predlog ministarstva, utvrđuje Vlada.

Upravljanje opasnim otpadom - član 44. Vlada obezbeđuje sprovođenje mera postupanja sa opasnim otpadom. Tretman opasnog otpada ima prioritet u odnosu na tretmane drugog otpada i vrši se samo u postrojenjima koja imaju dozvolu za tretman opasnog otpada u skladu sa ovim zakonom. Prilikom sakupljanja, razvrstavanja, skladištenja, transporta, ponovnog iskorišćenja i odlaganja, opasan otpad se pakuje i obeležava na način koji obezbeđuje sigurnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Opasan otpad se pakuje u posebne kontejnere koji se izrađuju prema karakteristikama opasnog otpada (zapaljiv, eksplozivan, infektivan i dr.) i obeležava. Zabranjeno je mešanje različitih kategorija opasnih otpada ili mešanje opasnog otpada sa neopasnim otpadom, osim pod nadzorom kvalifikovanog lica i u postupku tretmana opasnog otpada. Zabranjeno je odlaganje opasnog otpada bez prethodnog tretmana kojim se značajno smanjuju opasne karakteristike otpada. Zabranjeno je razblaživanje opasnog otpada radi ispuštanja u životnu sredinu. Ministar propisuje način skladištenja, pakovanja i obeležavanja opasnog otpada.

Dokument o kretanju otpada - član 45. Kretanje otpada prati poseban Dokument o kretanju otpada, osim otpada iz domaćinstva. Proizvođač, odnosno vlasnik otpada mora da klasifikuje otpad pre otpočinjanja kretanja otpada.

Proizvođač, odnosno vlasnik otpada mora čuvati kopije dokumenata o otpremi otpada sve dok ne dobije primerak popunjenog Dokumenta o kretanju otpada od primaoca kojim se potvrđuje da je otpad prihvaćen. Ako proizvođač, odnosno vlasnik u roku od 15 dana ne primi primerak popunjenog Dokumenta o kretanju otpada od primaoca, mora pokrenuti postupak provere kretanja otpada i dužan je da o nalazu izvesti ministarstvo, bez odlaganja, kao i nadležni organ autonomne pokrajine, ako se kretanje otpada vrši na teritoriji autonomne pokrajine. Proizvođač, odnosno vlasnik otpada čuva kompletirani Dokument o kretanju otpada najmanje dve godine. Ministar propisuje obrazac Dokumenta o kretanju otpada, kao i uputstvo za njegovo popunjavanje.

Dokument o kretanju opasnog otpada - član 46. Kretanje opasnog otpada prati poseban Dokument o kretanju opasnog otpada koji popunjava proizvođač, odnosno vlasnik i svako ko preuzima opasan otpad. Dokument o kretanju opasnog otpada sastoji se od: 1. kopije prethodnog obaveštenja koje proizvođač, odnosno vlasnik otpada šalje tri

dana pre započinjanja kretanja opasnog otpada ministarstvu sa podacima o

46

proizvođaču, odnosno vlasniku, vrsti i količinama otpada, klasifikaciji otpada, vrsti prevoza i odredištu, koju je potpisao proizvođač, odnosno vlasnik;

2. kopije dokumenta iz stava 2. tačka 1) ovog člana koju čuva proizvođač, odnosno vlasnik, koju je potpisalo lice koje je preuzelo otpad radi prevoza (prevoznik);

3. kopije dokumenta iz stava 2. tačka 2) ovog člana koju čuva prevoznik otpada i koju je potpisalo lice koje je preuzelo otpad na odredištu (primalac);

4. kopije dokumenta iz stava 2. tačka 3) ovog člana koju čuva primalac otpada; 5. kopije dokumenta iz stava 2. tačka 4) ovog člana koju primalac šalje ministarstvu,

kao i nadležnom organu autonomne pokrajine, ako se kretanje otpada vrši na teritoriji autonomne pokrajine;

6. kopije dokumenta iz stava 2. tačka 4) ovog člana koju primalac šalje proizvođaču, vlasniku, odnosno pošiljaocu.

Kopije dokumenata iz stava 2. tač. 5) i 6) ovog člana koriste nadležni organ i proizvođač, odnosno vlasnik, radi kompletiranja dokumentacije o kretanju opasnog otpada. Proizvođač, odnosno vlasnik otpada čuva kopiju dokumenta iz stava 2. tačka 2) ovog člana dok ne dobije kopiju dokumenta iz stava 2. tačka 6) ovog člana od primaoca otpada, odnosno primerak popunjenog Dokumenta o kretanju opasnog otpada, kojom se potvrđuje da je otpad prihvaćen. Proizvođač, odnosno vlasnik dužan je da kopiju dokumenta iz stava 2. tačka 6) ovog člana čuva trajno.

Ako proizvođač, odnosno vlasnik u roku od 15 dana od dana dobijanja kopije dokumenta iz stava 2. tačka 2) ovog člana ne primi kopiju dokumenta iz stava 2. tačka 6) ovog člana kojom se potvrđuje da je otpad preuzet, mora pokrenuti postupak provere kretanja otpada i dužan je da o nalazu izvesti ministarstvo, bez odlaganja.

Ministarstvo čuva kopiju dokumenta iz stava 2. tačka 1) ovog člana sve dok ne primi kopiju dokumenta iz stava 2. tačka 5) ovog člana od primaoca otpada kojom se potvrđuje da je otpad primljen. U slučaju da ministarstvo u roku od 30 dana od dana dobijanja kopije dokumenta iz stava 2. tačka 1) ovog člana ne dobije kopiju dokume-nta iz stava 2. tačka 5) ovog člana od primaoca otpada da je otpad primljen, ili ukoliko ne primi obaveštenje od proizvođača, odnosno vlasnika o eventualnom problemu, ministarstvo započinje postupak provere kretanja otpada. Ministar propisuje obrazac dokumenta o kretanju opasnog otpada, kao i uputstvo za njegovo popunjavanje. Pravilnik o upravljanju medicinskim otpadom.

Na osnovu člana 56 Zakona o upravljanju otpadom ("Sl. glasnik RS", br. 36/09), ministar zdravlja i ministar životne sredine i prostornog planiranja, donose Pravilnik o upravljanju medicinskim otpadom ("Sl. glasnik RS", br. 78 od 25.10.2010. godine). Pravilnik je stupio na snagu 02.11.2010. godine.

Ovim Pravilnikom bliže se propisuje način i postupak upravljanja opasnim otpadom iz objekata u kojima se obavlja zdravstvena zaštita i način upravljanja farmaceutskim otpadom (u daljem tekstu: medicinski otpad), sadržina plana upravljanja otpadom i lista apoteka koje su dužne da preuzimaju neupotrebljive lekove od građana. Odredbe ovog Pravilnika ne primenjuju se na upravljanje radioaktivnim medicinskim otpadom, uključujući i radiofarmaceutike, kao i drugim vrstama medicinskog otpada, čije je upravljanje uređeno posebnim propisima.

Sem definisanja izraza upotrebljenih u ovom Pravilniku, navedenim Pravilnikom se propisuje način i postupak upravljanja medicinskim otpadom, koji podrazumeva izradu Plana upravljanja medicinskim otpadom, propisivanje uslova za sakupljanje i razvrstavanje medicinskog otpada na mestu nastanka, preuzimanje neupotrebljivih lekova od građana, pakovanje medicinskog otpada, obeležavanje i označavanje medicinskog otpada, transport medicinskog otpada unutar objekata u kojima se obavlja zdravstvena zaštita, transport medicinskog otpada od proizvođača do postrojenja za tretman otpada, skladištenje

47

medicinskog otpada, način čuvanja skladištenog i patoanatomsklog otpada do tretmana. Takođe, ovim Pravilnikom propisuje se način tretmana i odlaganja medicinskog otpada a posebno tretmana infektivnog otpada i oštrih predmeta, tretman i odlaganje otpada zagađenog krvlju i telesnim tečnostima, tretman patoanatomskog otpada, tretman hemijskog, farmaceutskog i citotoksičnog otpada, otpada sa visokim sadržajem teških metala i otpadnih boca pod pritiskom i posebno propisan termički tretman medicinskog otpada.

Preuzimanje neupotrebljivih lekova. Preuzimanje neupotrebljivih lekova od građana, propisano je čl. 6. Pravilnika u kome se između ostalog decidno navodi da neupotrebljive lekove građani vraćaju apotekama sa liste apoteka koje su dužne da preuzimaju neupotrebljive lekove od građana, a listu apoteka čine sve apoteke osnovane kao zdravstvena ustanova kao i apoteke osnovane kao privatna praksa. Dakle, svi ogranci navedenih apoteka imaju obavezu sakupljanja i pri tome neophodno je da u poslovnom prostoru obezbede prostor za kontejner za besplatno sakupljanje neupotrebljivih lekova od građana. Takođe je neophodno da se kontejner za sakupljanje neupotrebljivih lekova postavi na vidljivo označeno mesto, dostupno za odlaganje i označi u skladu sa ovim Pravilnikom. U apotekama koje preuzimaju neupotrebljive lekove od građana, na vidnom mestu ističe se obaveštenje da se u tim apotekama prikupljaju neupotrebljivi lekovi od građana, kao i da se za vraćanje neupotrebljivih lekova ne plaća naknada.

Pravilnikom je propisano da kontejner treba da bude izrađen od tvrde plastike, da ima obezbeđenu odgovarajuću bravu za zaključavanje, kako bi se onemogućilo neovlašćeno otuđivanje vraćenih lekova. Posebni zahtevi koji se odnose na izgled i dimenzije istog nisu propisani Pravilnikom, što znači da je ostavljena mogućnost apotekama ili ovlašćenim sakupljačima farmaceutskog otpada, koji su dobili dozvolu nadležnog organa za sakupljanje ovog otpada, da u skladu sa svojom politikom poslovanja, nabave iste.

Radi olakšanja sakupljanja farmaceutskog otpada i pražnjenja kontejnera, preporučljivoje da se u pomenute kontejnere postave i odgovarajuće kese crvene boje u skladu sa čl. 7. Pravilnika. Kese i kontejnere subjekti sistema sakupljanja ove vrste otpada, obezbeđuju sami, u skladu sa politikom poslovanja ili pak uz pomoć donacija zainteresovanih strana.

Članom 56. Zakona o upravljanju otpadom propisano je da je proizvođač i vlasnik farmaceutskog otpada dužan da sa farmaceutskim otpadom postupa kao sa opasnim otpadom. Apoteke i zdravstvene ustanove dužne su da neupotrebljive lekove (lekovi sa isteklim rokom trajanja, rasuti lekovi, neispravni lekovi u pogledu kvaliteta i dr.) vrate proizvođaču, uvozniku ili distributeru radi bezbednog tretmana, naročito citostatike i narkotike. Produžena odgovornost proizvođača proizvoda, odnosno uvoznika ili distributera jeste da konačno zbrine nastali otpad koji predstavlja proizvod koji je postao neupotrebljiv jer mu je istekao rok trajanja. Svako kretanje otpada prati Dokument o kretanju opasnog otpada u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom i Pravilnikom o obrascu Dokumenta o kretanju opasnog otpada i uputsvom za njegovo popunjavanje (Sl. glasnik RS, br 72/09).

Članom 78 Zakona o upravljanju otpadom, propisano je da proizvođač ili vlasnik otpada snosi troškove sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana i odlaganja otpada u skladu sa Zakonom. U slučaju postupanja sa farmaceutskim otpadom, kao jednim od posebnih tokova otpada, odgovornost vlasnika se prenosi na proizvođača, uvoznika ili distributera na osnovu člana 56 navedenog Zakona.

Postrojenja za tretman medicinskog otpada. U Srbiji ne postoje postrojenja izgrađena po standardima EU za tretman farmaceutskog otpada i to je jedini razlog zašto se ovaj opasan otpad izvozi u zemlje EU na trajno zbrinjavanje. Što se tiče infektivnog medicinskog otpada, Republika Srbija je dobila donaciju EU u okviru prve faze projekta koju je sprovelo Ministarstvo zdravlja RS „Tehnička pomoć u upravljanju medicinskim otpadom” tj. dobila je 78 autoklava i 78 drobilica za tretman ove vrste otpada i 25 specijalizovanih vozila za transport istog od mesta nastanka do mesta tretmana. Tako autoklaviran infektivni

48

MO i usitnjen do neprepoznatljivog oblika, može se odložiti na deponiju komunalnog otpada. Apoteke imaju obavezu propisanu Zakonom da predaju farmaceutski otpad i to:

• ovlašćenom pravnom licu tj. operateru koje poseduje dozvolu izdatu od strane nadležnog organa, sa kojim ima potpisan ugovor o saranji ili

• proizvođaču, uvozniku ili distributeru sa kojim ima potpisan ugovor o saradnji, koji u tom slučaju, takođe, moraju imati dozvolu za sakupljanje, transport, skladištenje ili izvoz farmaceutskog otpada.

8.2.9. Medicinski i farmaceutski otpad

Medical and pharmaceutical

Medicinski otpad se definiše kao: „sav otpad, opasan ili neopasan, koji se generiše pri pružanju zdravstvenih usluga (dijagnostika, prevencija, lečenje i istraživanja u oblasti humane i veterinarske medicine)”. Drugim rečima, pod medicinskim otpadom se podrazumeva sav otpad koji nastaje u medicinskim ustanovama, medicinskim istraživačkim centrima ili laboratorijama. To je heterogena mešavina otpada, pri čemu 10–25% čini opasan otpad rizičan po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

waste

Medicinski otpad nastaje prilikom postavljanja dijagnoza, lečenja ili pružanja medicinske nege, kao i prilikom istraživanja u zdravstvenim ustanovama naučne, terapijske, ili dijagnostičke medicinske delatnosti. Pomenuti otpad podrazumeva sav otpad koji nastaje prilikom pružanja zdravstvenih usluga, kako u zdravstvenim ustanovama ili van njih (kućna nega), u domovima za smeštaj starih lica ili u ustanovama u kojima se pruža medicinska nega. Medicinski otpad nastaje u zdravstvenim ustanovama (klinički centri, bolnice, domovi zdravlja, centri za transfuziju i dijalizu, dijagnostički i naučnoistraživačke laboratorije, mrtvačnice, starački domovi, rehabilitacioni centri), kao i privatne specijalističke ordinacije, stomatološke ordinacije, kozmetički saloni, centri za akupunkturu i dr.

Veterinarski otpad nastaje u odgovarajućim ustanovama i ordinacijama koje se bave zdravstvenom zaštitom životinja. Količina ovih vrsta opasnog otpada, u poređenju sa ukupnom količinom otpada koji nastaje u zdravstvenim ustanovama, nije velika, ali zahteva, kao i svaka druga vrsta opasnog otpada, poseban tretman. U ukupnoj količini nastalog medicinskog otpada, prosečno oko 15% čini opasni otpad, dok je ostalih 85% klasičan komunalni otpad. Najveći udeo opasnog otpada nastalog u zdravstvenim ustanovama čini infektivni otpad (80 %). Udeo drugih vrsta otpada je mnogo manji - oštri predmeti (8 %), hemijski otpad (5 %), patološki otpad (3 %) farmaceutski otpad (sem citostatika) i citostatici i ambalaža od citostatika (2 %).

Farmaceutski otpad. Farmaceutski otpad uključuje farmaceutske proizvode, lekove i hemikalije koji su rasuti, pripremljeni a neupotrebljeni ili im je istekao rok upotrebe, ili se moraju odbaciti iz bilo kojeg razloga. Inače, jedan je od najvecih ekoloških problema Srbije.

Najviše farmaceutskog otpada generišu fabrike lekova. Tako je vršački «Hemofarm», u dve protekle godine izvezao na spaljivanje u inostranstvo 20 t otpada, leskovačko «Zdravlje» sada u sastavu grupe «Actavis» (bivši Pharmacos), izvezlo je oko 120 t, a u aprilu

Problem sanacije opasnog otpada, u koji spada i farmaceutski, a koji čini samo 3-5% ukupnog otpada (procenjene količine na oko 200 t), trebalo bi, kako se očekuje, da bude rešen do 2015. godine. Njegovo poreklo je pre svega proizvodnja, ali i neselektivni uvoz, pošiljke humanitarne pomoći, putem kojih su stizale ogromne količine lekova sa isteklim rokom upotrebe.

49

ove godine ova fabrika bi trebalo da izveze i ostatak od 80 t. Zemunska «Galenika» deo svog otpada uništava u svojim postrojenjima, a procenjuje se da ona ima lagerovano još oko 50 t. Kod ostalih proizvođača, u veledrogerijama, apotekama i kliničkim centrima, procenjuje se da ima još oko 120 t farmaceutskog otpada.

Otpad prema Direktivi (kontrolisani otpad).

1. Komunalni čvrsti otpad. Komunalni otpoad se ponekad naziva i kućnim otpadom ili otpadom iz domaćinstva.

2. Komercijalni otpad. Ova kategorija koristi se za otpad koji potiče iz komercijalnih ustanova, radnji, kancelarija itd.

3. Industrijski otpad. Otpad koji potiče iz industrijskih delatnosti. 4. Otpad od izgradnje/rušenja. Obuhvata otpad koji potiče iz građevinarstva i

predstavlja najveći pojedinačni izvor kontrolisanog otpada. Ovaj otpad dalje može da se klasifikuje kao: • aktivni otpad (koji sadrži drvo, biorazgradljivi materijal, plastiku, rastvarače) • inertni otpad (otpad koji nije podložan bilo kojim fizičkim, hemijskim ili biološkim

promenama, ne rastvara se, ne sagoreva ili na drugi način fizički ili hemijski reaguje, primer: kamen, cigla, beton itd);

5. Opasan otpad. Spada u kontrolisani otpad koji se smatra opasnim ili teškim za čuvanje, preradu ili odlaganje.

Prema predlogu Zakona o otpadu, otpad se definiše kao svaka materija ili predmet sadržan u Evropskom katalogu otpada koju vlasnik odbacuje, namerava ili mora da odbaci, u skladu sa zakonom. Otpad koji potiče iz zdravstvenih ustanova samo jednim delom je medicinski otpad koji se dalje može razvrstati u više različitih kategorija:

• Komunalni otpad jeste otpad iz domaćinstva (kućni otpad), kao i drugi otpad koji je zbog svoje prirode ili sastava sličan otpadu iz domaćinstva. Komunalni otpad je veoma zastupljena kategorija otpada koja takođe potiče iz zdravstvenih ustanova i ustanova socijalne zaštite (ustanova za smeštaj obolelih ili starih lica, kao i otpad koji potiče iz drugih oblika smeštaja obolelih osoba), kao i iz domaćinstava pacijenata (otpad koji nastaje pri kućnom lečenju). Komunalni otpad se često u literaturi naziva „otpadom iz crnih kesa”.

• U ostali medicinski otpad spada: „zeleni otpad” koji nastaje prilikom održavanja zelenih površina u krugu zdravstvenih ustanova, kao i otpad koji nastaje prilikom izgradnje i/ili rušenja građevinskih objekata koji pripadaju zdravstvenim ustanovama.

Slika 8.2.5. Vrste otpada prema toksičnosti, sastavu i mestu nastanka Figure 8.2.5. The types of waste according to the toxicity, composition and place of origin

50

Medicinski i veterinarski otpad se, prema Evropskom katalogu otpada, odnosno Pravilniku o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina (Sl. glasnik RS, br. 55/2001), svrstava u grupu 18 - Otpadi od zdravstvene zaštite ljudi i životinja i/ili s tim povezanog istraživanja (izuzev otpada iz kuhinja i restorana koji ne dolazi od neposredne zdravstvene zaštite.

Tabela 8.2.3. Podgrupe i kategorije medicinskog otpada Table 8.2.3. Subgroups and categories of medical waste

Kategorije Opis

18 01 otpadi iz porodilišta, dijagnostike, tretmana ili prevencije bolesti ljudi

18 01 01 oštri instrumenti (izuzev 18 01 03)

18 01 02 delovi tela i organi uključujući i kese sa krvlju i krvne produkte

18 01 03* otpadi čije sakupljanje i odlaganje podleže posebnim zahtevima

18 01 04 otpadi čije sakupljanje i odlaganje ne podleže posebnim zahtevima zbog sprečavanja infekcije (npr. zavoji, gipsevi, posteljina, pelene)

18 01 06* hemikalije koje se sastoje od ili sadrže opasne supstance

18 01 07 hemikalije drugačije od onih navedenih u 18 01 06

18 01 08* citotoksični i citostatični lekovi

18 01 09 lekovi drugačiji od onih navedenih u 18 01 08

18 01 10 otpadni amalgam iz stomatologije

18 02 otpadi od dijagnostike, tretmana ili prevencije bolesti životinja

18 02 01 oštri instrumenti (izuzev 18 02 02)

18 02 02* otpadi čije sakupljanje i odlaganje podleže posebnim zahtevima

18 02 03 otpadi čije sakupljanje i odlaganje ne podleže posebnim zahtevima zbog sprečavanja infekcije

18 02 05* hemikalije koje se sastoje od ili sadrže opasne supstance

18 02 06 hemikalije drugačije od onih navedenih u 18 02 05

18 02 07* citotoksični i citostatični lekovi

18 02 08 lekovi drugačiji od onih navedenih u 18 02 07

* su označene opasne kategorije otpada U osnovi, u Evropskom katalogu otpada, otpad se definiše na osnovu sledeća tri

kriterijuma: 1. Poreklo otpada tj. definisanje industrijske grane ili sektora iz koga potiče otpad (prve

dve cifre, zdravstveni sektor – 18). 2. Proces tokom kojeg nastaje otpad (druge dve cifre, otpad koji nastaje pri pružanju

zdravstvenih usluga u porodilištima, iz dijagnostike, lečenja ili prevencije bolesti ljudi – 18 01).

3. Tip otpada (treći par cifara – neinfektivni otpad – otpad čije sakupljanje i odlaganje ne podleže posebnim zahtevima za sprečavanje infekcija – 18 01 04).

Prema domaćem katalogu otpada, svaki tip otpada poseduje klasifikacioni broj ili sopstveni kod, koji se sastoji od 6 cifara (primer, 18 01 03). U Evropskom katalogu otpada kategorije otpada, pored klasifikacionog broja sa 6 cifara, mogu sadržati i zvezdicu koja stoji iza cifara; zvezdica označava da otpad spada u opasan otpad (primer: 18 01 03*, Infektivni otpad).

51

8.2.9.1. Tip medicinskog otpada Types of medical

Medicinski otpad je otpad koji se potpuno ili delimično sastoji od ljudskih ili životinjskih tkiva, krvi i drugih telesnih tečnosti, ekskreta i sekreta, lekova i drugih farmaceutskih preparata, briseva, tupfera, gaza, zavoja, igala, skalpela, lanceta i drugih oštrih instrumenata. Medicinski otpad je i bilo koji drugi otpad koji potiče od medicinske, stomatološke, veterinarske (otpad nastao prilikom pružanja zdravstvene zaštite životinjama), farmaceutske ili slične prakse, istraživanja, tretmana, zaštite ili uzimanja krvi za transfuzije, a može inficirati osobu koja sa njim dođe u kontakt.

waste

Prema Zakonu o medicinskom otpadu, medicinski otpad je heterogena mešavina komunalnog otpada, infektivnog, patoanatomskog, farmaceutskog i laboratorijskog otpada, dezinficijenasa i ambalaže, kao i radioaktivnog i opasnog hemijskog otpada.

Tabela 8.2.4. Opasna frakcija medicinskog otpada Table 8.2.4. Hazardous fraction of medical wast

Tip otpada

e

Opis

Infektivni otpad

• kulture i rastvori infektivnih agenasa nastalih u laboratoriji; • otpad koji je rezultat hirurških intervencija i autopsija na

pacijentima sa infektivnim bolestima (tkiva, materijali ili oprema koja je bila u kontaktu sa krvlju ili drugim telesnim tečnostima);

• otpad koji je bio u kontaktu sa zaraženim pacijentima podvrgnutim hemodijalizi (oprema za dijalizu i dr.);

• otpad od zaraženih pacijenata iz karantina (ekskreti, kontaminirana odeća);

• otpad zaraženih eksperimentalnih životinja, kao i bilo koji drugi materijali i instrumenti koji dolaze u kontakt sa zaraženim osobama ili životinjama.

Patoanatomski otpad

Tkiva, organi, delovi tela, ljudski fetusi, životinjski leševi, krv i druge telesne tečnosti.

Oštri predmeti Igle, skalpeli i drugi oštri instrumenti i predmeti koji mogu prouzrokovati mehaničke povrede i infekcije.

Farmaceutski otpad

Lekovi, vakcine i serumi sa isteklim rokom trajanja, neupotrebljeni ili kontaminirani, kao i oprema koja se koristi pri rukovanju.

Tip otpada Opis

Genotoksični otpad

Otpad sa mutagenim, teratogenim i kancerogenim svojstvima (citostatici, ekskreti pacijenata tretiranih citostaticima, hemikalije i radioaktivni materijal).

Hemijski otpad

Hemikalije koje se odlažu u toku dijagnostičkog i eksperimentalnog rada, čišćenja, održavanja i dezinfekcije (formaldehid, rastvori za fiksiranje i razvijanje filmova, rastvarači, organske hemikalije - dezinficijensi i rastvori za čišćenje, ulja, pesticidi, neorganske hemikalije - kiseline, baze, oksidanti i redukujući agensi).

Otpad sa visokim sadržajem T. M.

Otpad koji sadrži jedinjenja žive, olova, arsena i drugih teških i toksičnih metala (npr. termometri, aparati za merenje krvnog pritiska, baterije, rezidue iz stomatološke prakse i dr.).

Boce pod pritiskom

Gasni cilindri, aerosol boce i dr. u kojima se čuvaju različite vrste gasova koji se koriste u zdravstvu (azot-dioksid, isparljivi halogenovani ugljovodonici; gasovi za sterilizaciju hirurških instrumenata - etilen-

52

oksid; gasovi za inhalaciju – kiseonik i vazduh pod pritiskom).

Radioaktivni otpad

Otpad kontaminiran radionuklidima, uglavnom niskog i srednjeg intenziteta zračenja, koji se koriste u dijagnostici, terapiji i istraživanju (kontaminiran materijal, oprema, rastvori, ekskreti pacijenata tretiranih ili dijagnostikovanih uz pomoć izvora zračenja, leševi eksperimentalnih životinja, kontaminirani scintilacioni fluidi i dr.).

8.2.9.2. Kategorije medicinskog otpada Categories of medical waste

U principu, medicinski otpad se prema svojstvima materijala, tj. toksičnosti, može podeliti na: opasni, neopasni i inertni otpad.

Opasni otpad - po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika utvrđenih posebnim propisima (uključujući i ambalažu): kancerogenost, eksplozivnost, zapaljivost, reaktivnost, nagrizanje, nadražljivost, štetnost, toksičnost, infektivnost, mutagenost, teratogenost, ekotoksičnost i svojstvo otpuštanja otrovnih gasova hemijskom reakcijom ili biološkom razgradnjom; u opasni otpad svrstavaju se komunalni, industrijski, ambalažni, građevinski i ostali otpad ako sadrže materije koje imaju jedno od spomenutih svojstava.

Neopasni otpad - koji se po prethodnoj definiciji ne svrstava u opasni otpad; nema karakteristike opasnog otpada i sličan je otpadu koji se stvara u domaćinstvima.

Inertni otpad - koji ne podleže značajnijim fizičkim, hemijskim ili biološkim promenama; nije topiv, goriv niti na druge načine reaktivan, niti biorazgradiv; sa materijama sa kojima dolazi u dodir ne deluje tako da bi to uticalo na povećanje emisija u okolinu ili na ljudsko zdravlje.

Navedeni tipovi otpada se dalje dele na podvrste, pri čemu se koriste odrednice iz domaćeg kataloga otpada koji je prihvaćen kao najprikladniji sistem klasifikacije otpada za korišćenje u Republici Srbiji. Otpad iz ustanova u kojima se pruža zdravstvena zaštita obavezno se razvrstava na mestu stvaranja na opasan i neopasan medicinski otpad. Opasan medicinski otpad uključuje infektivni, patološki, hemijski, toksični ili farmaceutski otpad, kao i citotoksične lekove, oštre predmete i instrumente za jednokratnu upotrebu i drugi opasan otpad.

Definisanje kategorije otpada:

1. Neopasan otpad (obeležen crnom bojom bez zvezdice): obuhvata sav otpad koji je označen kao otpad koji nije opasan (nije potrebno postavljati dalja pitanja)!

2. Apsolutno opasan otpad (označen crvenim slovima sa zvezdicom): sav otpad koji je označen šifrom za apsolutno opasan otpad je opasan otpad (nisu potrebna dalja pitanja)!

3. Naknadno zaraženi otpad (označen plavim slovima sa zvezdicom): bilo koji otpad koji je klasifikovan kao naknadno zaraženi otpad (otpad prema refleksiji).

53

Slika 8.2.6. Međunarodne oznake za različite vrste opasnosti Figure 8.2.6. International labels for different types of hazards

Ukoliko otpad ima bilo koje od sledećih svojstava opasnog otpada (od H1 do H14, uz

granične vrednosti koje su prethodno date), smatra se opasnim otpadom:

H1 eksplozivnost; H2 sposobnost oksidacije supstanci; H3A visoka zapaljivost (temperatura

paljenja ispod 21°C); H3 zapaljivost (temperatura paljenja

< 55°C); H4 iritantanost; H5 štetnost; H6 toksičnost; H7 kancerogenost; H8 korozivnost; H9 infektivnost; H10 toksičnost za reproduktivni sistem; H11 mutagenost; H12 supstance i preparati koji u dodiru

sa vodom, vazduhom ili kiselinom otpuštaju otrovne gasove;

H13 supstance i preparati koji stvaraju proizvod koji ima bilo koju od gore navedenih osobina;

H14 ekotoksičnost; Neke vrste otpada koje nastaju u zdravstvenom sektoru već spadaju u opasan otpad

i nije potrebno vršiti analizu sastava tih kategorija otpada, kao na primer: • baterije koje se pune (npr. nikl, kadmijum, živa, cink ili litijumske baterije); • olovne baterije (na primer, u vozilima na električni pogon i pomoćnim

generatorima); • živa (na primer: slomljeni termometri, neiskorišćene amalgamske smeše); • hemikalije i boje, jedinjenja srebra, neiskorišćeni barijum, tečnosti za radiologiju; • hemikalije koje se koriste prilikom razvijanja fotografija (razvijač, fiksir,

izbeljivač);

54

• hemikalije koje se koriste u mrtvačnicama i odeljenjima za patologiju; • deterdženti, izbeljivači, na primer, iz praonica; • delimično iskorišćeni rastvori izotopa koji se koriste u nuklearnoj medicini; • neiskorišćeni lekovi iz apoteka, vraćeni magistralni lekovi, lični lekovi pacijenata; • laboratorijski otpad, na primer, reagensi, rastvori; • otpad od bolničkog smeštaja/ulja za kuvanje iz kantina; • otpad iz službe za održavanje/izvođenje radova (boje, rastvori, razređivači,

maziva, ulja, lepkovi, sredstva za zaptivanje, zaštitu od vode, fluorescentne cevi, živine sijalice);

• otpad koji potiče od održavanja zemljišta, a koji sadrži pesticide; • otpad sastavljen od električne i elektronske opreme.

Infektivni medicinski otpad. Opasan otpad u čvrstom ili tečnom stanju, koji predstavlja rizik od pojave infekcija, a njega čine:

• Otpad koji se stvara prilikom pružanja zdravstvene zaštite pacijentima koji boluju ili za koje se pretpostavlja da boluju od bolesti koje se prenose putem krvi i telesnih tečnosti;

• Zavojni materijal i tupferi umrljani krvlju i telesnim tečnostima; • Ulošci, pelene i noćne posude za inkontinenciju koje sadrže dokazano patogeni

infektivni materijal; • Kulture i podloge za zasejavanje, uključujući i uzorke kultura sakupljenih iz

medicinskih i patohistoloških laboratorija, kulture i podloge za zasejavanje koje sadrže infektivne agense iz istraživačkih laboratorija, otpad koji nastaje pri proizvodnji vakcina i seruma, upotrebljenih živih i atenuisanih vakcina, kultura, posuđa i instrumenata koji se koriste za prenošenje, inokulaciju i mešanje kultura;

• Materijal kontaminiran krvlju, krv, proizvod krvi (serumi, plazma, ostali elementi);

• Patološki otpad kao što su tkiva, organi, delovi tela, i telesne tečnosti koje se uklone tokom operacija i autopsija, a za koji je potvrđeno da je infektivan;

• Kontaminirani delovi tela koji su bili izloženi dejstvu patogena tokom medicinskih istraživanja, itd.

Prilikom procene da li određeni otpad treba da bude klasifikovan kao infektivni medicinski otpad, potrebno je imati u vidu sledeće aspekte: 1. Zaštitu zdravstvenih radnika i zaposlenih na poslovima koje obavljaju pri pružanju

zdravstvene zaštite, a u vezi sa rukovanjem otpadom; 2. Moguće klasifikovanje otpada kao „opasnog otpada”, „radioaktivnog otpada” ili

otpada druge kategorije; 3. Poštovanje zakonskih propisa koji se odnose na transport opasnih materija (pre

svega propisi ADR-a za transport opasnih materija drumskimsaobraćajem); 4. Proces odlučivanja stručnjaka koji učestvuje u pružanju zdravstvene usluge i

stvaranju otpada, o načinima odlaganja otpada.

Farmaceutski otpad. Pod farmaceutskim otpadom se u širem smislu podrazumeva otpad koji nastaje u proizvodnji i prometu lekova, pomoćnih lekovitih i medicinskih sredstava. Farmaceutskim otpadom smatra se otpad koji je grupisan u dve glavne grupe po mestu svog nastajanja (nalaženja): 1. Otpad koji nastaje u ciklusu proizvodnje lekova, pomoćnih lekovitih i medicinskih

sredstava, tj. u industrijskim okvirima; 2. Otpad poreklom od lekova sa isteklim rokom upotrebe koji se može naći u

skladištima veledrogerija, apoteka i sl., ili od humanitarne pomoći.

55

Lekovima se smatraju preparati utvrđenog kvalitativnog i kvantitatvnog sastava koji su proizvedeni industrijski ili laboratorijski, a stavljaju se u promet u obliku i pakovanju proizvođača i to kao:

• gotovi lekovi; • lekovite supstancije određenog hemijskog sastava, mešavine lekovitih supstanci

(poluproizvoda), kao i lekovito bilje i lekovite supstancije biljnog, životinj-skog, mineralnog i sintetskog porekla koje služe za izradu i proizvodnju lekova;

• proizvodi koji se u apotekama izrađuju od lekovitih supstancija, prema evidentiranim potrebama na osnovu pojedinačnih recepata (galenski i magistralni pripravci).

Značaj pravilnog postupanja sa farmaceutskim otpadom i lekovima sa isteklim rokom trajanja, kao vrstom opasnog otpada, naglo raste poslednjih godina zbog prisustva velikih količina neupotrebljenih lekova različitog kvalitativnog sastava, koji u sebi sadrže različite opasne materije kao što su: teški metali, toksična i organska jedinjenja čija dejstva mogu biti toksična, mutagena, teratogena i kancerogena. Danas se sav farmaceutki otpad koji nastaje u zdravstvenim ustanovama Srbije tretira i odlaže kao opasan otpad, shodno važećom zakonskom regulativom Srbije.

Radioaktivni otpad. Materijal koji sadrži jedan ili više radionuklida čija je specifična aktivnost (Bq/g) i ukupna aktivnost (Bq) viša od propisanih graničnih vrednosti. Radioaktivni otpad (Radio Active Waste) je materijal koji nije namenjen za dalju upotrebu, a čiji sadržaj radioaktivnih izotopa prelazi naznačene granične vrednosti. Čuvanje radioaktivnog otpada je bezbedno odlaganje ovih materijala u prostorijama korisnika, do trenutka njegove predaje licu ovlašćenom za skladištenje, obradu i odlaganje radioaktivnog otpada. Radioaktivni otpad se klasifikuje prema metodi i mestu nastanka, fizičkim osobinama (čvrst, tečan, gasovit, zapaljiv, nezapaljiv, stišljiv i nestišljiv), hemijsko-biološkim osobinama (organski, neorganski, toksičan, agresivan, eksplozivan, isparljiv), količinama i osobinama radioaktivnih izotopa. 8.2.9.3. Stanje medicinskog otpada u Srbiji

The state of medical waste in Serbia

Različite vrste medicinskog otpada predstavljaju rizik po zdravlje i životnu sredinu, a najčešće i najznačajnije opasnosti su: infekcija, povređivanje, trovanje, ozračivanje, zagađivanje životne sredine, posebno zemljišta i podzemnih voda.

Slika 8.2.7. Vrste medicinskog (farmaceutskog) otpada Figure 8.2.7. Types of medical (pharmaceutical) waste

Opasnosti medicinskog otpada. U Srbiji ne postoji sistem upravljanja medicinskim otpadom kojim se obezbeđuje adekvatna zaštita životne sredine i stanovništva. Većina zdravstvenih ustanova ne postupa s otpadom na adekvatan način. Postojeća praksa u upravljanju medicinskim i veterinarskim otpadom je na vrlo niskom nivou. Samo mali broj zdravstvenih ustanova postupa sa infektivnim medicinskim otpadom i korišćenim oštrim instrumentima u skladu sa higijenskim principima, sterilizacija se najčešće obavlja vodenom parom pod povećanim pritiskom u autoklavima. Česta praksa u manjim zdravstvenim organizacijama i nerazvijenim sredinama je da se opasan otpad najčešće odlaže zajedno sa

56

drugim vrstama otpada u iste, vrlo često neadekvatne kontejnere, odnosno sa njim se postupa kao sa klasičnim komunalnim otpadom, a ne kao sa vrstom opasnog otpada.

Slika 8.2.8. Kontejneri otpada u neograđenim prostorima, otvoreni i lako dostupni Figure 8.2.8. Containers of waste in unfenced areas, open and easily accessible

Otpad se često spaljuje u neadekvatnim i nelegalnim postrojenjima za spaljivanje, bez kontrole i nadzora ili se bez prethodne obrade zajedno s komunalnim otpadom odlaže na smetlišta, ispušta u gradske kanalizacione sisteme ili septičke jame. Radnici koji rade na prikupljanju ovih vrsta otpada po pravilu nemaju nikakvu zaštitnu odeću i obuću, nemaju nikakvu obuku i, samim tim, izloženi su negativnim uticajima ovih vrsta otpada.

Slika 8.2.9. Neadekvatno spaljivanje otpada Figure 8.2.9. Inadequate waste incineration

Medicinski, farmaceutski i hemijski otpad uglavnom se ne razvrstava u skladu sa Katalogom otpada, već se odlaže i čuva u posebnim ormarima i prostorijama. Osim toga, retko gde postoji evidencija o vrstama i količinama ovog otpada.

8.2.9.4. Značaj i ciljevi upravljanja medicinskim otpadom

The importance and objectives of medical waste management

Najbolju sliku o veličini problema i značaju pravilnog upravljanja medicinskim otpadom pružaju podaci WHO o obolenjima koja su vezana za ovu problematiku. Procenjuje se da je 2000. godine u svetu zbog nesigurno odloženih igala i špriceva bilo 21 milion slučajeva infekcija Hepatitisom B, 2 miliona Hepatitisa C i 250 hiljada HIV infekcija. Osnovni cilj upravljanja medicinskim otpadom je uvođenje zdravstveno bezbednog i, sa aspekta zaštite životne sredine, prihvatljivog načina postupanja sa medicinskim otpadom. Pored ovog, sekundarni ciljevi koji se postavljaju su:

• Uspostavljanje sistema upravljanja ovom vrstom otpada harmonizovanog sa praksom i regulativom EU;

• Smanjenje rizika od obolevanja profesionalno eksponiranih lica i opšte populacije;

• Smanjenje zagađivanje životne sredine; • Omogućavanje reciklaže pojedinih frakcija iz medicinskog otpada.

Preduslovi za pravilno upravljanje otpadom. Da bi se pravilno postupalo sa medicinskim otpadom neophodno je u svakoj ustanovi stvoriti odgovarajuće organizacione,

57

kadrovske, prostorne i materijalne preduslove. U svakom slučaju je neophodno učiniti sledeće:

• Sačiniti uputstvo za postupanje sa medicinskim otpadom, odnosno plan upravljanja otpadom,

• Odrediti odgovorno lice za upravljanje medicinskim otpadom i lica zadužena za prikupljanje, obeležavanje, transport, evidenciju, kao i rad uređaja za obradu otpada.

• Edukovati kadrove za pravilno postupanje sa medicinskim otpadom, • Obezbediti prostor za privremeno odlaganje otpada i prostora za smeštaj

uređaja za obradu, • Obezbediti ambalažu za prikupljanje, opremu za transport i uređaje za obradu

infektivnog otpada, • Obezbediti opremu i prostor za privremeno odlaganje obrađenog, • Obezbediti zaštitnu opremu za lica koja rukuju medicinskim otpadom, • Obezbediti neophodnu prateću dokumentaciju i saglasnosti.

Plan upravljanja medicinskim otpadom. Kako bi se izbegle bilo kakve akcidentne situacije, potrebno je da svaka zdravstvena ustanova detaljno razradi plan upravljanja otpadom. Plan upravljanja medicinskim otpadom mora da ima svaka medicinska ustanova. On definiše:

• Detaljan prikaz mesta nastanka i količine medicinskog otpada, • Vremenski plan prikupljanja otpada • Način razvrstavanja i pakovanja otpada, • Način obeležavanja i vođenje evidencije otpada, • Opremu, vremenski plan, način i puteve transporta, • Način i trajanje privremenog odlaganja, • Postupanje sa svakom od izdvojenih vrsta otpada, • Zadužene osobe, sprovođenje administrativne procedure.

Pravilno upravljanje otpadom u zdravstvenim ustanovama. Pravilno upravljanje opasnim otpadom pa i opasnim medicinskim otpadom važan je segment u funkcioniranju celovitog sistema upravljanja otpadom i zaštite životne sredine nego i zaštite zdravlja ljudi. Rizik izloženosti opasnom medicinskom otpadu u ovom trenutku se ne može potvrditi podacima, ali će sve medicinske ustanove i ordinacije, prema zahtevima Pravilnika o metodologiji za izradu integralnog katastra zagađivača (Sl. glasnik RS, br. 94/2007) od 2008. godine izveštavati o količinama generisanog otpada.

Pravilno rukovanje otpadom u svakoj zdravstvenoj ustanovi podrazumeva organizovano i kontrolisano razdvajanje pojedinih vrsta otpada, osobito opasnog otpada. Već na samom mestu nastanka, opasne frakcije medicinskog otpada trebaju da budu sakupljene u posebnu ambalažu koja svojim karakteristikama (boja, oblik, veličina) čime se olakšava njegovo razvrstavanje, lako i bezbedno otpremanje na mesto gde se vrši njegovo privremeno skladištenje. Otpad se iz privremenog odlagališta transportuje odgovarajućim prevoznim sredstvima do mesta sekundarnog skladištenja.

Putevi prikupljanja i prevoza otpada moraju biti predviđeni i odvojeni od puteva

kojima se obavljaju uobičajene zdravstvene aktivnosti (bolesnici, hrana, posteljina, sterilni materijali itd.), ako nije moguće prostorno, onda barem vremenski. Svaka zdravstvena ustanova treba da ima posebno odvojen prostor u kojem se prikuplja i privremeno odlaže opasni otpad u za to posebno označene kontejnere. U taj prostor bio bi dozvoljen pristup samo radnicima koji rukuju otpadom, odnosno koji ga prikupljaju i sortiraju u skladu sa vrstama otpada. Medicinski se otpad sekundarno skladišti u odvojenom, označenom ograđenom i natkrivenom prostoru, predviđenom samo za tu namenu, a koji mora biti

58

prilagođen za lako čišćenje i dezinfekciju. Sledeća faza u upravljanju opasnim medicinskim otpadom je njegova obrada i odlaganje, što zavisi od kategorije otpada. U zavisnosti od vrste nakon prethodne obrade sterilizacijom, neke vrste otpad se mogu odložiti na komunalna odlagališta.

8.2.9.5. Odlaganje medicinskog i farmaceutskog otpada

Medical and pharmaceutical waste disposal

Farmaceutski otpad. Lekovi sa isteklim rokom trajanja, odbačene šarže, kontaminirane sirovine ili neodgovarajući lekovi smatraju se opasnim otpadom. Suštinu upravljanja farmaceutskim otpadom predstavlja adekvatna segregacija tokova otpada i odabir i pakovanje u odgovarajuću UN sertifikovanu ambalažu. Sortirane lekove/proizvode treba pažljivo upakovati u metalnu burad, kontejnere ili čvrste kartonske kutije, vodeći posebno računa o zaštiti na radu naročito kada se rukuje sa citostaticima, antibioticima i sl.

Slika 8.2.10. Adekvatno odlaganje farmaceutskog otpada Figure 8.2.10. Adequate disposal of pharmaceutical waste

Obeležavanje kontejnera mora da bude vidljivo i sadržaj jasno deklarisan. Najčešće primenjivana tehnika odlaganja ove vrste otpada jeste visokotemperaturna destrukcija, tj. insineracija.

Slika 8.2.11. Kontejneri farmaceutskog otpada Figure 8.2.11. Containers for pharmaceutical waste

Za vrstu sporednog otpada, kao što su razna ulja, masti, boje, ambalaža, najvažnije je odabrati adekvatnu ambalažu koja će odgovarati uslovima skladištenja, transporta i prijema na tretman otpada, ali i karakteristikama otpada (često zapaljivost). Obzirom na visoku toplotnu moć ovog otpada, najčešće tehnika odlaganja ove vrste otpada jeste insineracija.

Medicinski potencijalno infektivni otpad.

Otpad se u autoklavu termički tretira na 121°C u trajanju od 30 minuta na nadpritisku 2 bara. Ovako tretiran otpad priprema se za ADR transport na uništenje termičkom destrukcijom. Priprema podrazumeva pakovanje u odgovarajuću Y (UN sertifikovanu) PE-HD ambalažu za medicinski otpad, zapremine 30 l, sa hermetičkim

U radu ustanova za zdravstvenu zaštitu ljudi posebnu pažnju treba posvetiti rukovanju medicinskim potencijalno infektivnim otpadom. U slučaju instituta za transfuziju krvi, u svakodnevnom radu generiše se opasan otpad – termički tretirani (autoklavirani) zatvoreni sistemi – kese sa krvlju.

59

zatvaranjem. Ambalaža se puni maksimalno do mase od 9 kg. Svako pojedinačno pakovanje obeležava se brojem UN 3291 i nalepnicom klase 6.2.

Slika 8.2.12. Ambalaža za potencijalno infektivni medicinski otpad Figure 8.2.12. Packaging for potentially infectious medical waste

Laboratorijski otpad. Sa laboratorijskim otpadom je neophodno postupati izuzetno pažljivo, kako bi se izbeglo neželjeno mešanje laboratorijskih hemikalija koje može uzrokovati požar, eksploziju, emisiju toksičnih gasova, i dr. U slučaju velikog broja različitih hemikalija, potrebno je izraditi program segregacije hemikalija, koji se odnosi na razvrstavanje i prepakivanje hemikalija u plastičnu i limenu primarnu ambalažu u zavisnosti od vrste i trenutne težine, kao i grupisanje kompatibilnih hemikalija

• nezapaljive otpadne hemikalije

u odgovarajuću sekundarnu ambalažu.

Preporučuje se segregacija hemikalija u sledeće grupe:

• zapaljive tečne otpadne hemikalije • zapaljive čvrste otpadne hemikalije • reaktivne otpadne hemikalije • otpadne hemikalije koje sadrže teške metale, jod i brom.

Azbest i staklena vuna. Materijali kao što su azbest i staklena vuna su se zbog svojih fizičko-hemijskih osobina u prošlosti mnogo koristili u građevinarstvu kao izolacioni i građevinski materijali. U međuvremenu su uočene i opasne osobine ovih materijala pa se zbog toga eliminišu iz upotrebe. Azbest i staklena vuna se sastoje iz sitnih kristala koji daju korisne i opasne karakteristike.

Slika 8.2.13. Odlaganje azbesta i staklene vune iz farmaceutske industrije Figure 8.2.13. Disposal of asbestos and fiberglass from the pharmaceutical industry

Prilikom rušenja i demontaža objekata koji se sastoje od azbestnih materijala, opasnost predstavlja prašina koja tom prilikom nastaje. Čestice azbesta i staklene vune su veoma male, tvrde i hemijski inertne pa prilikom udisanja mogu izazvati povrede disajnih organa. Veoma teško ili nikako se ne izbacuju iz pluća pa svojim dugogodišnjim taloženjem izazivaju unutrašnje povrede i kao posledicu toga razne bolesti koje mogu dovesti do smrtnog ishoda. Veoma je važno prilikom takvih poslova zaštititi radnu snagu i životnu sredinu koja je u neposrednoj blizini objekata na kojima se izvode radovi. Neophodno je

60

primenjivati mere zaštite koje sprečavaju odlazak čestica u okolinu, kao i lična zaštitna sredstva koja sprečavaju prodiranje čestica u disajne organe. Poželjno je koristiti iskustva iz zapadne Evrope koja su zasnovana na višegodišnjem suočavanju sa ovim problemom.

Slika 8.2.14. Skladištenje opasnog otpada u predviđenim prostorijama Figure 8.2.14. The storage of hazardous waste in specified areas

Otpadni materijali koji sadrže azbest i staklenu vunu se zbog ovoga smatraju opasnim otpadom i tako sa njima treba postupati. Smernice su direktive Evropske unije i naši zakoni o postupanju sa opasnim otpadom, kao i Uredba o azbestu. Neophodno je ovaj otpad odlagati u za to predviđene prostore i deponije. Trend je da se eliminiše i sa otvorenih industrijskih deponija. U Srbiji ne postoji industrijska deponija koja zadovoljava standarde za prijem ove vrste otpada. Otpadni azbest i staklena vuna se adekvatno pakuju, transportuju po ADR pravilima i trajno odlažu u rudnike soli u Nemačkoj.

Čvrst hemijski otpad i otpadni muljevi. Otpad koji potiče iz postrojenja za tretman industrijskih otpadnih voda u vidu filter pogača i muljeva može se nakon odgovarajuće pripreme odlagati u rudnicima soli, što se zbog često visokog sadržaja teških metala i drugih toksičnih jedinjenja pokazalo kao veoma primenjivo rešenje. Uslovi koji diktiraju prijem otpada u tzv. podzemne deponije (rudnici soli u kojima je delom okončana eksploatacija sirovine) su:

• Ambalaža strogo definisana od strane podzemne deponije, • Otpad ne sme biti radioaktivan, eksplozivan, samozapaljiv, zapaljiv • Otpad ne sme produkovati toksična i eksplozivna isparenja/mešavine sa

vazduhom unutar ambalaže, • Otpad ne sme sadržati niti produkovati patogene organizme, • Otpad ne sme produkovati tečnost.

Pakovanje i transport opasnog otpada. Ambalaža za transport opasnog otpada mora imati odobrenje (UN code) za internacionalni transport opasnih materija. Ambalaža mora zadovoljavati sledeće kriterijume: treba biti dovoljno jaka da izdrži udare, utovar, pomeranje sa paleta ili iznošenje iz over-pack ambalaže, pogodna za ručno ili mehaničko rukovanje; da je napravljena i zatvara se tako da onemogući gubitak sadržaja tokom pripreme za transport, transporta, usled vibracija ili promene temperature, pritiska, vlažnosti vazduha (npr. zbog promene nadmorske visine); da se zatvara prema uputstvu proizvođača tako da se onemogući pojava otpada van ambalaže.

Ovo pravilo se primenjuje kako na novu, tako i na ponovo korišćenu i repariranu ambalažu. Ambalaža za prevoz, skladištenje i transport opasnih materija odabira se u skladu sa zahtevima ADR propisa (Evropski sporazum o međunarodnom prevozu opasne robe u drumskom saobraćaju), koji istovremeno definiše i način obeležavanja ambalaže i celokupnog transporta. Korisni linkovi, gde se može naći više infomacija o ovome, su: www.richter-hess.de i www.greif.com

61

8.2.10. Bezbedno upravljanje medicinskim otpadom Safe management of medical waste

8.2.10.1. Principi upravljanja medicinskim otpadom u Srbiji The principles of medical waste management

• Uspostavljanje procesa razvrstavanja/razdvajanja otpada, u kome se otpad razdvaja prema različitim načinima prerade i odlaganja i usmerava u pravcu različitih „tokova”;

• Smanjivanje proizvodnje i količine medicinskog otpada; • Upravljanje otpadom na način kojim se ne ugrožava zdravlje ljudi i životna

sredina; • Organizovanje prerade i odlaganja otpada na najpogodniji način u okviru

različitih tokova otpada; • Priprema ili sanacija neuređenih privremenih ili trajnih skladišta otpada; • Vođenje evidencije i dokumentacije o aktivnostima u vezi sa upravljanjem

medicinskim otpadom; • Praćenje pokazatelja u vezi sa razvrstavanjem, odlaganjem i tretmanom otpada; • Planiranje aktivnosti u vezi sa upravljanjem medicinskim otpadom (izrada plana

upravljanja medicinskim otpadom za svaku zdravstvenu i ustanovu socijalne zaštite i sl.);

• Preduzimanje korektivnih mera u planiranju aktivnosti na godišnjem nivou; • Obuka zaposlenih za poslove razvrstavanja, obeležavanja, pakovanja, odlaganja i

tretmana medicinskog otpada; • Motivisanje zaposlenih za efikasno upravljanje medicinskim otpadom; • Razvoj svesti o upravljanju medicinskim otpadom; • Multidisciplinarna saradnja u cilju uređivanja sistema upravljanja medicinskim

otpadom, kako na nivou zdravstvene ustanove, tako i na teritoriji administrativnog okruga.

8.2.10.2. Sistem upravljanja medicinskim otpadom u Srbiji The system of medical waste management

Procenjuje se da sve zdravstvene ustanove u Srbiji godišnje stvaraju oko 48 tona otpada. Oko 9,6 tona ovog otpada može se smatrati opasnim otpadom. Nepravilno rukovanje medicinskim otpadom može biti značajan faktor kod širenja i prenošenja infektivnih bolesti.

Neadekvatno upravljanje otpadom predstavlja jedan od prepoznatih problema sa aspekta zaštite životne sredine. Problem upravljanja medicinskim otpadom u Republici Srbiji prepoznat je kao jedan od važnih zadataka svih struktura koje učestvuju u njegovom stvaranju i zbrinjavanju. Medicinski otpad, kako opasan, tako i neopasan, stvara se u zdravstvenim ustanovama u različitim količinama. Rukovanje opasnim medicinskim otpadom, kao i tretman opasnog medicinskog otpada pre odlaganja je u Srbiji do 2008. godine bilo neadekvatno, pre svega zbog nepostojanja odgovarajućih sistema za tretman ove kategorije otpada, a takođe i zbog neuvođenja obaveznih procedura u rad zdravstvenih radnika i saradnika za razdvajanje medicinskog otpada na mestu stvaranja. U procesu zbrinjavanja medicinskog otpada nedostajale su i mere za njegovo obeležavanje, transport i adekvatan tretman za pretvaranje kategorije opasnog u kategoriju neopasnog otpada.

Vlada Republike Srbije usvojila je 2003. godine Nacionalnu strategiju za upravljanje otpadom koja predstavlja osnov za odluke koje su u vezi sa upravljanjem medicinskim otpadom (Nacionalna strategija upravljanja otpadom, usvojena 2003). Ministarstvo zdravlja Republike Srbije je 2007. godine pokrenulo pomenuti projekat Tehnička podrška u upravljanju medicinskim otpadom koji finansira Evropska unija, a koji se bavi uvođenjem sistema upravljanja infektivnim medicinskim otpadom primenom jedinstvenog metoda

62

razdvajanja, obeležavanja, pakovanja, transporta i tretmana infektivnog medicinskog otpada iz zdravstvenih ustanova uz primenu metoda dekontaminacije ove kategorije otpada, u autoklavima obezbeđenim donacijom Evropske unije. Sa ciljem najboljeg mogućeg korišćenja raspoložive tehnologije i kapaciteta za transport i tretman infektivnog medicinskog otpada razrađen je sistem Centralnog mesta za tretman infektivnog medicinskog otpada (Slika 8.2.15) sa dijagramom toka otpada (Slika 8.2.16).

Slika 8.2.15. Plan raspodele opreme za tretman medicinskog otpada u Srbiji Figure 8.2.15. Plan of equipment distribution for the treatment of medical waste in Serbia

Slika 8.2.16. Dijagram toka otpada: CMT – centralno mesto za tretman, KC – klinički centar,

DZ – dom zdravlja, ZS – zdravstvena stanica, Zavodi, Ambulante, Ordinacije, Laboratorije

Figure 8.2.16. Flowchart of waste: CMT - a central place for treatment, KC - clinical center, DZ - health centre, ZS - health station, Departments, Ambulances, Clinics, Laboratories

8.2.10.3. Tokovi upravljanja medicinskim otpadom Flows of medical waste management

Hijerarhija upravljanja otpadom je politika koja pokazuje dobru praksu upravljanja otpadom. Krajnji cilj, u pogledu upravljanja otpadom, je da se smanji proizvodnja otpada, mada je to retko kad moguće. Stoga, primenom dijagrama koji sledi, odgovoran sled postupaka bio bi

63

da se pokuša smanjenje, ponovna upotreba, recikliranje, dobijanje energije ili odlaganje otpada.

Slika 8.2.17. Dijagram hijerarhije upravljanja otpadom Figure 8.2.17. Diagram of the hierarchy of waste management

Prema Pravilniku o izgledu i sadržini dozvole za skladištenje, tretman i odlaganje otpada (Sl. glasnik RS, br 96/09), kao i Pravilniku o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada (Sl. glasnik RS, br. 56/10), tok upravljanja medicinskim otpadom obuhvata nekoliko koraka:

• Kategorizaciju otpada • Obeležavanje otpada • Rukovanje otpadom • Odvajanje otpada • Sakupljanje otpada • Skladištenje otpada • Transport otpada • Putevi odlaganja otpada

Slika 8.2.18. Tokovi medicinskog otpada Figure 8.2.18. Flows of medical waste

8.2.10.4. Rukovanje, razvrstavanje i skladištenje medicinskog otpada Handling, sorting and storage of medical waste

Po obavljenoj identifikaciji određene kategorije otpada i obavljenoj proceni rizika, neophodno je sa otpadom postupati na ispravan i bezbedan način. U skladu sa tim, potrebno

Obeležavanje otpada bojom: Žuta – infektivni otpad; Crvena – opasan otpad; Braon – patoanatomski otpad; Crna – komunalni otpd; Zelena – reciklažni otpad.

64

je obezbediti neophodnu obuku i ličnu zaštitnu opremu za sva lica koja neposredno rukuju medicinskim otpadom, kako bi im se omogućilo da obave svoj posao bezbedno i odgovorno.

Efikasno upravljanje medicinskim otpadom se zasniva na ključnoj aktivnosti koju čine razvrstavanje (segregacija) i obeležavanje otpada. Odgovarajuće rukovanje, obrada i odlaganje otpada prema kategoriji otpada smanjuje troškove i pomaže očuvanju i zaštiti javnog zdravlja. Razdvajanje uvek mora da bude odgovornost proizvođača ili stvaraoca otpada. Razdvajanje medicinskog otpada treba obaviti što je moguće bliže mestu njegovog nastanka. Ključni dogovor koji definiše uniformnost u upravljanju medicinskim otpadom je sistem razdvajanja medicinskog otpada i obeležavanja istog dogovorenim bojama prema kategorijama, a koji se primenjuje u svim zdravstvenim ustanovama državnog i privatnog sektora. Najpogodniji način razdvajanja medicinskog otpada na različite kategorije je razvrstavanje otpada u plastične vreće ili posude različite boje. Uopšteno govoreći, hladne boje kao što su crna, zelena i plava dodeljene su kategorijama otpada koje nisu opasne: na primer, komunalni otpad, otpad koji može da se reciklira itd. Opasan otpad obično se označava toplim bojama u kodu boja, kao što su žuta i crvena: na primer, infektivni otpad (žuta boja), opasan otpad (crvena boja) i slično.

Slika 8.2.19. Razvrstavanje i obeležavanje farmaceutskog otpada Figure 8.2.19. Classification and labeling of pharmaceutical waste

Medicinski otpad, ma gde nastao, treba odložiti čim je to moguće. Medicinsko osoblje koje odlaže otpad treba da proveri da li su kese za infektivni medicinski otpad adekvatno postavljene na svim mestima u zdravstvenoj ustanovi gde se stvara infektivni otpad. Žute kese sa prikupljenim infektivnim medicinskim otpadom zatvaraju se vezivanjem vrha kese. Kese ne smeju da se zatvaraju spajalicama. Ukoliko je moguće i ukoliko je neka od žutih kesa poluprazna, ista se mora zatvoriti i može se ubaciti u drugu žutu kesu, koja je slično i malo punjena (poluprazna).

Slika 8.2.20. Pakovanje i obeležavanje infektivnog otpada Figure 8.2.20. Packaging and labeling of infectious waste

65

Slika 8.2.21. Klasifikacija, kontrola, razvrstavanje i razgradnja medicinskog otpada

Figure 8.2.21. Classification, control, sorting and destruction of medical waste

Lokacija, dimenzije i tip konstrukcije prostora za skladištenje otpada zavise od brojnih faktora. Mesto za skladištenje infektivnog medicinskog otpada ne sme biti dostupno

66

neovlašćenim licima, životinjama, pticama i drugim subjektima raznošenja infektivnih agenasa.

Prostori za skladištenje kabastog (uglavnom komunalnog) otpada treba da se nalaze u blizini svakog odlagališta otpada, na nepropustljivom tlu, sa dobrom drenažom, na kome postoje mogućnosti za pranje, odgovarajuće osvetljenje, ventilacija i jasni znakovi upozorenja. Temperatura na kojoj se odlaže infektivni medicinski otpad treba da bude takva da ne dozvoli da otpad postane opasniji i jačeg mirisa u periodu skladištenja i čuvanja do transporta koji će zatim uslediti. Prilikom određivanja uslova skladištenja, treba imati u vidu lokalne okolnosti, prirodu i količinu otpada koji treba da bude skladišten.

Slika 8.2.22. Nepravilno i pravilno skladištenje infektivnog otpada Figure 8.2.22. Improper and proper storage of infectious waste

Najpogodniji način identifikacije kategorija medicinskog otpada je razvrstavanje

otpada u plastične vreće ili posude različite boje. Prema preporukama Ujedinjenih nacija medicinski otpad treba odlagati u kontejnere ili kese. Kesu ili mali kontejner treba ispravno označiti deklaracijom odgovarajuće boje, koju je potrebno ispuniti na sledeći način: datum, kategorija otpada prema katalogu, izvor otpada, ime osobe koja popunjava deklaraciju.

Slika 8.2.23. Obeležavanje kontejnera i kesa sa infektivnim otpadom Figure 8.2.23. Labeling of containers and bags with infectious waste

67

8.2.10.5. Transport i tretman otpada Transportation and treatment of waste Tretman i odlaganje infektivnog otpada. Količina infektivnog medicinskog otpada može da se smanji razdvajanjem higijenskog otpada od infektivnog medicinskog otpada, a zatim odvojenim tretmanom ove dve vrste. Neki predmeti koji spadaju u higijenski otpad mogu da se upotrebe, operu a potom ponovo upotrebe. Na primer, postoji mogućnost ponovne upotrebe pelena, uložaka za inkontinenciju i proizvoda za intimnu higijenu žena. Svi ovi proizvodi su komercijalno dostupni. Higijenski otpad može da se sakupi i reciklira; međutim, iako postoji način za recikliranje ovog otpada, ta praksa nije baš široko rasprostranjena. Pojedinačne komponente apsorbentnih proizvoda (npr. pelena, uložaka za inkontinenciju, itd.) se mehanički razdvajaju, a potom recikliraju. Samo nekoliko zemalja je usvojilo ovakvu praksu (SAD, Kanada, Australija i Holandija), kroz sistem koji se naziva “Knowaste” (poznavanje otpada). Postoji nekoliko postupaka odlaganja higijenskog otpada. On može da bude spaljen, dodat u kompost, prerađen dejstvom anaerobnih bakterija, ili poslat na deponiju.

Transport medicinskog otpada. Kategorije medicinskog otpada koje se smatraju opasnim, uopšteno govoreći zahtevaju transport u specijalnim kontejnerima žute boje, napravljenim od čvrstog materijala, koji su rigidni sa oznakama UN 3291 – „visoki rizik”. U spisak navedenih kategorija medicinskog otpada za transport spadaju sledeće kategorije:

• Biološki otpad – tkivo i krv (18 01 02); • Gaze i zavoji (18 01 04); • Oštri predmeti (18 01 03); • Infektivni otpad (18 01 03 ).

Direktive ADR (za drumski transport) i RID (za železnički transport). Prema propisima ADR-a sav medicinski otpad koji se prenosi drumskim saobraćajem treba da bude smešten u sekundarno, tvrdo pakovanje (kontejner) sa odgovarajućim kodom Ujedinjenih nacija, sa odgovarajućim karakteristikama koje kontejneri za transport poseduju (kod UN, nepropustan tj. ne curi, kapaciteta ne većeg od 3 m3

).

Slika 8.2.24. Pakovanje i transport medicinskog otpada Figure 8.2.24. Packaging and transportation of medical waste

68

Okvirna direktiva ADR dozvoljava transport infektivnog medicinskog otpada u tvrdoj ambalaži, pod uslovom da se otpad prenosi u: „specijalno opremljenim vozilima i kontejnerima na takav način da se izbegavaju rizici za ljude, životinje i životnu sredinu”.

Obrada medicinskog otpada. Infektivni medicinski otpad može biti opasan po ljude

koji dolaze u dodir sa njim i koji njime manipulišu. Glavni cilj obrade ove kategorije medicinskog otpada je sterilizacija, putem koje se medicinski otpad pretvara u bezopasni komunalni otpad. Obrada infektivnog otpada vrši se u autoklavu pomoću postupka sterilizacije parom. Ukoliko se infektivni medicinski otpad najpre steriliše, a zatim i tako usitni da se ne može prepoznati kao otpad koji je medicinskog porekla, tek tada se može odložiti na deponijama.

Slika 8.2.25. Obrada medicinskog otpada Figure 8.2.25. Treatment of medical waste

Spaljivanje medicinskog otpada – Insineracija. Spaljivanje (insineracija) predstavlja

odgovarajući način eliminacije većine medicinskog otpada uključujući tu i neke vrste hemijskog otpada, ali ne i radioaktivni otpad. Svaka spalionica treba da zadovoljava uslove za postrojenje za spaljivanje, u skladu sa zakonom, i svaka spalionica se posmatra posebno.

Slika 8.2.26. Postrojenje za spaljivanje medicinskog otpada Figure 8.2.26. Incineration plant for medical waste

Postrojenja za spaljivanje medicinskog otpada treba da funkcionišu prema principima kojima se zadovoljavaju zahtevi iz Okvirne direktive Evropske komisije o otpadu i

69

Nacionalne strategije Republike Srbije u vezi sa otpadom, putem usvajanja tehnologije stvaranja energije iz otpada.

8.3. Studija slučaja Case study

Studija slučaja je metoda koja potiče iz psihoanalize, a označava temeljno i svestrano istraživanje životne istorije pojedinca radi što potpunije rekonstrukcije. Cilj studije slučaja je aproksimativno približavanje idealu, tj. otkrivanje potpune istine o psiho(pato)logiji konkretnog pojedinca, odnosno rekonstruisanje njegove „totalne biografije”. Cilj studije slučaja je da otkrije šta je u individui poremećeno i šta je u tom i takvom poremećaju individualno. To je u suštini širok eksplorativni i metodološki okvir koji povezuje mnoštvo različitih socijalnih, psiholoških i drugih tehnika, radi dijagnoze poremećaja određenog pojedinca i procene njegove ličnosti. Ova metoda se koristi u dinamički orijentisanoj kliničkoj psihologiji, u razvojnoj psihologiji, psihijatriji, ali i u socijalnom radu kada je u središtu istraživanja pojedinac.

Zašto je korisno pisati i izučavati studije slučaja? Case study već decenijama predstavlja bitan sastavni deo poslovne edukacije. Tako, neke poslovne škole (kao što je Harvard Business School) svoje edukativne aktivnosti grade upravo na izradi i prezentaciji studija slučaja. Studije slučaja pomažu boljem razumevanju i upotrebi znanja koje se stiče tokom samog rada na pripremi studije.

Studije slučaja predstavljaju pisane predstavke realnih poslovnih situacija, bazirane na konkretnim podacima i istraživanjima. Za vreme samog čitanja već pripremljenog case-a može se steći jasna slika o tome šta se dešavalo u kompaniji tokom određenog vremenskog perioda. Dešavanja koja se često opisuju u okviru case-a su promena organizacione strukture i proces donošenja strategijskih odluka u okviru preduzeća, kao i opis eksternih faktora koji su uticali na razvoj događaja. Case study može predstavljati skraćeni i pojednostavljeni prikaz stvarnih situacija.

Ova metoda edukacije daje mogućnost upoznavanja i analiziranja realnog problema preduzeća, kao i situacije u kojima mogu da se nađu pojedinci koji su neposredno uključeni u poslovanje preduzeća. Pored ove svrhe, studije slučaja umnogome pomažu boljem razumevanju teorije koja može biti prezentovana na predavanjima, kao i primeni stečenog teorijskog znanja.

Osim prethodnih koristi koje case study pruža, postoji i niz drugih koje treba navesti. Najznačajnijih sedam koristi od izučavanja studija slučaja su: 1. integrisanje teorije i prakse, 2. razvijanje sopstvenih sposobnosti za prezentaciju nestrukturiranih podataka, 3. razvijanje kritičkog načina razmišljanja, 4. razvijanje sposobnosti razlikovanja važnog od nevažnog, 5. razvijanje sposobnosti učenja od članova svog tima (ukoliko se radi o grupnom radu

na jednoj studiji slučaja), 6. pružanje mogućnosti pojedincu da izrazi svoje originalno mišljenje i 7. razvijanje i usavršavanje kulture pisanja kod pojedinca.

Posebno važan aspekt u analizi studije slučaja jeste prezentacija iste pred auditorijumom. Ta prezentacija treba da obuhvati sva relevantna pitanja, probleme sa kojima se određena kompanija susreće, kao i odgovarajuće preporuke za prevazilaženje

70

analiziranih problema. Nakon prezentacije, diskusija treba da se prenese na sve prisutne. U ovoj fazi je potrebno da se odbrane ideje i mišljenja koja su prezentovana. Kroz ovakvu prezentaciju i diskusiju, pojedincu je omogućeno da svoje ideje efektivno prenese ostalima. Tako npr. veliki broj menadžera provede dosta vremena u sličnim diskusijama sa svojim kolegama, a sve u cilju dolaženja do adekvatnog rešenja za određeni problem. Tako je ovo jedan od vidova pripreme pojedinca za realne situacije u biznisu.

8.3.1. Metodologija analize studije slučaja

Methodology for analysis of case study

Studija slučaja predstavlja opis onoga što se dogodilo u stvarnoj kompaniji ili industriji u toku određenog vremenskog perioda. Studija slučaja prikazuje situacije (izazove, šanse, probleme) sa kojima se menadžeri suočavaju i u kojima moraju donositi odluke koje se, vrlo često, tiču promene strategije kompanije.

Studija slučaja NIJE: • precizno definisan problem; • situacija sa jedinstvenim rešenjem; • tehnička vežba; • teorijski problem; • primer koji ilustruje kako se treba ponašati u određenoj poslovnoj situaciji.

Studija slučaja JESTE: opis stvarne situacije u kojoj postoji problem i potrebno je doneti odluku; • napisana je iz perspektive osobe koja treba da donese odluku; • deo stvarnosti prenesen u učionicu; • metoda za praktično istraživanje.

Postoji nekoliko vrsta studija slučaja, kao što su: male studije slučaja (do 2 strane), kratke studije slučaja (4 do 6 strana), studije slučaja (10 do 18 strana) i dugačke studije slučaja (preko 25 strana).

Priprema za analizu studije slučaja obuhvata nekoliko faza. Za razliku od klasičnih predavanja, analiza studije slučaja zahteva intenzivnu pripremu pojedinca. Potrebno je pročitati studiju slučaja nekoliko puta. Prvi put, kako bi se okvirno stekla slika o tome šta se događa sa kompanijom, a još najmanje jednom, kako bi se otkrili i razumeli specifični problemi sa kojima se kompanija suočava.

Analiza studije slučaja izvodi se kroz nekoliko ključnih koraka: 1. Ključne činjenice o kompaniji. 2. Istorija kompanije, razvoj i trenutna situacija. 3. SWOT analiza. 4. Ključni problemi sa kojima se kompanija suočava. 5. Preporuke za rešavanje identifikovanih problema. 6. Konkretni koraci koje kompanije treba da preduzme (u skladu sa preporukama).

SWOT analiza nosi naziv po eng. skraćenici SWOT koja podrazumeva: Strengths (Prednosti), Weaknesses (Slabosti), Opportunities (Šanse) i Threats (Opasnosti).

Strengths (Prednosti). Da bi se što lakše izvršila analiza prednosti neke kompanije, treba najpre dati odgovore na sledeća pitanja:

• Koji su osnovni izvori prihoda i profita? • Koliko je tržišno učešće za najvažnije proizvode? • Da li ima jake brendove? • Da li je promotivna kampanja efikasna?

71

• Da li je odgovarajuće fokusirana? • Da li ima talentovane, obučene i motivisane zaposlene? • Koji su troškovi (cena) kapitala koji se koristi? • Kako se kretala cena akcija kompanije u poslednje vreme? • Da li efikasno koristi prednosti informacione tehnologije? • Da li efikasno upravlja svojim zalihama? • Da li je pokazala sposobnost promene i adaptacije? • Da li je sposobna da inovira? • Kako se kompanija oduprla međunarodnoj konkurenciji?

Weaknesses (Slabosti). Da bi se lakše analizirale slabosti kompanije, treba prethodno odgovoriti na sledeća pitanja:

• Koji su proizvodi najmanje profitabilni? • U kojim oblastima ne uspeva da “pokrije” troškove? • Koji su brendovi slabi? • Da li je promotivna kampanja efikasna? • Da li je neodgovarajuće fokusirana? • Da li uspeva da privuče talentovane ljude? • Koji su najveći troškovi? • Da li uspeva da prikupi dodatan kapital kada joj je potrebno? • Da li kretanje cena akcija uliva poverenje? • Da li će biti u stanju da izdrži cenovnu konkurenciju? • Da li je uspela da predstavi nove proizvode i ideje na tržištu? • Da li zaposleni veruju menadžmentu? • Da li su standardi korporativnog upravljanja dovoljno visoki? • Da li gubi bitku na tehnološkom frontu?

Pri tom treba imati u vidu da su područja S&W konkurencije: proizvodi, distribucija, marketing, operativni menadžment (proizvodnja, tehnologija, zaposleni), istraživanje i razvoj, ukupni troškovi, finansijska snaga, organizacija, sposobnost menadžera, kompanijski portfolio.

Opportunities (Šanse). Da bi lakše analizirali šanse koje se nude kompaniji, treba pokušati sa odgovorima na sledeća pitanja:

• Kakva je konkurentska pozicija kompanije? • Da li postoje nove tehnologije koje bi kompanija mogla da iskoristiti kako bi

inovirala ili smanjila troškove? • Postoje li mogućnosti da se postojeći brendovi prošire na srodne delatnosti? • Da li postoje mogućnosti za jeftine akvizicije? • Da li je moguće iskoristiti internet kao kanal marketinga? • Da li je moguće poboljšati učinak zaposlenih putem stimulativnih mera? • Da li je moguće proširiti se na međunarodno tržište? • Da li se može povećati kvalitet poslovanja i proizvoda bez značajnog povećanja

troškova? • Da li kompanija može da napravi korak prema vrhu u lancu vrednosti? • Da li je moguće dobiti povoljnije uslove od dobavljača? • Da li je pravo vreme za diversifikaciju? • Da li postoje mogućnosti za saradnju sa nekonurentskim kompanijama iz kojih bi

obe strane osetile korist? • Da li je moguće otpustiti nepotrebne zaposlene i obustaviti proizvodnju

zastarelih proizvoda kako bi se povećala profitabilnost?

72

• Da li je moguće ostvariti predvidljiviji tok gotovine kroz upostavljanje boljih odnosa sa kupcima?

Threats (Opasnosti). Da bi lakše analizirali opasnosti sa kojima se kompanija suprotstavlja, treba najpre odgovoriti na sledeća pitanja:

• Da li kompanija poseduje adekvatne rezerve kako bi izdržala iznenadne promene u okruženju?

• Koliki je nivo regulacije u industriji? • Da li aktivnost sindikata može dovesti do negativnih efekata? • Da li proizvodi imaju jak brend kako bi izdržali pritisak konkurencije? • Da li međunarodni konkurenti ugrožavaju tržišni udeo? • Da li su zaposleni adekvatno obučeni i motivisani? • Da li društvo doživljava kompaniju kao dobrog poslodavca? • Da li je kompanija previše “raširena”? • Da li je računovodstvo “kreativno”? • Da li je kompanija na granici likvidnosti? • Da li kompanija uspeva da prati tehnološke promene? • Da li profitne stope kompanije opadaju? • Da li kompanija uspeva da prati nastup konkurencije na internetu? • Da li je ekonomija u recesiji?

U skladu sa tim, formirana je Lista 10 ključnih pitanja u analizi: 1. Kojim se poslom kompanija bavi? 2. Kakvu vrednost kompanija stvara za kupca? 3. Koji su najvažniji izazovi sa kojima se kompanija suočava? 4. Koji su očigledni problemi? 5. Da li su to pravi problemi ili samo simptomi pravih problema? 6. Nakon prvog čitanja studije slučaja, šta bi kompanija trebala da uradi? 7. Koji su mogući problemi sa vašim predlozima? 8. Koje su osobine okruženja u kojem kompanija posluje? 9. Koje su osobine industrije u kojoj kompanija posluje? 10. Kakva je kompanija u poređenju sa ostalim sličnim kompanijama?

8.3.2. Primeri studije slučaja Case study examples

1. Upravljanje opasnim materijama u farmaceutskoj industriji Hemofarm

Upravljanje opasnim materijama opisano je na primeru farmaceutske industrije Hemofarm. U Hemofarm koncernu je upravljanje opasnim materijama usmereno na zadovoljenje etičkih i zakonskih zahteva sa ciljem osiguranja bezbedne radne i životne sredine. Ažurno se vodi registar opasnih materija i baza podataka o opasnim materijama. Za svaku identifikovanu opasnu materiju napravljeno je Uputstvo za postupanje i bezbedan rad sa opasnom materijom, koje je distribuirano svim organizacionim celinama u kojima se vrši skladištenje, prenošenje, ispitivanje i korišćenje opasnih materija. Ova Uputstva, između ostalog, propisuju postupanje u slučaju mogućih opasnih situacija (prva pomoć u slučaju udisanja, gutanja i dodira sa kožom i očima, mere postupanja u slučaju prosipanja ili curenja, protivpožarne mere) kao i mere koje treba preduzeti da bi rad i skladištenje opasnih materija bilo bezbedno i po ljude i po životnu sredinu. Takođe, izvršena je obuka svih zaposlenih za rad sa opasnim materijama. Postupanje radnika u skladu sa ovim uputstvima dovodi do stvaranja bezbednih uslova rada u Hemofarm koncernu. Pojedinačnim i kolektivnim ugovorom o zaštiti na radu regulisana je organizacija posla u oblasti zaštite na radu, precizirane

73

su odgovornosti i utvrđene mere lične zaštite u skladu sa važećim zakonima i propisima. Tamo gde je uočena potreba za posebnim merama zaštite, koje prevazilaze zakonom definisane mere, bezbednost zaposlenih je osigurana dodatnim merama lične zaštite.

Vrste otpada u Hemofarm koncernu. U Hemofarm koncernu ne nastaju otpadni materijali koji su visoko opasni za ljude i životnu sredinu, kao što su teški metali ili radioaktivne supstance. Otpad koji nastaje u Hemofarm koncernu deli se prema upotrebnoj vrednosti (na onaj koji ima, odnosno nema upotrebnu vrednost) i prema opasnosti (na opasan, odnosno neopasan otpad). Tipične vrste otpada koje nastaju u farmaceutskoj industriji predstavljaju lekovi sa isteklim rokom trajanja, škart poluproizvoda i gotovih proizvoda, sirovine i gotovi proizvodi koji ne odgovaraju zahtevima kvaliteta, kontaktna i nekontaktna ambalaža, upotrebljeni filteri i dr. U većini slučajeva, pakovni materijal se može reciklirati. Takođe nastaju i druge vrste otpada kao što su: škartne drvene palete, staklo, metal, fluoroscentne cevi, istrošeni akumulatori, otpad elektronske opreme, zasićene jonske smole, prerađeno ulje, istrošene automobilske gume i akumulatori, kontaminirane krpe od čišćenja, otpad iz administracije i otpad iz restorana.

Upravljanje otpadom u Hemofarm koncernu. Sprečavanje nastanka otpada je najbolji način zaštite životne sredine. Dobro upravljanje otpadom uvek je zasnovano na redukciji količine otpada primenom tehnika za minimizaciju njegovog nastanka. U Hemofarmu se minimizacija mogućnosti nastajanja otpadnih materija ostvaruje primenom savremenih tehnoloških rešenja, optimalnim vođenjem procesa i visokom obučenošću zaposlenih. Sledeći važan korak u upravljaju otpadom je njegovo razvrstavanje i kategorizacija. Različite vrste otpadnog materijala se posebno odvajaju i označavaju. Tako prikupljen i označen otpad odlaže se na posebno određeno i označeno mesto u okviru organizacione jedinice u kojoj je nastao otpad do njegove predaje odgovarajućoj službi. Dobro razvrstavanje opasnog otpada od sekundarnih sirovina je osnova za reciklažu jednog njegovog dela. Mešanje različitih vrsta otpada može značajno povećati troškove i iskomplikovati metode deponovanja, pa važnost pravilnog razdvajanja različitih vrsta otpada nikada nije prenaglašena. Zato svi zaposleni prolaze kroz specifičnu obuku iz ove oblasti. Otpad koji se ne može reciklirati odvozi se u privremeno skladište farmaceutskog otpada i tamo se pakuje, obeležava i smešta na police. Hemofarm je prošle godine pokrenuo inicijativu na pronalaženju načina za bezbedno uništavanje opasnih otpadnih materija, u okviru kojih je izvršen izvoz i termička destukcija postojećeg lagera farmaceutskog otpada u inostranstvu. Ova inicijativa posebno dobija na značenju ako se uzme u obzir da pitanje tretmana opasnog otpada nije rešeno na nivou državne zajednice.

Odlaganje otpada koji nastaje pri proizvodnji lekova. Primarni cilj je generisanje najmanje moguće količine otpada za lagerovanje. Sekundarne sirovine Hemofarm reciklira sam ili ih, u slučaju kada se zbog tehničkih ili ekonomskih razloga ne mogi reciklirati, prodaju organizacijama ovlašćenim za otkup sirovina na dalju reciklažu. Hemofarm ima uspostavljen, održavan, formalizovan i utvrđen sistem za prikupljanje, kontrolisanje i usmeravanje otpadnih materija. Otpad koji se ne može reciklirati odvozi se u privremeno skladište farmaceutskog otpada i tamo se pakuje, propisno obeležava i smešta na police. Nakon što se prikupi dovoljna količina opasnog otpada, pokreće se procedura za njegov izvoz i tretman u inostranstvu, obzirom da u Srbiji ne postoji izgrađena deponija opasnog otpada, niti postrojenje za tretman.

Sprečavanje zagađenje vazduha. Mogući izvori emisija zagađujućih materija u vazduh iz proizvodnih procesa Hemofarma se identifikuju, prate i mere kako bi se minimizirale

74

i kako bi se stekli uslovi za upravljanje operacijama na način koji otklanja njihov štetan uticaj na ljude i životnu sredinu. Hemofarm sprovodi periodično merenje emisije iz svih postojećih emitera. Kroz realizaciju ciljeva zaštite životne sredine preduzimaju se mere za stalno poboljšavanje učinka na zaštiti životne sredine, uključujući i preduzimanje mera za smanjenje emisije štetnih materija i sprečavanje zagađenja vazduha. Sistem klima komora u proizvodnim pogonima dizajniran je tako da sa efikasnošću 99,995 % sprečava kontaminaciju okoline praškastim materijama iz proizvodnog procesa.

Sprečavanje zagađenje prirodnih vodotokova. Hemofarm koncern upravlja, prati i kontroliše ispuštanje otpadnih voda kako bi se izbegli negativni uticaji na životnu sredinu. Primarni tretman otpadnih voda u Hemofarm koncernu obuhvata njihovu neutralizaciju (korekciju pH) pre ispuštanja u gradski kanalizacioni sistem. Zatim se ove vode preko gradske kanalizacione mreže odvode do gradskog kolektora gde se vrši njihov sekundarni tretman. Sekundarni prečistač otpadnih voda grada Vršca je mehaničko-biološkog tipa gde se koristi aerobni proces razgradnje i taloženja, a zatim i prečišćenja do stepena prečišćenosti od 85-90 %. Prešišćena voda se zatim ispušta u oksidaciono jezero, odakle se dalje uliva u prirodne vodotokove. Izveštaj o proveri rada sistema za prečišćavanje otpadnih voda grada Vršca potvrđuje da je sekundarni prečištač adekvatno tretira otpadne vode grada Vršca, uključujući i industrijske otpadne vode Hemofarm koncerna.

Ušteda energetskih i prirodnih resursa. Hemofarm koncern je razvio opsežan plan za racionalno upravljanje energetskim i prirodnim resursima, koji obuhvata planiranje, organizaciju, praćenje i preduzimanje mera kojima se smanjuje njihova potrošnja. Na osnovu informacija o performansama i trendovima potrošnje resursa, kao i uporednim podacima o obimu proizvodnje, utvrđuju se kriterijumi za optimalno korišćenje energetskih resursa i vode i, tamo gde je to moguće, postavljaju ciljevi za smanjenje njihove potrošnje. Programi za uštedu energetskih i prirodnih resursa utvrđuju se sagledavanjem podataka o performansama i trendovima potrošnje resursa, kao i podataka i informacija koji se odnose na tehnološke opcije, operativne i finansijske zahteve. Ovi programi su usmereni ka promovisanju svesti o značaju racionalnog korišćenja i uštede resursa kod svih zaposlenih.

Obezbeđenje kvaliteta (Sistem menadžmenta kvalitetom). Kreiranje i proizvodnja prepoznatljivih, visoko kvalitetnih, bezbednih i efikasnih lekova, medicinskih, dijetetskih i kozmetičkih sredstava, osnov je strategije Hemofarm koncerna i odraz uspostavljenog, održavanog i stalno poboljšavanog sistema menadžmenta kvalitetom, uz jasno izraženu opredeljenost za očuvanje i unapređenje životne sredine. Osnovi opredeljenosti Hemofarm koncerna sadržane su u Politici kvaliteta, kao težnji da se zadovolje potrebe i očekivanja korisnika. Kvalitet ugrađen u svim segmentima poslovanja, u svim fazama identifikovanih procesa i na svakom radnom mestu, put su ka dostizanju vrhunskog kvaliteta i njegovom potvrđivanju. Usaglašenost sa zahtevima standarda ISO 9001: 2000 to i potvrđuje.

Zaštita životne sredine. Posvećenost poboljšanju zdravlja i kvaliteta života kao etičkim principima obuhvata i zaštitu životne sredine kao deo strategije Hemofarm koncerna. Briga za očuvanje i unapređenje životne sredine prevazilazi poštovanje zakonskih zahteva i propisa, već se kroz pokretanje i primenu specifičnih programa poboljšanja ostvaruje stalni proces unapređenja zaštite životne sredine. Osnovni principi zaštite životne sredine i opšti ciljevi koje Hemofarm koncern želi da postigne izraženi su u Politici zaštite životne sredine

http://www.hemofarm.com/DesktopDefault.aspx?TabID=3720&Alias=hemofarm&Lang=sr-SP-Latn�

http://www.hemofarm.com/DesktopDefault.aspx?TabID=3720&Alias=hemofarm&Lang=sr-SP-Latn�

75

Hemofarm koncerna. U nastojanju da unapredi sistem kontrole nad uticajima svojih aktivnosti na životnu sredinu, Hemofarm koncern je uveo sistem upravljanja zaštitom životne sredine usaglašen sa zahtevima standarda ISO 14001:2004. 2. Održivo partnerstvo velikih preduzeća i lokalnih samouprava

Svrha ove analize jeste da se ukaže na potrebu veće decentralizacije u korišćenju budžetskih sredstava, u smislu jačanja kapaciteta lokalnih samouprava, kroz aspekt saradnje sa velikim preduzećima i unapređenja investicione klime. Velike kompanije dolaze u poziciju da, kroz svoje programe saradnje sa lokalnom zajednicom, kapitalno i kontinuirano ulažu u infrastrukturu i razvoj lokalne zajednice, jer neke lokalne samouprave nemaju dovoljno kapaciteta da održivo planiraju i zadovoljavaju potrebe lokalnih stejkholdera.

U tom smislu, kompanija postaje pouzdan partner opštini, ali opština nema kapaciteta da istom merom uzvrati. Sa druge strane, novac od privatizacije, kao i veći deo poreza koje kompanija plaća idu u državni budžet, dok opština po ključu dobija ograničena sredstava za svoje funkcionisanje. Ukoliko lokalna samouprava unapredi svoje kapacitete kroz drugačiju budžetsku raspodelu i odlučivanje, a onda posledično i kroz profesionalizaciju svog upravljačkog aparata, imaće više sredstava za investicije u infrastrukturu i druge potrebe privrede i stanovništva na svojoj teritoriji. Na taj način će postati pouzdaniji partner velikim sistemima, a opšta investiciona klima će se unaprediti. U radu je predstavljena studija slučaja kompanije Hemofarm i opštine Vršac (M. Najdić, M. Živić, Univerzitet Singidunum).

Ekonomska decentralizacija je tema koja zaokuplja srpsku ekonomsku javnost poslednjih nekoliko godina. Model etatističkog, centralizovanog upravljanja koji je razvijan decenijama na našim prostorima, a za vreme devedesetih godina XX veka u određenim aspektima doživeo svoj vrhunac, uspeo je da pokaže mnoge nedostatke. Ekonomski oslabljene lokalne zajednice imale su veoma ograničene ekonomske kapacitete i u tom smislu mogućnost da planiraju svoj ekonomski razvoj i zadovoljavaju potrebe različitih interesnih grupa na svojoj teritoriji. U situaciji kada se fiskalni prihodi prikupljaju na nivou države, a onda, prema centralistički kreiranim budžetima i ključu raspodeljuju na lokalne zajednice za različite namene (razvoj infrastrukture, zdravstvo, kultura, obrazovanje, privredni razvoj i slično), posao lokalnih vlasti se dobrim delom svodi na realizaciju datog plana. Imajući ograničenu mogućnost da utiču na planiranje i realizaciju plana razvoja i uopšte funkcionisanja teritorije za koju su nadležne, lokalne vlasti praktično funkcionišu kao produžena ruka državne vlasti. Tako su privredni subjekti, njihov razvoj i opšta poslovna klima prepušteni odlukama onih koji ne mogu jasno da uvide lokalne potrebe.

Sa druge strane, umesto da budu okrenuti lokalnim vlastima kao logičnom partneru, privredni subjekti, posebno oni veliki, okrenuti su državi i trude se da budu «u milosti», a sredstvo za to su pripadnost istim socijalnim mrežama, posebno onim koje su zasnovane na političkom istomišljeništvu. Tako državne vlasti postaju centralni ekonomski akter, njeni predstavnici glavni korisnik ekonomskih benefita u društvu, a politička podobnost pobeđuje ekonomsku logiku. Ipak, može se reći da su opštine i gradovi u Srbiji imali primetno veće nadležnosti pre devedesetih godina XX veka. Zakonom o lokalnoj samoupravi, usvojenom 1999. godine, lokalne zajednice, već oslabljene centralizovanim sistemom planiranja i upravljanja, dodatno su izgubile na samostalnosti. Tada je u Srbiji izvedena izuzetna centralizacija funkcija na republičkom nivou. Tako su skoro sve važnije delatnosti počele da se finansiraju putem republičkog budžeta i fondova. Posledično, odlučivanje o investicijama i lokalnom razvoju je dobrim delom preneseno na državni nivo.

Na ovaj način su opštine i gradovi izgubili svoju ulogu u odlučivanju u oblasti školstva, zdravstva, policije, sudstva i slično. «Oni ne odlučuju o podizanju doma zdravlja ili bolnice, o tome ko će biti direktor osnovne škole i li šef lokalne policijske stanice, o sastavu

76

opštinskog suda i slično. Čak su i poreski organi izuzeti iz opštinske nadležnosti i organizovani u jedinstvenu upravu pod kontroiom Republike».

Bitno je napomenuti da je svojina nad građevinskim zemljištem lokalnih samouprava postala državna, tako da opštine i gradovi više nisu mogli direktno da kontrolišu ni taj važan aspekt svog privređivanja, posebno kada su u pitanju koncesije i drugi vidovi direktnih stranih investicija. U ovoj situaciji, lokalna samouprava u Srbiji postaje veoma daleko od evropskog modela «opštine preduzetnika», gde opština odnosno grad, ima široke nadležnosti u oblasti prikupljanja i raspodele budžetskih sredstava, a profesionalno rukovodstvo upravlja lokalnom zajednicom kao preduzećem, stalno tragajući za novim načinima finansiranja i što kvalitetnijim idejama za korišćenje prikupljenih sredstava.

Uz inicijativu Stalne konferencije gradova i opština i Nemačke agencije za tehničku saradnju GTZ, Zakon o lokalnim samoupravama je usvojen 2006. godine, a stupio na snagu 01.01.2007. godine, donosi opštinama više nadležnosti i slobode. Lokalna samouprava je dobila veće nadležnosti u prikupljanju prihoda, u situaciji je da sama određuje iznos pojedinih taksi (u okviru zakonskih limita) i sama uvodi takse i samodoprinose (prema propisanoj proceduri). Dobro je istaći da opština prisvaja 40% od poreza na prihod građana na svojoj teritoriji, a zakonom dobija pravo da samostalno naplaćuje porez na imovinu. S tim u vezi, trećina lokalnih samouprava se izjasnilo da želi da od 1. januara 2007. godine otvori lokalne poreske uprave radi naplate opštinskih poreza, dok će ostale to morati da urade do 2009. godine.

Neraspoređena budžetska sredstva države će se, prema ključu, većim delom usmeravati ka nerazvijenim lokalnim upravama u Srbiji, dok će sve opštine morati da planiraju svoj bužet za narednu godinu i projektima konkurišu za državna sredstva, pre svega u okviru Nacionalnog investicionog plana (NIP). Najzad, Zakonom je predviđeno osnivanje Komisije za finansiranje lokalne samouprave koja bi trebalo da obezbedi načela pravičnosti, efikasnosti i otvorenosti sistema lokalne samouprave i daje preporuke za njegovo unapređenje. Iskustva evropskih zemalja pokazuju da je finansijska decentralizacija ključna za stabilan ekonomski razvoj svih delova države, posebno onih manje razvijenih.

Ipak, novi Zakon suštinski nije zaživeo u praksi zbog više razloga. U pitanju je nestabilnost državne vlasti, odnosno izbori i formiranje vlade u 2007. i 2008. godini, nepostojanje Zakona o lokalnoj samoupravi koji čeka usvajanje u skupštini, ali i nedostatak kapaciteta lokalnih samouprava da promene sprovedu u praksi. Smatra se da institucije koje su uključene u proces sprovođenja decentralizacije ekonomskog sistema u Srbiji moraju obezbediti kvalitetne programe obrazovanja i profesionalizacije opštinskog osoblja za nove nadležnosti koje ih očekuju. Potrebno je i uvesti kvalitetan sistem praćenja trošenja većih budžetskih sredstava, kako se pojedinim vlastima lokalne samouprave ne bi dozvolila zloupotreba širih ovlašćenja kroz razna oportunitetna ponašanja. Naime, centralizacija odlučivanja i budžetiranja je dovela do dva značajna problema na nivou lokalnih samouprava, koji su se do danas zadržali. To su: korupcija4 i nekompetentnost osoblja lokalnih samouprava. Od ukupno 167 opština u Srbiji, više od polovine lokalnih samouprava i dalje nema lokalni plan razvoja, dok su tek u 2007. godini kroz pilot projekat Stalna konferencija gradova i opština i GTZ pomogli manjem broju opština (pre svega onim manje razvijenim), u izradi sveobuhvatne strategije održivog razvoja.

Kapaciteti saradnje opštine Vršac i kompanije Hemofarm. Opština Vršac je smeštena u Južno-banatskom okrugu, površine od 800 km2. Broji 54.369 stanovnika, 22 mesne zajednice. Po podacima iz 2004. broj zaposlenih u opštini iznosi 11.195. U opštini se nalazi 27 osnovnih i 4 srednje škole. Infrastruktura je relativno dobro, sa 255 km magistralnih, regionalnih i lokalnih puteva, aerodromom koji se trenutno koristi za sletanje manjih aviona (pre svega za obuku i u taksi saobraćaju), ali i sa zastarelom i nefunkcionalnom železnicom. Prema istraživanju Transparency International za 2008. godinu, Srbija se nalazi na 85. mestu u svetu prema indeksu korumpiranosti, dok je istraživanje javnog mnjenja iz

77

2001. godine pokazalo da je korupcija na lokalnom nivou približno ista kao na državnom. Vršac na svojoj teritoriji ima više značajnih privrednih subjekata, od kojih su najznačajnije: Hemofarm Koncern, "SwisslionM, Industrija čokolade ''Banat'' AD, ''Vršački vinogradi'' AD, ''Vršačka pivara''AD, AD IMLEK Mlekara Vršac, DKP ''Drugi Oktobar'' Vršac. Budžet opštine iznosi 485 miliona dinara. Kada su administrativne takse u pitanju, opština realizuje samo sa republičkog nivoa propisane prakse. Takođe, tamo gde ima ingerencija u određivanju visine takse, odnosno poreza, opština Vršac se trudi da održi konkurentske cene, kako bi bila privlačna za sektor privrede. Ipak, opština nema plan lokalnog ekonomskog razvoja, a samim tim ni službu koja se relevantnim pitanjima bavi.

Struktura budžeta opštine Vršac. Ukupan iznos budžeta (sa fondovima) je 485.000.000. Troškovi opštinske uprave su 148.390.000. Investicije iznose 140.120.000. Ustupljeni prihodi su 319.500.000. Izvorni prihodi iznose 165.500.000. Dugovi po osnovu kredita (izvor: Stalna konferencija gradova i opština, http://www.skgo.org). Iz datih podataka se može videti da opština ima relativno skroman godišnji budžet (niži od operativnih troškova pojedinih ministarstava), što je sprečava u daljem razvoju. Treba reći da je jedino javno preduzeće u vlasništvu opštine Javno preduzeće za izgradnju, razvoj i uređenje grada i područja opštine Vršac »JP Varoš», što sa aspekta dalje decentralizacije ekonomskog sistema i efikasnosti funkcionisanja lokalne samouprave ima dobrih strana, u smislu neopterećenosti opštinskog budžeta velikim i neefikasnim ekonomskim sistemima, što je čest slučaj sa komunalnim preduzećima. Centri za socijalni rad, služba zapošljavanja, zdravstvo, kultura i školstvo su, u finansijskom i upravljačkom smislu, gotovo u potpunosti u nadležnosti državnih organa (http://www.skgo.org/php/opstine/detalji.php).

Takođe, može se primetiti da opština nema dugovanja po osnovu kredita, jer pored sredstava iz fiskalnih izvora, koristi isključivo donacije međunarodnih institucija (pre svega Evropske agencije za rekonstrukciju kroz program izgradnje lokalne infrastrukture i projekte međususedske saradnje sa Rumunijom i Slovačkom. To se može oceniti kao pohvalno, jer Vršac na ovaj način razvija kadar koji će, kako proces integracije Srbije u Evropsku uniju odmiče, biti kompetentan da pristupi sve većim evropskim fondovima.

Kompanija Hemofarm i ulaganja u opštinu. Kompanija Hemofarm je privatizovana prema Zakonu o privatizaciji iz 1993. godine, gde je 30% vlasništva ostalo u rukama države, a 70% u vlasništvu privatnih akcionara. Poslujući kao jedno od retkih uspešnih preduzeća devedesetih godina XX veka, Hemofarm izlazi na Beogradsku berzu 2002. godine. U avgustu 2006. godine, kompanija je u potpunosti preuzeta od strane nemačke farmaceutske kuće STADA, za 485 miliona eura, odnosno 147,97 eura (12.345 dinara) po akciji. Još od sredine devedesetih godina prošlog veka, preduzeće Hemofarm se trudi da aktivno zadovoljava potrebe zajednice u kojoj posluje, ulažući u u infrastrukturu, socijalnu zaštitu, obrazovanje, kulturu i sport opštine Vršac. Na taj način je preduzeće Hemofarm postalo aktivan partner opštine Vršac na kojoj je registrovano, zadovoljavajući urgentne potrebe zajednice koju lokalna samouprava zbog svoje ograničene nadležnosti i budžeta nije u situaciji da isprati. Od oko 55.000 stanovnika, kompanija Hemofarm zapošljava gotovo 2000. Važno je reći da je ova kompanija samo tokom 2007. godine u vidu poreza, doprinosa i samodoprinosa platila 102,5 miliona dinara. Takođe je važno napomenuti da kompanija ima politiku angažovanja lokalnih dobavljača, gde je to moguće, pa je u 2007. godini od 30 dobavljača i 15 izvođača radova ostvaren promet od 2,2 milijarde dinara.

Kada je infrastruktura u pitanju, preduzeće Hemofarm je poslednjih 14 godina investiralo 11 miliona evra u naselje Hemograd, gde danas živi preko 500 stanovnika. Preduzeće je takođe iniciralo i najviše investiralo u izgradnju sportskog centra Millennium. Izgrađen je hotel Villa Breg, Kongresni centar i rekonstruisani su brojni verski (pravoslavni i katolički) objekti, čime je značajno podstaknut razvoj turizma na opštini.

U oblasti zdravstva, kompanija je finansirala renoviranje i opremanje hirurškog bloka u vršačkoj bolnici u visini od 100 hiljada dolara. Takođe je u više navrata, na osnovu

78

intenzivne komunikacije sa zdravstvenim ustanovama na opštini, ulagala u dijagnostičku opremu, nameštaj i druge aparate, kako za vršačku bolnicu, tako i za lokalne seoske ambulante. U saradnji sa obrazovnim ustanovama, kompanija Hemofarm intenzivno učestvuje u opravkama objekata osnovnih i srednjih škola, kao i ulaganju u potrebnu računarsku i drugu opremu.

Ovo preduzeće je učestvovalo u izgradnja i uređenje gradskog trga, šetališta i igrališta, rekonstrukciji sportskih i dečjih terena na opštini, kao i rekonstrukciji uličnih prelaza i prilaza ustanovama kulture za potrebe invalidnih lica, odnosno nabavku zvučnih semafora u gradu. Potrebno je naglasiti i da preduzeće Hemofarm stavlja fokus na ulaganje u seoske zajednice na opštini, gde je renovirano više ambulanti, vrtića, a u 12 sela su izgrađena dečija igrališta i sportski tereni.

Kompanija intenzivno ulaže i u socijalnu zaštitu na opštini kroz program pomoći porodicama sa troje i više dece, dobrovoljno davanje krvi, pomoć deci bez roditeljskog staranja, pomoć Klubu lečenih alkoholičara, Udruženju slepih i slabovidih i Udruženju hroničnih bolesnika. Preduzeće Hemofarm je u poslednje tri godine izdvojilo 98,9 miliona dinara za stipendije srednjoškolaca, studenata i mladih talenata. U saradnji sa opštinom Vršac, Hemofarm ulaže u brojne kulturne manifestacije, kao što su Vršački venac i Vršačka pozorišna jesen, ali i u infrastrukturu i razvoj vršačkih kulturnih institucija. Ulažući intenzivno i u sport na opštini Vršac, kompanija Hemofarm zaokružuje program saradnje sa opštinom i dokazuje svoj status kvalitetnog partnera za lokalni razvoj.

Hemofarm je inicijator i glavni akter osnivanja tehnološkog parka na opštini Vršac, čime je obezbedio sveobuhvatnu osnovu za unapređenje poslovne klime za u datoj lokalnoj sredini, kako za mala i srednja, tako za velika preduzeća. Ovaj kompleks obezbeđuje kako odgovarajuću infrastrukturu, tako i dostupnost modernih upravljačkih i drugih tehnologija potrebnih za uspešno poslovanje. Najzad, treba napomenuti da kompanija Hemofarm direktno utiče na privlačenje stranih direktnih investicija, pa je u saradnji sa italijanskom kompanijom Firma Grafika Zannini S.p.a. iz Pize ušla u zajedničku investiciju i izgradila fabriku Zannini, specijalizovanu za proizvodnju ambalaže za potrebe farmaceutske industrije u okviru opštinskogmtehnološkog parka, tom prilikom investirajući 3,1 milion evra.

Održivost partnerstva kompanije Hemofarm i opštine Vršac. Analizirajući date informacije, dolazi se do zaključka da opština Vršac i kompanija Hemofarm nisu partneri ujednačene snage. Sa jedne strane, preduzeće Hemofarm upošljava veoma visok procenat radno sposobnog stanovništva ove lokalne zajednice, spremno je da izađe u susret trenutnim potrebama lokalne privrede i stanovništva, ali i da samostalno anticipira i zadovolji razvojne potrebe opštine Vršac. Sa druge strane, skroman budžet opštine ne omogućava razvoj i realizaciju kvalitetne strategije lokalnog ekonomskog razvoja, a još manje realizaciju sveobuhvatne strategije održivog razvoja kojim bi dugoročno zadovoljila potrebe različitih interesnih grupa.

Postavlja se pitanje zbog čega je novac od privatizacije i najveći deo poreza koji ova kompanija plaća išao i ide u državni budžet, dok lokalna samouprava od iste kompanije dobija pomoć za lokalni razvoj, uglavnom u oblastima koje su u budžetskoj ingerenciji države. Opština Vršac datim finansijskim potencijalom nema kapaciteta da razvija službe koje bi adekvatno zadovoljavale potrebe privrede, posebno govoreći o realnom privlačenju novih direktnih stranih investicija. U 2007. godini gotovo da nije bilo stranih direktnih investicija, a situaciju pogoršava odsustvo kvalitetne strategije daljeg razvoja privrede opštine, kao i trenutna nemogućnost ove lokalne samouprave da se izbori za status grada. U tom smislu, kompanija Hemofarm, koristeći sopstvene kapacitete, i dalje može da obezbedi svoj rast i razvoj, ali bi kapaciteti opštine brzo mogli da postanu skučeni za ovakav poslovni sistem (http://www.vrsac.com/TehnoPark.asp).

Zaključak. Lokalne samouprave u Srbiji još uvek nemaju dovoljno kapaciteta da bi samostalno mogle da planiraju svoj lokalni, pre svega ekonomski razvoj. U tom smislu, ne

79

predstavljaju ravnopravnog partnera velikim preduzećima koja posluju na njihovoj teritoriji. Prema principu supsidijarnosti, država bi trebala da obezbedi dovoljnu samostalnost lokalnim opštinama u unapređenju njihovog razvoja. Promene sadašanjeg sistema se moraju izvršiti kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou, uspostavljanjem relevantnog pravnog okvira i edukovanjem kako zaposlenih u lokalnoj samoupravi, tako i ostalih interesnih grupa o načinima unapređenja u odnosu na ciljeve i mogućnosti lokalne zajednice. Na taj način bi se umanjila velika zavisnost lokalne privredne od velikih kompanija, jer strateške odluke funkcionisanja i razvoja lokalne samouprave moraju biti donete i sprovedene na nivou lokalne vlasti, a ne na nivou države, ili velikih preduzeća.

Ako Srbija ostvari uspešnu ekonomsku decentralizaciju, postaće sve privlačnija zemlja za inostrane ulagače koji će prirodno biti usmereni na lokalnu zajednicu u kojoj posluju. Primer kompanije Hemofarm (Stada) je izuzetno pozitivan jer ovo preduzeće svoju moć korist kako bi kontinuirano razvijalo lokalnu zajednicu, ali opštine i gradovi moraju biti dovoljno snažni kako ne bi bili prepušteni velikim kompanijama koje bi poslovale isključivo u sopstvenom interesu, zanemarujući dugoročnu dobrobit lokalnog stanovništva. Posebnu pažnju treba posvetiti stimulisanju i razvoju lokalnih privrednika, kako bi se uz konkurentnost izbeglo monopolsko tržište, stvorila klima za međusobnu saradnju lokalnih zajednica, ali i olakšalo poslovanje velikim kompanijama koje bi tako mogle da angažuju lokalne dobavljače.

Izuzetno je važno povećati budžet i nadležnost opština i gradova, ne samo kada je u pitanju lokalni ekonomski razvoj, već i obrazovanje, zdravstvo, kultura i sistem socijalne zaštite. Na taj način bi lokalne samouprave mogle direktnije da utiču na unapređenje opšte investicione klime, koja se posmatra i iz aspekta kvaliteta življenja lokalnog stanovništva.

Konkretno, radi daljeg razvoja opštine Vršac, neophodne direktne strane investicije, pre svega grinfild investicije, jer su ostale mogućnosti stranog ulaganja dobrim delom iscrpljene. Velike i odgovorne kompanije, kao što je Hemofarm, opštini mogu donekle pomoći na ovom putu. Ipak, samo jačanje ekonomske snage i kadrovskih kapaciteta opštine za lokalni razvoj jesu garant da će opština Vršac biti atraktivna za strane direktne investicije u narednom periodu i da će kao stabilan i pouzdan partner omogućiti uspešno privređivanje na svojoj teritoriji. Tako će opština obezbediti još kvalitetnije uslove poslovanja Hemofarmu, koji će, po svemu sudeći, to umeti da ceni, obezbeđujući nove benefite lokalnoj zajednici. Pozitivni rezultati ovakvog partnerstva bi se osetili ne samo na lokalnom, već i na nacionalnom nivou. 3. Upravljanje autsors aktivnostima - mogući modeli u Farmaceutskoj praksi

Farmaceutske kompanije se često susreću sa sve višim standardima kvaliteta da bi se usaglasile sa rigoroznim regulatornim zahtevima. U isto vreme, globalizacija farmaceutskog tržišta je dovela do značajnih promena , forsirajući farmaceutske kompanije da se fokusiraju, više nego ikad, na potrebe pacijenata, kao i na svoju internu efikasnost da bi na tržištu bili konkurentni. Autsors procesa trećoj strani je opšte prihvaćen pristup, u cilju smanjenja troškova i stvaranjem “sites of exellance”- organizacije poslovne izvrsnosti (proizvodnja, distribucija, istraživanje i razvoj, ispitivnje i testiranje, marketing), što takođe predstavlja skriveni rizik. Formula za uspeh autsorsa je razviti održivi i pouzdan sistem upravljanja kvalitetom (QMS), koji je u mogućnosti da drži pod kontrolom efikasnost i efektivnost outsorsovane procese. Ovde je istražen mogući model za upravljanje autsors aktivnostima i dati su primeri mogućih ključnih indikatora performance (V. Marinković, Zdravlje Leskovac).

Uvod. U poslednjih dvadesetak godina, veliki broj procesa i aktivnosti unatar kompanije se autsorsuje, umesto obavljanja „in house“. Osnovi razlog poveravanja procesa trećoj strani je smanjenje troškova, ali i poveravanje posla organizacijama koje su stručnije, fleksibilnije, kojima je dati proces osnovno poslovanje („core business“). Najčešce autsors aktivnosti danas jesu održavanje higijene, obezbeđenje objekta, proizvodnja polaznih materijala, IT servis, a sve češće: delovi proizvodnog procesa, kontrola kvaliteta, marketinške

80

aktivnosti. S obzirom da se danas autsorsuju kritične aktivnosti u procesu rada kompanije, autsors danas predstavlja polje osnovnih rizika u savremenom poslovanju. Rizičnost ovih operacija direktno se odražava na kvalitet proizvoda i usluga u jednoj organizaciji, tako da je ovaj problem prepoznat u mnogim standardima poslovanja kao tačka - Upravljanje autsors aktivnostima.

Standardi i tačke-opisi koji se odnose na autsors su: ISO 9001:2008 (4.1, 7.4, 8.2.3), ISO 13485:2003 (4.1), ISO 17025:2007 (4.5), BS 25999:2006 (4.5), EU GMP concept paper 2010 (poglavlje 7). Kao što se može videti iz datih podataka, mnogi standardi su prepoznali potrebu organizacije da stavi pod kontrolu sve aktivnosti koje su delovi procesa koji obavljaju drugi tzv. spoljni po ugovoru autsors. Međutim, način, modeli i modaliteti primene nisu naznačeni. Sertifikacione kuće takođe, kroz realizaciju sertifikacionog ciklusa ne pronalaze dovoljno objektivnih dokaza o sistemskom pristupu u odgovoru na zahtev standard kojim se pred organizaciju stavlja obaveza osiguranja upravljnja nad autsors procesima. Ovde je napravljen kritički osvrt na predložene modele kontrole ugovornih oranizacija, objavljene u stručnoj i naučnoj literaturi, i predložen novi model primenljiv za farmaceutsko poslovanje, kao poslovanje visokog rizika.

Zahtevi za upravljanje autsors aktivnostima u ISO 9001-2008. Serija ISO 9000 je dostigla verziju četvrte generacije, a od 1987. godine, kada su stupili na svetsku scenu, danas se karakterišu sa oko 1.075.000 sertifikata u svetu. Danas su aktuelne verzije: ISO 9000:2005 – QMS osnove i recnik, ISO 9001:2008 – QMS zahtevi, i ISO 9004:2009 - Menadžment održivim poslovnim uspehom – prilaz na bazi menadžmenta kvalitetom. Za korisnika je najvažniji model dat u standardu 9001, prema kome se vrši sertifikacija QMS-a. Menadžment outsourcing (spoljnim) procesima je u standardu eksplicitno izražen, što u dasadašnjim verzijama ovih standrda nije bilo.

Ovaj model je baziran na procesnom pristupu, pa je neophodno analizirati sve njegove elemente koji se odnose na procese, koji mogu da se odnose i na "autsors". U tački 0.2 ovog standrda stoji: (i) primena QMS u organizaciji se zasniva na procesnom pristupu, koji podrazumeva definisanje poslovnih aktivnosti kao procesa, njihovu identifikaciju i međusobne veze, sa ciljem realizacije definisanog proizvoda ili usluge, i (ii) procesni model se odnosi na sve tačke u modulima od 4 do 8 ovog standrda i na njih se primenjuje PDCA model unapređenja.

U standardu ISO 9000:2005 u tačkama 3.4.1 i 2. stoji: (i) proces je skup međusobno povezanih aktivnosti kojima se ulazi transformišu u izlaze, (ii) proizvod je rezultat procesa, a on (proizvod) je difinisan kao generički, sa četiri kategorije: usluga, sofver, hardver i procesni materijal. "Autsors" procesi su eksplicitno navedeni u tački 4.1, a u napomenama 2 i 3, stoji: (i) proces iz "autsorsa" je proces koji je potreban organizaciji za njen sistem menadžmenta kvalitetom i koji je organizacija izabrala da ga obavlja eksterna strana, (ii) obezbeđenje upravljanja nad procesima iz "autsorsa" ne oslobađa organizaciju odgovornosti za usaglašenost sa svim zahtevima korisnika i zahtevima. Termin ”autsors” (engl. ”outsource”) u ovom standardu odnosi se na procese neophodne za funkcionisanje organizacije, a koje za nju obavlja druga organizacija. U standardu ISO 9000:2005, u tacki 2.8.1 je definisan model ocenjivanja procesa u cetiri koraka, koji se izvodi pri internim proverama / ocenjivanju za sertifikaciju, dobijanjem ekplicitnih odgovora na sledeća pitanja: (i) da li je proces identifikovan i definisan, (ii) da li je za njega propisana odgovornost, (iii) da li je procedura za njega definisana, primenjena i pracena, i (iv) da li je proces efektivan u ostvarivanju zahtevanih rezultata.

U modelu QMS-a (ISO 9001:2008), prvi zahtev koji se odnosi na autsorsing procese je u tački 4.1 i on glasi - Kada organizacija izabere da ima bilo koji proces iz ”autsorsa”, koji utiče na usaglašenost proizvoda sa zahtevima, ona mora da osigura upravljanje takvim procesima. Vrste i nivo upravljanja koji se primenjuje nad takvim procesima iz "autsorsa" moraju da se definišu u okviru sistema menadžmenta kvalitetom. U vezi sa ovim zahtevom,

81

jako je važna napomena 3, (prve dve su već analizirane), a ona glasi: Obezbeđenje upravljanja nad procesima iz "autsorsa" ne oslobađa organizaciju odgovornosti za usaglašenost sa svim zahtevima korisnika i zahtevima zakona i propisa. Na vrstu i nivo upravljanja koji se primenjuju na procese iz „autsorsa” utiču mnogi faktori, kao što su: (i) mogući uticaj procesa iz "autsorsa" na sposobnost organizacije da obezbeđuje proizvod koji je usaglašen sa zahtevima, (ii) stepen podele upravlja-nja procesom, i (iii) sposobnost dostizanja neophodnog upravljanja primenom zahteva iz 7.4.

Ispunjenje zahteva u vezi sa ovim procesima se vrši na sledeći način - potrebno je definisati način ugovaranja takvih poslova ako se isti ne mogu podvesti pod dokumentaciju koja pokriva zahtev 7.4 – nabavka. Ukazuje se potreba da se sa podugovaračem usaglasi dokument koji definiše koje postupke i pripadajuce resurse treba primeniti, ko to čini, kada to čini i na koji specifičan projekt, proizvod, proces ili ugovor se to odnosi. Drugim rečima organizacija sa podugovaračem treba da usaglasi plan kvaliteta. ISO Upustvo za primenu ISO 9001:2008 posebnu pažnju posvećuje autsorsing procesima, sa dva aspekta: (i) ko je njihov isoručilac (potpuno nezavisna organizacija ili deo iste organizacije) – u QMS Priručniku se jasno definiše, gde su ovi procesi locirani, i (ii) gde se oni izvode – u okruženju same organizacije, na nezavisnom mestu, kombinacije prva dve prilaza (deo kod isporucioca, deo u organizaciji).

Sledeći zahtev koji može da se odnosi na autsors procese je definisan tačkom 7.4 – nabavka (zahtevi za isporučioce, ocena isporučilaca, izbor isporučilaca i ugovori sa isporučiocima; informacije o nabavci; ocena isporučenog proizvoda/usluge). Dakle kada smo u situaciji da naša organizacija angažuje isporučioce radi izvođenja odgovarajućih poslovnih aktivnosti, a koji se vode kao autsors procesi, moramo primeniti napred opisani model za upravljanje njima. Najzad, poslednji zahtev koji se odnosi na autsors procese, definisan je tačkom 8.2.3 – Pracenje i merenje procesa. Njime se definiše procedura za njihovo upravljanje.

Zaključujući ovu analizu, može se konstatovati da se u QMS modelu zahtevi za upravljanje outsors procesima nalaze u tačkama 4.1, 7.4 i 8.2.3, ovog modela. Sledeće pitanje koje se postavlja je – kako njima upravljati ? Jedan od najpopularnijih metoda za ovu oblast su „Scorecards za isporučioce“ tj. Ključni indikatori performanse (KPI). Ovom metodom se prvo definise frekfencija praćenja indikatora, kao i informacije (koje treba prikupiti, odnosno dobiti). Informacije se dele na kvantitativne i kvalitativne. Primenu ovog modela analize autsors procesa može da vrši organizacija korisnik ili isporučilac autsors procesa. Frekfencija prikupljanja i analize ovih procesa zavisi od: (i) njihove važnosti, (iii) inteziteta promene informacija koje se odnose na njih, i (iii) teškoca u prikupljanju ovih informacija. Kvanitativne informacije se koriste za merenje:

• vremena isporuke (% isporuke na vreme, % kašnjenja od 1 do 5 dana, preko 5 dana, itd),

• nivoa prihvatljivosti (% prihvatanja u razlicitim vremenskim intervalima, itd), • cene (cena po prihvatanju, itd).

Kvalitativne informacije se odnose na praćenje i merenje pokazatelja (zadovoljstvo kupca, socijalna odgovornost isporučioca). Informacije o zadovoljstvu kupca se skupljaju pomoću upitnika (odgovori se gradiraju sa: slažem se +, ne slažem se -, ili neutralan odgovor – 0; takođe se stepen gradacije može definisati i numerički (Likertova skala)). Izveštaj se daje u obliku histograma rezultata sa stanadrdnim statistickim parametrima: srednja vrednost, standardna devijacija. Slične analize se mogu uraditi za isporučioce sa aspekta socijalne odgovornosti.

Upravljanje rizikom kao alat za uspešan autsors. Autsors znači korišćenje treće strane za izvođenje nekih poslovnih aktivnosti u ime matične kompanije. Iako je veoma veliki rizik doneti odluku o autsorsu, polje veceg rizika su modeli upravljanja autsors aktivnostima i

82

partnerskog poslovanja. Rizici mogu biti: gubitak strateške kontrole, skriveni troškovi; kvalitet ugovorenih aktivnosti; usaglašenost sa regulatornim zahtevima.

Modeli za upravljanjem autsors aktivnostima. U cilju pronalaženja optimalnog modela za upravljanjem autsors aktivnostima, Thompson H. predlaže osnovni okvir u kome će se projekat odvijati. Naime, pre donošenje odluke, kompanija treba kritički sagledati koja su ocekivanja i pretnje u svim fazama procesa, a prvenstveno pre potpisivanja ugovora. Ono što čini okvir za uspešan autsors je:

• Moć – osnova kontrole. Kontrola aktivnosti će zavisiti od ravnoteže u moći obe kompanije. Izvori moći su finansijska sposobnost (velicina i likvidnost), struktura tržišta, kompetencije, vlasnička struktura i odnosi sa partnerima.

• Operacioni cilj. Omogucavanje outsorsing-a da aktivnosti budu integralni deo definisanog procesa.

• Rešavanje problema nepredviđenih okolnosti. Obostrana spremnost da se problem prevaziđe.

• Dostizanje kontrole nad procesom. Definisanje uloge i odgovornosti obe strane, kao i utvrđivanje KPI (ključnih indikatora performanse).

U dosadašnjoj praksi, većina kompanija koja je outsours-ovala aktivnosti, jedini dokument koji ima kao dokaz kontrole aktivnosti je Ugovor o poslovnoj sardanji. Ovakav ugovor često predstavlja osnovne stavke pregovora u vezi sa transakcionom cenom, odgovornostima i pravnim smernicama. Međutim, u procesu outsoursa, neophodna je druga dimenzija partnerstva - poverenje. Poverenje je ključni element u partneskim odnosima, jer on stimuliše razvoj novih elemenata drušvenog kapitala.

Andrew Chadwick- Jones je u svojoj publikaciji „Outsourced, But Not Out of Mind- Turning contractors into strategic partners“na osnovu istraživanja Mercer Management Consultinga, dao model dobre prakse kontrole nad „outsource“ aktivnostima. Model se sastoji od 8 elemenata, podeljenih u dve ključne faze: 1. Planiranje i selekcija, koja rezultira formalnim Ugovorom, 2. Razvoj partnerske strukture i merenja.

U zavisnosti od vrste kompanije i specificnosti aktivnosti koja se autsorsuje, željeni model može da ima:

• Taktički pristup, u slučajevima gde je dobavljac usluge veoma konkurentan i transakcioni troškovi su niski;

• Menadžerski pristup, u slučajevima kada su transakcioni troškovi niski, ali je dobavljac nedovoljno kompenentan;

• „Careful choice“ pristup, u slucajevima gde su troškovi visoki, ali je outsorce aktivnost jednostavna i veoma dobro mapirana;

• Strateški pristup se zahteva u slučajevima kada je dobavljač usluge generalno nezreo, kompetentnost limitirana, outsource aktivnost je kritična, kompleksna, nestandardna, multidisciplinarna i zahteva veliku stručnost.

U slučajevima kada se zahteva strateški pristup, gde je osnovni moto „dobiti više od partnera“, svih 8 elemenata (podfaza), mora biti implementirano, a to su: 1. Izbor autsors organizacije i „due diligence“- najvažniji korak, jer ukljucuje outsoursing

viziju, strategiju, ciljeve, gde se definišu procesi i kriterijumi.Menadžeri u ovoj fazi treba da se skoncentrušu na vrednosti, a ne na troškove. Takođe, kljucna cinjenica je da se upoznaju interni procesi dobavljaca usluge, vrednosti i kultura organizacije, kao i praksa u rešavanju problema.

2. Ugovaranje podrazumeva pregovaranje zasnovano na razumevanju procesa i vrednosti iz faze 1.

83

3. Tranziciono planiranje vremena, resursa, kao i „back up“ planova u slucajevima nezadovoljstva narucioca usluge. U ovoj fazi treba predvideti i trening zaposlenih u obe organizacije.

4. Uspostavljanje partnerstva se najbolje postiže formiranjem kompetentnih timova pod nadzorom top menadžmenta, regularni sastanci, promovisanje interkompanijskih vrednosti, efiktivnost, komunikaciju i poverenje.

5. Merenje performansi. Kljucni indikatori performanse (KPIs) trebaju biti odabrani na osnovu relevantnih podataka (kvalitet, troškovi, ispunjenje plana..). Takođe, KPIs treba obuhvatiti oblast u kome dobavljac ima najveci uticaj. Indikatori performanse trebaju biti merljivi u odnosu na plan, vrednost porudžbine, amortizaciju, isporuku na vreme.

6. Operativno povezivanje - procesi koji se outsource-uju moraju biti u potpunosti integrisani, tako da je neohodno implementirati „Demand-Supply“ procedure i obaviti zajednicki trening.

7. IT sistem igra centralnu ulogu u više outsource-ovanih operacija, tako da treba napraviti jasnu procesnu mapu koja povezuje dve kompanije. Funkcionalnost sistema i „interface“ treba biti testiran i validiran, tako da kompanija koja je narucilac usluge ima stalni pristup kriticnim podacima.

8. Upravljanje rizikom - proces koji mora biti zastupljen u svih 8 faza outsours-a.

Prikaz modela za farmaceutsku praksu. Principi ugovornih aktivnosti, prvenstveno ugovorne proizvodnje i kontrole kvaliteta je primenljiv koncept u farmaceutskoj idustriji jos od 1994. godine. Dobra proizvođačka praksa je od samog početka Ugovornu proizvodnju i kontrolu evidentirala kao zahtev u tački 7.

Ekspanzijom farmaceutskog biznisa, povecanjem nivoa usklađenosti, stvaraju se mesta izvrsnosti „site of exellance“ za određeni deo procesa, pa se danas, pored proizvodnje i kontrole kvaliteta najcešce outsourc-uju organizacije za istraživanje i razvoj leka (Contract Research Organisation-CRO), klinicka ispitivanja, marketinške aktivnosti. Postojanje Ugovora o nabavci (komercijalan ugovor) i Tehnicki ugovor je do sada bio dovoljan da se ispune zahtevi GMP-a. Mada se u Tehnickim ugovorima ili kako se još nazivaju Ugovori o kvalitetu, do detalja definišu uloge i odgovornosti obe strane, u svim segmentima, to u vecini slucajeva ne obezbeđuje potpunu kontrolu nad ugovorenim aktivnostima. Ni jedan ugovor ne može da predvidi rizike koji tokom procesa mogu da se dese, a narocito ne može da se ima uvid u performanse ugovorene aktivnosti.

Početkom ovog milenijuma, klasični GMP pristup, tradicionalno fokusiran na proizvodnju, se sve više približava poslovnom sistemu QMSa, pa ICH smernice Q8-Q10 predstavljaju revolucionarni koncept savremenog Famaceutskog sistema kvaliteta, koji daje smernice u svim fazama životnog ciklusa lekaod razvoja do pune eksploatacije i ukidanja proizvoda na tržištu.

Primena novih ICH smernica rezultirala je izdavanjem revidiranog poglavlja 7 u GMP vodiču, gde se od kompanija eksplicitno zahteva kontrola nad outsource procesima, u koje spadaju (pored proizvodnje i analize) :

• Kvalifikacija i validacija • Održavanje i kalibracija opreme • Skladištenje i distribucija • Generisanje artwork-a i štampanog materijala • Procena i nabavka ulaznih materijala • QP i druge profesionalne usluge kao što su GMP oditi • Čišcenje i depirogenizacija – sterilizacija pakovnog materijala • IT funkcije • Arhiviranje dokumentacije.

84

Ovakav holistički pristup u Farmaceutskom sistemu kvaliteta, reflektuje se u izmeni drugih poglavlja u GMP-u: Poglavlje 1 (Quality Management) i poglavlje 2 (Personnel). Imajući u vidu specifičnosti u farmaceutskoj industriji, autori predlažu sledeći model, koji se bazira na gore navedim principima, a što su i smernice novog GMPa. Akcenat se daje na:

• planiranju ciljeva, • ispunjenje regulatornih zahteva, • pracenju KPI, • preispitivanju od strane menadžmenta i • kontinuiranom poboljšanju.

Jasno se vidi da ključni elementi projekta outsoursinga (prihvatljivog gledišta kao projektni zadatak) podražavaju Demingov PDCA ciklus:

PLANIRANJE - Projektni zadatak, „Due diligence“, Izrada farmaceutskih ugovora; IZVRŠAVANJE - Ispunjenje regulatornih zahteva (varijacije, inspekcije), KPI identifikacija na koji direktno ima uticaj dobavljač; PRAĆENJE - Pracenje KPI u regularnim intervalima, Oditi dobavljaču usluge u regularnim intervalima; PREISPITIVANJE - Preispitivanje ciljeva, Preispitivanje ugovora, CAPA.

Takođe, na organizacionom nivou, navedeni projektni PDCA ciklus je podciklus novog, šireg organizacionog PDCA ciklusa. U slucaju organizacionog PDCA ciklusa:

PLANIRANJE - podrazumeva donošenje odluke o outsource-u (business case); IZVRŠAVANJE - podrazumeva gore navedene aktivnosti; PRAĆENJE - podrazumeva monitoring viših, oganizacionih KPI (profit kompanije). PREISPITIVANJE donete odluke o autsorsu.

Ukoliko u organizaciji postoji više projekata autsorsa (proizvodnja, kalibracija, transport, kontrola kvaliteta), generalni model upravljanja ce se uklopiti u model integrisanog menadžment sistema, koji za cilj ima kontinuirano poboljšanje. 4. Analiza slučaja u Farmaceutskoj praksi – transport lekova

Lekovi su velikom broju slučajeva osetljivi na svetlost, toplotu, vlažnost, pa se studijama stabilnosti lekova poklanja velika pažnja. Posledice neadekvatnih ambijentalnih uslova tokom proizvodnje, skladištenja i transporta mogu dovesti do pojave toksičnih degradacionih proizvoda u leku. Stoga je poslednjih godina izdat čitav niz smernica za procenu rezultata u slučajevima temperaturnih odstupanja tokom skladištenja, proizvodnje i transporta. Internacionalni transport lekova se u većini slučajeva poverava transportnim preduzećima koja koriste uobičajene transportne linije (avion, brodski, drumski prevoz).

Jedini način praćenja temperature tokom transporta je pomoću »data logera«, koji se stavljaju u tercijarno pakovanje leka i aktiviraju prilikom isporuke robe. U trenutku skladištenja leka na novu lokaciju, pomoću posebnog softwera se čita temperatura tokom transporta i procenjuje usaglašenost leka sa specifikacijama i studijama stabilnosti, na osnovu srednje kinetičke temperature. Imajući u vidu ovaj jako složen i kritičan proces, neophodno je predvideti sve aktivnosti kako bi kontrolisali ugovornu transportnu kompaniju.

Na organizacionom nivou, najčešće na Odboru za kvalitet kompanije prati se uticaj autsors aktivnosti na kompanijske ciljeve i praćenje ključnih indikatora performanse:

• aspekt kupca: da li je transport uticao na kvalitet proizvoda (% reklamacija, % odbačenih serija zbog neadekvatnog transporta, % neusaglašenih proizvoda tokom transporta);

• finansijski aspekt: da li je transport uticao na profit kompanije (% ostavarenja profita, % smanjenja troškova);

• aspekt internih procesa: da li je ubrzao isporuke (% isporuka na vreme);

85

• socijalni aspekt: poštovanje kulture i kompanijskih vrednosti obe kompanije, mogući transfer znanja (% izvršenih treninga u odnosu na plan).

Na osnovu analiziranih rezultata KIP, top menadžment preispituje donešenu odluku o autsorsu i može predložiti:

• Korektivne i preventivne mere, • Novi način transporta i/ili drugu transportnu (ugovornu) organizaciju. Ovakav PDCA model dovodi do kontinuiranog poboljšanja u kvalitetu poslovanja.

Predloženi PDCA model, primenjen na transport lekova kao »outsource« aktivnost, prikazan je u Tabeli 8.3.1.

Tabela 8.3.1. PDCA model za autsors projekat transport lekova

Table 8.3.1. PDCA model for the outsource project transportation of drugs

P

- Projektni zadatak - „Due diligence“ - Izrada farmaceutskih ugovora (SA/TA)

- Risk/benefit analiza. - Procena usaglašenosti načina transporta sa studijama stabilnosti (cold chain). - Izbor transportne kompanije. - Izrada komercijalnih i tehničkih ugovora sa jasno definisanim odgovornostima.

D

- Ispunjenje regulatornih zahteva (varijacije, inspekcije). - Identifikacija KPI na koji direktno ima uticaj isporučilac.

Definisanje KPIs - primer: - 100% isporuka prema planu, - 0 % isporuka duže od 15 dana, - 0 % isporuka sa temperaturnim odstupanjem manje od 0,2% neusaglašenog proizvoda tokom transporta.

C

- Praćenje KPI u regularnim intervalima. - Oditi dobavljaču usluge u regularnim intervalima.

- Analiza trendova rezultata KPI - Odit u transportnoj kompaniji

A

- Preispitivanje ciljeva - Preispitivanje ugovora - CAPA

- Definisanje izmena

Stalni razvoj nauke doveo je do novih standarda, u kojima se sve više poklanja pažnja

upravljanju autsors aktivnostima, kao kritičnoj fazi savremenog poslovanja. ISO 9001:2008 striktno zahteva da se upravlja autsors procesima na sledeći način: (i) uspostavljanje zahteva za njima, (ii) razvoj modela upravljanja, (iii) ocena i izbor isporučilaca, i (iv) razvoj i primena modela scorecard za praćenje i merenje ovih procesa. Ovde je prikazan model za upravljanje autsors aktivnostima, gde je upravljanje rizikom polazna osnova, ali i integracioni faktor svih faza u procesu autsorsa. Obzirom da je u farmaceutskoj praksi proces globalizacije veoma prisutan moguće je stvaranje „sites of exellance“ te je izražena sve veća potreba za ugovornom proizvodnjom, kliničkim studijama, različitim testiranjima, distribucijom. Zato ne izneneđuje nova verzija evropskog GMP vodiča u kome je jasno naveden zahtev upravljanje autsors aktivnostima. Novi model upravljanja autsors aktivnostima, testiran na procesu transporta lekova, kao ugovornoj aktivnosti, koji u svojoj osnovi ima PDCA pristup, čini se održivim modelom za savremeno farmaceutsko poslovanje. 5. Održivi razvoj farmaceutske kompanije - PLIVA Hrvatska

86

Sa više od 85 godina uspešnog farmaceutskog poslovanja, Pliva je danas članica Teva grupe, najveće generičke farmaceutske kompanije u svetu. Osnovni cilj ove kompanije je poboljšanje kvalitet života i zaštita zdravlja visokokvalitetnim i dostupnim lekovima. U skladu sa tim, Pliva posebnu pažnju posvećuje zaštiti životne sredine prilikom razvoja novih proizvoda i tehnologija, izgradnji novih pogona, a postojeće proizvodne procese nastoji unaprediti u skladu sa savremenim saznanjima i standardima iz područja zaštite okoline.

Zaštita okoline. Pliva se čitav niz godina opredeljuje za održivi razvoj posvećujući

posebnu pažnju očuvanju i zaštiti okoline, nastojeći da svede na najmanju moguću meru potencijalno štetne uticaje Plivinih aktivnosti i proizvoda na okolinu. Stoga nastoji da postojeće proizvodne procese unapredi u skladu sa savremenim saznanjima i standardima iz oblasti zaštite okoline, da optimizuje i preduzme odgovarajuće mere smanjenja emisije u okolinu. Pliva posebnu pažnju posvećuje zaštiti okoline prilikom razvoja novih proizvoda i tehnologija, kao i izgradnji novih pogona, sagledavajući mogući uticaj na okolinu. Ovakav način postupanja i delovanja omogućio je Plivi konkurentnost na globalnom nivou i usklađenost sa zahtevima hrvatskog zakonodavstva i zahtjevima drugih zainteresovanih strana. U naporima da se na najmanju moguću meru svedu potencijalno štetni uticaji Plivinih aktivnosti i proizvoda na okolinu, uključeni su svi, a posebno stručnjaci iz stručnih službi i stručnjaci iz proizvodnih pogona, čija delatnost može imati značajniji uticaj na okolinu.

Upravljanje energentima. Pliva je u svom razvoju usmerena na čistiju proizvodnju i tehnologije koje manje opterećuju okolinu. Primenom tehnologija sa manjim korišćenjem energije i prirodnih resursa, kao i tehnologija u kojima su emisije svedene na najmanju meru, postiže se očuvanje okoline ali i smanjuju troškovi. Razumljivo je da u tom slučaju, do povećanja potrošnje pare i električne energije (npr. u 2008. god.) može doći samo usled povećanja proizvodnje (Slika 8.3.1).

Slika 8.3.1. Potrošnja električne energije i vodene pare u trogodišnjem periodu Figure 8.3.1. Consumption of electricity and water steam in a three-year period

Upravljanje vodom. U posmatranom periodu nastavljen je trend smanjenja

korišćenja vode kao rezultat stalnih briga i mera preduzetih za smanjenje potrošnje vode, a time i smanjivanjem otpadnih voda koje se ispuštaju u okolinu (Slika 8.3.2).

87

Slika 8.3.2. Potrošnja vode u trogodišnjem periodu Figure 8.3.2. Water consumption in a three-year period

Ispuštanje otpadnih voda. U 2008. godini nastavljen je trend smanjivanja količine ispuštene otpadne vode u odnosu na 2007. i 2006. godinu. To je rezultat racionalizacije u potrošnji vode, kao i u njenom ispuštanju (Slika 8.3.3).

Kvalitet ispuštenih otpadnih voda. Količina i kvalitet otpadnih voda koje se ispuštaju sa lokacije određeni su dozvolama za ispuštanje otpadnih voda. Oscilacija i povremena odstupanja pojedinih pokazatelja od graničnih vrednosti štetnih i opasnih materija nastoje se i dalje rešavati, ne samo na nivou pogona, nego i na nivou čitave lokacije. Tako se npr. na jednoj lokaciji posvećuje posebna pažnja ujednačenom ispuštanju iz pojedinih pogona, kao i sakupljanje otpadnih voda radi spaljivanja materija koje se ne smeju ispuštati u vodu. Na drugoj lokaciji otpadna voda iz pogona, nakon predobrade ispušta se u dodatne spremnike, koji su opremljeni mernom opremom za monitoring, a u svrhu dodatne egalizacije i aeracije otpadnih voda.

Slika 8.3.3. Količina i kvalitet ispuštene otpadne vode Figure 8.3.3. Quantity and quality of discharged wastewater

Sa aspekta dugogodišnjeg ulaganja u društvenu zajednicu, a ciljem poboljšanja kvaliteta otpadnih voda, Pliva donira oko 610.000 kuna za nadzor rada kolektora. Donacija je namenjena za unapređenje sistema upravljanja i nadzora pumpnih stanica odvodnog sistema kolektora. Na odvodni sistem kolektora priključena su domaćinstva, privreda, kao i proizvodni pogoni grada i okoline, a priključen je i Plivin sistem za odvod predobrađenih otpadnih voda. U sklopu sistema kolektora su i dve pumpne stanice na ispustu u reku Savu, u čiji su nadzor i upravljanje uložena donirana sredstva.

Modernizacija sistema nadzora i daljinskog upravljanja stanicama će doprineti još većoj sigurnosti kolektora za okolinu i stanovništvo ovoga kraja. Najvažnija stavka ovog ulaganja upravo je povećanje sigurnosti stanovništva koje živi u okruženju kao rezultat boljeg

88

nadzora i sigurnijeg rada sistema kolektora. Osavremenjavanjem sistema nadzora postignut je 24-časovni nadzor rada ključnih elemenata za rad kolektora, čime se omogućava koordinacija u radu sa korisnicima sistema, kao što je npr. Pliva. Takođe, u slučaju eventualnih poteškoća u radu pumpi ili celog sistema kolektora omogućeno je znatno brže reagovanje i intervencija, što će osigurati još veću pouzdanost sistema.

Emisija štetnih gasova. Hrvatska je kao član Konvencije o promeni klime (UNFCCC, od 1996.) i zemlja u tranziciji za sada obavezna održati svoje emisije štetnih gasova na dozvoljeni nivo. Pliva svoje obaveze ispunjava pre svega time što redovno meri i nadzire svoje emisije u atmosferu. Tako su sve vrednosti emisija onečišćujućih materija, merene u posmatranom razdoblju, iz proizvodnih pogona i ložišta unutar propisanih graničnih vrednosti emisije.

Upravljanje otpadom. Period od 2006. do 2008. god. obeležen je daljim promenama zakonske regulative u RH u oblasti upravljanja otpadom, tj. prilagođavanju propisa zakonima EU. Takve promene značajno su se odrazile i na procese vezane za upravljanje otpadom u Plivi. Danas Pliva ima oko 70 vrsta i podvrsta prijavljenih opasnih i neopasnih otpada koje treba kontinuirano pratiti i zbrinjavati. Tim promenama i

prilagođavanjem novoj zakonskoj regulativi Pliva je reorganizovala svoje poslovanje na području upravljanja otpadom, pa je znatno unapredila i postupanje sa opasnim i neopasnim otpadom. U skladu sa tim, edukovani su radnici po svim pogonima, izvršeni su nadzori ovlašćenih sakupljača otpada, orjentacija je išla ka mestu nastanka otpada, tj. rešenja su se tražila u samim proizvodnim procesima kako bi se postigao snažniji, efikasniji i ekonomski isplativiji ssistem upravljanja

otpadom u kompaniji. Na donjim dijagramima (Slika 8.3.4) prikazan je trend količina nastalog i zbrinutog

neopasnog i opasnog otpada, kao i njihovo poređenje u toku tri godine. Rezultati prikazani na prvom dijagramu ne održavaju kontinuitet pada količine nastalog i zbrinutog opasnog otpada u 2008. godini. Razlog tome je činjenica da je 2008. godine, pored povećane proizvodnje, došlo do promene vlasnika, a samim tim i do uvođenja novih proizvoda i gašenje starih, što je dovelo do povećanih količina različitih vrsta otpada otpisom zaliha gotove robe i sirovina. Međutim, trend rešavanja otpada na mestu nastanka, redukcija njegove količine po jedinici proizvoda, kao i smanjenje ukupnih troškova upravljanja otpadom su nastavljeni. To se najbolje vidi iz činjenice da je i pored povećane ukupne proizvodnje, količina nastalog neopasnog otpada smanjena, što jasno govori o boljem nadzoru, selekciji i pripremi otpada na mestu nastanka. U skladu sa Bazelskom konvencijom, Pliva sav svoj opasni otpad izvozi u Austriju i Nemačku, budući da u RH još uvek ne postoje uređaji za sigurno i legalno zbrinjavanje takvog opasnog otpada.

89

Slika 8.3.4. Trend zbrinutog neopasnog i opasnog otpada Figure 8.3.4. Trend of disposed non-hazardous and hazardous waste

Odlaganje starih lekova. Plivin proizvodni program uključuje suve oralne i injektibilne oblike lekova, kreme/masti, bezreceptne lekove, citostatike i aktivne farmaceutske supstance. Tokom proteklog perioda, Pliva je u saradnji sa nadležnim gradskim i županijskim telima, pokrenula više organizovanih akcija zbrinjavanja starih lekova iz domaćinstava. Akcijom je tako ukupno prikupljeno oko 3500 kg starih lekova od građana grada Zagreba, Splita i Rijeke. Lekovi kojima je istekao rok važnosti mogu postati nedelotvorni i opasni po ljudsko zdravlje i moraju se odlagati u posebne spremnike, a potom uništiti spaljivanjem, kako njihov sadržaj ili produkti razgradnje, ne bi dospeli u okolinu. Stari lekovi predstavljaju višestruki javni problem, sa tri aspekata: ekološki, ekonomski i zdravstveni.

Ekološki, jer onečišćuju okolinu i kao opasan otpad zahtevaju posebno odlaganje i zbrinjavanje; ekonomski kroz nastale troškove zbog neupotrebljenih lekova i troškova posebnog zbrinjavanja; a zdravstveni jer pokazuju istrajnost pacijenata u primeni terapije.

Pliva i Gradski ured za zdravstvo, rad i socijalnu zaštitu, u saradnji sa Zavodom za javno zdravstvo grada Zagreba, 2008. godine su organizovali akciju zbrinjavanja starih lekova iz domaćinstava. Akcija, koja je trajala od marta do maja 2008. godine, predstavlja još jedan vredan doprinos očuvanju zdravlja građana i gradske okoline. Stručnjaci Odeljenja za farmako-epidemiologiju ZZJZ GZ-a analizirali su prikupljene lekove, kako bi se u poređenju sa prošlogodišnjim podacima mogli sagledati trendovi i dodatno upozoriti na važnost istrajnosti u primeni propisane terapije.

Pliva u potpunosti snosi troškove prikupljanja i zbrinjavanja starih lekova na siguran i prihvatljiv način, u skladu sa najvišim svetskim standardima za zbrinjavanje farmaceutskog otpada, a akcija se sprovodi u saradnji sa kompanijom CIAK, koja je ovlašćena za prikupljanje opasnog otpada. Na osnovu pokazatelja dobijenih 2007., Odeljenje za farmako-epidemiologiju ZZJZ GZ-a je preduzelo niz interventnih javnih zdravstvenih akcija sa ciljem povećanja saradnje pacijenata u primeni propisane terapije. Odaziv građana je i u Splitu, takođe, bio izuzetno dobar, a tokom nešto više od dva meseca prikupljena su tri kontejnera zapremine 700 litara. Ovlašćena kompanija CIAK vršila je svakodnevni nadzor spremnika, koji su bili postavljeni na ukupno devet lokacija, a praznila ih zavisno od dinamike punjenja.

90

Pitanja/Odgovori Questions/Answers Oblast 1: ODRŽIVI RAZVOJ

1. Koje su pojave najveći faktori aerozagađenja ?

• ozonske rupe kroz koje prolaze štetni UV zraci, koji izazivaju kancerogene bolesti;

• kisele kiše, koje imaju povećanu kiselost i vrlo negativan uticaj na šume i živi svet uopšte;

• fenomen staklene bašte, koja produkuje povećanu temperaturu sa negativnim posledicama.

2. Kako se sprovodi kontrola zagađenja životne sredine ? U cilju zaštite životne sredine od daljeg zagađivanja u mnogim zemljama su doneti odgovarajući standardi kojima se reguliše dozvoljena granica štetnih sastojaka u vazdušnoj i vodenoj sredini, u blizini industrijskih i drugih objekata.

3. Šta je biološki monitoring ? Biološki monitoring je definisan kao: „praćenje akumulacije zagađenih materija ili njihovih štetnih sastojaka u tkivima i organima, ali istovremeno i praćenje odgovarajućih biohemijskih, morfoloških, fizioloških i patoloških promena kod jedinke”.

4. Koje grupe uticaja se analiziraju prilikom identifikovanja uticaja na životnu sredinu? Uticaj na vazduh, uticaj na vodu, uticaj na zemljište, uticaj na prirodne resurse, uticaj na floru, uticaj na faunu i uticaj na ljude.

5. Koje aktivnosti se procenjuju pri razmatranju uticaja na životnu sredinu ? Obim aspekata životne sredine, učestalosti pojave aspekata životne sredine i ozbiljnosti posledica aspekata životne sredine.

6. Šta podrazumeva procena uticaja na životnu sredinu ? Ovlašćene organizacije prate i mere emisije u vazduh, kvalitet otpadnih voda i vrše karakterizaciju i kategorizaciju otpada. Rezultati monitoringa treba da verifikuju da li su proizvodni procesi tako konstruisani i vođeni da budu usklađeni sa tehničkim i operacionim karakteristikama postavljenim regulatornim i/ili internim zahtevima.

7. Koji su standardi danas razvijeni iz oblasti zaštite životne sredine ? Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine (EMS), ili “eko-menadžment sistemi”, koji predstavljaju instrumente za menadžment životnom sredinom sa visokim stepenom formalizacije i unifikacije, mogu biti na bazi nacionalnih standarda (BS 7750), međunarodnih standarda (ISO 14000) i smernica (EVRO-EMAS).

8. Navesti jednu od brojnih definicija održivog razvoja. • održivim se smatra stanje u kom se resursi koriste tako da buduće proizvodne

mogućnosti čovečanstva ostanu očuvane; • održivo je stanje u kom se resursi koriste tako da donose održivi prinos, ili

prirast; • sistem je ekološki održiv ukoliko ima svojstvo uravnoteženja.

9. Sa stanovišta održivosti, tj. koncepta održivog razvoja, energetski resursi mogu biti klasifikovani u dve široke kategorije. Koje ? Neobnovljivi ili nekontinuirani (fosilna goriva: ugalj, sirova nafta, prirodni gas, uranijum 235) i obnovljivi ili kontinuirani resursi (snaga vode, snaga plime i oseke, sunčeva energija, snaga vetra, toplota okeana i toplota Zemlje (geotermalna energija), biomasa (drvo, drvni otpad, gradski čvrsti otpad) i usevi).

10. Usaglašenost laboratorija farmaceutske industrije sa određenim zahtevima je zakonska obaveza u svim razvijenim zemljama. Šta omogućuje ovu usaglašenost ?

91

Za farmaceutsku industriju, zadovoljenje zahteva cEU GMP (current Good Manufacturing Practice) je nezaobilazno, s obzirom da je zakonska obaveza primena principa i zahteva dobre proizvođačke prakse u okviru koje se pominju i zahtevi za kontrolu kvaliteta proizvedenih proizvoda, što je posebno značajno sa aspekta povećanja konkurentnosti. Sa druge strane, akreditacija laboratorija kontrole kvaliteta znači internacionalnu prihvaćenost tih rezultata, kao i dokazanu nezavisnost i tehničku kompetentnost ovih laboratorija, čime one stiču mogućnost za širenje svog obima posla i različite vidove međulaboratorijske saradnje kao što su provere osposobjenosti, međulaboratorijska poređenja, podugovaranje i zajednička ulaganja.

Oblast 2: OTPAD i ZAKONSKE REGULATIVE

1. Koje Konvencije se odnose na kontrolu otpada i njihovom odlaganju ?

Bazelska konvencija o kontroli prekograničnog kretanja opasnog otpada i njihovom odlaganju. Roterdamska konvencija o proceduri za neke opasne hemikalije i pesticide u međunarodnoj trgovini (PIC konvencija). Stokholmske POPs konvencije o dugotrajnim organskim zagađujućim materijama.

2. Šta predstavlja GHS dokument (tzv. "Ružičasta knjiga") ?

3. Postoji više vrsta čvrstog otpada zavisno od njihovog porekla i prirode. Koje su četiri glavne kategorije otpada ?

GHS postavlja klasifikaciju definisanih opasnih materija kao i obezbeđivanje neophodne informacije o načinu primene sistema. Na osnovu elemenata GHS dobija se mehanizam, na osnovu kojeg se, za bilo koji opasan sistem, može odlučiti da li je proizveden ili plasiran proizvod opasan; takođe, treba pripremiti tabelu ili listu sigurnosnih podataka.

Prirodni otpad; Otrovni otpad; Reciklažni otpad; Natopljen otpad, Bolnički otpad.

4. Prema uputstvu EU kroz koliko i kojih koraka se može drastično smanjiti količina otpada ? • pri samom nastajanju otpada (proizvodi sa manje ambalaže, zeleni proizvodi,

tehnologije proizvodnje sa što manje otpada, manja količina opasnih hemikalija u proizvodima);

• reciklažom i ponovnom upotrebom; • drastičnim pooštravanjem odlaganja na deponije i kontrolu deponija.

5. Koji su najveći generatori opasnog otpada u Srbiji ? Najznačajniji generatori opasnog otpada su velika industrijska postrojenja. Izvori opasnog otpada, između ostalih, uglavnom su: energetika, farmaceutska industrija, hemijska industrija, prehrambena industrija, industrija ambalaže.

6. Da li se i kako tretira opasan otpad u Srbiji ? Trenutno u Srbiji nema izgrađenih objekata za skladištenje opasnog otpada, nema postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, nema postrojenja za termičku destrukciju-spaljivanje, nema deponija za odlaganje opasnog otpada i pepela iz postrojenja za spaljivanje. Jedino rešenje za bezbedno zbrinjavanje opasnog otpada je izvoz u zemlje EU koje poseduju ovu vrstu objekata.

7. Koja dokumentacija je neophodna za izvoz opasnog otpada ? Uverenje o karakterizaciji otpada; Polisa transportnog osiguranja opasne otpadne materije u međunarodnom prevozu; Odobrenje države uvoza da će se otpad preraditi, odnosno odložiti na ekološki način; Odobrenja država tranzita kroz koje otpad prolazi.

8. Šta se podrazumeva pod tretmanom opasnog otpada ?

92

Tretman opasnog otpada podrazumeva termičku destrukciju otpada. Uništenje opasnog otpada je najefikasnije u postrojenju za insineraciju prema proceduri koja obezbeđuje uništenje bez negativnog uticaja na životnu sredinu, o čemu se izdaje odgovarajući sertifikat. Navedeno postrojenje poseduje insinerator sa rotacionom peći u kome je moguće obraditi i čvrsti i tečni otpad.

9. Koji je pozitivan efekat spaljivanja otpad ? Osim spaljivanja otpada i rešavanja problema deponovanja otpada, u evropskim postrojenjima za spaljivanje otpada, usvojen je koncept iskorišćenja energije od spaljivanja za proizvodnju toplotne ili električne energije.

10. Prema aneksu I Bazelske konvencije, farmaceutski otpad, kao deo opasnog otpada, podeljen je u tri kategorije. Koje ? • otpad koji potiče iz proizvodnje i pripreme farmaceutskih

proizvoda; • otpad od farmaceutskih proizvoda, droga, lekova; • otpad iz proizvodnje, formulacije i korišćenja biocida i

fitofarmaceutskih proizvoda. Oblast 3: KATEGORIZACIJA OTPADA

1. Šta se podrazumeva pod otpadom ?

Pod otpadom se podrazumeva svaki materijal ili predmet koji nastaje u toku obavljanja proizvodne, uslužne ili druge delatnosti, predmeti isključeni iz upotrebe, kao i otpadne materije koje nastaju u potrošnji i koje sa aspekta proizvođača, odnosno potrošača nisu za dalje korišćenje i moraju se odbaciti.

2. Na koliko načina se može podeliti otpad ? Otpad se deli prema sastavu, prema mestu nastanka, prema toksičnosti.

3. Kako se klasifikuje otpad prema Direktivi (kontrolisani otpad) ? Komunalni čvrsti otpad (kućni otpad), Komercijalni otpad, Industrijski otpad, Otpad od izgradnje/rušenja (aktivni i inertni otpad), Opasan otpad (kontrolisani otpad koji se smatra opasnim ili teškim za čuvanje, preradu ili odlaganje).

4. Šta je opasan otpad ? Otpad koji ima bar jedno od svojstava koje ga čine opasnim (eksplozivnost, zapaljivost, sklonost oksidaciji, organski je peroksid, akutna otrovnost, infektivnost, sklonost koroziji, u kontaktu sa vazduhom oslobađa zapaljive gasove, u kontaktu sa vazduhom ili vodom oslobađa otrovne supstance, sadrži toksične supstance sa odloženim hroničnim delovanjem, kao i ekotoksične karakteristike), kao i ambalaža u kojoj je bio ili jeste spakovan opasan otpad.

5. Šta su neopasan i inertni otpad ? Neopasan otpad je otpad koji nema karakteristike opasnog otpada. Inertni otpad je otpad koji nije podložan bilo kojim fizičkim, hemijskim ili biološkim promenama; ne rastvara se, ne sagoreva ili na drugi način fizički ili hemijski reaguje.

6. Šta se podrazumeva pod komunalnim otpadom ? Otpad iz domaćinstava (kućni otpad) i komercijalni otpad, odnosno otpad koji se sakuplja sa određene teritorije, najčešće opštine, u skladu sa propisima i planovima opštine. Kućni otpad je otpad iz domaćinstava koji se svakodnevno sakuplja, kao i posebno sakupljen opasan otpad iz domaćinstava, kabasti otpad, baštenski otpad i slično. Komercijalni otpad je otpad koji nastaje u preduzećima, ustanovama i drugim institucijama koje se u celini ili delimično bave trgovinom, uslugama, kancelarijskim

93

poslovima, sportom, rekreacijom ili zabavom, osim otpada iz domaćinstva i industrijskog otpada.

7. Šta je biodegradabilni otpad ? Otpad koji je pogodan za anaerobnu ili aerobnu razgradnju (hrana, baštenski otpad).

8. Šta je medicinski otpad ? Pod medicinskim otpadom se podrazumeva sav otpad, opasan ili neopasan, bez obzira na njegov sastav, osobine i poreklo. Generiše se pri pružanju zdravstvenih usluga (dijagnostika, prevencija, lečenje i istraživanja u oblasti humane i veterinarske medicine). Nastaje u medicinskim ustanovama, zdravstvenim centrima i ordinacijama pri pružanju zdravstvenih usluga, u medicinskim istraživačkim centrima ili laboratorijama.

9. Šta je veterinarski otpad ? Veterinarski otpad je otpad nastao u ustanovama i ordinacijama zdravstvene zaštite životinja. Ovaj otpad predstavljaju heterogenu smešu klasičnog komunalnog otpada i opasnog otpada.

10. Kako se kategoriše medicinski otpad prema udelu opasnih materija ? U ukupnoj količini nastalog medicinskog otpada, prosečno oko 15% čini opasni otpad, dok je ostalih 85% klasičan komunalni otpad. Najveći udeo opasnog otpada nastalog u zdravstvenim ustanovama čini infektivni otpad (80 %). Udeo drugih vrsta otpada je mnogo manji - oštri predmeti (8 %), hemijski otpad (5 %), patološki otpad (3 %) farmaceutski otpad (sem citostatika), citostatici i ambalaža od citostatika (2 %).

11. Prema Zakonu o medicinskom otpadu, medicinski otpad je heterogena mešavina kojih otpada ? Medicinski otpad je heterogena mešavina: komunalnog otpada, infektivnog, patoanatomskog, farmaceutskog i laboratorijskog otpada, dezinficijenasa i ambalaže, kao i radioaktivnog i opasnog hemijskog otpada.

12. Pod farmaceutskim otpadom se u širem smislu podrazumeva otpad koji nastaje u proizvodnji i prometu lekova, pomoćnih lekovitih i medicinskih sredstava. Uključuje farmaceutske proizvode, lekove i hemikalije koji su rasuti, pripremljeni a neupotrebljeni ili im je istekao rok upotrebe, ili se moraju odbaciti iz bilo kojeg razloga.

Šta je farmaceutski otpad ?

13. Farmaceutski otpad se po mestu svog nastajanja može grupisati u dve glavne grupe. Koje? • Otpad koji nastaje u ciklusu proizvodnje lekova, pomoćnih lekovitih i medicinskih

sredstava, tj. u industrijskim okvirima; • Otpad poreklom od lekova sa isteklim rokom upotrebe koji se može naći u

skladištima veledrogerija, apoteka i sl., ili od humanitarne pomoći. 14. Na osnovu koja tri kriterijuma i kako se otpad obeležava u Evropskom katalogu

otpada ? Svaki tip otpada poseduje klasifikacioni broj ili sopstveni kod, koji se sastoji od 6 cifara, a može imati i zvezdicu iza cifara koja označava da otpad spada u opasan (infektivni) otpad: • poreklo otpada tj. industrijske grane ili sektora iz koga potiče otpad (prve dve

cifre, npr. 18). • proces tokom kojeg nastaje otpad (druge dve cifre, npr. 18-01, lečenje). • tip otpada (treći par cifara, npr. 18-01-03*, infektivni).

15. Kako se definišu kategorije otpada po tipu i boji ? Neopasan otpad (obeležen crnom bojom bez zvezdice): obuhvata sav otpad koji

je označen kao otpad koji nije opasan.

94

Apsolutno opasan otpad (označen crvenim slovima sa zvezdicom): sav otpad koji je označen šifrom za apsolutno opasan otpad.

Naknadno zaraženi otpad (označen plavim slovima sa zvezdicom): bilo koji otpad koji je klasifikovan kao naknadno zaraženi otpad.

16. Kojim bojama se, prema sistemu klasifikacije otpada, vrši obeležavanje medicinskog otpada u Srbiji ? Žuta – infektivni otpad; Crvena – opasan otpad; Braon – patoanatomski otpad; Crna – komunalni otpd; Zelena – reciklažni otpad.

Oblast 4: UPRAVLJANJE OTPADOM i CASE STUDY

1. Šta je upravljanje otpadom ?

Upravljanje otpadom predstavlja sprovođenje propisanih mera za postupanje sa otpadom u okviru sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana i odlaganja otpada, uključujući i nadzor nad tim aktivnostima i brigu o postrojenjima za upravljanje otpadom posle zatvaranja.

2. Kada je nastala potreba za upravljenje otpadom u Srbiji ? U periodu ubrzane industrijalizacije zemlje, koga je pratila realna opasnost od iscrpljivanja nekih strateških resursa u vrlo kratkom vremenskom periodu i progresivni rast ukupne količine svih vrsta čvrstog otpada. Ta dešavanja nije pratila odgovarajuća politika zaštite životne sredine, pa je neadekvatno upravljanje otpadom jedan od najvećih problema sa aspekta zaštite životne sredine Republike Srbije i isključivo je rezultat neadekvatnog stava društva prema otpadu.

3. Na kojim zakonima se zasniva postojeća zakonska regulativa iz oblasti upravljanja otpadom u Srbiji ? • Zakon o zaštiti životne sredine. • Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu. • Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagaivanja životne sredine IPPC. • Zakon o prevozu opasnih materija. • Zakon o potvrđivanju Bazelske konvencije o kontroli kretanja opasnih otpada.

4. Koja su tri glavna cilja u rukovanju higijenskim otpadom, koje svi proizvođači otpada mogu da ostvare ? • Zaštita svih lica koja učestvuju u lancu upravljanja otpadom i svih članova opšte

populacije. • Zaštita životne sredine. • Smanjenje odlaganja na deponiju na najmanju moguću meru.

5. Koji su osnovni i sekundarni ciljevi upravljanja medicinskim otpadom ? Uvođenje zdravstveno bezbednog i, sa aspekta zaštite životne sredine, prihvatljivog načina postupanja sa medicinskim otpadom. Pored ovog, sekundarni ciljevi koji se postavljaju su: • Uspostavljanje sistema upravljanja otpada harmonizovanog sa praksom i

regulativom EU; • Smanjenje rizika od obolevanja profesionalno eksponiranih lica i opšte

populacije; • Smanjenje zagađivanje životne sredine; • Omogućavanje reciklaže pojedinih frakcija iz medicinskog otpada.

6. Koji je tok upravljanja medicinskim otpadom prema Pravilniku o skladištenju, tretmanu i odlaganju otpada, kao i Pravilniku o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada ? Kategorizacija otpada, Obeležavanje otpada, Rukovanje otpadom, Odvajanje otpada, Sakupljanje otpada, Skladištenje otpada, Transport otpada, Putevi odlaganja otpada.

95

7. Šta je infektivni medicinski otpad ? Opasan otpad u čvrstom ili tečnom stanju, koji predstavlja rizik od pojave infekcija, a njega čine: otpad koji se stvara prilikom pružanja zdravstvene zaštite, zavojni materijal i tuferi umrljani krvlju i telesnim tečnostima, ulošci, pelene, posude za patogeni infektivni materijal, kulture i podloge za zasejavanje, otpad koji nastaje pri proizvodnji vakcina i seruma, materijal kontaminiran krvlju, krv, proizvod krvi (serumi, plazma), patološki otpad kao što su tkiva, organi, delovi tela, i telesne tečnosti, itd.

8. Kako se postupa sa infektivnim otpadom ? Infektivni otpad nastaje svakodnevno, redovnim aktivnostima u pružanju zdravstvenih usluga u zdravstvenim stanicama, ambulantama i u domovima pacijenata. Male količine infektivnog otpada neophodno je razdvojiti na mestu nastanka i bezbedno prevesti do domova zdravlja gde će biti skladištene i kasnije obrađene u sklopu CTP sistema.

9. Kako se pakuje infektivni otpad ? Unutrašnje pakovanje - sav infektivni otpad mora da bude bezbedno upakovan u odgovarajuću ambalažu (označene žute kese i kontejneri za oštre predmete) koja mora da bude jasno obeležena deklaracijom, sa mestom i vremenom nastanka otpada itd. Unutrašnje pakovanje neophodno je postaviti u odgovarajuće spoljašnje pakovanje. Spoljašnje pakovanje - ne zahteva sertifikat UN, ali mora da ispunjava sledeće uslove: mora da bude čvrsto; mora da ima mogućnost zatvaranja (poklopac itd.); mora da bude nepropusno za vodu. Spoljašnje pakovanje može biti bilo koje boje (preporuka je da bude žuto) i ne mora da bude obeleženo ni na koji način (preporuka je da poklopac bude obeležen međunarodnim simbolom za infektivni otpad). Preporuka je da bude napravljeno od materijala koji omogućava lako čišćenje i dezinfekciju (plastika ili metal, itd). Unutrašnje i spoljašnje pakovanje zajedno se nazivaju „kombinovano pakovanje”.

10. Kako se transportuje infektivni otpad ? Kombinovano pakovanje (sa čvrsto zatvorenim poklopcem) treba pažljivo utovariti u vozilo za transport do skladišta infektivnog otpada u zdravstvenoj ustanovi. Kontejner mora da se postavi u odeljak koji je odvojen od vozača i eventualnih putnika (npr. u prtljažnik). Treba voditi računa o tome da se ne stavlja blizu hrane ili teških predmeta koji bi mogli da oštete kombinovano pakovanje u toku transporta. Ukoliko se prate ova uputstva, moguće je bezbedno prevoziti otpad, bez potrebe za: posebno modifikovanim i obeleženim vozilima; obučenim vozačima (osim obuke pri nesrećnim slučajevima); posebnom dokumentacijom, kao što je tovarni list; posebnom bezbednosnom opremom.

11. Šta se podrazumeva pod skraćenicom ADR ? Infektivni otpad obuhvaćen je Međunarodnim propisima za prenos opasnih supstanci drumskim saobraćajem, koji su poznati pod skraćenicom “ADR”. Ovi propisi donose veoma stroga uputstva za transport infektivnog otpada drumskim saobraćajem, koja bi, kada bi se primenjivala u svim slučajevima, dovela do ogromnih logističkih problema. Ovi propisi ipak dozvoljavaju određenu fleksibilnost u slučaju da se prevozi mala količina infektivnog otpada, prema uputstvima koja omogućuju primenu različitih izuzetaka koje predviđaju ADR (unutrašnje pakovanje, spoljašnje pakovanje, utovar otpada u vozilo).

12. Šta je studija slučaja (case study) ?

96

Studija slučaja predstavlja opis onoga što se dogodilo u stvarnoj kompaniji ili industriji u toku određenog vremenskog perioda. Studija slučaja prikazuje situacije (izazove, šanse, probleme) sa kojima se menadžeri suočavaju i u kojima moraju donositi odluke koje se, vrlo često, tiču promene strategije kompanije.

13. Kako se izvodi analiza studije slučaja ? Analiza studije slučaja izvodi se kroz nekoliko ključnih koraka: • Ključne činjenice o kompaniji. • Istorija kompanije, razvoj i trenutna situacija. • SWOT analiza. • Ključni problemi kompanije. • Preporuke za rešavanje identifikovanih problema. • Konkretni koraci kompanije.

Pitanja Odgovori

Oblast 1: ODRŽIVI RAZVOJ

1. Opisati stanje životne sredine danas. 2. Kakav je značaj biološkog monitoringa u istraživanju stanja životne sredine ? 3. Mesto i uloga bioloških markera u proučavanju uticaja faktora životne sredine na

organizam. 4. Kakav je uticaj velikih međunarodnih korporacija danas na životnu sredinu ? 5. Šta su eko-sela ? 6. Kako se vrši procena stvarnih i potencijalnih uticaja na životnu sredinu ? 7. Šta su sitemi upravljanja zaštitom životne sredine ? 8. Značaj koncepta održivog razvoja. 9. Šta obuhvataju smernice dobre proizvođačke prakse ? 10. Da li je obavezna usaglašenost industrije sa zahtevima međunarodnih standarda ? Oblast 2: OTPAD i ZAKONSKE REGULATIVE

1. Kako se rizični kućni (komunalni) otpad kategoriše prema stavovima Evropske

komisije (direktorata za zaštitu životne sredine) ? 2. Koje su osnovne karakteristike opasnog otpada ? 3. Navesti međunarodne oznake za različite vrste opasnosti. 4. Šta čini relevantnu zakonsku regulativu u pogledu sprovođenja prekograničnog

kretanja otpada? 5. Navesti i objasniti šemu izvoza opasnog otpada. 6. Kako se uništava opasan otpad u razvijenim zemljama ? 7. Objasniti koncept iskorišćenja energije tretmanom otpada. 8. Šta je organizovano upravljanje otpadom ? 9. Kakve su odgovornosti i obaveze subjekata u upravljanju otpadom ? 10. Kako se postupa sa laboratorijskim otpadom ? Oblast 3: KATEGORIZACIJA OTPADA

1. Šta se podrazumeva pod otpadom ? 2. Šta je medicinski otpad ? 3. Šta je inertni otpad ? 4. Šta je biodegradabilni otpad ? 5. Kako se kategoriše medicinski otpad prema udelu opasnih materija ?

97

6. 7.

Šta je farmaceutski otpad? Kako se može grupisati farmaceutski otpad po mestu svog nastajanja

8. Na osnovu koja tri kriterijuma i kako se otpad obeležava u Evropskom katalogu otpada ?

?

9. Kako se definišu kategorije otpada po tipu i boji ? 10. Prema sistemu klasifikacije otpada opisati kojim bojama se vrši obeležavanje

medicinskog otpada u Srbiji. Oblasti 4: UPRAVLJANJE OTPADOM i CASE STUDY

1. Koji su osnovni i sekundarni ciljevi upravljanja medicinskim otpadom ? 2. Koji je tok upravljanja medicinskim otpadom prema Pravilniku o skladištenju,

tretmanu i odlaganju otpada, kao i Pravilniku o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada ?

3. Šta je infektivni medicinski otpad i kako se sa njim postupa ? 4. Kako se pakuje infektivni otpad ? 5. Kako se transportuje infektivni otpad ? 6. Šta se podrazumeva pod skraćenicom ADR ? 7. Šta je studija slučaja (case study) ? 8. Kako se izvodi analiza studije slučaja ? 9. Koje su najznačajnije koristi od izučavanja studija slučaja ? 10. Zašto je korisno pisati i izučavati studije slučaja?

LITERATURA

Abdulla F., Qdais H., Rabi A., Site investigation on medical waste management practices in northern Jordan, Waste Management 28 (2008) 450–458. ADR, European Agreement concerning the international carriage of dangerous goods by road and protocol of signature, (www.unece.org), New York, 2007. Ahmed R., Hospital Waste Management in Pakistan: Case Study Report Special Waste Fractions: Hospital Waste, WASTE, August 1997. Almuneef M., Memish Z., Effective medical waste management: it can be done, American Journal of Infection Control 31 (2003) 188–192. doi: 10.1067/mic.2003.43. Askarian M., Vakili M., Kabir G., Results of a hospital waste survey in private hospitals in Fars province Iran, Waste management 24 (2004) 347–352. doi: 10.1016/j.wasman.2003.09.008. Baghaee D., Principles of Medical Waste Management, Shaharab, Tehran, 2000. Bakoglu M., Karademir A., Ayberk S., An evaluation of the occupational health risks to workers in a hazardous waste incinerator, Journal of Occupational Health 46 (2004) 156–164. Becher S., Lichtnecker H., Immunological aspects and affections of rubbish collectors caused by Bioaerosols, Journal of Occupational Health 44 (2002) 125–130. Biočanin R., Procena rizika i mere zaštite od akcidenata, RMUP Srbije, Bezbednost 5 (1991). Biočanin R., Zaštita radne i životne sredine u uslovima hemijske kontaminacije, PMF, Univerzitet u Novom Sadu, 1999. Blackman W., Basic Hazardous Waste Management, 2nd Ed., Chapter 12, Lewis Publishers, CRC Press, NY, 1996.

98

Blenkharn J., Standards of clinical waste management in UK hospitals, The Journal of Hospital Infection 62 (2006) 300–303. Borg M., Safe disposal of clinical waste: where is the science? The Journal of Hospital Infection 62 (2006) 243–244. Božanić V., Stokić D., Normativno regulisanje kvaliteta, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2007. Burton I., Planning emergency responce system for chemical accidents, Adminitrative Guidelines, WHO, Regional office for Europe, Copenhagen, 1981. CDC, Isolation Techniques for Use in Hospitals, Centers for Disease Control: Atlanta, USA, 1991. CEFIC, European Chemical Industry Council, Brussels, 2007: http: www.ericards.net Chadwick-Jones A., Outsourced, but not out of mind, Mercer Management Journal, 2009. Chen P., Hinton S.M., Realtime interviewing using the world wide web. Sociological Research Online 4 (1999), http://www.socresonline.org.uk/socresonline/4/3/chen.html Chintis V., Chintis S., Vaidya K., Ravikant S., Patil S., Chintis D., Bacterial population changes in hospital effluent treatment plant in central India, Water Research. 38 (2004) 441–447. Coronel B., Durosellet P., Behrt H., Moskovtchenko J., Freney J., In situ decontamination of medical wastes using oxidative agents: a 16-month study in a polyvalent intensive care unit, The Journal of Hospital Infection 50 (2002) 207–212. Collins C., Kennedy D., Microbiological hazards of occupational needlestick and other sharps injuries, J. Appl. Bacteriol. 62 (1987), 385-402. Damani N., Mannuel of Infection Control Procedures, 3rd ed. London: GMM, 2003. Da Silva C., Hoppe A., Ravanello M., Mello N., Medical wastes management in the south of Brazil, Waste Management 25 (2004) 600–605. EPA, Environmental Protection Agency, Medical waste management and disposal Pollution Technology Review No 200, Washington DC: USA, 1991. EU Guide to Good Manufacturing Practice, European Commission, Enterprise Directorate − General, Brussels, 2003. Gavrilović M., Primena i sertifikacija menadžmenta kvalitetom na autsors procesima, Kvalitet- poslovna politika, 2009. Griffin R., Principles of Hazardous Materials Management, Lewis Publishers Inc., Michigan, USA, 1989. Hagberg C., Radulescu A., Rex J., Necrotizing fascilitis due to group A after an accidental needlestick injyru, N. Engl. J. Med. 337 (1997) 1699-1702. Health Technical Memorandum 07-01: Safe Management of Healthcare Waste Published by UK Government, Department of Health, 30 November, 2006. Henry G., Heinke G., Environmental Science and Engineering, Pretence-Hall, 1996. Holstein J., Gubrium J., The Active Interview, Qualitative Research Methods Series, Newbry Park: Sage, 1995. IBS, BSI 25999, London, 2006. ICH guideline Q10, Pharmaceutical Quality System, 2009. ILO, International Labour Organisation, Encyclopaedia of Occupational Health and Safety, vol I - III, Geneva, 1983. IPCS, International Programme on Chemical Safety and CEC, Commission of the European Communities, International Chemical Safety Cards, 2008. Ippolito G., Puro V., Occupational human immunodeficiency virus infection in health care workers: worldwide cases through September 1997, Clin. Infect. Dis. 28 (1999) 365-383. ISO 13485, Geneva, 2003. ISO 17025, Geneva 2007. ISO 9000 series, Geneva, 2010.

99

Iyer A., Community Participation In Waste Management Experiences: of a Pilot Project in Bangalore, India, WASTE, September 2001. Jakšić S., Biočanin R., Obezbeđenje od hemijskih udesa u miru, Novi glasnik 3-4/96, VIZ, Beograd, 1996. Jang Y., Lee C., Yoon O., Kim H., Medical waste management in Korea, Journal of Environmental Management 80 (2006) 107–115. Karademir A., Health risk assessment of PCDD/F emissions from a hazardous and medical waste incinerator Turkey, Environmental International 30 (2004) 1027–1038. Klangsin P., Medical waste treatment and disposal methods used by hospitals in Oregon, Washington and Idaho, J. Air Waste Managem. Assoc. 48 (1998) 516–526. Kuka M., Prirodne nauke u službi ekologije, Beograd, 2003. Kuka M., Đorđević J., Pojmovne i teorijske osnove obrazovanja za održivi razvoj, MMX, Beograd, 2006. Law on carriage of dangerous goods, Republic of Serbia, 2002. Lee B., Ellenbecker M., Moure-Eraso R., Analyses of the recycling potential of medical plastic wastes, Waste Management 22 (2002) 461–470. Lee C., Huffman G., Medical Waste Management/ Incineration”, Journal of Hazardous Materials 48 (1996) 1-30. Levendis Y., Atal A., Carlson J., Quintana M., PAH and soot emissions from burning components of medical waste: examination/surgical gloves and cotton pads, Chemosphere 42 (2001) 775–783. doi: 10.1016/S0045-6535(00)00251-4. [PubMed]. Liberti L., Tursi A., Costantino N., Ferrara L., Nuzzo G., Optimization of infectious hospital waste management in Italy, Part II. Waste characterization by origin, Waste Management Research 14 (1996) 417–431. Loch C., Huchzermeier A., Management Quality and Competitiveness: Lessons from the Industrial Excellence Award, Springer-Verlag, Berlin, Heidelberg, 2008. Lyod L., Working Paper on Small-Scale Incineration, East & Southern Africa Healthcare Waste Management Meeting, Peacock Hotel, Dar es Salaam, 9th-11th June, 2003. Massrouje H., Medical waste and health workers in Gaza governorates, Eastern Mediterranean Health Journal 7 (2001) 1017–1024. Manyele S., Anicetus H., Bilia M., Globalization and its Effects on Medical Waste Management in Tanzania, IET Annual Conference and General Meeting, AICC Arusha, Tanzania, (2003), 76-92. Mato R., Kaseva M., Critical review of industrial and medical waste practices in Dar es Salaam City, Resources, Conservation & Recycling 25 (1999) 271–287. Mato R., Kassenga G., A study on problems of management of medical solid wastes in Dar es Salaam and their medical measures, Resources, Conservation & Recycling 21 (1997) 1–16. Mayhall C., Hospital Epidemiology and Infection Control, 3rd ed. Philadelphia: Lippincot and Williams & Wilkins, 2004. Milićević V., Ilić B., Ekonomika poslovanja, FON, Beograd, 2009. Miyazaki M., Imatoh T., Une H., The treatment of infectious waste arising from home health and medical care services: Present situation in Japan, Waste Management 27 (2007) 130–134. Mohee R., Medical wastes characterisation in healthcare institutions in Mauritius, Waste Management 25 (2005) 575–581. Muhlich M., Scherrer M., Daschner F., Comparison of infectious waste management in European hospitals, The Journal of Hospital Infection 55 (2003) 260–268. Mukesh Y., Hospital waste – a major problem, JK-Practitioner 8 (2001) 276–202. Nacionalni vodič dobre prakse, Bezbedno upravljanje medicinskim otpadom, Republika srbija, Ministarstvo zdravlja, Beograd, Maj 2009.

100

Neuman W., Social Research Methods: Qualitative and Quantitative Approaches. Needham Hights: Allyn and Bacon; 1994. NHCWMP, National Healthcare Waste Management Plan, Ministry of Health, 2003. Or I., Akgill M., An optimisation approach for locating a hazardous waste disposal facility in Istanbul, Waste Management Research Journal 12 (1994) 495–506. Ordinance on carriage of dangerous goods, Republic of Serbia, 2002. Patil G., Pokhrel K., Biomedical solid waste management in an Indian hospital: a case study, Waste management 25 (2005) 592–599. Pike A., Laboratory-associated infections: summary and analysis of 3921 cases, Health Lab. Sci. 13 (1976), 105-114. Ponka A., Kaski A., Recommendation for the management of waste from healthcare facilities in Helsinki, Waste Management Research 14 (1996) 145–150. Prüss A., Giroult E., Rushbrook D., Safe Management of Wastes from Health-care Activities, World Health Organization: Geneva; 1999. Ramu G., Quality in Outsourcing, ASQ, 2008. Ray M., Roychoudhury S., Mukherjee G.,, Lahiri T., Respiratory and general health impairments of workers employed in a municipal solid waste disposal at an open landfill site in Delhi, Int. J. Hygiene and Environmental Health 208 (2005) 255–262. Schofield D., How to apply risk assessment techniques to outsoursing, BioPharm International, 23(7), 2010. Scottish Hospitals Technical Note : Management and disposal of clinical waste, Published by UK Government, Department of Health, NHS Property and Environment Forum, 2000. Sigsgaard T., Malmros P., Nersting L., Petersen C., Respiratory disorders and atopy in Danish refuse workers, Am. J. Respir. Critical Care Medicine 149 (1994) 407–1412. Standard ISO IEC 17025:2005, General Requirements for the Competence of Testing and Calibration Laboratories (Opšti zahtevi za kompetentnost laboratorija za ispitivanje i laboratorija za etaloniranje). Tamplin S., Davidson D., Powis B., Issues and options for the safe destruction and disposal of used injection materials, Waste Management 25 (2005) 655–665. The Rules Governing Medicinal Products in the European Union, Vol. 4 – Medicinal Products for Human and Veterinary Use: Good Manufacturing Practice, Part I, Chapter 6, Quality Control. Thompson H., A twin approach to the control of outsoursed activities, SCM Research group Manchester Business School, Executive Briefing, 2007. Tudor T., Noonan C., Jenkin L., Healthcare waste management: a case study from the national health service in Cornwall, United Kingdom, Waste Management 25 (2005) 606–615. US Environmental Protection Agency, EPA Guide for Infectious Waste Management. Office of Solid Waste and Emergency Response, Washington, 1986. Veen F., Definition of Hazardous Waste: The Issues of Western Europe”, in “Hazardous Waste: Detection, Control and Treatment”, R. Abbou, (Ed.), Elsevier, Oxford (1998), 75-100. Veselinović D., Stanja i procesi životne sredine, Fakultet za fizičku hemiju, Beograd, 1995. Wenzel R., Prevention and Control of Nosocomial Infections, 4th ed. Philadelphia: Lippincot and Williams & Wilkins, 2003. Westlake K., Waste Management for the Health Sector in Tanzania, Tanzania Family Health Project, Mbeya (1994-2001), Published by East African Movies Ltd., 2001. White M., Lynch P., Blood contacts in the operating room after hospital-specific data analysis and action, Am. J. Infect. Control. 25 (1997) 209-214. WHO, Epidemic-prone & pandemic-prone acute respiratory diseases; Infection prevention & control in health-care facilities, 2007.

101

WHO, Guidance on regulations for the Transport Infectious Substances, Communicable Disease Surveillance and Response, 2007. WHO, Laboratory biosafety manual, 3rd ed., Geneva, WHO, 2004. WHO, Technical Guidelines on the Transport of Infectious Waste UN 3291, 2008. WHO, Infection Control Guidelines for Transmissible Spongiform Encephalopathies: Report of a WHO Consultation, Geneva, 1999. WHO, Basic Steps in the Preparation of Health Care Waste Management Plans for Health Care Establishments, Amman: World Health Organization, 2002. WHO, Practical Guidelines for Infection Control in Health Care Facilities SEARO and WPRO Publication No 41, New Delhi: India and Manila: The Philippines, 2004. World Bank, Health Facility Waste Management Study in Bangladesh, Dhaka: World Bank Plc, 2002. www.who.int/csr/resources/publications/biosafety/WHO_CDS_EPR_2007_2/en/index.html (oktobar, 2011).

knjiga/book 3 odrŽive tehnologije u · pdf fileknjiga/book 3 odrŽive tehnologije u...

Documents