01

Naslov originala Catherine AlliottThe Wedding Day

02

Ketrin Eliot

S engleskog preveoNemanja Rabrenović

Dan venčanja

03

Ovo je za moju drugaricu Saru.

04

D1.

akle, misliš da neće imati ništa protiv? – ponovila sam pitanje,prilazeći trpezarijskom stolu s dve prepune šolje kafe. Dadoh mu

jednu.– Anabela, poslednji put ti kažem, znam da neće imati ništa protiv.Dejvid dohvati jedan papirni ubrus, pa njime pažljivo obrisa dno svoje

šolje pre nego što će je spustiti. – Za boga miloga, ta kuća mesecima zvrjiprazna, osim kada ona izvoli da navrati na dve nedelje u septembru. Bićejoj drago da neko boravi u kući; uvek joj bude drago.

– A ni tebi ne smeta? Mislim, ne smeta ti što mi idemo? – Smestila samse u stolicu preko puta njega u svojoj otrcanoj plavoj kućnoj haljini, stežućišolju kafe u rukama, izvirujući nervozno u njegovom pravcu prekouspravljenih novina. – Bićeš ovde sam, Dejvide, celo leto. Veći deo leta,uglavnom. Biće užasno tiho.

On uzdahnu, pa sklopi Tajms, odloži ga sa strane i nasmeši se – Snaći ćuse već. Pružio je ruku preko mog starog klimavog stola od borovine,umačući pri tom rukav svoje elegantne hildrič end ki košulje u mrvice iostatke doručka, i stisnuo mi ruku. – Živeo sam sâm poslednjih trideset ikusur godina. Zašto misliš da ću sada zaboraviti kako se kuva čaj? Ili da ćumožda izaći negde s gaćama obučenim naopako? Znam da se trudiš, Ani, alinije baš da me tvoje kulinarsko umeće spasava da ne umrem od gladi.Mislim da ću preživeti. Nego, kad već pričamo o kulinarstvu, iz kuhinje minešto zaudara. – Pustio mi je ruku i oprezno onjušio vazduh. – Mislim dadopire iz kartonskih kutija od karija, kupljenih u Vejtrouzu, iz kojih si stako mnogo ljubavi i truda izvadila našu sinoćnju večeru. Nije valjda da sujoš uvek tu negde? – Sumnjičavo je zagledao okolo.

– Biće baš sjajno – nastavila sam odsutno, zureći u mali titraj sunčevesvetlosti na zidu iznad njegovog levog ramena, neodređeno svesna da mi očisjaje i protiv moje volje. – Upravo ono što mi je sada potrebno – skoro dvameseca mira i tišine da završim ovu nesrećnu knjigu, i to kraj mora. I bez...pa...

– Odlazaka u kupovinu i kreveta koje treba razmestiti i neprestane

05

zvonjave telefona i tvoje proklete sestre koja navraća na svakih pet minuta,da, da, slažem se. Prošli smo to već milion puta, Ani, idi u kuću uKornvolu, napiši tu nesrećnu knjigu i završi već jednom s tim. – Iskezio se iopet podigao novine. Žustro ih je protresao. – Hajde, briši!

– I venčaćemo se čim se vratim – rekoh, odlučno spuštajući šolju.– I venčaćemo se čim se vratiš – ponovi on iz dubina raširenih novina.– U crkvi na kraju Kadogan strita? Znaš, to je ona koju treba da

osmotrimo i nateramo vikara da nas pusti da tu obavimo ceremoniju iako neživimo u tom kraju! Da mu ponudimo, ne znam, novac za popravkucrkvenog krova ili tako nešto?

Zaškrgutao je zubima, jedva primetno. – U crkvi na kraju Kadogan strita,uz dozvolu podmitljivog vikara, da.

– I samo zato što je mama propustila venčanje u crkvi prvi put i što bi tovolela sada, i...

– Čuj – prekide me, razdraženo protresajući ponovo novine. – Pričali smoo tome stotinu puta, Ani. Pričali smo detaljno o nezadovoljavajućoj priroditvoje posve obične udaje za tvog prvog nevernog muža i nimalonerazumnom zahtevu moje buduće tašte da se drugi put udaš u crkvi, i jas a m pristao. Molim te, nemoj me terati da ponovo gazim po vrelomugljevlju – molio je tugaljivo.

– I Flora bi to volela – nastavila sam zamišljeno, uzimajući tanjir iprilazeći odsutno sudoperi, stavljajući ga na vrh ionako klimave gomileprljavih sudova. – Venčanje, to hoću da kažem. Da bude deveruša i tako to.

Dok sam prilazila stolu, on me iznenada uhvati za članak na ruci i strasnomi poljubi dlan. Brzim pokretom me privuče i posadi sebi u krilo. – Da,volela bi – promrmlja, ljubeći me u usta, ne bi li me ućutkao. – A sadaprestani. Dogovorili smo se. Otići ćeš u Kornvol, ostaćeš u kući mojećaknute tetke, pod uslovom da je more već nije odnelo, i završiti knjigu.Onda ćeš se ti, žena od pera, vratiti šest nedelja kasnije – nadajmo se da ćeti pri tom uplatiti avans kojim su zapretili – i dok lupiš dlanom o dlanimaćeš prsten na ruci i sav buržujski svet će ti se diviti, kako i priličigospođi Palmer, lekarevoj ženi. Stvarno mislim da je to plan dostojandivljenja i, da budem iskren, nije me briga šta ćeš raditi, samo da nenastaviš da praviš prepečen tost i ne teraš me da pijem kafu iz Florine gruvi

06

čik šolje koju tako gusto kuvaš da u njoj i kašičica može uspravno da stoji.– Zagleda se namršteno u njene ružičaste dubine.

– U tom slučaju, da je ja lepo uzmem nazad? Pošto vidim da izvoljevaš?– Flora, koja se spustila sa sprata, prođe kroz vrata u svojoj školskojuniformi i istrže mu šolju ispred nosa. Probala je i složila facu. – Uh, upravu si, ovo je otrov. Mama, to što stavljaš tri kašičice instant kafe,pretvarajući se da kuvaš pravu domaću kafu, neće tek tako da prođe kodtvog urbanog, sofisticiranog dečka, znaš. – Priđe sudoperi i prosu kafu. – Iotkud sva ova ambalaža od karija u sudoperi? – Podozrivo bocnu prstomnaherenu gomilu. – Nije ni čudo što ovde zaudara. – I prestani da skakućešokolo – dodade dok sam ja brzo ustajala iz Dejvidovog krila, crveneći. –Vas dvoje spavate zajedno pod ovim krovom, zaboga, i ne vidim da jutarnjemaženje za trpezarijskim stolom predstavlja neku razliku. – Kezila sezaverenički u Dejvidovom pravcu, očigledno uživajući u ulozi zrelogposmatrača zanesenih zaljubljenih ptičica. On joj dobroćudno namignu.

– Flora je u pravu. Prestani da se ponašaš kao da mi gore samo igramomice i ne tretiraj je kao malo dete. Kad smo kod toga, kako se moja novapastorka uklapa u tvoju veliku letnju šemu?

Skrenula sam brzo pogled ka njemu, pitajući se po prvi put da li je toprikriveni prekor, ali njegove sive oči sijale su znatiželjom.

– Kakvu šemu? – zahtevala je Flora da joj se saopšti. Zabacila je glavu,skupljajući crnu svilenkastu kosu rukama, držeći gumicu za kosu u zubima.

– Pa, Flora, ništa nije definitivno rešeno – počeh nervozno – ali znaš, ovaknjiga koju pokušavam da...

– Bože, zar je već osam i deset? – Pogled joj odlete ka satu. – Mojautobus! Zgrabi parče zagorelog tosta iz tostera dok je drugom rukomistovremeno trpala knjige u ranac. – Da, znam za tvoju knjigu.

– E pa, Gertruda ima kuću kraj mora, po svemu sudeći. – Nervozno samkršila prste idući za njom dok je tumarala po kuhinji skupljajući opremu zafizičko, pernicu, trenerku. – Znaš, Dejvidova tetka...

– Da, naravno da znam Gertrudu. Stvarno? Nisam to znala. – Dobaciupitan pogled preko ramena Dejvidu dok je posezala iza vrata da dohvatipatike i štap za lakros.

On klimnu glavom. – Ima.

07

– I... pa, razmišljala sam da odem tamo. Da ostanem u toj kući, samopreko leta. Samo nekih šest nedelja...

– Šest nedelja?! – Zastade. Prestade da pakuje stvari i zagleda se u mene.– Šta, misliš... a ja da ostanem ovde? S Dejvidom?

– O, ne! Ne, nisam to mislila. Ne, to će biti za vreme letnjeg raspusta, pamožeš i ti sa mnom. Ja ću morati da radim, očigledno, ali mogla bih danađem dadilju ili tako nešto...

– Dadilju? Bože, mama, imam dvanaest godina. Ne treba mi dadilja.– Pa, znaš, neku devojku, tinejdžerku ili slično. Možda neku devojku iz

Australije. Da imaš s kim da se igraš, da pazi na tebe.– Da se igram, majko? – Posmatrala me je namršteno. Zavrte glavom i

nastavi s pakovanjem. – Mogu sama da se zanimam. Osim toga, mislim dabih radije ostala u Londonu. Svi iz mog društva ostaju u Londonu prekoleta, i mogla bih da budem ovde s Dejvidom, zar ne?

– Meni ni iz džepa ni u džep – reče Dejvid ležerno, ustajući od stola iuzimajući sako s naslona stolice.

Gledala sam ga zahvalno, jer mi beše drago što podržava njenu kuražnu isamostalnu odluku. Bilo mi je drago što nije rekao: „Koje društvo, Flora?“ili „Molim te, Flora, ne možeš ni jednu jedinu noć da provedeš bez svojemame, a kamoli šest nedelja.“

– Vas dve to razrešite između sebe – nastavio je. – Iskreno, mislim da ćebiti poduhvati ubediti tvoju majku da te ostavi ovde, ali s druge strane,mislim da je Flora u pravu. Uveren sam da joj nije neophodno da je nekonadzire u šljunkovitom plićaku. Osim toga – podiže obe ruke da zaustavibujicu protesta koju smo nas dve htele da sručimo u njegovom pravcu – tonije moj problem. Neću da se mešam. – Cerio se. – To je jedna odprednosti ulaska u već oformljenu porodicu, znate. Na članovima porodiceje da se međusobno dogovore. – Pogledao je na sat. – Zakasniću naoperaciju ako ne mrdnem zadnjicu, vidimo se kasnije. – Poljubio me jeponovo u usta i čupnuo Florin rep u prolazu. – Ćao, mala.

– Ćao. – Uzvratila mu je dobroćudnim osmehom.Kada je nestao u hodniku i vrata se zatvorila za njim, vitražna okna

zadrhtaše u okvirima. Okrenuh se nervozno k njoj.– Ali poći ćeš sa mnom, zar ne, Flora? Nisam isplanirala ovaj put bez

08

tebe, znaš.Žvakala je tost ne gledajući u mene. Obrisala je nekoliko mrvica s usta

nadlanicom.– Ipak, nisi me konsultovala oko toga, zar ne?– Pa, nisam. – Oklevala sam. – Očito sam morala prvo da porazgovaram

s Dejvidom. – Zastala sam, čekajući da ona prihvati ovo novo stanje stvari,pa izgubih živce. – Mislim – rekoh brzo – on je taj koji ostaje ovde, a osimtoga, nisam još pitala Gertrudu. Kuća ipak pripada njoj, a još je nisampitala mogu li da je koristim.

Nastupila je tišina dok je ona pažljivo stavljala srebrnu ukosnicu u kosusa strane.

– Gde je uopšte to mesto?– Dole na severnoj obali Kornvola, blizu Roka. Stvarno je lepo mesto.– Kako znaš?– Pa, verovatno jeste. Kuća je smeštena na vrhu jedne litice i – oh, Flora,

tamo možeš da surfuješ i skijaš na vodi, da veslaš, da naučiš da jašeš i takote stvari. Super ćeš se provesti! Upoznaćeš ljude, steći nove drugare...

– Dobro, dobro, prestani da me ložiš. Još ćeš mi reći da mogu da pevamneke trule pesmice kraj logorske vatre. A šta je s Dejvidom? Što on ne ide?

– Hoće, naravno, dolaziće vikendom. Ali ne može da iskoristi godišnjiodmor, naročito ako poželimo da odemo na medeni mesec kasnije u tokugodine. – Oklevala sam. – Flora, tebi je jasno da ćemo nas dvoje otići namedeni mesec...

– O, bože, tu vala ne idem.– Ne, ne – rekoh brzo. – Samo da proverim da znaš to.– Ma daaaj, mama. – Složila je smorenu facu. – No kako god bilo, baka

će doći da se brine o meni, zar ne? – Pravila se da izgleda kao da joj jesvejedno, ali u njenim tamnim očima videla se strepnja i srce mi se steglozbog nje.

– Naravno da hoće.Iznenada je prebledela kad je u činiji za voće ugledala čarapu koju je

tražila. Zgrabila je.– Oh, mama, moje oznake s imenom! Nisi ih našila na moju sportsku

opremu, a gospođica Tejlor je rekla da ću dobiti kaznene poene iz vladanja

09

ako ih danas ne budem imala!– Flora, već je osam i petnaest. Zašto me nisi sinoć podsetila?– Ali smanjiće mi poene iz vladanja! – jadikovala je, izvlačeći svu

opremu iz ranca na jednu zgužvanu gomilu. – Nisi je ni ispeglala, a ona jerekla da ću, ako na svakom delu opreme ne bude mog imena, uključujući ičarape...

– Evo! – Zgrabila sam ih i otrčala do fioke u kuhinji. Vrh prve hemijskenestao je unutar plastične drške, drugoj je nestalo mastila, pa sam dohvatilajedan crveni flomaster i počela grozničavo da škrabam.

– Flomasterom?– Dokle god tu stoji ime, ona se neće buniti – mrmljala sam. – Reci joj da

ću večeras uraditi to kako treba.Dok je crveno mastilo brljivo bojilo rub bele čarape izbegavala sam

pogled njenih očiju razrogačenih od užasa. Jadna Flora, uvek u potrazi zanečim novim oko čega će se jediti i uvek je to nešto nalazila u meni. Mojaćerka: tako bezgrešna, tako savesna, tako neiskvarena, stalno se plašila daće izazvati potencijalni gnev svojih učitelja; dežurni pomagač u razredu ipraktično stalni vlasnik značke za uzorno vladanje, s cipelama koje je takomarljivo glancala za kuhinjskim stolom da je čovek u njima mogao da seogleda; s majkom koja se tako usrdno trudila da dostigne njene skrupuloznestandarde ali u tome nikad nije uspevala.

– Znači, danas imaš utakmicu? – Užurbano sam natrpala sve nazad uranac. – Zar ti nisam napisala opravdanje? Mislila sam da nećeš igrati ovenedelje?

– Pocepala sam ga – procedila je. – Znam šta će reći. To nije opravdanje.Mnoge devojke imaju menstruaciju, mama. Neće me ona pustiti da seizvučem zbog toga.

Pogledala sam u plašljivo lice moje kćeri, ali nisam komentarisala. Mojamala, sitna Flora, prelepa tamnokosa devojčica krupnih smeđih očiju i jošnerazvijenim telom deteta koja je svakog meseca od početka godine,brutalno i sistematično, patila od mučnine i užasnih grčeva u stomaku.Presamićena od bolova, s licem zgrčenim u agoniji, došla bi kući iz škole,bacila ranac na pod i srušila se na kauč dok sam ja hitala da joj donesemtermofor s toplom vodom da ga privije na stomak i punu šaku

10

paracetamola.– Šta je na redu, gimnastika ili netbol?1

– Netbol – reče zahvalno. – Bar mogu da nosim suknju.Klimnula sam glavom, čvrsto stisnutih usana. – Dobro. Kreni sad. Idi,

draga, autobus će stići svakog trenutka.Obe podigosmo pogled dok je poznato brundanje najavljivalo njegov

dolazak, i kroz kuhinjski prozor ugledasmo žuti školski autobus kako zavijaiza ugla.

– Idi! – viknuh.Ona pođe, grabeći ranac i torbu s opremom, jureći niz hodnik pa na

ulazna vrata, a ja sam išla za njom. Ali na pola puta niz baštensku stazu,ona se okrenu, potrča nazad i zagrli me.

– Ćao, mama.– Ćao.Čvrsto je zagrlih. Poljubih je jako u crno teme da je podsetim koliko je

volim. Onda je uhvatih za ramena i okrenuh, nežno je ćušnuh i ona odjuri.Stajala sam na vratima, zaklanjajući oči od niskog jutarnjeg sunca,

posmatrajući je kako ulazi u autobus. Videla sam kako se sa strepnjomosvrće preko ramena dok su dve starije devojčice u kratkim suknjamaglasno hrupile iza nje. Ovog jutra se nasmešiše kad se ona okrenula, pa imona uzvrati osmehom, zatim brzo pogleda k meni, da se uveri da sam videlada su je primile u društvo. Nisam prestajala da se smešim, s knedlom ugrlu.

– Četiri sata – videh kako miče usnama i ja klimnuh glavom. I ni sekundkasnije, mislila je. Ni sekund kasnije.

Autobus je otišao a ja ostadoh da stojim u dovratku, naslonjena naragastov vrata, razgledajući uzduž i popreko tihu londonsku ulicu omeđenudrvoredima. Vile u viktorijanskom stilu bile su manje-više identične, sacvetnim korpicama na prozorima ili mnoštvom belih geranijuma znalačkiposađenih s obe strane ulaznih vrata, a sunce je, u ovaj jutrarnji sat,osvetljavalo našu stranu ulice kao u nekoj filmskoj sceni. S vremena navreme, vrata neke kuće bi se otvorila da propuste svoje žitelje: školarcepraćene unezverenim majkama koje su ih češljale, zveckajući ključevima naputu do svojih četvorotočkaša parkiranih uz ivičnjak i uzvikujući pitanja

11

svom porodu o violinama i školskim rančevima; očeve, nešto sređenije –čak uredno doterane – u tamnim odelima, koji su za sobom čvrsto zatvaralivrata baštenskih kapija (nešto što majke nikada nisu radile) i koji bi, istogtrenutka kada bi brava škljocnula iza njih, zaboravljali na hranom umrljanedečje stolice i prosute žitne pahuljice u kuhinji, koncentrišući se jedino nadan koji sledi i kolebanje tržišta novca dok užurbano idu ka Sitiju.Muškarce koji su dosta nalikovali Dejvidu, razmišljala sam dok sam stajalatamo, zadovoljna, za promenu, što imam uza se čoveka koji se uklapa. Kojiispunjava očekivanja. Ni nalik Adamu.

Dejvid je bio lekar opšte prakse, s besprekorno urednom ordinacijom uSloan stritu, prema kojoj je – pod uslovom da je uhvatio autobus – bezsumnje već sada koračao. Na zadatku lečenja bogate klijentele, na putu kahirurškoj ordinaciji s hrastovom oplatom, u kojoj je njegov pokojni tečaHju, Gertrudin muž, držao lekarsku praksu pre njega, i Hjuov otac pre toga;ka prostranim prostorijama za konsultacije na drugom spratu koje su, dobroosvetljene i opremljene skupocenim nameštajem, bile okružene guči iarmani radnjama, što je, kako sam često peckala Dejvida, garantovalo lepoobučenu i bogatu klijentelu. Ali, kako je Dejvid znao često da mi odgovori,novac nije mogao da reši sve, i čirevi na zadnjici su čirevi na zadnjici, bezobzira na čijem dupetu se nalaze. Ni sjaj njegovog stola od mahagonija nitoplina njegovih persijskih tepiha, ustrajavao bi, nisu mogli da učine njihovoodstranjivanje glamuroznim, ma koliko ukusan bio donji veš koji se svlačioda ih otkrije.

Belgravija je dakle bila njegovo bunjište; i mada bi možda bilo uzvišenijei duševnije služiti sirotinji, probijati se kroz krcatu čekaonicu po kojoj milebube i dupke punu pušača s terminalnim stadijumom raka pluća, da bi sestiglo do ordinacije u Pekamu veličine ostave za metle, ljudi su serazboljevali i u ovom delu sveta, i on nije bio ništa manje savestan i radanod svojih kolega na drugoj strani grada. Da, imao je raskošne radneprostorije, ali činio je sve što je bilo u njegovoj moći da spase pacijentenepotrebnog bola. I baš na tom mestu, u blizini njegove ordinacije u Sloanstritu, spasao je i mene. Na mnogo načina.

Prva stvar koju sam primetila kod Dejvida bile su njegove oči,razrogačene od straha dok je trčao k meni, raširenih ruku, spreman da me

12

odgurne.– Pazite! – razdrao se, dok se izlog, onaj na Butsu,2 spremao da primi

snažan udarac od uvezanog paketa cigli koji se zloslutno ljuljao s krajakanapa i koji su rasejani radnici, kao kakvi nesposobnjakovići, dizali naskele iznad naših glava. Dok su cigle lebdele u vazduhu, njišući se, i zatimse opasno približile izlogu, Dejvid se istovremeno bacio na mene i Floru –taman kad se staklo rasprslo na komadiće. Dok smo ležali na trotoaru sDejvidom preko nas, on je podigao pogled i stao da psuje radnike, što subile prve i poslednje psovke koje sam od njega ikada čula.

Srećom, staklo beše popadalo vertikalno i nije nas povredilo, ali Dejvidse nije time zadovoljio. Pošto se pridigao i pomogao nam da ustanemo,jednim pogledom je osmotrio dva uzdrhtala ženska čeljadeta ispred sebe –koja iz raznoraznih razloga nisu bila najboljeg zdravlja ni pre nego što sestaklo razbilo – i insistirao da odemo s njim nazad do njegove ordinacije dabi nas pregledao. Usprotivila sam se, ali on je bio nepokolebljiv.

– Verujte mi – rekao je – obe ste blede kao kreč.– Ne, zaista, dobro sam.– Onda nećete imati ništa protiv da vam izmerim puls?– Ne... ali mislim – oh, bože... – nesigurno se uhvatih za čelo.– Hvata vas nesvestica?Klimnuh glavom, i kako sam klonula, on mi pomože da ponovo sednem

na rub trotoara u krajnje nedostojanstvenoj pozi, ovoga puta s glavom međukolenima u slivniku.

Čučnuo je pored mene, s jednom rukom na mojim leđima, i naterao me daostanem u tom položaju dobrih nekoliko minuta dok je ispuštao ohrabrujućezvuke i podsećao me da dišem. U međuvremenu, Flora je, našavši se uneprilici, češala nogu i primetno crvenela. Začuđeni prolaznici su nas upitnozagledali, i još dok mi se mučnina nakupljala u želucu znala sam da onarazmišlja: „O, bože, molim te bože, samo da među ovim ljudima nije nekoiz moje škole.“

Nakon te male ulične predstave, nisam baš bila u stanju da stanem nanoge – bukvalno i figurativno – pa mi je Dejvid, praćen Florom, pomogaoda dođem do njegovih prostorija u Sloan stritu iza ugla. Nalazile su seispod jednog lučnog prolaza, skrajnute s ulice, i nadnosile se nad mračno

13

dvorište i sećam se kako sam, onako potresena, razmišljala da je mali trg uitalijanskom stilu sa sve fontanom i egzotičnim palmama koji smo zaobišlipre nego što ćemo se popeti uz kameno stepenište na ulazu i proći krozteška hrastova vrata bio baš prokleto trendi. Kada smo se našli unutra, utihom holu od mermera, Dejvid klimnu glavom u znak pozdravauniformisanom domaru i sprovede nas u jedan staromodni lift čija seharmonika-vrata zatvoriše iza nas, poput vrata zlatnog kaveza. Dizali smose u tišini. Na drugom spratu, uglađena plavuša s recepcije istog trenutkaostavi Najdžela Dempstera3 i obasu nas pažnjom, što Flora i ja – sada većpotpuno pod utiskom raskoši koja nas je okruživala – dočekasmo saskrušenom zahvalnošću i oduševljenjem. Kako uđosmo u Dejvidovu sobuza konsultacije, duboki sjaj nameštaja, antički izgled petrolejki koje suvisile s lamperije na zidu i česterfild kauč na koji mi je ponuđeno dasednem doprineli su tome da nas dve zanemimo i osetimo se bespomoćno.Moja ćerka i ja umemo da prepoznamo društvenu nadmoćnost kad jevidimo.

Dejvid mi upravi lampicu u oči pa mi se pažljivo zagleda u lice.– Proveravam ima li sićušnih komadića stakla... – mrmljao je, sad mi se

već unoseći u lice, pri tom stidljivo gvirkajući okolo. Osećala sam kako miobrazi gore.

– Ali u stvari... vi izgledate... savršeno.Na ove reči pocrvenela sam do ušiju i, na delić sekunde, on mi uhvati

pogled. I tu je sve počelo, mislim. U očima.On pročisti grlo i brzo ode da pregleda Floru, koja se smestila na

identičnom kauču na suprotnom kraju prostorije. To ne samo da mi je dalopriliku da povratim dah, već i da ga bolje osmotrim.

Bože, bio je zgodan. Onako sagnut kraj nogu moje ćerke u svombesprekornom tamnosivom odelu – nesvestan činjenice da bi mogao daistegli kolena pantalona klečeći tako na tom orijentalnom tepihu –predstavljao je privlačan prizor. Kosa mu je bila plava i meka i začešljanaunazad na prilično uglađen način, a njegovo usko, inteligentno lice, blagopocrnelo na nedavnom letovanju, beše tako koncentrisano da je odavaloizgled duboke brige. Flora je sedela ispred njega, tiha kao miš.

– Obe delujete dobro – objavio je iznenada, skočivši gipko na noge.

14

Vratio je lampicu u lepu malu kožnu futrolu i oslonio se o ivicu stola,prekrštenih ruku, nogu elegantno ispruženih ispred sebe, prekrštenih kodčlanaka. Toplo nas je posmatrao. – Iako ste malo potresene. Ali ako bihmorao da pogađam, vaše bledilo i malaksalost bih pripisao pre iscrpljenostinego šoku od lomljenja tog stakla. Kada ste vas dve poslednji put jele?

Pročistila sam grlo i nevoljno priznala da smo preskočile doručak. O, da,i ručak, zato što Flora zbog svojih jakih grčeva u stomaku nije mogla daučini ništa osim da leži dok sam ja bila preumorna da bih razmišljala o hranijer sam čitave prethodne noći ostala budna pokušavajući da pišem. On senamršti.

– Jasno mi je. I mislili ste, pošto ste probdeli čitavu noć, da bi maliodlazak u kupovinu do Najtsbridža mogao da vam pomogne da sepovratite?

Nasmejala sam se njegovoj ironiji i uzvratila mu istom merom.– Flori se svideo jedan par pantalona. Vojničke pantalone s džepovima

od najveće važnosti, koje svaka mlada devojka mora da ima, a koje se nemogu naći u manjim trgovinama. Bez njih, njen život ne bi bio potpun.Morali smo do Najtsbridža. – Tada nisam znala da nije roditelj i da će mupromaći poenta moje govorancije.

Gledao me je zbunjeno i rekao da misli da je dobar doručak malo važnijiod para pantalona i da bismo nas dve, pošto je već bio krenuo na ručak kadje bukvalno naleteo na nas, mogle da odemo zajedno s njim do Starbaksana kafu i sendviče.

Sve je to, naravno, daleko prevazilazilo dužnosti i obaveze jednog lekaraopšte prakse, ali kako mi je kasnije objasnio – mnogo kasnije, u krevetu uFulamu – iza šoka i ranjivosti koje sam ispoljila toga dana on je ugledaonešto drugo. Nešto što me je činilo najboljim predstavnikom one vrste žena– bledih, tananih i prozračnih, s dugim crnim uvojcima – za koje nije bio nisvestan da mu se sviđaju. I kako nije imao običaj da podleže toj vrstinezemaljskog šarma, bio je prilično zaintrigiran, ne samo da me pregleda iproveri jesam li se igde ogrebala već i da to proprati konkretnom negom uvidu obroka.

Topla čokolada i palačinke s jajima i majonezom u izlogu osunčanogkafea behu prava poslastica, te smo Flora i ja halapljivo navalile na jelo

15

dok su čestice prašine lebdele u sunčevim zracima koji su se razlivali okonas. Kasnije, nakon što se povratila, vrteći se neprestano u visokoj barskojstolici, moja ćerka je objavila da će skoknuti do Gepa da rezervišepantalone. Obećavši da se neće zadržati duže od dvadeset minuta, onanestade, oslobađajući pozornicu Dejvidu da iskoristi to vreme – sad mi jeto odjednom jasno, kad se osvrnem unazad – da mi iskamči obećanje kakoću mu dopustiti da mi još malo povrati nivo šećera u krvi sledeće večeri urestoranu po njegovom izboru.

Te sledeće večeri, nakon večere, odveo me je u krevet. U moj krevet uFulamu, što ga je učinilo jedinim čovekom koji je zauzeo mesto na levojstrani najpovoljnije kupljenog artikla na letnjoj rasprodaji kod Hilsa otkakoga je moj bivši muž Adam ostavio upražnjenim. Sve je to načisto bacilo uvodu jednu moju dugo održavanu teoriju koja je glasila da ću, ako ikada isretnem nekoga koji će mi se toliko dopasti da ga pustim u krevet, nateratitog tipa da obleće oko mene mesecima iz straha da ne načinim istu grešku.Pa ipak, posle našeg prvog sastanka – samo trideset šest sati posle našegprvog susreta zapravo – on je bio tu pored mene, i znala sam da nije upitanju nikakva greška. Želja za seksom bila je očigledna – oboma nam jeto iznenada postalo jasno, već posle prvih nekoliko minuta pošto smo senašli – ali kada me je uhvatio podruku ispred italijanskog restorana tevečeri i poveo me onako po kiši preko ulice do taksija, majstorskimanevrišući kroz saobraćajnu gužvu, bila sam iznenađena otkrićem da, nesamo što mi svi nervni završeci trepere, već i da sam ludo zaljubljena učoveka kojeg jedva poznajem. Srećom, on je osećao isto, i godinu danakasnije – gotovo do u dan – evo nas tu, pred venčanjem i zajedničkombudućnošću.

Dejvid se uselio u moju malu, slatku kuću u Fulamu, punu narodneradinosti i jastučića razbacanih na sve strane, simpatičnog krša irasklimanog nameštaja od borovine, i ostavio svoj prostrani, minimalistički,džejmsbondovski stan u Ajlingtonu. Što je, s praktične strane, imalo smislajer je Ajlington bio predaleko da bi Flora odande išla u školu; bez obzira nato, u mojim očima, bio je to još jedan znak njegove ljubavi. Plan je bio dase uzmemo na jesen, da prodamo obe nekretnine i preselimo se krajolistalog Furlingema gde će se, po Dejvidovim predviđanjima, u bašti

16

uskoro naći jedna kolevka, dečji bazenčić i, nešto kasnije, tricikl ili dva.Sve me je to, da budem iskrena, navelo da poželim da se uštinem.

Zapravo, to me je, kao što sam poverila svojoj sestri Kler, nekoliko nedeljanakon incidenta u Sloan stritu i večere u italijanskom restoranu, i sDejvidom koji se uselio u moju kućicu u Fulamu, gotovo navelo da poželimda poverujem da Neko Odozgo gleda i na mene. Tada smo sedele u njenojkuhinji, štrpkajući kolač od šargarepe koji je tobože napravila za klince.

– Mislim, stvarno, Kler, s obzirom na sve...– S obzirom na šta? – uzvratila je, pljuckajući mrvice svuda unaokolo.– Pa, s obzirom na to da je u poslednjih nekoliko godina bilo trenutaka

kada sam počinjala da se pitam je li moje dalje bitisanje na ovom svetuikome od koristi – naročito meni samoj – to što se osećam kaopretendentkinja za titulu najsrećnije žene na svetu sigurno se graniči sačudom, zar ne?

Kler je složila svoju čuvenu facu: spuštenih uglova usana, zategnutihmišića na vratu, klateći glavom sumnjičavo s jedne na drugu stranu. Ali nakraju se složila da, uzimajući u obzir moje društveno poreklo, to verovatnojeste bilo to. Vratila je poklopac na činiju s kolačem. Graniči se sa čudom.

17

S2.

ada sam bila na putu do Klerine kuće, pošto sam ispratila Dejvida iFloru na posao, odnosno u školu, i ubacila kašike i činije od žitnih

pahuljica u sudoperu. Moram priznati da nisam stigla da se popnem na sprati ugasim svetlo, rastvorim zavese ili očistim klozet, ali za sve to će bitidovoljno vremena kasnije, odlučila sam dok sam zamicala iza ugla žurećido sestre da joj saopštim novosti.

Kler je živela tri ulice dalje od mene, u mnogo višoj, elegantnijoj gradskojkući krem boje – na tri sprata, s podrumom i zelenom baštom ograđenomzidom – u kojoj je ona mnogo duže boravila. Kada sam napokon ostavilaAdama, geografski sam se približila njoj, kupivši kuću koja je bukvalnobila iza ugla, besramno se držeći u blizini malog ali jakog ostatka porodicekoji sam u njoj imala: moja starija seka, moj oslonac, koja je, još kad jeprvi put ugledala Adama pre toliko godina, prekrstila ruke i objavila: – Onje govno prvog reda, Anabela. Nemoj ništa da imaš s njim.

Ja sam, prirodno, imala sve s njim, i ona je morala da ublaži svoj ton.– Pa, ne, dobro – ustuknula je umorno, videći mi zvezde u očima i

medaljon u obliku srca s njegovom fotografijom oko vrata, za ime boga. –Nije potpuno govno, i zgodan je, priznajem, ali je klinac, Ani, koji izgleda iponaša se kao štene irskog setera. Moraćeš redovno da ga hraniš i izvodiš ušetnju, ali čim mu budeš okrenula leđa, on će odšetati za bilo kim drugimko mu zazvecka povocem.

I ja sam bila ponosna što sam joj dokazala da greši. Bila sam ponosna štosam izlazila s njim tri veličanstvene monogamne godine i što me je zaprosiona jednoj havajskoj plaži i što sam se udala tamo, bosonoga, s cvećem ukosi, tri dana kasnije. Vratila sam se kući kao ponosna vlasnica zanosnogmuža glumca koji obećava, s dragim malim prstenom ukrašenim sićušnimbiserima, s iznajmljenim stanom u Čizviku i vaučerom za kupovinu kodPitera Džonsa. Takođe sam očekivala i bebu, sve to pre moje sestre –četiri godine starije od mene, pri tom – koja je tek polazila sa starta.

Pa ipak, kao i uvek, njena predviđanja su se pokazala užasno tačnim.Počeo je da švrlja kad je meni stomak narastao do zuba, da guta očima

18

konobarice dok sam ja bila u devetom mesecu i da bezočno flertuje sasistentkinjom u prodavnici opreme za bebe dok smo kupovali prostirku zaprepovijanje. Povlačio se kad bih dojila dete i, pošto beše pročitao nekičlanak koji ga je informisao da će se možda osećati isključeno u takvojsituaciji, odmah je potražio utehu u oskudno osvetljenim restoranima iraznim nižerazrednim glumicama. Redovno je odlazio na pozorišne turnejedok je Flora bila beba, da bi konačno, baš njenog prvog dana škole,otperjao u Lion s mlađanom zaljubljenicom u biciklizam po imenu Sandrakoja ga je drage volje upoznala s čarima Tur de Fransa. Vratio se nedeljudana kasnije – uletevši bez trunke srama na zadnja vrata, pristavljajućičajnik kao da je bio skoknuo do novinarnice – i priznao mi zadihano datokom trke učesnici nemaju vremena za piš-pauzu, već piške u svoješortseve od materijala koji ne zadržava vlagu da ne bi izgubili dragocenesekunde. Što ga je u kratkim crtama savršeno opisivalo, kako smo Kler i jadiskutovale kasnije: ne mogu sad da stanem, već kasnim, možda iskrsneneka lepa devojka iza ugle, bolje da pišam u pantalone za svaki slučaj.

I šta je mene uopšte privuklo tom čoveku, zapitaćete se možda? Pa, osimsjajnog crnpurastog izgleda, tamnih romskih kovrdža i šarma koji bi nateraoptice da popadaju s drveća, postojala je i ta njegova jaka gravitaciona sila.Kao da će sve vredno dešavanja desiti baš u njegovoj blizini. Harizma,verujem da se to tako zove, a jednoj devetnaestogodišnjoj farmerovoj kćeriiz Devona, koja je pod provodom podrazumevala izlazak na turu pića ulokalnom pabu u društvu drugarica koje poznaje čitav život, njegovaharizma nekoga ko živi u Londonu i putuje svetom sa svojom pozorišnomtrupom bila je prilično neodoljiva.

Adam je prvobitno došao u naš trgovački gradić na jugozapadu Engleskesa Šekspirovom predstavom Bura. Ostavio me je bez daha svojimtumačenjem Ferdinanda, svojim zažarenim smeđim očima, elokventnomretorikom, šepurenjem na sceni i van nje i svojim strašno tesnim dubletom ihelankama.

– Oh, vrli novi svet – oduševljavala sam se zajedno s Mirandom – koji usebi ima takve ljude. – Nakon predstave napustila sam sedište u zanosu,dok su mi ruke bridele od aplauza, odlučna u nameri da odem iza scene ividim ga.

19

– Ideš iza scene? – uzviknuše Kler i moja najbolja drugarica Rozi,gledajući me užasnuto. – Nije ti ovo Druri Lejn,4 znaš. U pitanju je samopredstava putujućeg pozorišta u Tavistoku, zaboga miloga. Misliće da sišenula!

Šenula ili ne, otišla sam, a one su ostale da me sačekaju u kolima,iznenađene mojim odsustvom sramežljivosti, smejuljeći se kriomice dok suposmatrale kako prilazim vratima scene. Ali nisu računali na Adamov ego,koji beše veliki kao Ric. Komplimente koje sam izrekla zamuckujući nijeprihvatio ni sa sramežljivošću ni s podsmehom, već kao nešto što mu poprirodi sleduje kao sledećem Olivijeu. Sećam se da se isprva zarumeneo odzadovoljstva i stao da namešta svoje helanke da bi me zatim pozvao umalenu garderobu. Bila je prepuna glumaca, ali on me je svima predstaviojednim teatralnim pokretom ruke, a zatim, bez daljeg odlaganja, saterao ućošak i uputio mi pogled pun nedvosmislene požude. Dok sam se davila unjemu, osećajući kako mi njegove oči bukvalno sažežu trepavice, on senagnuo do mog uva i šapatom me pozvao da mu se te večeri pridružim navečeri.

– Ali ti ga ne poznaješ! – blenula je Kler zaprepašćeno u mene dok jeužurbano spuštala prozor na vozačkoj strani puštajući dim napolje nakonšto sam se ja trkom vratila do parkinga da podnesem izveštaj. – Mogao bida bude bilo ko!

– Ali on nije bilo ko, znamo to. On je sjajan mladi glumac u usponu i...– Je li ti on to rekao? – zahtevala je.– Pa, jeste. Kako bilo, idemo tu iza ugla do La Kasate – dodadoh

ležerno.– La Kasata! – vrisnuše njih dve uglas. Rozine oči koje su me posmatrale

preko Klerinog ramena behu ogromne i mogla sam da primetim da jeimpresionirana. Bio je to jedini restoran u gradu koji je imao stolnjake.

– Šta da kažem mami? – prosiktala je Kler.– Reci joj da me je neko pozvao da izađemo, ali joj nemoj reći da sam ja

njega startovala – dodadoh brzo. – Samo kaži... oh, reci joj da me je onspazio u publici i... i poslao mi poruku. Nešto u tom fazonu.

– Bože, daj mi snage – prevrnu Kler očima. – Primetio ju je u publici ipogledi im se sretoše preko dirigentske palice. – Grubo je cimnula menjač

20

našeg prastarog eskorta i pojurila niz put. – Gledaš previše filmova! –doviknula je.

Stvarno jesam, kao i Adam, naročito onaj u kojem vodeći glumac obara snogu svoju očaranu obožavateljku koja onda, zaljubljena do ušiju, napuštalokalnu tehničku školu i prati ga svuda po zemlji, sedi u hladnim salamalokalnih domova kulture pušeći žitan u crnoj rolci, i pomaže mu da uvežbatekst. Bila sam prisutna na svakoj predstavi, uvek u prvom redu, uvek kaošaptač, a zatim, tokom dana, kada mu nisam bila potrebna da sufliram naprobama, čekala bih ga u nekom otrcanom motelu pišući kratke priče daprekratim vreme. Jednu ili dve je objavio časopis Vumans Raulm , što namje pomagalo da plaćamo prenoćište, i tek ponekad bi moja priča dostiglamaglovite visine Vumans Ouna.

Pretpostavljam, ovako u retrospektivi, da je to bila jedina produktivnastvar koja je proizašla iz naše veze, osim Flore. Te rane godine poslužile sukao katalizator za moje spisateljsko umeće, i najveći deo vremenaprovodila sam izležavajući se u pamučnoj posteljini u prohladnim sobama uprimorskim gradovima i pišući priče.

Uprkos užasnutosti moje porodice – moje majke, koja je, ostavši samanakon očeve smrti, prekorevala sebe što me je prepustila lutanju, što otacne bi uradio – čvrsto sam verovala, i još uvek verujem, da me je Adamvoleo. Kao i Floru. U pitanju je bilo samo to što on nije bio stvoren za brak.Prosto nije mogao a da se ne zaljubi u drugu ženu.

Naš raskid je bio postepen. Postojala je prva faza u našem braku, kadasam znala za neverstvo i patila, ali sam ga volela toliko da nisam moglaništa da učinim povodom toga. Posle nje je usledila druga faza, kada sammu rekla sve u lice, a on molio za oprost obećavajući da se to nikada nećeponoviti, i ja mu poverovala. Do sledećeg ćorsokaka došli smo kada jemeni postalo jasno da se to nikada neće okončati, ali sam ga još uveksuviše volela da bih spakovala stvari i otišla. Na kraju sam, međutim –ovde se radi o tolikom broju godina da me je sram – smogla snage daodvedem Floru i odem da živim negde drugde. Platila sam kaparu za malukuću u Fulamu od nešto novca koji mi otac beše ostavio, i saopštila Adamuda je među nama zauvek gotovo. Nije mi poverovao, ali sačekala sam doknije otišao na probu i odvukla kofere niza stepenice i, gušeći se u suzama,

21

otišla do kola s Florom koja se tužno vukla za mnom.Adam nas je svakodnevno posećivao; u stvari, praktično je kampovao u

dvorištu ispred naše kuće. Dolazio je tobože da vidi Floru, na čemu sambila zahvalna, ali zapravo je dolazio da vidi mene, i pokuša da me opetpridobije i navede da mu se vratim. Bio je iskreno zbunjen onim što je onsmatrao krajnje preteranom reakcijom, i nije mu bilo jasno zašto me jenekoliko izleta s drugim ženama navelo da otperjam tako iznenada izatražim razvod braka.

– Ali, Ani, ti si moja žena! Ti si bukvalno jedina osoba na svetu osimFlore koju stvarno volim, to valjda znaš – jadikovao je, dok su papiri zarazvod ležali na mom kuhinjskom stolu čekajući njegov potpis. Bio je poputdeteta dok je stajao tamo, razrogačenih očiju i iskreno potresen. – Oduveksam samo tebe voleo, Ani. Nemoj to da mi radiš!

Ja njemu da radim, pazi to. Ali tad sam već bila upoznala Dejvida.Upravo. I bila sam malo jača, redovno jela, i spavala malo više. Gard minije bio toliko spušten. Kiselo sam se nasmejala.

– Žao mi je, Adame, ja sam u pitanju. Znam. Moja krivica. Smatraj mestaromodnom ako hoćeš, ali verujem u monogamiju.

On uzdahnu i počeša se po glavi. Onda zavrte glavom u neverici.– Ludilo. Tako malograđanski. Tako buržujski, Ani, i veoma

neodgovorno, mogao bih da dodam. Nas dvoje imamo ćerku, ako nisiprimetila, jedanaestogodišnje dete koje gleda šta mi radimo. Šta misliš,kakav ćeš primer da joj daš time što napuštaš naš brak? Koje moralnevrednosti joj sada prenosiš, hmm? Osim toga, šta misliš, koliko imaoženjenih muškaraca koji ne varaju svoje žene tu i tamo? Ne mnogo, moguti reći – frknu prezrivo – iako možda tvrde suprotno. Ja sam bar iskren,zaboga. Bar te ne lažem!

– Volela bih da si me lagao – odvratih umorno.– Ani, muškarci su drugačiji – objasnio je strpljivo. – To ti je do sada

valjda postalo jasno? Drugačiji hormoni, drugačiji genetski sklop, drugačijepotrebe. Ostati veran jednoj ženi do kraja života, koliko god je muškaracvoleo, užasno je, užasno teško. Ali ja te zaista volim, Ani, kunem ti se, iuvek sam samo tebe voleo, uprkos mom strahovito lošem učinku u bračnimanalima. – Zastao je. Počešao se po glavi. – Nemaš ništa protiv da

22

pozajmim motornu kosilicu?Trepnula sam. – Kosilicu?– Fransinin travnjak je zarastao i mora da se pokosi. Igra Titaniju mome

Oberonu, pa sam trenutno kod nje, pošto sam otkazao stan. Nisam mogaoda izdržim da boravim tamo bez tebe i Flore – dobaci mi tužan pogled – pasam prešao kod nje. Obećao sam da ću joj malo pomoći. Znaš, po kući.Umesto da plaćam stanarinu.

– Trenutno? – prekrstila sam ruke i izvila obrvama.– Da, samo odsedam trenutno, Ani – reče uvređeno.– U gostinjskoj sobi?– Pa, ne... – oklevao je. – Ona nema gostinjsku sobu. Ali šta sad, nije

ništa ozbiljno.Nasmeših se. – Kosilica je u šupi, Adame. Posluži se.I tako je otišao. Besan. Iskreno uvređen. Čvrsto ubeđen da sam ja kriva

strana. Kako sam mogla da ga ostavim? Kako sam mogla da odem od njegai ostavim ga bez doma? I šta je on trebalo da učini, za ime boga, u takozlom času, osim da se privije uz drugo ljudsko telo u potrazi za toplinom iutehom?

Znala sam i ja da je mrvica onoga što je rekao bilo istina. Da se mnoštvomuževa tako ponaša, i da niko od njih nije tako iskren kao Adam. I mnoštvožena pristaje na takve brakove, svugde: žene u blokovima solitera koje tupozure u TV ekrane čekajući povratak oca petoro dece koji je noć proveo unaručju neke konobarice; u predgrađu među zelenilom, zureći u oronulezidove spavaće sobe dok direktor firme traži svoje cipele u spavaćoj sobisvoje sekretarice; u otmenom Holand Parku, pretvaraju se da čitajuInteriors u salonu dok stazom odzvanjaju koraci ministra koji se vraća izzagrljaja svoje mlade pomoćnice. Nisam s podsmehom gledala na te žene,znajući koliko je lakše miriti se s tim, jer sam se i sama mirila neko vreme.Dobro, godinama. Jedanaest godina. Pravila se da ne primećujem. Ali kadaje Flora dovoljno odrasla da i sama shvati kako stvari stoje, i kada nijehtela da ne primeti već me je zapanjeno gledala svojim smeđim očima kadbismo čule kako se njegov ključ okreće u bravi mnogo posle deset uvečedok smo sedele gledajući vesti zajedno, i kada smo ga, jednom prilikom,čule čak i kako nekome ispred vrata šapuće laku noć, znala sam da moram

23

da pobegnem s ono malo ponosa što mi je preostalo. Zbog nje.Ali bilo je teško. Prokleto teško. Jer sam ga volela. I baš kad sam se

pitala da li je ponos tako važna stvar, i da li je važnije ostati uz čovekakoga voliš čak i ako on ima manje obraza od uličnog mačora, pojavio seDejvid. I spasao nas. Taman na vreme. Stigao je, kao što je Kler čestogovorila, kao Sedmi konjički puk, taman kad sam ja bila na izmaku snage.Taman kad se moja porodica pitala, s užasom zadržavajući dah, da li ću sevratiti Adamu.

Sada dok sam otvarala Klerinu kapiju od kovanog gvožđa i saginjala seispod drveta magnolije u njenom dvorištu ispred kuće, setila sam se izrazanjenog lica u trenutku kad sam je stidljivo upoznala s Dejvidom. Na njemuse ogledalo olakšanje. U stvari, za tren sam pomislila da će pasti na kolenai početi da mu ljubi manšete na pantalonama.

Pozvonila sam i začula oštar topot visokih potpetica kako odzvanjahodnikom. Trenutak kasnije vrata se otvoriše i na njima je stajala Kler, crnekose skupljene u punđu, pod punom šminkom i u elegantnom sivom džozefodelu. Digla je nos, ali zato što su na njemu stajale naočare njenog mužakoje joj behu nekoliko brojeva veće. Jer bilo je zgodno, kao što je imalaobičaj zajedljivo da primeti, to što su delili bar istu dioptriju, ako već ništadrugo.

– O, to si ti.Okrenula se i brzim korakom pošla nazad u kuhinju. Nisam se uvredila.

Tipičan ranojutarnji pozdrav od žene čiji je muž već otišao na posao, dvojedece u školu, i koja na kašičicu hrani treće dok i sama pokušava da stignedo Sitija.

– Nezgodan trenutak? – doviknuh, zatvarajući vrata za sobom. – Mislilasam da petkom ideš kasnije na posao?

– Ne ovog petka – uzvrati. – Održava se sastanak partnera pa moram daprisustvujem. Krećem za deset minuta.

Pošla sam za njom u kuhinju odakle je dopiralo kmečanje i gde je Henri,njen najmlađi sin, nestrpljivo lupao kašikom u svojoj visokoj stolici zahranjenje, iznerviran što je dotok hrane prekinut. Zurila sam u neverici dokje Kler hitro navlačila beli čaršav preko glave i provlačila ruke kroz parrupa na njemu.

24

– Za šta to služi?– Ja sam je napravila. Majkl je naziva mojom kukuljicom. Navlačim je

dok hranim decu.Zakikotala sam se. – Čudi me da nemaš rukavice i hiruršku masku.– Oh, ne izazivaj me. U prošlosti sam koristila i baštenske rukavice, zašto

ne i masku?Privukla je stolicu za mene i sela na svoju, prihvatajući se ponovo kašike

dok je Henri otvarao usta, zatvarao usta, gutao, otvarao usta, zatvarao usta,gutao, brže nego što je ona uspevala da postigne.

– Baš ima zdrav apetit – usudih se da primetim, sedajući za savršeno čiststo, već očišćen od aktivnosti oko doručka, osim vaze s lalama i Henrijevečinije. Toliko drugačiji od mog, pomislih, s razbacanim kutijama od žitarica,zgužvanim salvetama, knjigama s „ušima“ veličine psećih, i gomilamaračuna i reklama koji na njemu spokojno tavore.

– Mora – odgovori ona mračno. – Jadničak. Zna da bi to mogao biti jedinipošten obrok koji će danas dobiti. Imaće sreće ako Dona uspe da se odvojiod mobilnog telefona i Kauntdauna5 da mu dobaci neku koricu, pa gleda dazguta što više dok može.

– Hajde, znaš da nije baš tako – počeh da je umirujem. – Dona sjajnoobavlja svoj posao. Majkl mi je baš pričao pre neki dan koliko vam vredikao ispomoć.

– O, da, baš je prokleto neprocenjivo vredna ispomoć, naročito s njegovetačke gledišta. Kada bi ti imala nekoga ko pomno sluša svaku tvoju reč ismeje se tvojim forama i usrdno nudi da ti ispegla pantalone, i ti bi gasmatrala vrednom ispomoći.

– To sad izmišljaš u hodu – rekoh hladno. – Dona ne zarezuje Majkla dvaposto, i obrnuto. Samo si razdražljiva.

– Znači, ja sam razdražljiva? Ah. A zašto bih bila razdražljiva, molićulepo?

– Kler... – uzdahnula sam.– Zato što je moj muž uhvaćen kako pijan zadiže suknju svojoj savetnici

za berzansko poslovanje na božićnoj zabavi dok se ostatak njegovogodeljenja kikotao i posmatrao? Naočigled svih na plesnom podijumu, azatim i u garderobi iza kaputa dok su ljudi uzimali svoje šalove od kašmira.

25

Tu su, kako saznajem od jednog od svojih pouzdanih izvora, njih dvoje nakraju završili. Na lepljivom tepihu. – Oči joj se razrogačiše. – Ali tosvakako nije razlog da budem razdražljiva, Ani?

– Niko ga nije uhvatio – rekoh strpljivo – već je sâm priznao, i jedinirazlog zbog kojeg ljudi preuveličavaju celu stvar jeste taj što ih ti izazivaš.Neprestano govoriš svima da znaš za to, i da ti ne smeta, i da misliš da jedobro što je to izašlo na videlo, pa gledaju da ti serviraju još neki detalj. Ajedini razlog zbog kojeg ti je on rekao jeste taj što ga krivica ubija.Uglavnom, on je bio pijan, to je bila jednokratna spojka, i desilo se prenekoliko meseci a ti još uvek ne prestaješ da kukaš. Kada ćeš mu oprostiti,Kler?

Ustadoh nestrpljivo i napunih čajnik.Ona odloži kašiku. – Oh, misliš da bi trebalo, je l’ da? Kao što si ti radila

svih tih godina s Adamom? Da mu progledam kroz prste i kažem: hej, bašme briga? Kreši koga god hoćeš, dragi, ja ću uvek biti tu?

Henri je ozlojeđeno kmečao i mahao rukama. Ona ponovo uze kašiku.– Ne – odgovorih mirno. – Ne mislim. A ako se samo o tome radi, Kler,

o tvom strahu da se ne pretvoriš u mene, onda ti moram reći da su šanse zatako nešto veoma male. Ti si mnogo jača nego ja i ni približno toliko glupa.

Okrenuh se i pogledah je prkosno. Ona je zurila u mene, a dve crvenefleke razlivale su joj se obrazima. Iznenada obesi ramenima i uzdahnu.

– Dobro – pokunji se. – Izvini. Nisam tako mislila. Nisam mislila da siglupa. Samo... pa, to me izjeda iznutra, Ani. Svaki put kad me dodirne. A ine mislim o tome stalno, samo kad on poželi seks. Kao jutros, na primer.Oboje smo se rano probudili, i s obzirom na to da imamo dosta posla i dasu naša sve pronicljivija deca koja imaju običaj da banu u najnezgodnijemtrenutku za promenu čvrsto spavala, to je trebalo da bude idealna prilika.Ali nekako – prosto nisam mogla. Zamišljam njegove ruke kako je grle.Zamišljam kako je ljubi i...

– Napusti ga onda – prekidoh je oštro.Blenula je u mene. Prasnu u smeh. – Oh, nemoj da si blesava. Ne mogu

to da učinim.– Zašto ne?– Pa, tu su deca, i kuća, i sve, i...

26

– Upravo tako, i zato zaboravi – tresnuh šolju s kafom ispred nje,prolivajući pola. – Do đavola, Kler, seks za jednu noć. Pola seksa za jednunoć, čak i četvrtina, peting koji nije odveo nikuda osim do zadnjeg delagarderobe. Nemoj da upropastiš ostatak svog bračnog života zbog toga!

– Vidiš – reče sumorno, odmah posežući za salvetama da pokupi kafukoju sam prosula – u tome jeste problem. U tome je razlika između mene itebe. Ja ne mogu da oprostim. Ne mogu da zaboravim. I kad smo već kodtoga, između Done i Majkla nema ničega. Nema uzavrelih pogleda s njenestrane niti značajnih s njegove. Majkl nije nimalo zainteresovan. Bože,toliko strepi od mene trenutno da čak izlazi iz sobe kako ga ne bih optužilada flertuje s tom devojkom. Samo... pa, ja sam u pitanju. Sada samparanoična, i ne mogu da ne mislim kako će se to ponoviti. I da će sledećiput biti ozbiljnije. I da ću biti ostavljena sa četvoro dece ispod dvanaestgodina jer nisam pazila i stalno sam se potucala po sastancima. Jer nisambila pored svog muža. Nisam sređivala nokte, ili održavala vitku liniju ufitnes centru, ili se šišala kod Majkldžona.

– Oh, misliš kao mi ostale majke i domaćice? – upitah otrovno.– Ne, nisam ni na to mislila. Znam da ti nisi. – Pređe rukom preko svoje

savršene punđe. – Samo... pa, pitam se da li sam ja kriva. Zbog Majkla i tedevojke. Jer previše radim, previše obaveza preuzimam na sebe, i neprimećujem da sve puca po šavovima. Ta zabava se održala godinu dananakon Henrijevog rođenja, znaš, Ani, i još sam ga bila dojila noću, za bogamiloga. Ali zašto? Zašto sam to radila? Šta sam pokušavala da dokažemtime što sam skidajući svoje armani odelo odmah poturala dojku detetu? Izašto sam uopšte odlučila da rodim četvrto dete u mojim godinama? Gdemi je bila pamet? Previše sam stara, previše umorna i previše razdražljiva.Bože, za nekoliko godina mogla bih da uđem u menopauzu, a i pored togasam insistirala da ga rodim. Insistirala na tome da dokažem da istovremenomogu da budem savršena majka i uspešan investicioni bankar, i... pa, dabudem iskrena, Flora bi bila bolja majka od mene. Počela joj jemenstruacija, zar ne? I mlada je i puna snage? Takve je majka priroda imalana umu za majčinstvo, ne sasušenu staru vešticu poput mene.

– Samo si premorena – rekoh odlučno, podižući Henrija iz stolice,spuštajući ga u krilo. – I ko može da te krivi? Imaš toliko obaveza. –

27

Obrisala sam Henriju usta rubom njegove majice, na šta je Kler prebledela.– Slušaj – nastavih brzo. – Večeras bih ja mogla da pričuvam decu. ZaštoMajkl i ti ne biste negde izašli? Flora i ja ćemo ih čuvati.

Slabašno se nasmešila i položila glavu na lakat. – Hvala ti. I u pravu si,potreban mi je odmor, ali ne večeras. Večeras Beki ima predstavu u školi ija moram da prisustvujem i budem dobra majka koja dolazi da gleda svojućerku. Glumi pacova, po svemu sudeći, i stvarno je besna što Amanda Ridglumi Čarobnog Frulaša. Kaže da je to zato što nije naučila da svira flautu,za šta sam naravno ja kriva jer je, budući da sam previše zahtevna majka,ne smatram pravim instrumentom. Ne, ne, moja ćerka mora da svira čelo,koji je tako ogroman da jedva tu prokletinju može da smesti između noguda bi gudela na njoj. Za šta sam, ponovo, ja kriva – reče natmureno.

– Da, pa, možeš sebi da prebacuješ i zbog toga ako želiš – rekohrazdragano, mazeći Henrija po glavi. – Mada, vidim da pozitivno utičeš narazvoj njihovih društvenih veština – pokazah glavom ka ćošku u kojem je,uredno poređan uza zid iza vrata, stajao komplet dečjih maljeva za kriket. –Otkud to? Za slučaj da Mali Lord Mnogozemljaš navrati i ostavi svojuvizitkartu?

– Bilo bi lepo, zar ne? – reče čeznutljivo. – Beki onda ne bi ni morala dase školuje. Mogla bi samo da sedi na svom velelepnom imanju i slikaakvarele ceo dan. Ne, Beki i Luk okrenu te maljeve naopako, nabiju ih podpazuho i koriste kao štake. Najviše vole da se igraju bogalja.

Zakikotala sam se. – Maštovito.– Veoma, a imaju čak i činiju za prosjačenje. Ipak, skupljaju sitniš za

kompakt-diskove, ne za jadnu sirotinju. – Uzdahnu. – Ali dosta o meni i omojoj disfunkcionalnoj porodici. Nisi došla na moja vrata ovako ranoizjutra da bi slušala o mojim bračnim nevoljama i mojoj pohlepnoj deci. Štaje posredi? Još neka priča o lekaru, ljubavi tvog života? Proveli ste jošneko veče u parku Batersi držeći se za ruke i deleći lepe trenutke? Ispričajmi ponovo o tome kako ti je kupio sve one božanstvene ruže i zapaliosveće u kupatilu, taj divni, divni čovek, a njemu reci da je Majkl jedini putupalio sveću kad je nestalo struje. Hajde, nateraj me da balavim.

– Ne – rekoh – nisam došla zbog sveća, ali... Oh, Kler, tako samuzbuđena. – Nisam mogla da prikrijem ushićenje. – Znaš za njegovu tetku,

28

onu koja ga je odgajila?– Gertruda iz Onslou Gardensa? Imam sliku te žene u glavi, zamišljam je

svu umotanu u krznene šalove s onim odvratnim lisičjim glavama nakrajevima na kojima stoje malecni šeširi s velom, ali ne, nisam je upoznala.Što pitaš?

– E pa, ona ima fantastičnu kuću u Kornvolu, blizu Roka. Baš na obali,uz rečni rukavac, otprilike kao u romanu Francuski potok – blizu mesta gdenas je tata vodio kad smo bile male. Sećaš se da smo tuda veslali čamcem?

Kler zavrte glavom zamišljeno, dohvatajući aktovku. – Ne.– Videla si je jednom svakako, i stvar je u tome što je Gertruda toliko

prokleto bogata i flegmatična da ta kuća zvrji prazna veći deo godine, aDejvid kaže da je prilično siguran da će me ona pustiti da boravim u njojpreko leta!

Kler prestade da trpa dokumente u tašnu i podiže glavu. – Blizu Roka?Ali to je sjajno. Znaš da ćemo ići tamo ove godine, zar ne?

– Hoćete? – trepnuh. – Čekaj, zar nisi rekla da ti je Kornvola prekoglave? Rekla si da ćeš, vidiš li još jedan zamak u pesku, da ga digneš uvazduh.

– Jesam li? – načinila je facu kao da nema pojma o čemu pričam. – Morada mi je naleteo PMS. – O, ne, definitivno idemo. Iznajmićemo isti onajbungalov. Onaj koji smo delili s Mičelovima prošlog leta. Tako je mali dane možeš da se okreneš u njemu, ali bezobrazno jeftin i – oh! Pa ti ćeš biti ukomšiluku! U ogromnoj praznoj kući. – Uspravila se, zaboravivši naaktovku, i oči počeše da joj cakle.

– Ovaj, da. Ali, vidiš... pa, nameravam da završim knjigu tamo. U... znaš,miru i tišini.

– Oh, ali ti ćeš to očas posla, zar ne? Bože, koja sreća! Ima li baštu?– Mmm, da, ima. Ogromnu baštu, mislim, sa stazom koja se spušta do

plaže. Ali, Kler...– Staza do plaže! – skiknula je. – Bogovski! Bože, Luk i Beki ima da

podivljaju od sreće... možda možemo da uzmemo čamac? Džajls obožavajedrenje. Mogli bismo, zar ne? Znaš, da iznajmimo jedan zajedno?

– Mmm, da možda – počešah se s nelagodom po vratu. – Ali ja ćunaravno morati da radim.

29

– O, svakako, i mi ti nećemo previše smetati ali, Ani, kuća s praktičnoprivatnom plažom! Bože, koji ulov. Baš ono što nam je svima potrebno uovom trenutku, pravi odmor, ne puko stiskanje u nekoj naherenoj kolibi krajmora. – Zgrabi minđuše iz pepeljare i uzbuđeno ih namesti u uši. Zinuh dase pobunim, pa se predomislih. Ona se najednom okrenu. Namršti se. –Čekaj, mislila sam da si napisala veći deo te knjige. Zar nisi rekla da si jezavršila?

– Ne! – stadoh da crvenim, usplahirena. – Bože, zar sam to rekla?– Da, rekla si da te neko nazvao iz izdavačke kuće i da...– Oh, da, rekla sam da sam završila, ali u stvari sam napisala samo tri

poglavlja!– Zašto si im onda rekla da si završila?– Zato što, kad je taj tip Sebastijan nazvao – trtljala sam – i rekao da mu

se svideo početak i pitao može li da vidi ostatak, nisam baš mogla dakažem da je još nisam napisala, zar ne?

– Zašto ne?– Pa, zato što je on pretpostavio da jesam! A nisam htela da ga odvratim,

zar ne? Nisam htela da se ohladi.– I šta si rekla?– Rekla sam – pa, rekla sam da je u načelu gotovo, ali da treba još malo

da doteram tekst. Malo da ga izglancam. I da će to možda potrajati nekolikonedelja. Ali u stvari moram da napišem celu prokletinju! Kad sam već kodtoga – spustih glas, preplašena – Dejvid to ne zna.

– Ne zna šta?– Da sam tom tipu rekla da sam završila, a nisam.Namrštila se. – Ali... čekaj malo, Dejvid zna, zar ne?– O, da, on zna. Samo ne želim da sazna da sam lagala izdavača.– Zašto?– Zato što ne želim da pomisli da sam takva osoba! – ciknula sam. –

Treba da se udam za njega, zaboga, Kler!– Pa, ti očito jesi takva osoba, pa što da ne zna to.– Baš ti hvala! Mnogo mi pomažeš, a ja samo kažem da mi treba malo

prostora da radim, kao što ti radiš po ceo prokleti dan!– Dobro. – Izgledala je veoma ozlojeđeno. – Pa, naravno. Mi ćemo se

30

onda držati podalje. Nećemo ti smetati. – Ubaci novčanik u tašnu.– O, ne, nisam tako mislila – progunđah. – Samo... – oklevala sam. – Ne

mogu da držim otvorena vrata. Ne mogu da kažem „dođite svi i ostanitekoliko želite“. Moram malo da zapnem, jer... pa, ovo je moja velika prilika,Kler! Moj san da postanem čitani pisac jednoga dana, a ovo je prvi put dasam ponudila rukopis nekome ko je konačno pokazao interesovanje. A znaškoliko sam puta pokušavala.

Klimnula je glavom. – Znam. – Ućutala se za trenutak. Na kraju jeuzdahnula. – Dobro, a šta ćeš s Florom? Da li i ona treba da se držipodalje?

Oklevala sam. – Mislila sam da bih mogla da joj nađem dadilju.– Nemoj biti smešna. Dvanaest joj je godina! Uostalom, rodbina joj je

odmah iza ćoška. Mi ćemo je primiti.– O, ne, Kler, ne bih to mogla da učinim – rekoh užasnuto. – Imaš četvoro

sopstvene dece, a to ti je jedini predah u godini. Ne, ne, nešto ću već dasmislim.

– Nemoj biti blesava – ostade uporna. – Jedno više se i ne primeti. Snaćiću se. Naša vrata su uvek otvorena – dodade pobožno, sada prosto odišućimučeništvom. – I krajnje smo opušteni.

– Da. – Grickala sam nokte nervozno. – Videćemo. – O, bože, nisamhtela da joj dugujem. Ne sad kad sam joj zabranila pristup svojoj vili s dvezvezdice.

– Šta će biti s Dejvidom?– Dolaziće vikendom, ako bude mogao da se izvuče s posla. Ali on se u

ovo doba godine razbija od posla.– Naravno. A ti moraš i venčanje da organizuješ, znaš – upozorila me,

užurbano zakopčavajući sako. – Ne možeš sve da prepustiš Dejvidu, on jezauzet čovek. A za to je potrebno više vremena nego što misliš, trebapostići gomilu stvari. Verovatno još nisi ni stigla da razmisliš gde da središfrizuru i poručiš cveće?

– Ne. Nisam, baciću se na traženje – složih se, grizući nokat skoro dokorena. Pored nje sam se uvek osećala kao da sam Florino godište.

– I ne zaboravi da mama želi venčanje u crkvi.– Nisam zaboravila – brecnuh se.

31

Ona podiže obrve, i ja istog trenutka obesih glavu. Draga mama, koja setoliko iznervirala što sam se venčala onako bosonoga na plaži s Adamom ikoja je, kada sam odvela Dejvida u Devon da ga upozna, sela u vindzorstolicu za ljuljanje kraj šporeta u kuhinji, prekrstila koščate ruke u krilu,pustila suzu, i rekla da sve što su tata i ona oduvek želeli jeste da videsvoje devojke srećne i udate, ali da su se oduvek nadali da ćemo se venčatiu crkvi. Da li bi to bilo moguće ovoga puta? Uz božanski blagoslov,možda? Čak i pošto je tata na nebu?

A mene je bilo tako sramota, jer nisam shvatala koliko sam je povredilaprvi put, i koliko toga mi nikada nije rekla. Bila je bleda od šoka i brigekad sam se vratila s Havaja, ali nije me ukorila nijednom reči.

Mobilni mi zazvoni u džepu od sakoa i ja se odsutno javih. Bio je toDejvid.

– Upravo sam nazvao Gertrudu, Ani, i rekla je da će joj biti drago dadođeš.

– Oh! – Živnula sam malo. – Ne smeta joj?– Nimalo. Rekao sam ti, oduševljena je što će neko boraviti u kući, ali

rekao sam joj da ćeš možda da svratiš ovog jutra, ako se slažeš. Je li to uredu? Znaš, da proćaskate o tome?

– Naravno – sijala sam od sreće. – U koje vreme?– Oko deset – rekoh. – Odgovara?Pogledah na sat. – Savršeno.Prekidoh vezu i okrenuh se ka Kler, koja je nestala niz hodnik s Henrijem

da pokupi poštu koja je upravo proletela kroz otvor na vratima.– Moram da idem – mrmljala je odsutno s vrata, prelistavajući koverte.– Takođe. – Ustala sam i dobacila joj pomirljiv osmeh. – Uhvatiću

autobus, pa ću poći s tobom do stanice. – Nosiš li ovo? – Podigoh njenuaktovku.

– Hvala. O, odlično.– Šta? – prinesoh joj aktovku.– Pismo od Džajlsa. Nestrpljivo ga otvori.Džajls, njen najstariji sin, boravio je u internatu i strašno joj nedostajao.

Pređe brzo očima preko lista papira pa odjednom frknu.– Slušaj ovo. – Stade da čita povišenim glasom.

32

Draga mama,

Juče smo ponovo izgubili, dvadeset dva prema nula. Ja sam bio nagolu. Upravo smo završili s ručkom koji se sastojao od lazanja, alikoji je imao ukus noktiju, a sad imamo čas PSHE-a6 s upravnicom,koja samo priča o pranju zuba i seksu. Nadam se da NEĆE početi dacrta testise.

Voli te Džajls. Zakikotala sam se. – Jadna upravnica.– Vala baš – složila se. – Možeš li da zamisliš da si u prostoriji punoj

pubertetlija koji ti se kikoću iza leđa dok se ti trudiš da što vernijepredstaviš đoku i jaja na tabli? A nas dve mislimo da imamo problema. –Ubacila je pismo u džep i otvorila vrata.

– Dona! – viknula je u pravcu stepeništa. – Otišla sam!– Dolazim! – začu se povik odozgo i nekoliko trenutaka kasnije na

stepeništu se pojavi par širokih zvoncara od teksasa praćenih lepimpegavim licem i dugom plavom kosom. Henrijevo lice se ozarilo, kad sezagegao prema njoj.

– Do-nnaa!– Ćao, prinče moj! – Podiže ga svojim dugim pocrnelim rukama i poljubi

u nos. Henri poče da se cereka i da je hvata za kosu, a Kler se nasmeši.– Bar mu se sviđa – rekoh tiho u bašti pošto su se vrata zatvorila za

nama.Pogledala me je, iznenađeno. – Oh, pa on je obožava. Zapravo, uopšte

nisam ljubomorna. Previše volim svoju decu da bih bila uskih shvatanja uvezi s tim. Ne, ne, ushićena sam.

– I nikad ne pomisliš... da bi radije bila na njenom mestu? Kad gaostavljaš? – upitah oprezno dok sam je sledila niz stazu.

– O, naravno, da pomislim. Svakoga jutra. – Okrenula se u neverici. –Bože, Ani, ne bih bila ljudsko biće kad ne bih to pomislila! Ali nije to takojednostavno, zar ne? – Nasmešila mi se pokroviteljski dok je zatvaralabaštenska vratanca koja lako kliknuše na mesto.

Treptala sam zaslepljena jarkom sunčevom svetlošću. – Zar nije? – Još

33

uvek zbunjena, pođoh poslušno u korak za njom.

34

D3.

akle – reče Kler, pružajući korak, dok joj se osmeh širio licem –uskoro će na tebe biti red, i ja ću morati tebe da tešim.

Namrštila sam se. – Molim?– Bebe! – reče ona. – Dejvid i ti sigurno želite decu?– Oh. Oh, da. Pa, definitivno. On bi baš voleo da dobije dete, zapravo. U

stvari, već pokušavamo.– Stvarno? – Ukipi se u mestu. Spusti mi ruku na mišicu. – Bože, baš

sam se pitala. Koliko dugo?– Počeli smo ovog meseca. I samo zato što baš i nismo više tako mladi,

ni ja ni on, a Dejvid je raspoložen, pa smo mislili da počnemo sad.– A venčanje je za samo dva meseca – rezonovala je – pa niko neće ni

primetiti čak i ako budeš trudna.– Upravo tako. Niti će iko mariti za to, zar ne? U našim okolnostima? –

upitah sa zebnjom.Ona zavrte glavom. – Neće. Čak ni mama. Biće oduševljena. To će

ionako biti za uzak krug ljudi, najbliža rodbina?– Pa da, plus nekoliko prijatelja. Samo ručak u hotelu, mislim – rekoh

neodređeno. Onda se nacerih. – I zato, da, nikad se ne zna, moglo bi sedesiti da me tog dana, kao mladina sestra, uvlačiš u veoma tesnu venčanicuboje slonovače.

– Ooo, nadam se da hoću – reče, gotovo trljajući ruke od veselja. – Znamda ne treba to da priznam, ali i te kako bih likovala ako se desi da ti budešvezana za kuću s blizancima dok je moj Henri na bezbednoj udaljenosti uobdaništu.

Pognula sam glavu i nasmešila se. Jedna od dobrih stvari u vezi s Klerbila je ta što je ona otvoreno priznavala sva negativna osećanja kojaeventualno drži u sebi, što ih je nekako ublažavalo. Priznala je čak i da je,pošto je prethodno izludela od brige zbog moje katastrofalne situacije sAdamom i bila izvan sebe od sreće što ću se udati za Dejvida, ipak bilamalčice ozlojeđena što on nije, na primer, običan računovođa ili pedikir,umesto što je uspešan lekar s privatnom ordinacijom u Belgraviji. Znala

35

sam i da je potajno uznemirena što ćemo, kada pristigne novac od prodajeDejvidovog stana i moje kuće, moći sebi da priuštimo kuću veću od njene.Želela je da budem srećna, ali ne po cenu da moja sreća prevaziđe njenu, ida ne budem toliko imućna da moje bogatstvo premaši Majklov i njenzajednički dohodak. Nakon svega, ja sam ipak njena sestra i oduvek sambila malo manje pametna i privlačna, i stoga bih morala da znam gde mi jemesto.

Ja sam, na kraju krajeva, odbila da studiram na lokalnom koledžu zaradsociologije dok je ona bila student generacije na pravima na Kembridžu.Ona je u svojoj slobodnoj godini pozirala za Vog, dok sam ja radila ufabrici mars čokoladica. Istina, ja sam se prva udala – jedini moj korak kapreuzimanju vođstva – ali to je bila udaja za Adama: šarmantnog luzera čijase karijera sastojala više od plandovanja nego od rada. Ona se, s drugestrane, udala za Majkla, još jednog studenta generacije na Kembridžu, isada su je poznavaoci prilika u njenom poslu smatrali inteligentnom,inovativnom i uspešnim poznavaocem tržišta novca.

I ja nikada nisam dovodila u pitanje takav poredak stvari. Znala sam, naprimer, da bi ona volela da imam više dece, ali ne toliko kao ona. Znalasam da bi volela da ponovo nađem posao, ali nipošto u Sitiju, i verovatnoda pišem kratke priče umesto romana. Nije mi želela ništa čime bih jojparirala u uspehu. Dok sam hodala trotoarom pored nje, posmatrajući kakonjene crne visoke potpetice kočoperno i odlučno grabe napred, pročistilasam grlo, ne uspevši da se obuzdam.

– Znači, Mičelovi ponovo idu s tobom u Kornvol? – upitah toboženaivno.

– Dobro znaš da ne idu – odbrusi. – Serena Mičel je prošle godinedokazala da je pravi davež. Sve to dodvoravanje meni i odlasci u nabavkudo Vejdbridža dok sam ja sedela na plaži i njeno: „Oh, insistiram da javečeras spremim jastoga za celo društvo, Kler, dopusti mi“, a sve zato štoje želela da Majkl zaposli njenog tupavog muža. Čim je dobio neku ponuduod Šrodersa otkačila nas je kao da smo šugavi. Od tada nas nisu zvali, aona je pri tom proslavila svoj četrdeseti rođendan prošlog meseca a nije naszvala. O, ne, Mičelovi su ove godine definitivno persona non grata.

Izgledala je snuždeno i beše mi žao što sam je džarnula. Volela sam Kler,

36

ali morali ste veoma dobro da je poznajete da biste prihvatili sve njenemušice. Sestre su neraskidivo vezane krvnim srodstvom, i više ni sama neznam koliko puta sam joj oprostila nešto ili je pravdala kad su se druginašli na udaru njenog oštrog jezika. Teže je sticala prijatelje nego ja, i znalasam da mi zavidi na širokom krugu prijatelja – nečemu što ni ambicija,pamet ni lepota nisu mogli da kupe.

– S kim onda ideš? – upitala sam. – Nećeš valjda sama da iznajmiš tukuću? Zar ti neće trebati nečija moralna podrška dok budeš mazala jošsendviča deci koja će ih na plaži napuniti peskom?

– Ne, nećemo ići sami. Pitali smo Hauardove da pođu s nama.– Hauardove! – zaustavih se u mestu. Zurila sam u nju u neverici. Na

njenim obrazima bujale su dve poznate crvene mrlje dok je gledala pravoispred sebe. Rozi Hauard bila je moja najbolja drugarica, i to još otkako sunam se kukovi spojili u spavaonici katoličke škole Sent Meri u Dorsetukada nam je bilo dvanaest godina.

– Bogo moj. – Nastavila sam laganim korakom, zapanjena. – I šta surekli?

– Rekli su da će rado poći s nama. Nemaju obaveza ovog leta. Rekoše danemaju nikakve planove.

– Zato što nemaju ni cvonjka – odvratih kratko. – O, da – nastavihogorčeno – sigurna sam da će rado da pođu i podele besplatan smeštaj. Kadsi je pitala? I zašto, za ime sveta, ja ne znam ništa o tome, pitam se?

– Tek juče – reče brzo. – Verovatno zato još nije stigla da te zvrcne.Moj bes naglo splasnu. Osetila sam se posramljeno. Bože, sigurno joj nije

bilo lako da isprevrće ceo adresar i da na kraju pozove moju najboljudrugaricu. I zašto bih se ljutila na Rozi? S nezaposlenim mužem i bezizgleda za odlazak na odmor ove godine, ko još ne bi oberučke prihvatiopriliku da omogući deci da osete pesak pod nogama i ostanu u bungalovumoje sestre.

– Odlično. – Nasmešila sam se, klimnuvši glavom. – To je sjajno.– O, Ani, tako mi je drago. – Izgledala je kao da joj je pao kamen sa srca.

– Bojala sam se da ćeš misliti... znaš. Da ti otimam drugaricu i tako to.– Ništa slično. Drago mi je.– I možemo svi da se družimo – reče željno. – Znaš, da se sastajemo na

37

plaži svakog dana, piknikujemo.– Da, osim što ja moram... – odlutala sam mislima. Uzdahnuh. Nije ni

čudo što je Kler tako dobro išlo u životu, bila je kao nezadrživi buldožer.Stisla sam zube i ustrajala stoički. – Ovo za mene nije odmor, Kler. Dejvidi ja ćemo kasnije na odmor, na Mauricijus. Idem da bih radila, sećaš se?

– Da, znam, ali sigurno nećeš baš svakog dana, zar ne? Uveče će ti prijatimalo razonode.

– Pa, videćemo. Gertrudina kuća ionako nije baš u Roku. Nalazi se uzjednu rečicu iza rta.

– Bićeš udaljena od gužve – stade da me umiruje. – Savršeno. Todovitakođe idu, znaš.

– To me ne iznenađuje – rekoh mračno. – Taj čovek misli da poseduječitavo mesto. On uđe Kod Rika Štajna i zastane na vratima kao da svi trebada padnu na kolena i poklone mu se.

– Pa, veoma je uspešan. I veoma privlačan, mislim.– Ako voliš pedesetogodišnjake u tesnim farmerkama i ružičastim

košuljama s trbušinom i egom odgovarajuće veličine. Ne, hvala.– Poljubio me je prošle godine, znaš.Skamenila sam se u mestu. – Molim? KLER!Ona začkilji i okrete glavu na drugu stranu.– Gde!? – ciknula sam.– Na povratku iz Polzita posle večernjeg koktela kod Eliotovih.– Nije valjda! Šta – cmoknuo te?– Nije me baš cmoknuo, ali na rastanku mi je namerno prilepio jedan

sočan poljubac pravo u usta. S malo jezika.– Bljak!– O, ne, bilo je prilično lepo, u stvari. Definitivno sam raspoložena za još

ove godine.Uhvatih je za ruku. – Ne, nisi!– Ne za pun tretman, naravno. Ali nešto uzbudljivo, definitivno. Nešto

opasno i smeono na Dejmer beju,7 posle uobičajenog roštilja. Možda ću gapustiti da mi malo mesi sise iza stenja.

– Kler! – Bila sam iskreno zaprepašćena.– I možda ću dozvoliti da Majkl za to sazna. Možda bi mogao da gleda.

38

– Ah, dabome. – Pustila sam joj ruku i nastavila da hodam. – Znači, otome se radi.

Prišla mi je bliže. – To je jače od mene, Ani. Volela bih kad bih mogla damu oprostim, ali prosto poželim da mu razvalim šamarčinu svaki put kadme dodirne. Kad smo došle do ulaza u metro, ona ispravi ramena. – Mislilasam da bi to moglo pomoći.

Kiselo se nasmeših i poljubih je za rastanak. – Sumnjam. Alipretpostavljam da nećeš prihvatiti savet od mene.

– Teško – reče razdragano. – Nisam ni do sada, zar ne?Nisam mogla da suzdržim smeh dok sam gledala kako se na visokim

štiklama spušta do Distrikt lajna,8 leđa pravih kao strela u svom sivompripijenom sakou, i veselo razmahuje tašnom. Posmatrala sam je; takogruba spolja, ponekad tako prkosna, a iznutra tako očajnički želi da budevoljena.

A ni tata joj nije popuštao, pomislih, dok sam se okretala da pređemulicu do autobuske stanice. Tata je mnogo očekivao od ćerke koja jetrebalo da bude sin. Sin koga su izgubili pre nje, koji je bio mrtvorođenče.Muštrao ju je i gledao da je otera što dalje od te kuće na selu sviđalo se tonjoj ili ne. Kad je tata ustajao u šest ujutru da pomuze krave, ustajala je injegova ćerka, bubajući još gradiva za kuhinjskim stolom koji je prethodnoizribala, sve to da bi njemu udovoljila. Činila je sve da ispuni njegovaočekivanja i da ne bude žena seljaka kao njena majka i njegova majka prenje.

Tata je bio feminista, i svesrdni zagovornik ideje da su privatne školenajbolje, i ako njemu treba da pukne grbača od rada da bi ona mogla da odeu katoličku školu, ona će vala, kako god zna, da mu uzvrati dobrimrezultatima. I Kler je postizala rezultate, i te kako. Ali je on i pored togaželeo više. Ne bi ga istinski usrećilo ništa osim da ona osvoji Nobelovunagradu, a kamoli tamo neku školsku nagradu. Sećam se izraza njegovoglica na dan dodele priznanja kada se ona po ko zna koji put pela na podijumda primi pehar. Bio je ushićen, naravno, i tapšao je iz sve snage u svomsjajnom odelu, ali oči su mu počivale na velikom purpurnom odličju upozadini. Kome je to namenjeno, pitam se? Sigurno ne opet onoj Bejkerovojmaloj? Mrdnite dupeta i aplaudirajte našoj Kler! Zatim bi usledilo nešto

39

umerenije oduševljenje, za sva njena postignuća. Meni, četiri godine mlađojod nje, bilo je pak dozvoljeno da budem devojčica. Dozvoljeno da seutopim u kolotečinu i budem u njenoj senci, da budem mamicina briga, netaticina. Dozvoljeno da sedim na tremu i hranim kokoške, dok je Kler učilasvoju tablicu množenja u kuhinji iza mene, s tatom koji joj je visio nadglavom lupajući pesnicom po stolu u košulji i tregerima, dernjajući će: –Devet puta osam je sedamdeset dva, i to ćeš upamtiti! – lica crvenog odvetra i besa.

Da, mene su više tetošili, ugađali mi, dozvoljavali mi da jašem staruMegi bez sedla po okolnim livadama, da posmatram tatu kako dere mrtvojagnje i navlači njegovo runo na leđa jagnjeta koje je ostalo bez majke,nadajući se da će ga majka mrtvog jagnjeta podojiti, a ako ne, dozvoliće mida ga odnesem u kuću i sama hranim na flašicu. Imala sam srećno, ugodnodetinjstvo, dok Kler, koja je odrastala u istoj kući, nije.

Kasnije, gutala sam knjige, čitajući ono što mi se sviđalo u lokalnojbiblioteci – ljubiće, avanturističke romane, nipošto klasike kojima sukljukali Kler – a zatim još kasnije, kao tinejdžerka, zavolela sam poezijuEmili Dikinson. Sedela bih satima i čitala na istom onom trenu gde samranije hranila piliće. Niko nije obraćao previše pažnje. Očekivanja su bilamanja, jasno.

Da li je, dakle, tata učinio Klerin život boljim, pitala sam se sad dok samulazila u autobus? Da li bi bio ponosan na nju sada? Ili bi, sa znanjem dameni ništa ne fali u životu, gledao odozgo i pitao se da li je bio prestrogprema svojoj devojčici? Pitao se da li je trebalo da popusti uzde? Želeo daje ona sad kod kuće, s Henrijem, da se njih dvoje igraju s kockama na podu,da ga ljuljuška u krilu dok gledaju zajedno Teletabise i grickaju keks, ili bii tamo gore razmišljao: „To je moja devojčica. Ide da pokaže tim momcimakako se barata tržištem novca. Ide da im pokaže ko je najbolji.“

Uzdahnula sam izlazeći iz autobusa na svojoj stanici, i pošla Haj stritom.Ko će ga znati. Mama je sigurno, ne govoreći nikome, razmišljala oKlerinom životu otkako je tata umro, pitajući se da li je bila prestrogaprema sebi i svojoj porodici, ali svaka sugestija s mamine strane bila jeneodlučna. Bojažljivo izrečena. Kler je, baš kao njen pokojni otac, znala štaje najbolje za nju. S druge strane, tatina smrt je ohrabrila mamu da me

40

podrži. Dok je on s podsmehom gledao na romantične priče koje sampisala, nazivajući ih budalaštinama i glupostima, mama ih je u potaji radoupijala; čitala je moje priče u svakom ženskom časopisu u kom su sepojavile, i uživala u njima, dok sam ja iznova pisala o istim lekarima isestrama, predstavljajući ih u drugačijem ruhu.

Posle tatine smrti, upravo me je ona potakla da napišem roman. Nisam jojrekla da sam radije želela da napišem biografiju izvesne pesnikinje kojojsam se divila, ali osećala sam da nisam dovoljno obrazovana – ili da čaknisam odgovarajuće nacionalnosti – da bih predstavila Emili onako kakozaslužuje. Bila sam prilično sigurna da bi trebalo da budem protestantskevere i imam diplomu Harvarda za tako nešto. Ne, neke snove nisam moglačak ni mami da priznam, iako sam, da budem iskrena, bila sigurna da bi meona podržala da je znala.

Zamakla sam iza ugla i stupila na put koji je vodio do Gertrudine kuće.Visoke, elegantne kuće uzdizale su se ispred mene spram svetloplavogneba. Da, podrška, razmišljala sam. To je nešto što mi je moglo koristitidok je tata bio živ. Kada je mama predložila da probam da upišem fakultet,on je rekao: – Ostavi je na miru, majko. Nije ona taj kapacitet kao našaKler – čineći da to „kapacitet“ zvuči kao „propalitet“.

Nasmeših se u sebi dok sam prilazila Gertrudinoj kući: ogromna, sfasadom od dekorativnog maltera i središnjim ulazom s dva krila. I moždaje on bio u pravu. Možda je znao da nisam sposobna za uspeh. Uostalom,nisam uspela da izdam knjigu ni iz trećeg pokušaja, iako... pa, iako jeovoga puta postojao tračak nade. Uzbuđeno sam stiskala pesnice udžepovima od džempera. Ovoga puta, nekim čudom, jedna velika izdavačkakuća odgovorila je na moje poslednje umetničko delo, ne uobičajenokratkim i ljubaznim odbijanjem, već pismom od odgovornog urednika lično.Znala sam ga napamet.

Draga gospođo O’ Haran,

Hvala vam što ste poslali prva tri poglavlja vašeg rukopisa.Smatram da mnogo obećavate i da ste veoma talentovani. Iskreno senadam da se roman nastavlja u istom duhu. Međutim, moram da vamkažem da današnja čitalačka publika zahteva više eksplicitnog seksa

41

od pisaca romantične fikcije. Vaši likovi su zasad neodlučni da krenuu tom pravcu. Možda bi Lusinda mogla da se razodene u četvrtompoglavlju?

Iskreno Vaš,Sebastijan KuperGlavni urednik

Priznajem da me je ta poslednja rečenica malo uplašila. Šokirala,

zapravo. Ali opet, rezonovala sam, nisam ja navikla da pišem na takodirektan i pomodan način koji neguju izdavačke kuće. Nisam navikla nanjihov žargon i stil. Ja sam bila samo domaćica iz Fulama koja je zapisivalasvoje ljubavne priče i, u stvari, tako neuvijen savet bio je upravo ono što mije trebalo. I ako seks prodaje romane, onda bih sigurno i ja mogla da seokuražim i pišem tako? Prsti su mi se znojili dok sam pokušavala, i uskorije vreme sam imala običaj da sručim dobru čašu džina pre nego što ćusesti za laptop da vidim hoće li to pomoći da pišem s više erotskog naboja.Jeste pomoglo, malčice, i bila sam prilično sigurna da će kombinacijaGertrudine kuće pokraj mora, koja predstavlja inspirativnu sredinu, i joškoji galon džina učiniti svoje. I zar gospodin Kuper nije rekao da „mnogoobećavam“ i da sam „veoma talentovana“? Naravno da jeste.

Prkosno uspravih glavu i stadoh da se penjem stepeništem do Gertrudinihsjajnih crnih vrata, prisećajući se kakvo sam strahopoštovanje osetila preoko godinu i po dana kad sam se prvi put obrela u ovom ekskluzivnom delujužnog Kensingtona. Dejvid me je bio doveo ovde u Onslou Gardens daupoznam njegovu jedinu živu rođaku, uz neodređenu napomenu da je onamalo ćaknuta i boemski nastrojena. Očekujući slatku bakicu u haotičnomstanu prepunom mačaka, obukla sam se kako priliči. U čarapama na pruge,vrećastim pantalonama od platna i ručno pletenom džemperu, popela sam sepocupkujući ovim istim stepenicama da bih na vratima najveće kuće kojusam ikada videla u Londonu naišla na veoma ukusno obučenu staru damu usivim flanelskim pantalonama i crnoj polo rolci kakve je nosila KetrinHepbern. Jednom rukom je držala kvaku dok joj je druga počivala na pušcikoja je virila iz stalka za kišobrane. Budući da me je nadvišavala, i gledalame s ledenom nadmenošću, umalo se nisam preturila niza stepenice od

42

šoka. Dejvid mi je kasnije objasnio da je ta vazdušna puška pripadalanjegovom pokojnom teči i da ona uvek otvara vrata s rukom na pušci da biobeshrabrila uljeze. Verujte mi, za tim nije bilo potrebe. Uprkos pamćenjukoje ju je sve slabije služilo, još uvek je, sa svojih osamdeset i kusurgodina, mogla da utera strah u kosti bilo kome.

Morala sam da ponavljam sebi da je sigurno mekog srca pošto jepreuzela brigu o svom osmogodišnjem sestriću kada je njena sestra smužem tragično stradala u jednoj nesreći na jedrenju, i Flora me jeuveravala da je sigurno tako. Uprkos, ili možda upravo zahvaljujući razliciu godinama, Gertruda i ona su se veoma dopale jedna drugoj, i na Florinoinsistiranje često smo svraćale posle škole da je obiđemo. Morala sam daskupljam hrabrost čak i za te kratke susrete, ali bilo mi je neuporedivolakše jer je Flora bila tu. Ona bi uletela u kuću onako kako ja nikako nisammogla, ljubeći Gertrudu sočno u obraz, da bi se zaputila pravo do velikogormara u primaćoj sobi gde su stajali albumi s fotografijama. Razbaškarilabi se na tepihu i s Gertrudom pokraj sebe bi listala albume, želeći da zna koje ko, ispravljajući Gertrudu ako bi ova zaboravila.

– To je rođak Harold – rekla bi Gertruda nadmeno, upirući koščatimprstom s prstenjem optočenim draguljima.

– Ne, Gertruda, ne može biti on. Rođak Harold je imao plavu kosu.Pogledaj. – Onda je obrnula prethodnu stranicu da dokaže.

Gertruda ponovo začkilji. Uspravi se. – Draga moja, potpuno si u pravu.Bio je izrazito plavokos. Bio je i peder, ako te zanima.

Floru je to zanimalo.Nasmeših se kad se vrata otvoriše i Gertruda začkilji u mene s visine:

visoka i dominantna u kratkom ljubičastom prsluku, somotskimpantalonama i gomilom perli oko vrata. Grozdovi crnih sjajnih kuglica odoniksa visili su joj iz ušiju a njena čeličnosiva kosa beše podšišana u oštru,beskompromisnu paž frizuru. Njene bledoplave oči smeštene iznadkljunastog nosa, međutim, behu malo zamagljene.

– Anabela! Draga moja, kako divno iznenađenje.Podmetnula mi je svoj napuderisani obraz, dajući mi time do znanja da

treba da ga poljubim.– Iznenađenje, Gertruda? – štrecnuh se plašljivo. – Zar ti Dejvid nije

43

javio da dolazim?Zurila je u mene svojim plavim očima, sada nešto prodornije. Nakon

nekoliko trenutaka, one sinuše. – Da znaš, potpuno si u pravu. Verujem dajeste. Zvao je pre nepunih pola sata. – Lupi se šakom po čelu. – Baš glupos moje strane! Uđi, uđi.

Glas joj je melodično odzvanjao hodnikom dok je zalazila dublje u kuću,zastavši na ulazu prostrane primaće sobe, saginjući nisko glavu da pokažeda ja treba prva da prođem.

Soba je imala visoku tavanicu s raskošno izvedenim gipsanim ukrasima izidove nežne nijanse golubije plave boje. Na visokim prozorima smnoštvom okvira u bogatim naborima visile su tamnoplave draperije oddamasta, a svuda unaokolo behu raštrkane Gertrudine saksije s palmama ielegantne ali lomljive antičke skulpture. Odlučno sam krenula ka kauču,prisećajući se da sam prilikom svoje prve posete ovde čula zloslutnoškripanje koje je dopiralo iz slatke male fotelje iz osamnaestog veka u kojusam se bila uvalila.

– Kafa? – reče iznenada, pa opasno sevnu očima. – Dobra jaka crna?Bila je to interna šala između nas dve, osim što je šala bila isključivo na

moj račun. Ja pijem samo belu kafu, i to s dosta mleka, ali prilikom te prvekatastrofalne posete ponudila mi je „dobru jaku crnu“. Očajnički želeći dajoj se dopadnem, spremno sam prihvatila.

– Mmm, molim vas!– Nemam mleka, znaš – brecnula se tada optuživački na mene. – Ja ga ne

pijem. Nadima me.Sećam se da sam ciknula kao da se tobože slažem i stala da je uveravam

da mleko na mene isto deluje. U stvari, bila sam toliko nervozna da sam jenavela da pomisli da bih, kad bi se u tom trenutku mlekadžija pojavio izaćoška sa svojom gajbicom zvoneći na starom dobrom biciklu, zgrabilavazdušnu pušku teče Hjua i pucala mu pravo u čelo. Sećam se da samsedela tamo, u toj staroj škripavoj fotelji, nogu prekrštenih u čudnompokušaju da delujem opušteno, neprestano brišući znojave dlanove o svojučarapu na pruge, posmatrajući je kako sipa prljavi sirup iz bokala sfilterom. Zurila sam u nju dvadeset minuta, podižući šoljicu povremeno dousana, ali nisam mogla da popijem ni kap. Kasnije, pošto su Dejvid i ona

44

izašli nakratko iz sobe da se pozabave slomljenom bravicom na prozoru ukuhinji, ja sam je u nastupu očajanja prosula u najbližu saksiju. Prilikomsledeće posete ustanovila sam da je ta biljka neobjašnjivo uginula. Poslesam, naravno, priznala i ona je blagoizvolela da mi doda kap mleka, ali kafaje i dalje bila veoma jaka i veoma je prljavo izgledala, a ja sam i dalje bilapreviše stidljiva da bih je odbila.

– Baš bi mi prijala jedna, Gertruda – rekoh, procedivši živahan osmeh. –Mada – oblizah usne kuražno – sve više čitam o tome da je kafa štetna.Razmišljam da pređem na čaj.

– Gluposti. – Oči joj zasijaše. – Sve su to budalaštine, ta propaganda okofeinu. – Petljala je sa šoljama i tacnama na poslužavniku. – Ja pijem petšoljica dnevno poslednjih šezdeset godina, i nikad se nisam osećala bolje.Nikad nisam osetila da mene „previše diže“, kako oni kažu.

To bi, doduše, moglo objasniti zašto joj se tako divlje tresu ruke,pomislih dok je tacna sa šoljicom čegrtala nesigurno u mom pravcu.

– On, naravno – složih se spremno, spasavajući tacnu iz njene rukeposute staračkim pegama. – Svašta pišu po novinama u današnje vreme.

– Da, vala baš.Gertruda sede preko puta mene na sedište kraj kamina i prinese šoljicu

usnama. Onda ispravi duga, tanka leđa i prostreli me pogledom strogognegodovanja.

– Nego. Čini mi se da si bacila oko na kuću.Pocrvenela sam. Bože, to je zvučalo užasno! Kao da sam neka grozna

grabežljiva skorojevićka koja se nameračila na imovinu svog budućegmuža.

– Pa, n-ne – promucah usplahireno. – Radi se samo o tome da je Dejvidrekao da je prazna i... ali ako nije zgodno...

– Više je nego zgodno, draga, biće mi drago da neko boravi u njoj. Videlasi je, rekla bih?

– Uh, znam gde je, otprilike, ali...– Ali zar ti nisam pokazala sliku? – nastavi ona.– Sliku? Ne, nikada. Možda ju je Flora videla. U albumu, ali ne sećam

se...– Ne, ne, draga moja, ne mislim na fotografiju. Imali smo jednu ili dve, ali

45

nešto im se desilo. Neki idiot ih je bacio iz nekog prokletog razloga. Ne,mislim na sliku u salonu za ručavanje. Zar ti nisam pokazala prošle nedelje?Nekome jesam. – Napućila je usne i začkiljila sumnjičavo.

– Ne, Gertruda – rekoh odlučno. – Meni nisi. Mora da je bio neko drugi.Sesilija, možda?

Sesilija je bila rođaka s Hjuove strane, koja je navraćala povremeno da jeobiđe i tresla se od straha, kao i ja. Razmenjivale smo svoje horor-priče.

Sumnjičavo me je odmeravala nekoliko dugih trenutaka, ubeđena dapokušavam da je nasamarim. Upinjala sam se da ne trepnem. Lice joj seodjednom razvedri. – Potpuno si u pravu – reče tiho, spuštajući pogled,brišući zamišljene mrvice s krila. – Bila je to Sesilija. Došla je da mi ispunineke formulare. Oči me ne služe kao nekad. Sad se sećam. Bile smo usalonu za ručavanje, to je to. Dakle. – Odložila je šoljicu i ustala. – Dođi.

Izdigla se iznad mene, pokazujući mi da je sledim.Užurbano sam spustila šoljicu i pošla za njom dok je ona koračala ka

duplim vratima koja su spajala dve ogromne sobe. Otvorila ih je teatralno iuplovila u salon. Njen ljubičasti prsluk lebdeo je za njom poput plašta dokje obilazila nepregledni ridžensi sto i zaustavila se ispred starog adamkamina. Zagledala se u sliku iznad njega.

– Evo je. – Podigla je bradu nadmeno. – Šta misliš?Ispratila sam njen pogled. – Oh – ostadoh bez daha. – Predivna je!Bila sam u ovoj prostoriji ranije samo jednom, ali nisam primetila sliku.

Bio je to veliki akvarel koji je prikazivao nisku, dugačku kuću uelizabetanskom stilu, s drvenim fasadnim okvirima, zidovima prekrivenimpuzavicom i prostranim travnjakom ispred kuće. Okružena s obe stranegrmovima rododendrona, stajala je ponosno na vrhu litice koja gleda napučinu.

– Kakav samo pogled ima!– Ali hoće li odgovarati? – upita oštro.– Odgovarati? Bože, Gertruda, fantastična je. Mislim... bukvalno je

nadomak mora...– Jeste – složila se, nakrivljene glave, zagledana u sliku. – Stvarno jeste

divno mestašce. Na samom kraju rukavca. A i plaža je privatna. Zemlja nazaravni je u našem vlasništvu. Običan svet može doći do nje isključivo

46

čamcem, ili da pokuša da se probije preko stenja i nasuče se, što se idešava de temps en temps.9 Jadne budale. Imali smo jedan čudan incident sdavljenjem, znaš. Uvek bude nezgodno.

Za koga, pitala sam se nervozno. Za nju ili običan svet?– Božanstveno smo se provodili tamo kao deca, naravno – reče

zamišljeno, igrajući se perlama. – Pemi i ja. S mamom i tatom. Izleti ikupanje i šta sve ne. Tako bezbrižni dani.

Plave oči joj se zamagliše na trenutak, i pomislih kako je bez sumnje biloužasno izgubiti sestru tako iznenada, kad joj je bilo tek trideset dve.

– S Dejvidom isto – nastavi. – Kada su Pemi i Angus poginuli, a Hju i jaga prihvatili, vodili smo ga tamo leti. Pa, naravno da jesmo. Nema svrheprodavati takvo imanje. Nije mi jasno zašto je on sada ne koristi češće, alimožda... – odlutala je u mislima, čupkajući staru sedu obrvu. Kilometrimadaleko. – Kako bilo... – povratila se – sada ste ti i Flora tu da je koristite, ito je sjajno. Možda bude još dece vremenom? – Gledala me je lukavo.

Nasmešila sam se. – Nadamo se, Gertruda. Dejvid bi voleo da ima decu,znam to.

– Izvrsno! Dakle kuća će ponovo biti puna. Naravno, ja još imam običajda dođem u septembru, ali u julu je užasna gužva, iako, moram priznati, ne iu našoj maloj uvali. Koristi je, draga moja. Stvarno će mi biti veoma drago.Želim ti prijatan boravak. Evo, da ti dam ključ.

Priđe malom dekorativno izrezbarenom pisaćem stolu u ćošku i otvorifioku.

– Tu je... negde... ah. – Izvadila je alku sa šest identičnih ključeva nanjoj. – Uvek držim nekoliko – petljala je s ključevima i ja se oduprehporivu da joj pomognem – jer ih gubim. Beznadežan slučaj. Verovatno ćešnaći jedan ili dva u samoj kući, ali... evo, draga moja. – Konačno skidejedan i pruži mi ga. – Eto. Dejvid može da ti objasni kako da stigneš tamo...

– O, već jeste – ubacih se veselo. – U stvari, ja prilično dobro poznajemtaj kraj jer smo, kad sam bila mala, uvek odlazili u taj deo zemlje zapraznike. Išli smo kolima i ostavljali ih u obližnjem izletištu, i imala samobičaj da virim niz taj dugi prilaz i pitala se ko tamo živi. Pokušavala samda zamislim kakva je ta porodica. – Pocrvenela sam. Bože, da li je tozvučalo užasno? Kao da sam nekakva uhoda koja viri ispod stepeništa. –

47

Odrasla sam u Devonu, znate – nastavih brzo – i Rok je na samo satvremena vožnje...

– Naravno, ti si devojka iz Vest Kauntija. To znači da ti je dobro poznatšum talasa i neprekidno vrištanje galebova iznad glave. I naravno, priča seda to mesto pohodi duh nekakvog gusarskog kapetana, ali to su besmislice.

– Baš tako. Koja još stara kuća u Kornvolu nema svog duha. Agenti zanekretnine tamo dole znaju da bi kupci bili veoma razočarani kad uz kućune bi dobili i kućnog duha.

– Upravo, sve to čini mesto privlačnim. I nikad se ne zna, možda dobiješinspiraciju za tu tvoju knjigu. Mogla bi malo da pišeš?

– Da, zbog toga i želim da odem – rekoh, zbunjena. – Dejvid ti nijerekao? – dodadoh nervozno. – U tome je stvar. Želela sam da odem na nekotiho mesto – znaš – da pišem na miru.

Bože, je li mislila da ću ostaviti njenog sestrića da bih nabacivala bojicuna njenoj terasi? Da ispijam solo koktele? Da bančim s meštanima?

Ona se namršti s visine. Trepnu. – Da znaš – reče polako – verujem dajeste to pomenuo. Reci mi. – Žurno me uhvati za ruku i unese mi se u lice.– Je li bezobrazno?

– Zaboga, ne! – odgovorih, užasnuta.– Oh. – Delovala je razočarano.– A... ali nisam je još završila, Gertruda – rekoh, očajnički taktizirajući. –

I jesu mi zatražili da je učinim malo pikantnijom, ali nisam sigurna...– Oh, ja jesam! – stade da me uverava. – Reci, ima li mene tu?Progutala sam knedlu. Kao šta – bakica za kojom se svi okreću u

staračkom domu Smiraj dana? Glavna zavodnica na gerijatriji koja se vučeka spavaćoj sobi starog majora pošto se svetla pogase? Kako u mrakunjuhom traži pantalone u svojoj kućnoj haljini od angore? Da li bi joj se todopadalo, pitam se? Još jedna dilema.

– Ovaj... ne još... – rekoh oprezno, iščekujući da vidim njenu reakciju.Ona se namršti. – Ali biće te uskoro!

– Odlično! – pljesnu rukama uzbuđeno. Onda me odmeri sumnjičavo. –Ali biću neka despotski nastrojena matora veštica, bez sumnje.

– N-ne. – Ruke počeše lagano da mi se znoje. – Bićeš... bićeš otmena –lice joj se oklembesi – a-ali veoma atraktivna starija žena.

48

Nasmeši se i prođe rukom po kosi. – Ah da – poče da prede – sjajanliterarni arhetip. Gospođa koja izgleda neverovatno dobro za svoje godine,ali s nagoveštajem požude u očima, ha?

– O, i više nego nagoveštajem – rekoh usrdno. – Morem požude!– Da ne preterujemo – ukori me, ali kočoperno zabaci glavu i beše mi

jasno da je prezadovoljna.Povratila sam dah, iscrpljena. Od mene se očigledno očekivalo da

napišem ilingovsku10 komediju s delovima u stilu Samo napred, lediBreknel,11 ali nisam bila sigurna da sam raspoložena za tako nešto. Mada,razmišljala sam, stavljajući ključ u džep, predstavljanje Gertrude usporednoj ulozi zavodnice mala je cena za kuću na osami s privatnomplažom. A kad smo već kod plaćanja...

– Ovaj, Gertruda, jesi li sigurna da nećeš nikakvu rentu za kuću? Mislim,boravićemo tamo duže vreme, pa...

– Zaboga, ne, neću ni da čujem – reče odlučno, uzimajući me za ruku,vodeći me nazad kroz sobu pa niz hodnik do ulaznih vrata. – Ti si sada deoporodice, Anabela. Ne, ne, samo idi i uživaj, i pošalji mi razglednicu daznam da je sve u redu. – Zastade iznenada u hodniku, blizu vrata. – O,bože. Vajna sam ti ja domaćica, nisam ti ništa ponudila! Hoćeš da popijemokafu pre nego što kreneš?

– Malopre... si mi poslužila kafu, Gertruda.Namrštila se i znala sam da misli kako opet hoću da je prevarim.

Bespomoćno pokazah rukom ka primaćoj sobi. Ona se osvrnu sumnjičavo iugleda poslužavnik.

– Bože dragi, stvarno jesam! – lupi se šakom po čelu. – Baš samzaboravna stara blesa. Pa, ako popiješ još jednu, ima krila da ti izrastu.Kafa ti urniše nervni sistem, znaš. Vi mlade devojke je pijete previše! –Otvori teatralno vrata. – Tako. Poljubi mi Dejvida i Floru, i reci toj dragojdevojčici da svrati pre nego što ti odeš, hmm? Volim kad mi dođe daproćaskamo.

– Hoću – obećah, smešeći se. Draga starica. Stvarno se gubi pomalo.Podsetih sebe da treba da prenesem Dejvidu pozdrav. – I ona voli da tidođe, Gertruda. Svratićemo uskoro. I mnogo ti hvala za kuću. – Okrenuh seda je poljubim.

49

– Ćaooo, draga! – zapevuši.– Ćaooo! – uzvratih, mašući dok sam se udaljavala niz ulicu.Posmatrala me je kako odlazim, mašući s praga. Međutim, čim sam

zamakla iza ugla i izgubila joj se iz vida, ubrzah korak i požurih ka stanici sosećanjem krivice.

50

P4.

o povratku kući zatekla sam Rozi pred vratima. Njena kratka crvenakosa izgledala je divlje i raščupano, kao da je zaboravila da se

počešlja, a na sebi je imala jedan od muževljevih džempera. U rukama jedržala Fibi, svoju četvorogodišnju ćerku, i izgledala je kao da je htela dapođe kad me je ugledala kako zavijam iza ugla.

– Oh! Taman sam htela da odem! – povika.– Izvini, bila sam kod Gertrude. Jesi li mi beše rekla da ćeš doći?– Ne, samo sam bila u prolazu, pa rekoh da svratim. Jesi li pričala s

Kler? – Delovala je nervozno dok sam joj prilazila stazom.Nasmešila sam se pognute glave dok sam kopala po džepu tražeći ključ.

– Jesam.– Oh, Ani, izvini. Htela sam da te nazovem sinoć i da ti kažem. Ne ljutiš

se?– Što, jer ideš na odmor s mojom sestrom? Naravno da ne. – Propustih je

u kuću.– Samo tako kažeš – reče nervozno dok je žurila za mnom niz dugačak

hodnik do kuhinje. – Mogu da ti osetim po glasu da ti nije baš pravo, alikada me je nazvala... Bože, bila sam u tako lošem stanju, Ani – počela samda razmišljam o nekim pilulama za smirenje, zapravo, pošto mi je nestalodžina – i pomislila sam: nek ide sve do đavola. Dve nedelje na moru jeupravo ono što nam sada treba, Denu i meni, a naročito deci. Mislim, Isuse,nismo išli na odmor skoro dve godine i... oh, ne znam. Znam da je ona tvojasestra i nije stvarno moja prijateljica... – zaćuta tužno i sede pokunjeno zamoj haotični kuhinjski sto držeći Fibi u krilu.

– Pitala te je da budeš kuma Henriju – podsetih je, ubacujući ključeve odkuće u činiju za voće.

– Samo zato što joj je ponestalo prijatelja, svi to znamo. – Užasnuto seuhvatila za glavu. – Ja sam takva kučka! Prihvatam njeno gostoprimstvo a...oh, do đavola.

– Slušaj, Kler se ne zavarava oko toga – rekoh dok sam se vrzmala okonje, raspremajući sto, ubacujući kutije od žitnih pahuljica u ormare,

51

vraćajući mleko u frižider. – Zna ona kako stvari stoje. Zna da si mojaprijateljica, ali joj se sviđaš i očajnički želi... pa, zvučaće tužno, ali želi jošnečije društvo. Naročito nekoga s kim može da ode na odmor.

– I ona se meni sviđa – reče Rozi brzo, okrećući se da me pogleda. –Stvarno mi se sviđa i volela bih da provedem više vremena s njom, da jebolje upoznam. Samo, ona zna da bude malo... – oklevala je, otkinula parčetoalet papira s rolne koja se zgodno našla na stolu i prinela je Fibinomprocurelom nosu. – Izduvaj, dušo.

– Nesnosna? Arogantna? Voli da popuje? – Iscedih malo ferija usudoperu i odvrnuh slavinu. – Bože, ne moraš meni da pričaš, Rozi, odraslasam s njom. Morala sam da plaćam dvadeset penija da bih ušla u njenusobu i trideset da bih pozajmila neku od njenih igračaka, ali ne brini,drugarice moja, nećeš biti sama. I ja ću biti tamo. Iza ugla, pa uz rukavac.

– Kakav rukavac?Uronih ruke u sapunicu i zagledah se sanjalački kroz prozor. – Onaj koji

sanjivo vijuga iz pravca ušća pod pokrovom od lišća i otiče u šumskičestar, daleko, daleko od razuzdane gomile.12 – Nasmeših se dok samvadila sjajan tanjir iz vode. – Gertruda mi je dala kuću na korišćenje –obavestih je. – Onu o kojoj sam ti pričala.

Rozi se ponovo okrenu u stolici, dok je toalet papir ostao prilepljen zaFibin nos. – Nije valjda! Ani, to je fantastično! Bože, i ti ćeš biti tamo.Sjajno. Isuse, tako mi je laknulo da ne mogu da ti opišem. – Ona se zavalidublje u stolici, raširenih ruku i nogu dok se Fibi opasno ljuljala u njenomkrilu. Iznenada se ponovo uspravi. – Zašto ja onda ne bih došla i ostala stobom?

– Prvo zato što moram da radim, a drugo zato što si upravo pristala daideš s mojom sestrom. Ona s kojom želiš da provodiš više vremena? Klerkoja nema društva? – prostrelih je pogledom.

– Oh. O, da. Ne, u pravu si – reče brzo. Klimnu glavom pokajnički, pastade nervozno da prekopava po svojoj staroj torbi od antilopa i izvuče oldvirdžinija tabakeru i paketić rizle – jedino što je mogla da priušti sebi uposlednje vreme.

– Ali, bože – mrmljala je – ako stvarno budeš tamo, to će biti potpunodruga priča. Ne, Fibi, daj mamici to. – Uze toalet papir iz detinje ruke, koji

52

joj Fibi neobično nevoljno predade. – Ako postaneš previše umešna umotanju rizli ljudi će pomisliti da se drogiraš. Što neće lepo izgledati nazabavama. – Fibi se rezignirano nasloni majci na grudi i stade da sisa palac.

– Zašto ona nije u vrtiću? – upitah, stružući sasušene žitarice sa činije,posmatrajući devojčicino bledunjavo lice.

– Školsko osoblje je sada na seminaru, ali ona ionako ne bi išla u školujer ima malu temperaturu. Ništa ozbiljno, zar ne, dušice? Hm? – Rozi jojstavi šaku na čelo dok su detinje oči počinjale da se sklapaju. – U stvari,baš volim kad su mi deca ovakva – poveri mi promuklim šapatom prekoćerkine glave. – Malo kilava. Divno.

Zakikotala sam se. – Užasna si, Rozi.– To ih samo učini malo manje napornim, zar ne? Mislim, upravo smo

obišli Teskov supermarket i ona je za promenu sedela u kolicima, nasedištu. Obično se obesi sa strane kao neki agresivni kondukter i viče:„Sladoled! Lizalice!“ Ili, što je još veća blamaža, dok kružimo odeljkom zažensku kozmetiku: „Hoćeš one tanje ili deblje tampone, mama?“ Danas jesamo tiho sedela, glave naslonjene na moju zimsku jaknu. Divno.

– Što je nisi ostavila s Denom?Ona premesti Fibi u krilu. – Den je otišao na razgovor za posao.– Oh? – Okrenuh se od sudopere.– Nemoj da se uzbuđuješ. Išao je na razgovore i ranije. Trideset osam

puta, da budem precizna.– Da, ali nikad se ne zna.– Istina. Nikad se ne zna. Ovo bi mogao biti onaj pravi. Onaj koji će nas

izvući iz dubina prokletog očaja i na velika vrata uvesti u svet srećnozaposlenih. Vratiti nas u utvrđene društvene tokove pune platežnosposobnog optimizma, kada ćemo se čudesno izvući iz minusa, a naša decaponovo poći u privatne škole u lepim sjajnim cipelama. Tada bih čak moglada kažem našem lešinarski nastrojenom agentu za nekretnine da odjebe ivrati se nazad kod Bernard Markusa i prestane da mi saopštava da su namnameštaj i cevi pomalo dotrajali i da mi farba na zidovima izgleda ofucano.

Okrenuh se da je pogledam. Palila je užasno smotanu cigaru koja je bilatužno obešena na jednom kraju. Ruka joj se pomalo tresla.

– Prodajete kuću?

53

– Dali smo je na procenu – procedila je. – To je sve. Ali s mogućnošćuda prodamo, da, i da možda iznajmimo stan i ponovo je otkupimo kadatržište nekretnina konačno propadne i cene padnu. Den kaže da to imasmisla.

– Naravno – rekoh tiho.Rozi je imala najslađu ružičastu kuću u Fulamu, koja je nekada bila

pansion i koju su kupili budzašto u vremenima kada je to bilo moguće.Velikim naporom, tokom godina, Den i ona, bez pomoći preduzimača,polako su preobrazili unutrašnjost u elegantnu kuću kakva je danas bila, sapo dve prostrane sobe na svakom od četiri sprata, i sve to okrečeno u nežnezagasite nijanse, uz odobrenje Nacionalnog zavoda za zaštitu spomenikakulture. Zajedno, uz mnogo psovanja i smeha, u kuhinji su postavilirestaurirani kameni pod, izbili istureni prozor u dnevnoj sobi, stavili ufunkciju svaki kamin, popločali kupatila, i zlopatili se po buvljacima idvorišnim rasprodajama dok nisu našli viktorijanske kvake i prekidače zasvetlo. Sve je to bilo urađeno s ljubavlju.

Okrenula sam se ka sudoperi da izbegnem njen pogled i nastavila sispiranjem šoljica za kafu. – Pa, nikad se ne zna. Možda će dobiti posaoovoga jutra.

– Možda. I onda bismo mogli da se preselimo u predivni Birmingem.Super.

– U Birmingem!– O, ne brini, neće ga dobiti – reče suvo. – Prestar je. Sve te finansijske

korporacije traže finu, jeftinu radnu snagu koja je tek završila fakultete.Kako bilo, rekla sam mu da će, u slučaju da ga prime, morati da putuje naposao tamo. Ili to, ili ću se razvesti od njega. Njemu ova druga opcijazapravo deluje primamljivo. – Nacerila se i stala da se osvrće okolo upotrazi za pepeljarom. Ne pronašavši je, otresla je pepeo u saksiju spoluuvenulim azalejama.

– Hvala ti. – Poturih joj tacnu pod nos.– Poslužiće sjajno kao đubrivo – posavetova me, vadeći mrvicu duvana

iz usta. – Ne, ono o čemu smo zapravo razmišljali sinoć dok smo delilikupku, pošto smo prethodno proslavili besplatan odlazak na odmor kilavimseksom, bilo je to da bi Majkl možda mogao da dâ Denu posao. Znaš, kod

54

Šrodersa?Utom zazvoni telefon.– Oh! – okrenuh se užasnuto. – Bože, upravo to su Mičelovi uradili

prošle godine, i Kler je potpuno poludela! Molim te reci da nećete to učiniti– molila sam je, s jednom rukom na slušalici. – Kler će šiznuti ako pomislida zbog toga idete s njima!

– Dobro, de, smiri se – promrmljala je dok sam ja dizala slušalicu. Jošuvek sam je posmatrala sa strepnjom kad podigoh sušalicu.

– Uh, nezgodan trenutak?Bio je to Dejvid.– Mmm, ne, nipošto. Rozi mi je tu.– Oh, razumem. Dakle, ako navratim na ručak i pogledam malo sportski

pregled na TV-u, to ti neće smetati?Zakikotala sam se. Okrenuh leđa Rozi. – Nikako, otarasiću je se. Samo

je svratila da se izvini što mi iskorišćava sestru. Vidimo se kasnije. –Spustih slušalicu.

Rozi me je sumnjičavo odmeravala kad sam se okrenula. – Ko je to bio?Sva si se zarumenela.

– Dejvid. Doći će za ručak, a onda ćemo da pravimo bebu, pa ćeš moratida mrdneš guzicu.

Izbečila se. – Koristi pauzu za ručak za popodnevni seks?– Samo zato što mi je odgovarajuće vreme u mesecu, a Dejvid ne bi bio

Dejvid kad ne bi u prste poznavao moj menstrualni ciklus – čak i bolje odmene same, kad smo kod toga. On zna kada ovuliram i kada je, s tačnošćukoja se meri sekundama, pravi trenutak da njegov spermić zajaše mojejajašce. Jutros mi je izmerio temperaturu i objavio da ću biti na vrhuncuplodnosti tačno u dvanaest časova i trideset dva minuta. Moram ti reći datrenutno gledaš u ekstremno plodnu ženu, drugarice moja. Moja jabuka jespremna da bude oprašena.

– Boga ti, baš se navrzô – reče ona, užurbano skupljajući svoje rizle,trpajući ih u torbu. – Koliko ih želi?

– Dece? Troje ili četvoro, mislim – grickala sam nokat na palcu.– Troje ili četvoro! – skiknula je, ispuštajući torbu.– Ovaj, ne, troje. Ili dvoje – rekoh brzo. – On je jedinac, znaš, Rozi.

55

Voleo bi da ima veliku porodicu.– Dabome – reče kratko. – A ti? Ne smeta ti da se bakćeš s bebama u

četrdesetoj? Jer to te čeka, znaš, ako se on nameračio da napravi čitavotuce. Njemu to ne smeta, mlađi je od tebe.

– Samo četiri godine – rekoh svadljivo. – I naravno da mi ne smeta, inačese ne bih upuštala u to, zar ne? I nećemo imati tuce. Znaš kakvi su timuškarci, misle da žele gomilu dece, ali Dejvid nikada nije bio otac. Pitajga šta misli kada bude ustajao u zoru s prljavim pelenama koje sueksplodirale i prosule sadržaj u nogavice od štramplice i uprljale benkicu, ikoje će morati da menja brzinom svetlosti jer njegova nesnosna žena kojumuče hormoni vrišti da će joj dojke prepući ako uskoro ne podoji dete.Pitaj ga šta misli nakon što nedeljama ne bude dobio hopa-cupa iz straha daće mi pući šavovi. Mislim da ćeš uvideti da će biti veoma zadovoljan i sjednim detetom.

– Nego šta. Den je hteo da vrati jedno od naših. U stvari – uzdahnula je –divim se Dejvidovom dečačkom entuzijazmu. Ja nemam snage da otvorimkonzervu hrane za mačke u vreme ručka, a kamoli za seks.

– Pa, moram ti reći – priznadoh – da nije toga, gledala bih BarganHant.13 Ali nemoj reći Kler – dodadoh brzo. Dohvatila sam kesicu sasupom i usula je u šerpu.

– Šta da joj ne kažem, da gledaš dnevni TV program ili da upražnjavašseks preko dana?

– Ni jedno ni drugo – rekoh nervozno.Iskezila se. – Ne brini. Tvoja tajna je kod mene sigurna. – Ustade i

namesti ćerku u naručje. – Dobro, idemo, mala moja Fibi, nisam sigurna daželim da prisustvuješ ovome. Previše si mlada da bi gledala kako doktorFinli razvaljuje vrata isplaženog jezika, monstruozno nabreklih pantalona,njišući kukovima, spreman da začne svoju dinastiju. Vraćamo se našoj hraniza mačke.

Utom se spolja začu zveckanje flaša s mlekom i ubacivanje ključa ubravu. Rozi i ja se zgledasmo zaprepašćeno.

– Bokte mazô, to je bilo brzo! – izbeči se Rozi. Položila mi je ruku namišicu. – Ne, nemoj mi reći – prošaputa. – Zvao je iz govornice, obrnuo seu mestu nekoliko puta, i sad stoji ispred vrata u helankama ispod pantalona.

56

Uvek sam mislila da liči na Klarka Kenta.– Ili to, ili je već bio pošao ovamo i zvao s mobilnog kada – oh!Vrata se otvoriše i nas dve se okrenusmo da bi nam postalo jasno da to

uopšte nije bio Dejvid. Osoba koja je nonšalantno ušetala u moju kuću,zviždućući zamišljeno i zureći u poštu na mom otiraču bio je moj bivši muž,Adam.

Sagnuo se da pokupi koverte i stao ležerno da ih razgleda, potpunonesvestan da ga Rozi i ja posmatramo. Bacio je većinu njih u stranu, ali jezadržao besplatan magazin koji je otvorio i počeo da čita, još uvek tihozviždućući dok nam je prilazio. Visok, crnpurast i neverovatno zgodan, nasebi je imao sivu majicu kratkih rukava obučenu preko bele majice dugihrukava, vrećaste pantalone s džepovima i patike. Na glavi je, u maniruopuštenog četrnaestogodišnjaka, imao bejzbol kačket okrenut naopako.Adam se inače bližio trideset osmoj.

Podigao je pogled s magazina. Ugledao nas prvi put. Izgledao jeiznenađeno.

– Oh. Sranje. Nisam vas video.Rozi je ostala bez teksta.– Adame. – Naslonila sam se na sudoperu i čvrsto se uhvatila za njen

rub.– Ćao, dušo. – Poljubio me u obraz, pa klimnuo glavom neodređeno u

Rozinom pravcu. – Rozi.Rozi još nije bila u stanju da progovori.– Izvini što upadam ovako, ali imao sam pauzu s probama pa sam mislio

da svratim i vidim šta ima novo. – Šetkao je po sobi i zaustavio se ispredplutane table, zureći u razglednice i pozivnice okačene na njoj. – U stvari,mislio sam da si otišla u kupovinu ali vidim da si još prikovana zasudoperu? – Nacerio se i ja oslabih svoj stisak na rubu sudopere. – Tovolim kod tebe, Ani, ili si u kuhinji ili u spavaćoj sobi, i znaš šta treba daradiš na oba mesta. Poznaješ najkraći put do muškarčevog srca, kako jeDžeri Hol14 jednom prilikom rekla.

– Mada, kao što je Rubi Veks 15 jednom prilikom rekla, najkraći put domuškarčevog srca zapravo je kroz njegov grudni koš – uzvratih mu,pokušavajući da se povratim.

57

On prasnu u smeh. – Ah, Jupitera mi, čovek mora imati dve glave da bitebe nadmudrio, a, Ani? To volim da vidim, nikad se ne predaješ. Šta jeovo? – priđe šporetu i zaviri u šerpu. Umoči prst i okusi. – Supa odkrompira s lukom? O, ne, s paškanatom. Lepo. Ima dovoljno za troje? –upitno se osvrnu po prostoriji.

– Rozi ne ostaje na ručku – rekoh brzo. – To je samo za... pa, za mene. IDejvida.

– Dejvid svraća na ručak u vreme posla? – izbeči se. – Ozbiljno? Aonda, bez sumnje, uživa na tvom drugom polju stručnosti, u krevetu?Uuups, potrefio sam – procedio je dok je mene oblivalo jarko crvenilo. –Dobro, u tom slučaju bolje mi je da nestanem, pošto dogovorim nekolikodatuma s tobom. Mogu da se poslužim jednom stelom tvog ljubljenog?Uhvatila me strašna žeđ.

– Posluži se – promrmljala sam, dok je on činio upravo to, otvarajućifrižider i nudeći jedno pivo Rozi.

– Rozi? Ani neće, naravno, zbog svog puritanskog vaspitanja, ali ja znamda si ti žena širokih shvatanja. – Pogleda u pepeljaru. – Vidim da čak samazamotavaš ovih dana. E, to je proleterijat. Bravo, devojko. Kako je mojdrugar Den? Još pije kod Federsa? Moraću da navratim i popijem nekopivce s njim ovih dana. – Zabaci glavu i žedno potegnu.

Rozi konačno povrati moć govora. – On samo ušeta ovde – eksplodiralaje, lica crvenog od besa – bez tvog dopuštenja, s ključem, rovari slobodnopo tvom frižideru... zašto do đavola ne promeniš brave, Ani!

– Ah, ali to ne bi bilo pošteno – reče Adam, mašući prstom u njenompravcu kao da opominje. Prišao je vratima ostave na kojima je visio mojkalendar i počeo ležerno da ga prelistava. – Ani mi je dala ovaj ključ uvreme kad sam redovno navraćao. Svakog dana, da budem precizniji,ponekad i noću, zar ne, Ani? – Cerio se, gledajući preko ramena u mene.Pocrvenela sam i oborila pogled.

– O, da, do pre nekih godinu dana u ovoj kući je za mene bilo mesta, kaoi u njenom srcu. Sve dok se leteći doktor nije pojavio niotkuda i uzurpiraomoje mesto. Kopile. – Nacerio se. – Uostalom, bez obzira na sve, moje deteživi ovde – podsetio ju je, puštajući stranice kalendara da padnu na mesto.– Tako da ne bi bilo baš prijateljski uskratiti mi pristup, zar ne? – Ponovo

58

pogleda u kalendar. – Je l’ tada počinje njen školski raspust, Ani? – pokazaprstom na datum koji sam zaokružila crvenom hemijskom.

– Da. Tada počinje – procedila sam.– Sjajno. Onda će biti kod mene tog vikenda, u redu? Zbog toga sam

došao, da ti kažem da ću možda morati malo da uskladim datume. Ovanova predstava mi oduzima više vremena nego što sam mislio. – Izvučerokovnik iz džepa i stade da ga prelistava. – Mislim da će do tada biti samnom svakog drugog vikenda, ali uskoro idemo u Kornvol, pa ću morati toda promenim.

– U Kornvol? – srce prestade da mi kuca. – Zašto?On podiže pogled iznenađeno. – Za praznike. Zašto da ne?Klimnuh glavom, dok mi se grlo neobjašnjivo stezalo. – Dabome. Znaš li

gde ćete tačno?– Oh, kao i obično – reče veselo. – Negde na severnoj obali. Blizu

Polzita, mislim. Tamo gde smo išli prošle godine, sećaš se? Kozini roditeljiimaju bungalov tamo dole.

Znači, Kozi se zadržala čitavih godinu dana. Za razliku od Frensin. IliSandre, koja je otpala na kraju poslednje etape Tur de Fransa, jer Adam,bez sumnje, nije mogao da svari vonj ustajalog urina dok ju je hvatao uslavljenički zagrljaj. Nisam zaboravila ni kako je otperjao iz ove iste kućepre nešto malo više od godinu dana, nakon noći provedene sa mnom, uvreme kada sam ga, na sopstvenu sramotu, još uvek puštala u svoj krevetiako nije živeo ovde. Da, odjurio je da uživa na moru s Kozi, dok sam jačvrsto zatvarala oči i trudila se da ne plačem lica zagnjurenog u jastuk.

– Dabome. – Progutala sam knedlu. – Samo, radi se o tome da... pa, i miidemo u Kornvol. Na šest nedelja.

Flašica mu se zamrznu na usnama. – Šest nedelja? Čekaj malo. – Trepnusvetloplavim očima i skide kačket. Prođe rukom kroz crne kovrdže. – A dame nisi pitala za mišljenje? Da ne vidim svoju ćerku celo leto?

– Pa, pitala bih te za mišljenje, naravno, Adame – rekoh brzo. – Ali teksmo odlučili. A pošto ćeš i ti biti tamo, to je u stvari baš zgodno. Mogla bihkolima da je dovezem do tebe.

– Da – složio se, dok je razmišljao o tome.– Ili bih ja mogao da dođem i pokupim je. – Zauzeo je opuštenu pozu. –

59

U stvari, trebalo je da i mi ostanemo dole celo leto – reče razdragano. – Alipromenili smo planove.

– Znači, onda je uopšte ne bi ni video, zar ne? – ubaci se Rozi otrovno.– Gde ćete odsesti? – nastavi on, namerno je ignorišući.– Dejvidova tetka ima kuću na ušću reke Kamel.– Kul. Velika gajba? – Adam je smatrao da ga mladalački žargon čini

mlađim.– Hmm, nisam... nisam sigurna.– Oh, ogromna je – reče Rozi, čitajući mi misli. – S bazenom i bilijar

salom i teniskim terenom. Moraš da svratiš, Adame, da se poslužišklozetom. Da poharaš frižider.

– Možda i prihvatim taj poziv – namignu joj, ne uzbuđujući se. – Osimako me ti ne pretekneš, Rozi, što je, kako mi moja istančana intuicijagovori, veoma moguće, u kom bi slučaju moglo doći do sukoba interesa.Den i ja bismo baš mogli da iskuliramo zajedno pored bazena: stučemoneko pivce, pričamo viceve, ali kapiram da bi me ti smorila posle nekogvremena. Nego, kako je dobri stari Tehnološki Višak?

– Odlično je, hvala na pitanju, i verovatno je aktivniji od tebe, Adame –brecnula se. – On bar pokušava da nađe posao i ne pozira okolo s bejzbolkačketom natučenim naopako pretvarajući se da je tinejdžer.

– Dosta, vas dvoje – rekoh umorno. – Možemo li da se vratimo pravomrazlogu tvog dolaska ovde, Adame? Očigledno želiš da vidiš Floru prekoleta i pošto ćemo oboje biti u Kornvolu, to stvari čini logično lakšim, akone i...

– Emotivno lakšim? – poskoči on, oduševljen. – Nisi valjda mislilakakvo će blaženstvo i olakšanje biti ne videti Adama šest nedelja?Preboleti ga kako treba, ovoga puta? Pobeći od uloge žene koja žudi zaraskalašnim, osiromašenim glumcem i staviti se u ulogu žene koja će seudati za zgodnog, uspešnog, razumnog doktora Kildera?16 Nisi valjda tomislila, Ani? Uuups, previše pričam, stvarno jesi! – Oči su mi sijale ododuševljenja kad Rozi besno ustade od stola.

– Izlazi napolje, Adame – ključala je od besa. – Ajde, odjebi. Ako onaneće to da ti kaže, ja hoću. Nemoj da laskaš sebi misleći da i malo možešda utičeš na nju. Ti si jedna ameba, punoglavac, nisi čak ni dopadljivi lupež

60

kakvim sebe smatraš – romantični jadničak koji postupa po nalogu svogsrca, jer ne može protiv sebe – ne! Ti si samo jedan bedni matori prdonjakoji ne ume da obuzda svoj testosteron!

– Lepo rečeno, gospođo Hauard – Adam joj se graciozno pokloni – i smnogo pravedničkog gneva u ime tvoje drugarice, ali previđaš jednusitnicu. Previđaš činjenicu da ja zaista ne mogu da idem protiv sebe i da,uprkos svemu, možda i dalje gajim prema Ani jaka i duboka osećanja.Možda bih čak bio spreman da priznam da sam bio nitkov i lupež i svedruge neizrecivo grozne stvari za koje me optužuješ i da bih, ako mi sepruži druga prilika i posluži me dobra sreća, bio spreman da se popravimzarad svog braka i svog deteta. – Usne su mu se veselo trzale, ali bešenečeg čudno ozbiljnog u njegovim očima. Obe smo ostale bez teksta.

– Sereš – reče Rozi na kraju. – Ti nisi Dejvidu ni do kolena, i to vrlodobro znaš. Samo si na smrt preplašen što će ona završiti s nekim ko jeodan, iskren i posvećen.

– Što su sve divni pseći atributi, to priznajem, ali čine li oni životvrednim življenja? Da li se svet okreće samo zbog njih? Da li odanostgarantuje sreću, ili – ah! Evo i pomenutog čoveka. Ili, možda bolje dakažem – čovekovog najboljeg prijatelja. Pustimo ga da govori za sebe.Dejvide, dobro došao!

Kada su se vrata otvorila, Dejvid se pojavio u dovratku s leđa obasjansunčevom svetlošću koja se razlivala niz hodnik. Zatvorio ih je za sobom iumorno pošao hodnikom u svom odelu na pruge, noseći aktovku.

– Dobro došao na našu malu sedeljku – nastavi Adam, sijajući odzadovoljstva, šireći srdačno ruke. – Verujem da znaš Rozmari, ovo jenaravno moja bivša žena, a ja sam samo cvetni ukras na tapetama. Došaosam da obezbedim prava na viđanje svoje voljene jedinice, koja će uskoropostati tvoja pastorka. Kako je to lepo. Jesi za jednu stelu? – Posegnurukom u frižider. – Ili nešto jače?

– Ne, hvala, Adame, i premda je Flora tvoja ćerka, to je moje pivo. Nećuse ljutiti ako si uzeo jedno, ali zamoliću te da ne uzmeš drugo jer, kao prvo,imam posla ovde, kao drugo, u prastarom MG-u parkiranom ispred kućesedi jedna namrgođena plavuša koja, ako me pamćenje služi, pripada tebi.Počela je da skida lak s noktiju i izgleda kao da bi mogla nekoga da

61

natakne na kolac. Ne bih je ostavio da nervozno tapka štiklama dok tibančiš ovde, jer bi mogla da doda gas i ostavi te na cedilu.

– Sranje! Kozi! – Adam se lupi po čelu. – Zaboravio sam da me čekanapolju. Hteo sam da joj dam znak u jednom trenutku i uvedem je unutra daje upoznaš, Ani, ali čini mi se da sad nije najzgodniji trenutak? – Bacio jepogled na moje pocrvenelo lice i na dva ledenohladna pored mene. – Ah.Nije. Tako sam i mislio. O, pa dobro, ali bilo bi dobro da se jednomupoznate. Flora misli da je ona sjajna, i pošto si sada našla svog čoveka,biće manje tenzije među nama, zar ne? Nema ljutnje. Manje zle krvi. Da.Dobro. – Čak je i Adam mogao da oseti da mu atmosfera nije naklonjena. –Idem ja. Rozi, Dejvide – klimnu glavom u njihovom pravcu. – Hvala napivu, druže... i, Ani, mogli bi uskoro da razmenimo adrese na kojima ćemobiti, i brojeve telefona? Možda bismo čak mogli svi da se okupimo iorganizujemo roštilj na plaži!

Cereći se Dejvidu, čije je lice odavalo užas, on skliznu iz kuhinje i uputise ka izlaznim vratima ponovo veselo zviždućući.

Rozi, uzimajući u ruke sada već usnulo dete, staru torbu od antilopa idruge stvari, pođe za njim nakon što se na brzinu pozdravi s nama, sledećiga skoro u stopu. Mrmljajući namršteno o mom nekadašnjemkatastrofalnom izboru muškaraca, izašla je za Adamom, ali se prkosnookrenula i pošla u suprotnom smeru od njega čim se dokopala trotoara.

Pošto su se vrata zatvorila za njima, Dejvid se okrenu k meni, zgrožen.– On ide u Kornvol?– Ovaj, da. – Grizla sam usnu. – Uvek letuje tamo, bojim se. Pa, od

prošle godine. Kod Adama jednom znači „često“, a dvaput „uvek“. Koziima kuću tamo, znaš. – Izbegavala sam njegov pogled.

– Nisam to znao – reče s očajem u glasu, češući se po glavi. – Nisi mi topomenula, Ani.

– Zaboravila sam – rekoh prosto. – I kako god bilo – priđoh i zagrlih ga.Zagrlih ga snažno – to nam neće pokvariti zabavu. – Propela sam se naprste i poljubila ga nežno u usta. – Nama niko ne može da pokvari zabavu,zar ne?

62

Kasnije, nekih sat vremena kasnije, kada su nam glave počivale na istomjastuku, a noge se pružale u suprotnim pravcima – moje su bili besmislenopropete uza zid da bi sperma imala što veće šanse da sretne jajašce i neispadne iz mog grlića materice – Dejvid me uhvati za ruku. Nije bilo lako,ali uhvatio me je.

– Da li te još uvek uznemirava? – upita, gledajući pravo uz moj nos.Nasmešila sam se i pogledala uz njegov. – Ni najmanje.– Jer, razumeo bih ako te nervira. Hoću da kažem, lično mislim da je taj

čovek potpuni bolid, ali svestan sam da ste nekad bili u braku i da moždajoš uvek gajite izvesnu naklonost jedno prema drugom.

Okrenuh glavu postrance i poljubih ga. – Dejvide, o Adamu uopšte i nerazmišljam.

Nasmešio se. – Odlično. – Pomazio mi je ruku. – I kada prodamokuće...?

– Kada prodamo kuće i kupimo novu zajedno, moraće da šalje posetnicui najavi se nedeljama unapred ako misli da kroči preko mog praga.

Nasmešio se. – Sjajno.Uzdahnula sam. – Dejvide, koliko dugo moram da ostanem u ovom

položaju?Pogledao je na sat. – Oh, samo nekih pola sata.– Pola sata!– Bićeš dobro, opusti se.– Da se opustim!– Doneću ti knjigu ako želiš.– I šolju čaja?– Dogovoreno.Skočio je s kreveta i ustao. Gledala sam ga kako prelazi go preko sobe i

uzima ogrtač koji je visio na čiviluku na vratima. Zastao je. Okrenuo se. –Što se keziš?

Nacerila sam se. – Bezveze.Priđe krevetu, sagnu se i poljubi me. – Je l’ ti i ovo bezveze? Budeš li i

dalje bezobrazna, otkazaću sastanak s gospođicom Monro u dva i petnaest izakazaću ti revanš.

– Gospođica Monro?

63

– Moja nova pacijentkinja. Ima užasan osip na mestima za koje ne želišda znaš.

– Ah. Dobro izgleda?– Osip svakako ne, a gospođica Monro možda jeste nekada, ali sada je

sparušena sedamdesetdevetogodišnjakinja.– Tako znači.– I ne, Ani, ne diže mi se kada se pacijentkinje skidaju preda mnom, što

znam da je tvoje sledeće pitanje.– Nije! – frknula sam dok je on navlačio ogrtač.Sumnjičavo me je pogledao izvivši obrvu. Onda se spustio dole po čaj,

ostavivši me da razmišljam o tapetama između stopala i smešim se kaomačka koja se napila mleka.

– Ali ne verujem ti! – viknula sam.

64

H5.

ajde, Flora!Nagurala sam kofer u prtljažnik i zalupila ga, bacajući pogled ka

ulaznim vratima do mesta gde je ona stajala u hodniku i pričala s Dejvidom− njegova plava glava naginjala se nad njenom crnom. Zastala sam na trenposmatrajući Dejvida kako u čistoj i ispeglanoj plavoj pamučnoj košulji,oker pantalonama i džemperu od kašmira, koji je elegantno prianjao okonjegovog vrata, vadi baterije iz svoje aktovke i daje ih njoj. Posle malopetljanja, ona ih ubaci u svoj CD plejer.

Nasmešila sam se. Bilo je tipično za njega da proveri jesu li joj baterijeprazne pre dugog putovanja, ali da je onda pusti da sama namesti nove. Baškao što joj je pomagao oko domaćeg − samo kada bi ga ona zamolila, ilikao što bi odlazio da gleda njene mečeve lakrosa samo kada bi bio pozvan– nešto što Adamu nikada nije pošlo za rukom, bio pozvan ili ne. Podržavaoju je, ali je nije gušio. Nije preterivao u ulozi očuha. Bio je svestandelikatnosti situacije, baš kao i Flora, ali na drugi način. Ona je bila svesnakoliko mi on znači.

Godinu dana ranije, kada je Adam prvi put čuo za Dejvida, nakon što sevratio s odmora provedenog u Kornvolu s Kozi i izbacio alkohol izorganizma, nazvao nas je, izbezumljen. Flora se javila.

– Tata je na vezi – prošaputala je. – Čuo je da si upoznala nekoga. Hoćeda se vrati. Za stalno.

Srce mi je poskočilo, iako sam znala da ne treba. Ali njene crne oči behupune suza. Zavrtela je glavom. – Nemoj, mama – prošaputala je.

Dugo sam zurila u nju. Onda sam pogutala knedlu i uzela slušalicu.– Žao mi je, Adame, ne želimo da se vratiš. Ne. Nema šanse.I to je bilo to. Ali ono najstrašnije bilo je to što, da nije bilo moje

jedanaestogodišnje ćerke da me spasi od mene same, nisam sigurna da bihuspela da izađem iz tog začaranog kruga. Nisam sigurna da se ne bih jošvrtela ukrug sada, deleći sobicu s njegovim haremom žena, pretražujućipogledom liste glumaca kada ih Adam donese kući, tražeći da vidim ko muje partnerka u glavnoj ulozi, pitajući se da li je njegov tip ili da li je s njom

65

spavao ranije – u tom slučaju postojale su sasvim izvesne šanse da će toponovo učiniti. Ali Flora, koja je svog oca volela najviše nego iko, bila jepametnija. Znala je da, premda je umeo da nas nasmeje kako niko nije, onna život gleda kao na šalu i neprestani provod, i da nije dovoljno dobar zamene. U stvari, kada se Dejvid pojavio, shvatila sam da život nije samo igrai smeh. Da život nije nužno samo zabava bez prestanka. Dejvid je bio takopravi za nas, baš ono što nam je trebalo.

– Ponesi i rezervne – reče dok je ubacivao još dve baterije u njenutorbicu od teksasa – za slučaj da poželiš da slušaš muziku na plaži.

– Spremna, ljubavi? – pođoh stazom, smešeći im se. Mojim dvemavoljenim osobama.

– Spremna sam. Ali, Dejvide, molim te nemoj da zaboraviš na mojeribice. Mrze kad im se voda uprlja, a promenićeš je za sekund, kunem ti se.

– Potrebno je tačno dvanaest minuta, što znam jer sam ti pazio na ribicekad si prošli put odlazila na vikend, i ne, neću ih zaboraviti. Niti tvojebiljke – dodade, obraćajući se meni. – Iako bi neko stvarno trebalo da kažetvojoj majci, Flora, da ona paukolika čuda s puzećim porodom venu odblizine peći i ostataka slatkiša u saksiji. Razmišljam da ih zamenimjasminom, koji cveta zimi, dok ste vas dve na odmoru.

– Nemoj da si se usudio – upozorila sam ga. – Taj čuperasti hlorofit jebio uz mene i u dobru i u zlu, i tačno znam koliko izdanaka ima, pa nemojda luduješ s makazama. A sad, Flora, imaš li kartu?

– Tu je – potapša svoju torbicu. – Hajde, mama, idemo. Ćao, Dejvide. −Prope se na prste i poljubi ga.

– Ćao, dušo. Čuvaj se i brini o mami. − Uze me u naručje i poljubi me unos. – Doći ću za dve nedelje da vas obiđem.

– Dve nedelje? – ustuknuh. – Zar ne možeš da dođeš ranije? Sledećegvikenda?

– Potrudiću se – reče, prateći nas do kola – ali trenutno sam do guše upapirologiji i dug je put u pitanju, Ani. Mislim, da bi se otišlo za vikend.

Srce mi zaigra. – Znam, ali rekao si da ti to ne smeta. Pričali smo već otome – rekoh nervozno.

– Ne smeta mi. – Otvorio mi je vrata od kola. – I učiniću sve što je umojoj moći da dođem, obećavam. A sada, za ime boga, vozi oprezno i

66

napravi pauzu za ručak, i nemoj da voziš ako te uhvati umor. Prošetaj maloili slično. Uvek se desi da ljudi voze neoprezno na samom kraju puta jermisle da su gotovo stigli, i tada dođe do katastrofe.

– Hoću – obećah mu, sijajući od sreće što brine. Da li me je Adam ikadopomenuo da vozim pažljivo?

Poljubio me je ponovo i mi ugledasmo Floru kako s negodovanjemokreće glavu. Brzo se razdvojismo.

Ispratio nas je mašući i, dok je moj prastari fiat izlazio na suncemokupani Fulam strit, prošaran senkama krošnji sivkastih platana koje su senadvijale nad asfaltom, zatrubih i mahnuh mu u znak pozdrava dok je stajaoi posmatrao nas s trotoara.

– Divan čovek – rekoh pomalo samozadovoljno, moram priznati, dok samga gledala u retrovizoru. – Prosto ne mogu da poverujem da će se oženitimnome.

– Kao ni bilo ko drugi – promrmlja Flora odsutno, petljajući oko svogCD plejera. – Do đavola. Ovo je najgori krš. Znala sam da treba dapozajmim Rejčelin.

– Kako to misliš? – upitah oštro. „Kao ni bilo ko drugi?“– Samo se šalim – iskezila se, zatvarajući CD plejer. – Ne, samo hoću da

kažem da je baš kul. Mislim, za naše standarde – dodade, uključujućivelikodušno sebe u tu jednačinu. – Da se ne lažemo, mi smo pomalozapuštene, mama.

Vozila sam sunčanim ulicama ka autoputu A4 i posmatrala svoju ćerkukoja je sedela pored mene u svojim kratkim pantalonicama od teksasa,besprekorno beloj majici i sveže oprane kose pokupljene u rep. Predivnogsrcolikog lica, izgledala je, kao i uvek, kao devojče s reklame Ralfa Lorena.

– Pa, ti nisi – rekoh kratko. – Znači, mora da misliš na mene.– Pa, moraš da priznaš – reče, merkajući moje prljave stare espadrile i

izbledelu mušku majicu koja mi je visila preko ruba pantalona jer šlic sastrane beše pokvaren – nisi baš u koko šanel fazonu.

– Dejvidu to ne smeta – odvratih, žurno navlačeći majicu preko zjapećegšlica. – Ne ženi se mnome zbog stila odevanja.

– Srećom, s obzirom na to kako se oblačiš. Ali iskreno, mama, mogla bida se potrudiš. Videla sam tvoje gaće u kupatilu pre neki dan, i užasne su.

67

Pune rupa i sav taj sivi lastiš koji se kruni... svako bi pomislio dapokušavaš da ga oteraš od sebe.

– Nisam stigla da skoknem do marka i spensera u poslednje vreme, ništadrugo – rekoh uzrujano. – Uostalom, imam lepih gaćica. Te oblačim samo uhitnim slučajevima.

– Treba da ih baciš. Blamiraš se.Pogledah u nju. Obrazi su joj brideli.– Da – rekoh kratko. – Hoću. Jesi li ošacovala nešto čemu je suđeno da

završi u korpi za smeće?– Pa, te pantalone koje sada nosiš, i one užasne uflekane espadrile, i tvoj

gadni sivi džemper koji su izgrizli moljci, i tvoj kućni ogrtač, s ogromnomflekom od kafe na zadnjici koji izgleda kao da si se ukakila ili tako nešto, iu kome tumaraš okolo svakog jutra od devet pa nadalje. Iskreno, mama, toodbija muškarce.

– Muškarce? Misliš, Dejvida?– Pa...– Šta? I tatu?– Otkud ja znam. Nisam ja muško. Samo kažem da... nemoj da se

zapustiš.Zurila je zamišljeno kroz prozor, crvenog vrata i lica. Imala sam utisak da

je već neko vreme htela to da mi kaže. Očito je mislila da sam možda jakriva što je njen otac počeo da švrlja, odvojio se od svog čopora. Bila je tonovost za mene.

– Tako. − Čvrsto sam stegla volan. – Ima li još nekih oblasti u kojimatreba da se popravim? Mislim, to je lako, površne stvari: da perem kosu,kupim nove pantalone, ili čak kratku kožnu jaknicu s povrnutimokovratnikom kakvu nosi tvoj otac – dodadoh sarkastično. – Bože, pa toćemo lako – jedila sam se.

– Pa, zašto onda to ne uradiš? – okrenula se i pogledala u mene. –Uostalom, prošle nedelje sam baš pomislila da tata izgleda sjajno. Volimkad se kul oblači, a i Kozi ima neke fine krpice. Pa šta ako još ne žele daizgledaju kao matorci?

Zinula sam od nepravde. – Oh, a ja tako izgledam?– Ne, samo kažem da ti ne paziš na oblačenje, mama, a mogla bi tako

68

strava da izgledaš. Samo ne želim...– Molim? – okrenuh se oštro. Ovaj zabavni put da Kornvola počeo je da

gubi draž već na autoputu A4. – Molim? – ponovila sam. – Ne želiš da seto ponovi? Misliš da smo se tvoj otac i ja zbog toga razveli? Da to nemanikakve veze s njegovim jadnim moralom i da su za sve krive moje jadne,pocepane gaće?

– Znaš da ne mislim tako – mrmljala je.Znala sam da ne misli, ali sad je bilo kasno. Saterala me je u ćošak, i ja

sam morala da se branim. Htela sam da isteram stvar do kraja. Ona seporaženo zavali u sedište, znajući da se situacija preokrenula.

– Dakle, šta još? – insistirala sam besno.– Oh, ne znam – promucala je. A zatim dodade prilično kuražno: – Pa,

dobro, kuća. – Uspravila se. – Nikad se ne potrudiš da pospremiš, samočekaš da Ivona dođe jednom nedeljno, a suđe se nagomilava u sudoperi, poceo dan...

– Ali operem suđe, na kraju. Ipak to obavim.– Znam, ali u međuvremenu je svinjac. A Dejvid je tako čist i... pa,

mislim pogledaj oko sebe. Pogledaj ova kola, mama.Pogledala sam. Omoti od slatkiša i stari časopisi valjali su se opušteno

po podu auta; prazna kutija iz Mekdonaldsa sunčala se na zadnjem sedištu;smežurana kora od jabuke trunula je na instrument tabli. Sve su to bili mojiotpaci. Ništa što bih mogla da pripišem Flori, koja je bila besprekornosavesna kada je u pitanju bacanje smeća. Kriva i posramljena, uzvratila sambesno.

– Oh, nemoj biti takva čistunica! – zaurlala sam. – Želiš da imaš sjajanterenac koji nema ni tačkicu blata na sebi? To želiš? Jedan od ovih, hmm? –besno klimnuh glavom kad je jedan savršeni džip za čijim je volanomsedela pomodno isfrizirana sredovečna plavuša prozujao pored nas. − Želišda izgledaš tako gospodski i ulickano?

– Ne, ali ti namerno ideš u drugu krajnost – bila je uporna. − Kao daljudima poput Adama i Kler, koji se tako ponose svojim kolima, trebapokazati srednji prst.

Očajno sam prošla rukom kroz kosu. Nisam mogla da verujem da vodimoovaj razgovor. Nisam mogla da verujem da me, na moju štetu, poredi sa

69

sestrom, manijakom od moje sestre koja je opsednuta čistoćom i voli dakontroliše, koja čisti kadu pajalicom za prašinu i na čiji račun smo Flora i jastalno zbijale šale, i s mojim bivšim mužem, čijim sam se očajničkimpokušajima da oživi svoju mladost otvoreno rugala. Premda sam primetilada u skorije vreme Flora ne učestvuje u tome. Nije htela da komentarišekad sam ga napadala. Da li je stvarno počela da se pita jesam li ja kriva zasve?

– Tako, znači – rekoh, besneći sve više. – E pa, drago mi je što si rešilada progovoriš o tome, draga. − Skrenula sam na benzinsku pumpu i stala ured, peneći od srdžbe. – Očigledno moram da stavim prst na čelo ako želimda zadržim muškarca. Očigledno moram da sredim fioke, istresem jastuke,da označim kese za zamrzivač.

– Mama... – promrmljala je tužno, čupkajući šav od farmerki.– O, ne, očigledno sam potpuno izgubila dodir sa svojom ženstvenošću.

Umesto da pokušavam da napišem roman na tavanu, trebalo bi da seizležavam na firmiranoj posteljini i lakiram nokte! Trebalo bi da kupujempotpuri kod Džona Luisa i aranžiram ga u malim kičastim posudama udnevnoj sobi? Trebalo bi da vrckam svojom malom zadnjicom dokusisavam kola portabl usisivačem! Pa, što ne bismo odmah počeli? −Nagnula sam se preko nje, zgrabila prljavu plastičnu kesu s poda blizunjenih stopala i počela besno da trpam otpatke u nju.

– Majko, ohladi se.– U stvari – podigoh pogled s poda dok sam ubacivala staru čarapu u

kesu, pa stadoh da se osvrćem divlje okolo dok je nisam ugledala – hajdeda odmah završimo s ovim glupiranjem. Gledaj, eno perionice!

Trijumfalno sam ubacila u rikverc, poletela unazad i pojurila k njoj.Zaustavila sam se naglo ispred perionice.

– Mama, nemoj.– Ne? NE? – okrenuh se k njoj s posprdnim izrazom neverice. – Zašto da

ne? Bože sačuvaj da idemo do Kornvola u prljavim kolima! Idemo,ubacujem novac!

Izvukla sam novčanicu od deset funti iz tašne, izvukla se kroz prozor ipokušala da je uguram u otvor.

– Mama, treba ti kartica. I nikad ranije nisi bila na ovakvim mestima, pa

70

zašto bi sada...– Zaboga, dušo, čemu takav stav! Uvek postoji prvi put za malo čišćenja

i poliranja. − Iskočila sam iz kola i otprašila ka kiosku. Srećom, nije bilogužve pa sam brzo dobila karticu i pojurila nazad.

– Dobro, idemo! – dahtala sam, uskačući u sedište i ubacujući karticu.Na kontrolnoj kutiji upalilo se malo zeleno svetlo i ja namrgođeno pojurih

ka rampi. Prešla sam rampu. Da li tako treba? Ili sam otišla predaleko?Vratih se malo u rikverc, besno turirajući.

– Treba da uvučeš antenu – promrmlja Flora. – Većina kola ima dugmeza automatsko uvlačenje, ali pošto su naša praktično predratna, otkinućenam antenu.

– Nek’ je otkine! – dreknula sam, ne slušajući više zdrav razum. − Bože,čak su mi i kola previše matora.

Ona zavrte glavom u čudu i prekrsti ruke. – Dobro. Nek ti bude. Ostavije tako. Vozićemo se četiri sata do Kornvola bez radija. Savršeno. Ja imamCD plejer, naravno, pa ne marim. Tvoj problem, mama.

Pogledala sam je. Ruke su joj bile prekrštene, obrve izdignute. Malitrijumfalni osmeh igrao joj je na usnama. Znala je da je pobedila. Pa, jebešto. Iskočila sam iz kola.

– Prekasno je, mama, već si ubacila karticu!Jebeš i to. Brzo sam odskakutala oko haube, posegla rukom i spretno

spustila antenu. Beton je pod nogama bio vlažan i klizav, i kako samkrenula nazad okliznula sam se i pala bolno na kolena, koja glasnokvrcnuše. Preseče me sevajući bol i stadoh besno da psujem, taman kad seveliki horizontalni mlazevi vode ustremiše na mene sa svih strana. Dok samrukama štitila lice od tog naleta i pokušavala da dođem do vazduha,ogromne rolne plave poliesterske tkanine jurnuše k meni, i svu me prekriševrteći se i zujeći, obarajući me na zemlju. Voda je neprestano šikljala namene dok sam se borila da se pridignem na kolena, zijajući, hvatajući se zabranik, pokušavajući da dišem usred potopa.

Plave rolne se za trenutak povukoše i ja videh Florino užasnuto lice,otvorenih usta, širom razrogačenih očiju, kako me gleda kroz vetrobranskostaklo. Oslonivši se na noge, zgrabila sam haubu koja se pušila, očajničkipokušavajući da se čvrsto uhvatim za nešto, smešno zamišljajući da bih

71

mogla da se probijem do vrata, i vratim se unutra, ali utom se rolne zašamaranje vratiše – prišle su mi s leđa ovoga puta – šibajući me svojimprokletim trakama, obarajući me kao čun.

Dok sam noktima strugala po haubi, uspevši da se zakačim, raskrečenihudova kao nekakva žrtva na oltaru, pitala sam se hoće li me ovo ubiti? Dali je to moguće? Na benzinskoj pumpi u zapadnom Londonu? Da li sepresedan već desio, ili ću ja biti prva? I šta će novine da kažu? Domaćicase udavila na putu ka moru?

Dok sam iskolačenih očiju merkala haubu koja se pušila, boreći se zavazduh, mašinerija je čudesno zastala za tren. Razjapljenih vilica, skočilasam na noge, okrenula se i zateturala se napred naslepo, raširenih ruku,prema suvljem delu betona ispred perionice. Uspela sam za dlaku, tamankad se mehaničke rolne ponovo pokrenuše, pomogavši mi da izletim napoljetako što me lupiše po listovima, za sreću. Posrnula sam, ali nije mi bilo nina kraj pameti da padnem.

Ispred perionice, sav posao je stao. Na ovom užasno toplom, prometnomdanu u zapadnom Londonu, ljudi su stajali skamenjeni kad je jedna žena,mokra do gole kože, teturajući se izletela iz perionice. Neki su bili dovoljnosrećni da vide čitavu tu epizodu i stajali su pored kola pošto su prethodnoistovarili čitave porodice iz kola da posmatraju, otvorenih usta, dok supištolji na crevima mlitavo ostali da vise iz rezervoara s gorivom. Voda seslivala s mene u potocima; kad sam se osvrnula ugledala sam Floru kakotone u sedište i prebacuje kosu preko lica.

Mladi radnik na pumpi, Indijac s turbanom, dotrčao je iz kioska.– Šta se desila? – povikao je, piljeći u mene. – Vi ne treba izlaziti

napolje!– Mislila sam da imam vremena! – hvatala sam vazduh, tresući se,

raskoračenih nogu da uhvatim ravnotežu.– Vremena? Vi nemati vremena! Jednom kada ubacite kartu, to je to!

Bingo! Zavesa! Kapùt!– Očigledno.Okrenula sam se ka kolima taman na vreme da vidim kako ih mehanizam

izbacuje napolje, sva sjajna, ispred perionice. Zašljapkala sam ka njima,gegajući se u hodu široko kao Džon Vejn, dok mi se voda izlivala iz obuće.

72

Prišla sam prtljažniku i otvorila ga. Našla kofer. Flora je izletela sasuvozačkog sedišta i potrčala k meni.

– Jesi li dobro? – zakreštala je.– Dobro sam – promrmljala sam mračno.Zurila je u mene, zanemela, dok sam kopala po koferu tražeći peškir i

suvu odeću. A onda: – Šta ćeš sad? – Glas joj je bio veoma piskav.Svesna da još uvek imam veliku publiku koja me posmatra kao

opčinjena, pročistila sam grlo i belo je pogledala.– Šta ću sad? – upitah glasno. – Zaboga, Flora, skinuću se gola. Onda ću

se osušiti peškirom i presvući.– Ovde? – skiknula je.– Naravno.Prebledela je. Posmatrače je obuzeo talas opipljivog uzbuđenja. Ova

žena je luda. Potpuna ludača. A takva se ne sreće često, zar ne? Kolektivnosu zadržali dah i namestili se da bolje osmotre uličnu predstavu. Zgrabilasam nešto odeće, umotala je u peškir i zalupila prtljažnik.

– Molim te, mama – cvilela je Flora.– Opusti se – promrmljala sam tiho. – Idem u toalet.– Oh. − Progutala je s olakšanjem. Onda je, osvrnuvši se brzo i plašljivo

posle prijatnog kupanja i idem da se presvučem, tužno sam se zaputilaprema kiosku, uzdignuta čela i s onoliko dostojanstva koliko sam mogla daprikupim. Dok sam prolazila pored kola, zastala sam kraj Florinog prozora.Ona ga je spustila.

– Da se nisi usudila da ikada, ikada ovo kažeš Dejvidu – prošištala sam.

73

naokolo, strugnula u kola. ωωω.¢яσωαяєz.σяg Sa smotuljkom odeće ispod mišice, kao da sam izašla iz javnog bazena

U6.

skliknula sam naglas kada sam ugledala Teplou haus. Iako, da budemiskrena, to ne beše prvi put da sam je videla. Primetila sam je, kao što

sam rekla Gertrudi, pre mnogo godina, kad mi je bilo nekih dvanaestgodina, na odmoru s porodicom, i još jednom na odmoru nakon toga.

Prvi put je to bilo iz jednog malog čamca koji je tata iznajmio da nasodvede do ušća reke Kamel. Naginjala sam se preko ivice, milujući prstimapovršinu vode, dok su Kler i mama ćaskale na pramcu a tata krmanio. Kadsmo prolazili pored ulaza u rukavac, pogled mi je zastao na staroj kamenojkući prekrivenoj puzavicom s krovom od škriljca koja je izvirivala izjednog skrivenog prolaza među drvećem.

– Pogledajte! – pokazah.– Mmm. Divno mesto – promrmljao je tata, očiju sjajnih od zavisti, s

rukom na rudi kormila, pućkajući lulu dok nas je vodio uz obalu.Kasnije u toku te nedelje ubedila sam Kler da se provozamo biciklima, ne

rekavši joj gde idemo. Žudela sam da ponovo vidim tu kuću, ali ne iz onograzloga koji sam videla u tatinim očima. Vozile smo uskim seoskimputeljcima dok su se oko nas uzdizale visoke obale i živice, bujne livadecrnog sleza, hajdučke trave i orlovih noktiju, i zaustavile se na kraju dugogprilaza.

Na znaku je pisalo „Teplou haus“.– Zašto smo se zaustavile? – zadihano je upitala Kler, stajući stopalima

široko na zemlju.– Ne znam, samo sam pomislila...– Ne možemo tamo, to je privatno vlasništvo.– Znam.Sišla sam s bicikla i uspentrala se na kapiju s pet poprečnih greda,

izvijajući vrat. Da, jedva. Jedva sam mogla da vidim ivicu puzavicomobrasle fasade, šljunčanu zaravan i travnjak s obručima za kroket.

– Hajde! – Kler je već bila u sedištu, poskakujući. Nevoljno sam jesledila i krenula da okrećem pedale nazad put logorišta u selu Trebeterik,gde je tata svake godine dovlačio našu prikolicu na nedelju dana.

74

Kasnije, mnogo kasnije, sećam se kako sam se začudila dok je Dejvidopisivao kuću svoje tetke.

– To je njena kuća! Šta, Teplou haus? Ona uz rukavac, izdvojena naimanju – jesi li siguran? Siguran si da je ta?

– Veoma siguran.– Ali, Dejvide, to je kuća o kojoj sam sanjala još kao dete! Izmišljala

sam priče o njoj, maštala o ljudima koji u njoj žive, porodici koja jeposeduje. Zamišljala sam svu tu braću i sestre, vidiš, i prelepu mati koja jemuza umetnicima, kako se stalno izležava u ležaljkama u oskudnomkupaćem kostimu od šifona, i dominantnom ocu koji upravlja kućomčvrstom rukom i neverovatno je ljubomoran na francuskog slikara kojiizrađuje sliku njegove žene. I sprijateljila sam se s jednom od sestara –Tabitom, tako sam je zvala, s dugom crvenom kosom – i došla na imanje iigrala kroket na travnjaku s njima. O, tu je bio i njihov visoki, užasnoprivlačan brat koji je pisao poeziju i...

Zaćutala sam kad sam spazila njegov zabezeknut izraz lica. Da, samopolako, Ani. Tek si upoznala ovog čoveka. Bujna mašta, zajedno s onim štobi moglo biti pogrešno protumačeno kao želja za bogaćenjem, potekla odvaspitanja potpuno suprotnog onom koje je on dobio u Južnom Kensingtonu,nisu nužno prve karakterne crte koje neko treba da ispolji.

Sada, međutim, dok sam izlazila iz kola da otvorim kapiju s pet greda nakraju prilaza, srce mi je tuklo jednako brzo kao pre dvadeset godina.Zakotrljale smo se šljunčanom stazom, Flora i ja, zavile iza okuke i, kakose žbunje rododendrona razdvojilo, ona se ukazala preko šljunčane zaravni.Dugačka, niska, kamena kuća, dotrajale sive fasade koja se krunila, gotovopotpuno prekrivena puzavicom, s isturenim prozorima u prizemlju takonisko postavljenim da su skoro dodirivali zemlju, dok su prozori na spratu sdubokim nadstrešnicama sijali na suncu kao prodorne oči pod veđama.Ugasila sam motor i divila se prizoru. Gutala sam očima bujnu baštu: gustibokori korova povlačili su se pred raskošnim travnjakom gotovo nalik nalivadu onako posut belim radama, ljutićima i jagorčevinom, koji je zauzvratustupao mesto gustom šiblju i drveću, iza kojeg se naziralo more. Skrivenameđu netaknutim zelenilom, tu se nalazila jedna prelepa, zaboravljenavremenska dimenzija. Za trenutak nisam mogla da se pokrenem.

75

– Lepo je – prokomentarisala je Flora, češući se po nozi.– Lepo?! – ciknula sam, hvatajući dršku na kapiji, širom je otvarajući. –

Flora, ovo je raj!– Pomalo je zapušteno, doduše. Travnjak bi mogao da se pokosi. Čudi

me da Gertruda nije poslala nekoga ovamo da to sredi. Divan krajolik,svakako. – Zagledala je okolo. – Jesi li znala da će biti ovako?

– Imala sam predstavu kako izgleda, ali učinila sam voljni napor nadsobom da se ne razočaram. Videla sam je samo izdaleka. – Zaklonila samoči od sunca obema rukama, i razgledala zelene kapke na prozorima s kojihse ljuštila farba, mali drveni trem s klupom gde sam zamišljala da ću sedetina jutarnjem suncu, sa šoljom kafe i knjigom u ruci. Požudno sam upijalasvaki detalj.

– Kuda se ide do mora?– Tu dole, kroz šumarak, mislim – pokazah rukom. – Hajde da vidimo.Brzo smo prešle preko mahovinom obrasle šljunčane čistine i zaraslog

travnjaka. Ja sam praktično trčala, kao uostalom i Flora; obe smo seprećutno složile da se kasnije pozabavimo koferima i razgledanjem kuće;žureći da istražimo, svaka želeći da bude prva koja će otkriti nešto vrednodivljenja.

– Oh, vidim gde je prolaz, pogledaj, tu su stepenice! – potrčala je ispredmene i ja bejah opijena njenim uzbuđenjem. Na pragu tinejdžerskih godina,ali još uvek srećno i prostodušno dete koje jedva čeka da odbaci cipelice ipotrči niza stepenice da mi prva pokaže.

I stvarno, gusti šiprag na rubu bašte ustuknuo je pred granitnimstepeništem i stazom koja je vodila naniže, uvijajući se i zaokrećući oštrokroz šumu. Dok sam je žurno sledila, zaranjajući iznenada u senku,hvatajući se povremeno za stabla da se ne bih prosula ničice, ona uzviknu.

– Samo što ovo nije more, mama, već reka! Mama, vidi! Samo naša reka iplaža!

Požurila sam da joj se pridružim, srećna zbog uzbuđenja u njenom glasu.Kada sam stigla na obalu, zastao mi je dah. Bila je to zaista veoma privatnamala plaža na jednom isturenom delu rukavca koji je vijugao iz pravcaušća. Kasno popodnevno sunce daleko na zapadu rasipalo je zlatnepantljike preko vode koja je, prozračna i nabujala od plime, zapljuskivala

76

pesak, praćena svim mirisima i zvucima sredine leta. Iznad naših glava namornarskoplavom nebu kružili su i prodorno se dozivali galebovi, a neštodalje uz rukavac jedna čaplja je stajala nepokretno sve dok nas dve nismonaišle, a onda se svojim velikim bešumnim krilima vinula iznad krošnji.

Uhvatila sam Floru za ramena otpozadi. – Sviđa ti se?– Veoma – promrmljala je. Onda: – Tako je tiho!– Znam.– I tako zaklonjeno od svega.– Je l’ da? – složila sam se, osvrćući se okolo. Nikoga, bukvalno nikoga

nije bilo na vidiku, čak ni kuće niti čamca.– Gotovo nepristojno zaklonjena. Kad pomisliš da je plaža Dajmer bej tu

iza ćoška.Flora se zamisli nad tim što sam rekla. Stade da grize usnu.– Možda bismo mogle da prevozimo ljude preko reke? Odemo čamcem

okolo i naplaćujemo im jednodnevni boravak ovde?Nasmejala sam se. – Filantropski gest s trunkom komercijalnog žara kao

dodatkom? Vredno divljenja, ali ne. Ne, ne smeta mi da budem sebična ikad je ovo mesto posredi. Zbog osame sam i došla ovamo. Mogu dazamislim sebe kako sedim na tom kamenu s beležnicom, i slamnatimšeširom na glavi, dok bujica reči nadire, inspirisana prelepim primorskimpejzažom – oh, jedva čekam.

– Dok ću ja za to vreme da radim – šta? – podiže obrve.– Ti ćeš za to vreme da... znaš već. Da praviš „žabice“ na vodi, veslaš,

pravih zamkove od peska...– Zamkove! Nemam šest godina.– Pa, ne znam...– Da vozim bajs seoskim puteljcima? Skoknem do Polzita i kuliram u

kafiću na plaži kao što ste radile ti i Kler?Oklevala sam. Čula sam priče o klincima iz Roka koji se spuštaju

odozgo iz Robijevog logorišta i banče u Ojsterkečeru, ostavljajući opuškeod džointa – i gore stvari – na plaži.

– Flora, nas je bilo dve, sećaš se.– Pa?– I vremena su bila malo drugačija tada. Bezbednija.

77

– Gluposti – naruga mi se. – Pričala si mi da ste bežale od deke i superse provodile s lokalnim momcima na plaži. Pušile i ludovale i...

– Dobro, videćemo – rekoh kratko, želeći da nisam nastupila takosestrinski u očito prenagljenom trenutku poveravanja. – Hajde da vidimokuću.

Uhvativši je za ruku, povela sam je nazad uz obalu i stazom krozšumarak, ne želeći da kvarim malopređašnje raspoloženje, niti da se onaduri na mene.

Prošle smo baštu i došle do ulaznih vrata, saginjući se pod malimdrvenim tremom dok sam ja kopala po džepu tražeći ključ. S teškommukom sam ga ugurala u bravu i u jednom užasnom trenu pomislila sam dase neće okrenuti, ali jeste, i mi uđosmo u taman hodnik sa zatvorenimkapcima na prozorima, zureći okolo, trepćući u pomrčini. Unutra je bilopomalo sumorno i prohladno, što je na neki način prijalo nakon jarkog suncai odsjaja s vode. Tamne drvene grede nadnosile su se nisko iznad kremastihispupčenih zidova, a komadići prastarog persijskog tepiha jedva da supokrivali jednostavan pod od hrastovih dasaka. U dnevnoj sobi stajali sustari pohabani kožni kauč, dve tapecirane stolice s lučnim rukohvatima ihrastov orman za knjige koji se pružao celom dužinom zida na jednoj stranisobe, prepun knjiga. Nastavile smo dalje da istražujemo.

Kuhinja, s iskrzanim plavim linoleumom, žutim elementima presvučenimultraplastom, zastakljenim kredencima na zidovima i prastarim rejburnšporetom, izgledala je kao da je ispala pravo iz pedesetih godina prošlogveka. Sve što mi treba jesu kecelja i oklagija, odlučila sam. Unutra se, kakosmo otkrili otvorivši teška hrastova vrata, nalazila prilično jednostavnatrpezarija u kojoj je stajao dugi sto spiralno izrezbarenih nogu i s masivnimstolicama visokih naslona u istom stilu. Na kraju hodnika nalazio se maliali iznenađujuće prozračan radni kabinet – njega ću koristiti kad bude loševreme, pomislih – s prostranim stolom presvučenim kožom i jednomstarinskom stolicom s rešetkastim naslonom. Okačene svuda po zidovima,tamo gde su grede to dozvoljavale, stajale su otrcane reprodukcije slikakoje behu loše uramljene i koje su gotovo isključivo prikazivale galebove.

Neki dekorater bi se, pomislih dok sam se vraćala mračnim hodnikomobloženim lamperijom i gledala Floru kako trupka uz ogoljeno drveno

78

stepenište u svojim japankama, silno obradovao ovakvom prostoru, ali ustvari bi ga bilo tako lako pokvariti. U toj sveprožimajućoj nostalgijiprohujalih vremena i davno provedenih letovanja krio se poseban šarm ovogmesta. Podsećao je čoveka na neko nežnije doba, kada su se kolačispremali jednom nedeljno, kada su deca pribijala nosiće uz prozorska staklau kišnim danima, kada su roditelji u večernjim satima slušali gramofon sknjigom u ruci, kada se živelo sporije, pitomije.

Gore na prvom spratu, Flora je otkrila tri spavaće sobe i kupatilo, a zatimna tavanu, gde sam do tada i ja stigla, još dve male sobe s izbledelimtapetama s ružicama i još jednim kupatilom.

– Savršeno – rekoh, otvarajući klizni prozor u većoj od dve spavaće sobei proturajući glavu napolje. Gledala sam pravo preko rukavca na druguobalu, gde su krave pasle na bujnim livadama i gde je, u savršenoj osami,stajala jedna mala siva crkva ugnježđena u podnožju brda. S desne strane,rukavac je oticao naniže do ušća. Jedna usamljena jedrilica prelete prekovode. Lepo je znati da ima živog sveta, pomislih. Jedrio je nalevo rukavcemprema crkvi. Možda je to vikar, pomislih dokono, koji se sprema da iskočiiz jedriličarskog odela i odene svoju mantiju. Nasmešila sam se. Zatvorilasam oči i duboko udahnula.

– Mmm... divno. Pomiriši samo taj krajolik.– Ja ostajem ovde – reče Flora odlučno, bacajući se na krevet iza mene.– A ja ću biti na spratu ispod – rekoh, okrenuvši se. – U glavnoj spavaćoj

sobi koja gleda na baštu.Ona brzo sede. – Nećeš valjda u onoj na kraju hodnika?– Neću – odgovorih strpljivo – biću u onoj direktno ispod tebe. Odmah

dole pored stepeništa.– Oh. Dobro je.Osetila sam olakšanje u njenom glasu i taktično izbegla njen pogled.

Htela je da se pokaže nezavisnom, ali da ipak bude u mojoj blizini. Još nijeuspela to da preraste. Sa skoro trinaest godina, mnogo njenih vršnjaka išloje u internate – neki su otišli s jedanaest – ali nije bilo govora o tome da ćeFlora poći njihovim stopama. Te teme se nismo ni dotakle, što je značilo daće ići u novu školu u Londonu, i to u takvu gde će, jer je bila pametna,dobiti akademsko obrazovanje. U školu u kojoj je prezirala jedine dve

79

devojčice koje je poznavala jer drže karmine u džepovima i sebe smatrajusveznalicama. Bacila sam pogled na ekcem po njenim nogama, koji će se uzmalo sreće povući pod uticajem letnjeg sunca. Ali onda će se vratiti nazadu London, i krenuti u drugo polugodište... Videla je kako gledam i počešalase.

– Šta je?– Ništa. Hajde, idemo dole.Ostatak popodneva provele smo u raspakivanju i nameštanju kreveta, a

potom sam spremila kajganu za večeru. Pošto očito nije bilo baštenskihstolova i stolica, jele smo smestivši se jedna pored druge na toplimkamenim stepenicama koje iz kuhinje vode u baštu. Dok smo sedele,sanjalački se diveći svojoj bukolikoj idili i zurile u poslednje zrake suncadok su se u vazduhu skupljale bubice, Flora stade zamišljeno da struže potanjiru kupeći mrvice.

– Znači, ostali će doći uskoro, pa ću moći da skoknem biciklom da ihvidim, zar ne?

– Moći ćeš – potvrdila sam milostivo. – Stvarno nemam ništa protiv.Samo nemoj sama da lunjaš okolo.

– A ako ostanem kod Kler, ti ćeš moći da ostaneš s Dejvidom. Mislim,vikendima.

Nasmešila sam se njenom pokušaju da mi dâ malo prostora. Da budemnasamo s njim.

– Hoću, dušo.Nastupila je tišina.– Hoće li ti nedostajati? – upita ona, na kraju.– Tokom nedelje? Da, sigurna sam da hoće, ali znaš da ću biti

prezauzeta.Nisam mogla a da u sebi ne pomislim: bože, kakav raj. Nema čoveka za

koga moram da kuvam, nema kuće koju moram da čistim. Uglavnom ćemovreme provoditi napolju, odlučila sam, i uostalom, unutra je tako mračno daniko neće primetiti ako ne budem brisala prašinu. Ako ne budem usisavala.Ali ipak – iznenada sam ukorila sebe – ne bi trebalo tako da razmišljam, zarne? Treba da zauzmem nov stav... začkiljila sam preko krošnji gledajućisvetlucanje bistre vode na horizontu. Plan je počeo da se formira.

80

– Flora – upitah je napokon – neće ti mnogo smetati ako skoknem doRoka? Možeš da ostaneš sama ovde?

– Šta, sada?– Da, samo na nekih sat vremena. Radnje će još biti otvorene. Mislila

sam da bacim pogled. Hoćeš moći da ostaneš sama? – rekoh, čikajući jepogledom.

– Naravno – reče, prihvatajući izazov. – Krenuću u pohod na policu sknjigama. Vidim da nema TV-a, ali ima gomila knjiga. Što ideš? Šta titreba?

– Ma, neke sitnice. – Nasmešila sam se i odnela tanjire u kuhinju.Ostavila sam je ozarenu, raspevanu i krenula na sprat. Pootvaravši sve

fioke koje sam upravo bila napunila, istresla sam njihov sadržaj na krevet.Deset minuta kasnije napustila sam kuću, naoružana dupke punom crnomkesom za smeće koju sam bacila u korpu u garaži. Uskačući u kola i kezećise veselo da joj dam do znanja da odlazim, izvezla sam se dugim prilazom.

Vratila sam se nekih sat vremena kasnije. Vetar se bio malo pojačao inebo su prekrivali tamni oblaci, koji su možda najavljivali oluju. Kako samuletela u kuću praćena naletom vetra, ulazna vrata se zalupiše iza mene.

– Uh! Sprema se prava oluja.Flora nije dizala pogled. Ležala je na potrbuške na starom kožnom kauču

širom raširenih nogu, s nosem čvrsto zabodenim među stranicama Jamajkaina.

Mrmljala je nešto.Pročistila sam grlo i zauzela ležernu pozu.– Š’a misliiš? – otegla sam. – Opet nije bilo odgovora.– Flora, šta misliš? – ponovih, i ona se polako okrenu. Zinula je. Ostavila

knjigu.– Mama!– Zar nisam zavodljiva? – okrenula sam se u mestu.Ona ustade s kauča, ne verujući svojim očima.– Nisam sigurna da je „zavodljiva“ prava reč. Možda si „fensi“, ili poput

tinejdžerke iz Beverli hilsa... bože, izgledaš kao Kler. Kler u svečanomizdanju!

Kezeći se spustih pogled na mornarskoplavu polo majicu uredno upasanu

81

u besprekorne kremaste pantalone s elegantnim kožnim kaišem. Krenulasam da savijam stopala u novim škripavim mokasinama i zavrtela se ukrugsa sve prepunim kesama u rukama.

– Tu mi je kompletna garderoba – majice, košulje, pantalone, bermudice,plisirane suknje, sve ganc novo i firmirano, a sva moja stara letnja odeća jeu kanti za smeće.

Trepnula je. – Baš sva?– Skoro. Osim donjeg rublja. Nisu imali tako nešto u Kru klotingu, ali

sigurna sam da ću ga sutra pronaći negde u Vejdbridžu. Oh, kupila sam iteniski reket. – Izvadila sam ga iz kese i veselo zamahnula.

– Mama, možeš li da skineš taj kačket? I da ispašeš majicu? – upita,kružeći nervozno oko mene. – I da raspustiš kosu. Tako stvarno izgledaškao Kler.

– Stvarno? – sijala sam od zadovoljstva. – Što da raspuštam kosu?– Molim te.– Oh, dobro. – Zabacila sam svoju bujnu crnu grivu preko ramena. –

Mogla bih sutra da se ošišam na kratko.– Ne! Nemoj – reče uplašeno. – Mislim... ne pre nego što pitaš Dejvida

za mišljenje. Možda mu se neće svideti. Bilo šta od toga.– Glupost, biće oduševljen. Uostalom, to je bila tvoja ideja.– Znam, samo što sada ne ličiš na sebe.– Naravno da ličim na sebe – rekoh podsmešljivo i promarširah pored

nje, uputivši se ka stepeništu s kesama u rukama. – Ovo sam nova ja.Nova, poboljšana, organizovana, dinamična ja. Sutra se bacamo nausisavanje, Flora – upozorila sam je dok sam skakutala uza stepenice. – Tošto smo na odmoru ne znači da treba dopustiti da nam standardi padnu. Tajtepih u hodniku izgleda sramotno.

Te večeri smo se zahvalno uvalile u meke male krevete, umorne poslenapornog puta. Vetar se pretvorio u pravu oluju i kiša je besno dobovala potamnim prozorima. Ležala sam tamo i slušala neko vreme, uživajući u tomosećanju ušuškanosti u toplom krevetu dok napolju besni nevreme. Poslenekog vremena, međutim, shvatila sam da će biti tiše ako zatvorim kapke,pa sam se iskrala iz kreveta i zatvorila ih, namaknuvši drveni zasun.

Gore u potkrovlju čula sam Floru kako ulazi u krevet, a zatim, kako sam

82

mogla i da pretpostavim, ponovo izlazi. Osluškivala sam kako nameštazavese – svetlost na vrhu morala je biti u obliku šargarepe – okreće se dvaputa, dodiruje pod kolenima, tiho izgovara molitvu, ponovo se okreće usuprotnom smeru i onda ulazi u krevet. To je bio mali ritual – jedan od njih– koji je morala da izvodi svake večeri u svom životu, ili bi ko zna kakvanesreća snašla nju ili njene voljene.

Da, pomislila sam, okrećući se na bok, ovo je baš ono što je Floritrebalo: odmor od stresa i napetosti života u Londonu. Odmor od napora daparira vršnjacima, da se uklopi u društvo, da napreduje, da bude kul;dozvola da bude mlada i slobodna, s neograničenim prostorom i vremenomda u tome uživa. Zamišljala sam kako tumara liticama, nalazi galebovagnezda u vetrom šibanoj travi, kako bere divlje cveće i glasno se veseliretkim orhidejama, dok mi kapci nisu klonuli i Morfej me uviđajno poveoniz tamne hodnike sna pre nego što sam primetila opuške od cigareta poredorhideja.

Tek nešto kasnije začula sam korake u hodniku. Otvorila sam oči, nemogavši zasigurno da odredim zašto sam se probudila, a zatim... da. Evo ihponovo. Okrenula sam glavu i začkiljila u osvetljene kazaljke na satu. Polatri. Koraci su nastavili da se približavaju, polako obilazeći odmorište. Nekose trudio da hoda pažljivo, ali u kući poput ove podne daske su zloslutnoškripale. Sada su se približavali, idući ka mojim vratima. Sela sam ukrevetu, uplašena. Onako u mraku, posegla sam rukom nadole i dohvatilanovi teniski reket. Kvaka se polako okrenula. Prestala sam da dišem. Vratase otvoriše i, u dugoj beloj spavaćici, ogromnih izbečenih očiju, Flora jezalebdela k meni baš kao duh.

– Sranje! – ispustila sam reket koji je zazvečao po podu. – Flora, na smrtsi me prepala! Što se, kog đavola, tako šunjaš okolo!

– Neko je u prizemlju – zinula je od straha. – Mama, sigurna sam da samčula kako se neko dole kreće!

– Oh, ne budi smešna, glupo derište! – zapenila sam jer se strah istogtrenutka pretvorio u bes. – Malo je falilo da ti prospem mozak, za imeboga!

– Ali mama, čulo se svakakvo škripanje i lupanje!– Pa naravno da jeste! Prokleta oluja besni napolju, a ova kuća je stara

83

trista godina. Oseća je u kostima, baš kao i ja, jadna stara straćara. Sad selepo vrati u krevet.

– Ne, mama, ne mogu – cvilela je, penjući se kod mene. – Previše sebojim da odem gore. Mogu li da spavam s tobom?

– Oh, Flora!Ali bila je to unapred rešena stvar, i ja sam bila toga svesna. Pomerila

sam se u stranu dok se ona čvrsto privijala uz mene, kao buva u krznustarog usmrdelog labradora.

– Kad ćeš već jednom da odrasteš? – besnela sam.Kao i uvek s Florom, od krajnjeg strpljenja prelazila sam naglo u potpuni

bes. Zagrlila sam je jednom rukom zaštitnički preko ramena i zurila utavanicu. Bože, kada će da preraste ovo? Bila je gotovo tinejdžer, zaboga.Uskoro će izlaziti s momcima. Da li će i oni uskakati u krevet pored mene?Da li će ona, kada joj bude šesnaest, dovući u moju sobu nekog kljakavogLotarija, koji će ostavljati svoj gel za kosu svuda po mom jastuku, jer jenešto lupilo u noći? Da li ću se buditi s Dejvidom na jednoj strani kreveta iFlorom i Trevom na drugoj? Uzdahnula sam i okrenula se. A najgore odsvega je to što sam znala da sam ja kriva za to. Adam i ja. Znala sam da jeona žrtva: bila je zaražena strahom zbog našeg propalog braka.

– Izvini, mamice – promrmljala je.– U redu je – odgovorih tiho. – Nisi ti kriva. – Čvrsto sam je stegla za

rame. Ćutale smo.– Evo ga ponovo.– To je vetar, nesrećno dete.Pauza.– Dobro, a šta je onda ovo? – Naglo je podigla glavu s jastuka.Moram da priznam da je čak i mojim ciničnim ušima zazvučalo kao da

neko škripi stolicom izmičući je od stola. Sela sam. Oslušnula. – VerovatnoGertrudin duh.

– Šta?!– Ne, nije to ništa. Verovatno samo neka stara daska škripi. Vrati se u

krevet.– Ne, mama, molim te! Dole definitivno ima nekoga!– O, bože! – Zbacila sam pokrivač. – Dobro. Hajde da odemo dole i

84

vidimo ko je? – Upalila sam lampu na noćnom stočiću, ali ništa se nijedesilo.

– Nema struje.– Zašto? – ciknula je Flora.– Očigledno je nestalo struje, draga. Takve stvari se dešavaju u starim

kućama za vreme oluje. Sad smo na selu.– Kako ćemo onda da vidimo u mraku? – cvilela je. – Kako ćemo...– Hajde, nekako ćemo se snaći.Ustala sam, iznervirana preko svake mere, i krenula da pipam ka vratima.U hodniku je bilo mračno kao u rogu, čak mračnije nego u sobi. Zajedno,

nas dve stadosmo da napipavamo put oslanjajući se leđima o zid naodmorištu, idući ka stepeništu. Zatim, s Florom iza sebe, koja se obemarukama čvrsto držala za moju majicu, zavrludasmo preko odmorišta kaodva pantomimičara u kostimu konja – ja raširenih ruku, nadajući se iz svesnage da se neću strmeknuti niza stepenice – ka ogradi stepeništa.

Čvrsto sam je zgrabila. – Imam je.S Florom koja me nipošto nije puštala, počela sam polako, polako da se

spuštam dole, nogu pred nogu. Nisam želela da slomim prokleti vrat. Svezavese u hodniku behu navučene i, osim slabašnog svetla koje je dopiralokroz jednu pukotinu na ulaznim vratima, svuda je vladao mrkli mrak. Nisamskidala pogled s te pukotine.

– Vidiš, Flora? – rekoh povišenim glasom kada smo došle do poslednjegstepenika. – Ovde nema nikoga. Ni žive duše. Izađi, izađi, ko god da si! –zapevala sam veselo, kao što sam činila kada je bila mala, lupajući drškomod metle ispod njenog kreveta da oteram zamišljena čudovišta, običnoklečeći gola golcijata na podu – kao i, kad malo bolje razmislim, neštokasnije, kad i nije više bila tako mala.

– Baterijska lampa je u kolima – nastavila sam, dok smo ukorakkrivudale k vratima. – Ako je uzmem, bar ćeš imati svetlo u sobi.

– U tvojoj sobi – ispravi me.– Dobro, u mojoj sobi, ali samo ovu noć. – Pipkala sam po vratima,

tražeći kvaku. – Ali, Flora, stvarno moraš da se sabereš, ne možeš večito dase uvlačiš u moj – AAAAA!!!

Preplašeno sam vrisnula kada se nečija ruka odlučno spustila preko moje

85

na kvaci.– Ne tako brzo – prošaputa muški glas meko na moje levo uvo. – Ne

mrdaj.

86

V7.

risak koji sam proizvela beše dostojan glumice iz horor filmova Bprodukcije. Trgla sam ruku i odskočila unazad naletevši na Floru,

koja je takođe zavijala kao sirena krijući se iza mene kao da je pod vatrom.U tami sam mogla da razaznam samo obris muškarca, krupan i visok, sogromnom grbom na leđima, crn i preteći pored vrata. Ponovo sam vrisnula,povlačeći se mahnito i gurajući Floru ispred sebe.

– Izlazi napolje! Izlazi, do đavola, iz moje kuće ili ću zvati policiju!– Tvoje proklete kuće? – otegnuo je s američkim naglaskom. – Sigurno je

u pitanju neka greška?Žuti plamičak se upalio u pomrčini. Pri svetlosti zipo upaljača videla sam

kako zurim u par svetloplavih očiju na smeđem, isušenom licu.– Gde su, kog đavola, svetla u ovoj kući? Zar je moguće da struja još

nije uvedena u ovom delu sveta?– Nestalo je struje – dahtala sam, trudeći se da ne vrisnem ponovo. – Ko

si ti, do đavola? Šta radiš u mojoj kući?Još sam bila preplašena, ali ne potpuno oduzeta od straha. Nije izgledao

kao ubica sa sekirom: u stvari, više je ličio na Indijanca s tim istaknutimjagodicama; a za grbu se ispostavilo da je ranac.

– Ponovo tvoja kuća. Isuse. Pa, ja samo pokušavam da se smestim uprostorijama koje sam zakupio za godišnji odmor. Čujte, jeste li sigurni daje nestalo struje? Zar nemate sveće ili nešto slično? I zar ne možemo ovo daraspravimo tako da vidimo lica jedni drugima umesto što se rukovodimoglasovima? Čini mi se da bi to bilo malo civilizovanije nego da ovakostojimo u mraku.

– Ima sveća u fioci – reče Flora. Prišla je stočiću u hodniku. – Videlasam ih dok sam tražila šibice.

Palo mi je na pamet da se zapitam zašto su joj trebale šibice, ali imalasam drugih briga.

– Kako ste ušli? – zahtevala sam.– Uz pomoć ključa, naravno. A vi?– Uz pomoć... ključa – oklevala sam, dok je Flora vadila nekoliko sveća.

87

Stajala sam, zbunjena i zanemela, dok je on stručno upalio četiri ili pet,držeći ih zajedno u ruci. Osvrnuo se okolo pa je, videvši da nema gde da ihspusti, pošao u dnevnu sobu i pažljivo ih poređao uz okvir kamina. Mekasvetlost polako se razlila dok je soba počinjala da liči na mrtvu prirodu ustilu renesanse. Požurila sam za njim.

– Ali otkud vam ključ? – ciknula sam.– Dobio sam ga od gospođe Federston-Hol. Poslala mi ga je poštom.

Evo. – On ga izvadi iz džepa i zamahnu mi njime ispred nosa držeći ga naparčetu kanapa. – Zajedno s potvrdom o aranžmanu koji sam uplatio, ikorisnim uputstvima o tome kako da obrlatim mašinu za veš, gde da nađemmesaru, pekaru, voskarsku radnju i druge lokalne pogodnosti. Žao mi je,dame, ali čini mi se da ste na pogrešnom mestu. Iznajmio sam ovu kućupreko leta i nameravam da je iskoristim. Takođe, upravo sam doleteo izBostona i vozio se pet sati vašim takozvanim autoputevima u gluvo dobajer mi je let bio odložen, i ono što nisam očekivao da ću pronaći kadastignem ovamo jesu dva ženska čeljadeta koja u belim spavaćicama vrištećiiz sveg glasa glume ledi Magbet u duetu. Ne samo da ste mi zauzele kućuveć me još i ispitujete s kojim prokletim pravom sam ovde. A sada, prenego što mrdnete guzice do najbližeg motela, možda ćete biti ljubazne da mipokažete gde se nalazi razvodna tabla da bih mogao da osvetlim ovo mesto.

– Oooh! – nakostrešila sam se kada sam konačno uspela da dođem doreči. – Gospođa Federston-Hol... koji bezobrazluk! Gospođa Federston-Holje slučajno tetka mog verenika i bila je ljubazna da mi ustupi ovu kuću, nesamo za odmor već preko celog leta! Mora da je došlo do nekognesporazuma oko datuma, ali mislim da ćete uvideti da ako već neko morada „mrdne guzicu“ odavde, onda ste to vi!

Namrštio se. – Ona je vaša tetka? Gospođa Federston-Hol?– Tetka mog verenika – prosiktala sam.– I dobro ste platili za kuću?– Pa, ne – zbunila sam se. – Očigledno nisam platila...– Jer moram da vam kažem – izvuče pismo iz drugog džepa i mahnu mi

njime prilično nepristojno ispred nosa – da je ovde došlo do jedne novčanetransakcije. Sve je tu, crno na belo. Jasno i obavezujuće. – Prkosno me jegledao plavim očima.

88

– Jasno i... Oooh! – ključala sam od besa i zgrabila pismo. Počela sam dačitam: „Dragi gospodine Maloun...“ – onda sam tužno digla pogled. – Toste vi? Gospodin Maloun?

– Pasoš mi je u kolima, gospo – reče naprasito.– Ja sam gospođa O’Haran – uzvratih ljutito, požalivši što preko ove

kratke spavaćice nemam kućni ogrtač. Povukla sam je nadole i nastavila dačitam.

U odgovor na vaše pismo od četvrtog ovog meseca, pišem vam dapotvrdim vaš boravak u Teplou hausu . Ključ je u pismu. Želim vamda se lepo provedete. Kuća je malo zavučena, kao što ćete otkriti, alidivna, i mislim da ćete uživati. Uz pismo vam prilažem i spisakpouzdanih lokalnih radnji i kućnog inventara. Ako budete imaliikakvih problema, molim vas ne oklevajte da me nazovete.

Iskreno vaša,Gertruda Federston-Hol

Sela sam polako na rukohvat fotelje i očajno prošla rukom kroz kosu. O,

bože. Prepoznala sam njen paučinasti rukopis i debeli list papira sazaglavljem Onslou Gardensa. O, bože. Oblizala sam usne. Napravilapauzu. Pogledala u njega.

– Načinila je previd – rekoh prkosno. – Godine je sustižu i postajesenilna, i očigledno je zaboravila da je kuću obećala meni. Žao mi je, alimislim da ćete uvideti kako stvari stoje kada ujutru budemo nazvaligospođu Federston-Hol i raščistili celu ovu zbrku. Sigurna sam da će vamvratiti čitavu sumu, gospodine Maloun. U međuvremenu, predlažem da seodvezete nazad tim putem do grada. Na uglu ima jedan prijatan hotel ponazivu Prajori bej; sigurna sam da ovu noć možete provesti kod njih, amožda i ostatak odmora. Pričaćemo ponovo kada je budem kontaktiralasutra. Dobro jutro vam želim.

Njegove plave oči spram svetlosti sveće gledale su me zgranuto. Ondapoprimiše ledeni izraz.

– Ne idem ja nikuda, gospođo O’ Haridan, ili kako god da se zovete.Rekao sam vam, upravo sam vozio pet prokletih sati iz Londona. Sada je

89

petnaest do tri izjutra, zaboga. Ne pada mi na pamet da idem u tamo nekiPrajori bej; ostajem ovde, u ovoj kući, koju smo moja porodica i jaiznajmili na dve nedelje!

– Ne budite smešni – uzvratih – naravno da ne možete da ostanete. Mismo ovde, moja ćerka i ja. Ovo je naša kuća. Raspakovale smo se,raspremile krevete...

– Mama, ne možemo prosto da ga izbacimo napolje usred noći –promrmlja Flora pored mene. – Ima pismo. Od Gertrude. Nešto jeočigledno pošlo naopako.

Pogledala sam dole u nju, zapanjena.– Konačno, glas razuma – brecnu se on. – Nešto jeste pošlo naopako,

vrlo naopako, što ćemo do kraja razjasniti ujutru, u to budite sigurni,gospođo O’Haj’te Napolje. U međuvremenu, pošto pretpostavljam da ste vidame zauzele prostorije na prvom spratu, ja ću postaviti svoju vreću zaspavanje na ovom kauču. Osim ako ne želite da vam neki stranac tumarahodnicima gore na spratu.

– Naravno da ne želimo! – odbrusih. – Ne poznajem vas!– Nijedna od vas me ne poznaje, ali ako se ne vratite u krevete i ne

pustite me da odspavam malo ovde dole, upoznaćete me mnogo bolje, jer –on otkači vreću za spavanje sa svog ranca i baci je na kožni kauč – nisamoka sklopio trideset šest sati, i malo sna bi mi i te kako koristilo, do đavola.

– Ali ne mogu da dozvolim da potpuni stranac spava ovde dole dok mojadvanaestogodišnja ćerka spava gore! – zapenila sam. – Ne možete prosto...

– Samo me gledajte. – Raskopčao je kaiš i spustio pantalone.– Oh! – skiknula sam i brzo okrenula Floru da ne gleda. Ona se

zakikotala i gvirnula preko ramena. On joj namignu.– E sad... gde je kupatilo?– Gospodine Maloun – proključala sam – predlažem vam da se poslužite

klozetom u prizemlju. Kao što ste ispravno primetili, ne želim da mi semotate okolo gore na spratu dok moja ćerka i ja spavamo. Molim vas da nenačinite nijedan korak u pravcu mojih odaja.

– Gospođo O’Harods – reče, merkajući me od glave do pete. – Kunemvam se da su vaše odaje poslednje o čemu razmišljam.

– Oh! – nemoćno stegnuh pesnice. Zurila sam u njega. Kezio mi se.

90

Onako besna, zgrabila sam dve sveće, dala jednu Flori i gurnula je ispredsebe, ka hodniku pa uza stepenice. – Hajde, Flora – siktala sam. – Penji se,penji se!

Bože, kakav bezobrazan čovek! Upada ovde, tera nas nazad u krevete –uuuh! Da je porcelansko posuđe bilo moje, gađala bih ga njime. Koračalasam – onoliko prkosno koliko sam se usuđivala u majici koja mi je jedvapokrivala zadnjicu, užasnuto svesna toga da me posmatra – uza stepenice.Isuse, šta li je to Gertruda naumila? Da li su joj se daske u glavi stvarnootkačile do te mere? Ne, naravno da nisu, shvatila sam terajući Floru ispredsebe hodnikom. To je bilo nezamislivo. I ona će ga se vala otarasiti, ili ćeto uraditi Dejvid. Bože, pa da, ovo je praktično Dejvidova kuća, pomislihtrgnuvši se, pošto je bila Gertrudina, što ju je činilo... da, budući da samDejvidova buduća žena, skoro praktično mojom! Mojom kućom. Zaustavilasam se. Malo je falilo da se stuštim dole i isteram ga napolje, ali, u stvari –bacila sam pogled preko ograde i ugledala delić smeđih grudi u svetlostisveća dok je navlačio džemper preko glave. Brzo sam skrenula pogled. Ustvari, pomisao na te ledenoplave oči i masivna ramena naterala me je da sepredomislim.

– Kuda ćeš? – prosiktala sam kad je Flora nastavila ka sledećem usponukoji je vodio na tavan.

– Vraćam se u krevet.– Ali mislila sam da želiš da spavaš sa mnom?Ona se okrenu na stepeniku i pogleda me. – Oh, to je bilo kada sam

mislila da u prizemlju vreba ludi masovni ubica. Sada sam dobro.– Ali, Flora...!– Mama, nemoj da dižeš frku. – Cerila se. – Pomalo liči na Džordža

Klunija, zar ne?Blenula sam u nju, užasnuta. Nimalo ne liči na Džordža Klunija!Ali ona je nastavila da se penje ka svojoj sobi.Osim možda u onom hororu u kojem sam ga gledala na TV-u mnogo pre

Urgentnog centra, pomislih iznenada. Onaj u kom glumi dežurnogpsihopatu. Taj zlokobni osmeh. Sekira koja razvaljuje ulazna vrata.Užasnuta, pojurila sam za njom i uletela u njenu sobu taman kad je ulazila ukrevet.

91

– Flora, zaključaj vrata! – dahtala sam.– Šta? Ali, mama...– Zaključaj ih! – zalupila sam ih, ostavljajući je unutra. – Zaključaj ih –

naložila sam ponovo, prislonivši uvo i čekajući. Konačno sam čula korake,dubok uzdah, a zatim i jedno klik.

– Zadovoljna? – promrmljala je.Klimnula sam glavom namrgođeno i sjurila se do svoje sobe. Kako sam

žurila, vreli vosak mi je kapao preko šake i ja se, psujući od bola, zavukohu krevet. Ležala sam nepomično za trenutak, skidajući vosak s šake,osluškujući zvukove odozdo, osluškujući da li se – ne daj bože – čujunjegovi koraci na stepeništu. Ali na kraju, u tišini, dunula sam i ugasilasveću. Zadrhtala sam i okrenula se, navlačeći prekrivač do brade. Kiša jejoš dobovala po prozorima. Taj prokleti čovek. Prokleti, prokleti čovek.Baš nam je to trebalo, da nam neki Jenki uleti po ovakvom vremenu, aliFlora je imala pravo. Nisam mogla tek tako da ga izbacim, kad sam videlada ima pismo. Bolje da popričam s Gertrudom ujutru. Onda ću gaizmarširati napolje.

Probudila sam se nekoliko sati kasnije i videla da mi sunce sija krozprozor. Jedan kapak se otvorio od vetra i ogroman zrak svetlosti ulazio je usobu osvetljavajući suprotan zid, ispunivši sobu zlatnim sjajem. Sela samna ivicu kreveta i otvorila i drugi kapak, zureći u travnjak koji se svetlucaood kiše, a zatim i u more: plavo, prozirno i mirno, iza drveća. Dan je biopredivan. Oluja se zaista povukla i, u jednom veličanstvenom trenutku,potpuno sam zaboravila na gospodina Malouna dole. Onda sam ga ugledala.Izlazio je na zadnja vrata ispod mene s poslužavnikom punim slanine, jaja,prženih krompirića, zapečenog pasulja i paradajza. U drugoj ruci je držaoprepunu šolju kafe, a za njim je išla Flora, obučena, pažljivo nosećiposlužavnik slične sadržine i šolju. Zaputili su se, zajedno, držeći noževe iviljuške, ka stolu i stolicama koje ranije nisam videla, a koje sada behupostavljene na travnjaku. Zinula sam.

– Isuse!Skočila sam da dohvatim odeću. Obukla sam se na brzinu, umila se, a

onda – uhvativši svoj odraz u ogledalu dok sam izlazila iz sobe – jurnulanazad da se očešljam. Strčala sam se niza stepenice, dok su mi stopala

92

glasno odjekivala po drvenim pragovima. Projurila sam kroz kuhinju, pakroz zadnja vrata u baštu gde su, u idiličnom okruženju nalik sceni iz serijeMajski pupoljci, do članaka u maslačcima i jagorčevini, sedeli njih dvoje,punih usta, zauzeti žvakanjem, ostavljajući ozbiljne praznine na svojimnatovarenim poslužavnicima.

– Šta to radite, kog đavola! – dahtala sam, raširenih nogu da bih održalaravnotežu, s rukama na kukovima.

On iznenađeno podiže pogled. Crna kosa mu je bila raščupana irazbarušena, na sebi je imao stari plavi džemper za pecanje.

– Doručkujemo. Pridružite nam se. – Mahnu ležerno viljuškom u pravcukuhinje. – Ostavili smo vam malo krompirića u tiganju. Samo bacite nekojaje na plotnu.

– Ne pada mi na pamet da „bacim neko jaje na plotnu“ – zinula sam. –Jedno od mojih jaja, bez sumnje. Rekla sam vam, želim da odete! Ne dauživate u mojoj osunčanoj bašti s mojom ćerkom, jedući moj prokletidoručak!

– Ah – klimnuo je glavom – da. – Obrisao je usta nadlanicom i prigušenopodrignuo. – Nazvao sam Prajori bej. Imaju dve prazne sobe.

– Odlično – brecnula sam se.– Mada, nisu baš jeftini – upozorio me, mašući opet viljuškom. – Sad je

vrhunac sezone, i sve manje sobe su izdate. Cenim da ćete morati da platiteviše od sto pedeset funti za noć, ali tip na recepciji je rekao da su vrloraskošne.

Zinula sam da progovorim. Konačno sam uspela: – Ja da plaćam?Izvinjavam se, gospodine Maloun, ali vi ćete morati da plaćate!

Posmatrao me je preko viljuške s povećim komadom jajeta. – Ne, mislimda neću, gospođo O’Hagard.

– O’HARAN! A za to ćemo uskoro da vidimo!Ušla sam u kuću i krenula ka telefonu. Kuhinja, kroz koju sam prolazila,

beše puna masnih šerpi i tiganja, polupraznih konzervi pasulja, ljuski odjaja, korica hleba i prljavih šolja. Dnevna soba je bila u podjednakovelikom haosu: odeća je bila rasuta na sve strane, poluraspakovan koferprosuo se po podu, vreća za spavanje ležala je zgužvana na gomili, a gomilapapira iz tašne bila je preturena na tepih. Izgledalo je kao da su nas

93

opljačkali.– Prokletstvo! – Ključala sam od besa dok sam se oprezno probijala kroz

krš do telefona pokraj kauča. Sela sam na ivicu kauča, a zatim se, setivši seda je on spavao na njemu, premestila na stolicu. Besno sam prelistavalasvoj adresar tražeći Gertrudin broj – kada sam odjednom shvatila da nemoram to da činim. Gospodin Maloun je promišljeno i prilično razmetljivonaslonio svoje pismo kraj telefona. Gertrudin broj, ispod njene adrese,namerno je bio podvučen crvenom hemijskom. Zurila sam preneraženo.Pribrala se. Dobro. U redu! Okrenula sam broj.

Gertruda se javila gotovo odmah, njeni prepoznatljivi visoki tonovi kojibi mogli da razbiju čašu odzvanjali su muzikalno iz slušalice.

– Halooo?– Halo, Gertruda? O, hvala bogu da si kod kuće.– Anabela! Draga moja, baš lepo što si nazvala. Kako si mi? – razdrala

se. Uvek je dizala glas kada priča preko telefona. Nije imala poverenja utaj aparat. – Uživaš u vremenu? Ovde je sjajno, nadam se i dole kod vas?

– Jeste, Gertruda, divno je. Ali čuj, imamo mali problem.– Oh?Ukratko sam izložila situaciju, objašnjavajući do detalja, vičući,

protestujući – ali nadam se ne previše žustro, jer je sve ovo, naravno, bilonjeno zamešateljstvo – a onda zaćutala, ostavši bez daha, osećajući sepobedonosno, čekajući da njen bes dostigne moj. Nastupila je tišina.

– Oh. Oh, draga... – zamucala je konačno.– Gertruda?– Da, da, razumem. Oh, draga, kakva dilema.– Pa, i nije baš. Stvarno nema nikakve dileme, Gertruda, prosto ću mu

reći da ode, zar ne?– Pa, vidiš, draga, sve je to pomalo nezgodno. Zapravo, sad se sećam da

sam ga upoznala, njega i njegovu porodicu, pre nekoliko godina u Kornvolu.Odseli su dalje uz obalu od Teplou hausa , kod Mastersovih. Tom Mastersje bio stari Hjuov učenik i veliki prijatelj. Ako se dobro sećam, gospodinMaloun je njihov rođak, Amerikanac, mislim. Kako bilo, potpuno si upravu, jesam mu ponudila kuću ove godine, kontaktirao me je nedavnopovodom toga...

94

– Pa, ponudila, da – gušila sam se. – Ali, Gertruda...– Ali, draga, platio mi je, vidiš – reče nervozno. – Dosta novca, ako se

dobro sećam. Poslao je ček i, naravno, sve sam potrošila na prokleti krov.Tako su prokleto skupi ti preduzimači danas. Oh, draga moja, kakav užas.Tako mi je žao. Prajori bej možda nje loš? Gore na brdu? Na nekih nedeljudana, možda? Ali užasno su skupi.

– Misliš... – progutala sam knedlu. – Da ja odem?– Pa, i Flora, očigledno. Samo, pa, sada kad ste tu dole, blesavo je da se

vraćate čak ovamo, zar ne? O, draga, kako sam ispala glupa, upropastilasam ti odmor. Izvinjavam se, zaista. Kakva sam ja zaboravna stara budala!Iskreno, ponekad zaboravim i kako se zovem. Oprosti!

Sada je zvučala iskreno potreseno. Zurila sam kroz masivni prozor nadrugom kraju sobe. Mogla sam da vidim Floru i gospodina Malouna kakostružu tanjire na suncu. Flora se smejala, iako malo nervozno, nečemu što jeon rekao. Progutala sam knedlu. Svi moji snovi... sva moja nadanja odugom, opuštenom, produktivnom letu u ovoj veličanstvenoj kući poredreke: da ću pisati, ići na pecanje s Florom, učiti je da jedri, sve sepretvorilo u prah i pepeo.

– Ne mari, Gertruda – rekoh tiho. – Nisi ti kriva.– Ali, draga, užasno se osećam.– Ne. Nemoj. Ozbiljno, u redu je.Pozdravismo se i ja spustih slušalicu.Onda, gotovo istog trenutka, ponovo je podigoh i okrenuh Dejvida. On će

razumeti. On će joj reći da je pogrešila. Da je to, na kraju krajeva, njenakuća i da bismo mogli... pa, da vratimo novac gospodinu Malounu, Dejvid ija. Dejvid bi mogao da popriča s njim. Ali, znate, autoritativno. Odlučno.Da mu kaže da je njegova tetka pogrešila.

– Imam pacijenta – promrmljao je, sotto voce, kada sam konačno nateralanjegovu sekretaricu da me spoji.

– Znam, Laura mi je rekla, ali, Dejvide, ovo je važno – insistirala sam.Brbljajući sto na sat, prepričala sam mu događaje od prethodnih osam sati ukratkim crtama. Dugo je ćutao.

– Dejvide? Dejvide, da li da mu dam ček? Je li to najbolji način darazrešim ovo?

95

– Pa, možeš da pokušaš, ali sumnjam da će prihvatiti. A i zašto bi?Doleteo je čak iz Amerike očekujući praznu kuću na raspolaganju. Bože,koja zapetljancija.

– Znam, znam – kukala sam, kršeći ruke.– Žao mi je, dušo, jer znam koliko ti to znači, ali plašim se da ćeš morati

da odsedneš negde u gradu dok ovo ne razrešimo. Možda će taj agent zaiznajmljivanje nekretnina, Džon Brej, imati prazan bungalov. Nikad se nezna.

Bungalov. Ova divna, divna kuća. Bungalov!– Ani? Ani, dušo, trenutno sam usred konsultacija. Moram da idem.

Izvini. Moja senilna tetka... iskreno, ponekad pomislim da boluje odAlchajmerove bolesti. – Sada se on osećao užasno.

Klimnula sam glavom tužno. – Ne, ne, u redu je, Dejvide. Sve je u redu.Ne brini.

Polako sam spustila slušalicu. Zurila sam u reprodukciju s galebovimakoji su jedrili nebom na zidu iznad kamina. Trepćući jako, suzdržavajućisuze. Pored telefona je ležao mali lokalni turistički vodič, ispresecanoglasima. Prelistavala sam ga natušteno. Polako, ponovo sam podiglaslušalicu. Obavila još nekoliko poziva. Konačno, vratila sam slušalicu namesto i vratila se u baštu.

Gospodin Maloun je sedeo zavaljen u svojoj stolici, koju je očiglednonašao u spremištu koje ja nisam otkrila, protezao se tromo i ispustio dubokuzdah zadovoljstva nakon mamutskog doručka. Primetila sam da mu sedžemper iscepao ispod pazuha kada je sklopio ruke iza glave.

– Pa? – cerio se dok sam prilazila. Tim blistavo sjajnim osmehom kojime je izluđivao.

– Pa – progutala sam. – Da, čini se da ste potpuno u pravu, gospodineMaloun. Vi zaista imate ugovor... pravo da boravite na ovom mestu, jer jedošlo do novčane transakcije. A ja nemam.

– Sjajno. – Iskezio se još šire. – Dakle, idete.– Da – spustila sam pogled u travu. – Dakle, idemo.Osećala sam Florine krupne smeđe oči na sebi. – Misliš... moramo da

odemo?– Plašim se da moramo, draga. – Isturila sam bradu i hrabro se nasmešila.

96

– Čini se da je Gertruda zaboravila da je već bila iznajmila kuću ovomgospodinu kada ju je ponudila nama. Znaš kako je zaboravna.

– Oh! – Lice joj se stužilo. – I... kuda ćemo mi? Prajori bej?Nasmejah se slabašno. – Šta, za dvesta funti za noć? Ne, žao mi je, draga,

to daleko prevazilazi naše mogućnosti. Ostali su im samo apartmani, a svesobe s polupansionom su pune; zvala sam. Vrhunac je sezone, znaš. DžonBrej kaže da će možda imati nešto za dve nedelje, bungalov možda, ali nijesiguran. Čeka da neko eventualno otkaže rezervaciju. Ali ne, ljubavi moja,plašim se da se moramo vratiti kući. Nazad u London.

Nastupila je tišina. Flora ustade od stola.– Ali, mama...– Hajde, draga, brzo. Idi spakuj se, a ja ću pospremiti.Užurbano sam prišla stolu da pokupim tanjire, da izbegnem njen pogled.

Da izbegnem da kažem da mi je žao. Znala sam da će mi glas pući i,uostalom, moći ću to da obavim u kolima. Da kažem da mi je žao što samjoj upropastila sve, kao i obično. Što sam joj upropastila raspust, kao štosam upropastila i njen kratki život. Da kažem „žao mi je“ – čak ni to nisamumela da uradim kako treba. Tužno sam petljala oko tanjira i šolja i tacni,naslagala ih na gomilu i okrenula se da pođem ka kuhinji.

Gospodin Maloun pročisti grlo. – Ovaj, slušajte. Kada je taj agent rekaoda će imati slobodnu kuću?

Zastala sam, s posuđem u rukama. Nisam se okrenula, ipak. – Dvenedelje. Mada, nije znao sigurno da mi kaže.

– Pa, hej – reče hrapavim glasom. – Ovo mesto je ogromno. Ne očekujemdruštvo neko vreme, pa zašto ne biste ostale dok se ne smestite negdedrugde?

Okrenula sam se. Slabašno se nasmešila. – Gospodine Maloun, to jeveoma ljubazno od vas, ali ne bismo nipošto mogle da prihvatimo.

– Zašto da ne? – upita Flora.– Zato što... – okrenuh se ka svojoj ćerki. – Pa, draga, prosto ne možemo!

Ne poznajemo ovog čoveka i...– Oh, ne počinjite ponovo s tim. Šta biste želeli, formalno predstavljanje?

Moju kompletnu biografiju? – Ustade i pruži ruku – onda, shvativši da sumi ruke pune, strpa je u džep. – Ja sam Met Maloun, u redu? I zato

97

prestanite da me nazivate gospodinom Malounom. Vodim psihijatrijskoodeljenje u Univerzitetskoj bolnici u Bostonu, a to možete proveriti kodtamošnjih momaka u belim mantilima, ako želite. Došao sam radi malo mirai tišine, ne da kasapim ljude i bacam njihove ostatke po kantama za smeće,kako ste očito pretpostavili, iako znam da i takvi postoje – i da malo radim.Danju ću raditi na jednoj disertaciji koju je trebalo da završim pre nekolikomeseci jer izlazi na jesen. Mogao bih da zaposednem onaj kabinet koji samranije zapazio, a kada mi zatreba pauza, mogao bih da odem na pecanje.Osim ako vas dve niste gošće iz pakla, ne vidim da će se naše želje tolikosukobiti, pošto pretpostavljam da ćete želeti da provodite vreme ili na plažiili na vodi. Jesam li u pravu?

– Da! Da, u pravu ste. Boravićemo napolju veći deo dana, zar ne, mama?– Flora se okrenu k meni radosno.

– Da, ali...– A pošto kuća ima tri sprata, predlažem da ja ostanem na poslednjem –

koji, kako vidim, ima kupatilo s kadom, ali ne i tuš u starom čudnovatomengleskom stilu, a vama ostavljam prvi sprat, koji takođe ima kupatilo.Hoće li to odgovarati?

Zurila sam nemo u njega.– Vas dve možete ručati na plaži, dok ću ja jesti kad stignem – osim ako

se slučajno ne sretnemo u kuhinji, a u tom slučaju bilo bi prijateljski daotvorimo konzervu pasulja zajedno, kao što smo Flora i ja jutros uradili, ada vi pri tom ne pobesnite i ne mašete zaštitnički oklagijom. Da li prebrzopričam?

– N-ne, ali... – počela sam da trljam slepoočnice vrhovima prstiju izažmurila. – Čekajte, šta je s vašom porodicom? Gertruda mi reče da stebili sa ženom kad vas je upoznala. Ona će sigurno doći? Sigurno nećeželeti...

– Neće još neko vreme – prekide me kratko. – Ona radi.– Oh. Dobro. Šta radi?On zastade. Podiže obrve. Ja pocrveneh zbog svoje radoznalosti.– Radi kao asistentkinja na radiologiji, pošto već pitate.– Oh, dobro – promumlala sam, iznenađeno.– Ja, s druge strane, pošto se bavim poluakademskim poslom, imam

98

mnogo dužu pauzu između semestara, zbog čega sam i zakupio ovo mesto.– Vi ste... psihijatar? – osmelih se. – Psihoanalitičar?On se nasmeši. – S elegantno opremljenim prostorijama za konsultacije u

Midtaunu na Menhetnu? Gde filmske zvezde dolaze da spuste svoje umorneglavice na moj kauč i podele sa mnom svoje najskrivenije misli za stotinedolara na sat, mislite tako nešto?

– Pa...– Radim na klinici i sprecijalista sam za lekove. Lečim psihotične

pacijente u bolnici s visokim nivoom obezbeđenja.– Oh! – Ustuknuh uplašeno. Umalo nisam ispustila posuđe.– Strava – Flora zatrepta zadivljeno. – Prave psihopate.Nasmešio se. – Ne nužno.Uspravila sam se. – I moj verenik je lekar – rekoh praveći se važna. –

Lekar opšte prakse. U Londonu. U Belgraviji, zapravo.– Sjajne vesti – reče brzo. – Baš mi je drago zbog njega. Sad svi zajedno

možemo da budemo lekari. A sada moram da odem i zauzmem onaj radnikabinet. Prihvatate li ponudu, gospođo O’Haran?

Oblizala sam usne. – Ani.– Ani.– Ja bih... očigledno morala da vam platim?– Zašto? Ova kuća pripada vašim rođacima. Očekivali ste da ćete je

dobiti za džabe. Ja nisam.– Ne, ali... dobro. Možda bismo mogli da podelimo rentu. – Nisam bila

sigurna da želim nešto da mu dugujem. Nisam želela da upadnem usituaciju gazda-podstanar. – Bolje ću se osećati – rekoh odlučno, uspravivšise. – Koliko ste platili?

Naveo je tako ogromnu sumu novca da sam se zamalo preturila.– Gertruda vam je toliko tražila?!– Čujte, ne tražim vam ništa.– Ne, ali ja... – zgrabila sam tanjire da mi ne ispadnu. – Insistiram.Slegnuo je ramenima. – Dobro. Sad samo tražim malo mira i tišine i da

me ostavite na miru.Nakostrešila sam se. – Naravno da ću vas ostaviti na miru! Vi možda

morate da napišete disertaciju, ali znajte da ja moram da napišem knjigu.

99

Da završim roman. Izvesni renomirani izdavač iz Londona žudi za mojimsledećim poglavljem, i ako su nekome ovde potrebni mir i tišina, to samonda ja!

– Dobro, kako god – reče naprasito. – Jesmo li se dogovorili?– Bože. – Progutah knedlu. – Pretpostavljam da jesmo. Ali ne znam šta

će Dejvid reći... – oklevala sam za trenutak. – Možda bi trebalo...– Dobro, idite i tražite mu dozvolu, za ime boga – reče razdraženo.Ukočila sam se. – Ne moram to da radim! – brecnuh se, dižući nos. – Da,

gospodine Mal... Mete, dogovorili smo se. – Okrenula sam se pođemunutra, a onda se predomislila. Zastala. Okrenula glavu. – I, ovaj... hvalavam – rekoh s rezervom. – Mnogo vam hvala.

– Ništa, bilo mi je zadovoljstvo. – Klimnu glavom kratko, pa i sâm pođeu kuću.

100

T8.

ek kasnije te večeri, dok sam išla da pozovem Dejvida, shvatih punutežinu onoga što sam učinila. Ruka mi je oklevajući počivala na

slušalici. Bože, šta će on reći? Koliko će povoljno reagovati na vest dadelim kuću s potpunim strancem? Dejvid je bio slobodouman čovek, aliponekad se čudio mojoj impulsivnosti. Ludosti, kako je to opisivao u nekimslučajevima. Da li je ovo jedan takav slučaj, pitam se? Jeste.

– Uradila si... šta? – odaljila sam slušalicu nekoliko centimetara od uva.– Ani, jesi li poludela?

– Ne, ne, slušaj – insistirala sam – u redu je, zaista. Nisi video ovu kućugodinama, Dejvide, znam, ali ako se sećaš, ogromna je. Neverovatno velika,na tri sprata sa... ooh, šest ili sedam spavaćih soba, a on je na poslednjemsa sopstvenim kupatilom. Veruj mi, skoro ga i ne viđamo. Proveli smo čitavdan zajedno, i kunem ti se uopšte ne primećujem da je ovde!

To je bila istina. Met se zaista zakopao u radni kabinet kao što je iobećao, s gomilom knjiga i dokumenata, i izlazio tek povremeno da sebiskuva šolju jake crne kafe, koju je prepunjavao a zatim, krajnje aljkavo,prosipao svuda na putu do kabineta. Pomalo uzrujana njegovim prisustvomi činjenicom da nisam bila u stanju da se odmah bacim na posao onakovredno kako je on učinio, motala sam se okolo pod izgovorom da brišemprašinu i usisavam dnevnu sobu, u stvari želeći da budem u blizini za slučajda... pa, znate. Za slučaj da počne neprimereno da dobacuje Flori ili slično.Iako Flora nije bila tu da bi ga čula. Pošto je otkrila rajsku policu sknjigama, uzela je gomilu knjiga i pobegla dole do reke s torbicom za plažu,kremom za sunčanje i velikom flašom evijan mineralne vode.

Sredinom jutra odšunjala sam se dole i pronašla je kako leži na obali,izvaljena na leđima, na peškiru, u kupaćem kostimu, i lupka stopalimajedno o drugo, zadubljena u roman Dafni de Morije i potpuno blažena.Podiže glavu kada me ugleda.

– DAAA? – povika glasno, da nadjača muziku u ušima.– Je li sve u redu, draga? – dobacih.– Š’A? – prodera se, mršteći se nervozno što je prekidam.

101

– Pssst – stavih prst na usne. – Samo sam htela da znam jesi li dobro?Nije ti dosadno? Nisi usamljena?

Ona skide slušalice s ušiju i odmeri me mrgodno. – Ne, majko. Mislilasam da ćeš da radiš u baštenskoj kućici?

Nju smo otkrili u dnu bašte, mala drvena koliba, na vrhu brda tik ispredšume, sa savršenim pogledom na more. A pošto je Met zauzeo radnu sobu,to je delovalo kao savršeno mesto za mene i moj laptop.

– Hoću. Mislim... radim.Klimnula je glavom, vratila slušalice na uši i vratila se knjizi.Vratila sam se uzbrdo kroz olistali šumarak prateći vijugavu peščanu

stazu. Bila je u pravu, trebalo je da prionem na posao, da nastavim spisanjem ali, do đavola, bilo je skoro vreme za ručak. Flora će uskoroogladneti. Bolje da joj napravim neke sendviče. Uups, nema putera ufrižideru. Bolje da skoknem do radnje.

Oprezno sam pokucala na vrata radne sobe.– Da! – dreknuo je. Trgla sam se. Provirila unutra.– Idem časkom do radnje – rekoh veselo, brzo preletevši prostoriju

pogledom, posmatrajući haos koji je već uspeo da napravi. Pogledala samopet u njega. Zurio je u mene u neverici.

– A to mi govorite – zašto?– Pa, znate – rekoh brzo. – Ostavila sam Floru na plaži. Pomislila sam da

će se možda pitati gde sam.– Trinaest joj je godina, zar ne? Zar ne može da ostane sama na pet

minuta?Nakostrešila sam se. – Skoro trinaest godina i prilično je nezrela,

zapravo. Takođe sam pomislila da treba da popričamo o kupovini. –Poželela sam da pobegnem. – Ako se slažete, mogla bih da kupim gomilunamirnica pa da podelimo račun. Bilo bi blesavo da odvojeno kupujemohranu kada...

– Kako god – prekide me grubo. – Kakav god plan oko vođenjadomaćinstva želite da sprovedete u delo, meni odgovara. Kupujte dok nepadnete s nogu i dajte mi račun, samo vas molim... – trgnu glavom rečitoprema vratima.

– Dobro! – zalupih jako vrata i ostadoh da stojim, pušeći se od besa s

102

druge strane. Kakva drskost. Ipak, rezonovala sam, bar ga ne viđamo.– Kunem ti se, Dejvide – ponavljala sam svoje misli preko telefona –

uopšte ga ne viđamo. Piše neki rad, potpuno je zadubljen u to.– Ali ti ga ne poznaješ, Ani. Mogao bi da bude bilo ko!– Ali on nije bilo ko, Gertruda ga je upoznala, i on je načelnik

psihotičnog, ili tako nekog, odeljenja u bostonskoj bolnici. On je lekar, baškao ti!

– On je prokleti psihijatar, hoćeš reći – odvrati on.– Pa, da – rekoh nervozno. – Tako nekako. – Zaboravila sam da Dejvid

baš i nema visoko mišljenje o toj grani medicine. – Ali je u akademskojbranši. Istraživački rad i tako to. Možeš da se raspitaš o njemu i proveriš.

– Hvala. Hoću. Ne mogu da verujem da si to učinila, Ani. Zašto ne odeteu hotel?

– Jer su svi oni jeftini već zauzeti i... oh, Dejvide, ovde je tako divno:kuća i reka i plaža, i Flori se ovde mnogo sviđa i... pa, već smo seraspakovale i sve to, znaš. Prespavale jednu noć ovde. Mislile smo da jenaša. Navikle smo se na ideju da je naša, pretpostavljam – rekoh kenjkavo.Kao dete koje ne želi da vrati igračku koja mu je data.

Uzdahnuo je. Bila sam umereno ohrabrena. Uzdah je bio bolji od vike.– Dobro, šta je učinjeno, učinjeno je, valjda. Ali kako funkcionišete?

Mislim, šta ćete raditi večeras, na primer?– Oh, to ćemo lako – rekoh žurno. – On je radio najveći deo dana, ali po

podne je otišao na pecanje i upecao gomilu skuša. Sad ih prži na žaru zavečeru.

– Je li? Baš fino.– O, ne, nije tako. Nije fino. Mislim... on uopšte nije takav, Dejvide.

Mnogo je stariji od mene, pa, nekih deset godina, pretpostavljam, i posedeoje sa strane.

– Sjajne vesti.– I nekako je... zdepast. Uopšte nije moj tip.– Sad mi je već laknulo.– I mnogo je džangrizav. Mislim, pravi je mrgud. Izlazi iz svoje radne

sobe samo da bi brundao i dizao dževu zbog nečega. Veoma je neprijatan,zapravo i – oh!

103

Ućutah kad sam ugledala Meta kako stoji iza mene u hodniku.Pocrvenela sam do ušiju. On ispruži ruku.

– Pričam preko telefona! – rekoh, užasnuta. Prokletnik. Šta li sad hoće? Ikoliko dugo već stoji tu?

– Takođe se igrate žvrljajući mojim perom. Mojim penkalom. Mogu li gadobiti?

– Ne, samo sam – oborih pogled. – Oh. – Dadoh mu penkalo. On seokrenu i vrati se u kuhinju.

– Vidiš? – šištala sam u slušalicu. – Takav je on. Sve vreme! Samo sepomoli iz svoje jazbine da nas kinji. S takvim čovekom moramo da živimo!

– Da – reče umorno. – Mislim da tu ne postoji nikakvo „moramo“, Ani,ali dokle god si ti srećna...

– Oh, jesam, jesam, ali bila bih mnogo srećnija kad bi ti bio ovde. Kadćeš doći, Dejvide? – upitah željno.

– Ne još neko vreme, bojim se. Imam jednu ili dve škakljive... pa...Situacija na poslu je pomalo teška u ovom trenutku.

– Oh? Zašto?Odjednom mi pade na um da mu je glas napet. Što nije imalo nikakve

veze s tim što ja delim kući s potpunim strancem. Namrštih se.– O čemu se radi, Dejvide?– Uh, nije ništa zapravo. Ali... sećaš se da sam ti pominjao gospodina

O’Konela? Juvelira? Onog koji mnogo pije?– Bože, da. Onaj koji je ubeđen da boluje od svake moguće bolesti. On

je beše umislio da ima srčani napad kada je došao kod tebe prošli put, zarne?

– Da. Pa, i jeste – reče Dejvid kratko. – Umro je.– Molim! – zinula sam.– Jutros je ponovo došao da me vidi – još uvek smrdeći na alkohol – i

požalio se na bol u ruci. Čovek je jedva mogao da stoji, toliko je bio pijan.Poslao sam ga kući da se otrezni, a on se srušio na stepeništu ispred zgradedok je odlazio.

– O, bože. Hoćeš da kažeš da je tu umro?– Skoro. Laura ga je čula kako doziva i viknula mi da dođem. Sjurio sam

se dole i pokušao da ga povratim u život, nema šta nisam pokušao. Pozvali

104

smo hitnu pomoć, ali umro je na putu do bolnice. – Glas mu je malozadrhtao na te reči. Nikada ranije nisam čula da mu glas drhti. Svalila samse na čvrstu hrastovu klupu.

– Nisi ti kriv, Dejvide.– Ili jesam? Ja sam lekar, zar ne? Čovek dođe da me vidi po drugi put,

sluteći da ima srčani napad, ovoga puta s bolom u gornjem delu ruke. A jaga pošaljem kući.

– Da, ali bio je pijan i... dolazio je kod tebe takav godinama. Mrtav pijan,umišljao svašta...

– Nije baš godinama. Mesecima. Njegova žena kaže da je pio iz straha.Kaže da je znao da umire.

– Njegova žena?– Nazvala me je. Pre nekih sat vremena. Bila je skoro podivljala od besa

i emocija.– Pa, bila je uznemirena, očigledno.– Rekla mi je da sam prevarant. Šarlatan. Kaže da sam joj praktično ubio

muža. Kaže... – nije mogao da nastavi.Bila sam zapanjena. Kako se usuđuje! Da kaže tako nešto Dejvidu, mom

slatkom, dragom... oblizala sam usne. – Dejvide. Dejvide, slušaj me. To jesmešno. Nečuveno! Bože, kako za ime sveta ti možeš biti kriv? Čak i da ganisi poslao u bolnicu, on bi svakako umro!

– Ne mora da znači. Mogli su da ga reanimiraju u ambulantnim kolima ida mu pomognu u bolnici.

– Da, ali koliko lekara na svetu bi to uradilo s neviđeno naljoskanimpacijentom? Učinio si sve što bi bilo ko drugi učinio na tvom mestu, poslaosi ga kući da se otrezni. Opusti se, dragi, sve će biti u redu. Sve će to proći.

– Ali nije stvar u tome, zar ne, Ani? Da, sa stanovišta profesije i u očimaUdruženja lekara Velike Britanije, siguran sam da će biti u redu. Ali jedančovek je mrtav. Važno je kako se ja osećam zbog toga.

Progutala sam knedlu, pokajnički. Sve što bih sada rekla bilo bipogrešno.

– Kako bilo – glas mu malo živnu – stvar je u tome što mislim da ne bibilo dobro da sada tek tako zbrišem na odmor. Ne bi delovalo ispravno. Nebi bilo ispravno.

105

– Oh. Pa, ne, jasno mi je. Ali možda za vikend? Ne ovaj, ali sledeći?– Možda. Nazvaću te, draga. Izvini što sam tako sumoran. Nije mi od

pomoći to što mi nedostaješ.– Oh, i ti meni nedostaješ! – rekoh radosno. – Mnogo mi nedostaješ.

Misli na venčanje, Dejvide, na medeni mesec na Mauricijusu. Pomisli kakoćeš tada biti opušten i srećan!

– Da. – Nije zvučao ubeđeno. – Uglavnom, ti se lepo provedi. Imam sadneku papirologiju da završim. Ćao, draga. Volim te.

– Volim i ja tebe. Ćao.Spustila sam slušalicu. Zurila sam setno kroz prozor u baštu ispred kuće,

u vetrom zatalasani zapušteni travnjak. Jadni Dejvid. Kakav užas. I kakvanepravda. Bio je tako posvećen čovek; tako je vredno radio. Čak i previše,često sam pomišljala, previše dugih sati je ostajao na poslu. I uvek je biotako pažljiv. Uvek je tražio mišljenje svojih kolega ako je neophodno, i slaopacijente pravo kod specijalista u Harli strit ako nije bio siguran. Njegovteča, Hju, naučio ga je važnosti takvog postupanja kad je uzeo Dejvida zasvog partnera; kada je radio zajedno s Dejvidom nekoliko godina pre svojesmrti.

I znala sam da nedostaje Dejvidu. Lično, očigledno, ali i naprofesionalnom planu. Nedostajalo mu je da ima nekoga ko će ga saslušati,posavetovati; nekoga kod koga će skoknuti da prodiskutuje o nekomproblemu, o dijagnozi, recimo: „Pogledaj ovaj osip, Hju, ili ovu kvrgu, štamisliš?“ Pokušala sam da ga ubedim da nađe partnera, da ima još jednoglekara u ordinaciji, da ne bude tako usamljen, ali odgovorio mi je da nemabaš toliko posla da bi mu trebao partner, i da će, ako ne može da radi sHjuom, koji je bio tako pametan čovek, radije raditi sam. Tako je i bilo. Ibio je tako savestan. Tako temeljan. Bilo je neverovatno da ga neko takooptuži!

Onako tužna i plačljiva, otvorila sam ulazna vrata i pošla laganimkorakom oko kuće do bašte. Met, koji je unutra napravio onakav haos,rešio je da jednako spektakularnu stvar ponovi napolju na terasi. Džakoviod ćumura ležali su prevrnuti na kamenim pločama, a komadi ljigave ribe umarinadi od belog vina ispadali su na sto koji je postavio blizu roštiljaozidanog ciglom. Sve to se tek naziralo iza oblaka uskovitlanog crnog dima.

106

Sela sam pored stola, malo se udaljivši od glavnog mesta zbivanja, i stalanervozno da grickam nokte.

Ovo sigurno spada u opis Dejvidovog posla? Ljudi se razboljevaju. Ljudiumiru. Posao lekara je poput svakog drugog posla – posla mehaničara, naprimer. Kola se kvare; ti ih popraviš; ona se ponovo pokvare. Ponekad tobude zauvek. Posao sa sobom nosi određeni rizik.

Met podiže glavu dok je vadio ribu iz marinade. Ugleda izraz na momlicu.

– Problemi?Oklevala sam. Bilo bi lepo to podeliti s nekim, popričati s nekim ko

poznaje taj teren, ali... ne. Ne, neću mu reći. Bože, čak ga i ne poznajem, ato je poslednje što bi Dejvid želeo. Moj dečko lekar, koji misli da jeodgovoran za nečiju smrt. Dejvidu nikako ne bi bilo milo. A ja bih seosećala kao da sam ga izdala. Uspravila sam se.

– Ne. Sve je u redu. – Nasmešila sam se. – Planovi za venčanje, u stvari.Toliko toga treba da uradimo da ne znamo odakle da počnemo!

– Ah. – Vratio se prženju ribe.– Znate, cveće za crkvu, restoran za ručak posle ceremonije, ništa

preterano, naravno, jer sam se ranije već udavala... ali ipak, treba svepostići.

Osetila sam kako crvenim. Zašto sam izbrbljala sve to? Da sam se većudavala? Instinktivno sam posegla za flašom na stolu na naspem sebi vina, ionda shvatila da ga nisam ja kupila.

– Oh. Izvinjavam se...– Ne, samo izvolite. – Mahnuo je hvataljkom za roštilj. – Primetio sam da

ste ga izostavili sa spiska za kupovinu, pa sam kupio nekoliko flaša popovratku s pecanja.

– Hvala. – Otpih povelik gutljaj. Nastupi tišina.– I tako – rekoh veselo, želeći da skrenem razgovor na njega. – Kada će

nam se tačno pridružiti vaša žena? Hoću reći – bože, to je zvučalo užasno –kada će se vama pridružiti?

– Kad bude mogla – odgovori kratko. – S glavom ili bez?Štrecnuh se. – Molim?– Vaša riba. Želite li da skinem glavu?

107

– Oh, molim vas, da.Opet tišina. Da li zato što sam se previše raspitivala o njegovoj ženi,

pitam se? Ili što sam previše ženskasto trtljala o svom venčanju na krajnjeiritirajući i frivolan način? U nameri da delujem ozbiljno, izvalila sam senemarno u stolici. Prebacila sam jednu nogu preko rukohvata.

– I naravno, moja knjiga me veoma brine – poverih mu se. – Kao štorekoh, moj izdavač je očajnički želi, ali znate, mogu da radim samo tempomkoji mi odgovara. – Stadoh umorno da trljam obraz dlanom, kao da sam većiscrpljena zahtevima čitalačke publike, koja pohlepno žudi za plodovimamog umnog napora. Nasmejah se malčice mrzovoljno. – I naravno, svezavisi od toga je li muza uz mene ili nije.

Klimnu glavom. – Naravno. Koliko vam je knjiga objavljeno?– Oh. Hmm, nijedna. Mislim, jedna. Nadam se. Ovo mi je prvenac.– I dokle ste stigli? – stručno je okrenuo ribu na rešetci.– Ovaj, pa. Tri poglavlja, za sada. U mojoj glavi. Jedno na papiru.Nasmešio se. – Razumem. Ako budete malo manje usisavali, možda će

vam se muza vratiti?Bilo je to izrečeno prijatnim tonom, ali zbog drskosti me obuze bes.– Molim? – upitah, odmereno tiho.– Pa, primetio sam da ste jutros mnogo vremena proveli pospremajući po

kući.Zurila sam. – Da, jer je ova kuća tako užasno prljava. I da, jesam

usisavala, ali samo – ućutah. Zavrtela sam glavom u čudu. – Bože dragi.Sigurno ne moram vama da pravdam svoje postupke.

– Ne, gospoja. Ne morate. – Okrenuo je preostalu ribu. Zurila sam unjega. Oblizala sam usne. – To se ne dešava samo od sebe, znate – rekohnervozno. – To piskaranje. Potrebno je dosta... razmišljati. Treba osmislititok radnje, karakterizaciju likova, takve stvari. – Ušmrknuh sva važna, inamestih se u stolici. Gest pregrupisavanja.

On se nasmeši na ribu. – Ah.Ah. Šta kog đavola to treba da znači? I kakav je to nadmeni smešak?– Kako bilo. – Pogledala sam na sat, odlučna u nameri da ne ustajem. –

Vreme je za večeru. Postaviću tanjire. Gde je Flora?Nervozno sam se osvrnula okolo, najednom se setivši da je nisam videla

108

satima.– Priprema salatu u kuhinji. Ja sam je zamolio.– Oh! – Ustadoh kao oparena. – Ne mora to da radi. Ja ću.– Naravno, preuzmite. Pretpostavljam da je previše mlada da bi spremala

salatu.Bila sam ustala iz stolice i krenula ka kući, ali utom sam stala. Okrenula

se.– Tako znači – rekoh tiho. – Jasno mi je. Donosite neke opake

pretpostavke o meni, zar ne, gospodine Maloun?Uprkos razdraženosti, primetila sam da sam prešla na američki manir

govora. „Opake“? Kad sam u životu rekla tako nešto?– Zar?– Poturate, već drugi put danas, da sam razmazila svoju ćerku.On slegnu ramenima. – Samo kažem da nije beba.– Takođe poturate da, kada ne brinem o svom detetu, čistim kuću i tražim

izgovore da ne radim. O tome se radi?Nasmešio se. – Recimo samo da mi je poznat taj tip žena.– Tip? – odrezah. – Kakav tip?Prestao je da se bavi ribom i pogledao pravo u mene svojim plavim

sjajnim očima, pomalo podrugljivo. – Pa, znate, imate dete koje raste, kojeće uskoro prerasti vas, o kome nećete morati više da brinete, ali još ječvrsto držite pod svojim krilom. Ne puštate je da odleti. Jedna polovina vaszna da ne bi trebalo to da činite, jer ona mora da se vine sopstvenimkrilima, i vi se stoga očajnički osvrćete okolo tražeći nešto novo što bistemogli da radite, osim da brinete o njoj. Bacili ste se na pisanje – slegnuramenima – ali to bi moglo biti bilo šta. Slikanje, bavljenje grnčarstvom,izrada mozaika, ili bilo koji drugi hobi. Ali to je zanimacija, nije posao.Nije pravi posao. Služi vam čisto da popunite prazninu u svom životu. –Zastade da premesti ribu na rešetki.

– I tako, u redu, rešili ste da probate – nastavi. – To vaše piskaranje. Alizapravo, niste u tome svim srcem, jer sve što ste do sada radili jeste daodržavate kuću. Ili to, ili ste odlazili u kupovinu do tržnog centra u vašimbesprekorno čistim kolima – glavom pokaza ka mom fijatu koji se sijao – ivašoj elegantnoj, pomodnoj odeći – pokaza na moju garderobu – ili ste

109

možda igrali tenis s profesionalcima. Tako da posao, u ma kom obliku bio,za vas predstavlja šok. Jesam li u pravu? – Kezio se.

Blenula sam u njega otvorenih usta, užasnuta. Zgrožena. Konačno,povratih se. – Ne, niste u pravu. Grdno se varate. I... i... tako ste drski,gospodine Maloun, i ne, neću vas zvati po imenu. Tako ste bezobrazni, itako... Flora! FLORA! – zaurlah, stisnutih pesnica.

Ona se odmah pomoli na vratima od kuhinje, stežući u rukama činijusalate. Umalo je nije ispustila.

– Molim? – odazvala se.Nisam bila u stanju da progovorim. Ona vide da sam besna, pa brže-bolje

ostavi činiju, i požuri k nama preko terase. – Šta je? Šta se desilo?– Flora – rekoh, isprekidano dišući – molim te reci ovom... ovom

sveznajućem psihijatru kako ja održavam kuću.Pobledela je. – Našu kuću?– Da, našu kuću, kod kuće. Da li je održavam čistom? Da li... održavam

kuću?– Pa...– KUĆA NAM JE PROKLETI SVINJAC, ZAR NE, FLORA! – urlala

sam.– Ovaj, da. – Trepnu. – Pomalo.– A kola? – dahtala sam. – Reci mu kakva su kola bila pre nego što sam

ih podvrgla egzotičnom preobražaju na autoputu A4.– O, da, kola su inače stvarno prljava – reče veselo. Klimnu glavom ka

mestu gde su stajala na prilazu. – Ne izgledaju uvek tako. Obično suštrokava, ali mama ih je usput oprala. O, bože, bilo je tako smešno, izašlaje napolje dok smo bile u perionici da spusti antenu i...

– PUSTI SAD TO! A moja odeća? Pre jučerašnjeg dana?– Tvoja odeća? Mama... – gledala me je zbunjeno. – Mislila sam da je

cela poenta u tome da okreneš novi list. Da zadiviš ljude, ne...– Moja odeća, Flora!Slegnu ramenima. – Dobro. Bila je baš otrcana. Imala je rupe na

rukavima... skoro kao tvoja, zapravo. – Pogleda u njega. – Stara trenerka,čudne čarape, užas.

– Kanim se da vam pokažem svoje gaće, gospodine Maloun – ključala

110

sam od besa. – Ozbiljno se kanim da vam pokažem svoje stare sive gaće,ovog trenutka!

On ustuknu prepadnuto kad sam počela da raskopčavam kaiš. – Hej –promrmlja, ispruženih dlanova. – Nema potrebe.

– Mislite da ste mnogo pametni – odrezah. – Mislite da je dovoljno daprovedete s nekim pet minuta i da, zbog toga što ste proveli čitav životpsihoanalizirajući ljude, odmah sastavite profil male udate Evropljanke –tek tako! – Pucnuh mu prstima pred nosem. – Ali grdno se varate, grdno sevarate, jer ste se zapravo fokusirali na spoljašnjost, a to nije baš pametno.Mislite da provodim sate konstantno picaneći sebe ili svoju kuću jer nemamdrugih obaveza, ali znajte da naporno radim otkako sam postala radnosposobna!

– Hej, Ani, nisam mislio...– Vi mislite da je to – to moje zanimanje, to „piskaranje“ – samo puka

razonoda, ali u stvari je rezultat višegodišnjeg napornog rada. Godinamasam prodavala priče časopisima da bih otplatila hipoteku, da nam banka nebi dahtala za vratom i izbacila nas napolje, i nisam samo dopunjavalaprihode svog muža, gospodine Maloun, već sam bila prokleti hranilacporodice! To mi ne služi kao zanimacija dok je moja ćerka u školi, to jeono što joj omogućava da se školuje. To nas čuva da ne umremo od gladi ine idemo bosi! Dvanaest godina sam nas izdržavala baveći se tim„hobijem“, i sve to pišući o životu koji nemam. O romantičnom životu,punom srca i sveća i srećnih završetaka, životu koji za mene nije postojao.– Užasnuto sam primetila da mi je glas pukao.

– Mama! – Flora pođe k meni, uplašena.– Hej, čujte, ja...– I ponekad – nastavih drhteći – poželela bih da sam živela ugodnim

životom koji se sastoji od izlaženja na ručkove i odlazaka u kupovinu kojivi opisujete, gospodine Maloun, ali to nikada nisu bile moje realnemogućnosti. Ali sada jesu. – Isturih bradu. Duboko udahnuh. – Sada imamdivnog, cenjenog momka lekara koji želi da mi udovolji i učini moj životmalo ugodnijim, i znate šta? Dozvoliću mu to. Nosiću lepu odeću za njega idoterivaću se, i dozvoliću mu da me vodi u Provansu leti i na skijanje zimi,jer sam naporno radila i zaslužujem to! O, grdno se varate – rekoh, tresući

111

se sada od srdžbe. – Ne vodim život besposličara i rasipnika koji opisujetei ne tražim mali hobi, već sam prošla kroz prokleto težak period i sad samopokušavam da stanem na noge! I zato, kad sledeći put pomislite kako vamje „poznat taj tip“ i kada poželite da pametujete i analizirate nekoga kogapoznajete čitavih pet minuta – KINJITE NEKOG DRUGOG!

S tim rečima, neobjašnjivo sam briznula u plač i otrčala nazad u kuću.

112

S9.

ledećeg jutra on pokuca na moja vrata. Srećom, već sam bila ustala iobukla se. Odškrinuh ih dva centimetra. On pročisti grlo.

– Ja, ovaj, došao sam da se izvinim. Očito sam vas uznemirio sinoć, i žaomi je zbog toga.

Mirno me je gledao. Bistrim plavim očima na čvrstom, izboranom licu.Klimnuh glavom. Sada, dvanaest sati kasnije, osećala sam se malo glupavo.

– U redu je – procedila sam. – Zaboravite. Verovatno sam sve previšeprimila k srcu.

On slegnu ramenima. – Možda, a možda i niste. U krajnjem slučaju,nisam imao pojma da sam vas žacnuo u nezgodno mesto. U stvari – počešase po potiljku – ne sećam se da sam uopšte pomenuo neke od tih stvari.Cela ta priča o tome da će vas dečko voditi na skijanje, Isuse. Ne sećam seda sam njega uopšte pomenuo.

Duboko sam udahnula. – Niste. Ne, potpuno ste u pravu. Ja sam gapomenula. Samo... pa, on mi se činio sastavnim delom onoga za šta ste meoptuživali, na neki način. Kao da finansira moj neradnički način života.Tako nešto.

Klimnu glavom u znak odobravanja. – Hej, i ne poznajem ga, a kao štoste rekli sinoć, i vas sam maltene poznavao pet minuta. Bilo je bezobzirnood mene da preterano generalizujem i omalovažavam vaše pisanje.Izvinjavam se.

Umem da prepoznam iskreno izvinjenje kada ga čujem. Oborih pogled kastopalima. Odgovorih uljudno.

– Zaboravite.Nastupi neugodna tišina. On načini pokret kao da će da krene, pa se

okrenu. – Imate, uh, slanine na šporetu, ako želite. Samo vi niste jeli sinoć.Pojedite nešto.

– Hvala. Hoću.On se povuče i, nekoliko trenutaka kasnije, čuh kako se teška vrata dole

zatvaraju za njim.Bila je to istina, nisam sišla na večeru sinoć, jer mi je, nakon što sam

113

odjurila u sobu i udarala malo u zid, bilo pomalo teško da sačuvam obraz ipojavim se. Glupavo sam saterala sebe u ćošak i mogla sam ili da seodšunjam dole mračna i buntovna, ili da odlepršam veselo kao da se ništanije dogodilo i pohvalim njegovu marinadu. Pošto mi je bilo jasno da bi ovoprvo bilo kontraproduktivno, a nisam mogla sebe da nateram da uradim ovodrugo, odlučila sam se za treću opciju, koja je, kako sam sebi govorila doksam piljila u svoj mokri jastuk, bila jednako neophodna. Da ostanem usvojoj sobi i shvatim zbog čega sam se toliko naljutila.

Očigledno, gospodin Maloun je nesvesno izgovorio nešto što me jenateralo da planem; nešto čega sam možda bila svesna ali sam gapodsvesno potisnula. Sada je, međutim, to izašlo na videlo, i ja sam diglabunu. Revoluciju, zapravo; protestujući, pravdajući se, ali zašto? Sigurnosam zaslužila svoj novi, lagodniji način života posle svih tih godinaoskudice s Adamom? Udobno gnezdašce koje ću sviti u Harlingemu sasvojim mužem lekarom i dečicom – sigurno je to bila zaslužena nagradaposle svih tih godina odricanja i poteškoća? No, da li sam se potajnoosećala nelagodno zbog toga? Preispitivala svoje motive? I da li je stranackojeg sam poznavala tačno dva dana nepovratno upalio fitilj, oprljivši se pritom jer se nije na vreme udaljio?

Prevrnula sam se turobno na leđa ležeći u krevetu i koncentrisala se jakozureći u tavanicu. Da li mi je nedostajao posao? Moj pravi posao? Mojičlanci, moje priče, poštovanje rokova, prepucavanje s urednicima časopisa?Da li sam se samo igrala pisanja romana? Da li se u mom životu javljalapukotina, poput ove u koju sam sad zurila i koja je išla celom dužinomtavanice? Ne, ništa od toga, odlučila sam čvrsto, skrećući pogled kaprozoru i pastoralnoj sceni koja je okruživala malu sivu crkvu na suprotnojobali reke. I pokazaću mu. Pokazaću mu ujutru. Pokazaću mu šta značinaporan rad i posvećenost. Pokazaću mu kako se to radi. Čvrsto rešena, aliisto tako iscrpljena od plakanja i napada besa, uvukoh se pod pokrivač ibrzo zaspah.

Sada, ovog jutra, po izlasku iz kupatila naletela sam na Floru, koja jeizlazila iz svoje nove spavaće sobe, jer se spustila jedan sprat da bi ustupilamesto Metu.

– Oh, ćao, mama. – Vrludala je pospano u svojoj dugoj oker majici u

114

kojoj je uvek spavala. – Zabrinuli smo se za tebe sinoć. Ipak nisam htela dase penjem gore jer si bila onako iznervirana. Jesi li dobro, ili si još umračnom fazonu?

– Nemoj se tako izražavati, mila, zvučiš kao tvoj otac. Ne, dobro sam.Izvini, Flora. Nešto me je... izbacilo iz koloseka.

– Pfff, samo malo. Jezivo. Nisi ni večerala. Nismo mogli da verujemo dase nisi vratila. Zar ne skapavaš od gladi?

– Da, uzeću malo od te ukusne slanine i kobasice koje sam namirisala.Šta ćeš da radiš danas, draga? – Drugarski sam je uhvatila za ruku dok smose spuštale niz stepenice, želeći da raspršim sva sećanja na poludelu,otkačenu majku koja otvara dušu pred potpunim strancem i pravikompletnu budalu od sebe.

– Hej, zar danas ne dolaze ostali? Provozaću se biciklom do Roka da ihvidim.

– Da znaš, mislim da si u pravu – rekoh polako. – To je danas, zar ne?Uradi tako, draga. Ja ću da radim u baštenskoj kući.

– Dobro.Uđosmo u kuhinju držeći se za ruke, a onda ona prstima ćapi nekoliko

režnjeva slanine iz tiganja i napravi sendvič s dve kriške hleba. Odgrizepoveći zalogaj. – Prvo ću, ipak – mrmljala je punim ustima – da se vratim ukrevet s ovim i Nortangerskom opatijom.17

Dok je prolazila pored mene, s knjigom u ruci, sejući mrvice svuda,zaustila sam da kažem: „Uzmi tanjir“, ali sam se predomislila. Bože, u tomkrevetu će biti mrva kako god ga pojela, a moraće da spava u njemu. Otkadja brinem o takvim stvarima? I činjenici – osvrtala sam se naokolo uočajanju – da ova kuhinja ponovo iščekuje dobru vilu koja će se postaratiza masne šerpe i tiganje? Mahinalno sam ih nagomilala u sudoperu iodvrnula česmu do kraja. Tako. Ne pada mi na pamet da ponovo tabanamokolo čisteći i pospremajući kao juče, već ću čekanjem naterati neprijateljana predaju. Ostaviću ovu gomilu da odstoji u vodi i videćemo šta će sedesiti. A ja lepo idem u baštensku kuću.

Naoružana šoljom kafe, sendvičem sa slaninom i laptopom, krenula samnamerno – pomalo kočoperno – preko bašte, pored Metovog prozora odkabineta, pa do male kolibe koju smo Flora i ja otkrile juče.

115

Otvorih škripava zelena vrata. Unutra je mirisalo na plesnjive ligeštule iteniske rekete s drvenim ramom i na prošla letovanja. Na prošlost. Unutrasu stajale tri lojl lum stolice s izbledelim, cicanim jastucima, a poredprozora mali, prilično klimav bambusov sto. Privukoh stolicu i sedohzadovoljno. Kroz otvor u drveću moglo se nazreti more, i pade mi na pamet,dok sam nameštala i palila laptop, da je neko namerno iskrčio taj otvor dabi imao lepši pogled. Možda da bi sedeo, kao ja, i slikao, ili pisao, ili samorazmišljao. Savršeno, pomislih veselo. Savršeno inspirativan kutak.

Upalila sam računar i iščitala prvo poglavlje. Moje jedino poglavlje. Unjemu je Lusinda Devilers, moja otmena i potresena junakinja, upravootkrila – zahvaljujući jednom hotelskom računu koji je pronašla u džepusakoa svog muža Henrija – da je Henri, dok je prethodne nedelje sklapaomultimilionski ugovor za njujoršku Čejs banku s Menhetna, možda počastiosvoju atraktivnu asistentkinju, Tanju Foks, još nečim osim slavljeničkomporcijom sušija u hotelu Valdorf. Šetkajući se u svojoj vili u Holand Parku,i čekajući ga da dođe kući s posla, Lusinda nije bila sigurna kako da izađena kraj s tom situacijom.

Tapkala sam prstima po bambusovom stolu i zurila kroz prozor. Ni janisam bila sigurna kako s njom da izađem na kraj. Mislim, naravno, da je, sjedne strane, taj čovek bio kopile da mu nema ravna. Izdao ju je, tako višenije moglo, i ona bi stoga trebalo da ga izbaci tout de suite.18 Ali, s drugestrane, u sobi na spratu spavalo je njeno troje prekrasne dece. A tu je i taogromna kuća u Londonu, još jedna u Toskani, zakazan odlazak naletovanje s Fraubišerovima sledećeg meseca, njihova nepregledna mrežaprijatelja i... u redu. Podigoh ruke. Stadoh da kucam.

Lusinda zastade za trenutak kraj adam kamina u svojoj eau de Nil19

radnoj sobi. Podiže pogled i zagleda se u svoj odraz u antičkomogledalu iznad kamina. Lice joj beše bledo, a sive oči razrogačene odstraha na srcolikom licu. Ponovo je pogledala na svoj kartije sat.Deset i petnaest. Gde li je on? S njom, s Tanjom? U nekoj hotelskojsobi negde na Vest endu? Najednom, ona ču kako se ključ okreće ubravi.

116

Stadoh iscrpljeno i odgurnuh stolicu. Fjuu. Bože. Osam redova. Ovokreativno naklapanje je prilično težak posao. Možda mi je potrebna kafa. Ilikoja štangla čokolade. Zaškripala sam stolicom i ustala. Takođe sam bilaneprijatno svesna toga da se baš i ne pridržavam uputstava koje mi je daomoj novi urednik, Sebastijan Kuper. Nakon njegovog laskavog pisma od prenekog vremena, u kojem me hvali i podržava, nazvala sam ga da sepredstavim kako priliči, i on je bio jednako ljubazan i preko telefona. Ustvari, nije mogao biti ljubazniji. Pohvalio je moj stil pisanja, moje dijaloge,moje – još nešto – ali je takođe izrazio nadu da bismo mogli da vidimo tupriču i iz Henrijevog ugla. Možda čak da ga vidimo u akciji s Tanjom.

– Mislite... hoćete seks?– Molim? – reče prepadnuto.– Ne, ne – rekoh brže-bolje. – U knjizi.– Oh. Oh, u knjizi! Da, definitivno – potvrdi on. – Mnogo seksa, da. To

se veoma dobro prodaje, znate, takve stvari. Zašto ga ne biste, ne znam,provukli kroz celu knjigu? Pomalo u svakom poglavlju?

– Uh, pa... – oklevala sam. – Ja... potrudiću se.– Sjajno. Strava. Samo neka, znate, teče. Uđite u fazon.Zvučao je užasno mladalački, pomislih iznenađeno dok sam spuštala

slušalicu. Mislila sam da će odgovorni urednik imati oko četrdeset godina,ali možda i ne u današnje vreme.

Međutim, bilo je važno da ispunim njegove želje, odlučih dok samuzimala šolju i izlazila iz kućice. Možda bi trebalo da ga vidimo uboksericama? Henrija, hoću reći. Možda bi mogao bezobrazno da se povatau trećem poglavlju, da se porve s Tanjom na podu kancelarije nakon što sviodu kućama, ili tako nešto? Ali nisam ubeđena da bih mogla da izdržim utom stilu dvadeset četiri poglavlja. Nisam baš bila ubeđena ni da bi Henrimogao, pravo da vam kažem.

U kuhinji, Met je sipao vrelu vodu u svoju šolju.Nasmejah se veselo. – Fjuu. Vidim da si i ti uzeo pauzu! Naporno je, zar

ne?On me belo pogleda, promrmlja nešto sebi u bradu, i krenu da me

mimoiđe i vrati se u radnu sobu kad je zazvonio telefon.– Ja ću. Možda je Dejvid.

117

– Biće da je za mene – reče osorno, presecajući mi put ka hodniku inestade u svojoj sobi da uzme vezu.

Vrata se zalupiše za njim. Dobro. Ne mora da znači, pomislih,iznervirano. Bezobraznik. Mislim, i ja ovde živim, to je isto tako moglo bitii za mene, zar ne? I imao je naviku to da radi, zar ne? Namerno stadoh štobučnije da zatvaram vrata od kredenaca, koja je on tako nehajno ostaviootvorenim. Bio je savršeno prijatan u jednom trenutku da bi to pokvariotime što je u sledećem bio savršeno nesnosan.

Dok sam mešala kafu, čula sam kako besno viče iza vrata. Ne mogavšida odolim, prikrala sam se na vrhovima prstiju.

– Slušaj, neću to da trpim, jasno? Već sam rekao Medelejn – brecnuo se,a onda mu se glas opet utišao. Bože. Odmakla sam se. Drago mi je što tonije bilo meni upućeno. Neki poslušnik, bez sumnje, u bostonskoj bolnicidobija packe. Ne radi stvari onako kako bi Firer voleo da ih radi.

Uzela sam šolju obema rukama i išetala na zadnja vrata, niz kamenestepenice, pa na sunce koje je kupalo travnjak posut belim radama. Bože,dan je bio predivan. Niti jednog oblačka na nebu. Šteta što sam morala dadreždim zatvorena u letnjikovcu. Možda ću da odsedim još malo unutra, paću izaći i sesti u detelinu da napravim pauzu i napunim stare baterije. Damalo porazmislim o Lusindi. Otišla sam u najudaljeniji kraj travnjaka, gdeje on već prelazio u visoku travu, legla na leđa podmetnuvši šake ispodglave i razmišljala o svojoj junakinji. Sunce mi je išlo u oči, doduše, pa samspustila glavu na travu i zatvorila oči. To beše fatalno, zaista. Sledeće čegase sećam jeste da sam se probudila začuvši viku i klicanje koje je dolazilood ljudi koji su se komešali u čamcu, dole u rukavcu. Sedoh prepadnuta.Osetih kako me obuzima vrućina i kako počinjem da se znojim. Imala samutisak i da mi je lice izgorelo. Pažljivo ga dodirnuh. Bože, koji užas. Da lisam stvarno bila zaspala? Usred prepodneva? Pogledala sam na sat. Dođavola, jesam. Spavala sam dvadesetak minuta.

Okrenula sam se da proverim da li me neko vidi, i shvatila da samodabrala mesto za dremku koje je, iako na izvesnoj udaljenosti, bilo tačno uliniji s Metovom radnom sobom. Iza isturenog prozora njegova glava bešestudiozno pognuta nad onim što je radio, ali morao ju je dizati s vremena navreme da bi disao, zar ne – ako je uopšte disao. Nije mogao da me ne

118

primeti, onako izvaljenu na travi, nogu prostrtih, usta otvorenih, kako glasnohrčem.

Ustadoh brzo i otresoh se. Nek ide do đavola. Nek ide do đavola. I nekide do đavola činjenica da nisam ni to mogla da uradim nesmetano. Nisammogla da odremam na travi na svom odmoru, na svom osunčanomtravnjaku, ako mi se tako prohtelo. Sada već iznervirana do krajnje granice,vratila sam se u baštensku kuću, gde je Lusinda Devilers još uvekzabacivala svoju dugu plavu kosu i nervozno treptala svom odrazu uogledalu.

Oh, nemoj da si takav duduk, Lusinda, besnela sam, zlobno otvarajućilaptop. Izbaci Henrija napolje, pa i ti stisni petlju, zaboga. Idi i kresni se sjednim od zilion radnika koji sigurno vrve okolo po tvom imanju, zalivajutvoje begonije i menjaju tvoje sijalice. Raskopčaj svoje armani pantalone,ženska glavo, i navali!

Smestih se u stolicu da preokrenem stvari u Lusindinu korist ionesposobim Henrija, smišljajući zloban zaplet u kojem će Tanja gadnooboleti od hemoroida – ili čak stidnih vaši – u drugom poglavlju. Ali tamankad sam hvatala zalet, shvatila sam da su mi oni povišeni glasovi koje samčula dole na reci pre samo nekoliko minuta zvučali užasno poznato. Sada suse još i približavali i postajali glasniji, i kroz otvor u drveću ugledala samFlorino teme baš kada se ona pojavila uspinjući se strminom kroz šumu,gurajući bicikl. Ustala sam i izvila vrat. Dole kraj vode, mogla sam davidim i Majkla, u pantalonama zavrnutim do kolena, kako na obali umiruječamac u kom su se Rozi i Kler opasno ljuljale, podvriskujući i smejući sedok su pokušavale da izađu.

Bože, zar već? Kler nije trebalo dugo da ponudi Flori da je vrati čamcemi osmotri našu kuću, zar ne, pomislih zajedljivo. Isključila sam laptop ipošla im u susret. Ostavivši Majkla da pazi na čamac, njih dve pođošeuzbrdo prema meni kroz šumu, dahćući, s Florom koja je taman stiglaispred njih.

– Mama, vidi koga sam pronašla!Usiljeno se osmehnuh. – Vidim.Ona nestade u pravcu kuće dok sam ja prilazila svojoj sestri da je

poljubim, zatim i Rozi, koja se dobro zadihala. Ona stade, hvatajući se za

119

kolena.– Bože, koja uzbrdica!– Strmina, a? Tu se vidi ko je dečak a ko muškarac, kako mi kažemo –

prostrelih Kler pogledom. – Manje vredni hodočasnici nikad i ne stignu donašeg skromnog prebivališta; padnu kod prve prepreke, na prvi znakuspona, ali opet, oni nisu odlučni kao ti. Već si došla da me špijuniraš?

– Nema tu nikakvog „već“ – frknu Kler, boreći se da uhvati dah. – Došlismo juče ujutru, zapravo, dan ranije, jer je vreme bilo tako sjajno, isačekale čitav jedan dan pre nego što smo došle da te vidimo. Je li to uredu?

– Savršeno je u redu – rekoh, osmehujući se pomirljivo. – Gde su ostali?– Dena smo ostavile s decom. Nije bilo mesta u čamcu pošto smo

ubacile i Florin bicikl. – Kler se još uvek držala za bokove, dahćući. –Boga ti poljubim, to je, znači, to? – Začkilji prema kući spram sunca. –Sranje, fino izgleda, zar ne?

Kler, koja je retko psovala, jer se savršeno kontrolisala, bila je vidnoimpresionirana.

– Lepo je – složila se Rozi, zaklanjajući oči od sunca obema rukama. – Itako je skrajnuta. Ostatak severne obale vrvi od ljudi, da ti kažem, ali to seodavde i ne primećuje. Bože, nije mi dobro, moram da sednem – prući sedramatično u travu poleđuške.

– Znam, i veoma mali broj ljudi dolazi do ovog rukavca – rekohoduševljeno, kleknuvši pored nje. – Mislim da čak i ne znaju za ovo mesto.Veoma je povučeno – stadoh da se razmećem.

– Pa – Kler složi facu – osim što više nije, zar ne? Flora reče da nekimuškarac živi ovde s vama. Ozbiljno, Ani, ti si čudo! Prosto ne mogu daverujem! – U očima joj se ogledala neverica.

Ah, dakle, rekla im je. – Da, pa, ali sve je redu – rekoh brzo. – U pitanjuje bio nesporazum. Isključivo Gertrudinom krivicom, ali ne predstavlja minikakav problem. On se drži podalje od nas dve.

– Da, ali on živi ovde! – nastavi Kler uporno. – S tobom i Florom!Mislim, da li Dejvid zna?

– Da, zna, i ćuti, molim te? – osvrnuh se nervozno prema kući. – Čuće te.Radi u kabinetu. I oženjen je.

120

– A gde ti onda radiš?– U baštenskoj kućici.– U toj straćari? Mora da ti je teško?Da li ja to osećam nagoveštaj likovanja u njenom glasu?– Ne, dobro mi je.– Dobro, i kakav je on? – upita Rozi, sedajući da zakloni rukom šibicu i

pripali cigaretu.Oklevala sam. – Fin je – rekoh, konačno. – Mislim... fin je.– Stvarno? – pogleda put kuće, osluškujući prizvuk u mom glasu.– Upoznaćete ga kasnije – rekoh brzo. – Nego, kako ste vi, društvo?

Kako je dole u Penmejn terasu? Jesu li deca oduševljena?– Van sebe su – reče Rozi, spuštajući glavu natrag među maslačke,

povlačeći dobar dim iz cigarete. Izbacila ga je polako. – Ne silazimo splaže otkako smo stigli, zar ne, Kler? Izvrsno. Provodimo se – izjavibirajući reči – kao nikad u životu. – U njenom glasu čuo se oštar prizvuk,koji mi nije promakao. Moradoh brzo da skrenem pogled da se ne bihnasmejala.

– I, znači, ovo je... koliko soba ima? – Kler je još stajala, podbočena,merkajući kuću tobože ležerno, glave nagnute na jednu stranu, kaopotencijalni kupac.

– Četiri. Ne, pet, mislim. Procunjaj malo unutra, ako želiš.– Da znaš da bih mogla – reče zamišljeno. – Da, mogla bih da svratim da

piškim. Odma’ se vraćam. – Pođe opuštenim korakom ka kući, ali u njenimočima ne beše ničeg opuštenog. Pohlepno se osvrtala okolo, gutajući očimasve: prostrana ali zapuštena jutra zemlje, stari ribnjak zarastao u mahovinu ilišajeve, mrežicu za tenis, veliku ispucalu terasu s roštiljem; bila je očitoimpresionirana, ali nije htela to da pokaže. Nije htela da potrči travnjakomdernjajući se: „Oh, Ani, ti srećnice, ovo je fantastično! Brzo... pokaži miimanje... božanstveno je!“ Kao što bih ja uradila.

– Izluđuje me – promrmlja Rozi tiho, glave zavaljene nazad u travu,zatvorenih očiju.

– Jasno mi je – promrmljah u odgovor. – Ali, Rozi, nije valjda tako loše.Ovde si tek jedan dan. Daj joj šansu.

– Ne da mi da pušim – uzviknu, uspravivši se naglo. – Mislim, čak ni na

121

terasi! „Zar nisi mogla to da obaviš dole na plaži, Rozi“, kaže mi tim svojimnadmenim tonom, a još me izgrdila što sam previše pila sinoć. „Nije ti ovominhenski festival piva, dušo“, kaže mi veselo, ali veruj mi, to njeno „dušo“osetila sam kao otrovnu strelu kroz srce.

– Pa ona ne pije, znaš.– Očigledno. A jutros nas je sve probudila u osam – u osam! – da

pošalje Dena po novine a mene u pekaru. „Hajde, Rozi“, kaže, drmajući me– drmajući me – dok sam kunjala. „Moraš da staneš u red za hleb, ili će sverazgrabiti.“ Za tren sam pomislila da sam u Poljskoj u vreme prevrata, ilitako nešto. Mislila sam da ću izleteti napolje s crnim šalom obmotanim okoglave. Uglavnom, deset minuta kasnije – nisam dobila ni šoljicu čaja, pazi,ni doručak, nisam se čak ni umila, jebote – eto me tamo kako stojim u tomredu sa ženama koje, potpuno jezivo, sve liče na Kler! Kao scena iz onogfilma Žene iz Stepforda. Kunem ti se, sve su bile u besprekornimbermudicama i malim sportskim polo majicama – kao nešto što je izletelo izfioke označene s „Odmor u Kornvolu“. Slično tome što ti nosiš, u stvari. –Merkala me je užasnuto.

– Duga je to priča – promrmljala sam, užurbano ispasujući majicu.– I sve imaju te nove mokasine i sveže izdepilirane bele noge koje kao da

se malo stide što su tako izložene, a ja banula u Denovoj staroj majici ipocepanim farmerkama, onako krmeljiva, s prokletim spiskom za kupovinuu ruci!

– Ah, da, red za hleb – klimnuh glavom značajno. – Sve je to deoovdašnjeg rituala, bojim se. Deo obreda inicijacije.

– Onda sam se vratila u kuhinju da se pridružim manufakturnojproizvodnji sendviča s puterom, dok ih je Kler sastavljala jednom rukom,prala voće drugom, a istovremeno, kako se činilo, sipala kafu u termosnožnim prstima, dok su muški sedeli na suncu čitajući novine i bolelo ih jeuvo za sve!

– Hmm. Ona stvarno ima taj mentalitet iz pedesetih. Toliko se umetnulana majku. Toliko voli da pravi te sendviče.

– I onda smo svi odmarširali na plažu – u pola deset, pazi, tačno usekund, da zauzmemo najbolja mesta – gde je, kako se ispostavilo, trebaloda ostanemo čitavog dana, bez kapi alkohola, i bez izgleda da skoknemo do

122

paba u vreme ručka. Imali smo samo sendviče sa šunkom, vetar je duvaoosamdeset na sat, pod guzicu smo mogli da stavimo samo tvrdo kamenje,igrali smo bejzbol s decom, kriket, pa opet bejzbol, pa opet kriket, bejzbol,kriket, bejzbol – ceo prokleti dan! Den i ja smo bili prilično uplašeni izbunjeni, mogu ti reći. U jednom trenutku sam napustila prvu bazu snamerom da im strugnem. Zaždila sam dole ka ledenohladnoj vodiosećajući se kao Džon Stounhaus,20 kada me je presreo jedan Denov bivšikolega, koga sam poslednji put videla u prugastom odelu u Fulamu, i tolikosam se uplašila njegove ogromne trbušine koja mu je visila preko oskudnihkupaćih gaća da sam se trkom vratila na plažu. Taj košmar se okončao tekkada je Flora stigla, a nama palo na um da dođemo da te vidimo. Molim te,reci mi da se neće nastaviti ovako? – molila je. – Ne svakoga dana?Dobiću ospice.

Zakikotala sam se. – Ali to ti je odmor u Kornvolu, Rozi. Sigurno siupoznata s pravilima? Mi smo tako radile kao deca, i ostale su nam sjajne,predivne uspomene, i sada moramo da se postaramo da tako bude i s našimmalim zlatima. Jebeš činjenicu da su se vremena promenila i da vile uPortugalu više ne iznajmljuju samo razmaženi bogataši, već i obična raja. O,ne, moramo nastaviti po starom. A deci se to, naravno, stvarno sviđa, tolikoda Kler može komotno da kaže: „Oh, deca bi mnogo radije išla u Kornvolnego u Italiju.“

– Pa, ja mislim da je luda – reče Rozi kratko. – Ja vala ne bih, a ne bi niDen. Šta: ona bi radije mazala sendviče i sedela na vetrovitoj plaži negopijuckala aperitiv na sunčanoj pjaci, šetala do luke s Majklom podruku ivratila se u vilu za siestu complet?

– Oh, mislim da to complet ne dolazi u obzir – rekoh suvo. – Kler jebatalila igranje. Barem kad to uključuje Majkla.

– Primetili smo. Cvili okolo tražeći pažnju kao pas se nada da će mubaciti kosku, a jedino što mu ona dobacuje jesu hladni pogledi. Ali zato naplaži veoma razmetljivo stavlja karmin za slučaj da se pojavi izvesnaporodica Tod.

– Ah, da. Todovi.– Koji se, međutim, zasad ne pojavljuju, ali dobra stara Kler izviruje sva

ustreptala s peskom posutog peškira koji nazivamo domom svaki put kad

123

neka porodica koju poznajemo prođe pokraj nas, posrćući pod naletimavetra i teretom u vidu stolica i pasa i dečjih kolica i zmajeva i ko zna čegasve ne, jadne budale, i svi nas pozdravljaju kao davno izgubljene drugare –što oni igrom slučaja i jesu, pošto ceo jugozapadni deo Londona letujeovde. Onda Todovi i jesu prošli pored nas, na čelu s gospodinom – zakojeg pretpostavljam da je predmet Klerine pažnje – koji je bio tolikozadubljen u priču s dadiljom iz Francuske da je nije čak ni primetio. I takoti je Kler ležala tamo na plaži, s laktovima u pesku, grudi uprtih u nebopoput toplotno navođenih projektila, sjajnih usana – a on je prošao pravopored nas! Umalo se nije zadavila sendvičom, toliko je pomodrela u licu. Očemu se tu uopšte radi?

– Oh, da! – promeškoljih se s nelagodom. – Pa, Kler je malo flertovala sTeom Todom prošle godine. Ništa ozbiljno, ali pokušava da napakostiMajklu, znaš.

– Ah. Posle njegovog savatavanja one menadžerke na božićnoj zabavi.– Ko ti je to rekao!– Ti.– Nisam valjda? – upitah užasnuto. – Bože, baš sam indiskretna. Stvar je

u tome, Rozi, da prosto mislim kako nije srećna. Sva ova ujdurma okoodlaska na odmor... ono što njoj stvarno treba jesu dve nedelje na nekomtropskom ostrvu s Majklom, bez dece, da se seti ko je i za koga je udata.Ali ona mora mahnito da izigrava uzor majčinstva svake godine, jer radinaporno u Sitiju i zbog toga se oseća krivom. Konstantno je napeta,zapravo. Sve ovo je jedno veliko zataškavanje. A Majkl je, naravno,prestravljen od nje.

– Kao i svi mi – promrmlja. – Bože, ja sam oduzeta od straha. Kažem ti,sutra ću namestiti budilnik na pola osam i ima da budem u tom redu iparadiram svojim belim nogama i vrtim torbicom i... uups, pazi, evo jedolazi. Izgledaj zauzeto. – Ona brže-bolje ugasi cigaretu. – Samo mi reci,brzo, kakav je on stvarno, taj vaš cimer?

– Užasan – promrmljah. – Stvarno je svadljiv i neotesan, i tvrdoglav, ineviđeno drzak. I mnogo je neuredan.

– Pa, i ti si, zar ne?– Nije u tome stvar. Jedina dobra stvar, zapravo, jeste to što se ne

124

pojavljuje često.– Ah. – Nasmešila se. – Znači, prodaješ dušu radi luksuznog odmora?Izvih obrve. – A ti ne?Kler, znatno vedrija nego obično, i malo manje stisnutih očiju i usana,

koračala je samouvereno k nama preko travnjaka.– Divna kuća – priznade dok nam je prilazila. – Preslatka.– Hvala – nasmeših se. Kad mi već laska, ne smem previše da se hvalim.

– Stvarno jeste, zar ne?– I on je drag.Sedoh. – Molim?– Met. U kabinetu. – Sede pored nas dve, spretno podvijajući noge poda

se.– Oh, Kler, nisi valjda ulazila?– Naravno da jesam.– Ali on radi!– Da, piše neki rad ili slično. Bože, Ani, hajde odrasti već jednom. Nije ti

se u kući zaključao američki predsednik koji pregovara o uspostavljanjumira na Bliskom istoku ili tako nešto. Kako bilo, htela sam bolje da gaupoznam. Ne mogu da dozvolim da moja mala seka živi s bilo kim, zar ne?

– I šta si mu rekla? – zadržala sam dah. – Ti... prvo si pokucala?– Da – reče umorno – prvo sam pokucala i uljudno mu pružila ruku i

rekla: „Zdravo, ja sam Kler Faradej, Anina sestra.“ On je onda ustao ipredstavio se, i bio je savršeno ljubazan. I u pravu si, jeste oženjen, ali surastavljeni. Žena mu živi ovde u Engleskoj, u Kembridžu, s njihovim sinom.

– Oh! – vilica mi se oklembesi. – Ali... čekaj, rekao je da mu ženadolazi. Rekao je...

– Pa, možda i dolazi, možda samo dovodi sina i slično, a možda i prenoćijednu noć. Bože, ne znam, Ani, ne znam koliko su bliski, nisam dotle stigla.Nisam toliko njuškalo. – Munjevito mahnu rukom i spljeska muvu na nozi.– Gotova si. Uglavnom, pozvala sam ga na roštilj sutra uveče, ali je odbio.Ima mnogo da radi, po svemu sudeći.

– Zaboga, Kler! – frknuh. – Mogla si prvo mene da pitaš!Trepnu. – Pa, svakako sam pretpostavila da ti dolaziš.– Ne! Mislim, možeš li da ga pozoveš.

125

– Zašto?– Pa... ne znam – crvenela sam. – Prosto... uglavnom, on ne dolazi. To je

olakšanje.– Zašto? Mislila sam da ti se sviđa?– Sviđa mi se, samo... pa, ne želim previše da se zbližavam, Kler. Mi

smo cimeri, za ime sveta!– Cimeri? – podiže obrve. – Dabome. Upamtiću to. Podsetiću ga gde mu

je mesto kad ga vidim sledeći put.– Oh, zaboga! Nego, ko dolazi na taj roštilj koji organizuješ dva minuta

po dolasku ovamo?– Ceo svet – promrmlja Rozi sotto voce, duvajući zamišljeno maslačak.– Pa, celo društvo koje smo danas sreli na plaži, očigledno. Eliotovi,

Fildovi, Todovi...– Ah, Todovi – ne mogoh da odolim. Ignorisala me je i nastavila.– Frejzerovi, ti i Dejvid, nadam se...– O, ne, Dejvid ne može da dođe ovog vikenda.– Oh? Zašto?– Radi – rekoh kratko. Kasnije ću ispričati Rozi. Definitivno. Ali ne Kler.

Ne, nikako Kler. Oh, ona bi stala zdušno da me teši, rekla bi kako je sve toužasno i da naravno jadni Dejvid nije kriv za to, ali zar ne bi potajno, usebi, mogla da oseti tračak oduševljenja što nam ne ide sve kao po loju? Ilisam ja samo gadura?

Trgnuh se u sebi, da se osvestim, zbunjena. – Ovaj, ne, prezauzet je. Alidoći će onog tamo vikenda, sigurno, a to nam oboma odgovara, zapravo.Imam mnogo da radim.

– Ah, da, na čuvenoj knjizi – stade da oteže. – Kako napreduje?– Je li se Lusinda kresnula već jednom? – upita Rozi pospano iz trave.– Lusinda? Ko je Lusinda? – upita Kler odlučno, iznervirana što je Rozi

upućenija od nje.Rozi okrenu glavu u travi. – Nalickana žena Henrija, investicionog

bankara, koji je uhvaćen spuštenih gaća s nekom kurvicom s posla. Je l’tako, Ani?

– Investicioni bankar? Kurvica s... – Kler ostade da zuri. – Tako znači –reče umiljato. Obliza usne. – Radi se, dakle, o meni, zar ne?

126

Zurila sam u nju, užasnuta. – Ne, naravno da ne!– Stvarno? Ali on radi u Sitiju, zar ne?– Pa jeste, ali...– A ona ide na posao u armani odelu, pretpostavljam?– Pa, ona zaista nosi armani odelo, ali ne, za ime boga, naravno da to nisi

ti! – bila sam preplašena.– Troje ili četvoro dece? Velika kuća u Londonu?– Da, ali...– Kupuje garderobu u Harvi Nikolsu?– Pa...– Sjajno – pušila se od besa. – Zaista, zaista sjajno, Ani. Briljantno. Baš

sestrinski od tebe. Odano. – Ustade. Tresala se, toliko je bila besna. – I toje taj roman koji se toliko svideo izdavaču? Onaj koji očekuju otvorenihusta, za koji čuvaju Bukerovu nagradu i sklapaju ugovore za film?

– Kler...– Pa, lepo bogami, Ani. Odajem ti priznanje. Lepo je znati da će bar neko

da profitira na nesreći ove porodice!I s tim rečima se okrete u mestu i stušti nizbrdo ka čamcu.

127

P10.

rokletstvo – promrmlja Rozi.– Prokleto prokletstvo – složih se.

U tišini, užasnute, gledale smo kako se Kler probija kroz šumarak, gruboodgurujući grane u stranu, kidajući nevine mladice zubima, bez sumnje,mrmljajući ljutito kad joj je cipela spala s noge. „Jebem ti. Jebem ti!“

– Ali, nisi valjda, zar ne, Ani? – Rozi se okrete k meni zbunjeno kadaKler odmače toliko da je nije mogla čuti. – Mislim...

– Ne, naravno da prokleto nisam! – rekoh zajapureno. – Bar ne namerno.Zar bih uradila to?

– Ne, ali... podsvesno?– Ko će ga znati? – prođoh rukom kroz kosu, očajna. – Ko zna šta se

dešava tu gore među sivim ćelijama i prašinom i golubovima? – Pokrih očirukama. – Ooo, bože, sigurna sam da nisam – jadikovala sam kad se, baš utom trenutku, na vrhu brda, izronivši iz šume, pojavi Majkl.

– Pa, jebo me pas.– Majkl!– Upravo sam naleteo na Kler koja krši sve pred sobom – reče,

razrogačenih očiju – i samo sam rekao da ću skoknuti da te vidim, Ani, i daje možda najbolje da se onda vratimo klincima, a ona mi je rekla daodjebem!

– Ah, da. To liči na nju – klimnuh glavom svečano. – Izvini zbog toga,Majkl. Bojim se da sam ja kriva. Nego, kako si ti? – ustadoh da poljubimsvog jadnog, unezverenog zeta.

– Potpuno popizdeo i uvređen, kad već pitaš. – Zbunjeno je trljaopotiljak, gde mu je kosa bila malo razređena. – Šta to bi? – okrenu seponovo zagleda se u leđa svoje žene koja se udaljavala nizbrdo. Ispričahmu.

– Sranje, Ani – izgledao je zaprepašćeno. – Ne možeš da pišeš o nama!– Ne pišem! – cvilela sam. – Bar ne namerno, to je Kler samo tako

shvatila. Ali, Majkl, šta ću sad da radim? Ne mogu sad da menjam priču,izdavaču se svidela, željno iščekuje ostatak!

128

– Samo polako – reče Rozi iznenada. – Možeš malo da izmeniš likove.Umesto da Lusinda bude uspešna poslovna žena koja živi u vili u HolandParku, neka radi.. ne znam... u Oboji me lepo.21 I nek živi u LejtonBazardu. Možda čak i u Čigvelu.

Trepnuh. – Oboji me kako?– Lepo. Znaš, izaberu boju koja ti odgovara, kažu ti kakvu garderobu da

nosiš; takve stvari. Poture ti šalove različitih boja pod nos, onda te naterajuda se opredeliš za ljubičastu jer pristaje tvom bledunjavom tenu. Otprilikeono čime bi se Kler bavila, zapravo, da ne radi u banci. A muž – nastaviona, zagrevajući se – ne mora da bude momak iz Sitija, kao Majkl, zar ne?Mogao bi da bude... ne znam...

– Radnik u Burger kingu? – ubaci se Majkl zagrejano. – Da prodajehamburgere?

– Da! – složi se ona. – Što da ne?– Ali samo ako je menadžer prodaje – promrmlja Majkl, čkiljeći

zamišljeno ka horizontu. Isprsi se. – Neću da prodaje čizburgere.– To nisi ti, Majkl, sećaš se? – brecnuh se.– Ovaj, da, ne. Potpuno si u pravu. – Iznenada se stuštio. – Nek radi na

kasi, onda – klimnu glavom.– Mislite li da će roman u tom slučaju imati isti šmek? – upitah, nervozno

grickajući nokte dok sam sedala pored Rozi. – Hoću reći, mislite li da će seto svideti mom uredniku?

– Pa tebe i ne interesuje šmek, zar ne? – insistirala je Rozi. – To susirove ljudske emocije. Pulsirajuća strast koja tinja u istinskim ljudima kojirade istinske stvari – žure na autobus, seckaju nokte na nogama, takvestvari – u putenom predgrađu. O, ne, ovo je mnogo prizemnije i realnije,Ani. Mnogo bolje od seksa u visokim krugovima. A taj tip za kimprevarena žena balavi – nastavi ona sa žarom – jer ti po svoj prilici treba tajmali motiv osvete pre nego što se sve srećno završi, ne mora da budepatetičan kao Teo Kakosezvaše. – Uhvatila je moj užasnut pogled i brzonastavila: – Mogao bi da bude... šta ja znam... drugačiji. S Kosova, takonešto. Izbeglica!

– Koji se pita da ne nosi možda previše ljubičaste garderobe? – ubacih sesuvo. – Tako se njih dvoje sretnu?

129

– Molim? – Majkl je sada izgledao potpuno pogubljeno. – Zašto taLusinda uopšte balavi za nekim drugim? I kakve veze Teo Tod ima s tim? –upita sumnjičavo.

– Apsolutno nikakve – rekoh brzo, gledajući besno u Rozi. – To se Rozisamo gubi.

– Mislim – on slegnu ramenima – Lusindin muž se sigurno izvinio, zar ne?Za ono što je... znate... uradio, šta god to bilo? S tim je već odavno gotovo,zar ne? – Sede pored nas i nervozno upali cigaretu. – Taj problem susigurno razrešili pre nekoliko meseci, i ona je to sada zaboravila i oprostilamu, hmm? Naročito kad se uzme u obzir da je jadničak bio pijan kao majkakad se to desilo i da se ne seća ničega – dodade tužno.

– Apsolutno – stadoh da ga umirujem. – Potpuno si u pravu.Rozi mu spusti ruku na mišicu. – Ti pušiš – reče zabezeknuto, izbečenih

očiju.– Samo potajno – priznade. Onda se izbeči na nju. – Nemoj da joj kažeš

– dodade brzo.– Neću – obeća. Zurila je u njega s nemim poštovanjem, i njih dvoje

razmeniše zavereničke poglede kao dvoje partizana iz pokreta otpora kojikriju savezničkog avijatičara na tavanu.

– Uglavnom, ovako ne ide – reče Majkl najednom, uvlačeći još jedan dimna brzinu. – Sama je tamo dole, sigurno šetka plažom želeći da su joj decapri ruci da na njima iskali bes, i dahćući dok se bude vraćala. Para će jojkuljati iz svakog otvora. Hajde, Rozi, idemo. – Žurno ugasi cigaretu u travi.– Tek treba da odemo u nabavku za roštilj, ne zaboravi – upozorio je. –Rečeno nam je da to obavimo ovog popodneva.

– O, bože, tako je – reče Rozi nervozno, ustajući brzo. Nikada je nisamvidela da se tako brzo kreće. – Ali videćemo se pre toga? – Pogledala meje molećivo.

– Pokušaću – obećah joj. – Ali sad kad očigledno moram da napišemčitav roman ispočetka, vreme baš i nije na mojoj strani.

– Izvini – promrmljala je i, krajnje pokunjenog lica, odgegala se zaMajkom u svojim neodgovarajućim cipelama s visokom platformom. Pratilaga je nizbrdo kroz šumarak.

– Ali obavezno dođi na roštilj! – doviknu. – To, vala, ne radim bez tebe!

130

Gledala sam ih kako odlaze. Posle nekog vremena, čula sam prigušeneglasove iz pravca reke i zvuk paljenja motora. Kler se valjda malo smirila inikoga još nije ubila. Verovatno čeka da se otisnu na pučinu pa da mučkigurne Majkla preko ivice, zadovoljno trljajući ruke nakon toga.

Vratila sam se do baštenske kućice, zatvorila ispucala zelena vrata zasobom, sela za svoj mali bambusov sto i zagledala se u ekran. Da li biLusinda mogla da postane Lorejn, pitam se? Da ne šetka svojim persijskimtepisima, već da nervozno farba izrastak u Čigvelu? I da li bi Henri zaistamogao da izgleda zanosno u košulji od poliestera sa sve logom Burgerkinga i veselom malom crveno-belom kapicom na glavi? I da li bi Tanja jošuvek želela vruć seks s njim ako bi bazdio na fišburger? Nisam bilaubeđena da bi.

S vedrije strane, pomislih žvaćući olovku, bar bi baštenski radnik s kojimbi Lusinda trebalo da se igra hopa-cupa, koji naravno nije mogao da budeazilant ili neko drugo ludilo koje je Rozi palo na pamet, sada mogao dapostane vrlo zgodni direktor pocrneo od skijanja na planini s vilama uMejferu i Majamiju. Ali u tom slučaju, dilema oko koje bi se vrteo zapletne bi ni postojala, zar ne? Lusinda bi sigurno pokazala srednjak Henriju injegovim hamburgerima od četvrt funte, i razdragano odjezdila u zalazaksunca sa svojim nežnim tipom snažne četvrtaste vilice. I kako bi ondaizgledao rasplet? I šta bi bilo s klincima, kad smo već kod toga? (JerLusindino potomstvo sada bi sigurno bila dečurlija, ne deca.) Kakav bi tosrećan kraj bio ako bi Lusinda spakovala svoj braun uvijač za kosu iotrčala niz stazu do ferarija svog dečka ostavljajući Henrija, cepajućinjegovu papirnatu kapicu na komadiće, s troje nejači koje trebaprehranjivati – sad su već nejač, obratite pažnju – i to s minimalcem urestoranu brze hrane?

Ne, odlučih čvrsto. Kler može da misli šta joj je volja, boli me uvo. Ja ćuse lepo držati svoje porodice iz Holand Parka – koja, u mojoj glavi, nikadnije ni izbliza podsećala na moje prilično dosadne sestru i zeta – a onamože da besni koliko hoće. Ovo je moja priča, i držaću je se.

Kucala sam besno – i tečno, zapravo, sada kad sam se zagrejala – apasusi su se samo nizali. Taman sam stigla do dela gde se Henri, nakon štoje konačno ispao iz taksija ispred svoje kuće u dva ujutru, vere uza

131

stepenice s postkoitalnim osmejkom na usnama, mrtav pijan, dok gaLusinda čeka u spavaćoj sobi razrogačenih očiju i ranjiva ispod svojihotmenih čaršava, drhteći u svojoj rigbi i peler spavaćici, kad neko bučnozakuca na vrata.

– Šta je! – zarežala sam, okrećući se nervozno u stolici.– Izvini, mamice – Flora se okrenu da ode.– Oh! Ne, draga. Izvini. Zanela sam se. Šta je? – Bože. Stalno me neko

prekida. Kako li je samo Džej Ostin uspevala da piše, pitam se? Da li jesestra Kasandra konstantno uletala u njene radne odaje? Vrteći damskimsuncobranom i moleći je da je odmeni u bašti?

– Samo sam htela da znam hoćeš li da odemo na kupanje. Plima jeupravo nadošla, mama, i tamo je divno. Baš je duboko, kao da imamoprivatni bazen, i možeš da zaplivaš pravo s obale!

Duboko sam udahnula. Ispravih leđa i namestih osmeh. – Samo ti udri.Ne postoji ništa što bih radije radila u ovom trenutku. – Žudno sampogledala ekran dok sam ga gasila. – Samo da skoknem do kuće po stvari,pa se vidimo dole.

– Imam ih! – smejuljila se samozadovoljno, držeći peškir i kupaći,podigavši ih uvis: onaj prastari koji sam ponela kao rezervu. – Možemoovde da se presvučemo, zar ne? – Uskoči unutra, osvrnu se okolo, i usledećem sekundu stade da svlači helanke.

Mogle smo, i jesmo, a zatim smo, noseći odeću u rukama, krenuleoprezno, onako bosonoge, niz granitno stepenište i zavojitu peščanu stazu,do ivice vode. Kad smo se pomolile iz šumarka, ostala sam zatečenapreobražajem koji se odigrao. Kao što je Flora rekla, peščane i blatnjavezaravni potpuno su nestale i rukavac se pretvorio u zavojitu reku. Duboka inadošla, oivičena drvećem koje je šuškalo na vetru i povijalo se mračno igusto ka površini vode, vijugala je pred nama, svetlucajući na svetlostisunca, kao da nas mami.

– Oh! – izustila sam tiho. – Nije li prelepo?Ali Flora me je već pretekla, trčeći niz obalu do jedne stene. Koji

trenutak kasnije, popela se na nju i skočila u vodu. Ja sam u međuvremenu,ulazeći u vodu i veselo podvriskujući, visoko podigla ruke dok mi je vodasve više kvasila kupaći.

132

– Ledena je! – zinula sam, pomodrevši od hladnoće.– Nije kad uđeš. Hajde! – doplivala je do mene pljusnuvši me, uhvatila

me za obe ruke i povukla. Vrisnula sam ponovo kako smo obe zaronile, alibila je u pravu, i nakon početnog šoka, obe smo oduševljeno plivale upredivnoj prozirnoj vodi.

Ležeći na leđima otplutala sam sanjivo do sredine rukavca, uživajući unjegovoj uspavljujućoj lepoti sredine leta, lica okrenutog ka suncu poputsalamandera. Na suprotnoj obali zemlja je bila bujna i prostrana: mogle suse videti frizijske krave rasute po pašnjacima, ili polja sa zlatnom strnjikom,ogoljena i požnjevena, sa svojim blagom povezanim u otkose; naša stranaje, međutim, delovala tajanstvenije, praiskonskije, jer je šuma skrivalakuću, od koje se video samo stari krov s crepljikama od škriljca kakoizviruje iznad krošnji drveća. Podigla sam glavu, održavajući se na vodi, iosvrnula se okolo. Sad kad je rukavac zašao dublje u kopno, a drveće sejoš gušće zbilo oko njegovih obala, mogla sam da primetim kako se osipa udaljini i konačno prelazi u potok, koji je tajanstveno zavijao gubeći se ušumi. Okrenula sam se na drugu stranu, gde je rukavac široko zjapio kaušću i gde su, na magličastoplavom horizontu, jedrilice i čamci jezdili ivrludali tamo-amo, ali nisu zalazili u naš mali rukavac.

– Zar ovo nije raj? – doviknuh Flori koja izroni blizu mene.– Strava je! – odazva se, i mogla sam da primetim da stvarno tako misli.

– Baš si pametno izabrala ovo mesto, mama.Uprkos ledenoj vodi, sijala sam od zadovoljstva. Zaranjale smo i plivale

do peščanog dna, pokušavajući da izvedemo stoj na rukama i dohvatimoškoljke, izranjajući zatim u oblaku kapljica pod sunčanim nebom bezijednog oblačka. Kada smo počele da osećamo kako nam kornvolska vodaprodire do samih kostiju, izbauljale smo, zadihane i nasmejane, nazad naobalu.

– To je bilo bogovski – dahtala sam. – Pretpostavljam da možemo ovakosvaki dan, kad plima nadođe.

– Vala baš, a onda da se izležavamo na obali dok se ne osušimo! –prućila se dole. – Joj. Bocka me.

– Nije ovo Mediteran, Flora – odvratih, pokušavajući da se osušimoskudnim peškirićem koji je ponela, gledajući nju kako drhti od hladnoće. –

133

Gde je tvoj peškir?Stresla se. – Ponela sam samo jedan.– Oh, Flora! – bacih joj peškir. – Hajde. – Podigoh svoju odeću. – Da se

vratimo u kuću i osušimo, pa se možeš vratiti ovamo kasnije.Ona ustade, preko volje, sada se već tresući od hladnoće, i nas dve,

privijajući odeću čvrsto uza se, krenusmo da se probijamo šumskimlavirintom, prateći stazicu.

– Taj peškir je beskoristan, Flora – korila sam je, gledajući njena belaramena kako se tresu ispred mene. – Obična krpa. Zašto nisi ponela našepeškire za plažu?

– Nisam mogla da ih nađem – odgovori, cvokoćući zubima.– Nisi ni tražila, hoćeš reći. Nalaze se u poslednjoj fioci u mojoj sobi,

zajedno s mojim novim kupaćim kostimom. Ovaj je iz praistorije.– Izvini. Pa, možemo da se vratimo u kuću i uzmemo ih. Da se trkamo,

može?Iscerih se. – Može.Ona stade i spusti se u polučučanj. – Tri, četiri, pozor... oh, varaš!Ali ja sam već zaždila. Znajući da moja ćerka od nepunih trinaest veruje

da može da me pobedi, dala sam se u trk pre nje. Flora, vrišteći ozlojeđenoiza mene, dovikujući da nije rekla „sad“ i da nije bila spremna, sustizala meje bez obzira na sve. Čula sam kako trupće iza mene. Nikad me do sada,međutim, nije pobedila, pomislih, dok me obuzimala panika. Proletele smopored baštenske kućice i preko travnjaka, podvriskujući i smejući se,gurajući jedna drugu, trčeći poravnate sve do kuće, i taman kad zamakosmoiza ugla, larmajući na sav glas i jureći ka vratima – iznenada se ukopasmo umestu, proklizavajući. Flora nalete na mene, gotovo me oborivši, i nas dvese zagrlismo, gutajući vazduh i šišteći, smirujući se, dok smo zurileužasnute. Jer tamo, na suncu, na ispucaloj, mahovinom obrasloj kamenojterasi, za stolom od kovanog gvožđa, ispijajući bokal pima,22 sedeli su Met,Adam i jedna devojka skoro nezemaljske lepote. Zinula sam.

– Heej – stade Adam da oteže, merkajući me od glave do pete. – Vidi tinju. Koga to izigravaš, Ani? Ledi Godivu?23

Bacila sam pogled na svoj beli kostim, koji je, budući da je bio star itanak, a pri tom i mokar, postao potpuno proziran, tako da sam, s tamnom

134

mrljom između nogu i naježenim ružičastim bradavicama, izgledala kaopotpuno gola. Užasnuta, zgrabila sam peškirić iz Florinih ruku i pokušala dase pokrijem, bez uspeha.

– Adame!– Hrabro, Ani, u tvojim godinama, zar ne misliš? – upita zamišljeno. Ali,

u stvari, rekao bih da si je prilično dobro skinula, zar ne, Mete? Oh, ovo jeKozi, da ne zaboravim, koja je potpuno zaintrigirana tim opuštenim ménageà trois24 koji Dejvid i ti izvodite ovde. Umire od želje da sazna nešto višeo tome. Ćao, Flora, dušo, si dobro? – Zastade da bi poljubio ćerku, koja gaoduševljeno zagrli mokrim rukama.

– Tatice! – poljubi ga u obraz, smaknuvši mu bejzbol kačket s glave. –Nismo znali da dolaziš!

– Idem ja gore da se presvučem – promrmljala sam dok sam se provlačilapored njih. Met je, kako sam primetila, uviđavno skrenuo pogled. Jurnuh nazadnja vrata, pa kroz kuću do hodnika i uza stepenice, zapanjena.

Kada sam ušla u svoju sobu, trgla sam se užasnuto kad sam ugledalasvoju pojavu u ogledalu.

– Sranje! – skiknuh, instinktivno pokrivajući intimne delove rukama.Strgla sam nesrećni kostim i bacila ga besno na pod, grabeći peškir. Do

đavola. Do đavola. Kako sam mogla da se pojavim ovakva tamo predAdamom? I šta, kog đavola, on traži ovde, zaboga, a da me nije prethodnoni nazvao, zavaljen u stolici na mojoj terasi s Metom i ispijajući pim? SMetom, za ime sveta, koji sa mnom neće da ode ni na kafu. I – s njom,Koksi, ili kako god da se do đavola zvala: bože, prelepa je. Uopšte nijeonakva kakvom sam je zamišljala, tako je... tako nepristojno mlada, i bezijedne bore, vitka i... smiri se, Ani, smiri se. Uhvatila sam se za rubormarića da ne padnem, teško dišući. Čvrsto zažmurih.

Kada sam ponovo otvorila oči, osmotrila sam svoj odraz u ogledalu.Moje crne oči izgledale su izbečeno i uplašeno na bledom licu. Srce mi jetuklo kao ludo. Nije ni čudo, pomislih mračno. Nikad ranije nisam bila uovakvoj situaciji, zar ne? Nikad u ovakvim okolnostima. Jer za sve tenesrećne godine koje sam provela s Adamom, za sve godine slomljenogsrca, propalih snova i izneverenih obećanja, premda sam znala za drugežene, nikad ga nisam videla s nekom od njih. Nikad ga nisam videla kako

135

sedi pored jedne od njih, uživo, kako sede kao par, kao sad dole. Progutalasam s mukom, svesna da mi se dlanovi sklopljeni oko ivice nameštajaznoje, svesna šta još uvek može da mi uradi.

Smiri se, Ani, promrmljala sam sebi ponovo. Samo polako. Obuci se isiđi dole. Polako.

Nekoliko trenutaka kasnije izašla sam nazad na terasu ležerno brišućikosu peškirom, u lanenoj košulji i svilenim pantalonama, pokušavajući dase zrelošću i stilom suprotstavim njenoj mladalačkoj lepoti. Bože, koliko ligodina ima, pomislih dok mi se smešila. Devetnaest? Dvadeset? Nijeizgledala mnogo starije od Flore, s dugom plavom kosom i beskrajno dugimnogama koje su izvirivale iz sićušnog iskrzanog teksas šortsa. Izgledala jekao jedna duga, vitka erogena zona posađena na stolicu, prema kojoj sumoje male erogene zone – one koje sam onako bestidno pokazalaokupljenom društvu pre manje od dva minuta – izgledale jadno. Dubokosam udahnula kad mi je Met izvukao stolicu da sednem.

– Hvala.Nasmešila sam se i okrenula ka svom bivšem mužu sa, kako sam se

nadala, živahnim samopouzdanjem. – Adame, trebalo je da me upozoriš.Nisam znala da dolaziš. Napunila bih frižider. Ubacila bih koktele uflašicama, ili šta god da vi mladi pijete ovih dana.

Nacerio se dobrodušno. – Nisam znao na kom si broju. Imao sam samotvoju adresu, a mobilni ti je bio isključen, pa smo Kozi i ja pomislili dabanemo. Nisam imao pojma da si tako blizu. Mi smo bukvalno na nekihpola sata odavde, zar ne, medena?

Okrenuo se k medenoj, onako zavaljen u stolici, u vrećastim pantalonamas džepovima i beloj majici, i pružio pocrnelu ruku da primi njenu sićušnu.Izgledao je predivno, kao i uvek. Oboje su izgledali predivno. Bili supredivan par.

– Hvala – promrmljala sam kad mi je Met nasuo piće iz bokala.– A kada sam potražio ovo mesto na karti, pomislio sam, pa, hej, tako je

blizu. Znam šta ćemo, povešćemo Floru da prespava kod nas. Izvešćemo jena kari, ili tako nešto. Bi li volela to, dušice? – Okrenuo se i pogledao je.

– Oh, mama, mogu li? – Flora, sklupčana u travi između Adamovih iKozinih stopala, podiže pogled. Primetila sam da se igra resom na Kozinoj

136

torbici od antilopa.– Naravno – nasmeših se. – Ali ne zaboravi da sutra uveče idemo na

roštilj kod Kler. Možda ne bi bilo loše da se vratiš na vreme za to. Da vidišsvu rodbinu.

– Oh, dovešću je, ne brini – reče Adam. Cerio se. – Čujem da ideš naroštilj s Metom? – trgnu glavom i namignu. – Met mi je vrlo ljubaznopokazao tvoj bife i objasnio kako stoje stvari u vašem domaćinstvu.Egzotično, moram priznati – stade da mrda obrvama.

– Mislim da ti je jasno da te tvoj muž zafrkava – reče Met opušteno. –Svakako da sam objasnio naš dogovor, ali ne sećam se da sam pominjaobilo kakvu egzotiku.

– Oh, ne brini – odgovorih, kako sam se nadala, jednako opušteno. –Adam obožava da me zafrkava. To mu je specijalnost. I on je moj bivšimuž, kad smo kod toga.

– Samo sudeći po jednom parčetu papira – reče Adam brzo.– Pravno i obavezujuće parče papira – uzvratih. Onda se setih Flore.

Nećemo se svađati. – I tako – nastavih veselo – blizu ste. To je lepo.– Ne kao ovo – reče, osvrćući se okolo sa zavidljivim izrazom divljenja.

– Stvarno si se dočekala na noge ovde, Ani. Razumem zašto nisi htela daodustaneš od kuće, premda sam iznenađen da dobri doktor odobravaovakav dogovor. Kozi je bila prilično zapanjena time, zar ne, dušo?

Okrenu s k njoj, i ona zabaci kosu, spremajući se da progovori. Nije jošprozborila ni reč.

– Pa, samo sam mis’ila da je baš smešno, smešno, to je sve. Mis’ila samda je baš, baš čudno, ono, kao, sve troje ste na gomili! – zakikotala se, i jasamo što ne padoh na kolena od radosti. O, hvala ti, bože, hvala ti. Stvarnoužasan glas. Užasan! Piskavo, unjkavo, liverpulsko prenemaganje od kojegbi se čak i Sila25 zagrcnula.

– Tvoja majka iznajmljuje kuću ovde dole, čini mi se? – upitah, namernoignorišući njenu poslednju opasku, ali želeći da čujem još malo tog njenogspektakularnog izgovora. Rado nam je udovoljila, čak i previše,zabavljajući nas pričom o prednostima i manama iznajmljivanja kuće u VestKauntiju, i sve to monologom u visokom sopranu.

– ... da, i s jedne strane, baaaš je lepo biti u poznatoj kući pored mora,

137

ono, kao, ali je smor jer nikad ne ideš preko grane s ortacima... znate,Sotigrando i Ibita26 i te fore, jer onda izgubiš mesto u ekipi. Ali baaaš jedobro što smo velika porodica. I’am dosta braće i sestara, znate, pa uvekima neko ko može da uleti.

Adam se bludno zasmejulji: – Ja bih ti uvek uleteo, dušo.– To je baaaš lepo, i ono, kao, znate, ako je lepo vreme zašto ići preko

grane? Samo pokvarite stomak i jurcate na sve strane, i te fore. NašegGerija je uvatila užasna sraćka u Gozou, jadničak... pa što onda da neostanete ovde i jedete pastu i...

Sjajno. Sjajno. Zavalila sam se, naslađujući se, nadajući se da svakiužasni decibel uništava njen seksipil, iako je, moram priznati, delovalo kaoda to uopšte ne odbija Adama i Meta; upijali su svaku reč koja bi sišla snjenih oteklih usana.

Konačno, međutim, nakon još jednog podužeg poglavlja pod nazivom„Kako svaaa moja mila braća i sestre vole da pecaju u kamenitimplićaaacima, i kako ja još uvek volim to s njima da radim“, ona se umori izaćuta.

Pročistila sam grlo. – Pa, Flora – okrenuh se k svojoj ćerki – ako te tatavodi da prespavaš, možda bi bilo dobro da odeš i spakuješ se?

– U redu. Oh, Kozi, hoćeš da vidiš moju sobu? Pogled na more je baškul.

– O, da, baaaš bih volela. Hvala ti, Flora!Poskočila je sa stolice u svom teksas šortsiću i pošla za Florom u kuću.

Njih dve su u svakom pogledu izgledale kao dve školarice. Adam čak pružiruku i šljepnu je posesivno po maloj, čvrstoj zadnjici, cereći se ponosnodok su njih dve zamicale unutra.

Međutim, bolelo me je što vidim da se tako dobro slažu, Flora i Kozi.Primetila sam kako je Flori milo što je u društvu te visoke starije devojke,kao što to obično biva s devojčicama, i da je Adam govorio istinu kada jerekao da Flora misli kako je ona sjajna. I bez sumnje jeste bila. Nesumnjam da je bila ljubazna i fina prema Flori, a ja se samo ponašam kaosnobovska krava, jer je s Adamom. Teško sam disala. Koliko bi samo gorebilo, rekoh sebi strogo, da je gospođa mojih godina a da je Flora obožava?Da želi da joj pokaže sobu? Zar se ne bi to bilo još mnogo grđe?

138

– Ani?Prenula sam se, shvativši da se Adam meni obraća. Takođe sam postala

svesna da sam krvnički stiskala naslone za ruke na stolici od kovanoggvožđa i da me šake bole.

– Rekoh, gde je dobri doktor? Zar nas neće počastvovati svojimprisustvom ovog popodneva?

– O, ne, neće još neko vreme, zapravo. Ima neki problem na poslu –rekoh, bez razmišljanja.

– Zar? Nije opet pogrešno postavio dijagnozu, nadam se? – Nasmeja se iokrenu k Metu. – Dejvid je imao jednu nesrećnu epizodu prošle godinekada je jednom mom ortaku rekao da boluje od herpesa, a ovaj je u stvariimao impetigo. Utrljao mu je ogromne količine steroidne kreme na delikatnedelove bez ikakve potrebe, i moj ortak, razumljivo, nije bio presrećan zbogtoga. To nije preterano pomoglo ni njegovom braku. Njegova žena nikadnije zaista poverovala da nije zaradio gonoreju sa strane – nacerio se. –Mada, mislim da je Dejvid od tada naučio da se pazi. Sve „ne znam šta imje“ slučajeve šalje u Harli strit po mišljenje drugog lekara, zar nije tako,Ani?

Zurila sam užasnuta. – Naravno da nije! – planuh konačno. Osetila samkako crvenim kao rotkva. – Impetigo i herpes su zapravo neverovatnoslični, i radi se o tome da on prosto ima previše posla trenutno da bi tektako skoknuo na odmor. Ima previše pacijenata!

Bože, došlo mi je da se šutnem u guzicu. Adam je uvek tražio slabutačku, spreman da udari. Kako glupo s moje strane!

– Ah, popularan čovek – reče s podrugljivim osmehom. – Mora da semnogo trudi oko pacijenata. Moram poslati Kozi kod njega da je pogleda.Ima jedan interesantan mali mladež koji želi da ukloni – podiže ruku ipokaza – baš ovde. Tik ispod leve dojke. Misliš da će on moći da izađe nakraj s tim?

– Sa zadovoljstvom će se time pozabaviti – stadoh da predem, nadajućise da će mu skalpel skliznuti i da će umesto toga obaviti jednumastektomiju.

U tom trenutku Kozi se pojavi na terasi s Florom, držeći je za ruku,smejući se, iako je Flora brzo povukla svoju kad me je videla. Ja skrenuh

139

pogled, želeći da nije to učinila. Deca nisu u stanju da paze na takve finese,i Adam i Met su to primetili.

– I tako – rekoh živahno, ustajući. – Jesi li se spakovala, Flora?– Jesam. – Naceri se i podiže ranac s cvetnim motivima. – I da, pre nego

što pitaš, ponela sam četkicu i sve ostalo.Gledala me je, dajući mi do znanja da je ponela svoju lektiru i mast za

ekcem i tri plišana medvedića s kojima mora da spava, i komadić starogćebenceta koje uvija oko prsta i ogrlicu koju je dobila na rođenju. Ipak samse brinula za nju, gledajući je kako veselo zabacuje ranac na leđa. Premdase držala hrabro, nije joj bilo tako lako. Najviše što je mogla da izdrži jesteda prespava jednu noć kod oca – nigde drugde – ali čak i tada, samo akodobro stisne petlju.

A u pitanju je bila nepoznata kuća, pomislih odjednom nervozno dok samje pratila do Adamovih kola. Ne njegov stan u Londonu. Gde će da spava?Hoće li njena soba biti kilometrima udaljena od njegove?

Iza Florinih leđa razmenih brz pogled s Adamom. Pogledom je rekao sve.Ne, u redu je, staviću je u sobu pored moje, i ne, naravno da neću otići ukrevet dok ona ne zaspi. Opusti se. On zna. Naravno da zna. On je njentata. Zahvalih mu pogledom dok smo zamicali iza ugla ka prilazu ispredkuće.

– Ćao, mama! – Zagrlila me je veselo i otrčala preko šljunka do crnogdžip kabrioleta.

– Kul. Nova kola, tata?– Pa, iznajmljena, zapravo. Samo za odmor.Ali dok su Adam i Kozi sedali napred, ona iznenada jurnu nazad k meni.

– Kaži – promrmlja brzo dok sam je ponovo grlila za rastanak. – Poželi milaku noć, brzo.

– Mnogo te volim, volim te hiljadu puta, volim te milion puta – mrmljalasam.

– Volim te do neba – ona zagrca.– I do dna okeana – uzvratih. Zagrlih je jako, i ona se potom, nakon što

mi je uzvratila zagrljaj, okrenu se i pobeže.Obgrlih se čvrsto rukama. Adam i Kozi uđoše u kola i Adam upali motor.

Zaturirao ga je razmetljivo nekoliko puta i, svu me zasu šljunak dok sam im

140

mahala sa širokim, usiljenim osmehom na licu.Stajala sam tamo za trenutak, na praznom prilazu, trepćući u oblaku

prašine koji su ostavili za sobom, pa se okrenuh da se vratim u kuću.Odjednom me uhvati jeza.

Kad sam zamakla iza ugla i pošla ka terasi, iznenadilo me je što vidim daMet još sedi tamo. Nije, kao što bih od njega očekivala, odjurio nazad usvoj kabinet i zaključao vrata. Kada me je pogledao, uputio mi je prvinagoveštaj prijateljskog osmeha koji sam ugledala otkako sam ga upoznala,i prineo je bokal pima mojoj čaši. Upitno je izvio obrvu.

– Može piće?

141

O11.

klevala sam. Ono što sam stvarno želela da uradim jeste da odem usvoju sobu, bacim se na krevet i zavijam, ali zapravo bi mi prijalo

piće. Sedoh.– Hvala.Nasuo mi je piće i neko vreme smo sedeli u tišini. Dnevna žega je

popustila i sunce je bilo nisko na nebu iznad zaliva i iza šume. Toliko niskoda sam mogla da stavim naočare za sunce a da on ništa ne posumnja.

– Vraćam se za sekund.Odskakutala sam kroz staklena vrata do dnevne sobe i iskopala ih iz

tašne drhtavom rukom. Onda sam se vratila i razdragano se nasmešila.Imala sam osećaj da će pitati o Adamu.

– I, kako napreduje teza? – rekoh brzo dok sam sedala.Nasmešio se. – Više je knjiga, zapravo. Počelo je kao teza, ali je prilično

naraslo.– Oh, knjiga! Tako. Znači, oboje smo pisci. Imaš li izdavača? Agenta?– Izdavača da, ali nemam agenta, jer to nije takva knjiga. To je

akademski rad. Izaći će kao publikacija Bostonskog univerziteta.– Ah. Naslov? – upitah veselo, iako me nije ni najmanje interesovalo.

Ruke su mi se još tresle, primetila sam dok sam podizala čašu. Samonastavi s neobaveznim ćaskanjem, Ani, sruči piće pa idi da prilegneš.

– Zove se Moli je poludela.Podigoh pogled. – Samo se šalim. Ne, nema zvučan naziv. U osnovi, radi

se o zbirci eseja u kojima se razmatra klinička psihoza paranoičnog uma.– Oh, bože. – Potegnuh skrušeno iz čaše.On se nasmeši. – A tvoja?– Oh, ovaj, Ljubav do kraja, trenutno. Ali to je, kako da kažem, radni

naslov. – Klimnuh glavom. – Možda ga promenim.– Ah, ljubić.Pogledah ga oštro. Je l’ se on to meni podsmeva? – Pa, između ostalog –

rekoh nabusito, ispravljajući se. – Ima tu i... znaš, misterije i intriga, malopatnje i strasti i, hmm, crnog humora, i tako tih stvari. Kolutala sam očima.

142

– Nije baš intelektualno štivo, kao tvoje, naravno, ali nadam se da nije nipreviše, pa...

– Kičasto?– Bože, nadam se da ne. Mada će verovatno biti.– Sumnjam.Začkiljila sam u njega spram sunca, razmišljajući kako je odjednom

neobično fin prema meni. Takođe mi je palo na pamet da je, zapravo,možda čak i privlačan, bar na taj indijanski način, samo kad mu kosa ne bibila toliko duga i divlja i kad bi se ponekad očešljao. Oh, i kad bi prestaoda nosi taj užasni stari ribarski džemper. Oči su mu bile plave poput mora.

– Je li autobiografski roman?– Hmm? Bože, ne, samo izmišljam – nasmejah se teatralno. – Bože, kad

bih napisala nešto autobiografski, to bi bilo o meni i Adamu, i to u višetomova. Bilo bi duže od Rata i mira, s čvrstim naglaskom na ovom prvom.Na kraju bih verovatno isekla vene. – Otpih dobar gutljaj. Zagledah semračno u dno čaše. Nastupi tišina.

– A je li to prvi put da si ga videla s drugom? Mislim – cimnu glavomelokventno – s tom radodajkom?

Pitala sam se da li je to bilo pomalo neučtivo s njegove strane? Onda sambrzo odlučila da nije. Nacerila sam se, zahvalna na podršci.

– Da, zapravo jeste. – Uspravih se malo i zabacih kosu. – Ali... u redu je.Dobro je. – Klimnuh glavom odlučno. – Sad sam i to pregrmela, i dobro seosećam. Jedna prepreka manje.

– I za njega. Hoću reći, pretpostavljam da te je video s Dejvidom?– O, da, nekoliko puta, ali to nije isto.– Stvarno? Ali ti se udaješ?Nasmejala sam se. – Da, ali uveravam te da to nimalo ne utiče na

Adama. Ne bi ni trepnuo čak i kad bih se skinula gola i kresnula se prednjim. – Vrtela sam led u čaši. – Verovatno bi se pridružio.

– To nije ono što sam ja zapazio.Prostrelila sam ga pogledom. – Šta hoćeš time da kažeš?On prebaci težinu na drugu stranu i prekrsti noge. – Ani, iz iskustva znam

da sredovečni muškarci paradiraju sa svojim izuzetno mladim devojkamapred svojim bivšim ženama s razlogom. Danas nije morao da je povede sa

143

sobom, zar ne? Mogao je sâm da dođe po Floru?– Da, pretpostavljam, ali...– I te njegove uvredljive opaske o tvom vereniku: ne bi se trudio da ga

ocrni osim ako nije ljubomoran ili nesrećan, veruj mi. Trebalo bi da mu jelaknulo što si našla nekoga, što više ne mora da te ima na savesti i što seoslobodio krivice, ali on meni ne deluje kao blaženo srećan muškarac.

Zurila sam u njega s napetom pažnjom. Iznenada prasnuh u smeh. –Gluposti. Adama boli ona stvar za mene. U bilo kom realnom smislu. O,sviđa se njemu ideja srećne porodice i radije bi živeo sa svojom ženom idetetom, i tužan je zbog raskida i sve to, ali to je jedini razlog zbog kojeg biželeo da mu se vratim. Odavno je on prestao da me voli.

Met zavrte glavom. – Ljudi se ne trude da povrede jedni druge osim akoim nije stalo.

Posmatrala sam ga, opušteno zavaljenog u stolici, kako žmirka zamišljenopreko mog ramena u zalazak sunca, držeći čašu u rukama.

– To znaš iz iskustva.Klimnu glavom. – Naravno.– Kao psihijatar.– Pa, ne samo to. Znam i iz životnog iskustva.– Ah, da, i iz života. – Skinula sam naočare, da ga bolje osmotrim. –

Koji, ako je verovati mojoj sestri, nije bio tako lagan. Ne toliko različit odmog. Bilo je nekoliko žrtava tu i tamo, čini mi se. Žena i dete?

Nasmešio se. – Ah, da, tvoja sestra. Veoma se razlikuje od tebe, akosmem da primetim. Veoma... direktna dama. Otvorena. Drži sve podkontrolom.

Pa, tu je baš pogodio, ali – šta, zar ja nisam takva?– I oni su ovde, čini mi se? – nastavih odlučno. Da, otvorena sam i držim

stvari pod kontrolom. – Tvoja porodica? – bila sam odlučna u nameri da janastavim da upravljam razgovorom. Da mu pokažem da me nije lakoodvratiti s teme.

– Jesu. – Priznade. – U Kembridžu.– A, tako...– Moja žena i ja smo rastavljeni – prekide me kratko. – Siguran sam da ti

je Kler rekla. – Posmatrao me je mirno preko ruba čaše. – I Tod, moj sin,

144

živi s njom. I s njenim dečkom, engleskim psihijatrom po imenu VolterFridman. On radi u ovdašnjoj Univerzitetskoj bolnici. – Rekavši to, oniskapi piće.

Posmatrala sam ga. Dobro. To je, dakle, bolelo.– Ona... ostavila te je? – Užasno, ali želela sam da znam.Zagledao se u preostali led u čaši. Stao da ga vrti. Onda je podigao

pogled. Zaustio je da kaže nešto, ali se predomislio.Zavrtela sam glavom. – Izvini, nije trebalo...– Trebalo je da Volter Fridman i ja obavimo razmenu profesure, znaš na

šta mislim?– Mislim da znam.– Plan je bio da ja odem u Kembridž na šest nedelja i radim zajedno s

njim, da vidim kako funkcioniše njegovo odeljenje i kako ga on vodi, štosam i ispoštovao, i da onda on dođe na Harvard da radi zajedno sa mnom,što je i on ispoštovao. Osim što je, tu je već dosta odstupio od zadatogscenarija, kada je otišao kući, poveo i moju ženu sa sobom. – Nasmešio sekiselo. – To nije bio deo dogovora. I ne, pre nego što me uopšte pitaš,nisam bio u iskušenju da odvedem njegovu ženu zauzvrat, iako bi to bilopošteno. Njena sklonost ka malim lajavim psima i pozamašna zadnjica nisubili po mom ukusu.

– Oh, koji užas!– Šta, njeno dupe?– Ne! To za tvoju ženu.– Ah.– I ona je povela tvog sina sa sobom?Obori pogled. Beše mi jasno da nije bio u stanju odmah da progovori. –

Da. Odvela je i Toda. – Videla sam kako izgubljeno pilji u čašu. Prenuo se.– Nije mnogo stariji od tvoje Flore, koja je zapravo sjajno dete, kad smokod toga.

– Flora? – sinuh od zadovoljstva. Znala sam da želi da promeni temu, aliizabrao je dobru. – Da, odrasta polako. Postepeno. Nije joj bilo lako unekim trenucima. Znaš: Adam i ja... razvod. Ne možeš ih uvek zaštititi...

– Oh, naravno – klimnu on glavom. – Niti treba da pokušavaš. Nepotpuno.

145

– Ali dolazi polako na svoje. I Dejvid je mnogo pomogao. Samo... takoje nervozna, uplašena.

– Naravno da jeste; posmatrao sam je. Ima nekih sklonosti ka opsesivno-kompulsivnom ponašanju, ali to je razumljivo.

– Šta? – prostrelih ga pogledom. – Kompulsivno šta?– Opsesivno. Ali, hej, samo u blažem obliku. Ništa strašno. I većina dece

ga ima u nekom blagom obliku; posle to prerastu. Znaš, kad vidiš gomiludece koja neće da pređu preko pukotina na pločniku, ili moraju da jeduhranu tačno određenim redom: grašak, šargarepa, piletina. Pa, Flora neće dapodigne nešto što je ispustila dok ne izbroji do deset. I mora da kucnekašikom tri puta po činiji pre nego što krene da jede pahuljice. Video samje.

Zurila sam. – Da, potpuno si u pravu. Radi obe stvari. I još neke. – Bože,već je sve to primetio.

Nasmešio se videvši strepnju na mom licu. – U redu je, opusti se. Verujmi, prerašće to.

– Hoće li? – počeh da paničim. – Ne mora da znači. Mislim... bože,pogledaj mene. Ne mogu da sednem da jedem dok u sebi ne očitam molitvuna latinskom koju sam naučila u školi, a ni dan-danas ne mogu da legnem ukrevet koji nije moj ako ne stoji u samom ćošku sobe sa zidovima s obestrane. To je izluđivalo Adama, a Flora je sad ista takva, vrti se kao čigrapre nego što legne u krevet i pomoli se. Čudakinje smo, obe, Flora i ja –zaključih tužno.

– Mušičave ste – reče. – Niste čudakinje. Veruj mi, video sam dostatakvih, a to, gospo, sigurno niste.

– I užasno sam impulsivna – nastavih, cugajući pims, dok me je mračnoraspoloženje sve više i više oduzimalo – što Dejvid prosto ne može darazume. On je tako organizovan. Tako staložen. A mene samo ponese... neznam... neki čudan impuls. Radim razne stvari, kao...

– Baciš svu odeću?Prepala sam se. – Da. Upravo to! Takve stvari, ili s onom glupom

perionicom, ili...– Odeća ti je u ormanu, kad je već pomenusmo.Trepnuh zapanjeno. – U kom ormanu?

146

– Onom u praznoj sobi. Našao sam je u kanti za đubre na tvom spratu iizvadio je. Pomislio sam da bi kasnije mogla zažaliti.

– Oh! – Zurila sam. – O, pa hvala ti. Tražila sam je, zapravo, alipretpostavila sam da su došli đubretari i... hvala ti. – Osmotrila sam ga zatrenutak. Bacih pogled na mornarskoplavu košulju i svilene pantalone. – Ustvari, mrzim svu ovu novu odeću – priznadoh, cimajući jogunastogrudnjak. – Tako je konzervativna. Osećam se kao čuvar zatvora.

– Tako i izgledaš.Zakikotala sam se. – Hvala.Atmosfera se zaista primetno poboljšala. Da li je u pitanju bilo piće ili

samo činjenica da su nam se vilični mišići opustili od priče, to ne znam, alikada je krenuo da mi dopuni čašu, nisam pokušala da ga odbijem. Pomislilasam koliko se bolje osećam u odnosu na pre nekih sat vremena, ili dva, ikoliko je ovo bilo prijatnije od ridanja u krevetu. Bio je prilično veselo iprijatno društvo nakon što smo srušili neke barijere, i njegove oštre crte sumalo smekšale na magličastom večernjem svetlu. Ili to, ili je moj vid biomagličast. Još uvek je, međutim, bilo nečeg odbojnog u vezi s njim,zaključila sam dok sam se igrala talogom od mente u svojoj čaši. Umeo jenekako da se distancira, tako da je čovek mogao da mu priđe samo doodređene tačke. Podigoh pogled.

– I, kada ćeš videti sina? – upitah, iznenada skupivši hrabrost. – Mislim,on dolazi ovamo?

Ćutao je koji trenutak. – Da – reče oprezno. – Za koji dan.– Oh! Sjajno. To će biti lepo. Lepo društvo za Floru. Mislim... pod

pretpostavkom da se slažeš – dodadoh brzo. – Nas dve bismo svakakomogle da odemo u bungalov, možda, ili...

– Zaboravi na bungalov – preseče me. – Ne smetate mi ni najmanje.Trgnuh se zbog nečega u njegovom glasu. Čak se i prepadoh. – Dobro. –

Nasmeših se.Svaki put kad bih pomenula njegovog sina on je menjao temu, ali piće i

čista ljubopitljivost nateraše me da istrajem. – Dakle, hoće li ga majkadovesti? Mislim, kako će doći dovde?

– Da. Majka će ga dovesti u Bodmin. Kod njegove rođake.– Ima rođaku u Bodminu?

147

– Ona je moja sestra od tetke, zapravo. Luiz je udata za jednog Engleza,lekara opšte prakse. Tom je bio prijatelj pokojnog muža tvoje Gertrude.Tako smo, pre dve godine, upoznali Gertrudu. Moja porodica i ja smo otišliu posetu kod Toma i Luiz dok smo živeli u Kembridžu.

– Oh, da, naravno. Sad se sećam, Gertruda mi je pričala. – Čekala sam.Nije nastavio priču. – I... ostaće tamo u Bodminu? Tvoj sin? Ili ovde?

Oklevao je. – Medelejn, njegova majka, planira da on ostane tamo.Nedelju dana. Luiz ima tri dečaka, znaš. Ali otići ću tamo da ga pokupimčim ga ona ostavi.

Bila sam zbunjena. – Ali zašto? Zašto ne dođe pravo ovamo?– Jer mu nije dozvoljeno. Meni nije dozvoljeno da ga viđam.– Zašto ne, zaboga?– Jer smo morali da se sudimo oko Toda. Medelejn je dobila puno

starateljstvo.– Puno starateljstvo? Bože, koji užas. Ali pretpostavljam da možeš da ga

viđaš povremeno? Mislim...– Ne. Ne smem da mu priđem.Bašta je odjednom delovala veoma mirno. Veoma tiho. Prođe me jeza.– Ali zašto? Mislim... zašto te ne puštaju da ga viđaš? Uopšte?– Zato što Medelejn ima ožiljak pri dnu vrata. Njega sam joj, navodno, ja

naneo kada sam je napao komadom stakla.Pozlilo mi je. – Ti si... je napao? – upitah, zgrožena.– Rekao sam, navodno. Naravno da nisam. To se desilo one večeri kad

mi je Medelejn konačno rekla za nju i Voltera. Bili smo kod kuće, uMarblhedu. Bilo je kasno, oko jedanaest, i Tod je spavao gore u sobi. Onaje sedela preko puta mene na našem tremu koji gleda na more. Kao iobično, pili smo brendi posle večere. Uopšte nije bilo ničeg neobičnog tevečeri. – Začkiljio je u daljinu. Nastavio tihim glasom.

– Mogu i sad da je zamislim, posađenu na tom cicanom kanabeu, slaktovima na kolenima, hotimično sklopljenih šaka, kako mi se obraća tihimglasom, čak smireno... kako sedi tamo na mesečini i izlaže mi svojeplanove. Kako mi slama srce. Nisam mogao da verujem šta mi govori. Davoli drugog čoveka, da planira da živi s njim u Engleskoj. Da me ostavlja.Kad mi je rekla da planira da odvede i mog sina, lupio sam šakom o sto

148

koji je stajao između nas dvoje i slomio staklo. Veliki komad stakla jepoleteo i pogodio Medelejn u vrat. Gadno ju je posekao. Bilo je krvi na svestrane i ona je vrištala dok joj je krv tekla niz grlo i grudi, natapajući belusvilenu košulju. Bila je sva krvava i ja sam pokušavao da joj pomognemkad je Tod doleteo trčeći niza stepenice u svojoj pidžami. Medelejn jehisterično vrištala i plakala, odgurujući me od sebe i upirući drhtavimprstom u mene.

– Bože! I on joj je poverovao? – upitah šapatom.On slegnu ramenima. – Mama mu je bila sva krvava. U tom trenutku,

mislim da verovatno jeste, jer je tako delovalo, ali ne i sada. Sada zna. Alinije stvar u tome u šta Tod veruje. Sud podržava nju, vidiš.

– Odmah je otišla na sud?– O, naravno. Da dobije nalog. I kada se popela tamo i stala za pult za

svedoke, s vratom još uvek modrim i u zavojima, i člancima takođe sposekotinama od krhotina, onako sićušna i nejaka, i kada je drhtavimglasom ispričala sudiji kako sam je napao i kako je ona ispružila ruke da sezaštiti i da su joj ruke tom prilikom bile isečene... Bože, nema ko nijezaplakao u sudnici. Bila je uverljiva. Odglumila je za Oskara. I morala je.Morala je tako prljavo da se bori jer je bila svesna da je rasturila srećnuporodicu, bila je svesna da je preljubnica. Ona je bila ta koja odlazi, ide zaEnglesku, ispisuje sina iz škole, a morala je da radi puno radno vreme, doksam ja, koji sam odsustvovao s Harvarda i pisao ovu knjigu, mogao lako dase brinem o Todu. Da mu ne poremetim život. Okolnosti su bile protiv nje,i ona je morala da se posluži svim mogućim trikovima da bi navela sudijuda presudi u njenu korist. I bogami, to je i uradila.

– Ali to sigurno nije bilo dovoljno? Mislim... dobro, posvađali ste se, tise je povredio, navodno, ali nisi povredio Toda. Tako da, to sigurno...

– Kada je Todu bilo četiri meseca, stavio sam ga na prostirku zaprepovijanje na sto u našem stanu u Bostonu da mu promenim pelene.Medelejn je bila na poslu. Ostavio sam ga samog, krajnje glupo, da bih sdrugog kraja sobe dohvatio vlažne maramice, nekih – oh – dve sekunde, ion se pomerio. Pao je na kuhinjski pod. Delovao je nepovređeno, ali ja samse uplašio i odveo ga u bolnicu za svaki slučaj. Kako se ispostavilo,zaradio je manju frakturu. Svi lekari su stvarno pokazali saosećanje i

149

razumevanje i rekli da to svakome može da se desi, ali bez obzira na sve,zavedu te u evidenciju kao nesavesnog roditelja.

– Nije valjda!– O, da, svakako. Što je, zapravo, dobra stvar. Ne bi verovala koliko se

„nezgoda“ desi u kojima bebe umiru nakon još jedne, one prekomerne. Ne,u pitanju je dobra procedura. Uglavnom, Medelejn je rekla sudu da sam ganamerno ispustio. Rekla je da sam joj to kasnije priznao.

Zurila sam u njega, užasnuta. – Da ne poveruješ!Slegnu ramenima. – Ne znam. Da, s jedne strane, ali u tom trenutku... nije

mi bilo toliko teško da poverujem. Šta bi ti sve učinila da sačuvaš svojedete, Ani? Šta bi učinila da se radi o Flori? Kada bi Adam želeo da jeodvede? Medelejn je bila očajna. Nije htela da odustane od svog čoveka, anije htela ni da ostavi dete. – Zastade. – Ali uvek postoji granica. I ja sambio taj koji je ustuknuo.

– Šta hoćeš da kažeš?– Želela je da Tod svedoči. Navela bi ga da kaže kako je video da je

napadam kad je sišao dole.– Oh, pa ne bi valjda to uradila!Slegnu ramenima. – Možda i ne bi. Ali on je tada već bio prešao da živi

kod nje za stalno, ne zaboravi. I pretpostavljam da je pričala s njim o tomekako više nikada neće videti mamicu ako sud presudi u moju korist, o tomekako će biti u Engleskoj i kako će biti toliko udaljeni jedno od drugog... neznam, Ani. Tada mu je bilo samo jedanaest. Bio je uplašen. Prestravljen,verovatno. I ne bih ga pusti da stane za taj pult za svedoke. Nisam hteo dadozvolim da lažno svedoči, da ga obaspu gomilom pitanja, da drhti i plače.U tom trenutku sam odustao od njega. I to je bio trenutak Medelejninepobede. Popustio sam, i sudija je to shvatio kao dokaz moje krivice.

– I kada se sve to desilo?– Pre više od godinu dana.– I od tada ga nisi video?– Od tada ga nisam video. I da ti kažem nešto, Ani, ti misliš da je tebi

teško jer šalješ Floru kod Adama i zbog svih tih ženski na svake dvenedelje, ali bože, gledam vas kako šaljete to dete jedno kod drugog,razmenjujete poglede da biste bili sigurni da će mirno spavati noću i da se

150

neće plašiti u mraku, i pomislim: „Hej. To je civilizovano.“Progutala sam knedlu. Nastupi tišina.– Dakle... zato si ovde? Da vidiš Toda?– Zato sam ovde. Zar misliš da bih inače zapucao čak iz Nove Engleske

do Kornvola, koliko god ovde bilo lepo? Moja rođaka, Luiz, sredila mi jeda ostanem ovde, nakon tog susreta s Gertrudom od pre dve godine. Poslalami je adresu tvoje tetke poštom, i ja sam joj pisao, podsetivši je gde smo seupoznali, podsetivši je da je pominjala ovu kuću. Ona mi je poštom poslalaračun i ključ.

– Dakle, Medelejn nema pojma da Tod dolazi ovamo, u ovu kuću?– I ne sluti.– Ali Tod zna?– Oh, naravno. Redovno se dopisujemo preko interneta.Klimnuh glavom, potvrđujući da sam shvatila: – Želi da te vidi.Izgledao je zapanjeno. – Naravno da želi da me vidi, nedostajemo jedan

drugom kao... – ućuta. Obliza usne. – Čuj, Ani, on je moj sin. Ja samnjegov otac. Nisam ga video više od godinu dana. I nisam učinio ništa loše.Nisam učinio ništa, osim što sam čitavog njegovog života vodio računa onjemu, i o njegovoj majci. Voleo ih, štitio ih. Nisam učinio ništa čime samzaslužio da mi život bude ovako uništen.

Veoma je ubledeo. Iznenada sam shvatila zašto nosi tu masku oštrine iozbiljnosti. To je način da ranjenu dušu zaštiti držeći se na distanci od ljudi.Shvatila sam šta se krije ispod njegovog konstantno mračnog lica koje setek na trenutke razvedri. Bio je to bol. Bol koji ne može da mine i koji jetoliko dubok da ne može ni da popusti na trenutak. Zjapeća provalijaotvorila se u njegovom biću, i on je nepovratno tonuo u duboku jamu užasakoju ja nisam mogla ni izbliza da pojmim. Izgubio je ženu, zatim i dete,jednim udarcem. Posmatrao me je.

– Tod dolazi ovde u nedelju, Ani. Ali ovo ti govorim u poverenju. Nikodrugi ne zna. Osim Toma i Luiz, naravno. To je tajna. – Njegove plave očipromatrale su me s napetom pažnjom. – I moram da znam jesi li u stanju daje sačuvaš.

151

T12.

e večeri sam otišla u sobu sažaljevajući Meta. Kako je strašno izgubitiženu i sina u jednom košmarnom trenutku, i kako je ona užasna žena

kad je izvela tako nešto. Kleknula sam na krevet i čvrsto zatvorila drvenekapke na prozoru zbog vetra koji je sve jače duvao s pučine, legla i navuklapokrivač do brade. S druge strane, pomislih dok sam ležala zureći upomrčinu, kao što on reče, ko zna kakve je sve očajničke korake čovekspreman da preduzme da bi sačuvao dete? Šta bi se desilo kad bi Adamzatražio starateljstvo nad Florom; da li bih ja lagala, tvrdila da me je fizičkizlostavljao? A šta je s psihičkim zlostavljanjem? Dosta toga sam sigurnoveć pretrpela kao posmatrač njegovih neskrivenih preljubničkih avantura;zar ne bih mogla malo da preteram i kažem da je dovodio druge žene ukuću i bludničio s njima preda mnom i Florom? Kad bih bila krajnjeočajna? Drhtala sam pod prekrivačem i zurila u neprozirnu pomrčinu kojusu navučeni kapci omogućili, dok su prozori iza njih kloparali u svojimoknima.

Okrenula sam se i pokušala da zaspim, ali u glavi mi je neprestanoiskrsavala scena na tremu kuće na plaži. Videla sam nju, Medelejn,elegantnu u beloj svilenoj košulji, s ispravljenom plavom kosom (tako samje zamišljala), skupljenom trakom pozadi, posađenu na cicani kanabe koji jeon opisao, ne drugačijem od onih koje sam viđala u časopisu El dekorejšn ikakvi su krasili tremove raskošnih američkih kuća na dokovima. Onda samvidela Meta, preko puta nje, možda malo doteranijeg u tim danima dok jeimao ženu da se brine o njemu, s nešto kraćom, počešljanom crnom kosom,u kariranoj košulji, obrijanog i pocrnelog. I čula sam kako mu svojim tihimbostonskim glasom, sklopljenih šaka ukrašenih prstenjem, saopštavanajstrašniju vest u njegovom životu. Kako mu mirno priča horor priču kojunijedan muškarac ne želi da čuje kada se vrati kući s posla. Da ga je njegovprijatelj i kolega iz Engleske, onaj isti koji je s njima bez sumnje deliotrpezu u toj istoj kući, možda i brendi nakon toga, kao što su oni tada činili,potajno uzurpirao njegovu porodicu, izdao ga, ukrao ih njemu ispred nosa, ida svi oni odlaze u Englesku. Koliko je bio besan? Koliko je bilo

152

opravdano to što je razbio sto pesnicom?Prevrtala sam se po krevetu, pokušavajući da nađem hladno mesto na

jastuku. Ali ipak, šta ako... šta ako je bio toliko besan da je, u trenutkukada je bes dostigao tačku belog usijanja, dohvatio komad slomljenogstakla s drvenog trema. Ščepao ga čvrsto rukama. Šta ako – ovde sam većnaglo sela – šta ako se bacio na nju, isekao je po licu, iznova i iznova,režući je po rukama koje je ona ispružila da bi se zaštitila i za koje mi jerekao da su na sudu bile u zavojima. Ko zna kakvo ga je ludilo biloobuzelo? I šta ako je mali sišao dole i zatekao ih takve, zatim vrištao ivrištao, a šta bi bilo da nije – da li bi njegov otac otišao korak dalje? Nisampoznavala ovog čoveka, ovog zapuštenog stranca iz Amerike maničnogosmeha i čudnih upalih očiju. Nisam znala u kakvom je stvarno mentalnomstanju i da li je to što mi je upravo rekao bila gomila laži, a ipak, eto me tu,kako delim kuću s njim.

Privukla sam kolena i čvrsto ih obgrlila rukama, skupljena u tami.Pogledala sam na sat. Ponoć. Ponoć je, pa ipak – oslušnula sam – da, jošsam mogla da ga čujem kako korača dole, na terasi ispod mog prozora, kaošto je činio svaku noć otkako smo došli ovde. Šetka se, s čašom u ruci, bezsumnje, i – šta – kuje planove? Kakve? Mozak mi je grozničavo radio. Dali je lud? Da li sam ja luda? Šta ja radim ovde? Da li delim kuću s jednimnasilnim čovekom zarad plaže, pogleda na more i bukolike idile? Alkoholmi je divlje uzburkavao krv i, za tren, soba mi se zavrte. Odjednom mi bešedrago što Flora nije tu; što on neće proći pokraj njene sobe na putu dosvoje, zastati na trenutak pred njenim vratima... polako okrenuti kvaku...tiho ih otvoriti, zagledati se u usnulo dete, koje je gotovo istih godina kaodete koje je izgubio... Isuse! Prigušeno sam kriknula i otrčala do vrata,mahnito tražeći ključ drhtavim rukama. Nema ključa. Sranje. Upalila samsvetlo i osvrnula se okolo. Stolica, stara i teška, zaglavljena pod kvaku,mogla bi da posluži, onda bih barem čula ako bi pokušao da uđe. Odvuklasam je preko sobe, čvrsto uglavila pod kvaku, pa strugnula u krevet.Ugasila sam svetlo i ostala da drhtim. Sutra idemo, odlučila sam.Definitivno. Potrošiću malo bogatstvo u Prajori beju ako treba, ali, čoveče,mi palimo odavde. Plašljivo sam zatvorila oči. I naravno da sad neću moćida zaspim. Nema šanse.

153

Sledećeg jutra probudio me je tup udarac, a zatim i zvuk padanja stolicepokraj vrata koja se raskriliše nekoliko centimetara.

– Isuse, šta si to podmetnula ovde? – začuh Metov glas iza vrata. –Pokušao sam da te probudim kucanjem, ali nisam dobio nikakav odgovor.Dejvid je dole na telefonu, hoće da te čuje.

Polako otvorih krmeljive kapke i gvirnuh okolo, ne mičući se. Jutro?Nemoguće. Tek što sam zaspala i... Dejvid? Tako rano? Zbacih pokrivač iizbatrgah se iz kreveta, teturajući kao divlja zver, vrludajući odmorištem,napola sklopljenih očiju. Ubica sa staklom noćas nije napao, što je biloolakšanje, pomislih dok sam se nesigurno gegala niza stepenice; u stvari, najarkom jutarnjem suncu koje je ulazilo kroz otvorena vrata osvetljavajućimračan hodnik kao pozornicu, terajući me da čkiljim spram jake svetlosti,iznenada se osetih užasno glupo. Kako sam mogla da budem takav idiot?Kako sam mogla da dozvolim da piće i duhovi mraka utiču tako na mene?Pa on je savršeno bezopasan čovek s veoma tužnom prošlošću i pričomkoju želi nekome da ispriča, ne ludak koji je nameračio da prospe utrobujednoj majci i njenoj mladoj ćerki. Koji je meni đavo?

– Halo? – promrmljala sam podigavši slušalicu.– Dobro jutro, draga. Još jedan divan dan!Bože, zvučao je veselije, ali opet, jutro je njegov omiljeni deo dana. –

Da, stvarno jeste. Zevnula sam, trepćući u pravcu osunčanog travnjaka gdesu ljutići dočekivali bumbare dok su ovi zujali i gostili se njihovimnektarom pre nego što će odleteti do sledećeg pojila. – Gde si? – zevnuhponovo.

– Na poslu, stigao još odavno, ali sam samo hteo da te nazovem i vidimimaš li kakvih novosti?

Počešah se po nozi. Namrštih se. – Novosti?– Da, znaš!Koncentrisala sam se kao luda. – Znam li?– Ma, hajde, draga, kasni, zar ne?Trepnuh. Isuse. Otkud to? Ko treba da mi dođe? Kasni na šta? Zaboga,

nisam se čak ni obukla.– Menstruacija, ludice! Zar nije trebalo juče da dobiješ?– Oh! – Boga mu, možda je i trebalo? Nisam imala blage veze. – Oh,

154

ovaj, da. Verovatno. Možda si u pravu.– Znam da sam u pravu, jer juče se navršilo tačno četrnaest dana od

ovulacije, koju smo pažljivo pogodili s onom prilično vrućom sesijompravljenja bebe, ako se sećaš.

– Oh, da, tako je.– Dakle?– Molim?– Dakle, nije ti počela?– Mmm, ne. Ne, koliko ja znam. – Privukla sam stolicu i sela, navlačeći

majicu preko butina.On se nasmeja. – Pa, draga, ti jesi potpuno izgubljena, ali mislim da bi

tako nečeg čak i ti bila svesna. Kako se osećaš?– Dobro, hvala na pitanju. – Zevnuh. Bila sam žedna, u stvari. Veoma

žedna. Osećala sam da moram što pre da popijem koji gutljaj vode ili šoljučaja. Takođe sam se pitala da li mi se kakva mala krznena životinjicazavukla u usta tokom noći i uginula tu. Imala sam takav osećaj u ustima. Iglava mi je užasno pulsirala. Popila sam previše pimsa.

– Kako su ti grudi?– Molim? – uspravih se.– Da li te grudi bole?– Mmm, mislim da ne, Dejvide.– Pa, proveri – reče nestrpljivo. – To je uvek dobar znak.Dobar znak. Kako da ne. Opipala sam ih na brzinu. – Ovaj, malo bole,

da.– Odlično. Naročito bradavice?Opipala sam ih ponovo. – Da, veoma. – Šolja čaja. Šolja čaja. Odmah. I

slanina. Mogu da je namirišem. Okrenula sam glavu ka primamljivommirisu, poslušno stiskajući drugu bradavicu, ali utom shvatih, dok sam toradila, da mi je jarka sunčeva svetlost onemogućila da vidim da su vrata odMetove radne sobe otvorena i da je on za stolom, i da me posmatra uogledalu iznad stola. Užasnuto sklonih ruku s dojke.

– Iscedak?– Dejvide, prestani! – prosiktala sam, žurno okrećući leđa Metu. – Ne

pada mi na pamet da vršim ginekološki samopregled u rano jutro preko

155

telefona! – Bože, šta li je samo pomislio? Da sam se dražila dok samćaskala s dečkom? Pocrvenela sam od stida. Sigurno misli da mi seprobudila želja za seksom.

– Vi žene nikada ne prestajete da me začuđujete – uzdahnu Dejvid. –Nikad ne vršite samopregled dojki, ne tražite kvrge i izrasline, čak i neznate kako vaša vlastita tela funkcionišu tokom mesečnog ciklusa. Zamislikad bi muškarci rađali decu: poznavali bismo svaki znak, svaku nijansu.Snimali bismo sve kamerom. Draga, postoje znaci menstruacije i znacipredstojeće trudnoće. Slični su, ali se razlikuju, i treba da paziš na obevrste znakova.

– Dabome. Da, biću... u stanju najveće pripravnosti – brecnuh se. –Počev od ovog trenutka. Ali, daj, Dejvide, tek sam ustala. Umirem zašoljom čaja. Koliko je sati?

– Pola deset. Ako si tek ustala, znači da si se ljudski zakovala.Zakovala? Zakovati se kod mene znači ustati u jedanaest, i što je on

uopšte tako veseo?– Kako si ti, Dejvide? – upitah oprezno. – Nema novosti o gospodinu

O’Konelu?– Ni reči – reče razdragano. – Sve se završilo prilično zadovoljavajuće,

zapravo, kao što sam se i nadao. Čini se da se sve vratilo u normalu. Sadshvatam da sam bespotrebno brinuo. Nakon svega, takve stvari se dešavaju,u medicini.

– Naravno – rekoh umilnim glasom. – Osim što se obično ne dešavajutebi jer si tako dobar lekar! Zato si se toliko potresao.

– Pa, hvala ti, draga moja, što imaš poverenja u mene, ali kad smo kodtoga, stvarno moram da se vratim poslu. Pacijent me čeka na recepciji.

– U redu, ali vidimo se sledećeg vikenda?– Definitivno za vikend. Dolazim u petak.– Odlično – sijala sam od zadovoljstva.– I držim ti fige.– Molim?– Pa, da... znaš!– Oh! Oh, da, definitivno, držimo fige.Spustila sam slušalicu i sedela zureći odsutno u osunčanu baštu. Onda

156

sam ustala i odšetala do kuhinje. Divan čovek. Tako divan čovek. Tako...brine se za mene, uvek. Mislim, koliko muškaraca bi bilo upoznato snajfinijim nijansama menstrualnog ciklusa njihovih devojaka? Adam ne bi,to je sigurno. Ne bi prepoznao životnu činjenicu pa da ga ova strefi posredlica. Nasula sam šolju čaja iz čajnika koji je još bio topao, a zatim, kao štosam imala naviku ovih jutara, uzela šnitu slanine iz tiganja koji je pokazivaosve znake neopranosti od juče – a i zašto se mučiti, pomislih, to je samomast od prženja slanine – ubacila je između dva parčeta hleba i dokonoišetala napolje, mljackajući i mrveći u hodu. Spustila sam majicu i sela natrošne kamene stepenice na suncu.

Čkiljeći prema srebrnastobelim vodama koje su svetlucale kroz otvor udrveću na horizontu, pomislih kako sam bila glupa što sam se onakopotresla zbog Adama sinoć. Baš sam idiot što mi je uopšte stalo, kad imamdivnog Dejvida. Pijuckala sam čaj. I naravno da mi nije stvarno stalo, bilaje to samo moć navike. I kad sam ga videla s drugom ženom... piljila samnapregnuto u staklastu vodu. Stresla sam se. Odjednom sam poželela damožemo da požurimo s ovim venčanjem. Sve će biti mnogo jednostavnijekad se skrasimo, kad sve bude zvanično, i kad napokon budemo doktor igospođa Palmer. Nasmešila sam se. To divno zvuči, zar ne? Da, doktor igospođa Palmer primaju goste u svom ljupkom domu u Londonu, bebaspava gore u dečjoj sobi, kolica stoje u hodniku... ili možda ne u hodniku.Imala sam osećaj da Dejvid ne bi voleo da mu gosti tabanaju oko bebinihstvari. Imala sam osećaj da bih mogla imati pozamašan broj gostiju,priređivati sjajne zabave. On je imao dosta prijatelja u Londonu iz visokogdruštva koji su priređivali prave večernje zabave s koktelima i kanapeima ivelikim izborom pudinga – kako su to divni izrazi – ali bi mi neka pomoćbez sumnje dobro došla. Ili ću naučiti da ih spremam. Da, naučiću. Moždaupišem kurs kulinarstva nakon što se venčamo.

U stvari, to i nije tako daleko. Venčanje. Samo šest nedelja. Još samošest nedelja i mi ćemo koračati ka oltaru u onoj ljupkoj maloj crkvi uKadogan stritu, cereći se od uva do uva svim našim ushićenim prijateljimau elegantnim šeširima, blicevi će sevati, a onda ćemo... Oh, bože, gde onobeše? Gde idemo? Dejvid je predložio da odemo u hotel Klaridž, premdabih ja više volela neko manje grandiozno mesto. Ali da, sto za četrnaestoro

157

u Klaridžu – najbliža rodbina i nekoliko prijatelja – i obećala sam da ću garezervisati. Odjednom me obuze jeza. Obećala sam da ću ga rezervisati! Jerse Dejvid našalio da ja ne bih mogla da organizujem ni običan odlazak nacuganje u pivnici, a ja sam rekla da ću mu već pokazati. To je bilo prenekoliko nedelja, a ja nisam ništa preduzela!

Brzo ustadoh i otrčah unutra, jureći ponovo ka telefonu u hodniku. Dobilasam broj hotela od službe informacija. Javio se uglađen, kontinentalan glas.

– Daaa?– Oh, da, zdravo – izbrbljah. – Ovaj, čujte, da li bih mogla da rezervišem

sto, molim vas, za popriličan broj ljudi u stvari, otprilike dvanaest iličetrnaest, za subotu šesti septembar, za ručak? Može li?

– Samo trenutak, gospođo. – Tišina. Mislila sam da se nikad neće vratiti.Konačno se opet javio.

– Žao mi je, ali sve je rezervisano toga dana.– Ne! Do đavola. Jeste li sigurni?– Prilično siguran, gospođo.– O, bože, biću u takvoj nevolji! Radi se o svadbenom ručku, znate. Da li

postoji mogućnost... da vam neko otkaže? – Pobogu, nije to frizerski salon,Ani.

– Teško, gospođo, ali možete li mi reći vaše ime?– Da, ovde gospođa O’Haran. Oh, osim što ću do tada biti gospođa

Palmer. Doktor i gospođa Palmer.Tišina. – Ali izvesni doktor Palmer je već rezervisao mladenački sto za

večeru toga dana.– Kako neobično! Dvojica doktora Palmera se venčavaju u istom... oh!

Doktor Dejvid Palmer?– Da, gospođo.– Pa, to je on! Moj dečko!Tišina. – Jasno mi je – reče ljubazno.– Bože, kakvo olakšanje. Ali večera – bože, pomislih... oh! Pocrvenela

sam. Kako sam glupa. Sad se sećam, Dejvid mi je rekao da su svi termini ucrkvi zauzeti do šest sati i da ćemo ceremoniju morati da obavimo uveče.Kako sam mogla to da zaboravim? Oblizah usne.

– Da, naravno, tako. Večera za... koliko, četrnaestoro?

158

– Za četrdeset dvoje, gospođo. U Cvetnoj sali.– Četrdeset dvoje! Zaboga. Dakle, kako će to izgledati, mislim, je li

naručio... znate ono, kako-se-zvaše... meni ili...– Nakon šampanjca biće vam poslužena rashlađena francuska supa od

praziluka, krompira i pavlake, zatim divlji losos sa sezonskim povrćem imladim krompirićima, zatim profiterole, sveže maline i sir.

– Oh! Pa, to zvuči... sjajno – rekoh, skrušeno. – Hvala vam – dodadohkukavički, duboko posramljena.

Šta li sad misli? Da sam pogubljena buduća žena koja se nije sa svojimverenikom konsultovala čak ni oko menija? Ali on se baš i nije konsultovaosa mnom oko toga, zar ne? – pomislih dok sam polako spuštala slušalicu.Nije to bilo važno, pomislih brzo. Ne, ne. Bar imamo sto, to je bitno. Pa,privatnu salu, zapravo. Nervozno sam grickala nokte. Za trenutak sampomislila da ćemo imati terevenku u pabu! Nasmešila sam se odsutnozagledana u osunčani travnjak. Bilo bi baš zabavno, u stvari. Pijanka uRaginoj glavi. A znala sam i nekoga ko bi u tome uživao.

Ruka mi impulsivno opet pođe ka slušalici, i okrenuh poznati broj. Bilasam svesna, dok je zvonilo, da su vrata radnog kabineta sada čvrstozatvorena. Bilo je to previše ispraznog ćaskanja za njegov ukus, bezsumnje, a ja sam još uvek bila u majici za spavanje, do đavola. Šta li jepomislio? Ali čim završim ovaj razgovor, čim spustim slušalicu, idem pravou tu baštensku kućicu i ima da...

– Halo? – odjeknu poznati glas iz daljine.– Mama? Ja sam!– Znam da si ti, draga, nadala sam se da ćeš nazvati. Kler mi reče da si

stigla dole.– Oh, rekla ti je? – najednom me je bilo sramota. Nisam je nazvala

otkako sam stigla ovamo, za razliku od Kler, koja je mamu religiozno zvalasvakog dana. Ja bih je nazvala kad pomislim na nju, što je bilo često, alimožda ne dovoljno često.

– Kako si, mama? – upitah sa zebnjom.– Dobro sam, Ani, ljubavi. Ti? Uživaš u morskom vazduhu? Kako je

Flora?– Oh, mama, ovde je tako divno – raspilavila sam se. – Svidelo bi ti se.

159

Kuća je tik uz more i tako je mirno i lepo. Kad bi samo mogla da vidiš. Ustvari – zašto da ne? Dođi na nekoliko dana i budi ovde sa mnom i Florom?Udaljeni smo tek nekih sat vremena od tebe, mogla bi da sedneš na voz.

Osvrnula sam se nervozno ka Metovim vratima pitajući se kako će onreagovati na tu invaziju, ali moja majka se samo predvidljivo nasmejala.

– A ko će da ostane ovde da hrani patke i kokoši? Ne budi blesava,ljubavi. Ne, ne mrdam ja odavde, hvala lepo.

Mama je prodala najveći deo stoke kad je tata umro i dala je livadekomšiji u zakup, ali zadržala je živinu. Rekla je da ih drži zbog jaja, aliAdam je uz kiseo osmeh prokomentarisao da joj to služi kao prigodanizgovor da nikad ne napusti severni Devon. Njih dvoje su se iznenađujućedobro slagali, mama i Adam, dok on i tata nisu. Ona je volela njegovsmisao za humor. Njegov slobodan duh. Bila je tužna što to nije uspelo.

– Dobro, u tom slučaju ja dolazim kod tebe – rekoh odlučno. –Verovatno sledeće nedelje, jer dugo ostajemo ovde. Ali, mama, zvala samte zbog venčanja.

– Oh, da?– Rezervisala sam sto u Klaridžu – rekoh razdragano. – I crkvu u

Najtsbridžu, tako da je sve organizovano!– U Klaridžu, a? Mislila sam da bi više volela negde bliže kući. U onom

francuskom restoranu na kraju vaše ulice, gde poznaješ vlasnika.– Znam, bih, ali Dejvid je odlučio da je bolje ovako. Više, znaš, odgovara

proslavi venčanja. Oh, on se dogovorio i s cvećarem, nekim koji po svemusudeći radi venčanja u visokim krugovima, da obezbedi cveće za crkvu istone aranžmane, i sve će biti uveče, ne u vreme ručka. Biće četrdesetdvoje ljudi i svi će biti u večernjoj toaleti – moraš da sašiješ novu haljinu!

– Večernja toaleta. U pravu si, trebaće mi nova haljina. – Zvučala jezabrinuto. – Oh, ne znam, ljubavi. Vi mladi ste mnogo više sviknuti na sveto šepurenje. I tu će sve biti mladi ljudi, osim mene.

Srce mi se steglo. – Ne! Ne, biće i Gertruda. I Gertruda dolazi.Zasmejuljila se. – Gertruda koja je rođena i odrasla u Najtsbridžu. Biće

svoja na svome.Usta mi se osušiše. – Ali šta to govoriš, mama? Hoćeš li doći? Doći ćeš,

zar ne?

160

– Hajde, hajde, golubice moja, sredićemo nešto. Ali dug je to put, doLondona, i znaš, ove moje noge... zar nije trebalo to da obavite ovde dole?U selu, kao Kler?

– Da. Da, trebalo je, ali Dejvid je mislio da je to dalek put za sve našeprijatelje. Čitavo naše društvo je iz Londona... – zaćutah tužno.

– Stvarno jeste. Razuman mladić. Hajde, ne sekiraj se, Ani, razmisliću otome, u redu? Bar ćete imati divnu proslavu. Četrdeset dvoje ljudi uvečernjim toaletama u Klaridžu, ha? Šta bi tvoj tata rekao? – rečezadivljeno.

– Ja... ne znam, mama. Šta bi rekao? – upitah sa zebnjom.Zastade. – Bio bi vrlo ponosan. Vrlo ponosan, ljubavi.– Da – rekoh. – Da, bio bi.Pozdravih je pa, ponovo grickajući nokte, pođoh na sprat. Ušla sam u

sobu i polako podigla stolicu s poda. Mehanički sam počela da se umivam ioblačim. Bila je to istina, mamine noge bile su u lošem stanju. Dijabetes jojje sada udario na stopala i više nije mogla da vozi, ali... bez obzira. Bezobzira na to, tu su vozovi, ili... ili bih ja mogla da odem po nju i dovedemje. Ali onda bi trebalo da odem na Mauricijus s Dejvidom, i kako bi se onaonda vratila? Pa, tu je Kler, ona bi mogla da je vrati kući, ili bi mama moglada ostane s njom, ali nekako, duboko u srcu, znala sam da neće hteti. Imalasam osećaj da će pronaći neki razlog zbog kojeg joj ni to neće odgovarati.Razlog da ne dođe. I to ne zato što ne želi, već zato što na neki način osećada bi me izneverila. Zamislila sam je u Klaridžu, u njenom dobrom sivomkompletu koji ima od pamtiveka i crnim cipelama i tašnom koja se slaže uznjih. Zamislila sam je kako sedi za dugim stolom prekrivenim belimčaršavom i srebrnim posuđem, okružena bučnom mladeži, šaka urukavicama čvrsto stisnutih u krilu, nervozna, snebivljiva, i pomislih: Kakoglupo s moje strane! Glupo!

Pošla sam niza stepenice teškog koraka, natmurena, pa kroz baštu dobaštenske kućice. Ljutito sam šutnula zelena vrata. Sela sam i upalilaračunar. Zurila u ekran. Do đavola. Bila je u pravu. Ali sada je sve već bilodogovoreno. Sve organizovano. A meni je bilo veoma stalo da ona dođe!Oči su mi gorele. Gutala sam suze i besciljno šarala očima po ekranu.Treptala sam jako i terala sebe da iščitavam ono što sam juče otkucala.

161

Nekako, u mom sadašnjem raspoloženju, ta mi proza nije delovala onakoelegantno, onako iskričavo.

Henri se konačno dovukao kući mirišući na parfimeriju iz Harodsa, aLusinda je, posle neprospavane noći, ustala i otkrila da je dadilja odveladecu u školu, da je Henri otišao na posao, a da nju, onako ophrvanuužasnom glavoboljom, čeka paklen dan. Odlazak na ručak s njenomnajboljom prijateljicom koja radi u Harvi Nikolsu, posle čega treba da odeu kupovinu. Merde.27 Dok je izlazila iz taksija u Sloan stritu, meneiznenada obuze poriv da napišem da je gadno uganula članak. Pa osvesti se,Lusinda, pomislih ljutito, dok je ona šepala na slomljenoj štikli do radnje scipelama Miu Miu u potrazi za parom novih cipela s otvorenom petom. Akone budeš pazila, ima da ti napakujem i trovanje hranom u Petom spratu.Isuse, nemaš pojma koliko imaš sreće! I zaboga, prestani da vrckašdupetom okolo i svuci se gola već jednom, nemamo čitav dan!

Talita je kasnila, po običaju. Još uvek se izležava sa svojim ličnimtrenerom, bez sumnje, pomisli Lusinda dok je smeštala svoju malu vrckavuzadnjicu u versaće haljini na tapecirano sedište u separeu. Ruka joj jepomalo drhtala dok je uzimala jelovnik. Bila je u iskušenju da se otkači inaruči špricer umesto uobičajene mineralne vode, toliko je bila potištena.

– Jeste li spremni da naručite, madam? – reče neki glas kraj njenog lakta,s loše prikrivenim severnjačkim naglaskom. Kada se okrenula, iznenadila sejer je susrela miran pogled kestenjastih očiju jednog od svojih zaposlenika.Bio je to Terens, njen šetač pasa i baštovan.

– Terense! – Bila je zatečena. – Šta ti tražiš ovde, za ime sveta? Zašto nešetaš mog Peča? Ili se ne brineš o mojoj bašti?

– Gospođo Devilers! Ups! Dakako, to sam već uradio. Na nogama samod rane zore, pa raduckam malo sa strane, ono, kao konobar. Ali sad samotkriven, pa pretpostavljam da ćete me otpustiti iz službe – pokunjeno oboripogled.

Lusinda pogleda u njegovo uplašeno mlado lice. Tako privlačno iotvoreno, i te božanstveno duge trepavice koje mu dodiruju obraze. Pogledjoj se uspinjao uz njegove mišićave noge do male čvrste zadnjice, koja je

162

provokativno štrčala, kao u ratnika Masai plemena, iz duge bele keceljeobmotane oko njegovog uskog struka i ravnog stomaka. Postoji neštoprivlačno u tome kad muškarac nosi kecelju. Lusindine oči se razrogačiše.

– Zašto bih uradila tako nešto, Terense? – promrmlja umilno.– Pa, mislio sam, znate, da ćete se ljutiti. Gospodin Devilers bi se

naljutio, to znam. Dao bi mi šut-kartu!– Gospodin Devilers nije ovde – promrmlja. Devojačko crvenilo razli se

njenim licem kad je impulsivno pružila ruku i primila njegovu ogrubelu,potamnelu šaku u svoju. Prstenje joj se presijavalo pod svetlošću lustera. –Ne brini, Terense – poče ubrzano da diše. – Neću te odati. Ono šta radiš usvoje slobodno vreme tvoja je stvar. Tvoja... i moja.

Duboko uzdahnuvši, zavalila sam se u stolici dok su mi oči ponovo letelepo ekranu. Na kraju sam se nasmešila. Napunila pluća. Napokon.Savršeno. Idemo dalje.

163

T13.

e večeri sam se, na sopstveno iznenađenje, gotovo radovala odlasku naroštilj kod Kler. Bio je to jedan od obaveznih rituala vezanih za

letovanja u Roku, i kad god bih ranije, s velikom spremnošću, uvrebalapriliku da provedem nekoliko dana na moru u kući svoje sestre, ponekad sAdamom ponekad samo s Florom, uvek sam imala osećaj da, mimo Kler,koja je jurila okolo sijajući od zadovoljstva i organizujući sve i svakoga,ceo taj događaj odiše nekom prisilnom veselošću. Ove večeri, međutim,dok sam išla preko terena za golf, prateći peščanu stazu koja je vijugalakroz vresište, spuštajući se preko peščanih dina do plaže u podnožju Brihila, odlučila sam da će mi malo veselja baš prijati, prisilnog ili kakvoggod. Bilo mi je drago da izađem iz kuće.

Tog dana sam veoma intenzivno osećala Metovo prisustvo – možda zatošto sam bila nasamo s njim, bez Flore – i bilo je nečeg uznemirujućeg u vezis tim. Kao da smo čitavog dana izbegavali jedno drugo, pokušavajući dazaboravimo naš dug i poprilično intiman razgovor u smiraj prethodne večeri.Želela sam naglas da mu zvocam zbog nereda koji je napravio u kuhinji dokje spremao ručak, ali zatekla sam sebe kako čistim za tim nesrećnimčovekom, a kada se, netipično za njega, tihim glasom izvinio zbog ostatakaprženih jaja, krompira i pasulja koji su ukrašavali radne površine, uverilasam ga da to uopšte nije bitno. Biće mi drago kad se Flora bude vratila,zaključila sam, jer ću moći da se vratim ritualnom zvocanju i lupanjuvratima koje mi bolje pristaje.

Dok sam napuštala kuću, on je bio zatvoren u svom kabinetu, ali godinenaviknutosti na zajednički život s mužem i detetom učinile su mi teškimizlazak iz kuće bez pozdrava. Oklevala sam. Čekala neko vreme a zatimrazdragano dobacila: „Vidimo se ujutru!“ u pravcu njegovih zatvorenihvrata. Očekujući uobičajeno gunđanje, bila sam iznenađena kad ih jeotvorio. U tmini hodnika, njegove plave oči sijale su na tamnom licu nalikapačkom.

– Znači, ideš?– Da, na roštilj kod moje sestre, sećaš se? Mislim da je i tebe pozvala.

164

– Jeste. – Zastade, kao da se pita da li ga možda i ja pozivam. Jesam li?Nisam bila sigurna. Onda kratko klimnu glavom. – Lepo se provedi.

Pošto sam dobila voljno, požurila sam napolje.Sada, međutim, dok sam stajala na samom vrhu peščanih dina s vetrom u

kosi, ćebetom pod jednom miškom i torbom koja drži temperaturu punommešane salate i hlebom s belim lukom pod drugom – Kler je dobro znala dane treba da me zadužuje za pripremu komplikovanijih jela poput berne-sosaili rolata od mesa s kajsijama – bilo mi je drago što sam sama. Stajala sam,osećajući kako mi se so lepi za obraze dok mi se kosa povijala na vetrupoput oštre trave kraj mojih stopala, i zurila u scenu ispod. Tešilo me je štovidim da se na jednom delu bele peščane plaže veče odvijalo svojimustaljenim tokom. Dvanaestak ljudi stajalo je okolo u manjim grupama,ćaskajući, smejući se i držeći plastične čaše sa šampanjcem. Poznavala samvećinu njih: Fildove, Stjuart-Kuperove, Todove, Eliotove i Frejzere.Muškarci su mahom nosili svetle letnje džempere, košulje pastelnih boja,ali dobro odabrane – često ružičaste – i mokasine, dok su žene bile manje-više identično obučene, ali su cvetni motivi na njihovim letnjim suknjama tui tamo razbijali monotoniju unoseći malo boje. Svuda okolo motala su sedece; ona mlađa su pravila zamkove od peska i pregrađivali jarkove, dok suse starija skupljala da ćaskaju u manjim grupicama. Deca pretpubertetskoguzrasta još uvek su se tvrdoglavo držala u društvu pripadnika istog pola, alisu se tinejdžeri odlučno mešali među sobom, šetajući mnogo dalje uz plažunego što je bilo neophodno, čučeći među dinama kojima sam sada prolazila,s nedozvoljenim konzervama piva i cigaretama ukradenim od roditelja.Malo je falilo da naletim pravo na jednu takvu grupicu, i prepoznala samsina Tea Toda iz njegovog prvog braka, koji je sada sigurno imao četrnaestili petnaest godina, kako se kikoće u društvu dve plavuše vodenastih očiju,u svom skrovištu, smejući se iz sveg glasa, verovatno naduvan.

Uviđajno sam skrenula pogled i nastavila dalje. Odmah sam ugledalaKler i iznenadila se. Obično je ličila na čuvara plaže na ovakvimskupovima, u beskompromisnom mornarskom šortsu i beloj majici, jednomčak i s pištaljkom oko vrata, dok je njeno posramljeno potomstvo nijenateralo da je skine. Ove večeri, međutim, izgledala je veličanstveno ulepršavom sarongu i crnom topu s dubokim dekolteom. Sunce je zalazilo i

165

postajalo je prilično sveže, a tome treba dodati da je ona žena bujnogpoprsja.

Dok je slala dvojicu muškaraca da zapale vatru – što je uvek bilo odnajveće važnosti za atmosferu – videla sam da je Teo Tod jedan od njih:visok i prosed, u lanenom sakou krem boje sa svetloplavom košuljom,veoma doteran i pun sebe, ali s ogromnim trbuhom u zadnje vreme, i neštocrvenijeg lica – lica pijanca. Njegov glas gromko odjeknu kad mu Klerdade šibice, mašući živo rukama dok je objašnjavala s koje strane vetarduva, pružajući mu pri tom sjajan pogled na svoj dekolte.

Poprilično udaljeni od glavne grupe, u maloj skupini sastavljenoj odtamnih širokih džempera, šćućureni poput albanskih izbeglica, sedeli suRozi, Den i Majkl, glava spuštenih kao na indijanskom skupu, dok supokušavali da zapale cigaretu između sebe. Nasmešila sam se i podiglaruku, i Rozi podiže pogled i uzvrati mahanjem. Izula sam cipele i počelapolako da se spuštam niz peščani brežuljak dok mi je pesak proklizavaopod nogama, znajući odranije da čovek tako može da se oklizne i poleti, alineprestano ubrzavajući, dok nisam prešla u trk u samom podnožju. Krenulasam k njima, s hladnim peskom koji se uhvatio između mojih nožnih prstiju,i bacila torbu na zemlju, zadihana.

– Pobogu, narode, upucaće vas ako vidi da sedite ovde. Zar ne znatepravila? Gosti moraju da se služe pićem i grickalicama, a ti me, Majkl,iznenađuješ. Sigurno si zadužen za roštilj?

– Znam, znam – promrmlja, ustajući umorno, otresajući pesak s nogu. –Posle me čeka i održavanje vatre i drndanje na gitari, pretpostavljam, alimislio sam da prvo popijem jedno piće na brzaka. Mada, nažalost, ona imaoči i na potiljku.

Kler se utom okrenu. – Majkl!– Arivederči, prijatelji moji – promrmlja. Zatim: – Dolazim, dušo! – dok

mu je Kler frenetično pokazivala rukom da dođe.Sedoh pored Dena, koji se skupio leđima okrenut vetru, obujmivši kolena

rukama. Izgledao je užasnuto.– Vi radite ovo svake godine? Bez obzira na vremenske prilike?– Pa, svakako se trudimo da izaberemo prijatno veče, Dene, ali to nije

uvek moguće u ovoj zemlji. Nego, kako si mi ti? – iskezih se dok sam mu

166

dodavala konzervu piva iz torbe. – Lepo se provodiš, drago ti je što si ovdei tako to?

– Pa, očigledno, sve je sjajno – reče, zahvalno prihvatajući pivo. – Prostoje divno od tvoje sestre što je pozvala nas sirotane ovde dole, i deca sesuper provode, ali – osvrnu se okolo u očajanju – Isuse Hriste! – Snizio jeton. – Nervira me ova đavolja opsednutost peskom! Čitav dan smo na ovojglupoj plaži, šibani vetrom, promrzli i mokri, čak nas je i granje u zaklonušibalo po glavama koliko je duvalo, ali gle! Osam je sati uveče, i mi smoponovo ovde. Opet na prokletoj plaži, i opet ćemo, bez sumnje, igratibejzbol, a sudeći po izgledu te logorske vatre i jadnog Majkla koji vucaraokolo tu gitaru, kasnije nam sleduje i pevanje jebenih dečjih pesmica.Mislim, koji je njoj đavo? Ovo je Engleska, za ime boga, ne nekakvo hipiproputovanje kroz suncem opaljeni Maroko.

– Deca to vole – stadoh da ga umirujem. – Roštilj, odbojku, ostajanje dokasnih sati s roditeljima, sve to. – Pogledom potražih Floru. Još nije stigla,ali Adam je rekao da će je dovesti, a znao je i gde.

– Da, ali ja nisam dete! – reče mrzovoljno. – Imam skoro četrdesetjebenih godina. Zašto ne uživam u odresku s krompirićima i boci šablija ulepom toplom pabu dok se deca mrznu napolju s kesicom čipsa i flašicomgaziranog soka kao mi nekada? Za sve je kriva ta prokleta Povelja opravima deteta, uvukla su u sve sfere društva. Podmukla je to rabota. Tezaposlene majke se osećaju kao primorane da se postaraju da njihove maleduše sjajno – i stimulativno – provode vreme, bez obzira na to koliko tosmeta jadnim odraslima. Sve je to nastalo iz osećanja krivice, naravno. Iona bi trebalo da ostavi tu decu malo na miru, kad smo kod toga. – Mahnuprstom u pravcu Klerinog podmlatka. – Potrebno im je malo vazduha.

– Znam – složih se. – I ona to zna.On prođe rukom očajno kroz svoju crnu, neurednu, kudravu kosu.– Mislim, ne bunim se ja uopšte, pobogu, ne. Divan odmor, i lep krajolik,

kad smo kod toga, ozbiljno to mislim. Valjda to znam, rođen sam i odrastaou ovim krajevima. Dobro, u Dartmuru. – Otpi dobar gutljaj piva.

– Nije valjda! Dene, nisam to znala. Ja sam iz Devonšira. Dakle, tigotiviš ovaj brdoviti primorski pejzaž, oštre granitne litice i tako to?

– Ne mogu da mi dosade... u malim dozama i, kao što sam rekao, u

167

blažem obliku. Ne, smeta mi taj stari polpotovski28 režim. U poverenju, tutvoju sestru treba dobro isprepucati. Ili to, ili je dobro...

– Hvala ti, Dene, dosta je – stade da prede njegova žena. – To je tvojodgovor na većinu stvari.

– I uvek uspeva, čini mi se – naceri se. – Kako bilo, hvala ti što siprošvercovala pivo, Ani. Dozvoljeno nam je da pijemo samo topli ružičastigazirani sok u Zarobljeničkom kampu Faradej, znaš. – Nategnu zahvalno izkonzerve. – Ubacio sam pakovanje od šest piva u Klerinu rashladnu torbuvečeras, ali ona ga je istog trenutka izvadila, rekavši odsečno: „Ne radi se otakvoj zabavi, Dene“, i prostrelila me pogledom koji je rekao ko sam ja,kog đavola, da se mešam u izbor hrane i pića? Ja sam, ipak, samo Den,čovek zvani Tehnološki Višak, ne finansijski savetnik ili impresario upozorištu kao onaj drkadžija tamo – klimnu glavom ka Kler koja je bestidnoflertovala s Teom pored rolnica s mesom. – Koga uopšte briga šta jamislim? Praktično sam nevidljiv.

– Samo u njenim očima – reče Rozi odano.– Pa, ne, u očima mnogih ljudi zapravo – ispravi je. – To je u stvari vrlo

interesantno – nakrivi glavu zamišljeno. – Razmišljam da napišem knjigu onezaposlenosti. To će te zanimati, Ani – i Dantea bi zanimalo – jer radi se osvojevrsnom čistilištu, znaš. Nisi ni jedno ni drugo. Ni mrtav ni živ. Iprilično je uznemirujuće za druge ljude, jer niko ne zna šta da radi sa mnom,u koju kategoriju da me svrsta. Ispred školske kapije, na primer, kadadovodim decu, majke me u prolazu sumnjičavo zagledaju, divljerazrogačenih očiju, pognutih glava, ne dajući mi da uzmem udela unjihovom tračarenju na parkingu niti u jutarnjem ispijanju kafe – ne znammisle li da sam se nameračio na njihova tela ili na njihove burbon biskvite– ali svakako ih uznemirava što vide muškarca koji se mota okolo, nakonšto su upravo ispratile jednog takvog da posluži svojoj svrsi na radnommestu i konačno imaju celu kuću za sebe.

– Trenutno nisam nijedan od ovih – klimnu glavom ka grupi muškaracakoji su ispijali piće i glasno se smejali. – Jer se ne šepurim u prugastomodelu od ranog jutra i ne dolazim kući u sedam, njušeći vazduh dokotvaram ulazna vrata i vičem: „Aaah, prženo meso. Mora da je sreda!“ Jasam taj koji s pregačom i sprema to jebeno prženo meso.

168

– Samo si privremeno ostao bez muda, to je sve – reče Rozi utešno,tapšući ga po ruci. – Ali u redu je, povratićeš ih. U stvari, baš mi se sviđaštako kastriran – reče zamišljeno. – Nikad nisi bio tako skroman i pokoran.

– Uživaj dok možeš – zareža. – Jer ću se jednog od ovih dana izdići izpepela i opet ću biti čovek. Biću gospodar svog sveta. – Reče i potonuzloslutno u svoje pivo.

– Šta ona to ima na sebi? – promrmlja Rozi meni na uvo, gledajući uKler. – Obukla se tako zbog njega?

Osvrnuh se taman kad se Kler bespotrebno sagnula da pridrži stativu zakriket dok je Teo usrdno udarao po njoj zakucavajući je u zemlju.

– Bojim se da jeste – uzdahnula sam, dok je Teo gutao očima njendekolte. – A njegovu ženu, naravno, baš briga. Pravi se ćorava. Sve je toveć doživela.

– Koja mu je žena?– Helena. Kratka plava kosa, ružičasta košulja – pokazah glavom u

pravcu elegantno obučene suvonjave devojke koja je pokušala da oduzmekesu s gumenim bombonama jednom neposlušnom trogodišnjaku.

– Prilično je mlada – primeti Rozi.– Druga žena. Petnaest godina je mlađa od njega, i već ispošćena.

Umorna. Toliko je sigurna u sebe, zapravo, da je sa sobom povela jednakozanosno lepu dadilju Francuskinju koju je Teo spopadao prošle godine. Ipogodi šta? Spopada je i ove godine.

Teo se odvoji od Kler da pomogne francuskoj dadilji, koja je dobilazadatak da isprazni prtljažnik, i koja je posrtala spuštajući se niz peščanudinu s još jednom punom korpom od pruća.

– Molim te, nemoj mi reći da je kreše.– O, ne, Helena nije toliko glupa... niti Selin, kad smo kod toga. Ne,

postoji prećutan dogovor između te dve žene, gde joj Helena očima daje doznanja: „Pusti ga da poveruje da bi mogao, ali mu nikad ne daj“, a Selinodgovara: „Veruj mi, radije bih sebi prerezala grlo“. I pošto bi Teo voleo dasvi misle da je kreše, i pošto ga to čini srećnim, one obe održavaju tuiluziju. On je ipak dosta bogat, i pazi kako troši novac. Sponzorišepredstave, znaš, mjuzikle, na Vest Endu.

– Da, čula sam za njega. Srela sam ga jednom prilikom, nakratko – reče

169

Rozi, posmatrajući ga kako uzima korpu od Selin, gledajući je u oči,dotičući je ovlaš po goloj ruci. Ona se stresla. – Zar ne shvata da svi misleda je žalosni stari kurvar? I da ga čini starijim to što flertuje s devojkomdovoljno mladom da mu bude ćerka? To samo naglašava razliku ugodinama. Mislim, bože, mora da mu je pedeset.

– Ti i ja mislimo tako, ali ne nužno i muškarci – osmotrila sam Dena, kojije Tea posmatrao na način koji se graničilo sa strahovitom zavišću, dok nijeuhvatio pogled svoje žene i vratio se pivu.

– Ako već mora da juri sojke, bolje bi mu bilo da to radi semancipovanim zrelijim ženama – frknu Rozi, odmeravajući besno Dena. –U tome bar ima nekog dostojanstva.

– Upravo tako razmišlja i Kler – složih se, gledajući kako Kler merkaTea i Selin s mržnjom, usana toliko stisnutih da su gotovo nestale. –Premda nisam ubeđena da ona večeras puca na dostojanstvo.

– Haj’te, društvo! – pozva oštro Kler, sklapajući šake oko usana poputmegafona, očito s namerom da rastavi srećni par. – Da krenemo! Majkl i jasmo vas podelili u timove, tako da bi svako trebalo da zna na čijoj je strani.E sad, mi prvi udaramo, pa neka moj tim stane iza mene. Dene, hajde, ti si uMajklovom timu, pa ćeš igrati u polju. Na prvoj bazi!

– Opet na jebenoj prvoj bazi – zapeni Den, divljački grizući konzervu odpiva. – Gadura koja voli da zapoveda. Mrzi me, kunem vam se. I obožavamto što ne daje Majklu da sam rasporedi igrače!

– Hajde, dragi – reče Rozi nervozno. – Nemoj da zaostaješ. Uživaćeš.– Oh, uživao bih ja, stvarno bih, neopisivo, samo da danas nisam već pet

puta igrao na prvoj bazi. Koliko puta moramo da igramo tu glupavu igru?Opsednuta je njome! I možeš da se kladiš u poslednju paru da ćemo sutrauveče ponovo igrati monopol i da će ona biti prokleti bankar.

Kako god bilo, on se ipak nevoljno odvuče, ruku nabijenih duboko udžepove, s pocepanim rubovima nogavica koje su se vukle po pesku.

– Ne izgleda baš kao da se uklapa u društvo, zar ne? – reče Rozi umilno.– Među svim tim bodenskim tipovima. Ti danas izgledaš mnogo opuštenije,kad smo kod toga – reče, merkajući moju staru iznošenu monsun majicu sodobravanjem. – Juče si izgledala užasno.

– Hvala – iskezih se. – To sam bila ja u pokušaju da se doteram. Zar ne

170

misliš da bih mogla da izbegnem ovu igru zahvaljujući činjenici da samkasno došla? Mislim da nisam ni u jednom timu, a još sam i zakasnila. Zarme to ne isključuje?

– Naravno da te isključuje. Uvek si kasnila u školi, uostalom, možeš dastojiš duboko u polju sa strane, zajedno sa mnom. – Ona ustade i pomožemi da se pridignem. – Mada, mogle bismo da stojimo, čisto da pokažemodobru volju. Ovako, Kler! – naceri se i učini rukom pokret kao da hvatalopticu, da pokaže da je spremna. Kler klimnu glavom u znak odobravanja,ali čim se ona okrenu, Rozi pripali pljugu.

– Uglavnom, klinci uživaju – reče, ispuštajući oblačiće dima,posmatrajući blaženo svoje dvoje najstarije dece kako skakuću gore-dole uredu za udaranje, dok se Fibi igrala kanticom na obali s ostalom dečurlijom.– Uuups, pazi – promrmlja. – Evo ga ostareli zavodnik.

– Dame, mogu li vam se pridružiti ovde u polju? – Teo se iznenadastvorio pored nas, niotkuda. Kosa mu je bila više seda nego što sampamtila. I duža. Poljubio me u obraz, nepotrebno blizu usana.

– Moram ti reći, Ani, večeras izgledaš baš ljupko – stade da prede. – Aosim ako nisam u velikoj zabludi, ovo je Rozi Hauard, s kojom sam, kakose jasno sećam, pokušao da proćaskam na večeri kod Ozbornovih jednomprilikom, ali uzalud – namignu joj zavodnički. – A ja mislio da sam biošarmantan i zabavan!

Rozi mu uzvrati ljupkim osmehom. – Pa, to je smrtonosna kombinacija,Teo, i teško ju je izvesti. Jesi li siguran da nisi bio pijan i šokantnonepristojan?

On se nasmeja dobrodušno. – Pa, uglavnom budem proglašen za NP.– Najveću Pijanduru?– Upravo.– Ah, onda si očito uprskao. Jednog takvog već imam kod kuće, i zašto

bih onda, za ime sveta, želela... Ooo, boga mu, odličan udarac, Kler!Gledali smo sa strahopoštovanjem kako Kler šalje lopticu daleko uvis i

kako ona zatim nestaje među dinama. Osokoljena bučnim navijanjemgomile uzbuđene dece iza svojih leđa, potrčala je ka prvoj bazi.

– Baci palicu, baci palicu – svi su se drali, dok je ona jurila pored Dena,potpuno nesvesna da joj je u tom trenutku iz gornjeg dela bikinija ispala

171

jedna krupna bela dojka.– Evo jeee! – povika, bacajući palicu.– Bogami je evo – promrmlja Teo dok je ona žustro tabanala peskom,

zabačene glave. Opazila ga je krajičkom oka i, bez sumnje želeći da gazadivi svojom fizičkom spremnošću, široko se iskezila, dok joj je goladojka veselo poskakivala u trku.

– Kler! Draga! – Majkl podiže ruke užasnuto dok je uzaludno pokušavaoda je presretne kod poslednje baze.

– A, ne, nećeš! – dreknu ona, grubo ga odgurnuvši u stranu. – Nisam jošzavršila!

– Boga ti poljubim, stvarno nije – promrmlja Teo uzbuđeno meni na uvo.– Gle, ispade joj i druga!

I stvarno, Kler je sada paradirala golog poprsja, kao sirena na pramcugalije, dok je istrčavala počasni krug, sa sisama koje su se radosno njihale,nesvesna užasnutih lica svog muža i dece.

– Mama! – vrisnu Beki, stisnutih pesnica, ružičastog lica i zapanjena.– Kler! – povikasmo Rozi i ja, frenetično se hvatajući za grudi.– Ne možete da me zaustavite! – likovala je, projurivši pored nas.– O, bože – jauknuh – nikad nam neće oprostiti. Nikada. Ovo će ući u

anale. Zvocaće nam do kraja života, i mi ćemo biti krive što je nismozaustavile.

– Zašto tetka Kler trči okolo bez odeće? – upita zapanjeni glasić meni nauvo u trenutku kad je Majkl konačno, bacivši se hrabro, oborio svoju ženuna zemlju u maniru ragbiste kod poslednje baze uz jedno moćno: „Uuumf!“Okrenuh se i videh Floru kako stoji iza mene razrogačenih očiju.

– Nadam se da ovo nije jedna od onih sramotnih zabava za odrasle kadsvi krijete ključeve od kola u pesku? – reče zgađeno.

– Nažalost, ne – promrmlja Teo. Da je imao brkove Terija Tomasa, 29

sada bi ih sukao. – Mada, moram priznati, ja bih ćapio one od volva tvojetetke. Veličanstveno – preo je kao mačak. – Zbilja veličanstveno. Takožensko treba da izgleda, ne kao one dve anoreksične daske tamo – pokazaprezrivo ka Heleni i Selin, koje su se, zajedno s ostalim udaračima, čvrstodržale jedna za drugu, plačući od smeha.

Pogledah sa zebnjom u Kler koja je, gotovo ljubičasta u licu, besno

172

odbijala Majklove pokušaje da joj povrati pristojnost i, van sebe, samanameštala top.

– Hvala ti, Majkl. Mogu i sama.– Pitam se bih li ja mogao biti od ikakve pomoći? – reče Teo zamišljeno,

tihim glasom. – Da poravnam narogušeno perje ili nešto slično?Poseže rukom u prenosivi frižider kraj svojih nogu i izvuče dve čaše koje

spretno napuni šampanjcem. – Izvinite me, dame.Rozi se kikotala dok je Teo opušteno prilazio, s bocom ispod miške,

upravo dok je Majkl teran poput pogane muve.– Izgleda da je nesvesno izvukla keca iz rukava – primeti ona. – Uhvatila

je plen u zamku i dokusurila ga jednim... oh, bože, gledaj! – rečezaprepašćeno. – Sad ima da se narolja!

Gledale smo kako Kler prihvata čašu i, nekarakteristično za nju, ispija jena eks. Teo joj je ponudio još jednu i ona mu, crvena od stida ali ne bunećise što ju je jednom rukom zagrlio oko ramena, dopusti da je odvede dostenja i uteši je.

Igra se nastavila; možda u nešto manje profesionalnom maniru sada kadaKler nije bila tu da diriguje, ali s više užitka među decom, zbog koje je, nakraju krajeva, sve ovo i trebalo da bude organizovano, i koja su spremnopreuzela stvar, uvodeći sopstvena školska pravila i izvikujući instrukcijesvojim roditeljima. Flora radosno otrča da se pridruži svojim rođacima iostalim drugarima koje nije videla od prošlog leta, a ja sam je posmatralakako odlazi, zadovoljna.

Oslobođene budnog nadzora nastavnice fizičkog, Rozi i ja se ponovozavalismo na pesak, naslonjene na laktove, s nogama ispruženim ispredsebe, radosno secirajući ostatak okupljenog društva, analizirajući brakove,odeću, najuzbudljivije događaje – pre nego što se ja iznenada zaustavih.Isprva sam pretpostavila da je Adam samo doveo Floru i otišao, ali ondasam ga ugledala pored vatre kako drugarski ćaska s Denom i otvarakonzervu piva. Bio je sam. Kozi nije bila s njim, i na tome sam bilazahvalna. Adam i Den su se tresli od smeha zbog nečega što je jedan odnjih dvojice rekao, i očito obradovani što ponovo vide jedan drugog.

– Bojim se da Den nema osećaj za valjano ophođenje – promrmlja Rozi snelagodom. – Ne zna da treba da ga mune kolenom u muda.

173

Nasmešila sam se. – Muškarci to ne znaju. Oni ne biraju strane. Mnogosu opušteniji, i zapravo... – oklevala sam – ... mnogo su finiji od nas namnogo načina. Oni prihvataju nečije slabosti i nastavljaju da se druže bezobzira na sve. Ne dižu hajku i ne teraju ljude u tri lepe zauvek, kao mi.

– Pretpostavljam da si u pravu – reče ona nesigurno.– Uostalom, ne bih ni očekivala od Dena da se svrstava na moju ili

njegovu stranu. Njih dvojica su oduvek bili drugari. Zašto bi sad prestali toda budu?

Majkl priđe njima dvojici, očito podjednako obradovan što vidi Adama, isrdačno mu steže ruku. I njih dvojica su se oduvek dobro slagali.

– Budimo iskreni – reče Rozi preko volje – i pored svih njegovih mana,on je zabavan momak. Dobro društvo. Samo što je potpuni promašaj kaomuž.

– Mmm – promrmljala sam meko, znajući da ona od mene očekuje neštoviše od toga. Nešto kao: „Potpuni promašaj? Hoćeš da kažeš, najgorekopile!“ Ali nisam mogla da joj udovoljim. Nisam mogla da joj dampotvrdu koju je tražila.

Bilo je tako lepo videti ga tu, zapravo; kako se pozdravlja s drugimočevima koji su šetkali okolo, s muškarcima koje poznaje godinama i kojenije video neko vreme, i koji su, kako sam primetila, svi odreda prilazili damu se jave. Bez zajedljivih opaski. Bez uzajamnog optuživanja, dok sužene, svesne njegovog prisustva, stajale po strani, držeći se podalje, moždaiz odanosti prema meni. Zapazila sam i izraz zadovoljstva na Adamovomlicu. Zapazila sam da je neočekivano obradovan što ga prepoznaju iprihvataju ljudi koje bi, pre koju godinu, on možda prezrivo otpisao kaopredvidljive dosadnjakoviće iz srednje klase koji se bave tržištima novca,idu na skijanje u Švajcarsku za Božić i letuju u Kornvolu. Iznad svega,ipak, zapazila sam zadovoljstvo na Florinom licu. Grlo mi se steglo. Da,oba moja roditelja su tu, kao da je govorio njen pogled, dok je ćaskala,sijajući od sreće, s drugaricom koju nije videla sto godina. Mama je tamo, ato je moj tata. Da, ne smeta im što su zajedno na istom mestu. Lepo seslažu.

Uhvatila sam njen pogled. Pocrvenela je i nasmešila se. Ja joj klimnuhglavom: da, u redu je, draga, ne smeta mi. On može da ostane. Neko vreme.

174

Predveče je prešlo u prelep sumrak. Igrači počeše da napuštaju polje aroštilj je napunjen šniclama, krmenadlama, kobasicama. Prvo su nahranjenadeca, nekoliko najmlađih koji su umorno grlili svoju ćebad i sisali palčeve,da bi ih roditelji zatim otpratili do prostirki gde su jeli i prosipali sok odpomorandže. Roditelji su stajali okolo u grupama, srećni, podležući sveviše dejstvu alkohola, dok su muškarci žvakali dečje hamburgere umesto dasačekaju svoje šnicle. Šetala sam okolo, pozdravljajući se s ljudima kojenisam videla od pamtiveka, pijući i smejući se, i iznenada sam se osetilalepo zbog toga. Odjednom mi beše drago što nisam u nekoj vili na Korzici išto ne teram komarce rukama nakon što sam prethodno bila zadržana naaerodromu Getvik osam sati, već ovde, pod engleskim nebom, sa srebrnimmorem koje se pruža u daljini ispred nas poput namreškane svile,galebovima koji kruže i dozivaju se, okružena prijateljima i porodicom.

Majkl je, kao i obično, odsvirao svoj repertoar uz vatru nakon večere,nešto od Bitlsa, neku staru stvar od Keta Stivensa, i to u stvari uopšte nijebilo previše otrcano i, potpomognuti alkoholom, svi zapevasmo, uključujućii kul tinejdžere. Čak sam primetila Dena kako peva „Wild World“. Lako jerugati se, ali ovo što je Kler pokušala ovde da izvede imalo je nekuvrednost. Veliko postignuće porodičnih vrednosti: samo da nije tomepristupala tako militaristički, tako strašno energično, s metaforičkimdnevnikom ispod miške. Ali neko je morao sve to da organizuje; na mnogonačina, bio je to herkulovski poduhvat. Potražila sam je pogledom. Nisammogla da je vidim, ali Majkl se slatko napijao s Adamom, tako da je onaverovatno negde na miru prebrojavala escajg.

Pogledom zamućenim od pića, nejasno sam registrovala da se Florapridružila Teovim dečacima zajedno s još dve devojčice u nedozvoljenomcuganju piva među dinama. Nadala sam se da nije ništa više od toga.Okrenula sam se nervozno da ih osmotrim, i uhvatila Adamov pogled prekovatre. Jedna rečita razmena pogleda rekla mi je da, ne, on je već proverio, ida ona nije daleko, i da on motri na nju. Neverovatno je kako, kada se radio Flori, zna da bude veoma odgovoran. Zavalila sam se na hladan pesak suzdahom, i zagledala se u mračni nebeski svod iznad sebe. Osluškivala sammore koje je tuklo u obalu u svom neprekidnom ritmu, kao što je činilo odpamtiveka, i poželela da je život uvek ovako jednostavan.

175

S14.

ledećeg jutra Flora i ja smo sedele jedna pored druge na toplimstepenicama iza kuće koje su iz kuhinje vodile u baštu, štrpkajući

kroasane i deleći šolju čaja. Osim lastavica koje su u niskom letu nadletalepaperjaste metlice trave, i nekoliko bledozelenih leptira koji su obletali okojorgovana, sve je bilo mirno i tiho. U stvari, trebalo mi je neko vreme dashvatim da smo potpuno same tu.

– On nije ovde – primetila sam, izvirujući obazrivo u pravcu prozorakabineta, koji je štrčao iz zida s naše leve strane. – Obično je unutra iuveliko kuca.

– Osim ako nije još u krevetu – prokomentarisala je Flora, umačućikroasan u čaj.

– Ne, on uvek ustaje pre nas. Mora da je otišao u šetnju. Jutro je divno.Verovatno je dole na plaži. Kraj mora. – Izgovorila sam to imitirajućinjegov dubok glas s američkim naglaskom i Flora se zakikota.

Nastupila je tišina dok smo zurile u izmaglicom obavijeni horizont: niskosunce upravo se probijalo kroz jutarnju maglu praveći odbleske na vodi urukavcu, paleći polja kukuruza i ječma na drugoj strani, najavljujući jošjedan predivan dan.

– Mama?– Mmm?Podvuče gola kolena pod majicu u kojoj je spavala. Znala sam po njenom

glasu da je nešto ozbiljno u pitanju.– Popričala sam s tatom sinoć.– Stvarno? – rekoh opušteno.– Da. Pa, u stvari, on je popričao sa mnom.Ostala sam nema, nastavivši da razmišljam o prizoru. Ona me pogleda. –

Zar ne želiš da znaš o čemu?– Pa, očigledno ćeš mi reći, Flora, želela ja to da čujem ili ne.– Posvađao se s Kozi. Zato nije došla sinoć. I dok me je vozio na plažu...

pa, pričao je samo o tome šta je moglo biti.– I šta on misli da je moglo biti? – upitah odmereno tihim glasom,

176

netremice posmatrajući galeba koji je sleteo na bovu na pučini.– Pa, da nije... znaš. Uprskao.– Bar priznaje da je on uprskao – prokomentarisala sam.– O, da – reče žurno. – Priznaje i te kako.– To i ne znači mnogo. Isto to i fudbaleri kažu kad ih intervjuiše Gari

Lineker.30

– Izvini. Ali kaje se, stvarno. Zna da je pogrešio i ponašao seneodgovorno i... rekao je nešto o tome kako je na užasan način izneveriotvoje poverenje, ali... pa, sećam se da je rekao da ste se vas dvoje venčalipreviše mladi. I da ih on nije baš bio obrnuo previše.

Obrnuti previše njih. Eto kakve je izraze moja ćerka naučila uz svogpromiskuitetnog oca.

– Šta hoćeš da kažeš, Flora? – upitah ravnodušno.– Pa, samo to da mislim da on, znaš, žali zbog toga. Žali što je napravio

takvu farsu od toga, i stvarno mu je žao što nije ispalo drugačije.– Ma nemoj. – Šake su mi bile čvrsto stisnute između kolena. Osećala

sam njihovu vrelinu kroz pidžamu. – A šta je s Kozi?– O, mislim da nikad nije bio ozbiljan po pitanju Kozi. Mislim, ona je

zabavna i fina i lepa, ali, znaš, veoma je mlada.Klimnuh glavom. Za trenutak nisam mogla da dođem do reči. Grlo mi se

steglo. Gušila sam se. Pročistila sam ga. – Poslužila mu je kao zanimljivarazonoda.

Flora razmisli o tome. – Da. Da, u pravu si.– Pređi na stvar, Flora.– Pa, samo... mislim, da ako se postaviš na pravi način, mislim da će se

tata vratiti zauvek. Stvarno mu nedostaješ, mama. Obe mu nedostajemo.Okrenuh se da je pogledam po prvi put. Oči su joj bile ogromne i iskrene.

– Flora, o svemu tome smo već pričale pre godinu dana, sećaš se? Sećaš seda je zvao? Molio nas da ga primimo nazad, a ti si zavrtela glavom i obesmo se složile?

– Znam, ali tada je bilo drugačije. Ti si bila tako... ne znam, takopotištena. Tako tužna.

– Patetična, jadna?– Ne, ali ne bi bilo ispravno da smo ga primile. Učinio nam je uslugu. Ni

177

on tada nije sebe stvarno poznavao. Nije bio siguran da li će kroz nekolikomeseci otići s nekom drugom. A ti nisi bila u poziciji da ga zaustaviš,mama, bila si krajnje bespomoćna. Ali sada si mnogo, kao, jača. Sabrana. Ivaša veza bi bila mnogo ravnopravnija. Ti bi mogla, kao, više da se pitaš osvemu.

Tiho sam se divila znanju svoje ćerke adolescentkinje o igrama u vezi.Odakle li je samo poniklo? Iz serije Istenders ili romana Nortangerskaopatija?

– Flora – oklevala sam – ima tu jedna sitna stvar. Udaću se za Dejvida.Kuda vodi ovaj razgovor?

– Nikuda. Samo sam htela da ti kažem, to je sve, pre nego što to učiniš! –glas joj je sada postade piskav. – Pre nego što se stvarno udaš. Mislim...valjda je bolje da ti kažem pre nego posle?

Borila sam se da shvatim. – Ali... ali tebi se Dejvid sviđa, zar ne?– Da, naravno da mi se Dejvid sviđa! Ali ne udajem se ja za njega, zar

ne?Okrenu se i pogleda me ljutito, sa suzama u očima, i ja joj uzvratih

pogled, pokušavajući da shvatim ovu nelogičnost, kad se jedna kolaiznenada pojaviše i zaustaviše na šljunčanom prilazu pored nas. Progutalasam knedlu. Okrenula sam se da pogledam.

– Vratio se – promrmljala sam. – To je Met. Mora da je otišao ponamirnice.

Flora je žustro treptala da potisne suze. – Neko je s njim. Napred.– Oh – zinuh, zureći. – Zaboravila sam. To je njegov sin. Otišao je da

pokupi sina.Gledale smo kako mali plavokosi dečak s naočarima izlazi sa

suvozačkog sedišta, vukući ogroman ranac za sobom.– Njegov sin! – ponovi Flora u neverici, istog trena zaboravljajući naš

prethodni razgovor.– Da, zaboravila sam da ti kažem – rekoh užurbano. – Njegov sin će

ostati s nama nedelju dana. Živi ovde kod nas s majkom. Otprilike je tvojvršnjak, mislim.

– Oh, sjajno! – zagrme. – Baš mi je to trebalo. Da mi se neki arogantniJenki koji ne vadi žvaku iz usta mota ovuda ceo letnji raspust... baš ti

178

hvala, mama! – Prigušivši jecaj, koji je bez sumnje bio posledica nekolikofaktora, ona ustade sa stepenika i pobeže u kuću.

Ustadoh da ih pozdravim, još uvek uzlupanog srca. Šta joj je Adam tonapričao? I zašto joj je ulivao lažne nade zbog nečega što nije imao nameruda ispuni? I koliko sam ja to bila u lošem stanju prošle godine kad ona imatoliko zrelosti da zna da ne bih mogla da se nosim s njim da mi se vratio?Ali sad, sad kad sam „jača“, očito mogu?

Progutala sam knedlu dok su mi prilazili, pokušavajući da zaboravimsvoje unutrašnje rastrojstvo i ljubazno se nasmešim dečaku koji nije skidaopogled s trave. Videla sam mu samo teme: kuštrave plave uvojke kao ucrkvenog anđelčića. Bio je sitan za svoje godine i mršav, na sebi je imaostare farmerke i običnu, svetloplavu majicu.

– Tode, ovo je Ani – reče Met, grleći ga jednom rukom preko ramena. – Iako budeš brz, videćeš Florina leđa, koja upravo zamiču uza stepenice,tamo.

– Umorna je i jogunasta – promrmljah u znak izvinjenja, pružajući rukuTodu. – Zdravo, Tode, drago mi je što te vidim.

– Zdravo – promrmlja, pogledavši me na delić sekunde krupnim, bistrimplavim očima.

– Pokazaću Todu njegovu sobu, pa ću ga provesti okolo. Da osmotrikrajolik.

– Dobra ideja – složih se očiju prikovanih, sad pošto sam se pozdravila sdečakom, za Meta. Nisam mogla da se naviknem na tu promenu. Nosio ječistu košulju boje plavog različka koju ranije nisam videla, a kosa mu jebila oprana i podšišana. Više nije bilo crnih uvojaka koji su mu padali poobrvama, a njegove oči, dok je gledao naniže u Toda, izgubile su svojmračan, bolan izraz. Rezultat je bio zapanjujući.

– Ošišao si se! – rekoh, ne mogavši da se suzdržim.Nasmejao se. – Šišam se, povremeno, inače bi mi kosa došla do kolena.

– Tode, hoćeš da doručkuješ?Dečak slegnu ramenima. – Može – reče ravnodušno, šarajući stopalom po

zemlji. Pognute glave, pođe za svojim ocem u kuću.Posmatrala sam ih kako ulaze i, znajući da ne treba da moljakam Floru da

izađe iz sobe i ubeđujem je da se ponaša prijateljski i poželi dobrodošlicu

179

dečaku, otišla sam do baštenske kućice da radim. Još sam bila u pidžami,ali ova je bila pristojna, kupljena ovde i, do đavola, jesam li na odmoru ilinisam. Očajna, grickala sam nokte i trudila se da ne razmišljam o Adamu.Šta li je samo naumio, kog vraga? Da tako peca Floru, nekoliko nedelja premog venčanja – a i mene. Kakvu igru igra? Jer sigurno je u pitanju igra.Bože, to je nečuveno. Dejvid će poludeti. Nije da ću mu reći, pomislihnervozno, sedajući za sto i paleći računar. Nisam želela da diram u tajosinjak.

Kraj nogu mi je bio moj prastari kasetofon i, kao što sam volela da radimdok pišem, posegnula sam dole, izabrala kasetu i ubacila je u kasetofon,dok je moj laptop istovremeno ubacivao u brzinu. Obe mašine su bileprastare i trebalo im je neko vreme da prorade, ali kada jesu, MalerovaPeta simfonija učinila mi se nekako zanosnijom od mog poslednjeg pasusa.Zavalila sam se u stolicu, zatvorila oči i slušala.

Deset minuta kasnije bila sam zapanjena kada su mi suze žaljenja potekleniz lice dok su uspomene navirale. Trgoh se, užasnuta. Sedoh brzo,nervozno otirući suze i, osvrnuvši se okolo da proverim da niko nije viriokroz prozor, isključih Malera i ubacih veseli Šopenov koncert, pre no što ćuse posvetiti Lusindi Devilers.

U stvari, trebalo je hitno zadovoljiti njene potrebe. Pošto sam prošle noćiprovela sat vremena ovde vrativši se sa zabave – znajući iz raznoraznihrazloga da neću moći odmah da zaspim – ostavila sam Lusindu uTantalovim mukama u njenoj baštenskoj šupi. Terens je trebalo da banesvakog trenutka, da presadi dalije, a ona je zauzela zavodničku pozu nabaštenskoj klupici, u najoskudnijoj poluprovidnoj haljinici. Za trenutaknisam mogla baš da se setim šta je tražila tamo... ah, da, čekala ju jepreljubnička popodnevna kres šema. E, sad, prethodne noći, sa šampanjcemkoji mi je kolao krvotokom i mesečinom koja mi je titrala po ekranu, to sečinilo kao dobra ideja, ali ovog jutra, s Florinim promuklim glasićem kojimi je još odzvanjao u ušima i s mamutskim mamurlukom, baš i nije, zbilja.

Oslonila sam bradu na dlanove, grickala nokte i zurila kroz prozor. Kadaje Flora prošla pored mene nekoliko minuta kasnije, na putu ka plaži,podigoh ruku da joj mahnem, ali ona nastavi da korača durljivo, obučena odglave do pete – nedvosmisleno naglašavajući činjenicu da ne može da nosi

180

bikini sad kad ima publiku – s rukama punim knjiga i slušalicama nabijanimna uši. Uzdahnula sam. Onda, podižući ruke kao kakav umorni pijanistaprimoran da započne ko zna koju po redu maestralnu simfoniju, bacih se nakucanje.

Lusinda je šetkala malenom šupom, žaleći što se nije setila da traži da jojsagrade neku veću i raskošniju, možda s kaučem na razvlačenje. Zašto suovakvi objekti uvek tako oskudno namešteni? Moraće da namami Terensau svoju udobnu kuću – hvala bogu što Konsuela danas ima slobodan dan –ali njena spavaća soba je tako izložena pogledima. Onaj mračni umetnik,Džastin Rejnolds, koji živi iza njih, sto posto opet slika u svom studiju.Nestrpljivo je tapkala stopalom o pod. Kad bi Terens samo požurio! Novetange su je ubijale. Kao da su zubni konac, a ne donji veš.

Iznenada začu njegove muške korake kako odjekuju popločanom stazom.Kvaka se okrenu.

– Gospođo Devilers! Do đavola, šta vi radite ovde?Njegovo mlado lice izgledalo je preplašeno u polutami, i Lusinda se

nervozno pitala koliko je on uopšte mlad? Pamti li Bi Džize, pitala se?– Tražila sam... neki priručnik za hortikulturu – promrmlja, i zavodnički

pređe izmanikiranim noktima preko gomile kataloga Saton sidsa. – Mislilasam da prenesemo neki od tih ukrasnih žbunova u saksijama na terasu.

– O, jes’. Zlatne loptice?31

Lusinda trepnu. Bože. Prilično je direktan. Ipak, to je sasvim u redu.– Zašto da ne? – stade da prede. – Možda i neki od tih patuljastih

četinara uspravnih vrhova? – priđe mu bliže, dajući mu da oseti mirisnjenog poison parfema.

On skide kačket i počeša se po glavi. – Mogli bismo, ali ovi su samopoluuspravni. Možda biste želeli nešto uspravnije.

Lusindi zastade dah. – Da! – uzdahnu. – Da, definitivno. Ne želim ništa...napola... u vezi s tim.

– Jes’ vala, onda će vam trebati nešto više iždžigljalo. Imam na umujedan koji raste kao iz vode. Ogroman je.

– Izvrsno – procedi ona bludno.

181

– Ooo, devojko, raskopčalo ti se dugme na košulji!Lusinda pogleda dole u biserno dugme na haljinici, namerno ostavljeno

provokativno raskopčano.– Oh! – uhvati se za grudi, koje behu male, ali napete. – Gle, stvarno. U

stvari – trže jako – otpalo je!– Do đavola, otkide ga. Nećete videti ništa u ovom mraku. Pustite mene

da ga potražim.On se spusti četvoronoške, pružajući tako Lusindi još jednu priliku da

osmotri njegovu čvrstu zadnjicu. Ona se herojski oduprla porivu da kreneda baulja zajedno s njim, ali sad joj se već mantalo po glavi i pitala se kakoće, za ime sveta, da ga namami u kuću, dalje iz ovog prljavog, neudobnogokruženja...

Podigoh pogled, zamišljeno. Možda je trebalo da stavim težište na njegovposao šetača pasa? Tada bi ovaj mali razgovor udvoje mogao da se odvijau lepoj toploj kuhinji, gde Peč i Vu-Vu imaju svoje jastučiće. Da li bi toimalo više smisla? Onda bi, dok Terens četka njenu malu Vu-Vu, Lusindamogla zavodnički da se igra terijerovim krznom, demonstrirajući timekoliko bi senzualna mogla da bude kad se nađe u Terensovom skrivenomžbunju?

Zurila sam kroz prozor u morski krajolik. Pored mene, odmah do kaseta,nalazila se gomila knjiga poezije, a na njenom vrhu moja omiljena, od EmiliDikinson. Krenula sam da je čitam po hiljaditi put, želeći, kao i uvek, da jamogu tako da pišem, kada me nešto natera da podignem pogled. Tod jeprolazio kraj mog prozora, šaka duboko zavučenih u džepove, pogrbljenihsitnih ramena, idući ka plaži.

Nastavila sam još malo da čitam, birajući pesme iz njenog poznijegperioda, koje su me obično inspirisale da pišem osrednje stvari, ali poslenekog vremena nisam mogla više da odolim. Spustila sam knjigu, isključilaračunar i iskrala se napolje, pažljivo zatvarajući vrata za sobom. Navrhovima prstiju sam se prišunjala do oboda travnjaka, gde je oštra travaoznačavala početak šume. Bila je oseka, i ako se pridignem na vrhoveprstiju i izvijem vrat, mogla bih da vidim delić plaže kroz drveće. Ali ne

182

više od toga. Oklevala sam za trenutak, pa pažljivo krenula olistalimproplankom, pa niz strmu vijugavu stazu, dok nisam dospela do čistine.

Čučnula sam, zaklonila oči, i provirila. Flora je stajala na steni na samojivici vode, sa – da, Todom pored sebe. Tiho sam sela, pazeći da ne slomimneku grančicu. Njih dvoje su pretraživali kamenite plićake u potrazi zapljosnatim oblucima kojima su onda pravili „žabice“ na vodi. Posmatralasam kako jedna odskače tri-četiri puta. Izgledalo je kao da nije bilo mnogopriče, ali je zato bilo dosta sleganja ramenima i šaranja stopalima po pesku,što je među adolescentima jednako komunikaciji. Dobro je. To je početak.Pazeći da me ne vide, pažljivo sam protegla noge i ispružila se po mekom,smaragdnom travnatom tepihu. Posmatrala sam ih još neko vreme, paokrenula lice k nebu. Zažmurila sam, uživajući u suncu koje mi je grejalolice kroz krošnju, kad čuh kako nešto iznenada šušnu iza mene. Okrenuh setaman kad je Met, tih kao mačka, čučnuo pored mene.

– Oh! Uplašio si me!– Pssst... – on stavi prst na usne. – Izgleda da smo došli na istu ideju. Da

malo špijuniramo?Pocrvenela sam. – Pa, nisam baš špijunirala, samo sam htela da vidim...

znaš.. – pokazah rukom neodređeno u pravcu plaže.– Da li bi, ostavljeni nasamo i bez nas dvoje da njuškamo okolo, mogli

da izvedu ljudski ekvivalent psećeg njuškanja zadnjica?Nasmešila sam se. – Tako nešto.On proviri kroz drveće. – Izgleda da su uspeli u tome. Dobro je znati da

su usput ovladali nekim veštinama društvenog ophođenja, makar ineandertalskim. Nisu se još pohvatali za guše.

– Ne, ali dan je dug, ima vremena.– Oh, naravno. – Met se smesti pored mene, oslanjajući se na laktove. –

Razmislila sam o ovome. – Za divno čudo, Flora nije. Bolje joj ide sdečacima, opuštenije. Devojčice je iz nekog razloga plaše. Istina, većinanjih u njenoj školi prilično brzo odrasta. I čini mi se da je i izvesni dečaciplaše, ali ne dečaci poput Toda.

– Siguran sam da će moj sin biti ushićen kad sazna da tako fatalno deluje

183

Tod je malo – reče čkiljeći u sunce – malo stidljiv, čini mi se. Sdevojčicama. ώώώ.вόşήάùήίţέȡ.ήέţ

na žene.Nasmešila sam se. – Nisam tako mislila. Htela sam da kažem da... pa,

mislim da on nije baš onakav kakvim ga je Flora zamišljala.– Zar? A šta je ona zamišljala? – okrenu se i pogleda me. – Vrhunskog

sportistu koji je već izrastao do visine od sto osamdeset centimetra sbikovskom šijom i vidljivom navalom testosterona, kako bacaka loptu uvazduh u žvaće žvaku dok je znalačkim okom odmerava od glave do peteobučenu u spavaćicu?

Nasmešila sam se. – Tako nešto.Posmatrali smo kako, umorni od pravljenja „žabica“, njih dvoje sedaju

jedno pored drugog na jedan kamen. Izgledalo je kao da su namerili da nanjemu iscrtaju nekakve hijeroglife, koristeći se oštrim kamenjem.

– Čudno doba – razmišljala sam. – Ovaj uzrast. Niti si dete, niti odraslaosoba.

– Istina – promrmlja. – Dovoljno star da znaš šta želiš, ali nedovoljno starda išta odlučuješ.

Osmotrila sam njegov natmureni profil krajičkom oka; zagledao se uplažu, stisnutih usana; pitala sam se šta je time hteo da kaže? Uhvatio me jekako ga gledam.

– Samo jedno? – promrmljao je upitno.– Molim?– Ne mogu a da ne primetim da Flora nema braće ni sestara.– Oh. Oh, ne. Pa, ostala sam s njom u drugom stanju veoma mlada, kada

mi je bilo samo dvadeset tri. I bilo je tako teško, nismo imali novca, pa smomislili da sačekamo malo. Da napravimo još dvoje kasnije, kad rešimofinansijske probleme. Naravno, nikada ih nismo rešili, ali kada smopokušali opet kasnije, izgubila sam ih. Troje, zapravo. – Progutala samknedlu.

– Pobačaji?– Da. A poslednje – sela sam i čvrsto obgrlila kolena – pa, imalo je

dvadeset dve nedelje. Skoro prava beba. Bio je prava beba. Dali... dali smomu ime. I morala sam da ga rodim. Onda da ga sahranim – teško samdisala, prisećajući se. Adam i ja, presamićeni od bola, plakali smo nakrevetu u porodilištu iza zastora. Onda i kasnije u bolničkoj kapeli, čvrsto

184

zagrljeni.– Nisam imala više snage da prolazim kroz sve. Nije ni Adam. – Vrtela

sam glavom.– Ali... mislio sam da ćeš pokušati ponovo? Zar nisi rekla...– O, da, s Dejvidom. – Okrenuh se da ga pogledam. Nasmeših se. – Ali

to je drugačije. Dejvid kaže da je medicina, a naročito akušerstvo, mnogonapredovala od onda, i da postoje mnoge stvari koje možemo da uradimoda bih iznela trudnoću do kraja. – Nasmejala sam se veselo. – I određenilekovi takođe, koje mogu da uzimam. On je veoma upućen u te stvari,naravno, budući da je lekar. Poznaje prave ljude.

– Naravno.– I ići ću pravo u bolnicu da mirujem čim se javi makar i najmanja

naznaka da nešto nije u redu. On kaže da zna jednu ženu koja je provelasedam meseci u krevetu, ali je rodila savršeno zdravu bebu, što je, na krajukrajeva, jedino važno. On je mnogo drugačiji od Adama, emotivno. Adam ija smo se potpuno pogubili. Kao neka deca. Nismo mogli da pomognemočak ni jedno drugom.

– Pa... prirodno.– Da, ali Dejvid je mnogo čvršći. Mnogo stabilnija osoba. A to je upravo

ono što mi treba. I mnogo je pragmatičniji. Rekao je da, ako ne budemouspeli, nećemo odustati, već ćemo prosto pokušati ponovo.

– Pokušati ponovo.Pogledala sam ga. – Hmm?– Ništa.On otkide list bukve s jedne niske grane mladog stabla pored kojeg smo

sedeli i poče da skida zeleni deo palcem i noktima, ostavljajući ogoljenkostur. Nasmejala sam se.

– I ja sam imala običaj to da radim.– Pa uradi.Stručno sam ogolila jedan list i prinela ga njegovom. Posmatrali smo naša

dva skeleta, ogoljena, jedan uz drugi.– Deluje kao fin tip – reče, naposletku.Namrštih se. – Nisi ga još ni upoznao, zar ne?– Ne, mislio sam na Adama. Takav utisak sam stekao onomad kad sam

185

popio piće s njim na terasi.Nasmejala sam se kiselo. – Oh, Adam. Da, muškarcima se uvek

dopadne. On je frajer. Uvek plaća piće za šankom, trudi se da budedrugarčina i tako to. – Premestila sam se jer mi se zadnjica ukočila odsedenja na čvrstom tlu i shvatih da sam još u pidžami. On kao da to nijeprimetio. Nisam želela da pričam o Adamu. Nisam želela da mislim nanjega, nakon onoga što je Flora rekla.

– A šta je s tobom? – upitah brzo. – I ti, samo jedno dete? – Zaklonilasam oči šakom, posmatrajući njegov kao od kamena isklesan profil. Nemojmeni da postavljaš lična pitanja, gospodine moj, a da nisi spreman da i samodgovoriš na neka.

– Da – složi se on – samo jedno. Medelejn... pa, ona je i s Todom imalapune ruke posla. On je bio zahtevna beba, godinama nije spavao noću,takve stvari. Jesmo pokušali kasnije, ali ona je obolela od nečega što sezove endometrioza.

Klimnuh glavom. – Znam. Lepljivi jajovodi.– Upravo.On raširi ruke. – I naravno, pošto je tako ispalo...– Vala baš – složih se tiho. – Dovoljno je loše povrediti jedno dete, zašto

onda donositi na svet još neko?Zurili smo dole u pravcu plaže, gde su Flora i Tod zavrnutih nogavica

gacali po plićaku, pokušavajući da hvataju rakove golim rukama. Tod jebacio kamen u vodu izazvavši ogroman pljusak, što je Floru nateralo davrisne kad je voda poletela k njoj, na šta se iza naših leđa začuo još glasnijivrisak.

Met i ja se okrenusmo, pa pogledasmo ponovo ka vodi da proverimo danije došao odatle u vidu odjeka, ali i deca su ga čula i okrenula se k nama,zaklanjajući oči i zureći u nas.

– Ani!Ustadoh i okrenuh se.– ANI!Ovoga puta, dok je moje ime odjekivalo šumom, ugledah Kler kako se

probija kroz drveće u dubokoj senci, divlje se osvrćući u potrazi za mnom, inajzad me ugleda. Ignorišući vijugavu stazu, spuštala se odozgo gazeći sve

186

pred sobom, kroz grane i šiblje, pravo k meni. Lice joj je bilo izgrebano akosa potpuno raščupana. Bila je prekrivena blatom, ali još uvek u istoj onojsmešnoj odeći koju je nosila prethodne večeri.

– Kler! – pokrih usta šakom, užasnuta.– Oh, Ani, hvala bogu! Hvala nebesima što sam te pronašla, desilo se

nešto strašno – reče promuklim glasom i zgrabi me za članke, tresući se kaoprut.

Srce mi stade i ja se sledih. Pomislih na mamu.– Šta je?!Oči joj behu ogromne na musavom licu i zurile su u mene, nesrećno.

Proguta knedlu.– Mislim da sam spavala s Teom Todom – promucala je.

187

P15.

iljila sam u nju, užasnuta. – Misliš? Kako to misliš, misliš?Ona mi se obesi o ruku. – O, Ani, koji užas – jecala je, dok su joj

suze tekle niz obraze. – Tako sam se gadno napila, a ti me znaš, nikadaranije nisam bila pijana, nikada!

Bila je to istina, stvarno nije. Jedva da je uopšte pila.– A... a Teo, pa, on me je odveo u stranu, gore uz dine, a ja sam bila tako

uzbuđena. Bilo je to tačno ono što sam priželjkivala, o čemu sam maštalagodinama, a on je nastavio da mi dosipa piće – imao je sa sobom flašuvotke i sok od pomorandže – i, znaš, mogli smo sve da vas vidimo, kakosedite kraj vatre, srećni i raspevani, i deca su bila dobro i činilo se da nikone mari što nas nema, pa smo se odšunjali još dalje, kikoćući se i držeći seza ruke kao dvoje tinejdžera, sve do terena za golf. I bilo je tako mračno iuzbudljivo i... oh, osetila sam takav nalet adrenalina, Ani! Osetila sam setako hrabro, tako mlado, i, oh bože, bila sam tako naroljana! A Teo mi jesamo dosipao i dosipao piće, i onda smo pronašli tu jamu u zemlji...

– Jamu!– Da, i legli smo u nju – srušili se u nju – i onda je on navalio. Ruke su

mu bile svuda po meni, i...– Ovaj, Kler? – cimnuh glavom, usplahireno, ka Metu, ali nije se dala

zaustaviti.– I sećam se da mi je skinuo top – još sam imala na sebi ovaj odvratni

bikini – a ja sam samo nastavila da se kikoćem i razmišljam kako je toveoma uzbudljivo i romantično, a on mi je zario lice među dojke, i krenuoda radi „brrrmmmbrrrmm“ – pokaza vibrirajući usnama – tako, i da ihljuljuška s jedne na drugu stranu, nazivajući ih mojim jedrim kruškama išećerlemama, i ja sam mu se pridružila u tome...

– Odoh ja – promrmlja Met, podižući ruke u vazduh i udaljavajući se.– Kler, za ime boga! – prosiktala sam. Otresla sam njenu ruku. Bože, koji

zadah! Ustuknula sam korak nazad. – Jesu li ti vrane popile mozak!– I tako smo ti mi ležali u toj jami – nastavi – i prevrtali se okolo i ljubili

se i, oh bože, ne sećam se da li je skinuo pantalone, i ne znam šta se desilo

188

s mojim sarongom, ali sav je pokidan i... prosto ne znam! – kukala je, kršećiruke.

– Kler, šta to govoriš? – upitah, užasnuta. Uhvatila sam je za ramena iprotresla. – Naravno da bi znala! Setila bi se da si spavala s muškarcem,zaboga, i odeća ti je rasuta na sve strane, tako da – verovatno i jesi!

– Verovatno jesam – jecala je, prolazeći rukom očajno kroz kosu – alisledeće čega se sećam je kako me Majkl trese i budi u zadnjem delu bašte.

– Majkl te je pronašao u bašti?– Da, u četiri ujutru! O, bože, Ani, i svi znaju, bukvalno svi. Šta ću sad?Okrenula sam se na drugu stranu, ošamućena za trenutak. Onda se

okrenuh k njoj.– I ne možeš da se setiš kako si tamo dospela?– Pa, sećam se kroz maglu da smo Teo i ja teturali od terena za golf do

tamo... mislim, to je odmah tu niz puteljak... teturali se i podrigivali i držalise jedno za drugo, ali osim toga ne, ne sećam se ničega. – Glas joj iznenadapostade veoma tih. – I Majkl je besan kao ris. Kao ris.

– Pa i ne čudi me, jebote!Ona zari lice u šake i pade na kolena. – Izbacio me je napolje! – jecala je

kroz prste. – Rekao mi da idem. Poslao me kući, kaže da ne želi da megleda ovde, kaže da će reći deci da su mamu zvali i da hitno mora da odena sastanak u London. – Sklonila je šake s mokrog lica i obrisala suzezapešćem. – Kaže da se takve stvari ionako stalno dešavaju – rečeogorčeno. – Kaže da je to priča našeg porodičnog života, pa niko nećezapitkivati.

Čučnuh pored nje. – Da, pa, naravno da mora to da kaže, Kler. Mora daspasi obraz, ali ne brini, ne misli on ozbiljno.

– Misli, misli! – okrenu svoje umrljano, uplakano lice k meni. – Ovogaputa je ozbiljan. Šta ću sad da radim?

Stade od muke da čupa bokore trave, taman kad iz paprati banuše Flora iTod, koji su se popeli stazom s plaže.

– Šta nije u redu? – upita Flora zapanjeno, zaustavivši se naglo ispredsvoje tetke, koja je izgledala kao umirući labud u blatu.

– Ništa, nema veze – promrmljala sam odsečno, ustajući i udaljavajući ihbrzo od nje. – Vidi, Flora, Kler se malo potresla i ja moram da popričam s

189

njom nasamo. Što ti ne bi lepo odvela Toda gore do kuće da igrate stonitenis u garaži ili...

– Tod je poneo svoju dasku za surfovanje. Ja ću da uzmem moju, paidemo do Polzita da surfujemo. Mogu li da dobijem pare za hamburger?

– U novčaniku na stolici u hodniku – promrmljala sam. – Uzmi desetfunti i budi pažljiva. Ponesi i mobilni. Kako ćete stići tamo?

– Peške preko litica – doviknu dok su jurili ukorak uz stazu ka kući,koristeći moju pometenost da odu sami da surfuju i troše pare.

– Hajde – rekoh odlučno, čučnuvši opet pored svoje sestre i uhvatih jepodruku. – Spremiću ti lepu toplu kupku, i onda ćemo odlučiti šta ćemodalje.

Pridigla sam je na noge. Sada je bila veoma teška i otupela. Obgrlila samje jednom rukom i povela iz šume kao invalida. Probile smo se kroz zaraslitravnjak, i kad smo dospele do kuće, nervozno bacih pogled ka prozoruradnog kabineta. Met je, srećom, bio duboko zaronjen u svoj rad o paranojii imao je takta da ne diže pogled dok sam je vodila pored njegovog prozorai zatim dalje kroz kuhinjska vrata.

Kada smo se obrele na spratu, počela sam da joj punim kadu. Sada jebila tiha, tresla se pomalo dok je stajala u kupatilu, žalostan lik u prljavomgornjem delu bikinija i pocepanom sarongu, tužno zgrbljenih beloputihramena. Krenula je da skida grudnjak drhtavim rukama. Obgrlih je rukama.I snažno zagrlih.

– Biće sve u redu – uveravala sam je odlučno. – Ozbiljno, Kler. Sve ćebiti u redu, ne brini.

Nekoliko puta je tužno klimnula glavom u moje rame, štucajući bez reči.Kada se skinula i ušla u kadu, ja otrčah u svoju sobu, zatvorih vrata i

nazvah Rozi.– Šta se, do đavola, desilo prošle noći? – zahtevala sam odgovor.– Ooh, Ani, koji užas – disala je uzbuđeno u slušalicu. Po glasu sam joj

poznala da je veoma uzrujana. – Kler se kresnula s Teom Todom!– Da, to znam – procedih kroz zube, udaljavajući se na suprotni kraj

sobe, dalje od kupatila. – Ovde je! Ali šta se to, do đavola, desilo?– Pa, nakon što ste ti i Flora otišle, mi ostali smo počeli da se pakujemo,

znaš, da rasklanjamo stvari za roštilj i tako to, i onda smo iznenada shvatili

190

da nema Kler i Tea. Sve je, u stvari, bilo malo neugodno. Majkl je lutaookolo po dinama tražeći ih, prilično očajan, uzvikujući nekako malodušno:„Kler!“, i svi su stajali zbunjeni, pognutih glava, dok su pakovali svojefrižidere, trudeći se da ne obraćaju pažnju ali razmenjujući značajnepoglede, i svi su bili tamo, Ani, Stjuart-Kuperovi, Fildovi, Eliotovi, celalondonska ekipa, svi ljudi koji redovno dolaze kod Majkla i Kler navečere...

– Da, znam ko je bio tamo, Rozi!– I Majkl je sve vreme pokušavao da ubedi decu da je sasvim normalno

to što im je mama otišla da prošeta s gospodinom Todom.– Oh, bože – zastenjala sam. – Džajls i Beki i Luk!– Pa, Džajls je odmah pogodio o čemu se radi, naravno, i veoma je

ubledeo i počeo da udara po pesku štapom za kriket i da tiho psuje, a ondaje Beki počela da plače jer se uplašila i nije znala gde je mama. I naravno,Majkl je znao. I svi mi ostali smo znali da on zna, što je bilo najgore, i ondaje iznenada prestao da je traži i potpuno se smirio i utišao. Samo je stajaotamo, zureći u more, i svi su se motali okolo osećajući se neprijatno,praveći se da još uvek pakuju stvari, i onda je neko promrmljao nekuglupost o zvanju policije.

– O, za ime boga.– Na to se Helena nekako čudno, grohotom nasmejala, gotovo zagroktala,

i rekla da bi do sada bila na „ti“ s policijom da ih je zvala svaki put kad jojmuž nestane, i da ona vala ide kući a on će već i sâm umeti da se vrati.Onda se pokupila i krenula ka kolima s decom i dadiljom, a Majkl je utomtiho rekao: „Dobro. Idemo i mi.“

– I tako smo svi odmarširali nazad uz dine i preko terena za golf, ipotrpali se u njegov kombi, otprilike desetoro nas, u potpunoj tišini. Čak sui moja deca bila tiha, što im je prvi put, ali osetili su da se desilo neštoprilično strašno. Uglavnom, odvezli smo se nazad, i Den i ja smo stavili svudecu na spavanje – Beki i Fibi su bile baš uznemirene, mogu ti reći – aMajkl je ponovo izašao da je traži.

– I tada ju je pronašao? U bašti?– Mnogo, mnogo kasnije, otprilike u četiri ujutru, pošto ju je tražio cele

noći. Rekao je da zna da je bila s Teom, ali se brinuo za slučaj da su otišli

191

da se okupaju ili nešto slično. I znajući da je bila mrtva pijana...– Rozi, ona je još uvek mrtva pijana – insistirala sam. – Ozbiljno, sva

bazdi na alkohol, a ti znaš Kler, ona čak i ne pije, zaboga. I kaže da ne možečak ni da se seti da li je spavala s njim!

– Nego šta nego je spavala – odvrati Rozi sarkastično. – Baš je našla kadće da je uhvati amnezija. Isuse, bila je s njim cele noći! Uglavnom, Majkl jepomodreo od besa. Mislim, stvarno bljuje vatru. Nisam znala da ume takoda lupi šakom o sto, iskreno da ti kažem, u stvari, oh bože, izvini, Majkl.Nisam tako... Ne ne, Ani je na vezi. Samo sam...

Začu se šaputanje u pozadini. Pauza, zatim: – Ani? Je li ona s tobom?Jedva sam mu prepoznala glas. Bio je hrapav i promukao.– Jeste, ali, Majkl, čuj – rekoh brzo – znam da si besan i ne krivim te, ali

iskreno, ona je načisto izletela iz koloseka. Ne seća se...– O, izletela je ona načisto, nego šta, ali ne iz koloseka. Izletela je i tačka

– reče kratko. – Neću više da je trpim, Ani, ne posle ovoga. Dosta mi jeviše. Čitavih sedam meseci mi je uvrtala muda zbog jednog običnogpovatavanja s nekom devojkom na božićnoj zabavi, što sam ja glupopriznao. Toliko mi je zagorčala život da sam se plašio da otvorim usta izstraha da se ne obruši na mene, pitajući se da li će odgristi glavu, meni ilideci; svi smo hodali kao po jajima i trpeli sve njene hirove, ugađali joj, aona se onda pojebe s Teom Todom na porodičnoj zabavi na plaži. Poredsve naše dece koja su bila prisutna, svih naših prijatelja, i to na krajnjekurvinski način, izbacujući sise, smišljeno. U stvari, baš mi je drago, Ani.Pojma nemaš kako mi je drago, i možeš joj to preneti. Nisam bio svestan dasam tražio izgovor da pobegnem od nje, prosto sam mislio da će se mojjadni život nastaviti tako u nedogled, ali sad kad ga ponovo imam, neću gaispustiti, to da znaš. Neću više ponizno da se umiljavam oko matice, datrpim njeno siledžijstvo; neću da se pitam hoće li da skoči i ismeje me zbogsvake rečenice koju izgovorim, ili da ostajem do kasno na poslu plašeći seda odem kući, i da jedva čekam ponedeljak ujutru da bih od kuće pobegao.O, ne, nek se nosi. Poruči joj nek se vrati u London i spakuje prnje, i nek seizgubi iz naše kuće u roku od dve nedelje, kad se vraćam s decom. Onda ćuje kontaktirati preko mog advokata. Ima da je tužim za preljubu. Ima da selepo razvedemo, kô ljudi.

192

– Majkl, ne misliš tako – izustih. – Samo si uznemiren.– Nego šta nego mislim, Ani. Ne mogu da ti opišem koliko mi je laknulo

kad sam shvatio šta sve ovo znači, pre nekih sat vremena. Prvo sampomislio: Šta ću, do đavola, da radim? Onda sam pomislio: Pa, ima lepo daje ostavim, eto šta. Haleluja, jebote! Mislim da sam godinama podsvesnotražio priliku da izađem iz ovog propalog braka, i ona mi je sad to i pružila.Možeš joj zahvaliti na tome, u moje ime.

– Majkl...– Reci joj zbogom, Ani. I reci joj da ćemo se videti na sudu. Ne možeš

da zamisliš koliko mi je laknulo što neću morati da gledam njeno kiselo licekako me optuživački posmatra s druge strane stola sutra za doručkom.

Oštro sam udahnula kad se veza prekinula. Zurila sam u slušalicu. Izamene se začuo neki zvuk. Okrenuh se i ugledah Kler, mokre kose, izbečenihočiju, umotanu u peškir, kako stoji u dovratku.

– Majkl? – izusti jedva.Klimnuh glavom. Oblizah usne.– I?– I... ljut je.– Koliko ljut?– Pa – oklevala sam – želi da odeš kući.– Znam – klimnu glavom. – Nazad u London. A onda?Progutala sam knedlu. – Želi da napustiš kuću. Ali ne misli tako –

dodadoh brzo, videvši da joj se lice snuždilo. – Samo tako kaže jer jeuznemiren. Ljut je, to je sve. Predomisliće se; preći će preko toga.

Ona nemo zavrte glavom. Pepeljasta u licu, polako uđe u sobu i sede naivicu mog kreveta.

– Ne – prošaputa. – Neće. Poznajem Majkla. Jednom kad nešto odluči,gotovo je... Mnogo je jači nego što ti misliš, znaš. – Pogleda u mene. –Uopšte nije bojažljivi čovečuljak. – Zurila je negde iza mene, kroz prozor, umore. – Ali ti to ne znaš jer sam ja isterala svu hrabrost iz njega. Kinjilasam ga, Ani, znaš – reče otupelim glasom dok sam sedala pored nje. –Podbadam ga već godinama. Ne radi se ovde samo o prethodnoj noći. Alisad sam preterala. – Prođe brzo prstima kroz kosu i čvrsto se uhvati zaglavu. Ščepala je kao da bi mogla da eksplodira. – Oh, bože – prošaputa. –

193

Gurnula sam ga preko ivice!– Ali... zašto, Kler? Zašto si bila tako gadna prema njemu?Ona pusti da joj ruke klonu i beznadežno sleže ramenima, dok su joj suze

sada u potocima lile a da ih ona nije ni bila svesna. Kler nikad nije plakala.– Ne znam – prošaputa. – Prosto je to bilo jače od mene. Samo samzvocala i napadala ga... oduvek sam to radila, na neki način. Ali posle onogs Peti...

– Nije to bilo „ono“, Kler – rekoh oštro. – Samo su se ljubakali, zaboga.Na zabavi na poslu!

– Znam, znam – prošaputa – ali iskoristila sam to. Pretvarala sam se da jeviše od toga! Želela sam da jeste više od toga, da mi to posluži kao povodda prikupim municiju protiv njega tako da ne može da se brani. Iskoristilasam to da mu uništim život!

– Ali zašto, Kler? Zašto? – upitah ponovo, zbunjena.– Zato... – zabaci glavu ka plafonu. Zurila je naviše, suznih očiju, tražeći,

mučeći se da dođe do istine. – Zato... zato što je moj život uništen!Glava joj klonu, i ona zari lice u šake i zaplaka. Obujmih njena uzdrhtala

ramena obema rukama i čvrsto je zagrlih.– Oduvek sam bila tako nesrećna – jecala je – otkako znam za sebe, i

uvek sam morala da se pretvaram da je sve tako prokleto savršeno! Odsamog početka, kad sam bubala za ispite i kad me je tata muštrao, kad samse upisala na bolji fakultet, dobila bolji posao, i bogatijeg, uspešnijeg mužaod bilo koga, i rodila više dece i napravila karijeru i stalno napredovala najebenoj društvenoj lestvici, uspinjala se zapanjujućim tempom, kao prokletadivokoza, toliko sam bila agilna. A onda i taj iscrpljujući odmor svakegodine, neprestano lomatanje po pesku s decom i stalno opsluživanjehranom i pićem. – Zastade za trenutak, obrisa nos nadlanicom, glasnoušmrkujući. Zakikotala se grleno. – Nema udobnog hotela Mark Vorner zanas s tri obroka dnevno i besplatnim dnevnim boravkom za decu u sklopuaranžmana, o ne. Ne za porodicu Faradej; to bi bilo varanje. Bože, Ani, takosam umorna. Tako krajnje iscrpljena i, u stvari, nikada nisam bila nimalosrećna.

Lice joj je bilo bezizražajno, gotovo nago od očajanja.– A Majkl je bio, vidiš – nastavi tužno. – Pre nego što sam to iscedila iz

194

njega. Često je bio srećan. Igrao se s decom, uživao da provodi vreme snjima, rvao se s njima po bašti, blesavio se, a ja sam to mrzela. Preziralasam to. – Zagledala se turobno u prazninu. – Sve je to ružno i jadno, zar ne?– Kiselo se nasmešila. – Ali je istina. I tebe sam isto prezirala.

– Mene?– Da, tebe. U tvojoj odrpanoj odeći, i tvojim užasnim kolima, s tvojim

jednim detetom, i tvojom malom kućom, i tvojim propalim brakom...– O, baš ti hvala! – trepnuh.– Jer iako si imala teških trenutaka u životu – nastavi ne obazirući se,

rešena da izbaci sve iz sebe – imala si i onih stvarno sjajnih, kad siludovala kao niko. S Adamom, u starim danima, kad ste vas dvoje dolazilikod nas na večere i smejali se stvarima koje ja nisam razumela, toliko daumalo niste padali sa stolica; onda ste otišli i u Francusku, vas dvoje, uonom užasnom starom kombiju, da kampujete uz obale reka s Florom, uvrećama za spavanje; bez novca, bez briga, samo uz dosta smeha i seksa i –pa, zabave. S Florom isto. Videla sam kako se vas dve držite jedna zadrugu da ne padnete od smeha, verovatno i s Dejvidom, a ja... ja nikadnisam to imala! Da li znaš, prošle noći, među tim dinama s tim odvratnim,naroljanim, napaljenim starkeljom, Teom, prvi put posle ne znam kolikogodina – prvi put ikada, čak – osetila sam se... slobodno. Oslobođeno.Srećno. Samo to pijanstvo i skidanje i smejanje i... oh, ne znam... – ućutatužno.

– Ali... ali zašto ne radiš to s Majklom?– Zato što Majkl mora da pati! – vrisnu, stisnutih pesnica. – Majkl mora

da pati jer ja moram da patim, jer mi je život takvo sranje. Zar ne razumeš?Posmatrala me je malo manijakalno sada, krupnim zelenim očima, punim

suza i patnje.Trepnuh. – Mislim... da razumem, Kler. Malo. Ali... – nešto me je mučilo

– ta ogromna ambicija...– Da budem najbolja – odreza. – Prva. Da uspem po svaku cenu, uvek.

To je bilo najvažnije. – Klimnu glavom – Da, najvažnije. Ti si imala mnogosreće, Ani. Što si se izvukla. Ti si se izvukla.

Zurila je tužno u tepih. Ispratila sam njen pogled, koji je počivao nasićušnom listu bukve, koji je verovatno uleteo kroz otvoren prozor, gde ga

195

je sada na otrcanom ružičastom tepihu ljuljuškao povetarac. Tamo i ovamo,gde god ga život nosi. Tako je ona videla mene, pretpostavljam.

– I on ozbiljno misli – reče ravnodušno. – Neće više da me trpi. Nijedanmuškarac ne bi izdržao udarce koje sam ja nanosila Majklu a da ne pukne unekom trenutku. Ironično je samo to što sam ja zadala završni udaracmaljem. Razorila ga umesto njega. Razorila naš brak – reče tužno.

Ćutale smo neko vreme, šćućurene na ivici kreveta, s mojom rukompreko njenog ramena. Tihe. To me je navelo da se setim jednog dana nafarmi, pre mnogo godina, kada nam je bilo otprilike deset i četrnaest godina.Njen prvi momak ju je bio otkačio, i ona mi je dozvolila da je tešim.Osetila sam se neobično važno i ponosno dok sam grlila svoju stariju sestruu sobi koju smo delile, a koja je gledala na zatalasana brda s raštrkanimstadima ovaca. Sećam se da sam bila razoružana i dirnuta tim tako retkim iljudskim posrnućem, ali ona je iznenada došla k sebi. – Bio je previše zamene – zasiktala je naglo, otresajući me sa sebe. – Previše zgodan i lep. Toje to.

Nakon toga su njeni muškarci bili manje privlačni, i ako je neko nekogatrebalo da otkači, to je radila ona. Uvek se ona pitala. Tako se ponašala i sMajklom.

– Šta ćeš da radiš? – promrmljala sam upitno. – Mislim, sad. Otići ćeškući?

Obliza usne. – Moram prvo da nazovem Donu. Ona je kod svoje majke.Zamoliću je da dođe ovamo. Da skrati odmor i dođe da pomogne Majklu. –Poče da se diže s kreveta. – On neće moći sam da se izbori, nikada.Četvoro dece...

– Snaći će se – prekidoh je meko, vukući je za peškir da sedne nazad nakrevet. – Nemoj. Nemoj zvati Donu. Ostavi ih, Kler.

Ona se okrenu. Stade da zuri u mene. – Da – reče mirno. – U pravu si.Snaći će se. To je ono užasno. Oni će biti dobro. Ja sam ta koja to nećebiti. – Glas joj je prešao u šapat. – Ali ne mogu tek tako da odem! – lice jojse obesi. Okrenu se ka meni molećivo. – Zar ne mogu da ostanem ovde?

– Da, naravno, ali... – oklevala sam. Bilo joj je potrebno da ode negde.Majkl je želeo da ona ode negde. – Što ne odeš kod mame?

Grleno se nasmeja. – Šta, sama? Kući kod mame bez muža i dece? Ćao,

196

mama, Majkl me izbacio?Slegnuh ramenima. – Ona nikad ne osuđuje. Uvek je tu da ti se nađe.

Ako ti ikad zatreba.– Tebi, možda.– I tebi. Samo što si ti oduvek bila previše ponosna da tražiš pomoć.Ona opet prođe prstima kroz kosu, očajno. – Takvo priznavanje poraza...– Tata nije tamo, Kler – podsetih je nežno.Ona diže glavu i pogleda me u oči. Klimnu glavom. – Ne, tata nije tamo.

Samo njegov duh. – Stresla se. Zatim se uspravila na krevetu. – Dobro. Pa,možda. Možda sutra. Tako neću biti sama u Londonu, zar ne? Još ću ostatiblizu. Ali... za noćas?

– Naravno. Ostani, naravno – uveravala sam je, grleći je jako. Kad jespustila vlažnu glavu na moje rame, oči mi se ispuniše suzama. Moja starijasestra. Toliko skrhana u porazu baš zbog svoje uobičajene nepobedivosti.Toliko poniznija bez svog ogromnog, izgubljenog ponosa.

Posle nekog vremena, skloni glavu s mog ramena i obujmi je šakama, kaoda drži napuklu kinesku vazu. – Umorna. Tako sam umorna – promrmlja. –A moja deca, Ani... moja deca. Ne mogu ni da razmišljam o tome. – Moglasam da osetim nadolazeći užas koji je obuzima.

– Nemoj – rekoh strogo, dok su joj opet pretile suze. – Dođi. Pružila samruku i svukla pokrivač. – Lezi – naložih joj nežno, pomažući joj da sezavuče u krevet. – Spavaj. Premorena si.

– Mislim da neću moći – promrmlja tupo, ali ipak mi je dozvolila da jojnamestim noge, lica izbradanog od iscrpljenosti. – Treba da razmislim otoliko mnogo stvari. Toliko toga sam uništila.

– Pokušaj – insistirala sam, prelazeći tiho preko sobe i zatvarajući kapke,zbog čega soba odmah utonu u tamu. – Bila si budna cele noći, i pričaćemokasnije, kad se probudiš. Tada će sve izgledati bolje, uvek tako bude.Videćeš.

Ostavivši je da mrmlja turobno sebi u bradu, iskrala sam se iz sobe navrhovima prstiju, zatvorivši tiho vrata za sobom. Čak i ako ne budespavala, pomislih, bila joj je potrebno da ostane nasamo. Nasamo, konačno,sa svojim mislima i savešću. Nasamo, da preispita svoju dušu.

Spustila sam se dole teška srca, neopisivo tužna zbog nje. Tužna što je

197

ikada osetila potrebu da tako rešeno pogazi svoje snove.Sunce je sada bilo zašlo za oblake, i ja sam, drhteći, dohvatila džemper

sa stola u hodniku dok sam išla ka kuhinji. Nasula sam sebi punu čašu vinai otišla do dnevne sobe. Popela sam se na klupicu kod isturenog prozorakoji je gledao na baštu i rukavac, i pogled mi je odlutao preko vode domale crkve šćućurene usred zlatastog predela, s poljima koja su sada, naletnjem suncu, poprimila svetlosmeđu boju. Podvila sam noge poda se ičvršće privila džemper da se ugrejem.

Kler je bila u pravu: ja se nikada nisam našla pod istim pritiskom.Upravo suprotno, u stvari. Od veoma ranog doba uvek sam pretpostavljalada se od mene očekuje da ne uspem, tako da je sve više od toga bio je čistćar. Svaki crtež koji sam donela kući iz škole dočekan je s divljenjem iradosnim klicanjem, svaki nivo sviranja na klaviru kojim sam uspela dadostignem – samo onaj prvi – smatran je prvorazrednim trijumfom, dok seoko Kler, koja je svirala tri instrumenta, i sva tri savršeno, i njenih uspehanaši roditelji nisu preterano uzbuđivali. Dobila bi samo kratak komentar odoca: „Dobra devojčica“, dok je sjajnim očima razgledao njenu diplomu, prenego što će otići do štale da namiri krave. I tako je, na neki način, moj životbio niz malih slavlja. Moglo je ići samo nabolje, dok je s Kler moglo samonagore. U niz razočaranja. I to sve samo zbog okrutnosti ljubavi. Moj otacje oduvek voleo samo nju, ali na pogrešan način. Deca ne mogu stalno dabudu vrednovana. Moraju izbeći tome kako bi razvili svoj unutrašnji život.Moj otac nije samo motrio na Kler, on ju je udisao. Ona je bila oblikovanatako da se neprestano oseća značajnom.

Pitala sam se i da li se moje odbijanje da učinim nešto korisno sasopstvenim životom tokom godina – da ne učim previše marljivo, da neodem na fakultet – pretvorilo u nekakav buntovnički stav. Odgovor nasestrinu sveprožimajuću strast da od svog života napravi primer za ugled.Da me boli uvo dok Kler ulazi u anale najboljih zaposlenih majki.

Obgrlila sam kolena i stresla se dok sam gledala u more. Vetar jemahnito povijao stabla, zabacujući njihove vrhove koji su poigravali međusve gušćim oblacima, dok se u daljini površina vode tresla, stvarajući belekonje od pene na samom ušću. Iznenada me obuze jeza. Kuća je bila takotiha. Tako mirna. Skočila sam s klupice i dohvatila telefon koji je stajao na

198

polici s knjigama, uzlupanog srca. Zvonio je čitavu večnost, dvadeset iliviše puta. Međutim, nisam prekidala vezu, šetkajući po dnevnoj sobi dok sebriga nadvijala nada mnom poput senke. Onda se uključila njena govornapošta: „Ćao, Flora ovde, molim ostavite poruku.“ U panici sam otrčala krozhodnik do Metovih vrata i pokucala.

– Mete? – Nije bilo odgovora.Prodrmala sam kvaku. Zaključano. Prokletnik se zaključao unutra.– Mete! Jesi li tu? – Bože, šta li sad radi? Da li je zaspao za stolom ili...

Ne, prosto nije tu.Panično sam se sjurila nazad do prozora u dnevnoj sobi, čvrsto se držeći

za nadlaktice dok sam zurila u talase koji su se valjali u daljini, sada čak iu našem malom rukavcu. Zgrabivši cipele, otrčala sam do kuhinje pa nazadnja vrata, ne trudeći se da ih zatvorim za sobom.

Dok sam trčala baštom ka šumi, skrenula sam desno, prateći stazu koja jeišla ne dole, ka rukavcu već duž ivice žbunja i zatim u brda sve do litice.Srce mi je tuklo u grlu dok sam jurila kroz oštru travu i zakržljalo rastinje,vetar mi je uletao u otvorena usta dok sam se uspinjala, zadihana, sve više iviše oko rta. Kad sam izletela iza okuke visoko na samom vrhu litice,zaustavila sam se iznenada u mestu. Vetar me umalo nije oborio. Jer tamo,dolazeći iz suprotnog smera, u liniji – gotovo u formaciji – videla sam njihtroje kako koračaju pravo k meni.

Flora i Tod su bili u odelima za surfovanje, mokri i nasmejani, uvaljani uso i pesak; Met je išao između njih dvoje. Kosa mu je bila mokra, na sebi jeimao staru majicu i šorts iz kojih su izvirivale preplanule ruke i noge.Smejao se nečemu što je jedno od njih dvoje reklo, glave zabačene unazad,očiju sjajnih i plavih kao nebo. Kada je podigao glavu i zaurlao glasno kanebesima, učinilo mi se da mu je lice oživelo od sreće.

199

Z16.

dravo, mama! – Flora potrča napred da me pozdravi dok sam stajalatamo, držeći se za bokove, zadihana od uspinjanja.

– Zdravo – nasmešila sam se, grleći je, ali moj osmeh je bio upućenMetu. Širok kez, u stvari. – Otišao si s njima.

Slegnu ramenima. – Pa, razmišljao sam kako rukavac nije opasan, alisurfovanje... znaš, razbijene glave i tako to. Struja...

– Znam – rekoh brzo – i ja bih otišla, uvek idem s njom, ali Kler je bilatako uznemirena i...

– Mama, iskuliraj. Met je pošao, u redu? Nemoj da praviš frku – prekideme Flora, posramljena, ćušnuvši me laktom u šali. – I treba da vidiš Metakako surfuje, baš je faca. I to bez odela!

– Pa, tamo odakle ja dolazim odela su za seka-perse, ali moram priznatida u ovim kornvolskim vodama gotovo ima smisla nositi ih.

– Smrzla ti se jajca, a, tata? – naceri se Tod.On trepnu. – I više od toga.Krenula sam ukorak s njima dok smo se spuštali niz stazu ka bašti,

bacajući pogled postrance da kriomice osmotrim Meta u hodu. Odjednom jeizgledao smešno mlad, onako mokre kose dok se šalio sa sinom. Ali opet,deca imaju takav uticaj na odrasle, zar ne, razmišljala sam dok samispravljala leđa, namerno koračajući veselo sad kad me je preplaviloolakšanje. Na mnogo načina mogu da te nateraju da se osetiš kaostogodišnjak, ali takođe imaju sposobnost da te navedu da se osetiš kao dati je devetnaest.

– Isperite ta odela crevom – naloži im Met dok su oni počinjali da ihsvlače čim smo se dokopali terase. – Kasnije možemo da odemo i vidimomožemo li da uhvatimo nešto za večeru.

Tod se okrenu, napola svučenog odela. – Šta, idemo na pecanje?– Pa, u lov sigurno ne idem. Video sam koliki su zečevi ovde, i od njih ne

može da se napravi ni kobasica. Hajde, skidajte so s tih odela. Detaljno,Flora. – Uze joj crevo iz ruku i pokaza. – Inače će se jako stvrdnuti.

– Može li i mama da pođe s nama? – upita Flora, uzimajući crevo nazad,

200

rada da sama opere odelo kako treba. – Nikad nismo išli na pecanje, zar ne,mama?

– Naravno da može. Ako želi? – okrenu se upitno k meni.Osetih kako neobjašnjivo crvenim. – Pa, da, baš bih volela. Zašto da ne?

Dosta sam radila za danas, a Kler bi trebalo da spava, tako da... divno.– Odlično – reče kratko, okrećući se opet da pomogne Flori. – Vetar

slabi pa mislim da će biti u redu ako krenemo za dva sata.I jeste bilo u redu. Bogovski, kako je on imao običaj da kaže. Bili smo

blizu ušća kod leve obale, s drvećem koje je nadnosilo svoje povijenezelene udove iznad nas, praveći nam senku poput kišobrana, u malomplavom čamcu zvanom Pandora koji je Met iznajmio u pristaništu. Sidro jebilo prebačeno preko ograde i čamac se blago ljuljuškao na talasima. Met ija smo bili na pramcu i krmi, Tod i Flora na klupicama na sredini, i svakood nas je bio opremljen ogromnim narandžastim prslukom za spasavanje ištapom za pecanje, koje je on takođe negde uspeo da iznajmi. Vetar jezaista oslabio i voda je bila mirna; samo se blago talasala na površini.Povremeno bi do nas došao neki otpali list ili grančica nošena osekom, aliosim toga, sve je bilo mirno. Tiho. Iza okuke smo mogli da vidimo uzakdeo plaže s ljudima na njoj, ali njihovi glasovi nisu dopirali dotle.

Tod je netremice posmatrao vodu i, dok sam se odmarala na pramcu,zastadoh za trenutak s pecanjem da ga osmotrim. Bio je prelep dečak,krupnih plavih očiju iza glomaznih naočara, tananih i plemenitih crta nabledom licu. Sedeo je zamišljeno, pasivno, dok se Flora, kako samprimetila, meškoljila, nestrpljivo izvlačeći najlon s vremena na vreme daosmotri udicu. Crv je ostajao netaknut, osim što se uplitao u tamne trakemorske trave.

– Spuštaš ga do samog dna – promrmlja Met ispod šešira koji mu jeskrivao oči. – Vidi.

Posegnu rukom i namota joj malo najlona, pa nastavi s pecanjem,zadovoljno u tišini. Posle nekog vremena, videla sam kako mi struja odnosinajlon. Pustila sam ga da se odmotava i krajičkom oka osmotrila konturenjegove vilice, ramena, oblik njegovih ruku. Jake, sposobne ruke, kako bi ihmoja majka okarakterisala; leđa isto. Nisam mogla najbolje da mu vidimnos zbog šešira, ali bilo bi pošteno reći da nisam previše obraćala pažnju na

201

pecanje, zbog čega sam se iznenadila kad mi je nešto trglo najlon.– Oh! – ustadoh uzbuđena. – Imam je!– Polako – reče dok se čamac ljuljao kao lud s jedne na drugu stranu. On

ispruži ruke da ga umiri.– Ali osećam da je zagrizla! – stadoh da namotavam najlon mahnito,

smejući se Metu preko ramena. – Ne zezam se, tu je, na udici!– Sjajno, mama! – zaskiča Flora.– Nemoj tako brzo da motaš – reče Met tiho. – Mogla bi da ti se otkine.

Polako je privuci.Ali nisam ga slušala i, još uvek stojeći, trgla sam jače nego ikada i na

tren ugledala odblesak srebrnaste ribe koja je izletela na površinu, glavomnagore. Osetila sam trzaj, videla kako joj se trbuh belasa kad je poletelapostrance, i zatim se izgubila u dubinama.

– Oh! Izgubila sam je! – okrenuh se k Metu, detinjasto razočarana. –Otišla je.

Met me pogleda, smejući se, sklanjajući obod šešira s očiju. – Previše sise uzbudila!

– Do đavola. A bio je to tako neverovatan osećaj kad je zagrizla. Sadželim da uhvatim drugu.

Ali nisam, naravno. Deca pak jesu; svako po dva komada. Flora je bilarumena od zadovoljstva dok je uvlačila svoju u čamac. Met joj je razbioglavu lupivši je o bok čamca, na šta je Flora zacičala, a zatim joj pokazaokako da izvadi udicu, što je ona uspešno i uradila. Ponovo je zabacilaudicu, željna da upeca još, i tada sam ugledala Meta kako izvlači svoju.

– Upecao si nešto? – nagnuh se napred uzbuđeno, dodirnuvši mu ramesvojim ramenom.

– Nego šta! Želiš li da je izvučeš?– Naravno – odgovorih žudno. – Ali neću. To je tvoja riba.On mi dade štap smejući se i, praćena zdušnim dečjim navijanjem, ja

polako izvukoh ribu koja se očajnički praćakala i pažljivo je prebacih prekoograde na dno čamca. Kleknula sam da je osmotrim dok ju je Metotpetljavao iz najlona, držeći je čvrsto rukama.

– Mnogo je manja od one koja se meni otkinula – primetih.Nasmešio se. – Čudna je to stvar. Uvek bude tako.

202

Pecali smo još malo, i kada je Tod uhvatio još jednu, Met je ocenio da ćenam to biti dosta za večeru.

– Kako ćeš da ih spremiš? – upita Flora. – Na vatri na plaži? – stade daga čika.

– Naravno, što da ne?Flora je izgledala iznenađeno.– Tata i ja često to radimo kod kuće – objasni Tod. – Mislim, u

Konektikatu.– Bože – začudih se. – Kao Haklberi Fin.Met se zavali na krmi i jako povuče kanap od motora. On ožive,

razbacujući vodu. – Teško. Koristio sam vrhunski teflonski tiganj, gorivo zaupaljače i maslinovo ulje, ali osim toga sve je autentično.

Posmatrala sam dok nas je vozio oko nekih stena i nazad duž naseljenijeobale ušća. Osvrtao se unaokolo, s interesovanjem zagledajući plaže i malečamce pored kojih smo prolazili. Ja sam pak imala druge stvari na pameti.Htela sam da ga pitam šta misli o svom život sada, posle raskida; poslevremena kada je pecao ribu sa sinom i spremao je na plaži. Spretno nas jevozio duž obale ka našem rukavcu, s jednom rukom na dršci kormila,zagledan negde iza mene, u daljinu.

– Mogu li ja da probam da radim to? – upitah iznenada.Pogleda me, iznenađen. – Naravno.Pomače se u stranu i ja ustadoh nesigurno, pa prođoh klateći se pored

dece na sredini čamca, dok nisam sela pored njega na krmu. Držao je rukuna mojoj dok sam uzimala dršku kormila, pa ustade i hitro pređe na pramac,da rasporedi težinu.

– Jesi li nekad krmanila? – doviknu.– Jamačno. – Bože, Ani, prestani da govoriš „jamačno“. I to s američkim

akcentom.Flora me pogleda iznenađeno, ali odano prećuta dok sam nas ja lagano

vozila uz obalu. Prosto kô pasulj.– Da malo ubrzam? – doviknuh puna samopouzdanja.– Da, može, ali... hej, lakše malo!Iznenada jurnusmo napred, dok se pramac izdizao iz vode. Nisam bila

svesna koliko je osetljiv na dodavanje gasa i, kako se sve brzo izdešavalo,

203

sleđena od šoka, nisam stigla ni da se pomerim. Pojurili smo brzinom odmilion kilometara na sat u pravcu kopna. Ne ka našoj plaži, ako razumete,već ka jednoj kod ušća, kojoj se može pristupiti i kolima i pešice, na kojojje ovog popodneva svakako bio nemali broj porodica.

– Na drugu stranu! – zaurla Met, držeći se za rubove i pokušavajući daustane, ali moj mozak više nije primao nikakve instrukcije. Ukočena odstraha, zurila sam divlje ispred sebe u obalu koja se zloslutno približavala,načičkana ljudima čija lica su postajala sve jasnija kako smo jurili k njimapunom brzinom. TRAS! Zakucali smo se u obalu tik pored jedne porodicekoja je uživala u popodnevnom čaju u blizini vode. Od siline udara, deca ija smo poleteli napred, izbačeni kao iz katapulta, i sleteli u gomiluisprepletanih narandžastih prsluka preko Meta na pramcu.

Porodica, sendviča zaustavljenih na putu ka ustima, gledala jerazrogačenih očiju dok smo se mi borili da se pridignemo, na sveganekoliko centimetara od njihove prostirke za piknik i njihovih bosih stopala.

– Zdravo – reče Met, iskačući iz čamca i salutirajući. – Poručnik Maloun,marinci Sjedinjenih Država.

Otac porodice, crven u licu i korpulentan, borio se da dođe do reči. –Mogli ste da nas ubijete! – odreza, pljuckajući mrvice.

– O, nego šta – složi se Met – i sebe same, ali moja prijateljica ovdevežba za elitnu žensku pomorsko-desantnu jedinicu, a mi tako podučavamonaše kadete: da jurnu na obalu punom brzinom. Prilično hrabro, zar ne?Dobro odrađeno, kaplare. – Pogleda me s odobravanjem i, ne sačekavšireakciju porodice, okrenu se i pogura čamac snažno u vodu trčećimkorakom.

– Hajde, ljudi, brže! – urlao je. – Hoću da vidim BRZINU, idemoNAZAD na pučinu!

Dok smo se pentrali nazad na svoja mesta, nemi i šokirani, Met je zagaziou vodu do struka i uskočio u čamac, salutirajući odsečno zapanjenoj gomili.– Izvinjavam se zbog deranžiranja – doviknu, i mi pojurismo dalje.

– Baš lepo, Ani – promrmlja dok smo ponovo grabili ka pučini. – Skoroda si nam svima napakovala optužbu za ubistvo iz nehata.

– Oteo mi se! – zinuh, kada mi se glas konačno povratio. – Prosto, oteomi se!

204

– Bože, baš ste se pogubili! – reče Tod, zapanjen. – Lice vam je bilokao... kao maska!

– Ume ona tako – potvrdi Flora, klimajući glavom, razrogačenih očiju nabledom licu. – Potpuno se pogubi. Ali, o bože, Tode, tvoj tata je bio strava!

Jeste bio strava, ali ja sam još bila preplašena. Preplašena pokoljem kojise mogao dogoditi: s krvavim telima koja plutaju po moru, otkinutimnogama kao u Ajkuli, belim glavama koje plutaju kao u Titaniku – imatoliko filmova s pomorskim katastrofama koji se mogu uzeti za primer – i,šokirana i omlitavela, samo sam ležala na pramcu. Deca su se sad divljekikotala, oduševljena svojom avanturom, podražavala je bacajući se napred,zatim vrišteći od smeha dok su imitirala šokirana lica članova porodice,prekinutih usred jedenja sendviča. Met pogleda između njih u mene.Osmehnu se sa žaljenjem. Zavrte glavom.

– Bože, za trenutak sam pomislio da znaš šta radiš. Mislio sam da hoćešda se našališ i izvedeš naglo skretanje nadesno u poslednjem trenutku, prenego što udarimo u obalu.

– Izvini – prošaputah. – Izvini, molim te.– Mislio sam da ćeš mi reći da si bila kapetan flotile u srednjoj školi.– Toliko se stidim – progutala sam knedlu. – Toliko se stidim!Kasnije međutim, dozvolila sam sebi da vidim smešnu stranu toga, i

večera koju smo pripremili u kuhinji u Teplou hausu prošla je uz dostasmeha. Kler se pojavila dok smo svi sedeli okupljeni za kuhinjskim stolom,a Met pokazivao deci kako se čisti riba, zbog čega je Flora često skičaladok je vadila krvave iznutrice. Za to vreme ja sam mutila maslinovo ulje imirisno sirće za preliv za salatu. Pojavila se u dovratku, uljudno odbivšinaš poziv da nam se pridruži za večerom, dosta izmenjenog izgleda. Onakočista, u nekim mojim starim plavim pantalonama i majici, bez šminke nalicu, kose vezane trakom pozadi tako da joj nije padala na lice, više je ličilana sebe; bilo je neke bojažljivosti u njoj, neke nove poniznosti,posramljenosti, dok je stajala izgubljeno tamo u dovratku, ne znajući šta dačini, lišena svog uobičajenog držanja.

– Ne, hvala vam svakako, veoma ste ljubazni, ali nisam naročito gladna.Idem u jednu dugu šetnju oko ostrva.

Met je taktično nastavio s čišćenjem ribe dok sam je ja posmatrala sa

205

strepnjom. – Sama? Što ne bih ja pošla s tobom?Hrabro zavrte glavom, plačnih očiju. – Ne, hvala. Trenutno mi je

potrebno da budem malo sama sa sobom.– Jesi li uopšte spavala danas po podne?– Ne, ali noćas hoću, sigurna sam. Ako se dovoljno išetam, biću

iscrpljena. Želim to, znaš. Da se izmorim.Klimnuh glavom. Želi da istera bol, sećanje na prošlu noć i sve što ide s

tim. Da oseti taj okrepljujući morski vetar; da pešači uzbrdo dok je noge nezabole. Setih se kako sam ja to radila suočena s Adamovim prevarama;šetala gore-dole pored Temze od Hamersmita do nasipa Viktorija i nazad, sFlorom u kolicima, bolnih nogu, ukočenih ruku i leđa, ali čvrsto rešena dase izmorim; da fizičkim bolom ispraznim um, da ojačam telo dok mi se srcegrčilo i umiralo negde drugde. Nisam uvek u tome uspevala. Ponekad sammorala da otrčim kući da se isplačem, ili da se ispovraćam. Podigoh pogledsa salate.

– Pa, mi ćemo biti dole na plaži, ako ti zatrebamo.– U redu. – Okrenu se da pođe. – Oh, nazvala sam mamu. Idem sutra na

farmu.Brzo pređoh preko kuhinje i zagrlih je. – Odlično. To je ono što ti treba –

da provedeš neko vreme kod kuće s njom.Nasmeši se žalosno. – Kod kuće. Još je nazivaš kućom. Uvek jesi, Ani.Večera na plaži beše jedna bučna zgoda. Todu i Flori bilo je dozvoljeno

da popiju po jedno pivo, i nakon večernjeg aperitiva bacakali su kanapee uvazduh, pokušavajući da uhvate kikiriki ustima i padali jedno preko drugogpo pesku. Todove naočari poleteše u vazduh, opasno blizu vatre, i Metdreknu da bi zaveo mir dok je stručno pržio ribu. Ogradio je ognjištezidićem od kamenja da ga zaštiti od vetra, i povrh njega postavio roštiljskurešetku na koju je stavio tiganj. Pažljivo je okrenuo ribu, pa je prebacio natanjire. Onako začinjena biljem i limunom, sa salatom, hlebom s maslinovimuljem i prilogom od mladih krompirića, predstavljala je pravu gozbu, štosam mu i rekla kasnije, kada smo svi posedali pored vatre, balansirajućitanjirima na kolenima, pažljivo odvajajući meso od kosti.

– Znači ovo ste radili u Konektikatu? Na plaži?– Vikendima, naravno. Tod i ja smo redovno pržili ribu subotom uveče,

206

zar ne?– Da, bilo je strava. Kuća je tik pored okeana. – Tod se okrenu ka Flori.

– Možeš bukvalno da siđeš dole s trema, i našla bi se na plaži za sekund.– Kul – složi se ona. – Imate još uvek tu kuću?– Da, ali ne živimo tamo. – Tod pogleda u pučinu.– Kuća je još uvek u mom vlasništvu – objasni Met – ali je iznajmljujem.

Živim u Bostonu sada. U jednom stanu.– Da li je tvoja mama volela tu kuću na plaži? – nastavi uporno Flora,

tipično za svoje godine bez takta, ali Tod nije delovao uznemireno.– Ne, mama nije bila u tom fazonu. Više je volela grad. Ja volim grad –

dodade lojalno – ali ne sve vreme.– Medelejn smatra da je u prirodi dosadno. Ona sebe naziva osobom koja

voli ljude – natuknu Met, bez zlobe u glasu.To beše prvi put da je svojevoljno progovorio o svojoj ženi. Pomazala

sam tanjir parčetom hleba i sačekala dok deca nisu završila s jelom; doknisu otišli dalje niz plažu da pričaju, da piju kola-kolu i zatrpavaju stopalau pesak, i zapitala:

– Da li ti nedostaje? – usudih se.On pomeri riblji kostur u kraj tanjira. Razmisli za trenutak. – „Nedostaje“

je možda pogrešna reč. Da je samo otišla iz kuće i ostavila me, naravno,nedostajala bi mi. Ali odvela je sa sobom i Toda, tako da su bilo kakvaosećanja koja sam mogao imati prema njoj nadjačana besom i žudnjom zanjim.

– Ali jesi li osećao nešto prema njoj?– Prema devojci kojom sam se oženio, da. Prema slatkoj, nasmejanoj,

vedroj devojci koju sam nekada poznavao. Ali moram da izbacim tu slikuiz glave i upamtim je kao zlovoljnu nevernu ženu u koju se pretvorila.

Klimnu glavom. – I ja moram to da učinim: da nateram sebe da nepamtim Adama onakvog kakav je bio, već da ga posmatram onakvog kakavje sada.

– Upravo tako. I to nije lako, jer ne možeš prestati da voliš nekoga tektako. Ali njihovo pretvaranje u ljude koje ne poznaješ pomaže. Srce tiočvrsne. Ono što ti ostane jeste žudnja za onim što je bilo nekada davno, neza nedavnom prošlošću.

207

– Da li... ti posao pomaže u tome?Veselo se nasmeja. – Šta, moj posao psihijatra? Misliš da mi daje moć

introspekcije?Osetila sam se glupo. – Pa, naviknut si da kopaš po umovima drugih, pa

sam pomislila...– Ne, Ani – reče nežno – ne pomaže. To samo ističe činjenicu da nisam u

tako dobrom stanju. Ja se zaista ne odričem svoje mržnje jer mi pomaže idaje mi snage da prebrodim sledeću životnu etapu, ali naravno da ne bitrebalo tako da postupam, svestan sam toga. Ne samo zato što sampsihijatar. To je prosto razumno. Mržnja vodi ogorčenosti u svemu. Utiče tina čitav život, od toga da li ujutru kupuješ novine pa do toga da li ćeš otićina ručak s prijateljem, i kako ćeš se ponašati prema kolegama. Osećaš semrtvo iznutra. Ali nastavljaš po starom, samo osećajući još veći prezirprema ljudima, a to nije lepo. Postaješ svadljiv, povučen, netrpeljiv,neprijateljski nastrojen. To te pretvara u veoma neprivlačno ljudsko biće. –Nasmeši se. – Da li ti sve ovo zvuči poznato?

– Oh, naravno. Samo što ja nikada nisam imala petlju da očvrsnem sebetako sveobuhvatno kao ti. Ja bih se samo rasplakala svaki put kad bihkupila ove novine ili otišla na ručak s onim prijateljem. Bila sam jadna. I upočetku bih se izgubila svaki put kada bi Adam došao po Floru.

– Da, pretpostavljam da ovo dođe kao blagoslov koji to nije. Medelejn jepotpuno otišla iz mog života – emigrirala, zapravo – tako da ne moram da jeviđam.

Džarao je vatru štapom, a ja stadoh da razmišljam o onome što je rekao –o njegovoj grubosti, ljušturi, za koju sam u početku, dok ga nisam upoznala,mislila da predstavlja samog čoveka: narogušenog, ratobornog, ljutogčoveka koji reži na mene i zaključava se u svoju sobu. Pa ipak, čak i tadaje bilo trenutaka kada bi iznenada blesnuo njegov osmeh i kada bihpomislila: ne, to nije on; unutra se krije neka drugačija osoba. Sećam sekako je bio ljubazan prema Flori tog prvog jutra dok joj je spremaodoručak, i prema meni kad se Adam neočekivano pojavio, i danas... pa,danas je iz te ljušture iskočio pravi šaljivdžija. Podigoh pogled. Posmatraome je.

– Šta je?

208

– Upravo sam razmišljala kako si danas stvarno uprskao tamo. Grub,netrpeljiv, neprijateljski nastrojen. Maska ti je spala tamo na plaži,poručniče.

On se nasmeja. – Prosto ne znam što se nisam proglasio admiralom.– Oh, mislim da si potegao dovoljno visok čin.– Da, pa... – reče nežno posle kraće pauze, džarajući vatru – danas je

bilo sjajno. U stvari, prvi put da sam uživao posle dugo vremena.Nastavio je da pretura žar, i nekako sam znala da je veoma važno da

oboje zurimo netremice u tu vatru i ne dižemo pogled. Mirno smoposmatrali kako usijane grančice dogorevaju u vrućem belom pepelu. Jedanpanjić se iznenada pomeri u vatri, prekidajući taj trans, i ja pogledah nizobalu do mesta gde su deca ležala na pesku, zagledana u zvezde. Oči su imse sklapale i tek povremeno bi promrmljali nešto jedno drugom pod nebomboje mastila. Pogledah na sat. Bože! Pola jedanaest.

– Da, hajde deco – dozva ih Met, ustajući, i čitajući mi misli. – Vreme zaspavanjac.

Bez ikakvih pritužbi i očito umorni, oni se digoše na noge i krenuše tromoka nama, dok su im se mokre nogavice farmerki vukle po pesku.

– Zar već, zašto? – kukao je Tod, ali više reda radi, i ne previšeubedljivo.

– Zato što ste spali s nogu, eto zašto. Hajde sad. – Njegov otac ispružiruku i lupi ga šakom nežno po nozi. Tod se saže da ga poljubi. Flora setakođe saže da nam poželi laku noć.

– Hoćeš li doći gore? – upita šapućući mi plašljivo na uvo.– Naravno da hoću. Za desetak minuta. Kler ionako već verovatno spava

u sobi do tvoje, tako da nećeš biti sama.– Oh, u redu.Posmatrala sam je kako sledi Toda, uspinjući se iza njega kroz mračnu

šumu, dok su im put osvetljavali samo vatra i mesec, što sigurno ne biuradila da je sama. Sačekala sam nekoliko minuta, pa se ponovo okrenulaka kući. Iznad samih krošnji drveća mogli smo da vidimo da su prozori naspratu bili osvetljeni. Međutim, Klerina soba je bila u mraku. Verovatno sevratila iz šetnje i zaspala, pomislih. Obgrlila sam kolena i zagledala se umore, u mirnu mračnu površinu, u pravcu kojim je mesec na horizontu slao

209

svoj treperavi odraz k nama. Dok smo sedeli u hladnom pesku, sa suprotnihstrana vatre, osetila sam kako nas obavija topao noćni vazduh.

– Tvojoj sestri je baš teško – primeti Met naposletku, posežući za flašomvina i puneći nam čaše. Bila sam mu zahvalna što je skrenuo temurazgovora s nas dvoje.

– Da – uzdahnuh. – Majkl ju je izbacio iz kuće. I to s pravom, na nekinačin. Jeste se veoma loše ponela. – Pokušavajući da ostanem verna sestrikoliko sam mogla, ukratko sam mu prepričala događaje od prošle noći. – Ustvari – nastavila sam, oslanjajući se na laktove – i zaslužila je ovakav šutu zadnjicu. Ali problem je što se možda neće završiti na tome. Možda budeza stalno.

– Jednom kad on shvati koliko mu je laknulo što je nema, to hoćeš dakažeš.

Pogledah u njega, prepadnuta. – Pa, da. Ali kako si...– Zato što je to još jedna emotivna meta koju sam pogodio usred srede

nakon što je Medelejn otišla. Dok je bila u tajnoj vezi bila je napeta,svadljiva, zvocala je i meni i Todu, i taj deo nje mi sigurno ne nedostaje.Osetio sam neki nalet olakšanja koji Majkl možda oseća sada, dok bacaodeću po podu, čačka zube i gleda fudbal po ceo dan ako mu se ćefne. Uzogorčenje i bes dolazi i svojevrsno olakšanje. Kao kad neko otvorikonzervu piva i mehurići izađu napolje. – Zavalio se u pesak pored mene,oslanjajući se na laktove.

– Da, to me i plaši – rekoh nervozno. – Da će da pomisli: jupiiii! Inakriviti kapu, što bi rekla moja mama. Uglavnom, dobro je što ide tamo.Kod mame. Ako neko može da je urazumi, to je... bože, šta je to!

Okrenuh se. Iz šume iza nas dopiralo je šuškanje i lomljava: zvuk kršenjagrana i teškog disanja, kao kad neko savija mladice i gazi ih. Met i jaistovremeno poskočismo. Imali smo utisak kao da se neka životinja probijakroz šumu idući direktno k nama, rušeći sve pred sobom, osim što sam posvetlu koje se pojavljivalo i nestajalo – što me odmah navelo da shvatim daje u pitanju baterijska lampa – poznala da je u pitanju čovek. Iz šume izronizrak svetlosti, jači nego ranije, i osvetli nam lica. Brzo nam se približavao,zaslepljujući me. Refleksno podigoh ruku i kako sam zaklonila bleštavusvetlost, ugledala sam lice iza nje.

210

– Dejvide!

211

B17.

ože, Dejvide! Prepao si me. Otkud ti ovde?On ugasi lampu.

– Pa, došao sam da te vidim, očigledno. Poranio sam nekoliko dana, to jesve.

Pošao je k nama. Svetlost umiruće vatre slabašno mu je treperila po licu,ali bilo je suviše mračno da bih mu razaznala izraz lica.

Nekoliko? Bože, trebalo je da dođe u petak.– Ali... mislila sam da radiš danas... – osetila sam se usplahireno,

smešno, stojeći tu na plaži s Metom pored vatre. Šta li sad pomišlja? AliDejvid, savršeno ljubazan kao i uvek, funkcionisao je normalno.

– I jesam, do šest po podne, onda sam našao nekoga da me odmeni. Tekšto sam stigao. Trebalo mi je neko vreme da pronađem ovo mesto.

– Ali zašto me nisi nazvao?– Pokušavao sam čitavog dana, ali nisi bila u kući. I mobilni ti je

isključen. – Okrenu se k Metu s osmehom. – Dejvid Palmer.– Met Maloun – uzvrati Met odmah, pružajući ruku. – I, uh, ponudio bih

vam da večerate, jer pretpostavljam da bi vam prijalo posle duge vožnje, alibojim se da nam ništa nije ostalo – pokaza žalosno na prazan tiganj i tanjire.– Ta deca stvarno imaju apetit.

– Deca?– Ovaj, i Metov sin je ovde – stadoh da zamuckujem. – Ostaće s nama

neko vreme.– Ah, to objašnjava usnulog dečaka u sobi na spratu. Moram ti reći da

sam bio prilično iznenađen kada sam stigao u mračnu kuću i pronašao triosobe kako spavaju, ali ne one koje sam očekivao. Izgleda da se baš finozabavljaš ovde s punom kućom ljudi, Ani.

Po prvi put sam registrovala nagoveštaj zlobe u njegovom glasu.– Oh, pa, i Kler je ovde, da. Ona se, uh, malo posvađala s Majklom.

Ništa ozbiljno, ali sutra ide kod mame i ostaće neko vreme. Samo zatošto... znaš... nije je videla neko vreme.

– Jasno mi je – reče Dejvid, iako mu očigledno nije bilo jasno. – Pa,

212

očito se mnogo toga izdešavalo ovde za kratko vreme, ali mislim da ćudetalje pohvatati ujutru, ako nemaš ništa protiv. Spreman sam za spavanje.Da li ti... ostaješ ovde, ili... – pokaza ležerno na vatru.

– Ne, ne – rekoh brzo. – Taman smo... hoću reći, taman sam htela dakrenem.

Znala sam da crvenim do ušiju, ali uz malo sreće on to nije mogao da vidiu mraku.

– Samo vi idite – reče Met brzo. – Ja ću samo da ugasim vatru i skupimtanjire. – Sagnuo se da svali kamenje na vatru.

– Dobro – rekoh zahvalno. – Ja bih mogla da ponesem činiju za salatu,ili...

– Mogu i sam – reče, uzimajući mi činiju odlučno iz ruku, pognute glave,ne dižući pogled.

– Hajde, Ani, iscrpljen sam. – Dejvid me zagrli preko ramena i povede kakući.

Osvrnuh se za tren ka Metu, ali on se još uvek bavio posuđem, pognuteglave. Dejvid i ja odšetasmo zajedno uz plažu, ali se onda iz nužderazdvojismo i pođosmo kroz šumu jedno iza drugog, uspinjući sepeskovitom stazom u tišini. Dejvid je išao napred, osvetljavajući put, iakosam sada već poznavala put do kuće.

– Veoma lepo – promrmlja samo kad smo došli do vrha.– Oh, ne zaista – rekoh s nelagodnmo – znaš, prosto ima smisla da svi

jedemo zajedno, a ne da spremamo obroke odvojeno.– Da, to mi je jasno – zaključi dok smo išli kroz baštu.– I pošto smo upecali nešto ribe danas – nastavih nervozno – mislili smo

da je ispržimo na plaži.– Dabome. Kao mladi izviđači.– Molim?– Ništa.Otvorio je vrata i pridržao mi ih, i ja uđoh u kuću, još uvek usplahirena.– Moram ti reći, bio sam iznenađen što sam sva vrata našao otključana –

primeti Dejvid. – Ne zaključavaš ih kad si noću na plaži?– Pa, obično nisam noću na plaži, Dejvide. Rekla sam ti, to je bilo samo

noćas, a Flora i Ted su malopre otišli u krevet. I mi smo se spremali da

213

pođemo ovamo.– Ah.Popesmo se uza stepenice, u tišini.– Čudna kuća – reče, kada smo došli do odmorišta. – Prilično mali

prozori. Mračno je, rekao bih, tokom dana. Sva ta drvena lamperija.– Jeste prilično mračno – priznadoh – ali je lepo kad izađe sunce. Treba

da je vidiš po danu, Dejvide – rekoh željno.– Oh, ali jesam. Mnogo puta, kad sam bio mlad. Samo sam zaboravio na

tu lamperiju. – Setno pređe rukom preko nje dok smo se spuštali nizhodnik. – Nisam bio ovde od svoje desete godine, otprilike.

– Oh, da, naravno, zaboravila sam, mora da si često dolazio ovamo. Inaravno da se kuće čine većim kad si mali. Sad deluje pomalo skučeno.

– Zaista.Trudio se da bude ljubazan i mene obuze neobjašnjiva nervoza kad smo

stigli do moje sobe. Kad bih samo mogla da razbijem tu tenziju.– Drago mi je što te vidim – rekoh, grleći ga oko vrata kad su se vrata

zatvorila za nama. – Tako mi je drago što si došao ranije.Stegao me u naručje. Veoma jako. – I meni je drago što te vidim –

promrmlja mi u kosu.– I... žao mi je što sam bila na plaži s Metom.– Ništa, ne mari.– Ali mora da je izgledalo... – zaćutah, osetivši se mizerno.On me povuče da sednem na krevet pored njega. – Sada si tu, sa mnom.

To je jedino važno.Poljubi me željno, i ja mu uzvratih, možda previše strasno, još uvek se

osećajući užasno krivom.– Ali, Dejvide, zašto si odlučio da kreneš na put tako kasno? – upitah,

kad nam se usne razdvojiše. Ustadoh i počeh da se svlačim da legnem. –Dug je to put da bi se krenulo uveče, zar ne?

– Oh, ne znam – reče umorno. Stade dlanom da masira lice. – Glupo,zaista – reče, trljajući oči. Položi glavu u šake, očito iscrpljen.

Otišla sam do malog lavaboa u ćošku da operem zube. Kada samzavršila, obrisala sam usta i osmotrila ga u ogledalu. Još je sedeo na ivicikreveta, zureći u tepih, s glavom među šakama.

214

– Dejvide? – zatvorila sam slavinu i prišla mu, mršteći se. Sedoh porednjega. – Šta nije u redu?

Podiže pogled. Jedva primetno se nasmeši. – Ništa, zaista, samo samimao paklenu nedelju na poslu, to je sve. – Steže mi ruku. – Zaista paklenunedelju. I ne želim naročito da zalazim u detalje, jer je cela poenta dolaskaovamo u tome da pobegnem od stresa i obaveza u Londonu i zaboravim naprokletu ordinaciju.

– Znam, ali ako te nešto muči...– Hej – zapušio mi je usta poljupcem – ćuti. Hajde, idemo u krevet.Skinuo se, oprao zube, i uvukao u krevet pored mene. Prigrlio me je.

Zavukao mi je ruku ispod majice, i počeo da me mazi po leđima.– Mmm... – mrmljao je pospano, njuškajući mi kosu. – Da upravo nisam

vozio trista i kusur kilometara i da nisam ovako slomljen, vodio bih ljubavs tobom.

Bila sam zapanjena što sam osetila kako me preplavljuje talas olakšanja.– Biće dosta vremena za to – prošaputala sam, grleći ga jako.

– Baš tako. Nego, uvek se pitam da li je to baš dobra ideja... kad je takomali.

– Nije ti mali, Dejvide – promrmljala sam pospano. – U stvari, iz mogograničenog iskustva, otišla bih toliko daleko i nazvala te Velikim Dečkom.

Nasmeja se. – Ne, mislim, kada je plod tako mali. Jajašce. U samompočetku. Kada je samo začetak života.

Zaledih se u njegovom zagrljaju.– Oh – odvojih se od njega. – Oh, Dejvide, zaboravila sam da ti kažem.

Nije. Mislim... dobila sam.Umirio se na krevetu pored mene. Bio je veoma tih. Naposletku,

progovori iz mraka.– Nisi trudna?– Ne. Ne, nisam. Prava šteta – nastavih brzo – i rekla bih ti, samo...– Sranje – naglo se uspravi u sedeći položaj u mraku. – Sranje!Sedoh pored njega, uznemirena. – Z-znam. Veoma razočaravajuće. Ali,

Dejvide, imamo toliko vremena na raspolaganju.– Da, ali to jeste razočaravajuće, svejedno. – Okrenu se da se suoči sa

mnom, da me pogleda. Mogla sam da vidim kako mu oči gore u mraku. –

215

Samo što ti očigledno ne misliš tako.– Dejvide, mislim!– Bože, nisi me čak ni nazvala da mi kažeš. Nisi čak ni pomenula to!– Naravno da bih to uradila, ali samo što si stigao!– Zar ne želiš bebu, Ani?– Naravno da želim bebu! Naravno!Zurili smo jedno u drugo u mračnoj sobi, dok su nam reči odzvanjale, ne

dajući nam da mrdnemo.– To znači da neće biti seksa u skorije vreme, zar ne? – upita ogorčeno.– Da, pretpostavljam da je tako. Nisam razmišljala.– Nisi razmišljala. Kao i obično.– Dejvide! – Bila sam šokirana.Naglo se sklupčao, privukavši kolena k sebi, položio glavu na njih, i

obujmio je šakama.– Izvini – reče prigušeno u posteljinu. – Nisam tako mislio. Prosto

osećam da trenutno sve ide do đavola. To što si mi sada rekla poslednja jekap u čaši, zaista.

Odmah sam poletela k njemu i jako ga zagrlila. Nikada ga nisam videlatoliko uznemirenog. To me je veoma zbunilo.

– Nije sve tako strašno – stadoh da ga umirujem, mazeći ga po vratu –sve je u redu! Venčaćemo se uskoro i... i onda ćemo dobiti bebu. Što je, nakraju krajeva, ispravno. Samo si umoran, dragi.

Podiže glavu. Videla sam kako guta knedlu. Kako se smiruje. –Verovatno si u pravu – klimnu glavom. – Jesam veoma umoran. Moram dapronađem način da smanjim obim posla. – Uzdahnu i uštipnu se za korennosa palcem i kažiprstom. – Previše sam radio. Izvini, dušo. Hajde daspavamo.

Legli smo i privili se jedno uz drugo. Ostali smo zagrljeni neko vreme tenoći, u istoj pozi – Dejvid se privio uza me otpozadi – kao dve kašike, kojese savršeno uklapaju jedna uz drugu. Nismo tako spavali otkako smo seupoznali. U tim danima sam ja bila ta kojoj je trebalo ohrabrenje. Večeras,osetila sam da je to on. Pre nego što sam zaspala, čula sam Meta kako sepenje uza stepenice do poslednjeg sprata. Čula sam vodu iz česme u malomkupatilu iznad, zatim kako se njegova vrata tiho zatvaraju. Dejvid je zaspao

216

i ja se polako odlepih od njega i pređoh na drugu stranu kreveta. Dugo samležala na leđima širom otvorenih očiju i zurila u tamu. Naposletku utonuh unemiran san.

Sledećeg jutra Dejvid je delovao mnogo veselije. Nas troje, Dejvid, Florai ja, doručkovali smo zajedno u bašti, sedeći za stolom na terasi, zagledaniu daljinu, iza deteline i ljutića. To jutro, za razliku od nekoliko prethodnih,još nije bilo sunčano, ali je pretilo da će postati još toplije jer se u vazduhuveć osećala vlaga, a bleda izmaglica nije silazila s horizonta. Dejvid je ranoustao i otišao po kroasane i svež hleb, koje smo sada jeli. Flora je prijavilada je videla Meta i Toda kako rano odlaze na pecanje, a čak je i Kler, kakose činilo, poranila i otišla kod mame pre nego što sam se probudila. Priličnouviđavno s njihove strane, pomislih nervozno dok sam ispijala kapućino.Ostavljaju prostora Dejvidu njegovog prvog dana boravka.

Mmm... valjano skuvana kafa. Pa prirodno, nasmeših se, sad kad jeDejvid ovde. I na stolu je stajao stolnjak, sa sve džemom, marmeladom,šoljicama i tacnama.

– Ti si pravo malo čudo – namignuh mu preko šoljice kafe. – Običnosedimo raščupani na zadnjem stepeniku u pidžamama i jedemo masnuslaninu i pasulj.

On napravi grimasu dok je mazao puter na kroasan. – Nisam siguran dabi moj probavni sistem mogao da se izbori s tim. Arterije mi se začepljujuod same pomisli na to, zapravo.

Osmehnula sam se i osmotrila ga preko uspravljenog Telegrafa, onakozavaljenog u stolici od trske. Izgledao je drugačije. Ali opet, nikada ganisam videla u odeći za odmor. Nikada u šortsu. Bio je ispeglan, krem boje,a noge su mu bile izrazito bele. Mokasine su mu bile besprekorno čiste, kaoi bledoružičasta polo majica, još uvek s dva nabora s prednje strane, kao ikosa, sa savršenim razdeljkom. Zakikotala sam se.

– Pretpostavljam da si se jutros u redu za hleb osećao kao kod kuće?Podiže pogled, nasmeši se. – Molim?– Samo sam komentarisala tvoju raskošnu odeću. Baš kako se nosi u

severnom Kornvolu.– Hm, ne bih to znao. – Vratio se novinama. Namignu mi preko njihovog

ruba: – Za razliku od tebe, misliš.

217

Bacih pogled na izbledelu narandžastu Florinu majicu koju sam nosilazajedno s nevešto isečenim teksas bermudama. Sinulo mi je da je jednanogavica možda duža od druge.

– To mi je radna odeća – odvratih.– Dabome – iskezi se, ne skidajući pogled s novina. – I hoćeš li raditi

ovog jutra?– O, ne. Pošto ostaješ samo nekoliko dana, napraviću pauzu. – Obrisala

sam usta salvetom koju je on uviđavno obezbedio. – Mogu da nastavim kadti odeš.

– Nećeš izgubiti nit? – promrmlja upitno.Nit? Kakvu nit? – Ovaj, ne. Mislim da neću. – Nisam zvučala baš

profesionalno, zar ne? – Uglavnom – nastavih brzo – šta bi želeo da radišdanas, Dejvide? – Spustila sam šoljicu nestrpljivo. – Možemo da tipokažemo rukavac, ili plaže...

– Oh, da, Polzit! – javi se Flora, dižući pogled s knjige. – Svideće ti se,Dejvide, talasi su ogromni!

– Pa, znam da će ovo zvučati strašno – počeša se turobno po glavi – alimoram da radim ovog jutra. Moram da obavim gomilu poziva.

– Oh, Dejvide!– Znam, ljubavi, ali pacijenti ne gledaju blagonaklono na odmore. Moram

da se raspitam o bolničkim krevetima, spiskovima za operacije, takvimstvarima, ali neće dugo trajati. Što ti ne bi radila sat ili dva, Ani, a ondabismo svi mogli da odemo do Tintedžela? To seoce je udaljeno samočetrdeset minuta vožnje, a u okolini se nalaze i ostaci jednog sjajnogprastarog zamka za koji se vezuju neke od legendi o Arturu. Flori će sedopasti, a ja ga nisam video otkako sam bio dečak.

– Dobro – rekoh iznenađeno – ali biće vreo dan. Jesi li siguran da se nebi radije izležavao na plaži?

Osvrnu se okolo. Začkilji umorno u pravcu mora preko vrhova krošnji. –Da budem iskren, ne volim preterano plažu – reče. – Nisam ni neki ljubiteljmora.

– Zvučiš kao Den – nasmejah se. – Ni on nije neki ljubitelj mora. Ovdesu, znaš. Mogli bismo kasnije da odemo da ih vidimo, večeramo zajedno, ilislično. To bi ti se svidelo, zar ne?

218

– Naravno – odgovori ravnodušno. – Ali došao sam da vidim tebe, Ani.Ustade i razbaruši mi kosu u prolazu.– Zvaću s mobilnog iz dnevne sobe. Tamo mogu da raširim papire. To

jest, pošto se čini da je Met zauzeo kabinet. – To je bilo izrečeno veselimtonom, ali osvrnula sam se za njim dok je ulazio.

– Mama, moramo li da idemo do tog zamka? – zašišta Flora čim je onodmakao toliko da je nije mogao čuti. – Tod i Met idu do Polzita kasnije,talasi će danas biti strava.

– Pa, da, mislim da moramo, draga. Ako je Dejvid tako isplanirao.– Oh, ma-ma!– Mada... – oklevala sam. – Možda bi voleo da bude malo nasamo sa

mnom.– Tako je! – reče žudno. – Voleo bi, naravno da bi. Idem ja s Todom i

Metom.Lice joj je odavalo iščekivanje. – Sačekaj malo.Ustadoh brzo i uđoh unutra, kroz kuhinju do dnevne sobe, nadajući se da

ću ga uhvatiti pre nego što krene da telefonira. Vrata su bila zatvorena.Pokucah i uđoh. Dejvid se brzo okrenu, s mobilnim na uvetu.

– Oh, izvini, dragi. – Okrenuh se da odem.– Sačekaj malo, Hugo – reče u aparat. Nasmeši mi se ohrabrujuće. – U

redu je.– Samo sam... – oklevala sam stojeći u dovratku. – Pa, Flora je želela da

ode da surfuje s Metom i Todom danas, pa sam se pitala imaš li išta protiv.Mislila sam da bismo mogli da provedemo neko vreme nasamo.

On se namršti. – Mislim da ne, Ani. Mi smo porodica, na kraju krajeva.Ne, mislim da će Flora poći s nama. – Okrenu se i nastavi s razgovorom. –Izvini, Hugo...

Zurila sam u njegova leđa za trenutak, osećajući se kao učenica udirektorovoj kancelariji. Otpuštena. Dobro. Pa ne, ima pravo, u stvari,odlučila sam. Tiho sam zatvorila vrata i vratila se u baštu kod Flore,grickajući nokte.

– Mmm, on se ne slaže, dušo. Sad smo porodica, na kraju krajeva.– Ali, mama, rekla si da mogu!– Rekla sam da ću ga pitati, draga. Ali, u stvari, mislim da je u pravu. Mi

219

jesmo porodica i...– I vožnja u zagušljivim, vrelim kolima sve do nekog bezveznog zamka je

baš ono što nam treba da bismo se zbližili, o tome se radi? Treba da sezbližimo? Strava!

Zgrabi knjigu i otrča u kuću.Uzdahnula sam dok sam je gledala kako odlazi. Čula sam kako besno

trupće uza stepenice. Sačekala sam da se vrata zalupe. Evo ih. Hormoni sukrivi, rekoh sebi umorno, podižući poslužavnik s trave i rasklanjajući sto.

U neku ruku, naravno, bila je u pravu. Krenuli smo tek oko podneva,kada je sunce bilo u zenitu, pošto je Dejvid telefonirao duže nego što jeočekivao. Flora je ostala u sobi za to vreme, s knjigom, a meni je tolikodosadilo da se vrzmam okolo da sam otišla u baštensku kućicu, iako nisambila ni najmanje raspoložena za rad. Pa, prosto mogu da sedim tu, zar ne,pomislih mrzovoljno, zavaljena u stolici kao neka klinka. Da se pravim daradim. Grickala sam nokte. „Ko tu koga zavarava?“, rekao bi moj otac. Ili –i prosto sam mogla glas da mu čujem – „Ne radiš ti za mene“. Uzdahnulasam, upalila računar, i pokušala da se koncentrišem, da ne gledam previšečeznutljivo u more.

Problem je bio u tome što je Lusinda Devilers ovog jutra delovala kaostara drolja. Ko još pokušava da zavede svog baštovana u baštenskoj šupi,pitam ja vas. Zar ne zna da život nije samo seks na brzaka? Juče jedelovalo kao da joj baš to treba, ali danas... oh, danas, pomislih dok samzurila kroz prozor, preko vrhova krošnji, u vodu koja me je dozivala, iznajući da zapljuskuje obalu i treperi tamo na suncu, puna sjaja i nade,danas joj je bilo potrebno više od toga. Bilo joj je potrebno da se zaljubi, daoseti strast. Čak i ljubav...

Naterala sam je da brzo pokupi dugme s poda šupe, zajedno s onodostojanstva što joj je preostalo, i upita Terensa bi li voleo da popijecaffelatte na terasi. Da, tako je, pomislih, kucajući samouvereno. Prvo gaupoznaj, Lusinda.

– Pa, ne znam baš, ono kao – stade Terens da zamuckuje, uvrćući nervoznokačket u rukama. – Nikad nisam pio tak’u kafu.

220

– Sigurno je služe kod Harvi Nikolsa? – upita Lusinda, malčicenervozno. – To je samo kafa s mlekom. Hajde – pozva ga veselo da jesledi, i on poslušno pođe s njom na terasu.

Bez Konsueline pomoći, međutim, Lusinda nije umela da rukujenesrećnim aparatom za espreso, pa su morali da se zadovolje kiselomvodom s ukusom limuna, koju je Terens popio naiskap. Nakon što jeispraznio čašu, izustio je jedno uobičajeno „Ahh...“ i obrisao ustanadlanicom. Bože, kako gruba ruka, pomisli Lusinda nervozno. Zar nekoristi kremu za ruke?

– Baš si bio žedan, Terense – stade da prede. Sedela je pored njega uležaljci.

– Teri – isceri se, i prigušeno podrignu. – Samo me mama zove Terens.– Ma, je li moguće, Terense? – reče Lusinda odsutno, čkiljeći u daljinu,

razmišljajući odjednom o drugim stvarima. O Džastinu Rejnoldsu, naprimer; komšiji slikaru, koji je čak i sada bio gore u svom ateljeu i gledaoje odozgo s prozora na zadnjem spratu. Stresla se. Ali nešto se uskomešaloduboko u njoj. Zgrčilo, čak. Da li su to bile njene Falopijeve tube? Šta tobehu Falopijeve tube?

Terens se sada previše raspištoljio u svojoj stolici, pomisli Lusinda.Svakog časa će prebaciti nogu preko rukohvata i počešati se ispod pazuhakao majmun. Osetila je veliko olakšanje što mu nije dopustila da rovarijezikom po njenim ustima, ili je drpa preko svilenog rublja. Dragi dečak jepočinjao da joj ide na živce. Uputi mu blistav osmeh.

– Moj muž je zvao, Terense, iz Njujorka. Pita kako napreduje njegovojezerce u bašti. Ima li napretka?

– O, jakako. – Terens se osovi na noge, zamuckujući. – Pitô me je da muzasadim bilje u jezercu. Samo, ne znam je l’ mis’io na vodeno ili močvarnobilje?

– Svejedno – prela je kao mačka, ponovo bacajući pogled ka prozoru odateljea. Ali bio je prazan. Džastin je bio otišao.

Obuze je čudno razočaranje, opet na jednom prilično pošumljenom mestu.– Vodeno? Mislite? – upita Terens nervozno, oklevajući.– Savršeno – reče ravnodušno.Nebesa. Sela je. Da li se to kapija od njene bašte otvara? Tamo dole, u

221

zidu? Uzlupanog srca, posmatrala je kako se Džastin Rejnolds pojavljuje nakapiji. Visok, savršeno izvajanog tela, s uvojcima boje kestena koji sulepršali na vetru. Zastao je na trenutak, da ostavi utisak, pre nego što ćepoći k njima kroz baštu.

– Znate, ja lično ne volim vodeno bilje – reče Terens. – Ðavolja je rabotasačuvati ga od bolesti, dok je močvarno bilje...

– U redu, močvarno nek bude. Idi sad, Terense – teško je disala dok seDžastin približavao.

– ... mnogo otpornije i lakše za održavanje, mis’im. Znate, kad stemočvarno bilje...

– Da, močvarno. Močvarno!32– prosikta Lusinda, ščepavši rukohvate, ipostajući ružičasta u licu.

Džastin stade u mestu, posramljen. – Da li sam... došao u nezgodnomtrenutku? Da li želite da odete... do toaleta?

Lusinda je zurila u njega, užasnuta. – Ne. Ne, naravno da ne!Ustade i okrenu se brzo ka svom baštovanu: – Terense, hajde odjebi,

hoćeš li? – prosikta, pa se okrenu ka Džastinu, nameštajući kosu ipokušavajući da se pribere.

– Žao mi je što sam ovako banuo – promrmlja, gledajući je pravo u oči –ali imam izložbu u galeriji Le Touche u petak, i pitao sam se da li biste vi ivaš muž...

– Hoćemo, vrlo rado – preseče ga radosno. – Barem ja hoću. Muž mi nijekod kuće. Neće dolaziti čitave nedelje, u stvari.

– Da li je moguće! – reče Džastin promuklo, sa žarom u crnim očima.Lusinda se topila od njegovog vrelog pogleda, koji joj je prodirao dokostiju.

– Imam nešto za vas – promrmlja.– Nešto... šta! – zinu, dok joj je on pružao pozivnicu. – Oh! Oh, pa t-to

je... bože. Baš lepo, da!

– Zaboga, ko je Džastin? Mislio sam da će se kresnuti s Terensom?Okrenula sam se i ugledala Dejvida kako mi viri preko ramena.– Dejvide! – ustadoh brzo, obarajući stolicu u žurbi. – Prepao si me. –

222

Sagnuh se da je podignem.– Mogao sam se zakleti da si mi rekla da je bacila oko na Terensa,

baštovana. – Cerio se. – Sad kad je prokljuvila kakav joj je muž seronja.– Da, jeste bila bacila oko na njega – rekoh usplahireno, pokušavajući da

napipam dugme da ugasim računar.– Ali sad je bacila oko na nekog drugog?U žurbi sam iščupala kabl. Do đavola, fajl možda nije ostao sačuvan.

Možda i bolje što nije. Okrenuh se, rumena u licu.– Mmm, ne. Ne, ne baš. Jesi li... ovaj, spreman?– Kao zapeta puška – nasmeši se, uspravi i lupi petom o petu, što je

ponekad imao običaj da čini. To me je pomalo izluđivalo, ali on je ipak biou kraljevskom konjičkom puku. – I spreman da sprovedem kontingentO’Haranovih do zamka Tintedžel. – Pruži mi ruku i naceri se. – Hoćemo li?

Uzvratila sam mu osmehom, uhvatila ga podruku i, dok mi je srce jakotuklo, odjezdila iz baštenske kućice, i preko travnjaka do kuće.

223

F18.

lorine reči bile su više nego proročanske. Užasno tačne, zapravo.Konačno smo prošli zidine zamka – pošto smo prethodno čekali u redu

dugom tri kilometra da bismo ušli – i izašli iz našeg metalnog kovčega naparkingu, gušeći se od vrelog vazduha, mokri od znoja, u pola jedan. Florase bunila, ali Dejvid i ja na to nismo reagovali, jer smo, do tog trenutka,oboje odlučili da ćemo se lepo provesti pa makar crkli. Dakle, neobraćajući pažnju na njene žalopojke i molbe da se „odmorimo negde uhladu makar deset minuta, molim vas“, obrisali smo znoj sa čela, zastavšitek da progutamo malo tople evijan mineralne vode iz prtljažnika kola, ikrenuli smo u razgledanje.

Dok smo kupovali ulaznice na malom kiosku u podnožju brda na kom sezamak nalazio, osvrnula sam se okolo diveći se veličanstvenomprimorskom predelu, galebovima koji su kružili i dozivali se po vedromplavom nebu, talasima koji su udarali u stene ispod nas. Sve je bilo priličnofascinantno, i iznenada sam se osetila malo veselije i optimističnije.

Nasmeših se Flori. – Ovde nije tako loše, zar ne?Ona se samo namršti i ne reče ništa.– Sve u redu, društvo? – doviknu Dejvid, koji je otišao do drugog kioska

da uzme prospekt.– Sjajno! – Nasmešila sam se, gurajući Floru napred.Vedri osećaj optimizma beše kratkog veka, međutim, jer je uskoro

postalo savršeno jasno da se, ukoliko želite valjano da osmotrite taj zamak,morate popeti uz petsto granitnih stepenika koji su vodili do samih njegovihruševina.

Dok smo se uspinjali uz prvih sto, sledeći Dejvida koji je zverao okolo sfotoaparatom obešenim oko vrata, smešeći se s užitkom i skačući sastepenika na stepenik kao gazela, Flora mi promrmlja na uvo: – Već samovo videla. Sad se sećam.

Stadoh u mestu, čkiljeći prema suncu. – Da znaš, mislim da si u pravu.Izgleda mi baš poznato. Mislim da smo bili s mamom, kad si bila mala.

– Jesmo, po svežijem danu – složi se moja ćerka ogorčeno.

224

Dejvid se okrenu, nekoliko stepenika ispred nas. – Hajde vas dve, zbogčega sad kukate?

– Bile smo već ovde ranije – doviknu Flora, pre nego što sam mogla da jezaustavim.

– Jeste li? Što mi niste rekle? – pogleda me Dejvid iznenađeno.– Mmm, nisam imala pojma dok nismo stigli. Zaboravila sam ime ovog

mesta.Nasmeja se. – Ma, daj, draga. Ne postoji valjda toliko mnogo ruševina

normanskih zamkova u Kornvolu?– Ovaj, ne, pretpostavljam da nema.– Pa, voleo bih da si mi rekla – reče pomalo nervozno. – Džabe smo

dolazili.– Ne, ali ti ga nisi video, zato hajde. – Brzo sam prošla pored njega,

piljeći veselo u gomilu šljunka i kamenja na mestu gde je nekada sigurnobio zid. – Izgleda sjajno.

Tako bi i izgledao u doba Artura, onako smešten na samom vrhu najvišelitice i gledajući nadmeno preko safirnog mora, gospodar svega što se nalazipod njegovim budnim okom, kao da izazivački kaže da se ne usudi niko damu se približi, a kamoli da pripreti osvajanjem. Sada su njegovi ponosnitemelji ležali razrušeni i ostala je samo ljuštura, ali još je bilo mogućevratiti se u mislima nekoliko stotina godina u prošlost i zamisliti preplašenufrancusku pešadiju kako se pentra uz ovu strmu padinu, pognutih glava,gonjena vikom svojih zapovednika s brodova, i istovremeno zasipana kišomstrela koje preko grudobrana u luku ispaljuju neustrašivi Britanci, i padalevo i desno – otprilike kao Flora sada – dok se bori ali ne uspeva dadosegne prvi red bedema.

– Vode! – zakuka moja ćerka strašljivo i krajnje nebritanski. – Odmah! –Ali Dejvid je nastavljao da maršira ispred nas, i ja joj pomogoh da ustane.

– Ne, draga, hajde, tek smo krenuli – insistirala sam. – Potrudi se.Ona besno progunđa ali posluša, iako morade da se oslani na moju ruku,

i nas dve s mukom stadosmo da se uspinjemo, sve više i više, tako što samje ja praktično nosila. Nisam mogla a da ne primetim da nismo bile same.Mesto je vrvelo od drugih hodočasnika koji su takođe, neobjašnjivo,pomislili da je ovaj dan, s trideset stepeni u hladu, savršen za pentranje, i

225

svi, kako se činilo, mnogo srećniji zbog toga – i stoga mnogo živahniji – odnas.

Pola sata kasnije, kada smo iza sebe ostavili još stotinak stepenika idospeli do drugog reda bedema – gde je, srećom, sasvim zgodno bilapostavljena radnja – žalosno sam se skljokala na travu pored Flore.

– Nisam sigurna da mogu dalje, Dejvide – procedih zadihano, dok jeFlora pored mene krkljala kao u samrtnom hropcu. – Što ti ne bi nastaviodalje, a mi ćemo te sačekati ovde dole? – pogledah u njega molećivo,zavaljena poleđuške među belim radama.

Lice mu je bilo jarkocrveno naspram plavog neba i dahtao je odnaprezanja i brisao čelo. Sledeća zaravan bila je udaljena još tristastepenika i srčani udar je delovao kao neminovnost, ali znala sam da ne želida bude pobeđen.

– Mogao bih samo da skoknem da osmotrim kule – reče zadihano, držećise za slabine, čkiljeći uzbrdo. – Ludost je ne videti ih, kad smo već ovde.

– Ludost – procedih.– Ali vi sačekajte ovde. Predahnite.To smo i uradile, prućivši se na travu raširenih ruku i nogu, kao morske

zvezde, dok je Dejvid nastavio da se uspinje. Znala sam da treba da kažemFlori da stavi još kreme za sunčanje na lice, ali mrzelo me da sednem iprekopavam po torbi da bih je našla.

– Još dva minuta – zastenjah – pa ću nam uzeti vodu iz radnje.Obećavam.

– Odmah – kukala je. – Molim te, mama, umirem.Slepoočnice su počele prilično zlokobno da mi pulsiraju i imala sam

gadan predosećaj da će me uhvatiti strašna glavobolja. Pažljivo samzatvorila oči. Ah, da, nešto je gore definitivno počinjalo da grize; moralasam da popijem paracetamol. Sela sam polako i pažljivo se odlepila s trave,znajući da bilo kakav nagli pokret može biti fatalan. Zastavši samo kolikoda nateram Floru da pređe u hlad, odvukla sam se u radnju.

Radnja je, naravno, bila krcata i, naravno, nije bilo klime, ali sam seodlučno probila kroz gomilu. Dok sam plaćala vodu i istovremeno gutalašaku paracetamola koji sam izvadila iz torbe, ugledala sam Teovu ženu,Helenu, odmah levo od mene, pored kase. Odsutno je opipavala kuhinjske

226

krpe s logoom Zavoda za zaštitu spomenika kulture i vukla sa sobom malodete koje ju je povlačilo za rub suknje i kenjkalo. Nisam bila raspoloženaza isprazno ćaskanje, i pitala sam se da li bih ikako mogla da zbrišem a dame ona ne vidi, ali pogledi nam se utom susretoše.

– Zdravo – iskezih se široko, za slučaj da je videla da oklevam. Zastavšina sekund da registruje ko joj se to javlja, ona uzvrati slabašnim osmehom.

– Oh, zdravo, Ani.Ubacila sam sitninu u džep i prišla joj. – Nisi valjda sama došla ovde u

razgledanje?– O, ne, Teo je tu negde; Rolo je s njim. Kad bi samo hteo da požuri,

umirem od želje da se vratim kući. Previše je vruće za ovo malo. – Pogledadole u detence, pa stade da se osvrće za Todom, očajna.

– Znam, Flora mi je ispred i buni se kao luda.– Pa, bar je pošla s tobom. Ja nisam uspela da ubedim stariju decu.

Ionako me retko kad slušaju – dodade ogorčeno.Pogledah je i primetih bore od brige urezane na njenom bledom čelu i oko

usana. Sigurno nije bilo lako starati se o disfunkcionalnoj porodici i izlazitina kraj sa starijim pastorcima i sopstvenom malom decom, pomislih, a svioni pri tom imaju veoma različite prohteve. Izgledala je iznureno.

– Pretpostavljam da su prerasli razgledanje znamenitosti – rekoh utešno.– Prerasli su oni svašta, osim mažnjavanje cigareta iz moje tašne i piva iz

frižidera – brecnu se.Pratila sam njen pogled, pretvarajući se da joj pomažem u traženju i

prisećajući se koliko je lepo izgledala pre četiri ili pet leta, kad sam jeupoznala. Sećam se kako je Teo, ruke zaštitnički prebačene preko njenogramena, ponosno pokazivao svoju novu ženu bujne plave kose naKomodorovoj zabavi u jahting klubu, pošto se prethodno rešio starijegmodela. Ali tom starijem modelu dani još nisu bili odbrojani, asvojevremeno je krasila i naslovne strane Voga; bila je to prilično ljupkadama po imenu Tilda, koja je slikala divne akvarele, i s kojom sam se leposlagala u retkim prilikama kada smo se sretale. Pitala sam se šta se desilo snjom, i rešila da kasnije pitam Kler.

Ponovo sam pogledala ženu broj dva. Mrzovolja joj je naružila lice, i jase zapitah da li je neko od njih, ili oboje, zažalilo? Zažalilo što su se uzeli.

227

Da li su poželeli da su svoju ljubavnu aferu posmatrali kao prolaznuglupost i trenutak požude posle kojeg bi se Teo vratio svojoj ženi, a Helenase udala za nekog mlađeg. Teo je sada mogao da sedi na svom brodu sTildom pored sebe, da pijucka pims na suncu, dok njihovi dečaci, koji su sevratili iz internata, dovoljno stari da ne zahtevaju roditeljski nadzor, jedre nadasci i skijaju na vodi oko njih, umesto da gura kolica među ruševinamazamka po vrelom danu i objašnjava veštinu streljaštva jednom umornom ikenjkavim trogodišnjem detetu.

– Prokleti čovek, gde li se deo? Ovde je kao u rerni!Nisam mogla a da se ne setim koliko je ludo i slepo bila zaljubljena u

njega tog dana kada sam je upoznala, dok je još bila njegova asistentkinjaprodukcije; kako je zaneseno zurila u oči pozorišnog impresarija, upijajućisvaku njegovu reč. Sad je bio „prokleti čovek“.

– Barem sutra putujemo na Korziku – reče s uzdahom. – Biće vrelo, bezsumnje, ali ćemo bar imati bazen.

– Sutra putujete? – okrenuh se k njoj. – Mislila sam da obično ostajeteovde tri nedelje?

– U normalnim okolnostima, da, ali ove godine sam lupila šakom o sto.Htela sam da provedem odmor u toplim krajevima, a ovde, kao što znaš,obično pada kiša. Nisam znala da će nas zahvatiti prokleti talas vrućine.

Odjednom osetih uznemirenost. Bože, ako putuju sutra...– Evo ga – reče iznenada, ugledavši Teovu sedu glavu na drugom kraju

radnje kraj razglednica, s torbom za bebi opremu preko jednog ramena idrugom rukom na kolicima s usnulim detetom. Nešto mi pade na um.

– Znaš šta, Helena, ti uzmi ovu bocu s vodom i odnesi je Flori, i nađiteneki hlad, a ja ću se progurati do njega i reći mu da ga čekaš ispred.

– O, hoćeš li, Ani? Hvala ti. Kuvam se ovde a ne želim mnogo da seguram kroz ovu gomilu zajedno s Mili.

Uze mi flašu s vodom i, podigavši ćerku, uputi se zahvalno ka vratima. Japognuh glavu i stadoh da se probijam kroz masu koja se pohlepno motalaoko slatke pavlake, stolnjaka, šolja, privesaka za ključeve i različitihvilinskih suvenira, i konačno stigoh do Tea koji je umorno prebirao porazglednicama.

– Zdravo, Teo.

228

Podiže pogled. – O, zdravo, Ani. – Osvrnu se umorno po radnji tražećisvoju suprugu, ne želeći da bude uhvaćen u priči s drugom ženom. – Vidimda su i tebe naterali da dođeš na ovo prokleto mesto?

– Pa, bila je to Dejvidova ideja, ali prilično nam je lepo ovde – lagalasam odano.

– Ah, dobri doktor. Da, pa, sve je ovo veoma edukativno, kako Helenakaže. Potura bukvar u karticama pod nos ovim malim jadničcima dok ihvucaramo okolo po ovoj vrućini. Čini mi se da smo prošli porod pustili daodraste malo opuštenije. Prosto ih treba pustiti da uživaju – reče setno. –Pre nego što ih pošaljemo u internat, naravno. A ni to mi očito neće poći zarukom. Male duše će ostati kod kuće dok ne napune bar osamnaest – završisumorno.

– Svideće ti se to – stadoh da ga uveravam. – Ulepšaće ti starost.Isceri se. – Pametnice! Ali ja ih zapravo volim kao tinejdžere, zabavni su.

Najgore je kad su ovako mali, i svako ko tvrdi drugačije – laže.– Bar još uspevaš da navedeš starije dečake da pođu s tobom na odmor –

pokušala sam da ga utešim.– Samo zato što im sve plaćam – reče ogorčeno.– Znači, obojica idu s tobom na Korziku? Helena mi reče da krećete

sutra.– O, ne, oni bi mnogo radije ostali ovde, da jedre, kao i ja, ali s tim sam

očigledno završio za ovu godinu. Ne, moraću da sedim pored nekoghotelskog bazena na Korzici i učim Rolo da pliva, dok će dečaci provestiovde još nedelju dana s Fildsovima jedreći na Lejzeru. Na mom prokletombrodu – progunđa. – Verovatno će ga slupati. Kako bilo, moram da odem iplatim ovo. Bez sumnje si došla da mi kažeš da me Bog i Batina nestrpljivočeka ispred? – Učini kao da će da krene.

– Da, ali Teo, htela sam da te pitam šta se desilo one noći.– One noći? Oh, misliš s Kler. – Njegovo ionako crveno lice pocrvene

još više. Počeša se po vratu s nelagodom. – Da, to je bio loš potez. Posletoga me dugo nije ostavljala na miru, kao što možeš da pretpostaviš.

– Da, ali Teo, radi se o tome da Kler ne može da se seti...– Oh, tu si! – Flora ulete između nas dvoje. – Mislila sam da si otišla

samo po vodu, nisam znala da si namerila da kupiš pola radnje. Dejvid je

229

spreman da krene.– Da, u redu, draga. Hajde, pridrži mi ovo, hoćeš li? – zgrabila sam punu

šaku razglednica i gurnula joj u ruku.– Oh, mama, vidi koliki je red!– Hajde. – Gurnuh je. Ona se udalji uvređeno. – Znaš – nastavih brzo

kada je odmakla dovoljno da me ne može čuti – ona ne može da se seti dali se nešto... znaš...

On se namršti. – Šta?– Pa, jeste li ili niste uradili ono – rekoh očajno.On trepnu. Izgledao je šokirano. – Pa, jebeš ga. Toliko sam bio

nezaboravan, a?– Znači, jeste? O, bože, Teo, sve sam se nadala da...– Ah, evo ih... ćaskaju. Rekoh ti, Helena, ako pošalješ Ani da dovede

nekoga, gotova si.Dejvid proturi glavu između nas, cereći se. Helena je stajala pored njega,

namrgođena.– Toliko si se zadržao da je Mili ponovo tražila nošu – ključala je od

besa.– Oh, izvini, ljubavi – reče Teo pokajnički. – Da ja...– Ne, ja ću, samo mi daj jebene maramice. – Zgrabila je torbu s bebi

opremom s njegovog ramena i pošla ka ženskom toaletu. – Sačekaj me kodkola, u redu?

– U redu, u redu – promrmlja krotko.– Možda bi trebalo da uzmemo nekoliko razglednica – reče Dejvid

zamišljeno, prebirajući prstima po postolju. – Da pošaljemo jednuGertrudi?

– Da, dobra ideja. – Zgrabila sam još jednu šaku razglednica i tutnula muje u ruku, dok je Teo pokušavao da se probije s kolicima do vrata. – Staniu red. – Gurnuh Dejvida prema redu. – Hoću samo da pokažem Teu nešto.

– Teo! – bacila sam se za njim i zgrabila ga za ruku. – Teo, vidi ovo! –Okrenuh se i zgrabih prvu stvar koja mi je došla pod ruku.

On se namršti. – Moram li? Pleteni grejač za đoku s motivom kornvolskevile? Da ga nosim uz svoje pelene za inkontinenciju, možda?

Brzo sam ga bacila. – Kler je bila toliko naljoskana da se ne seća!

230

– Kao i ja, ako baš moraš da znaš – reče nabusito. – Inače nikad ne bihdozvolio toj debeloj matoroj đavolici... – ućuta. Pročistivši grlo promrmlja:– Izvinjavam se. Ne, zapravo nismo. Malo smo se povatali, onda je onapokušala da mi otkopča šlic i povratila svud po mojim pantalonama.

– Oh!– Što baš i nije bilo najzavodljivije nabacivanje koje sam ikada doživeo i,

nekim čudom, odoleo sam iskušenju da nastavim dalje. Odneo sam je kućipreko dina i ostavio je u bašti. Nisam baš imao želju da pokucam na vrata isuočim se s Majklom.

– Ona se tu i onesvestila.– Blago njoj! Otišao sam kući kod Helene, koja je bila stavila na

spavanje bebe, ali ne i tinejdžere, koji su se valjali od smeha držeći se zaslabine, jer im se tata toliko uroljao da je ispovraćao pantalone.

– Ah.– Pa, teško da sam mogao da kažem da je to bila Klerina bljuvotina, zar

ne? Šta bi ona tražila tako blizu mojih prepona? Zatim sam proveo divnihdeset minuta skidajući povraćku u bašti i perući pantalone u lavabou jer jeprokleta mašina za veš bila pokvarena, dok mi je Helena stajala nadglavom, uživajući u svakom sekundu. Tako da ne, nisam omastio brk, Ani.Niti bih pokušao, zapravo. Nije znala za sebe.

– Ona ne pije – uzdahnula sam.– Pa, sada znamo zašto – brecnu se. – A sad me izvini, jer me na

parkingu čeka besna žena, a kao što možeš da vidiš, ovog leta sam većdovoljno zaglibio – reče i odmaršira.

Pa, to je nešto, pomislih, grickajući nokte dok sam se probijala do izlaza.Kler će biti lakše.

Napolju, Dejvid je čekao s rukama u džepovima, zveckajući sitnišem,očito rešen da ne pokaže nervozu.

– Šta je bilo tako hitno da si morala tako da odvučeš Tea u stranu?– Oh, mmm, ništa bitno – promrmljah. – Pitao me je... da ga posavetujem

u vezi s izborom škole za njegovog malog.– Ah, a ti si, kao majka dvanaestogodišnje devojčice, prava osoba koju

treba pitati o tome? Ajmo, idemo. Flora, jesi li spremna?Flora, koja uopšte nije izgledala spremno, namršteno privi bocu s vodom

231

na grudi i pođe za nama niza stepenice ka parkingu. Do kuće smo se voziliu tišini.

Kada smo se vratili, kuća je bila prazna, iako, naravno, nije bilazaključana, jer Met to nikada nije radio. Kad je ušao u kuću, Dejvid jepobesneo.

– Mislim, bilo ko je mogao da ušeta ovamo – reče s nevericom, stojeći nasredini dnevne sobe, šireći ruke u čudu. – Bilo ko!

– Šanse za tako nešto su veoma male, zar ne? – rekoh umorno, i svalih seiscrpljeno u fotelju u uglu prohladne, zamračene sobe. To je ono što samvolela u vezi s ovom kućom: unutra je vladala neka hladna ustajalost,spram zaslepljujućeg svetla koje je dolazilo spolja. Bila bi udobna i zimi,pomislih, s vatrom koja plamti u tom ogromnom starom kaminu. – Mislim,budimo realni, prilično je udaljeno – nastavih – a ovo je selo, zaboga, neNoting Hil pun lopova! – Zabacila sam glavu i zatvorila oči.

– Dobro, nema potrebe da se brecaš.Otvorila sam oči, iznenađena. – Nisam, samo sam rekla da kući nije baš

lako pristupiti.– Ne, a nije baš ni idealno, zar ne, Ani? Ne u trajanju od šest nedelja, ili

koliko god da planiraš da ostaneš ovde?– Kako to misliš?– Pa, s tim... – mahnu rukom – ... likom. Metom. Mislim, u redu je da

ostaneš nekoliko dana, dok se ne središ, ali išta duže od toga je apsurdno.Naročito kad se uzme u obzir da je ovo mesto puno pabova i hotela u kojemožeš da odeš. Nazvao sam Komplit Engler jutros, i rekoše mi da imajujednu otkazanu rezervaciju. Imaju dve sobe po veoma razumnoj ceni.Rezervisao sam ih za tebe.

– Molim! – uspravih se.– Samo preko telefona, nisam uplatio kaparu ili slično, ali iskreno, Ani,

na šta liči ovaj dogovor? Metu; svima? Da ostaneš ovde?– Oh, Dejvide, ne budi blesav! Preteruješ. I ne mogu da verujem da si

rezervisao sobe bez mog znanja. Zašto da ne ostanem ovde? Sviđa mi se,Flori isto, a i kuća je ogromna, zaboga!

– I jeziva – zadrhta.– Nije jeziva! Ne znam zašto to uporno ponavljaš. Šta imaš protiv ove

232

kuće, Dejvide?– Oh, nema veze. – Zavali se namršteno u fotelju preko puta mene.

Umorno protrlja čelo. Nastupi tišina.– Baš nam je divan ovaj odmor – promrmlja.Zurila sam u njega. Nemoj ništa da kažeš, Ani. Samo... ćuti. Posle nekog

vremena on se naže napred i podiže parče papira koje je stajalo krajtelefona na stočiću između nas.

– Dejvide, nazovi Huga – pročita naglas. Brzo podiže pogled. – Jesi li tizapisala ovu poruku?

Odjednom podigoh pogled. Dejvid je veoma brzo ustao iz fotelje.Delovao je prilično bledo i iznureno.

– Dragi, ko je taj Hugo?– Oh, on je... stari drugar – promrmlja. – Idem časkom da mu uzvratim

poziv.Ignorišući telefon ispred nas i vadeći mobilni iz džepa on nestade u

trpezariji, zatvarajući čvrsto vrata za sobom.Uzdahnula sam ponovo i zavalila se u fotelju, naslanjajući glavu na stari

kožni naslon. Zatvorila sam oči. Pa, glavobolja mi je popustila, što jepredstavljalo olakšanje, ali sve drugo se činilo – tako pogrešnim. Nekakonapeto. Ovaj deo odmora uopšte nije tekao onako kako sam bila planirala.Ostala sam u tom položaju nekoliko minuta, zatim mi, posle nekog vremena,pogled odluta do telefona. Trebalo bi da pozovem Kler, naravno. Da jojsaopštim dobre vesti. Da joj stavim do znanja da neće biti majka Teovognerođenog deteta. Okrenula sam njen broj, ali mobilni joj je bio isključen, anisam želela da nazovem farmu, za slučaj da se ona javi u kuhinji uprisustvu mame. Nisam baš mogla da zalazim u detalje o epizodi zvanoj„nije bilo kresanja, ali jeste bilo dosta povraćanja“ dok mama sedi prekoputa nje za izbrazdanim stolom od borovine, sipa čaj iz starog smeđegčajnika i preko domaće pogače posmatra svoju stariju ćerku s punompažnjom. Ne, nazvaću kasnije, pomislih, spuštajući slušalicu. Posle vesti udeset, kada sam znala da mama leže.

Umesto nje, nazvala sam Rozi. Odjednom sam poželela da vidim Dena i

233

– Ne – promrmljala sam, još uvek ljuta. – Mora da je Met. Ko je uopšteHugo? Zar nisi s njim pričao jutros? ωωω.¢яσωαяєz.σяg

nju to veče, da organizujem sedeljku. Da veselo raspalimo roštilj ovde ubašti sa svom decom, bez obzira na to što je Dejvid natuknuo da želi da meima samo za sebe. Imala sam osećaj da će živnuti uz malo društva i nekopiće; kao i ja. Da, mogla bih i Majkla da vidim. Da proverim je li se malosmirio i da, uz malo sreće, podnesem pozitivan izveštaj Kler kad je kasnijebudem nazvala.

– Bože, baš bih volela, Ani – reče Rozi – ali obećali smo Hamiltonovimada ćemo izaći s njima u restoran Kod Rika Štajna.

– Blago tebi. Ko su Hamiltonovi?– Majklovi prijatelji; žive ovde dole. On je agent za nekretnine, baš je

cakan, zapravo, a i ona je fina. Izlazimo upetoro. Majkl časti.– Bože – trgnuh se. – Baš je rešio da odreši kesu. To mesto je skupo.– Znam, ali tako je dobro raspoložen. – Spustila je glas. – Ozbiljno, Ani,

nikad ga nisam videla tako veselog, i ne mogu da ti opišem kako smo selepo danas proveli. – Zakikotala se pokajnički. – Svi smo se izležavali ukrevetu do kasno ujutru dok su klinci gledali TV, onda smo čitali novine ubašti, odlučili da počnemo da cugamo od pola dvanaest, i otišli u pab. Znaš,u onaj lepi pab u Port Gavernu. Zatim smo u povratku kupili ribu i pomfritna kiosku i pojeli ih onako iz novina, bez salveta! I povrh svega, nismo bilina plaži čitavog dana. U stvari, to baš i nije istina, Den i Majkl su upravoodveli starije klince do Polzita da surfuju, ali ozbiljno, tako smo se lepoopustili. Sada razumem ovo mesto, dok ga pre nekoliko dana uopšte nisamkapirala.

– Jer Kler insistira da se sve radi po ustaljenom režimu – rekoh snuždeno.– Jeste lepo, ako se prepustiš. Ako ne dozvoliš da ti se odmor pretvori umisiju. – Bila sam tužna zbog nje. Zbog Kler. I ona bi mogla tako, ako bipokušala. Oklevala sam. Dobro, ne baš. Ne bez salveta.

– Pa, možda sutra uveče, Rozi. Što ne biste svi došli oko sedam?Ponesite neko piće, a ja ću nabaviti kobasice, pileće batake i...

– Oh! Dragi? Šta nije u redu?Prekidoh razgovor i stadoh da zurim u Dejvida koji je izašao iz trpezarije.

Bio je beo kao zidovi iza njega. Stajao je opuštenih ruku čvrsto stisnutih upesnice.

– Uradiće to – reče s nevericom, nesvestan činjenice da sam bila usred

234

razgovora. Usne su mu bile tanke i blede, i gledao je odsutno preko mogramena. – Stvarno će to da urade.

– Šta? Šta će ko da uradi? – upitah, zbunjena.– Tužiće me za neprofesionalno obavljanje posla. I ne samo to... – Trudio

se da ostane smiren. Njegove oči su pronašle moje. – Tuže me i za ubistvo!Ubistvo iz nehata, Ani!

Zurila sam u njega zapanjeno, dok je on, na moj užas, pokrio lice rukama,svalio se u fotelju i počeo da plače.

235

Z19.

vaću te kasnije – promrmljala sam Rozi.– Ubistvo iz nehata! – uzdahnula je, uzbuđena. – Ali ko... Zašto...

Brutalno sam prekinula vezu, spustivši joj slušalicu, i jurnula ka Dejvidu.Kleknula sam pored njega, obujmila mu lice šakama, užasnuta. – Dejvide,nemoj! Šta se desilo, zašto...

– Tuže me, Ani. – Podiže glavu iznenada, uplakanog lica. – Supruga,porodica čoveka o kojem sam ti pričao. Onog koji je umro na stepeništumoje ordinacije.

– Da, ali... – oblizala sam usne, dok mi je mozak grozničavo radio. –Mislila sam da je s tim gotovo. Mislila sam...

– Očigledno nije!– Ali, Dejvide, nisi ti kriv! I... pa šta ako te tuže? Pa šta? Samo si

pogrešno postavio dijagnozu.– Što je medicinski nehat. – Ustade naglo, divlje brišući lice nadlanicom,

šetkajući po sobi. – I vrlo je moguće da više nikada neću moći da se bavimmedicinom, i tek nešto manje je moguće da bih mogao da odem u zatvor.

Zurila sam u njega, zaprepašćena. Zinula sam dok sam klečala tamo napodu.

– Oh, ne budi smešan! – promucah konačno. – To je apsurdno!Preteruješ, Dejvide. Lekari ne idu u zatvor ako načine grešku, ako im neštopromakne. I sam si rekao da je taj tip stalno dizao lažnu uzbunu, uvek jedolazio u tvoju ordinaciju da se žali na ovo ili ono...

On se okrenu, zažarenih očiju: – Da, a onda je umro, jebote!Progutala sam knedlu. – Pa, znam. Znam, ali... ali s obzirom na njegovu

istoriju bolesti, s obzirom na to da je bio hipohondar i tako to, kako si timogao da znaš koji bol je bio stvaran? Imao je istoriju...

– Ja imam istoriju – prekide me, bodući se besno kažiprstom u grudi.Sada je stajao kraj prozora i zurio u mene plačnim razrogačenim očima kojenisam poznavala. – Ja sam taj koji ima jebenu istoriju, Ani.

Samo jednom pre ovoga čula sam ga kako psuje.– Molim?

236

– Ja imam istoriju postavljanja pogrešne dijagnoze – reče užasnopromuklim glasom. – Sećaš se da sam prošle godine primio onu ženu sizraslinom na vratu i rekao joj da je u pitanju benigna kvrga, a ispostavilose da je maligna?

– Da, ali rekao si da svako može u tome da pogreši. Izgledaju takoslično!

– Ali trebalo je da je bolje ispitam. Trebalo je da uradim biopsiju. Zatim,prošle zime, dečak koji je dobio septikemiju – i oporavio se, hvala bogu, alitek pošto je proveo mesec dana u bolnici – i to samo zato što mu nisam navreme sredio ranu, nisam proverio da li je primio tetanus. Zatim prošlogjanuara, stara gospođa iz Batersija koja je umrla od upale pluća, koja jeodbila da dođe kod mene na kontrolu i rekla da je dobro iako sam prilikomprethodnog pregleda otkrio nešto na njenim plućima...

– Ali nije htela da dođe! Rekao si mi da si je zvao, i da nije...– Da, ali trebalo je da ja odem kod nje, zar ne? Da odem u kućnu posetu,

što je ona i želela, ali ja sam rekao da sam prezauzet. Imala je osamdesetdve godine, zaboga, i takođe je bila psihijatrijski slučaj. Trebalo je da znamda je bolesna i da to krije. Nije prosto trebalo da joj verujem na reč, ja samprokleti lekar! A njena ćerka... – zadrhta pri samoj pomisli. Zavrte glavom.– O, bože, njena ćerka, u bolnici, tresla se... – zaćuta.

Grlo mi je bilo suvo i stegnuto. – Nisi ti kriv – ponovila sam. – Rekla jeda joj je bolje. Nisi kriv ni za jedan od tih slučajeva!

– Hugo je jedva uspeo da me spasi suda tom prilikom – reče, okrećući mileđa, prolazeći rukom očajno kroz kosu. Zurio je u more. – Kaže da nećemoći to da uradi ovoga puta.

– Ko je Hugo? – prošaputala sam.– Moj pravni zastupnik. I stari drug. – Zaćutao je za trenutak, okrenut

leđima. Onda se okrenuo ka meni. – Nisam ja za lekara. Nikad nisam nibio.

Zurila sam, užasnuta. Lice mu je bilo bledo ali smireno. Odisao je nekomužasnom stegnutom smirenošću. Ustala sam s poda i prišla mu; protreslamu ruku.

– Glupost, Dejvide. Znaš i sam da nije tako. Ti si sjajan lekar, svi takokažu!

237

Nasmeši se kiselo. – Ti tako kažeš. Ja tako kažem, povremeno. Ali ne.Ne kažu svi tako. U stvari, veoma mnogo ljudi kaže da nije tako. PitajGertrudu.

– Gertrudu?! – Bila sam zapanjena.Okrenu mi leđa. Ponovo se zagleda u horizont. – Tako sam očajnički

želeo da budem lekar, Ani – reče tiho. – Tako očajnički. Kao moj otac,uspešni hirurg. Pa, od samog početka je bilo jasno da nikada neću topostati, nisam imao dovoljno mozga, ali... pa, dobro, onda kao moj ujak.Hju. Odličan lekar opšte prakse. I tako sam počeo da studiram. I padaoispite. I nastavljao da učim, i padao, ali na kraju... na kraju sam stigao nacilj. Dobio diplomu. Dobio to dragoceno zvanje ispred svog imena, zamenioono dosadno „gospodin“ nečim zvučnijim. Nečim što uliva više poštovanja.– Položi šaku na čelo. Pređe njome preko čela i protrlja slepoočnice. – Aliznaš šta, Ani, ono užasno u svemu tome je to što sam oduvek znao. Znaosam da sam šarlatan.

– Ne!– Dobro, ne šarlatan – reče tiho – ali znao sam da nisam stvoren za to.

Znao sam da ću biti prestravljen kad budem počeo da radim to.– Ali, Hju te uzeo pod svoje. Bio si dobar! I on ti je sigurno verovao,

budući da je radio s tobom.– Pa, on se starao o meni od moje osme godine – reče s gorčinom u

glasu. – Bio mi je kao otac. Ko još ne bi uradio tako nešto za svog sestrića?Uveo ga u porodični posao u Sloan stritu? Kakva je to samo prilika! Istotako... – borio se s nekom mišlju – oduvek sam imao osećaj da mu se sviđatakav dogovor. Da bdije nada mnom. To je značilo da može da meposmatra, znaš. Da me čuva. Da me drži na oku. Ali pošto sam radio s njimgodinu ili dve, video sam mu zabrinutost u očima. – Proguta knedlu.Zagleda se u mali crveni čamac na pučini. – Pre nego što je umro, kada jebolest prilično uzela maha, što je on znao, pozvao me je kod sebe ukancelariju. Pitao me je da li sam siguran da sam izabrao pravu profesiju.Da li bih više voleo da se bavim istraživačkim radom ili slično. A zatim,kada je umro, morao sam da ubeđujem Gertrudu da mi dopusti dapreuzmem ordinaciju.

– Nije želela da to učiniš?

238

– Jeste, ali i ona je bila zabrinuta. Hju joj je pričao o svojim sumnjama.Ali kada je videla da sam krajnje odlučan u nameri da nastavim slekarskom praksom, molila me je da nađem starijeg partnera s kojim bihradio. Nekoga poput Hjua. I znao sam da misli na podršku, na nekoga s kimbih mogao da se posavetujem, da skoknem u susednu ordinaciju iprodiskutujem o škakljivoj dijagnozi. Ali nisam to učinio. Bio sam suvišeponosan. Našao sam Kim, koja je došla ovde na jednogodišnje odsustvo.

– Ali Kim je bila dobra. Sam si to rekao!– Da, ali mlada. I samo privremeno tu. Veoma mlada Australijanka koja

je trebalo da se vrati kući posle određenog vremena, i to mi je odgovaralo,jer sam hteo da joj budem nadređen. Kao što je Hju bio meni. Ali znaš,vremenom je čak i Kim shvatila da pravim propuste. Bila je pet godinamlađa od mene – reče ogorčeno. – Ali znala je. Bila mi je previše odana dabi išta rekla, ali pre nego što se vratila, natuknula mi je da je, u slučajevimakad nije bila sigurna u nešto, slala pacijente odmah iza ugla u Harli strit, pomišljenje drugog lekara – što nije često činila, kad smo kod toga. Samo jeto ponavljala. Gledala me u oči i ponavljala. Pokušavala je nešto da mikaže.

– To je nešto što ti često radiš – prošaputala sam. Osetih kako mi sekosa na vratu slepljuje od znoja. – Ti stvarno radiš to.

– Da, radim. Pretvaram se pred svetom da to radim jer sam oprezan,savestan momak. Ali u stvari... samo čuvam sebi leđa. I to je funkcionisalo.Uglavnom. Gurao sam nekako. Jer – okrenu se i pogleda me molećivo – janisam loš lekar, Ani. Samo nisam... naročito dobar.

Zagrlih ga oko vrata, privijajući se uz njega. – Oh, dragi.On mi spusti glavu na rame i, na moju žalost, ponovo zaplaka. Grlila sam

ga čvrsto. Posle nekog vremena, povratio se. Smirio.– Izvini – promrmlja, odvajajući se od mene. Istrže maramicu iz džepa i

glasno izduva nos. Odšetao je do kamina. Raskoračio se i stavio ruke udžepove. Zurio je u rešetku kamina. – Ne znam šta me je spopalo.Cmizdrim kao beba.

– Ne budi blesav, potrebno ti je da se dobro isplačeš – rekoh odano. –Bože, svima nam je ponekad potrebno da se dobro isplačemo. Znam dameni jeste.

239

Međutim, kao da me nije čuo. Kao da je negde daleko odlutao, onakozagledan u prazan kamin. Konačno je duboko udahnuo, i izdahnuo polako,drhtavo. Činilo mi se da mu je celo telo zadrhtalo.

– Kako bilo – reče tiho – Hugo ima nekoliko kečeva u rukavu. Imavišegodišnjeg iskustva s ovakvim stvarima.

– Jer svi greše – rekoh odlučno. – Naravno da greše.– Da, svi greše. Ali situacija je malo ozbiljnija kad si lekar. Ako ti

pogrešiš, Ani, ako napišeš užasno poglavlje, knjiga ti ne bude objavljena.Ako Majkl pogreši, vrednost deonica pada; ako Kler pogreši, važan klijentpobesni. A kad ja pogrešim, pa...

Prešla sam preko sobe i zagrlila ga otpozadi. Spustila sam glavu nanjegova leđa i čvrsto ga stegla.

– Sve će biti u redu – rekoh odlučno. – Videćeš. Hugo će naći načina. Zato i služe ti skupi advokati.

– Da, i tako ću se ja ponovo izmigoljiti. A jedna žena će ostati bez muža,troje dece bez oca.

Sledila sam se. Zurila sam u njegovu ružičastu košulju, ne znajući šta dakažem. Ćutali smo za trenutak.

– Treba da krenem – reče iznenada. Osetila sam kako mu se mišići naleđima napinju. – Hugo je rekao da će me primiti sutra u svojoj kancelariji.Rekao je da hoće da pređemo zajedno neke stvari. – Okrenu se.

– Idi ujutru – ubeđivala sam ga. – Rano. Ne sada. Sada si previšeuznemiren da bi vozio, Dejvide. Prespavaj i idi sutra.

– Ne, ja...– Molim te, dragi, ne idi sada.Na kraju sam ga ubedila da ostane. Te noći, u krevetu, privio me čvrsto

uza se.– Ne znam šta bih bez tebe, Ani – reče mi u rame. – Stvarno ne znam.

Mislim da bih se potpuno pogubio.– Gluposti – nasmejah se nežno, milujući ga po vratu.– Trebaš mi, Ani. Stvarno mi trebaš.– I ti meni trebaš – promrmljala sam, ali u njegovom glasu se osećalo

očajanje koje me je plašilo.– Želim da vodim ljubav s tobom noćas. Molim te.

240

– Naravno. I ja to želim – stadoh da ga uveravam, poželevši da nije rekaoto „molim te“.

Ljubavnom činu je pristupio žestoko, čak očajnički, s nekim besom kojime je uznemirio. Pokušala sam da uzvratim istom merom, stežući ga čvrsto,trudeći se da ne stenjem od bola kada mi je pribio ruke uz krevet, ali poslenekog vremena otkrila sam da me gotovo nije ni bio svestan. Bio je unekom svom svetu, ili je pokušavao da bude. Izgubio se u meni. Svaposteljina bila je na podu dok me je pritiskao, gušeći me, posedujući me,ispuštajući gotovo životinjske zvuke. Plašila sam se da će Flora, u sobipored moje, ili čak Met, gore na spratu, čuti.

Na kraju, izvalio se na leđa, zadovoljan; iscrpljen; grudi su mu sezadihano dizale i spuštale. Ležala sam tiho pored njega. Brinula sam da ćeležati budan satima, ali posle nekoliko trenutaka, videla sam da se naginjeka noćnom stočiću i uzima tabletu. Još nešto što nikad nisam videla. Legaoje bez reči, i posle nekog vremena, čula sam duboko, ritmično disanje kadje pao u dubok san.

Ja sam, s druge strane, drugu noć zaredom, ležala u tami budna satima,širom otvorenih vlažnih očiju, osluškujući nežno ljuljuškanje talasa urukavcu i šuškanje vetra u krošnjama. Mozak mi je grozničavo radio.Toliko toga nisam znala. Nisam znala da ga je Hugo spasao odlaska na sud.Nisam čak ni čula za Huga. Nisam znala da je redovno padao ispite – nijeda je to bilo nešto bitno, ali zašto mi nije rekao, u razgovoru? Kao što samja njemu rekla da sam bila očajna u školi? Znala sam za staru gospođu izBatersija, sećam se kako je bio bled u licu kada se vratio s posla jednogdana i rekao mi da je umrla i da je to moglo biti sprečeno da ju je odveo ubolnicu, da je ranije odreagovao. Nisam znala za Gertrudine sumnje.Naravno da nisam, ona ga je štitila i, uostalom, on je radio kao lekargodinama pre nego što je mene upoznao, pa zašto bi onda to pomenuo? Uglavi mi se vrtelo kao na ringišpilu, misli su mi se vrtele ukrug, sve dok meMorfej nije konačno spasao, i ne padoh u nemiran san.

Sledećeg jutra probudila sam se i otkrila da sam sama u krevetu. Dejvidje bio otišao. Na pokrivaču je stajala poruka, presavijena napola. Zgrabilasam je.

241

Dušo moja,Izvini za svu dramu od prošle noći.Bila si u pravu, stvari zaista deluju bolje ujutru. Siguran sam da će

sve biti u redu. Volim te.Dejvid

Uzdahnula sam i prilegla malo na jastuk. Zatim sam, s mamutskim

naporom, ustala iz kreveta i navukla ogrtač. Ubacila sam cedulju u džep iotišla do kupatila. Pošto sam oprala zube, navalila sam se na ivicu lavaboa,zureći u svoj odraz u ogledalu. Oči su mi izgledale zatvoreno i stegnuto odnespavanja, a dugi tamni uvojci bili su ispravljeni i masni. Mrzovoljno samprošla rukom kroz kosu. Isturila bradu.

– Sve će biti u redu – promrmljala sam, ponavljajući rečenicu izDejvidove poruke. – Sve će... – uveravala sam sebe – ... biti u redu. –Moje tamne oči su mi uzvraćale pogled, nešto šire, ali ne baš ubedljivo.

Dok sam se šunjala niza stepenice, u kući su svi spavali. U prolazu samvidela da su Florina vrata zatvorena, a Toda nije bilo nigde na vidiku.Skuvala sam sebi šolju kafe i naslonila se na žutu radnu površinu odultraplasta, držeći šolju u rukama, pitajući se šta ću sa sobom. Oči mi seneobjašnjivo napuniše suzama. Još sam umorna, zaključila sam, gutajućiknedlu. Nisam se naspavala. Bilo mi je potrebno da radim. Bila mi jepotrebna ona jaka koncentracija koju pisanje pruža, tako da, dok moje telonalazi mir i sigurnost u disciplini kucanja po tastaturi, moj um nalazi mir isigurnost u fiktivnom životu drugih ljudi. Sećam se da me je Adam jednomprilikom pitao zašto pišem, dok sam mahnito ispisivala redove u svesci,ležeći na našem krevetu u Londonu. Odgovorila sam, bez razmišljanja, dami je pisanje oduvek pružalo utočište. Podigla sam pogled i ugledalaiznenađenost u njegovim očima. Krivicu. Zabolela me je pomisao da sad izistog razloga idem u baštensku kućicu. Nisam htela da budem srećna samou snovima. Želela sam da opet osetim onaj pozitivan osećaj iščekivanja odjuče. Ali, ovog trenutka, on je bio nestao.

Skuvala sam još jednu šolju kafe i izašla u baštu. Dok sam prolazilapored prozora radnog kabineta, videla sam da je Met, pognute glave, došaona istu ideju. Prozor mu je bio otvoren i, kako sam prolazila, on podiže

242

pogled.– Sve u redu?Ništa „dobro jutro“, ili „zdravo“, ili samo gunđanje kojim bi dao do

znanja da me je video ali je zauzet, već „sve u redu?“. Tiho. Brižno. S timmekim, melodičnim naglaskom.

Klimnuh glavom, jedva se nasmeših, i produžih dalje.Suze su ponovo nadirale, i nisam mogla da progovorim. Nisam smela da

progovorim. Nisam smela ni da mislim. On je, naravno, primetio da neštonije bilo u redu prošle noći. Primetio je kada su se on i Tod vratili s plaže.Provirivši u dnevnu sobu, taktično je izveo Toda i Floru u baštu davečeraju paštetu koju su kupili u povratku kući, tvrdeći da je hrana uvekukusnija kad se jede na svežem vazduhu, čak i ako je malo vetrovito. I zasve to vreme Dejvid i ja smo sedeli zagrljeni unutra, pričajući žustrošapatom, dok sam ga ja držala za ruke, pokušavajući da ga utešim,pokušavajući da mu ulijem malo samopouzdanja i oteram zle duhove. Metje primetio i neprekidne razgovore s Hugom preko telefona, primetio bi dase vrata od trpezarije otvaraju i zatvaraju, i činjenicu da nijedno od nasdvoje nije večeralo i da smo rano otišli u krevet. Bilo je lepo od njega štoje pazio na Floru, pomislih, što joj je dao da jede i kasnije je odveo sTodom da dvogledom posmatraju galebove na liticama.

Zatvorila sam vrata baštenske kuće za sobom i sela. Čim sam upalilaračunar, bujica reči ispunila je ekran, ali ja sam zurila, gotovo obnevidela,tužna zbog jadnog Dejvida, ali isto tako užasno, užasno zbunjena.

– Sve u redu?Mogao je taktično da odluči da me ignoriše, ali umesto toga, njegove

plave oči su se zažarile, nežne, brižne, preko naočara. Podigla sam oči kaplafonu, znajući da su pune suza koje ne smeju da se izliju. Progutavšiknedlu, sabrala sam se. Dobro. Sad. Lusinda. Moja junakinja. Moram dapožurim s ovom knjigom, ili će se moj izdavač zapitati šta se kog đavoladešava. A Lusinda se još nije ni kresnula. Još uvek je tumarala praznomkućom, privijajući Džastinovu pozivnicu na svoje nemirne grudi, sjajnihočiju, punog srca. O, ne, pomislih, panično iščitavajući poslednji paragraf,to uopšte neće moći tako! Brzo sam izbrisala nekoliko rečenica. Nijetrebalo da se zaljubi, zaboga, ne u Džastina Rejnoldsa! Na tom putu ju je

243

čekalo ludilo. Stadoh besno da kucam.

Lusinda je ušetala u kuću i bacila pozivnicu nehajno u stranu, uguravši jeiza gomile sličnih na polici iznad kamina. Strogo je osmotrila sebe uogledalu više police. Sigurno se mora osvetiti za muževljevo neverstvo,sigurno je red da i ona sebi dâ oduška, ali dopusti li da zavoli drugogčoveka, to bi samo prouzrokovalo još bola. Terens je, s druge strane, bionešto potpuno drugo. Njeno srce bi mirno spavalo dok bi njeno teloodrađivalo sav posao. Čak i sad je mogla da čuje bat njegovih teškihkoraka u kuhinji dok je dolazio da odvede njene pse u popodnevnu šetnju.Poletela je da ga presretne. Uputivši mu očaravajući osmeh, stala je da vrtišarenim izukrštanim povocima okačenim o prst.

– Uživaj u šetnji, Terense – zaprede umiljato.– Da, hoću – reče, čudeći se promeni njenog raspoloženja. Uze povoce. –

Hvala.– I pitala sam se, bi li voleo da radimo nešto večeras? Samo, muž mi se

još nije vratio, pa sam pomislila... da izađemo negde.– Da, mogli bismo. – Razvedri se on. – Mogli bismo nešto kao da

prezalogajimo. To bi bilo moćno.Pređe prstom grozničavo preko dovratka, posmatrajući je zamišljeno.

Lusinda se borila sa željom da skloni njegovu grubu ruku s njene skupocenedrvenarije, ali samo se nasmešila.

– Da, to bi bilo... moćno.Kasnije te večeri, u zatalasanoj ungaro haljini s dubokim dekolteom, ona

ušeta u restoran držeći ga podruku.– Jesi bila nekad u Harvesteru? – upita, ponosno joj izvlačeći stolicu da

sedne.– Ne, nikada.– Ono, ne bih hteo da budeš primećena.Lusinda se osvrnu i odmeri narod u prostoj odeći od sintetičkih materijala

koji se služio hranom stojeći ispred nečega što se zvalo salatni bife.– Mislim da ne moramo da brinemo o tome – promrmlja.Veče je postalo još čudnovatije kad je Lusinda bila potaknuta da prošeta

244

okolo, stane u red i posluži se hranom. Pošto se vratila za sto i stalabezvoljno da se igra listom zelene salate, Terens sede preko puta nje,zapanjen.

– Zar je to sve što želiš, devojko?Lusinda trepnu kad vide naherenu pagodu od kobasica, pasulja, pomfrita,

jaja, pasulja i još pasulja na Terensovom tanjiru.– Do đavola, mo’š da uzmeš kol’ko god želiš! Sve ulazi u cenu.– Hvala ti, Terense. Ovo je dovoljno.Dok je pijuckala mineralnu vodu, nervozno se pitala da li će tako

ogromna količina biljnih vlakana uticati na njegov učinak kasnije? Da li ćepokrivač bukvalno početi da lebdi?

Kako se, međutim, ispostavilo, njeni strahovi su bili neosnovani. Pošto gaje odvela do apartmana po svom izboru u hotelu Savoj i čvrsto zatvorilavrata za njima, iako iznervirana što je Terens insistirao na tome da joj skineungaro haljinu preko glave: „Rukice gore, ljubavi!“, umesto da je pusti daelegantno sklizne na pod, kada je skinuo gaće, sve mu je bilo oprošteno.

Kako je samo obdaren poput konja, i spektakularno maljav, pomisliLusinda s divljenjem kad je krenuo ka njoj. On se okrenu za trenutak dabaci čarape na stolicu i Lusindine oči se razrogačiše u čudu. Bože, čak sumu i leđa čekinjasta, kao u neandertalca! Vragolasto pruži ruku i zgrabinjegov dlakavi...

– Mama!Poskočila sam, zamahnuvši rukama, i spektakulano oborila šolju s kafom.– Sranje!Očajnički brišući tastaturu donjim delom majice, okrenula sam se i

ugledala Florino zapanjeno lice u dovratku iza sebe. Zaklonila sam ekran,istovremeno frenetično pokušavajući da pokupim kafu.

– Šta je? – razdrah se.– Kler je na telefonu, to je sve. Što si tako nervozna?– Nisam! – zaurlala sam. – Samo pokušavam da radim, to je sve. Zar ne

možete da me ostavite na miru ni pet minuta? Bože, stalno me nekoprekida.

245

– Izvini – reče sarkastično, puštajući vrata da se zalupe. Zatim sam čula:„Je li pod stresom ili šta“, dok se udaljavala baštenskom stazom.

Oklevala sam za trenutak, pa isključila računar i poletela za njom.– Izvini, draga – procedih zadihano kad sam je sustigla. – Bila sam samo

malo... znaš, zanesena. To je sve.Ona se iskezi. – U redu je. Mislila sam da si možda usred neke vruće

scene seksa ili tako nešto.– Ha! – pokušala sam veselo da se nasmejem. – Kao da bih ja znala nešto

o tome.– Pa, iskreno se nadam da znaš – odvrati dok je odmicala u pravcu

garaže da nastavi partiju stonog tenisa s Todom. – Ili će nešto krenuti pozlu – dobaci mi preko ramena, kezeći se.

Posmatrala sam je kako odlazi, zastavši za trenutak na stepeniku iza kućeda grickam nokte. Poklanjali su mi dosta pažnje ovih dana. Zatim samprošla kroz hodnik i javila se.

– Halo – rekoh odsutno.– O, Ani, izvini. Znam da je Flora rekla da radiš, ali pitala sam se...

pomenula je da ste naišle na Tea u Tintedželu i...– Oh, da! Ne, u redu je, Kler. Nisi ništa skrivila.– Misliš...– Pričala sam s njim, i ne, niste spavali. Doduše, povratila si po njemu.– Nisam! – pobuni se, a ja u tom trenutku čuh kako se neko iza mene tiho

nakašljava. Okrenuh se. Metova vrata bila su odškrinuta. Zgrčih se. Dođavola.

– Jesi! – prosiktala sam, okrećući se. – Ali čuj, jesi li pričala s Majklom?– Nisam, ali pisaću mu. Šta ti misliš? – upita nervozno. – Mislila sam da

bih... znaš... mogla bolje da se izrazim na papiru. Da ponizno molim zaoproštaj. Imaš neki savet?

– Ne baš, ali zaboga, obavezno pomeni da se ništa nije desilo izmeđutebe i Tea. Veruj mi, to će mnogo promeniti situaciju. Muževi su čudni kadje u pitanju vernost supruga. I pored toga što Majkl trubi o tome da je stobom nemoguće živeti i da je to bila kap koja je prelila čašu, i bla, bla,veruj mi, ovde se radi samo o tome jesi li se kresnula s Teom Todom ilinisi.

246

Tišina.– Postaješ užasno pronicljiva pod stare dane.– To je zbog ovog pisanja – uzdahnula sam. – Utiče na to da previše

jasno razmišljam. I, Kler, ako nemaš ništa protiv, nazvaću te kasnije daćaskamo, bila sam usred pisanja kad si nazvala.

– Izvini, da, idi svakako. Pričaćemo kasnije. Pozdravlja te mama.Dok sam spuštala slušalicu, došlo mi je da se šutnem u guzicu. Do

đavola. Mogla sam nakratko da popričam s mamom, jer je očigledno sedelau blizini, čekajući da joj Kler prosledi slušalicu. Radilo se o tome... ako sene vratim Lusindi, počeću ponovo da razmišljam o svom životu, a to bi bilofatalno. Telefon ponovo zazvoni. Zgrabila sam slušalicu, iznervirana zbogosećanja krivice.

– Halo? – dreknuh. Tišina.– Oh, uh, mogu li dobiti Meta, molim vas? – Bio je to ženski glas.

Američki. – Luiz ovde.– Oh, ovaj, da, samo sekund. – Posramljena, priđoh Metovim vratima.

Pokucala sam i ušla. Prazno. Očito je odlučio da se skloni dok sam pričalapreko telefona. Otišla sam do zadnjih vrata.

– Mete! – razdrah se u pravcu bašte. Nema odgovora. Vratih se dotelefona.

– Izgleda da nije tu, hoćete da mu ostavite poruku?– Da, recite mu molim vas da sam zvala, i neka kaže Todu da nazove

svoju mamu?– Da Tod nazove mamu. Mamu. U redu.– Komplikovano je... – oklevala je.– Oh! Oh, ne, u redu je, znam sve o tome – stadoh brzo da je uveravam. –

Znam da je Tod ovde umesto da je kod vas.– Znate? – zvučala je iznenađeno. – Oh, dobro. Pa, Medelejn je zvala pre

nekoliko trenutaka i rekla sam joj da je otišao da se provoza biciklom smojim sinom, ali da će je pozvati čim se vrati, tako da...

– Da, jasno mi je. Preneću poruku – uveravala sam je.– Hvala vam. – Zvučala je kao da joj je laknulo.Zvučala je kao fina žena, pomislih dok sam spuštala slušalicu. Luiz.

Metova rođaka udata za Toma, lekara. Pitala sam se kakvi su ostali članovi

247

porodice. Roditelji; braća i sestre. U kakvoj su kući svi odrasli. I u trenutkukada je trebalo da brinem o karijeri svog verenika, uhvatila sam sebe kakomislim i o njoj. Medelejn. Osetila sam neodoljivu želju da odem u Metovkabinet i potražim njenu sliku. Da pretresem jaknu koja je bila obešena onaslon njegove stolice i vidim hoću li naći staru porodičnu fotografijusakrivenu u njegovom novčaniku. Srećom, taj trenutak je prošao i,okrenuvši se u mestu, odlučno sam se vratila poslu.

248

T20.

e večeri su Flora i Tod kukali kako žele da ponovo odemo na pecanje ipotpalimo vatru na plaži. Met i ja se brzo zgledasmo. Gotovo kao po

prećutnom dogovoru izbegavali smo jedno drugo veći deo dana, ali sada jesedeo za kuhinjskim stolom i čitao novine dok sam ja stajala za sudoperomi prala šerpe koje su se, po svemu sudeći, ponovo nakupile. Tod i Flora sujeli čips na stepeništu iza kuće.

– Ajde, tata, ajmo na plažu da upalimo vatru.– Mislim da nećemo, društvo – reče tiho, ne dižući pogled s novina.– Ne – promrmljala sam. – Ne večeras.Definitivno ne večeras, pomislih dok sam krvnički ribala šerpu. Nikakav

roštilj na plaži ne dolazi u obzir. Nisam želela da ostanem nasamo s njimpod zvezdama i zurim u žar nakon što deca odu na spavanje. Zanimljivo ješto se i on slagao.

– Oh, mama, ajde, bilo je zabavno prošli put!– Ne, Flora, ješćemo ovde, u kući – rekoh odlučno.– Pa, ajde barem da raspalimo roštilj u bašti – predloži Tod.Trudila sam se da izgledam zauzeto. Nisam gledala u Meta.– Što da ne – reče veselo. – To možemo. Idem po šnicle. – Posegnuo je

rukom iznad moje glave da bi dohvatio ključeve koji su visili okačeni o klinna polici. Rukav njegovog džempera slučajno mi je dodirnuo kosu.Nastavila sam da ribam kao da mi život zavisi od toga.

Kako se ispostavilo, taj plan je bio odličan. Posedali smo tik ispred vratakoja su vodila u baštu, s tanjirima u krilu, dok je glasna dečja muzikadopirala kroz otvorene prozore, na drugarski, opušten način, ali bez oneromantične atmosfere. Kasnije ću, rekoh sebi, kad deca odu u krevet,teatralno zevnuti, ustati i promrmljati nešto o tome kako moram rano dalegnem, poželeti Metu laku noć i popeti se uza stepenice za njima dvoma.Met se takođe trudio da održi atmosferu veselom i drugarskom; šalio se sFlorom i Todom kad smo ih pustili da nam ispeku meso, žaleći se da ćemouskoro umreti od gladi ako nas ne nahrane. Konačno, praćena gromoglasnimklicanjem, hrana je stigla.

249

– Ovde imam pola krave – primetila sam, uzimajući ogromnu šnicluobema rukama.

– Nema smisla paliti roštilj zbog nekoliko maleckih kobasica i krompiraveličine metka.

– Ah! Znači već si prisustvovao roštiljanju u Engleskoj.Nasmejao se i namestio na stepeniku, balansirajući tanjirom na kolenima.

– Muž moje sestre od tetke, Tom, voli da se šepuri s roštiljskom viljuškom.Mnogo fin momak, ali čoveče, pileći bataci mu svaki put zagore. Mislim dasam u njegovom dvorištu, više nego bilo gde drugde, imao najveće šanse dazaradim salmonelu.

– Tom koji je oženjen Luiz? – upitah, iako sam znala. – Žena s kojomsam ranije pričala?

– Tako je.– Zvučala je fino.– I jeste. – Obrisa usta prstom. – Znam je otkad znam za sebe. Odrastao

sam s njom u istom kraju, samo nekoliko blokova dalje. Naše majke susestre. Veoma su bliske.

– I ona se udala za Engleza?– Udala se za Engleza koji je došao u SAD da zatraži naučnu stipendiju.

Luiz mu je bila laboratorijski tehničar. Poveo ju je kući, zajedno sa zvanjemkoje je dobio. Naš gubitak, njegova dobit. To je bilo pre petnaest godina.Sad imaju četvoro dece i predivnu kuću na plaži baš ovde u Kornvolu, daljeuz obalu, u Trebarvitu. Svidela bi ti se.

– I to je mesto – upitah, gledajući u Toda koji nas nije mogao čuti jer jestajao kod roštilja i okretao paprike s Florom – gde bi Tod sada trebalo dabude?

– Baš tako.– Koliko će još ostati s tobom?– Još samo nekoliko dana. Luiz dolazi da ga pokupi u četvrtak. Provešće

jedan dan s njenim dečacima, pa se vraća u Kembridž.– A Medelejn neće ništa znati?– Jok. – Besno zahvati punu viljušku salate.– Nedostajaće ti – rekoh naposletku. – Mislim, pošto si proveo sve ovo

vreme s njim. U njegovoj blizini.

250

Podiže pogled. – Nedostajaće mi, tačka.– Naravno – rekoh brzo. – Naravno da hoće. – Glupa Ani. Nastupila je

tišina. Pogledala sam u Toda, sitnog plavušana, kako se šegači s Floromdok su kobajagi jurišali jedno na drugo s ražnjićima u rukama, kao uviteškom dvoboju.

Tod vide kako ga gledam i zamahnu ražnjićem. – Još paprika?Nasmešila sam se. – Ne hvala, ali tvoj tata će ih pojesti, sigurna sam.– Daj ih ’vamo – reče Met, pružajući ruke. – Oh, dobro je, šest komada, i

pečurke. Potrudiću se da počistim ovo.Sačekala sam da se Tod ponovo udalji.– I tamo si sreo Gertrudu? Kod Toma i Luiz?– Tako je. Pre dva leta, kad je došla u Kornvol. Tom i Luiz su je pozvali

u goste. Tom je dosta dobro poznavao njenog pokojnog muža, stažirao jekod njega dok je studirao medicinu na Oksfordu, pre nego što je odlučio dase posveti istraživačkom radu. Briljantan čovek, svi kažu.

– Tom? Ili Hju?– Pa, obojica, ali mislio sam na Hjua.– Da. Da, zaista – rekoh zamišljeno. – Što može biti... pola problema –

rekoh tužno.Pogledao me je. Deca su pojela šnicle i sada su pekla banane na alufoliji.– Čijeg problema?Zavrtela sam glavom. Progutala knedlu. – Nema veze. Nije trebalo to da

kažem.Met odloži tanjir u stranu i začkilji u zalazeće sunce. Gorelo je u

savršenom polukrugu na horizontu, kao džinovsko crveno oko iznad krošnji,na pučini.

– Ani, primetio sam da je Dejvid jutros otišao u velikoj žurbi. Hoćeš dami kažeš nešto o tome?

– Da, on... ima neka posla. U Londonu. On, ovaj...– Jer ako nećeš, nemoj. Vidiš da već mogu da prepoznam loše smišljenu

laž još dok je izgovaraš i, samo da znaš, mogu da je prepoznam nakilometar.

Nisam mogla da se ne nasmejem. – Već me previše dobro poznaješ.Na to nije odgovorio. Na kraju sam ja prekinula tišinu.

251

– Pa, dobro. Dejvid je loše postavio dijagnozu jednom pacijentu koji jena kraju doživeo srčani udar i umro.

Met je mirno pomazao tanjir parčetom hleba. – On nije prvi lekar komese to desilo, a sigurno neće biti ni poslednji.

– Ne, ali bilo ih je još. Još takvih slučajeva.– Mnogo slučajeva?Odložila sam tanjir na travu. Osetila sam kako crvenim. – Ne... mnogo,

ali dovoljno da se on zabrine. Veoma. I, Mete – okrenuh se k njemu – to meje najviše nasekiralo sinoć. Njegova reakcija. Stvarno me nije briga akoizgubi posao, ali veoma loše je to primio. A Dejvid je obično tako opušten,pribran. Potpuno se slomio. Nije mogao da dođe k sebi.

– Plakao je?– Pa... – oklevala sam. Osetila sam se kao izdajica. – Da, zapravo, jeste.Slegnuo je ramenima. – Smireni, pribrani ljudi nekad tako daju sebi

oduška. Svi mi plačemo, samo što ti nisi navikla da vidiš Dejvida u takvomstanju.

– Da – složih se brzo, osetivši olakšanje. – Da, u pravi su. Sigurna samda je to u pitanju.

– Jesi li sigurna – upita oprezno – da te nije nasekirala tvoja reakcija?Ono što si osetila kad si ga videla takvog?

Oborila sam pogled, posramljena. – Da, i to. Potreslo me je. Ali najgoreu svemu tome je što sam, čak i pre nego što se to desilo, pre nego što jenjegov advokat sinoć nazvao da saopšti loše vesti, bila uznemirena zbogsvojih osećanja prema njemu, na mnogo načina. Ne mogu... baš daobjasnim.

Divljački sam dohvatila nekoliko maslačaka koji su rasli pored mojestolice i iščupala ih iz korena. Osećala sam se užasno. Bilo je takoizdajnički s moje strane što sam sedela ovde i pričala o Dejvidu, pa ipak,na neki način, činilo se da je Met bio jedina osoba s kojom sam mogla to dapodelim.

– U kakvom si stanju bila kada si upoznala Dejvida? – upita Met,posmatrajući kako se Flora i Tod mačuju viljuškama za meso. – Lakšemalo, društvo.

Podigla sam pogled. – U kakvom sam stanju bila?

252

– Da. Mislim, kako ste se upoznali?– Oh! Spasao me je iznenadne smrti. – Nasmejala sam se. – Neko staklo

je padalo na mene i on me odgurnuo u stranu. Ali ne samo to. Spasao me jei od mene same. Bila sam u potpunom rasulu kada sam upoznala Dejvida.Iscrpljena, neispavana... iskreno, u jadnom stanju. Još sam patila zaAdamom. Mislim, stvarno patila. Nisam mogla da jedem, razboljevala samse, bivalo mi je sve gore i gore, praktično.

– A sada ti je bolje.– Pa, da – rekoh s nelagodnom. – Zahvaljujući Dejvidu. Obe nas je

spasao. Floru i mene. A sada sam mu potrebna – rekoh odlučno. – I naći ćumu se u nevolji.

– Taman u trenutku kada si možda spremna da nastaviš dalje.– Ne. Naravno da ne!– Ani, bolesnim ljudima je nekada potrebno da budu spaseni, ali i

spasiocima je često potrebno da izvedu spasavanje. Žele da oni budu ti kojiće rehabilitovati druge. Kao lekari, moramo pažljivo da postupamo kada seradi o nama samima, moramo posmatrati sebe iz svakog ugla i preispitivatisvoje motive. Da li bismo, na primer, bili srećni ako bi Isus Hrist prošetaobolnicom i izlečio sve ljude? Ili bismo popizdeli jer onda ne bismo višeimali koga da lečimo?

Nasmejala sam se nervozno. – Pokušavaš li da kažeš da ga je to privuklomeni? Činjenica da sam bila u rasulu? Izgubljen slučaj? To je glupost.

Slegnuo je ramenima. – Ranjivost može biti veoma privlačna. Nekimljudima. Drugima ne. – Pogledao me je mirno. – Neke to odbija.

– Misliš, mene odbija. – Pocrvenela sam. – Nije da me ne privlači sadkad je u lošem stanju – rekoh besno. – To je užasno! Užasno je reći takonešto!

– Laku noć, mama. – Poskočila sam. Flora je stajala iza mene, saginjućise da me poljubi. Nisam je čula kako mi prilazi iza leđa. Osećajućinapetost u vazduhu, skrenula je pogled ka Metu, ne znajući šta da čini.

– Laku noć, draga – rekoh brzo, dolazeći k sebi. – Rano ležeš.Ona pogled na moj sat. – Znam, ali umorna sam. Tod isto. I kako bilo,

sutra ćemo možda da poranimo da bismo otišli da skijamo na vodi.– U redu, draga.

253

Poljubila sam je i osetila kako mi se suze skupljaju od besa. Okrenulasam leđa Metu da ih sakrijem, praveći se da gledam Floru kako ulazi ukuću. Posle nekoliko trenutaka Tod pođe za njom. Čuli smo kako njegovikoraci odzvanjaju gore u potkrovlju, zatim i kako se vrata njegove sobezatvaraju.

– Nisam rekao da te ne privlači zato što je u lošem stanju – reče Mettihim glasom. – Siguran sam da nije tako. Samo kažem da si sada drugačijaosoba nego što si bila kad si ga upoznala.

Borila sam se da izađem na kraj s ovim, ali nisam mogla da poreknem.Jesam se promenila. Bila sam jača, srećnija, ali to je verovatno bilo zbognjega? Zbog Dejvida?

– To mi govoriš kao psihijatar? – upitah, procedivši osmeh.– Ne, već kao Met Maloun. U toj ulozi se najbolje osećam.Sagnula sam se i nastavila da čupam maslačke, svesna da me čita

zahvaljujući zdravoj logici.– Ani – pročisti grlo – i ja sam se gadno opekao, kao ti s Adamom. Ali

nisam pronašao spasioca kao ti, iako sam imao nekoliko ljubaznih ponuda.Neke od njih sam i prihvatio. Jedna od njih je bila sekretarica sa sjajnimnogama, a druga slatka komšinica koja živi nekoliko blokova od mene, sprepredenim osmehom i mačkom koja je imala običaj da skače na krevet unezgodnim trenucima. Ali obe su bile samo prolazna varijanta. Avantura.Nisu to bile platonske veze, razumeš, ali nisu bile ni emotivne. Neki vidfizičkog izlečenja, da, ali nikad nisam dozvolio sebi da se vežem. Nisambio spreman. Nisam bio zreo za akciju.

– Nisi bio? – Naterala sam sebe da podignem pogled. – Sada jesi?– O, naravno. – Oči mu se sudariše s mojim. Plave, usredsređene i

veoma iskrene. – Provereno.Krv mi je pojurila u obraze, i tišina koja je nastupila bila je toliko napeta

da mi se činilo da u vazduhu čujem pucketanje elektriciteta. Nisam skretalapogled.

– Ani, mislim da se ovde dešava nešto što oboje poričemo. Tema kojuuljudno izbegavamo, a koja nema veze s Dejvidovim razlozima zbog kojihse odlučio za lekarsku profesiju i započeo vezu s tobom, već više s namadvoma.

254

Bašta mi se iznenada učinila neobično tihom. Neprirodno tihom. Muzikaiz kuće je prestala da svira jer je disk došao do kraja, ali znala sam da tonije bitno. Nikakva tinejdžerska muzika, jarka svetla i veselo šegačenje naterasi ne bi mogli da maskiraju ovaj trenutak. Iznenada se našao tu, naotvorenom, kao neka sjajna morska životinja koja izranja na površinu kroztamnu travu i plankton. Izranjanje istine. I do toga bi došlo bez obzira nasve, na bilo kom mestu; bila sam naivna što sam se pretvarala da neće. Navrhu autobusa, u prostoriji punoj ljudi, u malom plavom čamcu na pučini,pod zvezdama kraj logorske vatre. Bio je u pravu. Ovo je bilo neštoneporecivo, i nešto što je došlo od nas samih.

Brzo sam ustala i sagnula se da pokupim dečje tanjire s trave, nadajući seda ću prekinuti trenutak prisnosti. Naslagala sam posuđe na gomilu nastolu, ali bila sam svesna da stoji iza mene i da mi se ruke tresu. Zurila samu ostatke šnicli i zelene salate koji su se zalepili za tanjire, oduzeta odužasa pomešanog sa žudnjom.

– Ani.Okrenula sam se, i u tom trenutku, kada me je pogledao, bila sam

nemoćna. Uhvatio me je u naručje i svet koji sam do tada poznavalarasprsnuo se kao mehur od sapunice. Njegove usne nađoše moje, tople iželjne; privio me je čvrsto uza se. Dok sam ga ljubila, osećala sam mirismora, trave i svežeg vazduha. Tog čoveka, tog stranca koga sam poznavalačitavih šest dana, i koji je ušetao u moj život i uzdrmao mi svet. Koji jeotvorio vrata mog srca za koja nisam znala da postoje, ili koja sam, akosam i slutila da postoje, držala čvrsto zaključanim. Kako je jedan dugipoljubac sledio za drugim, činilo mi se da tonem sve dublje i dublje u nekozabranjeno mesto. Kada smo zastali da uzmemo vazduha, istog trenutka samse osvestila.

– Stojimo pravo ispod Florinog prozora! – procedih zadihano.– Da uđemo onda unutra – predloži, s rukama u mojoj kosi, ponovo mi

nežno dodirujući usne svojim. – Bože, divna si, Ani.I nekim čudom, osećala sam se sjajno u njegovom naručju. I tako smo

ušli unutra, i samo što smo prošli kroz staklena vrata, ponovo mi je obujmiolice rukama, mazeći me po vratu, uživajući u ukusu mojih usana, zavukaomi ruku u majicu, mazio me po ramenima.

255

– Ne možemo! – uzdahnula sam. – Deca su gore.– Naravno da ne možemo – složio se. – Ali mogu da te poljubim, zar ne?– O, da – dahtala sam. – Možeš da me poljubiš.To je i uradio, dok me zvono na vratima nije nateralo da se otrgnem iz

njegovog naručja i pobegnem na drugi kraj sobe.– Šta je to! – uzdahnula sam.Slegnuo je ramenima. – Zvono, pretpostavljam. Čudno vreme za posetu.Poletela sam do malog isturenog prozora koji je gledao na trem, brišući

usta u užasu i nameštajući majicu, ubeđena da je Dejvid na vratima. Srcemi je divlje tuklo. Provirila sam kroz prozor.

– Adam – izdahnula sam s olakšanjem.– Oh, dobro. – I Metu je vidno laknulo. Počešao se po glavi. – Čoveče,

baš imaš dosta obožavalaca. Nikad ne znam koji će Romeo sledeći dabane.

Okrenuh se k njemu nervozno. – Šta da radim?– Valjda da ga pustiš unutra, Ani. – Otišao je u kuhinju i počeo da puni

džezvu. – Budi dobra domaćica, iznesi kolače. Ili on spada u one koji viševole džin i prepeličja jaja, ti meni reci. Kako bilo, ako ga ostaviš da čekatamo napolju još koji trenutak, doći će okolo misleći da ne čujemo zvonojer smo u bašti, i svakako će ući, tako da... – Ah, Adame, dobro namdošao! – Met pruži ruku i nasmeši se široko kad se Adam pomolio navratima.

Adam prihvati pruženu ruku, zbunjen. – Zdravo. – Namrštio se. – Zvučiškao da ste me očekivali.

– Ne, ne, nismo te očekivali, ali svakako smo divno i prijatno iznenađeni.Uvek nam je zadovoljstvo da ugostimo prijatelja u našoj maloj kući. Bašsam pristavio kafu: može?

– Naravno, što da ne. – Adam prođe rukom kroz kovrdžavu kosu,iznenađen. – Boga mu, zaboravio sam da si ti još ovde, zapravo. Zaboraviosam na taj vaš čudni modus vivendi.

– Oh, nije čudan – reče Met, uputivši mu zaslepljujući osmeh. – Ne kadaimamo toliko neočekivanih posetilaca koji nas održavaju mentalno zdravimi normalnim. Ne kada stalno imamo goste koji nas uveseljavaju i pomažunam da razrešimo sve probleme. Ovde stalno primamo ljude leti, zar ne,

256

Ani? Žurki nikad kraja. Hoćeš i ti kaficu?– Da, molim. – Trudila sam se da ne pokažem koliko se zabavljam.

Odjednom sam se okuražila. Ako on može da se postavi drsko, mogu i ja.Prekrstila sam ruke i posmatrala Adama kako zamišljeno šetka po dnevnojsobi, s rukama u džepovima. Bila je to kontrolišuća, teritorijalna taktika,ista ona kojom se on mnogo puta služio u mojoj kući u Londonu. Kada jezastao da razgleda reprodukciju s galebovima iznad kamina, iznenada samprimetila kako je on zapravo mali čovek. I da je počeo da ćelavi na temenu.Zašto to ranije nisam primetila?

– Nisam ranije ulazio ovamo – reče zamišljeno, okrećući se k meni. –Malo je mračno, zar ne?

– To je zato što ti još nismo priredili lajt šou – reče Met, pružajući rukuka prekidaču obične lampe i paleći je teatralno. – Ta-da! Magija belogčoveka.

Adam se dobrodušno nasmeši i posegnu rukom u džep. – Evo – pruži miFlorin sat – zaboravila ga je. Bio sam u prolazu, pa sam pomislio da gadonesem. Pomislio sam da će joj možda zatrebati.

– Niko ne „prolazi“ pored ovog mesta, Adame – rekoh, stavljajući sat upepeljaru. – Prilično je daleko od utabanih staza.

– Ne, pa, ja... – izgledao je gotovo kao da mu je nelagodno. – Hteo samda te vidim. Da popričamo.

Nastupila je pauza.– Oh, bože, ne obraćajte pažnju na mene. – Met podiže ruke glumeći

užasnutost. – Idem da posmatram zalazak sunca.Stavio je poslužavnik s kafom ispred nas, uputio još jedan osmeh Adamu,

uzeo svoju šolju i išetao napolje u baštu. Posmatrala sam ga kako odlazi.Oči su mi sijale. Da, pomislih. Da, tako treba s Adamom. Podrugljivo,snishodljivo, drsko. Zašto ja nikada nisam koristila tu tehniku distanciranja?Okrenula sam se da pogledam svog bivšeg muža i osetila se čudesno,gotovo kao da lebdim. Naslonila sam se na ivicu stola.

– Dakle, šta je tako hitno da ne može da čeka do jutra?On sede na kauč, držeći šolju s kafom. – Pa, nije ništa hitno, samo po

sebi. Samo sam... – zastade. Počeša se po bradi snuždeno. – Znaš, Ani,nisam baš ovako zamišljao ovaj mali tête-à-tête. Mislim, ti si naslonjena tu,

257

dok se taj tip mota po bašti. Dođi, sedi pored mene. – Potapšao je kauč,cereći se lukavo. – I hajde da isključimo taj lajt šou.

Nasmešila sam se. – Ne, hvala. Hajde, Adame, da čujem.Izgledao je iznenađeno. Oblizao je usne. – Dobro. Čuj, Ani, možda sutra

za večerom, možda bismo mogli malo da proćaskamo. Cenim da u Bistrouu Pedstou nema gužve. Šta kažeš? Samo nas dvoje.

Odložila sam kafu u stranu. Uzdahnula. – Adame, ako si došao ovamo dakažeš ono što mislim da imaš da kažeš, da stvari ne idu baš najbolje s Kozi,da si shvatio da si grešio što si švrljao, da ti je žao što si dozvolio da našbrak propadne i da nisi mogao da ideš do kraja, ali da je to bilo tad a ovo jesad, i da nisi više emotivno nezreo i da si siguran da si se sabrao i da trebaopet da pokušamo i... o, da – podigoh prst – da ti nedostaje da se budišujutru pored mene, da gledaš moju glavu na jastuku, i tako dalje i takobliže, onda moram da ti kažem da si izabrao loš trenutak. – Ustala sam iotišla do sudopere. – Taman sam oprala suđe i, kao što znaš, ne trpim kadmi je kuća u neredu. Dakle, osim ako ne želiš da mi se pridružiš u brisanjuposuđa...

Okrenula sam se i bacila krpu u njegovom pravcu. Sletela mu je naglavu. Posmatrao me je zapanjeno.

– Pa, vidi ti to – reče konačno. – Izgleda da sam neodoljiv koliko imastan tanjir.

– Oh, nemoj to da shvataš lično. – Odvrnula sam slavine do kraja. –Samo, sve sam to već čula ranije, ništa drugo. – Zavrnula sam rukave ipočela da ispiram posuđe kao na pokretnoj traci. – Čula sam tu priču kadsam otkrila da krešeš Širli u našem stanu u Klaredon roudu, čula sam je kadsi zbrisao s Antonijom posle Uzaludnog ljubavnog truda u Kardifu; čulasam je kad sam pronašla Selina ljubavna pisma u fioci noćnog stočića uBrajtonu, i ako bih sad rekla „Jupiii!“, zgrabila mantil i sela na suvozačkomesto tvog kabrioleta, bez sumnje bih je ponovo čula za šest meseci. I stvarje u tome, Adame, što znam da ovog trenutka ozbiljno misliš. Ti zaista želišda ti se vratim, i iskreno veruješ da će to biti zauvek, ali to je prosto jačeod tebe, zar ne? Činjenica je da se neki ljudi rode s osećanjem čestitosti idostojanstva, neki ne.

Trepnuo je. – Molim?

258

– Istina je. Ili ga imaš ili ga nemaš: kao dobro zdravlje, ili irski naglasak,ili plavu kosu, ili smisao za umetnost. To je prirodna sila i, zapravo, jednaod jačih, i najneizrecivijih. Ti je, nažalost, ne poseduješ. Ali nije bitno, nisiti kriv. – Okrenuh se. Nasmeših mu se vedro. – Hajde, Adame, pomozi mida obrišem ove tanjire, budi dobar dečko. Ima nečeg privlačnog u vezi smuškarcem s krpom, i nikad se ne zna – namignuh mu – možda sepredomislim. Mogla bih na trenutak da zaboravim na sve te gluposti ointegritetu i ipak te pustim da me povališ na kauču. Čisto u ime starihvremena.

Zurio je u mene, otvorenih usta. Ošamućen. Onda je strgao krpu s glave,bacio je uvređeno i ustao.

– Dobro. Pa, ako hoćeš tako da se igraš, Ani, da se tako sprdaš sa svimgodinama koje smo proveli zajedno, sa svetošću naših bračnih zaveta, sa...

– Ooh, mislim da ti je jasno da postoji samo jedna osoba koja je na togledala kao na sprdnju, Adame.

– I ne misliš čak ni na sreću naše ćerke, našeg deteta, najtužnije žrtve usvemu ovome...

– Ona je jedina osoba na koju sam ikada i mislila. Slušaj. – Bacila samsunđer besno u sudoperu i otišla do zadnjih vrata, onako mokrih ruku.Širom sam ih otvorila. – Žao mi je što si se posvađao s Kozi, žao mi je štoti ne prija ovaj odmor u Kornvolu, ali meni prija. I zato, molim te, nosisvoja sentimentalna osećanja, i svoju drskost, i svoje patetičnosamosažaljenje negde drugde, i pokucaj na neka druga vrata!

Nešto je sinulo u Adamovim očima. Izrekla sam se, i on je to znao. Ustaoje i pošao k meni, s rukama u džepovima, dok mu je osmejak igrao nausnama.

– Dakle, prija ti? Pa da, jasno. Ne hvataš se za nameštaj u mom prisustvukao obično. Ne crveniš i ne prolaziš rukom kroz neurednu kosu kao nekomalo stidljivo stvorenje, pokušavajući da me gledaš s gnušanjem, kad svakabudala može da vidi žudnju u tvojim očima kad prođem pored tebe dokuzdrhtalim rukama ubacuješ listove čaja u čajnik. U tvojoj rođenoj kući,čak i u prisustvu tvog dečka. – Sada mi je stajao veoma blizu. Pomilovaome je po obrazu. Onda je pustio da mu ruka lagano sklizne na moju dojku.

Besno sam je odgurnula. – Odjebi!

259

Podigao je obrve, još uvek se smešeći. – Hmm, interesantno. Nisi nizadrhtala. Impresioniran sam. Reci mi – stade da oteže, kriveći glavu uMetovom pravcu – da li dobri doktor zna za ovo?

Namignuo mi je. Onda je, zviždućući tiho, izašao na zadnja vrata izamakao iza ugla ka svojim kolima. Stajala sam i posmatrala ga za trenutak,zatim jako zalupila vrata. Zatresla su se zajedno s okvirom. Zurila sam udrvene panele, stisnutih pesnica. Iznenada sam zarila lice u šake, briznula uplač i otrčala u sobu, zalupivši vrata za sobom.

260

B21.

acakala sam se i prevrtala u krevetu te noći, i konačno čula Meta kakose penje uza stepenice oko ponoći. Njegova vrata su se tiho zatvorila

iznad mene. Posle toga sam spavala nemirno, polusvesna snova koji su sekovitlali oko mene, praćeni ponekom odgovarajućom slikom. Ponovo samse probudila, iznenada, u pet sati, razrogačenih očiju. Ležala sam tako,zureći u pomrčinu, čekajući da osetim suze na obrazima ili užasno kajanje,ili pak olakšanje – šta god da je trebalo da osetim. Čekala sam i čekala, alisve što sam osećala bila je grozna obamrlost i zbunjenost.

A onda mi je sinulo. Ustala sam, ošamućena od nespavanja, ali čvrstorešena i zgrabila ogrtač i oteturala se do kupatila.

Još je bilo rano, tek sedam sati, kada sam se, već obučena, ušunjala uFlorinu sobu.

– Flora, dušo, probudi se – nežno sam je prodrmala za ramena.– Hmm? Š’a je? – Okrenula se i zabacila ruku iznad glave. Začkiljila je u

mene krmeljivim očima. – Š’a se dešava?– Mislila sam da bismo danas mogle da odemo kod bake, dušice. Znaš,

rekli smo da ćemo otići da je vidimo dok smo ovde, a još to nismo uradile.Hajde, obuci se.

Okrenula je glavu i pogledala u sat s čuđenjem. – Zašto ovako rano?– Zašto što nam treba sat i po da stignemo do tamo, a želim da izbegnem

gužvu i vrućinu, eto zašto. Hajde sad, spremaj se.– Bože, mama, trebalo bi da smo na odmoru!– Odmah, Flora – prosiktala sam naglo. – Molim te.Nešto u mom tonu prekinulo je svaku dalju raspravu. Možda je bilo

nečega i u mom izrazu, podočnjacima tamnim od nespavanja, raščupanojkosi i gotovo sivom bledilu lica, i možda ju je to podsetilo na majku kakvuje mislila da više neće ponovo videti, ali kako god bilo, mrmljajućizlovoljno, izvukla se iz kreveta.

– Oh, dobro – progunđala je, hodajući pospano do kupatila.Ja sam u međuvremenu tiho sišla dole da joj ispečem tost. Da, ovo je

dobra ideja, pomislih dok sam manijakalno mazala puter na hleb, pomalo

261

nesigurnim rukama. Bilo mi je potrebno da pobegnem; da razmislim;mamina farma je savršeno mesto za to. Bilo mi je potrebno da razmislim otoliko mnogo stvari, na primer zašto sam dopustila čoveku kojeg sam jedvaznala da me ljubi onako strasno, s obzirom na to da se udajem za petnedelja. Ispustila sam nož koji je zazvečao po podu. Užasnuto sam prinelaruku obrazu.

Sabravši se, ispekla sam i sebi tost, ali nisam mogla da ga stavim u usta– uhvatila me muka čim sam ga pogledala, u stvari – te sam stavila dvakomada na Florin tanjir i odnela joj gore, preskačući po dva stepenikaodjednom, žustra od adrenalina.

– Evo, draga, stiže doručkić – rekoh s isforsiranom veselošću kad sam sepopela gore i našla je u kupatilu. Bila jer nagnuta nad lavaboom, perućizube. – Staviću ga na stočić pored kreveta, može? – Oklevala sam. –Skuvala sam ti i šolju čaja. Možeš da doručkuješ dok se oblačiš.

Okrenula se k meni, ustiju punih pene, i prostrelila me pogledom besa ineverice. – Š’o toliko ’urimo? – Razumela sam je ali sam je ignorisala iiskrala se da se spakujem.

Da, da se spakujem. Vreća za spavanje, definitivno, ali u stvari, potajno, iodeće dovoljno za nekoliko dana. Ubacila sam nešto odeće i u Florin ranac,dok nije gledala. Nema smisla da joj išta kažem o dužini našeg ostanka. Aliduži boravak nam svakako sleduje jer, shvatila sam, dok sam pakovalastvari uzdrhtalim rukama, razlog zbog kojeg se ono sinoć desilo, razlog zbogkojeg smo završili u onako... kompromitujućoj poziciji, bila je blizina. Da,to je to. Bože, sve je to dobro dokumentovano. Kada ljudi suprotnog polaborave zajedno na istom mestu neko vreme, emocije neprirodno ojačaju idese se stvari... pa, stvari koje se inače ne bi desile. Preljuba na poslu, naprimer. Tu se prosto radi o faktoru pogodnosti: nije potrebno uložitinikakav trud, dovoljno je prošetati do fotokopir mašine i dok dlanom o dlan– eto ti novog ljubavnika. Isti je slučaj s letnjim romansama. Prošlo večenije bilo ništa više od toga, zaključih odlučno, ubacujući patike, pantalone,majice u torbu: letnja romansa. Kada su sva čula pojačana suncem i moremi romantičnim odlascima na pecanje i logorovanjem na plaži, i kada nemaposla ni svakodnevnih obaveza da ti smetaju. Nekoliko pića je doprinelotome, naravno. Osim što ja nisam mnogo popila, pomislih poraženo. Samo

262

dve čaše.Kako bilo – zavrtela sam glavom da odagnam takve misli – poenta je da

se ništa od toga ne bi desilo da nisam delila ovu prokletu kuću s njim. Dasam samo poslušala Dejvida, pomislih tužno, pakujući četkicu za zube. Oh,moj jadni Dejvid! Trebalo je da ga poslušam. Trebalo je da odem uKomplit Engler, ali nisam želela. Ne samo zbog ove divne kuće, već... izbog divnog čoveka u njoj. Sledila sam se kad sam to priznala sebi. Da.Da, jeste divan. Do đavola.

Ali rezervisaću sobe u Komplit Engleru, pomislih uzbuđeno, gurajućigomilu donjeg veša u torbu, čim se vratim, ili – ili možda negde dalje? Unekom zabačenijem mestu? U Istbornu, možda. Ili Bornmutu? Ili su ta mestapuna starih gospođa? Stare gospođe. Savršeno. Baš ono što mi treba. Samoda i tamo nema američkih psihijatara potomaka crvenokožaca koji semotaju okolo.

Zastala sam za trenutak s pakovanjem i pogledala kroz prozor u poznatiprizor: polja na suprotnoj strani rukavca, galebovi koji kruže nad nedavnopokošenim senom u potrazi za insektima. O, bože, šta sam to učinila? Pa,poljubila sam jednog čoveka, to je sve, rezonovala sam trezveno,presipajući šampon iz velike boce u manju. Bože, nije to ne znam kakavzločin; nisam se kresnula. Ali stvar je nekako ispadala gora jer se činilatako ispravnom. Tako dobrom. Posmatrala sam plastove sena. Njegoveruke u mojoj kosi, njegov dah na mom licu, tako blizu i – oh! Do đavola.Šampon na mojim pantalonama.

Brzo sam ga pokupila, obrisala ostatak pokrivačem, a zatim se, namernoostavivši torbu na krevetu, odšunjala dole. Još je bilo dosta rano i nigdenije bilo žive duše dok sam se iskradala preko orošenog travnjaka kabaštenskoj kućici. Bolje da ponesem laptop sa sobom, odlučila sam, doksam otvarala ispucala zelena vrata. Po ostale stvari mogu da se vratimkasnije.

Osetila sam tugu dok sam ga isključivala iz struje i ubacivala u njegovutorbu, znajući da više neću sedeti ovde, kucati i gledati preko vrhovakrošnji u male čamce koji jezde po rukavcu. Progutavši knedlu, stavila samga pod ruku i uputila se natrag preko travnjaka posutog belim radama.Dejvid je zapretio da će ga pokositi dok je bio ovde, ali Met i ja smo se

263

pobunili, rekavši da volimo bele rade i maslačke, jer tako deluje kao da je itravnjak na odmoru...

Duboko dišući i terajući sebe da razmišljam o debati o prihvatanju evraili samom ministru ekonomije, o bilo čemu samo ne o Metu i meni kakosedimo tamo među ljutićima i smejemo se, požurila sam u kuhinju gde samzatekla Floru kako prosipa svoj čaj u sudoperu.

– Ohladio se. Skuvaću drugi – objavila je, stavljajući čajnik na ringlu.– Oh! Ne, draga, uzmi sok od pomorandže. – Posegnula sam rukom u

frižider i žurno joj nasula čašu soka iz tetrapaka, prosipajući ga svuda. –Lep sok od pomorandže. Ponesi ga sa sobom u kola – požurivala sam je,gurajući joj čašu u ruku. – Hajde, moramo da krenemo!

– Bože, na čemu si? – upita s nevericom dok sam je gurala napolje nazadnja vrata sa sve čašom u ruci. Gurala sam je sve do kola. – Nisam stiglani da piškim.

– Preživećeš – promrmljala sam, otvarajući joj suvozačka vrata. – Staćuna benzinskoj pumpi kasnije. Hajde, ulazi, ja ću samo da skoknem nazad dauzmem... nekoliko stvari.

– Pa mogu li i ja da skoknem da piškim?– Ne!Gledajući me začuđeno ali, srećom, još uvek pospana i stoga neobično

poslušna, zavalila se besno u sedište. Ubacila sam laptop na zadnje sedište,zalupila suvozačka vrata i, osvrnuvši se plašljivo ka prozorima u potkrovljuza slučaj da je čuo lupanje vratima, pobegla nazad u kuću. Ustrčavši uzastepenice, zgrabila sam torbu s kreveta pa se iskrala do Florine sobe.Preturajući užurbano po njenim fiokama i osećajući se pomalo kaoprovalnik na amfetaminima, nagurala sam nešto od njenih šortseva i majicau svoju torbu. Onda sam je zašnirala i sjurila se hodnikom i nazad nizastepenice sa svojim plenom. Kad sam sišla s poslednjeg stepenika iokrenula se da bežim kroz kuhinju i umaknem na zadnja vrata, naletela sampravo na Meta, koji je izlazio iz radnog kabineta.

– AAARRRGHH! – Ispustila sam torbu od straha.On ju je osmotrio. – Ideš negde?– Bože. – Uhvatila sam se za srce. – Ovaj, da. Kod mame.– Ah.

264

– Nisam znala da si ustao – uzdahnuh, uzlupanog srca.– Nisam mogao da spavam. Ustao sam oko pet i radio u kabinetu.O, ne, znači bio je unutra sve vreme; mora da me je video kako jurim

preko travnjaka kao ludača i čuo kako muštram Floru u kuhinji.Užurbano sam podigla torbu i krenula da prođem pored njega, gledajući u

pod. Nisam htela da ga pogledam. Nisam htela. Spustio mi je ruku namišicu. Naterao me je da podignem pogled. Njegove oči, kada sampogledala u njih, bile su nežne, tužne, i veoma plave.

– Da li je to pametno, Ani?Progutala sam knedlu. Skrenula pogled. – Da – promrmljala sam. – Jeste.

Veoma pametno. – I s tim rečima provukla sam se pored njega i požurila,pognute glave, ka kolima, svesna da su mi suze pobegle i da mi se slivajuniz lice. Ubacila sam torbu u prtljažnik i ušla u kola, besno brišući obrazenadlanicom.

– Šta se dešava? – Flora me pogleda iznenađeno.– Alergija na polen – promrmljala sam.– Ti nemaš alergiju na polen.– E PA JUTROS SAM JE DOBILA! – zaurlala sam. – Mora da je

koncentracija polena u vazduhu velika – dodadoh, manje žustro.– Oh – trepnu ona, uplašena, a zatim, dok sam divljački okretala kola na

prilazu, šaljući šljunak na sve strane upita: – Šta si upravo ubacila uprtljažnik? Pobogu, mama, polako!

– Samo neke kapute. Za slučaj da zahladi.– Da zahladi? Danas će biti dvadeset osam stepeni!Ali nisam je slušala. Posmatrala sam Meta koji je, stojeći na prozoru

dnevne sobe, posmatrao mene. Mirno, s rukama u džepovima. Veomasmireno.

Flora ga vide i mahnu. – Zdravo! – povika.On polako podiže ruku dok smo se brzo udaljavale prilazom. Flora se

okrenu u sedištu, još uvek mašući.– Vratićemo se do večeras, zar ne? Tod uskoro odlazi. Volela bih da

provedem još malo vremena s njim.Pažljivo sam oblizala usne. – Pa, mislila sam da bismo mogle da

ostanemo. Jednu noć. Baka će biti oduševljena, a onda... videćemo.

265

Ona se okrenu i pogleda u mene. – Prenoćiti? Nisi mi rekla. Nisamponela stvari.

– Ja sam ih spakovala – rekoh dok smo jurile seoskim putevima,udaljavajući se od kuće sve više i više, pomislih turobno dok sam krvničkistezala volan.

– Dobro – reče iznenađeno. – Da li baka zna?– Zna. Jutros sam je nazvala.Bar je to bila istina. Nazvala sam je u pola sedam, dok je doručkovala.

Pet minuta kasnije nego inače, po njenim standardima.– Naravno da možeš da dođeš, ljubavi – rekla je iznenađeno. –

Razmestiću krevete. Ovo je vrlo iznenada, zar ne?– Ne baš, mama – šaputala sam u slušalicu. – Prosto sam poželela da te

vidim.Nastupila je pauza. – Baš čudno. Kler je isto poželela da me vidi pre

neki dan.Čvrsto sam zažmurila. Progutala. Mamu ne mogu da prevarim. – Pa,

vidimo se onda za sat ili dva.– Važi, ljubavi.Flora me je posmatrala kako prekopavam po pretincu u autu tražeći

naočare za sunce. Pronašla sam ih i stavila.– Izgleda da si mislila na sve – primeti zajedljivo.Pretvarala sam se da je nisam čula i da se koncentrišem na znake pored

puta, svesna da me pomno posmatra.– Oko čega ste se Met i ti sinoć svađali? – upita iznenada. – Kad sam

prišla da ti poželim laku noć?– Nismo se svađali – rekoh tiho. – Diskutovali smo.– Oh. – Zaćuta za trenutak. – Ali sviđa ti se on, zar ne?– Naravno da mi se sviđa – rekoh nežno, pružajući ruku do kasetofona da

ubacim Šopena. Vesela klavirska muzika ispuni kola. – Kome se ne bisviđao?

Kada smo stigli kod mame posle sat i nešto vremena, osetila samopijenost od olakšanja. Pošto smo se polako spustile poznatim putempunim rupa, izbegavajući one veće, obilazeći kratere, zavile smo iza ugla iušle u dvorište. Ugasila sam motor i s osećanjem zahvalnosti se naslonila

266

na volan. Prastara kuća od kamena s dva mala zabata stajala je ispred nas,a u dvorištu omeđenom niskim kamenim zidićem šetkale su kokoške ipilići, šepureći se i čeprkajući zemlju. Opkolila nas je predivna tišina.

– Kler je ovde – reče Flora iznenađeno kad je spazila njena kola naprilazu.

– Da, ona je... imala nešto da obavi. Želela je malo mira i tišine, a nijehtela da se vraća čak u London. – Kakve mi čudesne laži silaze s usanaovih dana.

– Oh, vidi! Jedna od kokica je dobila piliće. To je Madam Blanš. – Izađeuzbuđeno dok se savršeno bela svilenka s izrazito pernatim nogama vrzmalaoko svojih pilića kraj bare, nutkajući ih da piju, ali ne dajući im da sledeprimer pataka i otisnu se u vodu.

U ambaru levo od dvorišta spazila sam Teda Filpota, komšiju farmerakojem je mama dala zemlju u najam i prodala stoku kad je tata umro, i kojije takođe koristio zgrade na imanju. Vilama je ubacivao seno u prikolicu –bez sumnje nevešto jer, kako je mama smatrala, niko nije znao da plasti,ore, zaprašuje polja, šiša ovce, ili bilo šta drugo što se ticalo obrade zemljeili brige o životinjama ni upola dobro kao tata, a naročito ne jadni gospodinFilpot. Pomno ga je posmatrala noću i danju, gunđajući sebi u bradu igovoreći mu šta treba da radi. Podigao je ruku kada me je ugledao, i ja muuzvratih mahanjem.

Dok sam išla ka kući, mama se pojavila na vratima. Poslednji put kadsam je videla zabrinulo me je koliko je bila smršala, da su joj ključne kostištrčale, i laknulo mi je kad videh da se malo popunila. Na sebi je imalaplavu letnju haljinu i krpu prebačenu preko jednog ramena.

– Madam Blanš je dobila piliće, bako! – uzviknu Flora, preskačući svakivid formalnog pozdravljanja sa svojom bakom.

– Znam, ljubavi. Mislila sam da će ti biti drago, ali mnogo je nervoznaoko pilića.

– Zato što joj je lisica sve podavila prošle godine. Seća se toga. – Floraostavi piliće za trenutak da bi poljubila baku, i ja sam sledila njen primer.

– Zdravo, Anabela, dušo. Sve u redu? – Njene oštre sive oči su nervoznoi ispitivački posmatrale moje lice.

– U redu je. – Nasmešila sam se. – Jutros sam se probudila i poželela da

267

dođem da te vidim, to je sve. Izgledaš mnogo bolje, mama, malo si sepopravila. – Bila je to istina, lice joj je povratilo svežinu a oči su joj bilesjajnije. Tata je umro pre četiri godine, ali ona kao da je od tada ostarilašest.

Zasmejuljila se: – Verovatno previše jedem. Toliko sam navikla dakuvam za celu porodicu da radim to iz navike, a onda sve sama pojedem.

Bilo je nečeg tužnog u vezi s tim, pomislih: pekla je pogače dovoljno zanas četvoro, a nije imala s kim da je podeli. Ipak, izgledala je srećno. – Alis obzirom na to koliko se krećem, trebalo bi da sam mnogo mršavija –nastavi, uvodeći nas u kuću. – Ovce su mi pobegle pre neki dan, i pretrčalasam ceo srez dok ih nisam saterala. Otišle su čak tamo do imanja TomaTopera u Fenstormu.

– Gospodin Filpot ih ne zatvara kako treba? – stadoh da je zadirkujem,saginjući glavu dok sam prolazila za njom kroz nizak dovratak.

– Oh, ne radi on to preterano loše. Kriv je onaj njegov mali, zamlata.Ostavio je otvorenu kapiju.

– Oh, tako znači – rekoh, iznenađena što nisam naišla na uobičajenukuknjavu o tome kako je upravo podigao drvenu tarabu umesto neštotradicionalnijeg kamenog zida, ali može biti da je postala popustljivija podstare dane. I naravno da je godine sustižu, pomislih nervozno. Možda jeKler bila u pravu, možda stvarno ne bi trebalo da bude sama ovde, na takoudaljenom mestu, ali nije htela ni da čuje da se preseli. Ovo je bilo njenoselo, i ona ga je volela; rođena je i odrasla na farmi s druge strane doline,koju je još uvek nazivala domom. Tu nije bilo mesta diskusiji; što se njetiče, umreće tu.

Unutra, kuhinja je sijala od čistoće. Navošteni pod od terakote ogledaose u crnom rejburn šporetu na drva koji je mama još uvek sama ložila, ičija je vatrica poigravala na plavo-belom porcelanskom posuđu koje jestajalo u kredencu od borovine na suprotnom zidu. Kuhinja se nijepromenila otkako je mama, koja ju je nasledila od bake, sedamdesetihobavila ono što je smatrala radikalnim preuređenjem. Tvrdila je da se jošuvek navikava na pločice na radnim površinama i „pomodne“ žute zavesena prozoru. Ralf, border koli, dremao je mirno pored šporeta, mašući repompo podu, kao da se izvinjava što je previše star da ustane i pozdravi nas

268

kako priliči. Sve je bilo baš onako kako treba da bude: dom. Zavalila samse zahvalno u stolicu s visokim naslonom i izbledelim kariranim jastučetompored šporeta dok se Flora saginjala da pomazi Ralfa.

– Nema Kler? – Oči mi odlutaše do otvorenog prozora na zelena brdakoja su se valjala u daljini, posuta stadima ovaca; slično kornvolskompejzažu pored kojeg smo prošle ali, gledano okom starog znalca, mnogobujnija i nežnija.

– Eno je gore, isprobava neku garderobu. Juče smo bile u Eksiteru, i onaje poludela.

Nasmešila sam se. Mama nije navikla na Klerin način kupovine: paničnokupovanje svega što ugleda u jedinih slobodnih sat vremena, posle kojihtreba da se vrati poslu ili deci.

– Ima li još prinova, bako? – upita Flora, još uvek u čučećem položaju,mazeći Ralfovu sivu njušku.

– Da, ljubavi, pačići su dole iza kuće, a ako odeš do ambara, unajudaljenijem ćošku ćeš možda naći mačku s još jednim nakotom mačića.Stalno je s onim máčkom iz komšiluka, mala nevaljalica. Moraću da jesterilišem.

Flora željno izađe iz kuće, ubedivši Ralfa da pođe s njom.– Kako je ona? – upitah dok je mama sipala vrelu vodu u stari smeđi

čajnik na šporetu.– Mačka? Ili druga mala nevaljalica?Iskezila sam se. – Druga. Kler.– Dobro je – odgovori kratko. – Mada, nije bila takva kad je došla. Bila

je malo van sebe. Nisam je videla takvu još otkako je dobila slabu izgeografije nakon što je preležala grip. A nisam ni uspela da je navedem dami se poveri.

– Je li uradila to?– Ne baš. Nešto malo. Pa, rekla je da se posvađala s Majklom, a ti znaš

Kler. To kod nje znači „ostavio me“.Podigla sam pogled. – Rekla ti je to?– Ne, ali toliko sam pogodila. – Sela je preko puta mene u drugu stolicu i

stavila čaj na šporet između nas dve da malo odstoji. – Mnogo šeta otkakoje došla ovde, prešla je čitave kilometre, a ti znaš Kler, ona nikad nije

269

šetala dalje od biblioteke. I ne liči na sebe: ne govori mi šta da radim i gdeda živim i šta da jedem. Zapravo je postala bolje društvo – reče zamišljeno,ustajući da nam naspe čaj.

Nasmešila sam se. Mama je ispričala sve kako jeste.– I kao što sam ti rekla, juče je kupovala kao da joj je to poslednje. Kao

da je opsednuta. Mada, častila me je ručkom. U Regalu. – Pružila mi ješoljicu na tacni.

– Oh, divno.Mama je smatrala Regal u Eksiteru vrhuncem uglađenosti.– Ali stalno pokušava da zataška, znaš? Samo je ćaskala o ovome i

onome dok smo jele puding, a oči su joj previše sjajne i napete. Teško jojje, ali se drži.

– Oh, da! Pa, očito se nije previše otvorila, a nadala sam se da hoće,mama.

– Ali opet, jutros, pa, ne znam – razmišljala je koji trenutak – deluje maloživlje. Nekako opuštenije. – Zastala je da sipa čaj.

– Možda seoski vazduh i domaća kuhinja konačno čine svoje?– Oh, da, prijaće joj, ali to ne može da zaleči slomljeno srce. –

Odmeravala me je pronicljivo. – Kako je Dejvid, ljubavi? Zna da si ovde,zar ne?

Udahnula sam duboko ovoga puta. – Ovaj, ne. Ne još. Nazvaću ga.– Ja bih, na tvom mestu. – Pruži ruku i dodade mi telefon. – Ili će se

zabrinuti.Zurila sam u telefon u krilu. – Da, da, hoće.– Znam da imate te vaše mobilne, i sve to, ali ako okrene broj te kuće u

Kornvolu i nađe je praznu...– Pa, osim što nije prazna, postoji još neko... još neko boravi u njoj –

zamuckivala sam.– Da, rekla mi je Kler.Pijuckala je čaj u tišini, posmatrajući me. Osetila sam kako mi lice gori.

Duboko sam udahnula i stala da okrećem Dejvidovu direktnu liniju praćenanjenim čeličnim pogledom. Hvala bogu – sekretarica. Nisam morala dapričam s njim i osetim se još dvoličnijom nego što sam se već osećala.Pročistila sam grlo.

270

– Ovaj, Dejvide, zdravo, ja sam. Samo da ti javim da ću biti kod mamenekoliko dana, tako da možeš da me zoveš ovde. Čujemo se kasnije. Ćao!

– Nekoliko dana? – upita mama iznenađeno kad sam spustila slušalicu.– Pa, ja... videćemo kako će se stvari razvijati.– Ah. Baš tako je i Kler rekla. Reče da će... oho, vidi, mi o vuku a vuk

na vrata.Vrata su se otvorila i Kler se pojavila u dovratku, obučena kao da je

krenula u Askot na konjičke trke. Na sebi je imala šokantan ružičastikomplet, crne cipele s visokom štiklom i ogroman crni šešir. – Ta-daa! –Zauzela je pozu, onda umalo pala kad me je videla. – Ti si ovde! Bože, bašsi poranila. – Nasmejala se. – Nije trebalo da vidiš ovo!

Zakikotala sam se. – U šta si se maskirala?– U mladinu sestru – objavi zvanično, i zavrte suknju. – Sviđa ti se? –

Opet je ispozirala, s rukama na kukovima, zabačene glave, kao supermodel.– To je za tvoje venčanje.

– Oh! – Prosula sam čaj na tacnu.– Mama i ja smo otišle juče do Eksitera i potpuno smo odlepile. Moram

ti reći da nisam imala pojma da su tamošnje radnje tako sjajne, gotovo kaou Londonu. Je l’ ovo sveže? – Skide poklopac s čajnika i zavirisumnjičavo.

– Samo što sam ga skuvala, draga.– Tek da vidiš šta je mama kupila – reče, sipajući sebi šoljicu čaja. –

Ozbiljno, Ani, nikad je nisam videla tako doteranu, prosto neverovatno.Uzela je tašnu i cipele u istoj boji – i šešir!

Okrenula sam se prema mami, osećajući kako mi krv napušta lice. – Alimislila sam da si rešila... pošto treba da se održi u Klaridžu...

– Oh, to je samo nervoza govorila iz mene. – Obrisa mrvice s krila. – Ne,spustila sam tu slušalicu i rekla sebi: Mardžori Hoper, kakva si ti blesa.Naravno da nećeš propustiti venčanje svoje ćerke samo zato što je uLondonu i što nemaš šta da obučeš, a Ted se složio.

– Ted?– Filpot – ubaci se Kler, gledajući me.– Ne, ne bih to propustila nizašta na svetu, ljubavi – nastavi mama glatko

– i izvinjavam se što sam te navela da pomisliš suprotno. Sad je sve

271

odlučeno. Ostaću kod Kler dve noći, a imam i svu garderobu koja mi treba.Kler se za to postarala.

– Ozbiljno, Ani, Klaridž! – uzviknu Kler s nevericom. – Umalo se nisampreturila kad mi je mama rekla. To tako ne liči na tebe.

– Hvala.– Ne, ali znaš na šta mislim. Veoma uglađeno.– Bila je to Dejvidova ideja – promrmljala sam, otpijajući gutljaj.– Pa, očigledno. Hajde, mama, pokaži joj svoje krpice – stade Kler da je

nagovara.– Kasnije, ljubavi – odvrati mama stidljivo.– O, ne, hajde, odmah! Evo, ja ću ih doneti. Ne mrdaj!Oteturala se na štiklama iz kuhinje i uza stepenice. Čuli smo kako klapće

iznad naših glava. Tupo sam zurila u čaj. Vratila se koji trenutak kasnije,noseći golubijeplavi komplet na vešalici, kutiju za šešir, i par plavih cipela.Mama ustade i Kler postavi odelo ispred nje.

– Šta misliš? – upita mama stidljivo, uzimajući vešalicu.– Oh, tu je i šešir. On upotpunjuje utisak. – Kler ga izvadi iz kutije i stavi

ga pažljivo mami na glavu. Namestila ga je, pa se odmakla da se divi.Naterala sam sebe da se nasmešim mami; mojoj mami, koja je stajala

ponosno ispred mene, sa svojom garderobom za venčanje.– Divno je – progutala sam knedlu. – Mama, sjajno izgledaš.Ona pognu glavu i pomiluje tkaninu smerno. – Svilena je – reče u čudu. –

Nikad nisam imala ništa slično u životu, čak ni kad sam se udavala za tvogoca. Ali Kler je insistirala, pa sam uzela malo od ušteđevine, a tvoja sestraje dala drugu polovinu novca.

– Koštalo je čitavo bogatstvo – potvrdi Kler ležerno, skidajući joj šešir sglave i vraćajući ga nazad u kutiju. – Ali kao što sam rekla mami, to jeinvesticija. Neće da propadne.

Klimnuh glavom. Ne mogavši da progovorim.– A ti si nam uskratila venčanje prvi put – upozori me Kler. – Oh, videle

smo i sjajnu haljinu za Floru, zar ne, mama?– O čemu to pričate? – Flora ulete zadihana, za Ralfom koji ju je vukao,

očito preporođen. – Oh, Kler, pazi ti to! Izgledaš kao Zlica od Opaka –zakikotala se.

272

– To je za venčanje tvoje mame – reče Kler ponosno, opet vrteći suknju.– U stvari, ako se ona slaže, povešću te u Eksiter da pogledamo jednuhaljinu koju sam ošacovala za tebe. U pitanju je prava, lepršava gousthaljina, uopšte nije dečja. Mislim da će ti se svideti.

– Oh, kul! Mogu li, mama?– Da, naravno – procedila sam. Grlo mi je bilo neobjašnjivo suvo i

stegnuto.– Baš sam se pitala šta ću da obučem – reče Flora. – Moram li da nosim

šešir?– Mislim da ne moraš, ljubavi – reče mama – ali, Anabela, ti bi trebalo

da pozoveš tu devojku što ti šije haljinu. Da vidiš je li gotova. Imaš jošsamo nekoliko nedelja do svadbe.

– Da, trebalo bi da probaš haljinu – složi se Kler. – Može biti da si malosmršala; mlade obično smršaju. Ta krojačica je negde u Fulam roudu, zarne?

– Da, tamo negde.– I šta si tačno izabrala? Svilu boje slonovače?– Da. To je... jednostavna puštena haljina bez rukava. – Ustala sam,

kobajagi da sipam još čaja, ali u stvari da im okrenem leđa. Ruke su mi setresle. Prozor je bio otvoren, ali imala sam utisak da se gušim unutra.Krenula sam da otvorim zadnja vrata.

– S bisernom dugmadi? – nastavi Kler da zapitkuje.– Da. Na leđima. – Zurila sam kroz zadnja vrata u brda koja su se

uzdizala u daljini. Poželela sam da sam sad tamo, na vrhu najudaljenijeg odnjih. Bigen Tor, gde sam uvek vodila Ralfovu mamu, Pipu, pentrala se svedo vrha, i sedala onda da se odmorim u oštroj travi dok bi Pipa trčala okomene, lajući od uzbuđenja, a zatim bismo obe jurile do podnožja, s vetromkoji nas šiba u lice.

– Flora, ljubavi – oslovi je mama – dođi da mi pomogneš da izvadimtvoje stvari iz kola, pa ću te odvesti u tvoju sobu. Onu u potkrovlju, kao iobično, s golubovima, da ti prave društvo. Ručak neće još sat vremena, vasdve – napomenula je. – Kler, stavi to u rernu, molim te. – Pokazala jeglavom ka kišu na šporetu dok je izlazila napolje s Florom.

Kler zavrnu ružičaste rukave i pažljivo podiže prepun pleh. Zakikotala se.

273

– Osećam se kao Feni Kredok33 ovako obučena.Posmatrala sam je i osetila kako mi se puls blago usporava, sad kad je

mama izašla iz prostorije.– Živahnija si – primetih, sedajući ponovo. – Mnogo živahnija nego kad

sam te poslednji put videla.– Oh. – Pocrvenela je. Zatvorila je vrata od rerne. – Da, pa, Majkl je

dobio moje pismo. Zvao je rano jutros, čim ga je dobio.– I?– I... ništa posebno se nije desilo, ali pristao je da popričamo.– Jesi mu rekla za Tea?– Jesam.– I šta je rekao?– Rekao je: „Ah, znači samo peting. Sad smo jednaki.“Nasmešila sam se. – Rekla sam ti.– Da. Ali... postavio je nekoliko uslova.– Kao na primer?– Da napustim posao.– Kler!– Ali već sam ionako odlučila da ću to uraditi – reče brzo.Trepnula sam. – Stvarno?– Pa, barem dižem ruke od ovog posla. I ne, pre nego što uopšte

predložiš, ne mogu samo da smanjim broj radnih sati jer to nije takav posao.Tu je sve ili ništa. Ali radiću nešto drugo. Nešto sa skraćenim radnimvremenom.

– Ali ti voliš taj posao!Pogledala je pravo u mene, širokim i iskrenim očima. – Svog muža volim

još više. I svoju decu. I to mi nije došlo kao otkrovenje; oduvek sam toznala, Ani. A ne mogu da imam i jedno i drugo. Ne želim da imam i jedno idrugo. Ne ako to znači da ću stalno biti napeta i luda od umora i da nećuuživati ni u čemu, što je i bio slučaj. Uzeću odmor na neko vreme, a onda...pa, onda ćemo videti. – Nasmešila se. – Možda ću uživati u ulozi mamekoja je kod kuće. Uvek sam ti zavidela na tome, a novca svakako imamo.Majklu sjajno ide. I želi da mu pomažem. Znaš, da zabavljam njegoveklijente, priređujem večere, takve stvari.

274

Trepnula sam. Da zabavlja muževljeve klijente. Same te reči bi staruKler naterale da povrati u svoju aktovku, ali sada je izgledala smireno.Srećno.

– Mi smo tim, Ani, ili bi trebalo da budemo. Ne dve frakcije koje setakmiče koja će imati veći račun u banci. Ako se potrudim da češće izlazims njegovim klijentima u operu, da se lickam i sređujem frizuru, mogla bihmu stvarno biti od pomoći.

– Bože, Kler, bićeš žena biznismena.Nasmejala se. – Čak i žena za pokazivanje, ali zašto da ne, do đavola?

Radila sam kao crnac; zaslužujem odmor. Zaslužujem da odem naVimbldon i u Glindeborn. Nek se, za promenu, on razbija od posla. Kakobilo – reče zamišljeno – sve je to hipotetički. Još uvek smo u preliminarnojfazi pregovora, ali mislila sam da će pomoći ako stavim sve karte na sto?Pomoći mu da me primi nazad? – upita nervozno.

– Daaa, osim što on možda neće hteti u potpunosti da izgubi devojkukojom se oženio. Ti imaš dosta toga da ponudiš, Kler, intelektualno. Nisamsigurna da ćeš biti srećna ako sve vreme budeš provodila kod frizera ilipravila kanapee kao neka domaćica iz pedesetih. Neka zlatna sredina jemožda ono što bi on najradije želeo. Ono što biste oboje želeli.

– Pa, upravo tako, neki posao sa skraćenim radnim vremenom, ali prvoću svakako pauzirati godinu dana. Kažem ti, samo nekoliko dana ovde smamom, bez muža i dece, navelo me je da shvatim da je ovo prvi praviodmor koji sam imala u poslednjih sto godina. Iako mi je brak možda narubu propasti, ovo je prvi put da sam se osetila... pa, kao ja. Ne kao nečijažena, ili majka, ili šefica.

– Ne bih rekla da ti je brak na rubu propasti.– Pa, videćemo. Večeras izlazimo na večeru, u Eksiter – reče stidljivo.– Oh, Kler, tako mi je drago – rekoh, s olakšanjem. – On ne bi pristao na

to osim ako razmišlja da se pomirite, zar ne?Slegnula je ramenima. – Ili to, ili će da mi uruči papire za razvod dok

budemo jeli koktel od račića, ali rekao je da nedostajem deci. Takođe jerekao da sada krše sva pravila: ostavljaju flaše s mlekom na stolu i bacajuostatke hrane umesto da ih uvijaju u foliju i ostavljaju u frižider. – Iskezilase.

275

Nasmešila sam se. Napokon je u stanju da se nasmeje na sopstveniračun. – I, Kler – duboko sam udahnula – ako sve bude kako treba, nemojse vratiti deci sva narogušena i...

– Znam – prekide me brzo. – Ne moraš ništa da mi govoriš. Da ih negnječim toliko. Da malo usporim. Manje odbojke na plaži. Da ih pustim damalo olabave. Da ih pustim da leže na podu i čačkaju nos s nogamadignutim uza zid. Znam, Ani. Šta misliš da sam radila na ovim vetrovitimbrdima poslednja dva dana osim što sam preispitivala svoj život? Kažem ti,ovaj svež vazduh je dobar za dušu; toplo ga preporučujem. Boravak ovdenaterao me je da se suočim s nekim neugodnim istinama u vezi sa sobom i smojom porodicom. – Otišla je do sudopere da ispere čajnik, zatim seokrenula i stala pažljivo da me posmatra. – Samo, nisam znala da su i tebineophodna isceljujuća svojstva ovog mesta.

Brzo sam oborila pogled. Svesna da me još uvek netremice posmatra.– Dakle, šta tebe dovodi u ovu kliniku za rehabilitacijnu? Šta te je

nateralo da tako naprasno dođeš u eksiterski pandan Prajori beja, a?

276

S22.

rećom, mama i Flora se vratiše u tom trenutku, pa nisam morala daodgovorim; mogla sam da pobegnem njenom ispitivačkom pogledu i

vratim se uobičajenim stvarima, kao što su pripremanje salate i postavljanjestola za ručak.

Dan je odmicao; Kler je oprala kosu i legla na sunce da je osuši i nabacibojicu, kao devojčica za svoj prvi sastanak, zatim je nalakirala nokte, i sveto pripremajući se za izlazak s Majklom te večeri – što će im biti prva,poverila mi se pokajnički, od njihove godišnjice braka pre tri godine.Poslednje dve godišnjice propustila je zbog posla. Legla sam pored nje naprastaru, škripavu ležaljku u bašti iza kuće, udišući miris maminih pažljivoodgajenih noćnih frajli i bulki, i pitala je zna li šta o Tedu Filpotu.

Slegla je ramenima. – Mama nije ništa rekla. Znam samo da se njen stavprema njemu promenio. Kaže da su njegove metode vođenja domaćinstvadrugačije od tatinih, modernije, ali da to nije loša stvar, i da ga sada, poštoje ostao sam, poziva na ručak skoro svake nedelje. Kaže da se od muškarcane može očekivati da se sam stara o sebi sve vreme, i da je u pitanju samokomšijska pažnja.

– Ostao je sam?Mahala je prstima da osuši nokte. – Žena mu je umrla prošle godine. Zar

nisi znala?Nisam.Gledala sam zamišljeno u dolinu u daljini; dugi zraci svetlosti rasipali su

se kroz čestar u dnu bašte gde je jedna veverica skakala s drveta na drvo, izatim skočila pravo na zemlju. Bila sam svesna da iza mene u kuhinji mamasprema tortu s Florom i pomno posmatra svoje ćerke kroz prozor. Kolikogod da sam mislila na nju, ona je o meni mislila više. Palo mi je na pametda je ovo prvi put da su se ženski članovi porodice, zapravo jedini preostaličlanovi, skupili sami na jednom mestu otkako se tata srušio od infarkta uambaru pre četiri godine.

Prirodno, Kler i ja smo tada ostavile sve – ona više nego ja – i dovezle senajbrže što smo mogle iz Londona. Ostale smo nedelju dana da pomognemo

277

oko sahrane. Kler je, uprkos tuzi, ili možda baš zbog nje i svih ostalihsloženih osećanja koja su sačinjavale njen odnos s tatom, spadala s nogu.Razletela se na sve strane, preuzevši organizaciju na sebe – da pozovevikara, izda instrukcije pogrebnicima, stavi čitulju u novine, mene pošaljeda dogovorim isporuku cveća. Za to vreme, mama se, obamrla od žalosti,povukla u svoju sobu i ostavila nas dve da se postaramo za sve. Tog danasam osetila kojom se brzinom odnosi u porodici menjanju; tata je umro, ami ostali smo prirodno osetili prazninu koju ljudi osete kad im neko blizaknenadano umre, kao da je istrgnut iz tebe, ali osetila sam i nešto suptilnijupromenu. Osetila sam kako drugi roditelj postaje dete, a deca postajustaratelji, i u izvesnom smislu se takav odnos zadržao od tada.

Mama je sada ostala sama, i to na usamljenom mestu, pa smo prirodnobile zabrinute za nju; zvale smo je redovno – Kler svakoga dana – dok smoje ranije zvale kad bi nam nedostajala ili kad nam je nešto trebalo; nikad izdužnosti. Ali kasnije sam se zapitala da li je mami preko glave Klerinognadzora. Da li joj je isprva bilo drago, ali bi sada želela da budeoslobođena njenog staranja. Sada se, možda baš na vreme, dešavala jošjedna promena. Pre samo nekoliko dana klatno se zaljuljalo na drugu stranu,i obe njene ćerke su potegle pupčanu vrpcu i vrtoglavo pojurile njenoj kući.Iako mama nikad ne bi želela da njenu decu snađe išta loše, činilo mi se daje instinktivno – možda i zahvalno – ponovo uzela uzde u svoje ruke.

Kasnije tog popodneva hranila sam patke s Florom kraj bare u dvorištu.Ted Filpot je istovarao ovce iz prikolice u obore za jagnjenje i, primetilasam to, namerno napravio pauzu da bi došao da popriča s nama. Bio jevisok, fin čovek vodenastih kestenjastih očiju, i s navikom da stidljivouvrće kačket u rukama i gleda u daljinu dok priča s nekim. Bio je tolikodrugačiji od tate – koji je bio žilav, živahan i hitar, oštrog pogleda koji ječoveka mogao zakucati uza zid – ali prijatan, pomislih. To sam i rekla Klerkad smo se vratile u kuću. Ona je stajala kraj sudopere i čistila šargarepu.

– Slažem se – reče, na moje čuđenje. – Mislim, nije neko oko koga sesvet okreće, ali je dovoljno prijatno društvo i ljubazan je. Sredio je sve ceviu kući, znaš, kada su se zaledile ove zime, i cepa joj drva.

– Dakle... ima li nečeg između njih dvoje?– Ti meni reci. Znaš mamu, neće da kaže, ali svakako se lepše ponaša

278

prema njemu. Bila je tamo, znaš, kad mu je žena umrla.– Šta, nije valjda bukvalno?– Ne, ali dotrčao je ovamo kada mu se žena srušila. Astma, po svemu

sudeći. Mama je pozvala hitnu pomoć. Pomogla Todu u tim trenucima. Aonda su mu ona i njegova sestra pomogle oko sahrane.

Uzdahnula sam. – Zgodno, pretpostavljam. Oboje su izgubili supružnike ižive imanje do imanja...

Slegnula je ramenima. – Nema ničeg lošeg u tome. Pogledaj samo kolikosrećnih brakova proistekne iz takvih situacija. Mama se udala za tatu samozato što su njihovi roditelji bili najbolji prijatelji i takođe su živeli jedni dodrugih, a koliko samo ljudi upozna nekoga na poslu ili na odmoru? Ja samupoznala Majkla na odmoru i... zašto si tako pocrvenela?

– Nisam – rekoh, krijući lice tako što sam se sagnula da kobajagizavežem pertle na mokasinama. – U svakom slučaju, mama će samaodlučiti. Ništa što mi mislimo ili kažemo, srećom, neće imati nikakvoguticaja.

– Baš tako.Kasnije tog dana, dok sam besciljno tumarala okolo, šetajući od kuće do

bašte i nazad, mama me je poterala u šetnju.– Hajde, ljubavi – reče mašući krpom šaljivo u mom pravcu. – I povedi

Ralfa sa sobom. Prijaće ti da izađeš na vazduh.I stvarno sam otišla. Šetala sam sve do Bigen Tora, povremeno čekajući

Ralfa, koji je bio voljan duhom ako ne i telom – što je bio isti slučaj kaokod mene, samo obrnuto, rezonovala sam, dok sam se uspinjala strmomstazom koja je krivudala oko kamenja i stenja. Kipteći od energije, telo meje teralo dalje, ali duh je očajnički želeo da bude negde drugde.

Popela sam se do samog vrha, gde je travu paslo samo nekolikoneustrašivih ovaca, i zastala zadihana, držeći se za bokove, zureći uveličanstven prizor ispod sebe. Devon je bio najlepši u ovo doba godine,nalik slikama s limenih kutija za čaj: zelen i bujan i nežan, s tek nekolikosivih farmi posutih u udolinama. Vetar mi je nosio kosu, a svetlost sekretala u vidu velikih zastora preko brda i dolina koje kao da su utonule upopodnevni dremež. Ovo je trebalo da bude moj trenutak. Udahnula sam,napinjući se, znajući da može doći; znajući da mogu da se izgubim na ovom

279

posebnom mestu i nađem mir, kao što sam uvek činila, ali magija jeizostala. U misli mi je još uvek dolazilo Metovo lice, njegove nežne plaveoči, njegov glas, dodir njegovih ruku od prošle večeri. Nisam mogla dapobegnem od njega.

Za to treba vremena, rekoh sebi mračno, spuštajući se nazad, isto onakoneraspoložena kao što sam bila dok sam se pela. Besno sam udarala povrhovima travki u prolazu. Za to treba vremena. Ovde si tek nekoliko sati.Sve će biti u redu.

Kada sam se vratila, mama je baš spuštala slušalicu u kuhinji.– Oh, promašila si ga zamalo.– Koga? – upitah glupo, uzlupanog srca.– Dejvida. On je bio na vezi, ali rekao je da ga ne zoveš odmah jer ide na

partiju skvoša sa Džejmijem posle posla. Rekao je da će te nazvati kasnije.– Oh.To je bilo dobro. Dobar znak. On igra skvoš samo kad je dobro

raspoložen, i palo mi je na pamet da je često igrao s Džejmijem, starimdrugom s fakulteta, ali ne u skorije vreme. Nadala sam se da je sagledaosituaciju u pozitivnijem svetlu.

– Kako je zvučao?– Kao da je dobro raspoložen. Lepo smo se ispričali, dugo ga nisam čula,

i bilo mu je drago što si ovde, ljubavi. Rekao mi je da će ti prijati domaćahrana. Da se malo uhraniš i razmaziš, i rekao mi je da te ubedim da ostanešmalo.

Nasmešila sam se. – Da, verujem. A mislim da verovatno i hoću. Nesmeta ti, mama?

– Ni najmanje, biću oduševljena.Naravno, moraću da ubedim Floru, pomislih uspinjući se polako

stepenicama do moje sobe, grickajući nokte. Zastala sam kraj prozora naodmorištu i pogledala dole u dvorište, gde je ona ćaskala s Kler, dok jelakirala nokte lakom koji je maznula od svoje tetke. Ali zapravo jeizgledala savršeno srećno tu gde je bila, s pilićima i mačićima, radujući seodlasku u kupovinu u Eksiter. Prilagodila se brzo kao i uvek, a oduvek jevolela da bude na selu. Ne, Flora nije bila problem. Ja jesam.

Te večeri, znajući da neću moći da zaspim, ostala sam budna do kasno

280

nakon što su Flora i mama otišle u krevet, a Kler na večeru s Majklom.Pretvarala sam se da gledam film, ali brzo sam prestala da pratim radnju.Kada je krenula odjavna špica, pošla sam uza stepenice strepeći od noćikoja me očekuje. U mojoj staroj sobi, u kojoj sam odrasla, sve je ostaloisto kao pre. Knjige su još stajale tamo gde sam ih bila ostavila napolicama, i u mraku sam, čak i zatvorenih očiju, još uvek mogla da napipamNoel Stretfild, Džozefinu Pulejn-Tompson i Edit Nezbit. Izbledele tapete sružama, toaletni stočić s cvetnim miljeom iza koga sam svašta krila,uključujući i Adamova pisma, puzavica koja je rasla oko prozora, mrlja natepihu gde sam prosula kafu, noćni stočić koji sam progorela cigaretom: sveje bilo u stanju u kakvom sam ga ostavila. Sećam se da sam progorela tajstočić kada mi je bilo oko četrnaest, kada sam užurbano ugasila cigaretu,promašivši pepeljaru, kada je tata, osetivši dim, ušao u sobu. U jednom odnjegovih retkih intuitivnih trenutaka, seo je pored mene na krevet, mirnoizvadio iz džepa paklicu plejersa i zapalio nam po jednu cigaretu,insistirajući da popušim jednu s njim, namerno me nateravši da osetimtoliku mučninu i nelagodu da više nikad nisam zapalila nijednu.

Okrenula sam se na bok u svom malom krevetu, slomljena od napora kojisam ulagala terajući sebe da razmišljam o bilo čemu, bilo čemu, samo ne oonome što mi je stvarno bilo na umu, i ugledala svoj laptop na toaletnomstočiću gde su ga mama i Flora ostavile.

Naravno, pomislih impulsivno, sklanjajući pokrivač, koji se uvio okomene kao zmija, mogla bih da radim. Celu noć, ako je potrebno. Da seizgubim u jeftinoj fikciji.

Stavila sam stolicu ispred stočića, uvalila se u nju, i sačekala da sesistem podigne. Juče sam dobila imejl od Sebastijana Kupera, koji seraspitivao o tome kako roman napreduje, završavajući prepisku rečima:„Igrom slučaja, sada je u modi sapfička34 fikcija. Da li biste mogli daubacite malo toga? Pozdrav, i sve u tom smislu, Sebastijan.“

Mrštila sam se dok sam čitala. Sapfička fikcija? Mislila sam da hoće dapišem o seksu i kupovini u stilu osamdesetih? Da li možda očekuje da ćeLusinda imati lezbijsku scenu u guči radnji? Da će se nabacivatiprodavačici na odeljenju s hermes šalovima? I šta mu to znači, „pozdrav, isve u tom smislu“? Bože. Zvuči tako poznato. Ali ne, ne. Kul, u stvari, a ja

281

sam bila tako nekul, kao što me je Flora stalno podsećala.Uzdahnula sam kad su reči zatreperile na ekranu. Problem je bio u tome

što se meni u sadašnjem mentalnom stanju seks bez obaveze – gej ili kakavgod – činio pogrešnim, a Lusindin besmisleni susret s Terensom u Savojujoš i gorim. Užasnim, zapravo. Nagonski, čak i znajući da se gospodinKuper s tim nikako ne bi složio, izbrisala sam skoro čitavo poglavlje, isvakako poslednja dva grozna pasusa (eh, kad bi i u stvarnom životu bilotako lako). Umesto toga, napisala sam da je Terens otpratio Lusindu donjenih vrata, koja mu je ona odlučno zatvorila pred nosom, ignorišućinjegovu molbu da zajedno popiju kafu.

Lusinda pogleda na svoj kartije sat. Noć je još bila mlada. Terens jerezervisao sto za večeru u Harvesteru, a bilo je tek deset sati i Lusinda jenameravala da popije kafu s nekim drugim. Kafu, ali ništa više od toga.Ovo je trebalo da bude sastanak umova.

Zanoseći se na svojim džimi ču cipelama, otrčala je do kuhinjskogprozora i pogledala uvis. U Džastinovom ateljeu još je gorelo svetlo.Drhteći zbog sopstvene brzopletosti, otvorila je zadnja vrata i poletela nizstazu do kapije u zidu koja je zgodno spajala dva imanja, sa slatkim malimspoud bokalom u jednoj i paklicom marlboro lajta u drugoj ruci. Na njenoiznenađenje, kada je podigla rezu i otvorila vrata, Džastin je čekao s drugestrane, užarenih očiju, predivno isklesanog lica, sa činijom šećera u ruci.

– Oh! – uzviknu on, prepadnut. – Nestalo mi je šećera za kafu, i baš samse pitao...

– Kako neobično! – prekide ga ona. – Meni je nestalo mleka.Oči su im gorele jer su oboje shvatili šta ono drugo potajno želi. Džastin

uze bokal. – Napuniću ti ovo – obeća, gledajući je vatreno – vraćam se zasekund.

Kao što je i rekao, nekoliko trenutaka kasnije ušetao je u njenu kuhinju smlekom i blokom za skiciranje. Lusinda uze bokal i pristavi džezvuuzdrhtale ruke.

– Moram priznati, to s kafom je bilo malo lukavstvo – promrmlja,prilazeći bliže. – Vidiš, ono što stvarno želim da uradim jeste da te nacrtam.

282

Golu.Ma l i spoud bokal polete iz Lusindine ruke i razbi se na podu u

paramparčad. Ona stade užurbano da šutira komadiće pod sudoperu svojimcipelama s visokim potpeticama.

– Gde... želiš da se namestim? – procedi stidljivo.– Ovde – zapovedi on, uzimajući je za ruku i vodeći je smišljeno u

zatamnjeni salon, potpuno zaboravivši na kafu. Pokaza na prostirku odovčje kože kraj kamina.

– Opruži se ovde, lepotice moja – stade da prede – a ja ću da potpalimvatru. Nacrtaću te kraj nežne svetlosti kamina.

Lusindini udovi su se trzali od ekstaze dok je skidala odeću sa sebedrhtavim prstima. Nije želela da mu kaže da je „vatra“ samo efekat kojistvara plin, i da su grane u kaminu tu samo radi ukrasa, dok ih je slagao nagomilu i palio šibicom. Soba se ispunila dimom ali Džastin, koga to nijeobeshrabrilo, sede na stolicu ispred nje šarajući očima po njenoj golotinji.Lusinda instinktivno podiže ruke iznad glave. Dojenje je uzelo svoj danak, iona nije želela da sitnica kao što je gravitacija pokvari njen portret – a ondaje shvatila da se nije obrijala ispod pazuha i brže-bolje ih spusti nazad.Usrdno se nadala da deca na spratu čvrsto spavaju. Ovo bi zahtevalo dostaobjašnjavanja, naročito Orlandu, koji se, sa svojih dvanaest godina, priličnočesto zaključavao u kupatilo u poslednje vreme. Posmatrala je kako seDžastinova ruka spretno kreće po papiru. Oh, kad bi samo htela takospretno da se kreće po njoj!

– Možda sam pogrešio u vezi s vatrom – procedi konačno, suznih očiju.– Nipošto – zakašlja se Lusinda zavodnički. – Možeš da upališ moju

vatru kad god... Do đavola! Zvono na vratima.Zgrabivši prostirku od ovčje kože, ona je obavi oko sebe i pojuri da

otvori vrata.– Da? – brecnula se nervozno, vireći kroz odškrinuta vrata. Bio je to

Terens.– Ovaj, uh, zaboravili ste tašnu, kao. U mojoj vespi.– Zadrži je! – prosikta i zalupi vrata. Kad bi samo ceo svet hteo da

nestane! Mora se setiti da ga sutra otpusti.Požurila je nazad u salon, gde je zastala, iznenađena. Džastin je ustao iz

283

stolice i sada je ležao na podu, samo u crnim tangama, u poziciji u kojoj jeona bila malopre, pokraj kamina.

Lusinda se divila njegovom mišićavom telu, njegovim zategnutimbutinama, njegovim širokim ramenima, njegovom uskom struku na kome bimu pozavidela svaka devojka. Polako, hipnotički, on se pridiže na kolena iispruži ruke. Lusinda besramno potrča k njemu. Čvrsto ju je primio uzagrljaj i nju uhvati vrtoglavica od zadovoljstva. Morala je da ga odvedegore, nije mogla da diše od ovog groznog dima, ali njegove ruke već suistraživale njeno telo.

– Hajde! – zapovedi mu iznenada, a zatim, videvši njegovo uplašeno lice,požele da nije. – U moju sobu – dodade brzo.

– Ah! Da! – izlete mu, s ushićenjem.Iskrali su se uza stepenice držeći se za ruke, dok se mesečina koja je

dopirala kroz prozor na odmorištu presijavala na Lusindinoj bisernobelojzadnjici i Džastinovim tangama. Nije joj bilo baš najjasnije zašto ih nijeskinuo kada je ona bila tako bestidno gola, ali uskoro je saznala kada ih jestrgla zubima u svojoj toile de jouy35 sobi.

Trepnula je. – Oh!– Mali je – složi se on – ali veoma, veoma aktivan.Što je i dokazao. Tri sata kasnije, Lusinda se zavali na leđa, sva

iscrpljena, i nasloni glavu na svoje iv delorm jastuke. – Dosta! – procedilaje.

Stvarno jeste bilo dosta jer su i moji prsti umorno skliznuli s tastature. Pa,Sebastijan će ipak biti ushićen, pomislih natušteno dok sam se umornouvlačila u krevet. Nameravala sam u potpunosti da utanačim taj sastanakumova s Džastinom, da ih uvučem u smislen i značajan susret, možda čak iu prijatnu diskusiju o Kjerkegoru i prednostima egzistencijalizma, ali muzaje, po svemu sudeći, imala druge planove. Oh, pa dobro, pomislih, ležećiisceđena i iscrpljena ali rasterećena, kako sam se nadala. Uvek samrezonovala da je bolje da se prepustim inspiraciji, a ako se ispostavi da seradnja prebrzo odvija, uvek mogu da obrišem tekst izjutra i povratimLusindi čednost. Mada, u tom trenutku, delovalo mi je dobro. Veoma

284

dobro.Glava mi je klonula na jastuk i istog trenutka sam potonula u san bez

snova. Nastavila bih da spavam u nedogled – možda i do podneva – da memama nije probudila nešto kasnije tog jutra. Snažno me je drmusala držećime za rame.

– Anabela. Anabela, probudi se!Sećam se da sam pospano otvorila oči i ugledala sunce kako obasjava

sobu kroz tanku žutu zavesu iza nje. Videla sam njeno zabrinuto lice spramsvetlosti dok se naginjala nada mnom. Oči su mi brzo poletele ka ekranu.Onako komatozna, noćas sam zaboravila da isključim laptop, i plavasvetlost je sijala poput svetionika, sa slovima koja su se izdajnički belasalana ekranu. Zaječala sam.

– Oh, mama, nisi... nisi valjda...– Čuj, ljubavi, Gertruda je zvala. Malopre.– Gertruda?Pridigla sam se na laktove. Zurila sam u njeno zabrinuto lice. – Zašto?

Šta se desilo?– Anabela, žao mi je. – Oči joj se ispuniše suzama. Pokrila je usta

šakom. – Radi se o Dejvidu. Predozirao se lekovima.

285

B23.

lenula sam u nju, užasnuta. – Predozirao se! – Srce mi je stalo. – Je limrtav?

– Ne! Ne, nije mrtav, odveli su ga u bolnicu. Živ je, ali ispiraju muželudac.

Za trenutak sam samo mogla da zurim u nju, sleđena od užasa. Onda samdošla k sebi, smakla posteljinu i krenula da ustajem. – Je li Gertruda još navezi?

– Ne, morala je da ide, u bolnici je. Ali, Anabela, ljubavi, rekla je daDejvid nije hteo da ti saznaš.

– Šta? – zastadoh da zgrabim farmerke. Osećala sam se dezorijentisano.Kao da slušam ali ne čujem.

– Kaže da ju je molio da ti ne kaže, ali ona misli da ti moraš to da znaš.– Naravno da moram! – dreknuh, poletevši preko sobe da zgrabim majicu

i obuću. – Gde je on?– U bolnici Čelzi i Vestminster , zapisala sam adresu, mislim da je rekla

da je u Čelziju, ali... oh, ljubavi, ali zašto bi on, za ime sveta, uradio takonešto? – Mama je kršila ruke, duboko uznemirena. – Kako užasna, užasnastvar!

– Ne znam – promrmljala sam, oblačeći se, potpuno svesna da sam znala,ali... bože, ne u toj meri, sigurno? Nisam imala pojma da ga je to tolikopogodilo.

– Dejvid. – Zastala sam i pokrila usta šakom, šokirana, i prigušenojauknula. Zavrtela sam glavom. Trebalo je da se vratim s njim, pomislihiznenada, naravno da je trebalo. Odjednom mi je sinulo. Ovo se nikad ne bidesilo da sam se vratila s njim u London, nikada.

– Ali on se ženi za nekoliko nedelja – kukala je mama, još uvek kršećiruke. – Zašto bi mlad čovek koji treba da se oženi, pred kojim je ceoživot...

– To nema veze sa mnom. – Okrenuh se iznenada i zgrabih je za ramena.– Barem... mislim da nema. – Pustila sam je. – To je zbog posla, mama.Zbog nečeg na poslu. On... pogrešio je, znaš. Neko je umro. To ga je

286

strašno potreslo.– Oh! – Svalila se naglo na stolicu. – Oh, jasno mi je. Jadni Dejvid.– Da. Jadni Dejvid. – Očajno sam prošla rukama kroz kosu. – I trebalo je

da budem uz njega, mama – zagrcnula sam se.Kolena me iznenada izdadoše i ja se svalih na ivicu kreveta. Zarila sam

lice u šake i briznula u plač. Ona brzo sede pored mene.– Hajde, nemoj tako – promrmlja, čvrsto me grleći oko ramena. – Otkud

si mogla da znaš? Nemaš za šta sebe da kriviš, nisi mogla da znaš da će seto desiti, zar ne? A i on ti je verovatno rekao da ne prekidaš odmor.

– Da. – Klimnuh glavom tužno. – Da, jeste. Rekao mi je da ostanem, damu ne mogu pomoći...

– Pa, eto onda – reče utešno.– Ali, mama... – pogledala sam je molećivo, lica okupanog suzama. – Da

stvari stoje drugačije, otišla bih, bez obzira na to šta je on rekao. Otišla bihautomatski, zar ne?

– Kakve stvari, draga? – Njene uplašene oči upitno su šetale po momlicu, ne shvatajući. – Ne znam na šta misliš.

Da je Met bio u pitanju, to sam mislila – pomislih užasnuto. Da je Metbio u nevolji, da li bih otišla? Da, kao iz topa. Prestravljena svojimosećanjima, ustala sam.

– Moram da idem – promucala sam, idući ka vratima. – Moram da odemkod njega. Odmah.

– Naravno da moraš, i biće mu dobro, nemoj da brineš. – Požurila je zamnom, preko odmorišta i niza stepenice. – Pazi, mora da je zvao hitnupomoć, mora da je došao k sebi do neke mere da bi uopšte dospeo ubolnicu, tako da ne sumnjam da će uspeti to da prebroditi. Sve će biti uredu, videćeš. Za tebe se brinem – reče kad smo došle do hodnika.

Brzo sam se okrenula. – Zašto?– Pa, prvo, ne želim da voziš čak do tamo tako uznemirena. Slupaćeš se.

Popij šolju čaja i stavi nešto u želudac pre nego što kreneš. Smiri se malo.– Oh, da, u pravu si. – Pošla sam ukočeno za njom u kuhinju i sela za sto,

kao u snu. Posmatrala sam kako sipa čaj iz čajnika. Pogledala sam na sat.Devet sati. Sigurno je bila budna satima pre nego što je Gertruda zvala.

– Gde je Kler? – Stadoh nervozno da se osvrćem.

287

– Još spava. Sastanak s Majklom je dobro prošao. Čula sam kad jedošla; ušla je, sela na moj krevet i ispričala mi. Flora takođe spava.

– Dobro je. – Oblizala sam usne. Progutala knedlu. – Mama, nemoj da imkažeš, važi? – Gledala sam je molećivo dok je stavljala šolju s tacnompreda me. – Mislim, sigurna sam da si u pravu i da će biti dobro, tako da...nema razloga da neko zna, zar ne?

Fiksirala me je sivim očima. – Ne, nema razloga.Pomislila sam koliko će se on stideti ako Flora sazna... Kler, Majkl. Rozi

i Den... sagnula sam glavu i zgrabila kosu, jako je vukući iz korena. Oh,Dejvide, zašto si to učinio?

– Zašto je to učinio? – prošaputala sam glasno u sto.– Nije – reče mama odlučno, vrzmajući se po kuhinji, otvarajući kutiju za

hleb i vadeći veknu. – Još je živ. To što je uradio poznato je kao poziv upomoć. – Izvadila je šunku iz frižidera, i ja sam obamrlo posmatrala kakobrzo seče kriške, maže ih puterom i seče sendviče na trouglove pre nego štoće ih uredno spakovati u foliju. – Poziv u pomoć – ponovi pažljivo,stavljajući paketić na sto ispred mene – na koji samo on može da odgovori.

Nisam bila sigurna šta je time htela da kaže. Bila sam ošamućena,zapravo. Zurila sam u svetlucavu alufoliju.

– Ne mogu da jedem – promrmljala sam.– Znam, ljubavi, zato sam ti spakovala. Pojedi usput. Dug je put.Klimnula sam glavom i ustala. – Bolje da krenem. Pazićeš mi na Floru?– Naravno. – Ispratila me je do vrata.– Reci joj da sam otišla u London da... Samo reci da je Dejvid bolestan,

ili tako nešto. Da ga je gadno uhvatio grip. Ili... ili da ima problema spripremama za venčanje.

– Smisliću nešto.Dok sam ljubila njen brašnjavi obraz na pragu, ona me uhvati za mišicu.

– Dobro razmisli, ljubavi – reče. – Veoma dobro. Niko ne želi da sepretvoriš u mučenika.

– Šta ti to znači?– Ono što sam rekla. Jedan u porodici nam je sasvim dovoljan. A ti si

previše nalik na mene, Anabela. Previše nalik na mene. Uopšte nisi kaoKler ili tvoj otac. Veoma si poslušna. Povodljiva. Kao ja.

288

Gledala sam je u oči, i učinilo mi se da se u njima ogledaju sve njenegodine provedene s tatom. Zapitala sam se koliko li je samo patila u tišini.To me je duboko potreslo. Kler su sigurno forsirali s obrazovanjem, ali...

Nasmešila se, čitajući mi misli. – O ne, ljubavi, nije ništa strašno. Ispaloje da smo se tvoj tata i ja prilično dobro slagali, i nikad ga nisam navela dapomisli suprotno. Prijateljski suživot muškarca i žene je na veoma lošemglasu u današnje vreme, ali ponekad je vredno boriti se i za to. Ali ti,Anabela, ti imaš mnogo više izbora nego što sam ja imala. A mislim da ti netražiš prijateljski suživot. Ali ako se ipak odlučiš za to, ne sumnjam da će tibiti lepo kao meni.

Prijateljski suživot. Zurila sam u nju, nadajući se da će reći nešto više, aliona me je tapšala po ruci, prateći me do kola.

– Mama. – Oblizala sam usne, znajući da ovakav trenutak možda nećeponovo doći. – Mama, to što imaš s Tedom, je li to prijateljski suživot,ili...?

Zastala je u dvorištu. Pogledala napred. – Poznajem Teda čitavog života– reče tiho. – Duže nego što sam poznavala čak i tvog oca. Išla sam s njimu školu. Ali Širli je bacila oko na njega. Ted je bio veseo mladić, bilo ga jelako zavesti, pa se oženio njome. A ja sam se udala za tvog tatu. I svi smobili veoma srećni, na našim komšijskim farmama. – Ona nastavi da korača iotvori mi vrata od kola.

– Ali uvek si ga volela? – zurila sam u njena leđa, užasnuta. – Teda? Tohoćeš da kažeš? Da si ga volela sve ovo vreme? – Ostala je nema.Pogledala je ka brdima. – Ali, mama, uvek si ga kritikovala, bockala.Govorila si nam da su njegove metode skroz pogrešne, da su tatine bilemnogo bolje i...

– Moramo nekako da zaštitimo svoje srce, zar ne, ljubavi? – upita nežno.Okrenu se i pogleda me pronicljivo.

Dugo sam zurila u nju. – Ali... ali, zašto onda nisi... mislim, ima većčetiri godine otkako je tata umro, zašto nisi...

– Ali nema ni godinu dana kako je Širli umrla – reče tiho.– Oh. – Uzdahnula sam. – Da, razumem – rekoh, još uvek je gledajući u

oči.– Hajde sad – reče veselo, prekidajući tišinu – kreni. I kao što rekoh,

289

kojim god putem da kreneš, na koju god stranu da te vetar odnese, sve ćebiti u redu. Bićeš srećna kao ja. U tvojoj je prirodi da izvučeš najbolje izsvega, baš kao i u mojoj. Ono što pokušavam da ti kažem jeste da nikad nezaboraviš da imaš izbor. – Sačekala je da uđem u kola, pa čvrsto zatvorilavrata za mnom. Spustila sam prozor.

– Udajem se za pet nedelja.Dugo me je posmatrala. – Naravno da se udaješ, guskice. Naravno.Dok sam okretala kola u dvorištu, ona se vratila do ulaznih vrata. Videla

sam je u retrovizoru kako stoji uokvirena u dovratku, ispod zelenogarhitrava koji je bio sveže okrečen tog proleća, kao i svakog trećeg prolećau poslednjih trideset pet godina, među pažljivo odnegovanim cvećem učabrićima s povijenim glavicama, koje će uskoro biti zamenjeno jesenjimljubičicama. Ona je prepoznala svoje želje, ali je i znala svoje dužnosti.Suzbila je svoju strast. Podigla je ruku, trudeći se da ne izgleda zabrinutodok mi je mahala.

Čvrsto sam držala volan, osećajući mučninu u želucu, dok sam setruckala seoskim putem. Oh, Dejvide, zašto, zašto? Pitala sam se dok samjurila puteljcima. Ali znala sam zašto. Znala sam zašto je to uradio. Znalasam koliko mu znači njegova reputacija, šta je zamišljao u glavi. „Skandal!Lekar optužen za nemar!“ – vrištali su naslovi tabloida, blicevi su gazaslepljivali dok je izlazio, pognute glave, iz Kraljevskog suda pravde, upratnji advokata koji ga je zaklanjao. Oh, znala sam šta će mu učinitipovlačenje po sudovima – šta bi učinilo bilo kome – ali naročito čovekukojem... zastala sam. Da li sam htela da kažem „čoveku kojem je spoljniizgled stvari bio sve“? Da li je to istina? Da li je to sve do čega mu je bilostalo? Dejvid sigurno nije tako površan? Mislim, naravno da su doktorskiinicijali uz njegovo ime, ordinacija u Belgraviji, kuća u Fulamu bili važni,ali šta je sa mnom? Šta je s Florom, Gertrudom? Da li se stvarno spremaoda nas ostavi? Valjda smo mu mi bile važniji od svega drugog?

Trudila sam se da ne zamišljam u kakvom je stanju, ali to je bilo jače odmene: bled, trese se, znoji, plava kosa mu pada preko lica dok sedi na ivicikreveta – našeg kreveta možda – otvara svoju tašnu i uzima kutijicu tabletakoje je tako lako nabavio. Guta šaku za šakom, spirajući ih vodom, ondaleže, otvorenih očiju, na krevet. Bila sam užasnuta kad sam shvatila da se u

290

meni nakuplja bes istovremeno sa sažaljenjem. Kako je mogao da odluči daživot nije vredan življenja kad sam ja još u njemu? I šta da je umro, zar tone bi bio kukavički beg? Gde je njegova snaga karaktera, da ostavi nevestunekoliko nedelja pre nego što će stati pred oltar, osim... duboko samudahnula i stegla volan još jače. Shvatila sam da nikako nisam mogla danastavim da razmišljam o tome a da se ne osetim krivom. Jer... šta ako jeDejvid nazreo moja osećanja prema Metu? Šta ako je to presudilo?

Žao mi je, žao mi je, disala sam u vetrobransko staklo dok su mi suzepekle oči. Nadoknadiću ti, kunem se da hoću, prebrodićemo sve ovo!

Odselićemo se, pomislih odlučno kad sam pojurila autoputem,uključujući se punom brzinom, dok mi je srce divlje tuklo. Venčaćemo se izatim odseliti, to je to. Otići ćemo... pa, u Jorkšir, ili negde daleko, gde nasniko ne zna. Dejvid bi mogao da otvori malu ordinaciju na selu, i moglibismo da kupimo ljupku kućicu od kamena u – gde se nalaze takve kuće, umočvarama? Ili u dolinama? Svejedno, u kraju Džejmsa Heriota, sazavojitim puteljcima i brdima posutim stadima ovaca, i ja bih kuvala irodila gomilu dece, i Flora bi se igrala sa seoskom decom i bili bismostrašno, strašno srećni! Sada sam imala osećaj da se nalazim duboko uzemlji starih filmova koji su se prikazivali nedeljom uveče, sa svehaljinama s cvetnim motivima i frizurama iz pedesetih, i čini mi se da sesećam kako se žena s televizije prilično razočarala po pitanju seoskogživota, lupila šakom o sto i strgla kecelju pre nego što će pobeći u London,ali taj deo sam potisnula. – Bićemo mi dobro – ponavljala sam u sebi kaomantru dok sam jurila autoputem M5. Dejvid i ja. Bićemo savršeno dobro.

Kada sam stigla u London, nekoliko sati kasnije, probila sam sezakrčenim ulicama do Fulam strita i parkirala se iza bolnice, na podzemnomparkingu. Ustrčala sam se uz rampu, a zatim, ne želeći da izgledam previšeočajno, naterala sebe da usporim korak dok sam išla krcatim trotoarom,probijajući se kroz gomilu do glavnog ulaza. Duboko udahnuvši, gurnulasam staklena vrata i ušla u hladnu, mermernu, minimalistički uređenuunutrašnjost.

Bila sam tu ranije u nekoliko navrata da pokupim Dejvida kad smo išli navečeru, obično kada bi on svratio posle posla da obiđe nekog od svojihpacijenata. Često je to radio, pomislih s bolom u srcu. Pratio je stanje

291

svojih pacijenata nakon što bi ih primili u bolnicu. Nije morao to da radi, alibio je tako brižan. Naravno, pomislih, s grižom savesti, njega dobro poznajuovde. Medicinsko osoblje ga dobro poznaje.

Kada sam se raspitala kod devojke na recepciji, pogledala me jezačuđeno.

– Doktor Palmer?– Da, on je... pacijent.– Oh. Da, naravno – pocrvenela je kad je shvatila, posramljena. – On je

na odeljenju Partenon, peti sprat.Liftu je trebala čitava večnost da se spusti, pa sam potrčala uz pokretne

stepenice i zatim niz linoleumski hodnik s ogromnim prozorima koji su sepružali od poda do plafona. Došla sam do drugog pulta za recepciju,zadihana. Uhvatila se za njega.

– Možete li mi reći, tražim doktora... oh. Ne, nema veze.Visoka figura ustala je iz stolice na drugom kraju hodnika. Gertruda je

išla polako ka meni, sada pomalo pogrbljena, s ogrtačem od somotamodroplave boje, a u jednoj ruci je stezala vezenu maramicu. Potrčala samjoj u susret.

– Gertruda!Zagrlile smo se.– Anabela, draga moja – reče nežno. – Tako mi je žao.– Je li on dobro? – zinula sam.– Spava – reče, pokazujući glavom na sobu iza nas. – Da ga ne

uznemiravamo. Dođi. Sedi pored mene.Uzela me je za ruku i povela umorno do sivih plastičnih stolica koji su

stajale u nizu ispred vrata njegove sobe, sela je i potapšala rukom stolicupored.

Ja sam međutim ostala da stojim, zureći kroz okruglo staklo na vratima.Videla sam mu lice, lice koje sam volela, bledo na jastuku, okrenuto najednu stranu, zatvorenih očiju, blago otvorenih usta. Njegova ramena u belojbolničkoj odori izgledala su usko i slabašno, a ruke mlitave i osetljive nabelom ćebetu. Kako li mrzi što je ovde.

– Oh, Dejvide – zakukala sam tiho, dok mi je šaka i protiv moje voljepoletela ka ustima.

292

– Dođi – ponovi Gertruda nežno, ustajući i uzimajući me za ruku. Ovogputa sam je poslušala. Sela sam kraj nje. Obamrla. Užasnuta.

– Sebe krivim – prošaputala sam, shvatajući da je tako. Stvarno jesamsebe krivila. Sve ovo je bila moja krivica.

– Ne budi smešna – reče otresito. – Ovo nema nikakve veze s tobom.Njene reči su me zabolele, gotovo kao uvreda. Okrenula sam se. Spustila

mi je šaku na mišicu. – Stvar je u tome – nastavi ona nežnijim glasom – štoje Dejvid Dejvid. Toliko toga je trebalo da ti kaže.

– Oh, ali jeste, Gertruda, jeste! – insistirala sam. – Rekao mi je zapacijenta koji je umro, o mogućem odlasku na sud, o tome da će gaporodica tužiti... znam sve o tome. I ispričao mi je sve i o Hjuu, sumnjamakoje je gajio prema Dejvidovoj odluci da postane lekar, i o sopstvenojzabrinutosti da nije dovoljno dobar. Znam sve o tome.

Klimnula je glavom. – I misliš da bi to moglo biti dovoljno da ga ovakogurne preko ivice? – Posmatrala me pomno. Pocrvenela sam.

– Pa... ne. Nisam tako mislila, da budem iskrena. Iznenađena sam. I zatosam mislila da sam možda ja... – zaćutala sam.

– Ne, Anabela, nisi ti u pitanju. Stvar seže dublje u prošlost. – Uzdahnulaje, nameštajući ogrtač. Ćutala je nekoliko trenutaka. Čekala sam.

– Ti znaš da sam ga ja odgajila, naravno. I da ga zato dobro poznajem?– Naravno. Naravno da znam.– Takođe znaš da sam preuzela brigu o osmogodišnjem dečaku koji je

ostao bez roditelja. Veoma zbunjenom, uplašenom detetu.– Da, znam to. Poginuli su u nesreći na moru. Gertruda, znam da je to bez

sumnje teško podneo, ali...– Jedno od njih je umrlo u nesreći na moru – prekide me tiho. – Njegova

majka. Jedne večeri je iskočila iz čamca i otišla da roni daleko na srediniušća reke Kamel. Nikad se nije vratila.

– Kamel – zurila sam u nju. – Ali mislila sam... Dejvid je rekao da se todesilo van zemlje. Bar sam ja mislila da je tako. Ili je neko rekao...

– Pa, on ništa određeno ne kaže, kad razmisliš o tome. Nikad ne priča otome. A ako ga pitaš direktno, on kaže da su se udavili na moru dok su bilina odmoru, onda se povuče u sebe i ti više ništa ne pitaš, ali u pravu si,čovek pretpostavi da se radi o nekom brodu, negde u inostranstvu.

293

Namerno je neodređen. Ja takođe. Zbog njega. Ali trebalo je da ti kažemgde se to desilo kad si došla da me vidiš zbog kuće. Gotovo da jesam,zapravo, dok smo stajale tamo i gledale sliku u salonu za ručavanje. Ali onme je izričito zamolio da ti ne kažem.

– Znači... u Teplou hausu? Tu se desilo?– Na jednom porodičnom odmoru. Dejvid je bio u čamcu jedne večeri s

roditeljima; imali su jedan mali čamac koji su držali u rukavcu. Njegovamajka je otišla da pliva, a Dejvid i njegov otac su pecali. Pemi je očiglednozapala u neku nevolju, ali njih dvojica nisu primetili. Bila je dobar plivač, irekla je da će otplivati do neke stene. Radila je to i ranije, izgleda. Pa,Dejvid je upecao nešto, a Angus, njegov otac, pomagao mu je da dovučeribu u čamac. Kada su se osvrnuli, nje nije bilo. Nije joj bilo ni traga, samopusto more. Angus je zaronio i plivao okolo u očajanju, i na kraju je našao,kako pluta u gomili naplavljenog drveća i morske trave, lica okrenutognadole. Nekako je uspeo da je izvuče u čamac, i onda su odveslali do obalekao ludi.

– Je li bila živa?– Jedva, po svemu sudeći. Angus je pokušao da je oživi na obali ali nije

uspeo, pa ju je odneo u kuću, do njihove sobe, jecajući, potpuno u panici,poludeo od bola, a Dejvid ga je pratio. Stavio ju je na krevet, još uvekočajnički pokušavajući da je oživi, i izbacio Dejvida iz sobe kada je ovajpokušao da uđe i zaključao vrata. Trebalo je da pozove hitnu pomoć, aliostao je pored nje dok je polako umirala, ophrvan tugom. Ona mu je bilasve u životu, znaš. Jaka, prelepa, vitalna žena, a on je naravno bio izvrstančovek. Izvrstan lekar. Ali nije mogao da je spase. Dejvid je na kraju pozvaohitnu pomoć, sam, dole u prizemlju, tresući se od straha.

– Oh, bože... kako strašno!– Ali kada je hitna pomoć stigla, deset minuta kasnije, pod sirenama koje

su zavijale putem, što je Angus sigurno čuo, odozgo se začuo glasanpucanj. Dejvid je potrčao gore i našao svog oca kako leži u lokvi krvi.Ubio se. Naslonio je sačmaru na vrata od ormara i stopalom povukaoobarač, i pucao sebi u usta.

– Oh, dragi bože! – skočila sam iz stolice. Poletela ka prozoru s drugestrane hodnika i grčevito se uhvatila za rukohvat.

294

– Dejvid je bio tamo sam nekoliko minuta s njima pre nego što subolničari stigli.

Okrenula sam se, preneražena. – Gertruda, pa to je strašno! Nikad mi nijerekao. Nisam znala!

– Znam, a trebalo je da ti kaže. Naravno da je trebalo. Osim...– Osim šta?Oklevala je. – Pa, da si znala, od samog početka, zar te to ne bi odbilo od

njega? Zar ne bi pomislila: bože, on mora da je potpuno sluđena osoba, aonda bi ga posmatrala čekajući na neki znak? Za svaki iracionalni potezkoji bi napravio, svaku površinu koju bi opsesivno obrisao, svaki put kadbi povisio ton, zar ne bi pomislila: aha, traumatično detinjstvo, iako bi sezapravo radilo o nekoj normalnoj karakternoj crti? Dejvidu je mrska i samapomisao na to. Pomisao da bi svaki njegov potez mogao biti doveden uvezu s tim krucijalnim trenutkom iz njegovog detinjstva. To mu je odvratno,i zato je ćutao.

– Ne krivim ga zbog toga – promrmljala sam. – Mislim da je hrabro snjegove strane što nije koristio to kao izgovor. Neki ljudi bi. Rade to. Nepreuzimaju odgovornost za svoje postupke, i sve pripisuju nečemu izprošlosti, ali... sigurno bi mi rekao kasnije, Gertruda, nakon venčanja. Ondabi mi valjda rekao, kada bismo posvetili svoje živote jedno drugom?

Gertruda uzdahnu. Umorno je slegla ramenima. – Da li treba daposedujemo ljude tako sveobuhvatno? Da znamo svaki detalj ako će nampripadati?

Razmislila sam o tome. – To nije detalj, Gertruda.Klimnu glavom. – Znam. To je fundamentalna istina o njemu, slažem se,

koju je trebalo da podeli s tobom, na kraju. Ali ko može da tvrdi da je todovelo do ovoga? – mahnu rukom punom prstenja očajno prema vratima izakojih je Dejvid ležao. – Mi sada nagađamo, ili barem ja to činim, da jenjegov ponovni odlazak u tu kuću izazvao sve ovo.

– Ali zašto je išao tamo? – upitah, zbunjena. – Zašto je mene ohrabrivaoda odem tamo – što jeste činio, Gertruda, stvarno jeste – kada,pretpostavljam, nije bio tamo još od...

– Ne, u pravu si, samo jednom otkako se to desilo. Hju i ja smo ga odvelijedne godine, nadajući se najboljem, ali ispalo je katastrofalno, tako da smo

295

ga nakon toga uvek vodili u Francusku, a u Teplou haus odlazili kada je onbio u internatu. – Uzdahnula je. – Možda je trebalo da je prodamo, ali volelismo da boravimo tamo. Osećali smo se krivim zbog toga nakon svega štose desilo, ali nismo krivili kuću, znaš. Ni sad je ne krivim. I da, jesam bilazaprepašćena kada me je Dejvid nazvao i rekao da je želiš preko leta, aliznaš, draga moja, mislila sam da je došlo vreme da se on suoči s tim. –Okrenula se i pogledala me. – Da se suoči sa zlim duhovima. Da ih pobedi.Jer mislim da se nikad do kraja nije suočio s njima, i toga je bio svestan.Svakako nikad nije pričao sa mnom, niti s Hjuom, o tome kako su muroditelji umrli, i premda smo pokušavali – ne navaljujući, u to vreme, dokje bio mlad – on se uvek zatvarao. Nije hteo da priča o tome. A tada,naravno, nije bilo savetovališta za takve stvari, kao danas. Niko nijepridavao veliki značaj tome, i mi smo nekako razmišljali, pa, jadničak mali,dovoljno je propatio. Ostavimo ga na miru. Moja krivica, možda. – Njenojako lice iskrivi se od plača. Uzela sam je za ruku dok je brisala suzemaramicom u drugoj ruci. Odjednom je delovala strašno staro i umorno.

– Gluposti – rekoh tiho. – Nisi ti kriva. Sve što si uradila jeste da si gaprimila u kuću i volela ga i odnosila se prema njemu kao prema rođenomsinu. Niko nije kriv, Gertruda. Obe pokušavamo da okrivimo sebe, a upitanju je... Pa, život je takav. Tragičan i surov.

Prizvala sam u mislima tog malog dečaka kako stoji nad telima svojihroditelja na tom mestu užasa. Usta mi se iznenada osušiše. Okrenuh se knjoj.

– Gertruda, gde... u kojoj sobi se to desilo?– U glavnoj spavaćoj sobi, s velikim prozorom koji gleda na zaliv. –

Gledala me je pravo u oči. – Uvek smo spavali tamo, Hju i ja. To jenajbolja soba. Renovirali smo je u potpunosti, naravno, promenili savnameštaj, ali nije kuća kriva. Nikad nije ni bila. Nisam osećala nikakvunelagodu zbog saznanja da ti spavaš u toj sobi, ali jesam se čudilaDejvidu...

– Da – procedila sam, prisećajući se dve noći koje smo proveli tamo.Kako li se samo on osećao? Setila sam se njegovog strastvenog vođenjaljubavi. Da li je time hteo da otera zle duhove? Stresla sam se.

– Međutim, mislim da ću je sada prodati – reče Gertruda, uspravljajući

296

se u stolici. – Previše sam matora. I posle svega ovoga...Ćutale smo neko vreme. Obe smo zurile namršteno kroz prozor u

londonske krovove. Sunce je visilo u izmaglici iznad njih. Osećala samkako i ja lebdim, plutam. Posle nekog vremena, ustala sam.

– Idem unutra, Gertruda. Idem da ga vidim.Klimnula je glavom. – Ja idem malo kući. Iscrpljena sam.– Mora da jesi.Prišla sam vratima i osmotrila njegov usnuli profil kroz kružno staklo.

Duboko sam udahnula.– Ne zaboravi – upozorila me Gertruda, prilazeći mi s leđa – nije želeo

da ti kažem. Previše se stidi. On ne zna da si ovde.– Znam.Okrenula sam se i stegla joj ruke. Ona mi je uzvratila stisak i nas dve

razmenismo hrabre osmehe, vlažnih očiju. Onda sam okrenula kvaku i ušla.

297

K24.

ada su se vrata tiho zatvorila za mnom, Dejvid žmirnu. Ležao je naleđima, glave blago podignute na uzglavlju. Trebalo mu je malo

vremena da se razbudi i osvesti, ali onda je zastenjao.– O, bože.– Znam – rekoh, prelazeći preko sobe i smeštajući se brzo u stolicu pored

njegovog kreveta. – Gertruda mi je rekla da si joj rekao da mi ne kaže, alimorala je, Dejvide, moraš to da shvatiš. – Uzela sam ga za ruku koja jemlitavo počivala na ćebetu.

– Zašto? – reče grubo, okrećući glavu na drugu stranu.– Zato što... – oklevala sam, pa pokušala ponovo. – Pa, zato što ti ne

mogu pomoći ako ne znam. Oh, dušo moja, kako si? – Neprilično pitanje,ali nisam znala šta drugo da kažem.

– Kako sam? Mislim da je čak i najvećem laiku savršeno jasno da seoporavljam od manjeg ispiranja želuca. Imam osećaj da je unutrašnjaeksplozija aktivirala dugme za samouništenje. – Govorio je bez emocija,gotovo agresivno.

– Ali... ali zašto, Dejvide? Zašto si to uradio? – Stegla sam mu ruku. – Jeli u pitanju samo suđenje?

– Samo suđenje? – reče, prenaglašavajući reči. Okrenuo se k meni. – Ato što će moja poslovna reputacija otići do đavola? Što će moje ime bitiukaljano? Što će mi oduzeti dozvolu, tako da više nikada neću moći daradim kao lekar, sve za šta sam radio – samo suđenje?

– Z-znam – zamucala sam. – Užas. Ali to se još nije desilo, Dejvide.Samo su zapretili podnošenjem tužbe, zar ne? Ti si nevin dok se ne dokažesuprotno, a možda te i neće proglasiti krivim!

– Hoće – reče ravnodušno, opet okrećući glavu na drugu stranu. – Alinije samo to u pitanju – dodade ogorčeno. – Kad već pitaš, sve je u pitanju.

Obuzeo me je strah. Oblizala sam usne. Pokušala ponovo.– Dejvide, Gertruda mi je ispričala o tvojim roditeljima. Tako mi je žao.

Žao mi je, i saosećam s tobom.Ovoga puta nije se okrenuo. Odlučno je zurio u zid. – Ali, vidiš, ja ne

298

želim to – reče tiho. – Tvoje saosećanje.– N-ne, s-samo kažem. – Progutala sam knedlu, tražeći prave reči. Sve

što sam rekla zvučalo je pogrešno ili trivijalno. – Samo kažem da nisammogla da dođem ovde i pretvaram se da ne znam.

– Zašto da ne? Ja jesam. Godinama. Zašto sve mora da izađe na videlo ibude izloženo poput veša na konopcu za sušenje? Gde svi mogu da vide isude?

Oštro sam udahnula. Sve u vezi s njegovim držanjem govorilo je da jezatvoren i da je svestan svega. Bio je tako smiren, uprkos očiglednojfizičkoj slabosti. Stegla sam mu ruku. Pokušala sam drugačije da pristupim.

– Tako mi je drago što nisi to učinio, Dejvide – rekoh nežno. – Tako mije drago što si pozvao hitnu pomoć.

Okrenuo se ka meni. – Nisam. Pronašla me je moja komšinica uAjlingtonu. Došla je da mi donese paket koji je preuzela u moje ime.Ključevi su kod nje, a pošto ja nikad nisam tamo, jer sam uvek kod tebe,svojim ključem je otključala vrata i ušla, i ostavila ga na mom kuhinjskomstolu. Prošla je pored mene i videla me kako ležim na kauču. Ispustila jepaket i vrištanjem podigla celu zgradu na noge, po svemu sudeći. Onda jepozvala hitnu pomoć.

Zurila sam u njega, užasnuta. – Bio si rešen da uradiš to?– O, da. Bio sam.– I... – pokušala sam da saberem misli. – N-nisi ostavio poruku, ništa? –

zamucala sam. – Mislim... šta je sa mnom?Užas. Hteo je sebi da oduzme život, a ja sam samo mislila o tome: Šta je

sa mnom? Pitanje je visilo u vazduhu, čekajući odgovor.Lice mu je i dalje bilo bezizražajno dok je zurio u plafon. Odjednom se

promenilo. – To sam i ja rekao – zagrca – kada se to meni desilo. To samrekao kada je moj otac to uradio. Šta je sa mnom!?

Suze mu potekoše niz obraze i počeše da se slivaju na jastuk. Pokrio jelice šakama. Sagla sam se da ga zagrlim, držeći mu glavu u naručju dok jeplakao.

– Nemoj, Dejvide, polako – ljuljala sam ga.– Tako mi je žao, Ani – gušio se u suzama. – Tako žao!– Nemoj. Nemoj!

299

Nastavio je da plače i plače, i ostali smo tako, s njegovom glavom umom naručju, koju sam čvrsto stezala, kao loptu za ragbi, dok mi je plakaona ramenu. Naposletku, došao je k sebi. Klimnuo je glavom da mi stavi doznanja da je u redu. Pustila sam ga. Uhvatila sam ga za ruku dok je vraćaoglavu na jastuk.

– I žao mi je što ti nisam rekao – reče, brišući besno suze nadlanicom. –Hteo sam, toliko mnogo puta. Hteo sam da odem u tu kuću s tobom, da titamo kažem. Da ti kažem šta se tamo desilo pre toliko godina. Hteo sam daraskrstim s prošlošću jednom za svagda, i mislio sam da ću to moći dauradim ako budeš sa mnom, znaš. Da ćeš mi ti dati snage, jer te tolikovolim. I mislio sam da te volim više nego što sam voleo njih, svojeroditelje, i da će zbog toga uspeti. Da će jedna ljubav pobediti drugu. Ali...shvatio sam da oni koje najviše voliš ne moraju nužno imati najviše uticajana tebe. Nisam to znao. – Zaćutao je za trenutak. – I kako god bilo –dodade ogorčeno – kako sam mogao da znam da sam upoređivao dvezablude?

Osetila sam se pogođeno. Zabluda. Nisu ga voleli dovoljno da ostanu snjim, a ja ga nisam volela dovoljno da... ali kako bih ja uopšte mogla da sebunim?

– I zato si to uradio? – prošaputala sam. – Pokušao da se ubiješ?– Da, zato što sam shvatio da nikada to nisam preboleo. Nikada. Čekao

sam taj trenutak, znaš, da se nađem u toj kući, i kada to nije pomoglo,osetio sam se potpuno poraženo. Bilo je tako strašno. Kada sam se vratioovamo, u London, osetio sam kako me neki talas užasa preplavljujebukvalno od glave do pete. Jer znao sam da, pošto sam se suočio s tim inisam uspeo da ga prevaziđem, u meni nije ostalo ništa. Znao sam da jeizbegavanje suočavanja s tim bio jedini način da to držim na odstojanju sveove godine. To mi je davalo snagu, a sad je više nemam.

– A ja ti nisam bila od pomoći. Ni od kakve pomoći.– Ali ti nisi znala. Nije trebalo da znaš. – Pridigao se malo i posegnuo za

kutijom maramica pored kreveta. Glasno je izduvao nos. Onda je opetokrenuo glavu i zagledao se kroz prozor. Izvesno vreme smo ćutali, i ja samrazmišljala o tome što je rekao. Posle nekog vremena, medicinska sestra jepomolila glavu kroz vrata.

300

– Je li sve u redu?Dejvid nije odgovorio. Nastavio je da pilji kroz prozor.– Da, dobro smo, hvala na pitanju – rekoh brzo.Ušla je u sobu i bacila pogled na bolesnički list na kraju njegovog

kreveta.– Tako... – promrmljala je. Hladno je odmerila Dejvida, klimnula mi

glavom kratko i izašla.Uzela sam ga za ruku. – Da li se ovde lepo ophode prema tebi? – upitah

sa strepnjom.– Ne naročito – reče kiselo. – Prema suicidnim slučajevima uvek se

ophode s prezirom, da bi ih odvratili od ponovnih pokušaja. A tek premalekaru koji je pokušao da se ubije, koji im traći vreme kad moraju da brinuo ljudima koji su stvarno bolesni... pa, ne gledaju me baš blagonaklono.

Duboko sam udahnula. Izdahnula sam drhteći. Oh, Dejvide. Moj jadni,ponosni, elegantni doktor Dejvid Palmer, koji je toliko puta ulazio ovde usvom poslovnom odelu, s aktovkom u ruci, klimajući glavom i smešeći semedicinskim sestrama na putu do sobe svog pacijenta...

– Nema veze, neću biti dugo ovde. Sutra mogu sebe da otpustim.– Baš tako. – Nasmešila sam se. – I onda ćeš se vratiti u Sloan strit, gde i

pripadaš. Pošto se malo odmoriš.Slabašno se nasmešio. – O, ne, ne vraćam se ordinaciji. Uzeću malo duži

odmor.Srce mi je poskočilo. – Nećeš valjda da... odustaneš? Ne, Dejvide, ne

mogu da te nateraju na to, sigurno ne mogu.– Nisam siguran šta oni mogu a šta ne mogu da urade, ali svakako

odlazim. Daleko. – Okrenuo se da me pogleda. – Idem u Nikaragvu, Ani.– U Nikaragvu! – prepala sam se. – Zašto?– Jer tamo vlada užasna glad i Crvenom krstu su očajnički potrebni

kvalifikovani lekari. Mislim da bih mogao da budem od neke pomoći.Zurila sam u njega. On je gledao u mene. Smireno. Neumoljivo.– Dobro. – Progutala sam knedlu. Bože. Misli da bi mogao da bude od

neke pomoći. Da li je mislio da ode samo on, ili svi zajedno? Zamislila samnas troje tamo, kako se guramo u maloj kolibi od blata u džungli – ili tobeše pustinja? Zavrtelo mi se u glavi. Nikaragva. Bože, gde je to? Negde u

301

Africi? Videla sam sebe kako mahnito utrljavam kremu za sunčanje uFlorinu belu kožu, prskam sprej protiv komaraca svuda po kolibi, donosimvodu iz bunara – možda čak iz reke – držim se za ruke sa svom onomjadnom decom ispupčenih trbuha, kako ih hranim pirinčem, možda, ili... iline, ne samo kako ih hranim. Ne, morala bih da učestvujem. Želudac mi seprevrnuo. Morala bih, jasno, da budem medicinska sestra. Bilo bi krvi i...nečeg još goreg, i... oh, bože. Osetih slabost.

Dejvid me je posmatrao. Nasmešio se. Pravi, nežan osmeh, prvi putotkako sam ušla u tu sobu. – Ne, bila si u pravu prvi put, Ani. Pitanje je štaću ja da uradim, ne šta ćemo mi da uradimo.

– Misliš... sam?Gledao me je u oči. – Želiš li da pođeš?Zurila sam u njega. – Pa, ja...– Voliš li me, Ani?Otvorila sam usta da progovorim. U očima mu se čitao izazov. Ne

neprijateljstvo, već izazov. Oborila sam pogled.– Ja... pa. Naravno da...– Hej – prekide me nežno. Stegao mi je ruku. – To je dovoljno. Da ne

krećemo o tome. Oboje znamo istinu. Volim te do neba, do ludila, uvekjesam. Ali nekako sam znao da bi, kad se oporaviš od svog propalog brakai noćne more s Adamom, mogla da odletiš. Da me ostaviš. I jesi. Već sidaleko ispred mene, Ani. Upoznala si nekog drugog.

Podigla sam pogled, užasnuta.– Znam – reče nežno. – Primetio sam. U Kornvolu. I u redu je, dušo,

kunem ti se. Da, tužan jesam, ali nije to bio katalizator za sve ovo. Nije nipomoglo, naravno. – Gledao je negde pored mene. Duboko je udahnuo. –Kada neko prestane da te voli, ne osećaš samo da je ljubav nestala, osećašse...

– Poniženo? – ubacih se. Znala sam. Osetila sam to ranije.– Da. – Klimnuo je glavom. – Ali sada, pošto počinje jedna nova faza u

mom životu, i pošto će sve biti drugačije, mogu s tim da se suočim sam. Nebih nipošto mogao da povedem Floru i tebe na ovo putovanje preko polasveta, a to je nešto što sam oduvek želeo da uradim. Znaš to.

Pognula sam glavu. Naslonila sam čelo na njegovu ruku srameći se.

302

– Oh, Dejvide, tako mi je žao – prošaputala sam. – Tako se stidim!– Nemoj. Ne možeš protiv onoga što osećaš. Ne možeš da se ne zaljubiš.

Strast je jedina prava motivacija; oko toga se sve vrti. Uostalom – okrenuglavu na drugu stranu – mislim da sam oduvek znao da će se pojaviti onajpravi.

– Pravi? – podigoh glavu.– Upoznala si me kada si bila u veoma lošem stanju, Ani. Bio sam

upravo ono što ti je trebalo u tom trenutku. Neophodan balast koji će tedržati u ravnoteži da ne potoneš. Koji će ti pružiti sigurnost. I očajnički samželeo da te zadržim. Pomoću braka, beba – gomile beba, brzo – to biupalilo. Da te vežem za sebe. Ali sada vidim koliko je to bilo beznadežno.

– Misliš, ta vrsta kontrole?– Nije bila u pitanju kontrola. Bilo je u pitanju preživljavanje. Moja

strategija preživljavanja.Kiselo se nasmešio. – Ovo će možda zvučati smešno, ali drago mi je što

sam se predozirao. Drago mi je i što sam spasen. Učinivši nešto tolikostrašno, toliko drastično, povukao sam crtu u pesku. Pao sam do samogdna, shvatio to, i sada mogu samo naviše. Potpuno sam promenio tok svogživota. To me je nateralo da shvatim šta imam u životu, i šta mogu dauradim. I stvarno želim da živim. Tako mi je drago što nisam umro.Uspaničio sam se, znaš. Mislio sam da gubim sve, ali u stvari, nešto sam idobio. Čim se suđenje okonča, a Hugo kaže da će biti kratko i gadno, uzmogućnost vansudskog poravnanja, biću slobodan. Džejmi, znaš njega, mojdrug s Oksforda, ima brata koji je na čelu tamošnjeg Crvenog krsta, i znamda će naći nešto za mene, bez obzira na ishod suđenja.

– I bićeš sjajan u tome, Dejvide – rekoh nežno. Stvarno će biti. Jeruprkos svemu, on je bio neustrašiv. I... neverovatno dobar u pravom smislute reči. Mogla sam da ga zamislim, pocrnelog od sunca, u belom mantilu,kako vodi poljsku bolnicu pod šatorom; majke s turbanima i bebama nakolenima čekaju u redu da ih on primi; okružen je drugim medicinarima kojisu se opredelili za isti posao, tu je možda i neka lepa medicinska sestra...

Dejvid me pogleda upitno. – Kuda si odlutala, Ani?– Hmm?– Molim te reci mi da ne zamišljaš šator Crvenog krsta.

303

– Molim?– Znaš, mene u belom mantilu, kao nekakvo božanstvo, sa špricem u ruci,

dok gomila nikaragvanskog sveta u simpatičnim narodnim nošnjama čeka uredovima da primi serum od zgodnog doktora Palmera i njegoveasistentkinje, atraktivne Sestre Sjajnookić koja ga gleda s divljenjem?Molim te reci mi da ne zamišljaš tako nešto?

Pocrvenela sam. – Pa...– Neće biti tako – reče tiho. Uzeo me je za ruku. – Veruj mi. Tamo ljudi

gladuju, Ani. Scene koje viđaš na vestima u šest, one užasne, s procesijamaispošćenih telesa koja se beznadežno vuku kroz pustinju, krupni kadrovibeba s muvama na ustima, izbečena deca ogromnih, suznih očiju, nadutihtrbuha, koja zure izgubljeno u kamere: sve su to ljudi koji su dobilimedicinsku negu. Oni za koje misle da možemo podneti da ih vidimo usvojim dnevnim sobama. Oni za koje osećaju da mogu da ih pokažudomaćicama u Hempširu koje to gledaju na malom televizoru u kuhinji dokspremaju sos, čekajući da im se muževi vrate s posla u šest i dvadeset dva.Ali oni koje ne mogu da prikažu izgledaju mnogo, mnogo gore. Molim tenemoj da misliš da si mogla da pođeš i pošalješ Floru u seosku školu, dapereš odeću u reci i sušiš je na konopcu razapetom s krova svoje male,ljupke kolibe od rogozine. Neće biti tako.

Obesila sam glavu.– Ali drago mi je što si pomislila na to – prošaputa, podižući mi bradu

tako da sam morala da pogledam u njega. – Hvala ti, Ani. Tako sinesebična. Gotovo da mislim da bi to uradila. Da bi se udala za nekog kogane voliš da ne bi sve upropastila. Da ne bi poremetila planove za venčanje.Mislim, na kraju krajeva, ručak je organizovan, svi su kupili poklone,garderobu...

– Osim što to ne bi bilo nesebično, zar ne?– Na kraju, ne bi. Na kraju bi me zamrzela, i pokušala bi to da sakriješ,

ali ja bih znao. I bili bismo jadni. Ne, ovo je pravi način, Ani. Ne mogu dakažem da sam presrećan što te puštam da odeš, jer te mnogo volim, ali ovoje jedini način.

Piljila sam u njega, onemela. Diveći mu se.– Šta da kažem Flori? – prošaputala sam konačno.

304

– Istinu. Iznenadila bi se koliko iskrenosti deca mogu da podnesu, amožda ona i ne bude toliko iznenađena. – Progutao je knedlu. –Podrazumeva se... da mi je Flora veoma draga, Ani. I ne bih voleo da jojnikada... – zabacio je glavu, duboko udahnuo.

– Oh, viđaćemo te često! – uzviknula sam. – Ostaćemo najbolji prijatelji,pisaćemo ti, ostati u kontaktu – zaćutala sam, užasnuta. Ostati u kontaktu!Sa čovekom koga sam volela, koji je donedavno bio središte moguniverzuma, oko koga se ceo moj svet okretao, za koga je trebalo da seudam za samo nekoliko nedelja?

Iznenada sam izgubila kontrolu. Savladale su me suze koje su ugrabilepriliku i potekle mi niz lice, vrele i slane. Dejvid je pružio ruke i ja sam mupala u zagrljaj, dok smo oboje žalili za onim što nam je zamalo izmaklo.

Posle nekog vremena, međutim, posle mnogo duvanja u maramicu, iohrabrujućeg klimanja glavom s obe strane i razmenjivanja slabašnihosmeha, potapšao me je po ruci. Znala sam da mi time daje do znanja da jevreme da idem. Uvukla sam maramicu u rukav, šmrcajući. Držeći sehrabro.

– Ali kuda ćeš otići? – prošaputala sam. – Mislim, kad izađeš odavde.– Ostaću kod Gertrude neko vreme. Biće joj drago da se bakće oko

mene, da me neguje. Prodaću stan i otići ću van zemlje čim budem mogao.Jedva čekam. Stvarno, Ani. – Nasmešio se.

I stvarno, osetila sam da je tako. Da se iza svega ovoga, kao što se brdapomaljaju iza brda, nalazi neka vrsta optimizma, koja će, budu li se steklipravi uslovi, razvejati tamu ovih beznadežnih događaja. I premda sam bilapotresena što je mislio da je izgubio svaku nadu, što je podlegao krajnjemočaju i sada ležao ovde, osetila sam i olakšanje. Jer novi život se hoćeprobuditi u njemu, ni nalik pređašnjem. Nadala sam se da će mu toomogućiti da prigrli ono što jeste i što može da bude, a ne da žali za onimšto je prošlo. Da će to biti njegova prava strategija preživljavanja. Steglasam mu ruku.

– Hajde – prošaputao je. – Pre nego što se predomislim. Pre nego štopočnem da te molim da ostaneš i udaš se za mene i rodiš mi decu. Pre negošto te vežem za sebe gomilom pelena i ručica koje se hvataju za tvojusuknju. Idi. Beži odavde. – Nasmešio se. Bio je to blagosiljajući osmeh.

305

Uzvratila sam mu suznim osmehom. Onda sam se sagnula, poljubila ga učelo veoma nežno, zastala iznad njega za trenutak, i otišla.

306

D25.

ugo sam sedela u kolima na bolničkom parkingu, glave oslonjene navolan. Bila sam u iskušenju da se prepustim emocijama, dubokom

žalu za onim što smo izgubili, Dejvid i ja, i sedela sam tamo čekajući da seto desi, da me savlada tuga. Umesto toga, kada sam konačno podigla glavu,preplavio me je neki drugi osećaj: nešto strahovito nalik olakšanju – iakopraćeno krivicom – pa, ipak, bilo je tu, nezaustavljivo, kao kad se branaprovali i voda pokulja napolje. U stvari, spoznaja da sam unutra uradilanajbolju moguću stvar bila je tako jasna da sam bila blago šokirana.Zapravo, nisam ništa ja uradila, shvatila sam s ponovnim osećajem krivicedok sam palila motor. Dejvid je bio u pitanju; sve je bilo Dejvidovo delo.Pustio me je, presekao uzicu, ponudio mi izlaz – i bio je u pravu, jer ovakoplašljiva možda nikad ne bih otišla po sopstvenom nahođenju; možda bihpregurala sve po dogovoru, kao ovca, da on nije uzeo stvar u svoje ruke.Učinila bih sve da očuvam mir.

Ali – uključila sam se na zakrčeni autoput – ali ne. Ne, ne bih, zapravo.U srcu sam znala da ne bih mogla da idem do kraja. Na kraju bih prekinulasve, ali verovatno u poslednjem mogućem trenutku, prekasno, naravno. Predoltarom, bez sumnje: lepo i dramatično bih pobegla iz crkve, s velom koji bilepršao iza mene, bacajući bidermajer, čineći situaciju mnogo, mnogogorom. A razlog zbog kojeg ne bih mogla da odem do kraja – ovo mi je,ponovo, sinulo suptilno poput zaglušujućeg udara gonga – bio je taj što jesila koja je privlačila Meta i mene jedno drugom već bila previše jaka. Većsmo bili previše... šta? Je li to bila ljubav? Umalo nisam sletela s puta. Da.Da, to je to. Zaljubila sam se.

Progutavši knedlu, ali osećajući se veoma euforično, poletela sam Fulamroudom ka autoputu M4. Ka suncu. Ako me je razum uopšte više služio,sve mi je govorilo da nakon četvorosatne vožnje iz Devona ne treba ni dapomišljam da ponovo vozim četiri sata, plus još sat vremena do Kornvola, ida treba da se uputim svojoj kući, iza ćoška, i tamo provedem noć pre negošto sutra ujutru krenem na put. Oklevala sam za trenutak na raskrsnici. Uredu. Svratiću do kuće da pokupim poštu, odlučila sam, ali to je sve.

307

Prespavati ne bi imalo nikakvog smisla. Nisam se zaljubila u Meta polako irazborito, već naglo i impulsivno, i u istom maniru sam veselo smotalavolan da skoknem – samo nakratko – do kuće.

Poznata ulica bila je suva i prašnjava, pateći pod vrelinom poznog jula, ana mom pragu su napušteni geranijumi i petunije venuli na suncu. Kada samušla unutra, ustajali vazduh obavio se oko mene poput šala: zadah gradskekuće zaboravljene tokom leta. Sve je delovalo tako malo, tako sumorno.Poznato, ali na neki dalek, žalostan način. Rastužila sam se. Sagla sam senad otiračem da pokupim gomilu pošte, pa se spustila hodnikom do kuhinje.U sudoperi je bila šolja za kafu iz koje je Dejvid pio; kad sam ugledalajedan od njegovih džempera od kašmira kako visi obešen o naslon stolice,nešto me steglo u grlu. Činilo mi se da rukav prekorno maše u mom pravcu.Bez sumnje će doći da pokupi stvari kada ne budem tu, pomislih. Da. Takoje mnogo lakše. Čist raskid, bez natezanja. Stegla sam pesnice. Tako olako,posle svega što smo... ne. Nemoj ići tim sentimentalnim putem, Ani. Na tojstrani je čekala nostalgija, ne moje srce.

Na brzinu sam popila čašu vode, zatim odlučno izašla ponovo napolje,zaključavši vrata za sobom do kraja, i otišla do kola. Preplavio me je jošjedan ogroman talas olakšanja. Naterao me je da zastanem na ulici,zapravo. Jer bila je to istina, potajno sam se radovala što će te stvari nestatidok ja ne budem tu. Bilo mi je drago što ću se vratiti i neću zateći ni tragaod njega. Koliko je to bilo bezosećajno s moje strane? Samo, pomisao daću tu opet biti sama ispunila me je drugim vidom strepnje. Hoću li zbiljabiti sama? Hoću li biti prepuštena sama sebi? Sigurno ne. Ili sam zamišljalada s Metom imam nešto više od onog što je bilo realno?

Mobilni mi je zazvonio dok sam se vozila niz ulicu, presekavši mi misli.– Kako je on, ljubavi?Bila je to mama.– On... dobro je, mama. Dobro je. Oporavlja se.– A ti?– Da, i ja sam dobro. Sve smo raščistili. Neće... – glas me je izdao.

Oblizala sam usne i krenula iz početka. – Neće biti venčanja.Utihnula je. – I mislila sam da neće.Zaćutale smo. Znala je. Nije morala da pita. Ima vremena za detalje. Ako

308

bude potrebno.– I kako se osećaš?– Pa, znam da je užasno, ali osećam prilično olakšanje.– Nije užasno – reče polako. – Jedina užasna stvar jeste kada shvatiš u

kojoj si meri bila neprimetno potčinjena nekome. Nije s nekom lošomnamerom, s Dejvidove strane, ali ipak potčinjena. Ali to shvatiš tek kada teosobe više nema. Onda se osetiš... oslobođeno.

– Da. Da, baš tako se osećam – rekoh, iznenađena.Opet smo nakratko zaćutale, dok je svaka razmišljala o životu one druge.

Odjednom sam osetila spokoj i olakšanje. Nešto duboko u meni seopustilo.

– Kako je Flora? – upitah naposletku.– Pa, zbog toga sam te i zvala, ljubavi. Otišla je s Kler nazad u Rok. Kler

se, po svemu sudeći, divno provela s Majklom prošle večeri. Jutros zadoručkom bila je sva vesela, sjajnih očiju, nimalo nalik Kler. Ne znam zbogčega su se posvađali, ali to je bilo mnogo dobro za njih. Uglavnom, jedva jedočekala da se jutros vrati, i povela je Floru sa sobom, da ostane kod njih.Nismo znali koliko ćeš se zadržati, ljubavi, i Flora je bila voljna da krene, inismo znali šta nam je najbolje činiti. I pomislila sam: pa, ako se vraćašnazad u Kornvol, bilo bi blesavo da dolaziš prvo ovamo. Flora je ponelatvoje stvari i sve to, pa ćeš morati prvo nju da pokupiš... – Zvučala jenervozno.

– Ne, ne, ispravna odluka, mama. Dobro si postupila. Vraćam se tamo.Moram da... razrešim neke stvari.

– Tako sam i mislila – reče. – Pa, neka je sa srećom. Nadam se da jevredan toga. Nadam se da si našla pravog ovoga puta.

Zurila sam u aparat. Moja mama. Moja mudra stara mama.– Jeste – uzdahnula sam. – Da, jesam našla pravog, mama.Put je bio dug, ali nisam marila. U stvari, osećala sam da sam puna

energije, i koncentrisala sam se da vozim dobro i brzo, i dosta sam preticalaumesto da lenjo stojim u srednjoj traci kao obično. Svakako sam bilaumorna – tog jutra sam već bila prešla dosta kilometara – ali postoji onostanje umora koje ima sopstvenu energiju. Sopstvenu inerciju. Bila sam igladna, i odjednom mi bi drago što imam sendviče i kafu koje je mama

309

spakovala, a koje nisam mogla ni da okusim u dolasku, ali sada sam ih hitrosmazala. Konačno, taman kad je večernje sunce zalazilo i nebo poprimalobledoružičastu boju, izašla sam iz krivine na seoskom putu i ugledala morekoje se pružalo u nedogled ispred mene.

Kada sam stigla do Klerine kuće u Trebeteriku, sve je bilo tiho. U mirnojslepoj uličici na brdu s pogledom na plažu, mali beli bungalov – jedan odmnogih u nizu, u kojima su se čitave porodice tiskale svake godine, kao uTardisu36 – bio je prazan. Zadnja vrata su, međutim, bila otvorena, pa samušla unutra, i umalo se nisam saplela. Kofice i lopatice bile su rasute svudapo kuhinjskom podu prekrivenim peskom, dok su na stolu počivale daskeza surfovanje i mokri peškiri. U dnevnoj sobi, odela za surfovanje ležala susvuda po podu nalik crnim obezglavljenim leševima posle nekog krvavogustanka, i svi kreveti su bili nenamešteni, primetila sam, dok sam lutala odsobe do sobe preskačući gomile prljavog veša. Bila sam impresionirana. Zasve vreme koje je Kler provela iznajmljujući ovu kuću, nikada je nisamvidela u ovako veličanstvenom rasulu, pa ipak, Kler me je pretekla ovde:videla sam njenu vreću za spavanje bačenu na njenom krevetu. Imala jevremena da pospremi. Napredak, pomislih s kiselim osmehom dok samizlazila u baštu kroz otvorena staklena vrata pozadi. Napredak, definitivno.

Pošla sam preko livade laganim korakom. Veče je bilo predivno, i znalasam da ne mogu biti daleko. Otvorila sam zadnju kapiju i krenula da sespuštam stazicom prema plaži, prolazeći pored male radnje s razglednicama,i dečjim koficama i lopaticama, i vetrenjačicama, koje su se okretale napovetarcu. Dok sam hodala preko dina, zaklanjajući oči spram sunca kojeje tonulo nisko i ružičasto iznad vode, ugledala sam dve poznate figure,šćućurene jedna uz drugu kraj jedne stene, zagledane u pučinu, dok su decau blizini pravila zamkove od peska. Den je jednom rukom grlio Rozi okoramena, usled čega mi se, iz nekog razloga, grlo steglo dok sam prilazila.

– Zdravo, zaljubljene ptičice – rekoh, smeštajući se na pesak pored njih,obgrlivši kolena. – Divite se zalasku sunca i uživate u svojoj sreći?

Den se okrenu s osmehom. – Pogodila si, zapravo. I na naše iznenađenje,shvatili smo da smo srećniji nego što smo mislili.

– Gde si ti bila? – upita Rozi, izvirujući preko Denovog ramena,merkajući me pažljivo.

310

– Oh, tu i tamo – rekoh veselo. Uhvatila mi je pogled i imala sam osećajda zna. – Hajde, recite – nastavih brzo – u čemu se sastoji tolika sreća?

– Den je dobio ponudu za posao – reče Rozi uzbuđeno, zaboravivši danastavi da me ispituje.

– Oh, Dene, to je sjajno. – Zagrlila sam ga oko vrata i stegla. – Čestitam!Kad su ti javili?

– Pa, visilo je u vazduhu već dan ili dva – reče, blago crveneći – ali zvalisu danas u vreme ručka, da potvrde.

– Izvrsno! Vraćaš se u Siti? Skidaš prašinu s odela i nastavljaš sizdavanjem osiguranja?

– Ne, čekaju me beli mantil i ljuskari, u stvari.– Ljuskari?– Pa, ostrige, uglavnom. Ali nemam ništa protiv da se posvetim i ostalim

ljuskarima. Školjkama i dagnjama, kao u pesmi „Molly Malone“. Šta god tipadne na pamet, ja ću to imati u svojoj korpi. Ostrige su sjajan afrodizijak,kad smo kod toga.

– Ali... čekaj malo, gde? Bićeš na tržnici Bilingsgejt, ili tako negde?– U Vejdbridžu, zapravo – ubaci se Rozi u želji da pripomogne. – U

industrijskoj zoni. Nije baš najzdravija sredina, ali je veoma zgodno.– Zgodno! – zurila sam. – Pa, teško. Moraće da putuje nekih šeststo

kilometara do posla. Da li se vas dvoje drogirate, ili šta?Rozi se isceri. – Oh, ne, u pitanju je nešto mnogo opojnije. – Nagnula se

napred uzbuđeno. – Sećaš se da smo pre neko veče otišli na večeru KodRika Štajna? Kada smo izašli s Majklovim prijateljima, znaš, s agentom zanekretnine i njegovom ženom?

– Ovaj, da.– E pa, ujak tog agenta za nekretnine, koji nam se pridružio kasnije na

piću, ima firmu ovde u Kornvolu koja se bavi prodajom morskih plodova,samo što želi da ode u penziju. Ima fantastičnog dobavljača i prodaje robuširom zemlje, ali najviše pomodnim restoranima u Londonu – znaš, Ajviju,Savoju... svima. Kupuju od njega već godinama jer garantuje kvalitet.

– Šta... znači, vas dvoje preuzimate posao, tako nešto?– Baš tako. Traži nekoga ko će da vodi posao.– Ali ne možete to da radite iz Londona!

311

– O, ne, moraćemo da se preselimo ovamo.– Ovamo!– Ani, ponavljanje svake moje poslednje reči stvarno je iritirajuće.– Izvini, ali...– Da, preselićemo se. Prodaćemo kuću u Fulamu za brdo para – bar se

nadamo – i kupiti sebi divnu staru kućicu, ili čak kuću na farmi, nekretninesu mnogo jeftinije ovde dole, i onda će Den moći da ide kolima do posla,umesto da se preznojava u podzemnoj.

– Ali... – dreknula sam. – Čekaj malo. Zar vam neće nedostajati London?– Čim sam to rekla znala sam da neće, ali bila sam očajna. Plašila sam seda ću je izgubiti.

– Nimalo. Osim prijatelja, ali čak i tada samo nekoliko njih. Većina ih seodselila. Jedina osoba koja će mi stvarno nedostajati si ti.

Velika knedla mi je zastala u grlu. Nisam bila u stanju da progovorim.Znala sam da je u pravu, da treba to da urade, ali me je pomisao na Londonbez Rozi užasavala.

– Nismo znali šta više da radimo, Ani – reče Rozi nežno. – Bili smostvarno očajni. Propadali smo u Londonu. Uzimali od ušteđevine i tonulisve dublje. Ima već godinu dana kako je Den bez posla, a Siti je u haosu,pa čak i ako bi se vratio starom poslu, kakvu bismo sigurnost imali?

– Stalno bih se osvrtao u strahu, znajući da će, kada glave ponovo počnuda padaju, moja biti prva. Ko poslednji dobije posao, prvi leti napolje, to jepravilo. A to nije lepo, Ani. Nije lep osećaj da se svaki put kada ti telefonzazvoni zapitaš hoće li nečiji asistent da te zamoli da se javiš na poslednjisprat. A kada se to desi, ti namestiš kravatu dok ti se ruke tresu, i ideš goreliftom, dok ti srce lupa i dlanovi se znoje, da bi ti neko iz kadrovskog, kogau životu nisi video, saopštio da mu je strašno žao i da to nije ništa lično.Naravno da je lično, jebote. Deset minuta kasnije raščišćavaš svoj sto predkolegama kojima je neprijatno, i odlaziš kući da kažeš ženi i deci, smučninom u stomaku. Pa, nikada više neću da doživim tako nešto, Ani.Nikada. Ima sâm da vodim posao i budem svoj gazda, i baš me briga kolikoću naporno morati da radim da bih to postigao. Otarasiti se tog gadnogosećaja nesigurnosti koji ti razdire utrobu vredno je svog prekovremenograda na ovome svetu. Niko više nikada neće moći da mi dâ otkaz.

312

– A deca?– Mogu da idu u lokalnu crkvenu školu, za koju ovi ljudi s kojima smo

bili pre neko veče rekoše da je sjajna. On je igrom slučaja izgubio posaopre nego što je otvorio agenciju za nekretnine. Pošto nećemo morati daplaćamo školarinu, to će nam uštedeti gomilu novca, i svi ćemo mnogobolje živeti. Mislim, pogledaj ovo, Ani. – Pokaza rukom duž obale, na dine,more i sumrak. – Ovo je mesto gde sam odrastao. Gde bih želeo da i mojadeca odrastu. Ali nikada u životu nisam razmotrio tu mogućnost. Ima li ičegboljeg od ovoga?

Zurila sam u zalazeće sunce koje je lebdelo iznad horizonta, i ogromnustenu koja je bacala senku po zalivu spram magličasto ružičastog neba.Usamljeni galeb kružio je iznad naših glava. Den, najveći skeptik u VestKauntiju, svakako se promenio, i bio je u pravu. Po ovakvom danu, nijebilo ničeg boljeg. Ali zimi? Prilično je izolovano. Prilično odsečeno, aRozi... okrenuh se k njoj.

– Šta je s tobom?– Oh, ne radi se samo o Denu. Zajedno ćemo voditi posao. Bićemo

partneri, tako da ću nekim danima ja biti s decom, a nekim Den. Iprovodićemo dosta vremena u Londonu, ne samo ovde. Ići ćemo po celojzemlji, zapravo, jer to je vrsta lične usluge kakvu zahtevaju ti pomodnirestorani. Znaš, u našem starom kombiju s elegantnim zelenim logom, uidentičnim, dugim belim keceljama – uprkos činjenici da smo se dovezliautoputem u belom kombiju za prevoz robe i prebacili je u slatki prastarikombi parkiran u Londonu – ali znaš već, ljudi iz grada vole takve gluposti.I zato je tom tipu išlo tako dobro.

– Pa, ne toliko dobro – upozori je Den. – To su samo ljuskari, ne evroobveznice, ali dovoljno da odgaji porodicu, povuče se iz posla i živi odzarade. I mi ćemo uraditi isto. Nikad nećemo postati milioneri, ali to i neželimo.

Pogledali su jedno u drugo i razmenili osmehe. I ja sam se nasmešila.Zaboravila sam na svoju sebičnost i na to koliko će mi nedostajati, jer samznala da su u pravu. Čeka ih težak posao, možda i samotan, ali oni su bilihrabri, i odlučni i posvećeni, bez iluzija. Preživeće. Moraju. Dobili sušansu, i vala će je iskoristiti.

313

I, u stvari, živeće srećno ovde, pomislih. Mogla sam da zamislim Rozikako s ljubavlju preobražava neku zapuštenu staru kuću, kao što je učinila iu Londonu, gde je, međutim, bila frustrirana veličinom kuće. Teškommukom ju je restaurirala od poda do krova, i onda je očajnički tražila neštodrugo na čemu bi mogla da radi. Bio joj je potreban projekat poput ovog.

– I uvek bi mogla da otvoriš pansion – predložila sam. – Čisto započetak.

– Mogla bih, i palo nam je na pamet, ali ne želim da menjam posteljinudrugim ljudima, hvala lepo. Ne, ovo će upaliti, videćeš.

– I izvući ćemo decu iz te takmičarske sredine – dodade Den. – Nećemomorati da brinemo o tome treba li da nauče da sviraju još jedan instrument,ili im plaćamo privatne časove matematike da bi se upisali u još jednuškolu koju ne možemo sebi da priuštimo, prosto ćemo ih pustiti da plivaju isurfuju...

– Bogovski – složih se. Ispratila sam njihov pogled koji je počivao nahorizontu. Bila sam prilično sigurna da će deca i dalje želeti časove baleta ijahanja i da će njih dvoje morati samo duže da voze da bi ih vodili tamo, aznala sam i da će ih čekati teška vremena; neće im biti lako s finansijskestrane. Ali sada su bili u toj divnoj, euforičnoj fazi kovanja planova, i nisamhtela da im kvarim snove. I ja sam znala da je ljubav jača od svega.Verovala sam u to. Ispustila sam težak uzdah čežnje.

– A ti? – upita Rozi, tiho.– Hmm...?Zagledala sam se u zaliv, zamišljajući Rozi u bašti kraj kućice na plaži,

kako bere ruže pored vrata, čeka Dena da se vrati kući iz Vejdbridža,postavlja sto za večeru u malom kaldrmisanom dvorištu...

– Ani, Kler nam je rekla. Za Dejvida.– Oh.Vratila sam se na zemlju trgnuvši se. Iz zemlje kockastih stolnjaka

prostrtih u jabučnjaku i buketima cveća u teglama od slatkog, do bolnicegde bolničko osoblje gura cevčice niz njegovo grlo i uključuje pumpu zaisisavanje. Tako dakle. Mama je ipak rekla Kler. Možda i bolje što jeste.

– Ani, tako mi je žao. – Rozi mi spusti ruku na mišicu. – Je li on dobro?– Dobro je – odgovorih kratko. – Oseća se malo glupo, mislim. Malo

314

posramljeno, i jedva čeka da izađe iz te bolnice, ali dobro je.– A vas dvoje...?Ispustila sam još jedan težak uzdah. Izgleda da sam imala previše takvih

u rezervi ovih dana. – Veoma... ljubazno me je otpustio, kako se, verujem,kaže u Sitiju, Dene.

Nasmešio se gledajući u pesak.– Veoma nesebično i veoma velikodušno, u pravom dejvidovskom

maniru.– Ah. Nadala sam se da hoće – reče Rozi.– Nisi iznenađena? – Okrenuh se k njoj, začuđena. – Tebi je Dejvid bio

veoma drag.– Još uvek jeste. Mnogo mi se sviđa, ali nije trebalo da se ja udam za

njega, već ti. I nije bio... pravi za tebe, Ani. Ne mogu da kažem da sampreviše neprijatno iznenađena, ne. A ni Kler neće biti.

Bila sam šokirana u sebi. Kako sam malo znala. Moja najboljaprijateljica i moja sestra bile su u dosluhu. Da li su diskutovale o tome,pitam se? O tome kako mi verenik ne odgovara? Ili možda ja njemu?

– Bile smo zabrinute zbog tvog manjka entuzijazma – reče nežno. –Manjka... ne znam, ludila oko venčanja, joie de vivre, uzbuđenja. Bože,jedva da si progovorila koju reč o tome šta ćeš da obučeš, zaboga, mislimda čak i ne znam. Nisi se potrudila ni oko cveća, nisi rezervisala restoran,sve si prepustila Dejvidu. A on nije glup. Primetio bi tako nešto. Nisi bašprelistavala magazin za buduće mlade premišljajući se koji tijaru da uzmeš.Znam da ti je drugi put, ali svejedno.

– A ja ne znam mnogo ustreptalih mlada – ubaci se Den tiho – koje bisrećno provele čitavo leto bez svog verenika u samonametnutoj izolaciji.Osim ako, naravno, nisu Induskinje i žive u Nepalu gde strogo drže doverskih običaja, i kad smo kod toga, ako je to slučaj i ako si promenilaveroispovest, ja ću te rado okupati u magarećem mleku i iskoristitinekoliko bračnih prava rezervisanih za muža najbolje prijateljice. Siguransam da je taj običaj još na snazi.

Obesila sam glavu. – Trebalo je da dolazi vikendima – rekoh, braneći se.– Vikendima – naruga se Rozi. – Bože, da si luda za nekim, vozila bi

preko cele zemlje da ga vidiš. Ne bi želela da provedeš ni trenutak bez

315

njega. Vratila bi se iz istih stopa da ga vidiš, otprilike kao što si danasuradila – dodade lukavo. – Koliko kilometara si prešla u jednom danu,Ani? Odmeravala me je pronicljivo. – Čemu toliko žurba?

Pocrvenela sam.– A nisam ni upoznala tog tipa. Kler me je tu sigurno pretekla. Kaže da je

pravi macan.Ostala sam bez daha. – Hoćeš da kažeš da ste obe sumnjale?– O, sumnjale smo, nego šta. Šta, sve te večere u tišini i odlasci na

pecanje, i tvoje nepojavljivanje? Mislim da te nisam videla više od dvaputa otkako smo došli ovamo.

– Nisam znala da je toliko očigledno – promrmljala sam.– Samo upućenima. Den nije ukapirao, ali opet, on je samo trgovac

ribom. Ja sam, s druge strane, žena trgovca ribom.Nasmešila sam se. – Smrdeće stalno, to ti je jasno?Den šeretski mrdnu obrvama. – Nekim ženama je to veoma privlačno.– I prestani da menjaš temu – ubaci se Rozi. – Oh, gledaj, evo je Kler,

ona će ti reći.Okrenula sam se dok su Kler i Majkl, išli plažom ka nama, držeći se za

ruke kao mladi zaljubljeni par. Kler je odjednom zabacila svoju crnokosuglavu i glasno se nasmejala nečemu što je on rekao. Odavno je nisam videlada to čini. Godinama. Bože, svi ovi srećno zaljubljeni parovi – iznenadasam poželela da se izgubim odatle. Uhvatila me muka. Želela sam da odemi potražim svoju polovinu. Osetila sam kako mi srce lupa.

– Gde je Flora? – doviknula sam, kada je prišla dovoljno blizu da mečuje.

– Oh, vratila sam je u Teplou haus ! – Ukopala se u mestu. Onda brzopošla k meni. – Izvini, mislila sam da si se zaputila tamo. Nazvala sammamu i ona mi je rekla da si krenula nazad, i znaš kakva je Flora, nije htelada prenoći ovde.

– Oh! Stvarno? – Ustala sam uznemireno.– Rekla je da će radije da se vrati i sačeka te tamo. Ostavila sam je s

Metom i Todom. Nadam se da je to u redu?– Da, u redu je. Ali bolje da krenem, ako je ona malo nervozna. –

Okrenula sam se da pođem.

316

– Ani – Kler me zaustavila, spustivši mi ruke na ramena. Gledala me je uoči. – Tako mi je žao. Mama mi je rekla za Dejvida.

Oborila sam pogled ka pesku. Klimnula glavom. – Da. Pa, biće dobro.– I... ispričala mi je i sve ostalo. Za venčanje.Podigla sam pogled. – Rekla ti je da je otkazano?Klimnula je glavom. – Mislila je da će biti lakše ako mi ona kaže.Progutala sam knedlu. – I sudeći po Rozinoj reakciji, to ni za koga ne

predstavlja veliko iznenađenje.Slegnula je ramenima. – Svi smo bili... pa, zabrinuti. Po pitanju određenih

stvari. Mahnitih pokušaja da napravite bebu, na primer.– Znam – rekoh tiho, ponovo obarajući pogled. Uzdahnula sam.

Posmatrala sam kako jedna sićušna kraba sitno grabi preko mog stopala.Podigla sam pogled. – Kako bilo. Drago mi je što vas ponovo vidimzajedno. – Iskezila sam se u Majklovom pravcu. On mi je uzvratioosmehom i zagrlio Kler oko ramena.

– Kao što sam ti rekao preko telefona, Ani, najbolja stvar koja nam seikad desila. Ali sada iz drugih razloga.

– To me je dozvalo pameti, to hoće da kaže – reče Kler kiselo.– Slažem se s tim – rekoh, mašući im svima iza leđa dok sam odmicala

plažom, ka kolima.Bila sam svesna da me svi posmatraju kako odlazim i da će sada

verovatno sesti da pričaju o meni. Zbiće se u gomilu na pesku i diskutovatio meni zabrinutim glasovima; pitati se da li znam šta ću sad da radim, činimli pravu stvar, skačem li iz tiganja u vatru?

– Mislim, sve je to u redu – mogla sam da čujem svoju sestru kakogovori – ali ona poznaje tog tipa tek nekih nedelju dana i možda dobroizgleda, ali ko je on uopšte? To je klasično traženje utehe u nekom drugom,zar ne?

I Rozi će me brzo podržati, govoreći da ja sebe poznajem bolje nego štoKler misli, Majkl će se složiti, i razgovor će se nastaviti u tom stilu.Zadovoljno će prežvakavali tu temu nekih sat vremena uz zalazak sunca,oba para u ružičastom, optimističnom raspoloženju: Den i Rozi uzbuđenizbog izgleda za novi život koji ih čeka, a Kler i Majkl uživajući unovopronađenoj zajedničkoj sreći. I premda se sigurno ne bi naslađivali

317

činjenicom da ja baš i nisam dostigla njihovo stanje nirvane, biće im jasno,bez obzira na sve, da je njihova sreća uvećana neizvesnošću moje.

I očajnički sam želela da pobegnem od njih. Žudela sam da vidim Meta.Da doživim svoj veseli susret s voljenom osobom. Da doživim sopstvenoromantično iskustvo iz bajke. Požurila sam do kola, ali slučaj je hteo da setog dana, odmah po polasku, zaglavim iza najsporijeg traktora u VestKauntiju. Dok sam milela iza njega uskim vijugavim seoskim putevima,okružena cvećem koje se uzdizalo s obe strane puta, kao da mi se ruga, ikrasuljcima koji su klimali svojim glavicama kao da me zadirkuju,frustrirano sam lupala pesnicom po volanu.

– Oh, hajde. Mrdaj!Ali vreme za tog farmera nije imalo nikakav značaj, i svaki put kada sam

pokušala da ga preteknem, kola bi pojurila k meni iz suprotnog pravca. Nakraju sam odustala i zavalila se u sedište, idući ponekad trideset na sat,trudeći se da budem strpljiva.

Nemajući šta drugo da radim, otvorila sam poštu iz Londona. Sakupilasam je svu sa suvozačkog sedišta i naslagala u krilu. Bili su to računi,uglavnom, i dosta besplatnih magazina, ali i jedan debeo koverat kremasteboje na kojem je stajao pečat po kojem sam poznala da pismo potiče odmog izdavača. Mog izdavača. Moje srce je blesavo poskočilo nadposesivnom prirodom te rečenice i upotrebom prisvojne zamenice. Otvorilasam ga i naslonila na volan dok sam vozila.

Draga gospođo O’ Haran,

Nedavno smo došli do saznanja da je jedan privremeni član osobljanaručivao rukopise a da za to nije bio ovlašćen. Sebastijan Kuper,sestrić našeg predsednika, Entonija Kupera, odrađivao je kod naspraksu u pauzi školovanja. Njegov zadatak bio je da čita odbijenerukopise i prosledi bilo šta što bi nas moglo interesovati nekom odiskusnijih članova osoblja. Nažalost, čini se da je preuzeo na sebe dalično piše autorima koje bismo potencijalno angažovali, ohrabrujući ihponudama o mogućem avansu. Takođe smo bili duboko posramljenikada smo saznali da su svi potencijalni autori – u pitanju su sve žene– bili ohrabrivani da pišu što je bestidnije moguće. Jasno nam je da

318

ste vi jedna od njih, i molimo vas da primite naše najdublje inajiskrenije izvinjenje. Jedan iskusniji urednik je u međuvremenupročitao vaš sinopsis, i bojim se da nećemo biti u mogućnosti daobjavimo vaš rukopis. Gospodin Kuper je napustio našu službu inastaviće svoje obrazovanje na univerzitetu Svonsi. Još jednom vamse najiskrenije izvinjavamo.

S poštovanjem,Ema Tarant (glavni urednik za beletristiku)

Zurila sam u papir. Pročitala ponovo. Onda zinula. Prokletstvo.

Prokletstvo! Bože, mali seronja je bio prokleti školarac! Tek što je završiosrednju i uzbuđuje se tako što podstiče frustrirane domaćice da pišu osvojim seksualnim fantazijama. Umalo se nisam zakucala u traktor kolikosam pobesnela. Kako se samo usuđuje? Krv mi je ključala dok samzamišljala nekog nezrelog, bubuljičavog, kilavog klinca iza gomile rukopisau prašnjavoj, zaboravljenoj kancelariji na vrhu sedišta izdavačke kuće, kakomu se naočari magle dok se vruće scene seksa odvijaju pred njegovimočima, otvorenih usta, obešenog jezika – i ko zna čega još ne ispod stola –dok se pohotno naslađuje njima. I našao je da zeza žene poput mene,pomislih trgnuvši se. Žene koje očajnički žele da im knjiga bude objavljena,koje će uraditi bilo šta da ugledaju svoje delo odštampano. E pa, videćemomi za to uskoro, ključala sam, crvena od ozlojeđenosti i srama. Ima da...ima da ih tužim, to ću da uradim. Ovo neću da otrpim, a ne, bogami!

Dodala sam gas i projurila, uznemirujuće nepromišljeno, pored traktora.Promašila sam nadolazeća kola za nekoliko centimetara i, kako su prozujalapored mene besno trubeći, pocrvenela sam do ušiju. Sav taj rad, pomislihbesno. Nizašta! Ali činjenica da sam za dlaku izbegla sudar malo me jeotreznila. Grickala sam nokat.

Možda je tako i najbolje, rezonovala sam ogorčeno. Mislim, da li samuopšte bila zadovoljna svojim radom u poslednje vreme? Da li je tekao kaopo loju? O, jeste tekao, kao gnoj iz rane, ali možda su sve to zaista bilisamo izlivi seksualnih frustracija jedne žene verene za pogrešnog čoveka, ane nešto što bih s ponosom mogla da vidim objavljeno. A kamoli da to vidineko drugi. Flora, na primer. Ili mama. Mama! Od te užasne pomisli ruke

319

Ne, odlučila sam brzo. Ne, ovo je u stvari blagoslov. Hvala bogu za EmuTarant. Hvala bogu što je sve sasekla u korenu pre nego što je bog te pitašta pokuljalo iz mog gizdavog pera. Bože, Sebastijan bi na kraju moždazavršio u krevetu utroje, sa sve kozom, kao što je bio predložio u svomposlednjem imejlu. – Samo napred, Ani! – hrabrio bi me. – Životinje sutrenutno pravi hit. Možda da ubaciš i neku svinju? – Ooooh... stegla samvolan krvnički.

Ipak sam se osećala tužno dok sam skretala na uski put koji je vodio kaTeplou hausu . Tužno što je moj potajni san da postanem romanopisac bioosuđen na propast. Bilo je tu prave ambicije; egzekucija jedne lične željekoja se ticala mene i nikog drugog. Odluka da pomolim glavu iznadgrudobrana, pa ili da ostanem bez nje, ako se ne ovenčam slavom, ili dabarem dobijem neki podstrek. Ali možda bi trebalo da pokušam ponovo?Da pišem ne izmišljene ljubavne priče, već o nečemu što stvarno raspaljujemoju maštu. O nečemu što dolazi iz srca. O nečemu o čemu zaista želim dapišem.

Uzdahnuh dok sam se zaustavljala na prilazu i lagano zaškripah pošljunku. Bila sam iznenađena što je jedan prastari volvo već bio parkiran uzkuću, pa sam smotala i parkirala pored njega. Namrštila sam se. Onda mi jesinulo. Naravno, bio je četvrtak, i Todova tetka je došla da ga pokupi. Luiz.Nije ni čudo što je Flora želela da dođe ovamo pre nego što on ode, da sepozdravi.

Kad sam izašla i prošla pored kola, primetila sam gomilu dečjih kopačkina zadnjem sedištu. Todova braća, bez sumnje. Zelena ulazna vrata ispodmalog drvenog trema bila su širom odškrinuta na suncu, dok su nobelijeklimale glavicama iz visećih saksija koje su se ljuljuškale na povetarcu.Sagla sam se i prošla ispod plavih latica iznenada osetivši nalet olakšanjakad sam ušla na vrata. Ništa nije bilo važno. Zaista nije. Ni Dejvid, niknjiga. Vratila sam se, znate. Vratila sam se tamo gde pripadam, u ovu

320

mi sleteše s volana i kola jurnuše ka jarku. Brzo sam smotala nazad na put.I koliko bih postala eksplicitna u pisanju, zapitala sam se s nelagodom, uztaj podsticaj? Kakvu bih erotsku tapiseriju izatkala? Do koje mere bi likovipostali izopačeni, koliko njih bih uspela da natrpam na gomilu – doslovnorečeno. ώώώ.вόşήάùήίţέȡ.ήέţ

divnu kuću, gde čak ni bubuljičavi sedamnaestogodišnjak koji onaniše namoje pisanje nije mogao da mi pokvari sreću zbog povratka. Ovde samželela da budem, i osećaj je bio lep.

– Flora? – doviknula sam kad sam ušla u tamni hodnik popločankornvolskim škriljcem, koji je bio hladan pod stopalima. Mirisalo je kao ucrkvi, na neki način, na vosak za poliranje i cveće. – Mete? Vratila sam se.

Srce mi je smešno poskočilo kad sam to izgovorila. Kao da sam sevratila kući, i da on pripada tu.

Dok su mi se oči privikavale na tamu dnevne sobe s drvenimnameštajem, videla sam nečiju siluetu pogurenu nad novinama ispredisturenog prozora. Lepa crnokosa devojka živahnih smeđih očiju pogledalaje u mene. Nasmešila se. – Zdravo.

– Oh, zdravo. – Nasmešila sam se i bacila tašnu na stolicu. – Ti mora dasi Luiz.

Ona polako ustade, osmeh joj donekle splasnu. Oblizala je usne.– Uh, ne – reče oklevajući. – Zapravo, ne. Ja sam Medelejn. Medelejn

Maloun.

321

Z26.

urila sam u nju. Za trenutak sam ostala bez teksta. Onda sam sepovratila. – Oh! Mislite... – zaćutah, zapanjena. – Metova žena?

Kako sam to izgovorila, užasnuto sam shvatila šta to znači. Bože. Tod.– Bivša žena, zapravo, ali da.Usta mi se osušiše. Brzo sam prišla prozoru na suprotnoj strani sobe pod

izgovorom da hoću da ga otvorim, da dam sebi vremena. Širom sam garaskrilila i uhvatila se za sims, uzlupanog srca. Osetila sam morski vetarkako me šiba po licu. Metova žena. I gde je kog đavola Met? Tod?Okrenula sam se k njoj.

– Mislila sam... da živite daleko – rekoh, uspevši da procedim nervozanosmeh. – U Kembridžu.

– Živim, i upravo sam se dovezla odatle. Smem li da pitam ko ste vi? –upita pomalo nestrpljivo.

– Oh, ja sam Ani. Ani O’Haran.– Pa, drago mi je, Ani O’Haran, ali to mi ništa ne govori. – Fiksirala me

je pogledom. – Kako se vi tačno uklapate u sve? Vidite, nije mi bašnajjasnije šta se ovde dešava. Možete li da me prosvetlite? Tražim svogsina.

Uzvratila sam njen pogled. Oči su joj bile veoma neobične: boje ćilibara,koncentrisane, fokusirane. Uopšte nije bila onakva kakvom sam jezamišljala. Nimalo. Veoma lepa, ali nekako sitna, nežna; s kestenjastimuvojcima i bledim, srcastim licem, ne nalickana, plava i elegantna. Na sebije imala poveliku kariranu flanelsku košulju koja je visila preko farmerki ipatika.

– I moram vam reći, malo sam poludela od brige. – Nasmeja se nervozno.Prođe rukom kroz kosu. – Pitam se da li se... ne znam... udavio u okeanu,ili odlutao nekuda.

Oblizala sam usne. – Bojim se da sam tek stigla iz Londona. Ne znamgde je.

– Ali jeste ovde? Mislim... živi ovde?Duboko sam udahnula. Prišla sam prepunoj polici s knjigama i zagledala

322

se u prašnjave naslove. Prešla sam prstom preko jednog. Oh, dragi bože.Gde si, Mete?

– Gospođo O’Haran, imate li vi dece? – Glas joj je zvučao nekakodaleko.

– Da. Da, imam – priznadoh ne skidajući pogled s knjiga.– Onda ćete možda znati kako sam se osećala kada sam jutros nazvala

Todovu rodbinu u Bodminu da se čujem s Todom, i saznala od kućnepomoćnice da kod njih nema nikoga pod tim imenom. Nema nikakvogToda. Oh, ali čekajte, reče mi ta žena, prošle nedelje je bio jedan dečak.Rođak, mislila je, Amerikanac, samo na jednu noć. Otišao je sledećeg dana.I ne, gospoja, od tada se nije vraćao.

Progutala sam knedlu, piljeći u svoja stopala, slušajući njen glas kakonastavlja da priča iza mojih leđa.

– „Luiz?“, upitala sam u panici, dok je strah rastao u meni poput plimnogtalasa. Gde je Luiz? Oh, otišla je u posetu kod prijatelja u Eksiter sdečacima, reče mi, a njen muž Tom je na poslu. Kada sam upitala ko jedošao po tog dečaka, američkog dečaka, rekla je da je to bio neki čovek.Visok čovek, sa sličnim naglaskom, za koga je pretpostavila da mu je otac.Pa, pravo da vam kažem, Ani O’Haran, krv mi se sledila.

Naglo sam se okrenula. – Zašto? Zašto je to tako strašno? Da otac želi dabude sa svojim sinom? Da ga pokupi za raspust?

– Možete se kladiti u sopstveni život da jeste. – Isturila je bradu trudećise da kontroliše emocije, ali mogla sam da joj poznam po glasu da jeuznemirena. Izvadila je zgužvano paklo cigareta iz džepa farmerki, zapalilajednu drhtavim prstima i brzo pustila dim.

– I tako. Pođem ja dole, vozeći sto pedeset na sat autoputem, pravećiusput svaki mogući prekršaj, i stignem u kuću u Bodminu malo posle četiri,izludela od brige. Kuća je izgledala prazno. Nije bilo kola na prilazu, pasam pretpostavila da se Tom i Luiz još nisu vratili, ali srećom, kućnapomoćnica je bila tu. Ugledala sam njeno lice na prozoru dok samzaustavljala auto, i kada se sakrila iza zavese, pretpostavila sam da jeshvatila da je načinila grešku. Samo malo je odškrinula vrata kada sampozvonila, i nije htela da me pusti unutra. Mada je morala jer sam jegurnula prilično grubo. Moglo bi se reći da sam do tog trenutka već bila van

323

sebe.Povuče žestoko još jedan dim. Prišla je prozoru, s jednom rukom čvrsto

stegnutom preko stomaka, leđima okrenuta meni.– Onda sam počela da tumaram okolo pokušavajući da nađem Toda.

Ludo, zaista, jer ona mi je već bila rekla da nije tu, ali i pored toga sam išlaod sobe do sobe, urlajući kao manijak, trčeći gore do soba, otvarajući vratai ormare, ali naravno: od njega nije bilo ni traga. Ni odeće, ni knjiga, ničega,pa ipak, ja sam ga dovela u tu istu kuću pre jedva nedelju dana. Popila kafus Luiz u bašti, divila se kući, videla sobu u kojoj je Tod trebalo da spava sasvojim rođacima.

Nastavila sam da zurim u svoje cipele. Krajičkom oka sam videla kakose okreće od prozora i pažljivo me posmatra, čekajući moju reakciju.Nakrivila je glavu da mi bolje osmotri lice.

– Užasno, zar ne? – reče tiho, uhvativši mi pogled. – Kad čovek malorazmisli? Sagledajte to iz pravog ugla, Ani. Zamislite kako biste se viosećali da ste poverili nekome svoje dete na čuvanje, a taj neko vas izda?Nelojalno je, zar ne? Užasno.

Podigla sam glavu, ali nisam odgovorila.– I tako sam se, na kraju – nastavi ona – vratila u kuhinju i stala da

prekopavam po Luizinom stolu. Kućna pomoćnica je kršila ruke dok sampreturala po njenim papirima, kukajući kao hor iz neke grčke tragedije, alinisam obraćala pažnju. Bila sam... kao zaposednuta. Detaljno sam prelistalaLuizin dnevnik, njen adresar, bilo šta, samo da nađem neki trag o tome gdebi on mogao da bude. I znate li šta sam pronašla u adresaru pod „MetMaloun“?

Podigla sam pogled.– Pa, naravno da znate. Pronašla sam njegovu adresu u Bostonu, naravno,

a ispod nje, dopisano hemijskom: „Teplou haus“ i ovaj broj telefona. Isprvanisam mogla da se setim gde bi kog đavola Teplou haus mogao da bude ali,znate, mozgala sam, i setila se... setila se da smo pre oko dve godine, kadasmo Met i ja još bili zajedno i odseli kod Luiz i Toma tokom boravka ovde,u Engleskoj, upoznali jednu staru ekscentričnu gospođu. Po svemu sudeći,imala je neobičnu staru kuću kraj rukavca, što se Metu veoma dopalo, ipoželeo je da je iznajmi. Ali onda sam pomislila: ne. Ne, to ne može biti

324

istina. Met je u Americi. Nije moguće da je ovde. On ne bi bio takodvoličan. Ne bi mogao da bude. Onda sam uzela telefon i okrenulaUniverzitetsku bolnicu u Bostonu. Pričala sam s njegovom sekretaricom –nekom novom, koja me ne poznaje po glasu – koja me je uverila da, da,Met je definitivno na odmoru. U Evropi sigurno, a moguće i u Engleskoj.Pa, ne biste verovali kako mi je srce tuklo dok sam spuštala slušalicu.Isprva nisam verovala u to, nisam verovala da bi bio sposoban za takonešto, ali onda sam pomislila: Isuse, Medelejn Maloun, bolje bi ti bilo dapoveruješ. I bolje bi ti bilo da iz ovih stopa kreneš do te neobične starekuće.

Zabacila je glavu i drhtavo ispustila plavi dim ka plafonu.– I tako, sva unezverena, vratim se do kola, i dovezem se čak dovde.

Nisam imala nikakvu adresu, pazite, samo naziv sela i kuće, ali nemamnogo kuća koje stoje na kraju rukavca, i naravno, pošto sam se raspitalakod nekoliko meštana, našla sam je. Praznu. Napuštenu. Ali to je u redu, jersam, trčeći frenetično po kući, pronašla jednu sobu, na samom vrhu, koja jeočigledno Todova, sa svim njegovim stvarima u njoj. I znate šta? Sela samna krevet i privila njegovu trenerku na grudi i počela da plačem koliko sambila prokleto zahvalna.

Duboko sam udahnula. Zatim izdahnula stresavši se. Osećala sam da meposmatra dok je otresito uvlačila novi dim.

– I onda, dok sam tumarala po ovoj bizarnoj staroj kući, sve je postajaločudnije i čudnije. Met očigledno živi ovde. To sam shvatila jer sam u sobina spratu pronašla njegove stvari. A tu je i neka žena. Ne s njim, unjegovom krevetu, već sprat niže. I još jedno dete, devojčica.

– To mogu da objasnim – rekoh brzo. – Met je iznajmio ovu kuću, alidošlo je do nesporazuma jer sam i ja...

– Oh, molim vas – podiže ruke – poštedite me. Već dugo me neinteresuje s kim Met boravi pod istim krovom. – Oštro je otresla pepeo upepeljaru.

– Onda sam pronašla tu poruku, prikačenu na vrata od frižidera u kuhinji,koja je tako prokleto ljupka i, pretpostavljam, upućena vama. Posegla jerukom u zadnji džep farmerki i predala mi parče papira.

Pročitala sam poruku: Otišao sam na pecanje. Mali kamper i Petka su

325

takođe sa mnom. Voleo bih da si ovde. Met . Srce mi je blesavo poskočilo.Nisam mogla da se suzdržim. Podigla sam pogled. Čkiljila je sumnjičavo umene dok je ispuštala dugačak dim.

– Dirljivo, zar ne? I vi ste očito dirnuti, iako mislim da treba da znate skim imate posla.

– Ono što ja... – počeh. – Vidite, ne znam šta pokušavate da kažete oMetu, ali...

– I tako – nastavi ona, presekavši me grubo u pola rečenice – onda samotišla u radni kabinet. Mislim, mogla sam mirno da sedim i čekam jer mi jepostalo jasno da su me Luiz i Met prevarili i da sam ispala budala, alibarem je Tod ovde i to je jedino bilo važno. Ali znate, nešto me je teralo danastavim da tražim. Imala sam neki utisak, neki predosećaj da ću otkriti jošnešto. I koliko sam samo bila u pravu. Jer sam u njegovom kabinetu – znamda je njegov jer je u takvom haosu – pretražila fioke i pronašla ovo.

Gurnula je ruku u tašnu i izvukla koverat. Pruži mi ga.– Otvori.I jesam. Polako. Zurila sam u dva parčeta papira u svojim rukama.– Dve karte do aerodroma Džon Kenedi s Hitroa, sutra po podne – reče

pažljivo. – U jednom pravcu.Progutala sam knedlu.– E sad. – Šta misliš, za koga su? – stade da oteže tihim glasom, glave

nakrivljene na jednu stranu. – Za tebe i Meta? – Uzela mi ih je iz ruke. –Ne. Mislim da ne. Mislim da ti nećeš nikuda s njim, dušo.

Oblizala sam usne. Već sam pročitala šta je pisalo na kartama. GospodinM. Maloun i gospodin T. Maloun. Sela sam polako na ivicu kauča.

– Met i Tod – rekoh tiho.– Tačno. Met i Tod. Dakle, ovo što imamo ovde nije samo mali odmor s

taticom, za šta bi svako ko ne zna celu priču o Metovom zlostavljanjumogao da kaže da je pošteno jer on nije video svoje dete više od godinudana, već namerna, smišljena zavera da kidnapuje mog sina meni isprednosa i odvede ga iz zemlje nazad u Ameriku, za šta sumnjam da je Toduopšte znao.

Zurila sam u nju. Lice joj je bilo belo, kao u duha.– Zlostavljanje? – prošaputala sam. – Kako to misliš? Met ne bi... on ne

326

bi...– Ne bi uradio ovo? – Brzo je otkopčala košulju i otkrila ožiljak, modar i

crven, s tragovima šavova koji su još bili ispupčeni i naborani, i koji su seprotezali u pravoj liniji od dna grla do jedne dojke. Zinula sam, užasnuta.

– Lepo je, zar ne?– Da, ali ispričao mi je o tome – rekoh brzo, skrećući pogled. – Kako se

stakleni sto slomio i komadi poleteli ka...– I ti si mu poverovala? – Zatresla je otkopčanom košuljom i moj pogled

se vratio na nju kao namagnetisan. – Pogledaj ovo, Ani. To nije ogrebotinaod krhotine. Dobro pogledaj.

– Naravno da sam mu poverovala – procedila sam na kraju. – Naravnoda jesam, ja...

– Iako porota na sudu, dva policajca, sudija i socijalni radnik nisu?Susrela sam njen prodoran pogled. Oči su joj bile čudne. Gotovo žute.

Kao mačje.– Da – prošaputala sam. – Poverovala sam mu.Zakopčala je košulju. – Tim si veća budala. Sudija ga je nazvao opasnim

čovekom. Opasnim po decu. Opasnim po sopstveno dete. Rekao je da muoduzima Toda za njegovo dobro. – Prišla mi je korak bliže, i lice joj je sadabilo na svega nekoliko centimetara od mog. – Reci mi, Ani, koliko očeva uovoj zemlji ima zabranu pristupa sopstvenoj deci? Bez ikakvih prava naviđanje? To je dosta neobično, zar ne? Čak ni uz pratnju? Ni vikendima?

Njene oči su me prodorno gledale, kao žeženo zlato. Osetila sam kako mise usta suše.

– Nije mu dobro, Ani. On ima ozbiljnih problema. I sada je tamo negde, smojim sinom, i planira da pobegne iz zemlje. A u ovom trenutku je i tvojaćerka – za koju verujem da je Petka – s njim.

Brzo sam ustala. Namerno je to tako predstavila da bi me uplašila.Smešno. Ali svejedno, strepnja stade da se skuplja u mojim grudima, zrnopo zrno. Gde su oni? Koji su čamac uzeli, pitam se? Onaj mali plavi,Pandoru, ili – ili neki veći? Svakakve besmislice vrzmale su mi se po glavikao u kaleidoskopu, kako su se otisnuli na more, niz rukavac i dalje, kaIrskoj možda: lude, iracionalne misle od kojih mi se vrtelo u glavi, ali takavje uticaj na mene imala ova čudna, prelepa žena s očima boje ćilibara.

327

Navodila me da pomislim da je Met sposoban za bilo šta. Morala sam dapobegnem od nje. Ustala sam, spotičući se u žurbi, gotovo pomislivši da ćeme možda povući nazad, i brzo krenula ka kuhinji, ka zadnjim vratima.Širom sam ih otvorila i pojurila preko terase pa kroz baštu, ka rukavcu, dokmi je srce tuklo negde visoko, gotovo u grlu.

Kada sam stigla do kraja livade, krenula sam da se spuštam pravo krozšumu, ignorišući stazu, gledajući da što više prekratim put. Rukama samzaklanjala lice od granja, ali od pometenosti gotovo da nisam videla šiblje itrnje. Da li je moguće? Puna sudnica ljudi, porota, i taj užasni ožiljak.Nisam imala pojma da je takav, tako ogroman, ružan, a ipak – oh!

Izletela sam iz žbunja i na glavnoj stazi naletela pravo na Meta, čija jevisoka figura primila punu silinu udara.

– Hej, polako! – nasmejao se, hvatajući me za mišicu.– Ne! – grubo sam se otrgla. Pogledi nam se susretoše u tom užasnom

trenutku. Njegov unezveren, moj uplašen.– Flora! – viknuh zadihano, frenetično se osvrćući okolo. – Gde je Flora?

Ja...– Ovde sam – reče ona, pomaljajući se iza te iste okuke, noseći kofu s

vodom u kojoj se praćakala riba, u farmerkama zavrnutih nogavica,bosonoga, s Todom pored sebe.

– Oh, draga!– Šta ti je, mama? – I ona je izgledala unezvereno.– Mete, izvini, ja...Okrenula sam se, ali šteta je već bila naneta. Videla sam to na njegovom

licu. Videla sam i kako mu se lice ukočilo kad je pogledao preko mogramena. Ugledao je Medelejn, kako stoji na vrhu bašte, visoko nastepenicama na terasi, sa smeđim uvojcima koji su vijorili na povetarcu.Oči mu poprimiše tvrd izraz.

– Tode – reče tiho, ne skidajući pogled s nje. – Tode, slušaj. – Uhvatio jesina za ruku, ali Tod ju je već video.

– Oh, sranje – procedio je, uzmičući.Met se brzo okrenu k njemu. – Tode, možeš ti to.– Ne mogu! – zinu, otimajući se.– Naravno da možeš. – Met brzo ispruži drugu ruku i uhvati Toda za

328

rame i s lakoćom privuče dečaka k sebi. – I znaš šta? – reče, čvrsto držećisina, sagnuvši se blizu njega, ali još uvek gledajući u Medelejn. – Trebaloje da uradimo ovo još odavno. Ovo nije pravi način, Tode. Da se šunjamo ikrijemo ovako. Moramo da se suočimo s njom, u redu?

– Nateraće me da se vratim – šmrcao je.Nikada ga nisam videla tako malog, tako uplašenog.– Ne ako možeš da joj se suprotstaviš. Hajde. Vreme je.– Ne mogu, tata, znaš da ne mogu.Flora i ja smo zapanjeno posmatrale kako ovaj inače veseli, iako stidljivi

dečak drhti pred našim očima. Iz daljine smo posmatrale kako se otac i sinuspinju stazom, s Metovom rukom preko Todovog ramena, zatim livadomka njoj. Kada su se približili, Medelejn iznenada polete niza stepenice sterase, potrča kroz baštu i podiže Toda u naručje. Podigla ga je sa zemljena sekund kao da je malo dete. Videla sam joj suze u očima.

– Oh, bebo. Bebo moja!Tod kao da je omlitaveo u njenim rukama. Onda ga je pustila i odmakla

se, s rukom na njegovom ramenu, šarajući očima nervozno po njegovomlicu. – Jesi dobro, dušo? Nije te povredio?

Tod zavrte glavom.Ona ga nestrpljivo prodrma za ramena. – Siguran si?– Siguran – promrmlja.– U redu onda – izdahnula je s olakšanjem, grleći ga opet nakratko. –

Idemo. Spakovala sam ti sve stvari iz sobe, uzela ranac i sve ostalo i stavilau kola. Hajde da krenemo, a usput ćemo nazvati Voltera. Izludeo je odbrige. Nazvaćemo ga iz kola, i reći mu da si na sigurnom i da se vraćamokući.

Posmatrala sam u neverici kako Tod, ne osvrćući se da pogleda svogoca, ili mene i Floru, pušta da ga odvede kroz baštu, s majčinom rukom naramenu, uza stepenice na terasi i zatim ka kolima na prilazu. Okrenula samse ka Metu.

– Mete, nećeš valjda...Met ih je pratio ali nije pokušavao da ih zaustavi. Činilo se da je potpuno

pobledeo.– Tode... – pozva ga nežno. Njegov sin se nije osvrtao. – Medelejn,

329

molim te, sačekaj.– Zbog čega? – okrenu se naglo, režeći. Oči joj više nisu bile vlaže, već

sjajne i besne. Posegla je rukom u tašnu, izvukla avionske karte, i bacila ihbesno u vazduh. Odletele su na zemlju. – Da bi mi oteo sina? – glas jojbeše piskav. – Da bi ga odveo od mene? Šta si ti, neka životinja, Mete, kadsi hteo da ga odvedeš iz zemlje a ne kažeš mi? Od njegove majke, njegoveporodice. Šta si bio namerio?

– Kupio sam te karte pre više od mesec dana – reče Met pažljivo. – Jerme je Tod zamolio. Poslao mi imejl. Zamolio me da dođem ovde i odvedemga. Rekao je da ne može više to da podnese i da očajnički želi da se vratikući. Nije trebalo da ispadne ovako tajno, ali nismo znali kako drugačije.On nije više dete, Medelejn. Na jesen će napuniti trinaest, biće dovoljnostar da sam odluči, sa saglasnošću suda ili bez nje, s kim hoće da živi. A onželi da živi sa mnom.

– Kako se usuđuješ! – procedila je. Tresla se od besa i čvršće steglasinovljevo rame dok je on i dalje zurio u zemlju. – Kako se usuđuješ datako sramno lažeš u njegovom prisustvu, da mu stavljaš reči u usta, kadznaš da me obožava, da bi sve uradio za mene. Bože, Mete, i te kako samsvesna da si sposoban za emotivnu ucenu, i prilično sam sigurna da si gaubedio da ostane s tobom jer si se poslužio svakim srceparajućimargumentom koji postoji, ali da lažeš i kažeš da je to bila njegova zamisao –zaćuta i pogleda u pognutu glavu svog sina. Sklonila mu je plavu kosu sočiju. – Tode? Dušo, želiš da sada pođeš kući, zar ne? – Blago mu je steglarame. – Kući sa mamom?

Tišina. Čekali smo.– Tode?Klimnuo je glavom. – Naravno – prošaputa.– Nemoj to da mu radiš, Medelejn – reče Met tihim, opasnim glasom. –

Ne igraj na tu kartu. Došao je ovde sopstvenom voljom, jer je tako hteo.Ostaće sa mnom.

– Hoće đavola!– On ostaje ovde. – Met koraknu ka njoj.Ruka joj polete u tašnu i ona izvuče mobilni. – Priđeš li mi još jedan

korak, Mete, samo jedan korak, zvaću policiju. – Otvorila je preklopnik. –

330

Kunem ti se bogom da hoću.– Tata, molim te – cvileo je Tod. – Otići ću. Molim te, samo me pusti.Met pogleda u sinovljevo bledo lice. Medelejn trijumfalno isturi bradu.– Dobro, sine. – Met klimnu glavom. – Naravno. Razumem.– Ali on želi da ostane ovde! – uzviknu Flora iznenada, prodorno.

Iskoračila je iza mene i prišla za korak k njemu. – Znam da želi, pričali smoo tome mnogo puta i rekao mi je. Reci joj, Tode. Reci joj gde želiš dabudeš!

Zurila je u njega s nevericom, ali Todove oči bile su prazne.Bezizražajne. Gledao je pored nje, ka šumi, u nešto zamišljeno na poljimana drugoj strani rukavca. Onda, naglo i prilično odsutno, sagnuo se i počeomehanički da vezuje pertle na patikama, koje su bile mokre i klizave odvode u čamcu. Kada se ispravio, pažljivo je vratio naočare na vrh nosa.Zatim, bez reči, krenuo je da uzme knjigu sa stola za kojim je prethodnosedeo na terasi, jedan CD i diskmen.

– Spreman, dušo? – promrmlja njegova majka upitno.– Spreman – reče tupim glasom. Ne okrenuvši se da pogleda oca,

dopustio je da ga odvede niza stepenice na terasi, oko kuće, ka kolima.Medelejnina ruka još je počivala na njegovom ramenu i kada su stigli dokola, ona otvori vrata sa suvozačke strane i pomože mu da uđe, pokrivajućimu glavu rukom da se ne udari, kao što bi neko učinio starijoj osobi. Poštoje zatvorila vrata, brzo je otrčala s druge strane, ušla, i stavila pojas. Neosvrćući se, upalila je kola i odvezla se u oblaku prašine. Flora i ja smostajale i začuđeno posmatrale. Kad su nam se kola izgubila iz vida,okrenula sam se.

– Mete, ne razumem. Zašto...Ali on je otišao. U deliću sekunde ugledala sam njegovu izbledelu plavu

majicu kako zamiče iza ugla kuće. Požurila sam za njim ali kretao se brzo.Stigla sam taman na vreme da vidim kako se brzo udaljava kroz baštu kašumi, idući ka rukavcu.

I onda je nestao.

331

M27.

ama, ne razumem.Flora se okrenu k meni, razrogačenih očiju. – Šta se dešava? Zašto

je otišao s njom?– Ne znam. – Zurila sam kroz otvor u drveću gde je Met nestao. Onda

sam se okrenula k njoj.– Šta ti je rekao?– Tod?– Da, Tod!– Pa, da je se plaši. Da voli da manipuliše, da ga kontroliše.– Da je mrzi?Razmislila je pažljivo. – Ne – reče polako. – To ne.Klimnula sam glavom. – Sačekaj ovde – promrmljala sam. – Vratiću se.Pojurila sam, Metovim stopama, niz baštu, kroz šumu i do rukavca.

Međutim, hodao je brzo i uprkos tome što sam se bezglavo sjurila stazomkroz šumu, kada sam izbila u sumrak s druge strane, njega nigde nije bilo.Bila je plima i rukavac se pretvorio u prostranstvo sivog mokrog peska, sbrežuljcima na kojima su, propeti na jednu nogu, stajali galebovi ikormorani, s glavama ušuškanim pod krilima, čekajući noć. U daljini naušću plima je polako nadolazila, i dok sam se očajnički osvrtala okolo,čkiljeći u pomrčinu, u jednom užasnom trenutku sam pomislila da jenastavio da korača, pravo u mračnu vodu. Onda sam ga iznenada ugledalakako sedi na nekom stenju na najudaljenijoj tački rukavca, grleći rukamakolena. Pojurila sam k njemu, trčeći nespretno kroz lepljivi pesak,pentrajući se preko kamenja, okliznula sam se i pocepala espadrile o jednuizbočinu na steni, žureći da što pre stignem do njega. Gotovo da sam stigla– kada me je nešto nateralo da stanem u mestu. Primirila sam se, ljuljajućise nesigurno na klizavom stenju.

– Mete?Mora da me je čuo, ali nije se micao, glave odlučno okrenute ka moru.

Osetila sam kako mi se srce penje u grlo. Sumnjala sam u njega, vidite.Otrgla sam mu se u šumi. Taman sam htela da se vratim, kada je izgovorio

332

moje ime.– Ani. – Nežno.Okrenula sam se nazad, s olakšanjem. Pažljivo sam gazila po kamenju i

sela tiho pored njega, prateći njegov pogled do horizonta, osećajući da sebori s osećanjima i da ne želi da gledam u njega. Sunce je sada bilo zašloza pučinu i večernji vetar je počinjao da se diže, mreškajući tiho vodu urukavcu i more u koje se ulivao. Zelena brda na drugoj strani su bledela,poprimajući gvozdenosivu boju u sumraku, i činilo se kao da grle malucrkvu od kamena i skrivaju je u svojim prevojima. Topli letnji mirisi su se,međutim, još uvek osećali u vazduhu; nežni, kao dodir ruke. Posle nekogvremena, Met prekide tišinu.

– I tako. Gotovo je.Borila sam se da ga shvatim. – Ali... zašto, Mete? Ne razumem. Zašto je

otišao? Kada je savršeno očigledno, čak i najneupućenijem posmatraču, daželi da bude ovde, s tobom. Zašto ide kad ona pucne prstima?

– Nije tako jednostavno – reče polako. – Ti pretpostavljaš da on mrzisvoju majku. Što ga odvodi od mene, što ga primorava da živi u Engleskoj,ali nije tako. On je voli. Ona mu je majka. Jedina koju ima i, pored svihnjenih mana, ne želi da je povredi.

– Ali Flora kaže da je ona manipulator, da ga plaši. On joj je to rekao!– Ponekad i jeste tako. Ali on to trpi. Mora. A i ona je uplašena, znaš,

onim što je učinila. I Tod to zna. Žali je. Sažaljeva je. – Borio se daobjasni. – Ne možeš tek tako da odbaciš svoje roditelje, Ani, jer nisusavršeni, jer se ne slažu međusobno. I te kako ćeš da trpiš ono što ti jesudbina dodelila. To je pitanje odanosti.

– Da, slažem se, ali on ipak ima izbor. Ima tebe!Slegnuo je ramenima. – Kao što Flora ima Adama. I mada je ženskaroš i

neodgovoran, on je jedini otac kojeg ima, i ona ga voli.– Da, ali poenta je da ona ne bi izabrala da živi s njim!Okrenuo se i pogledao me. – Jesi li je pitala?Oklevala sam. – Pa... nisam. Ali ja sam...– Njena majka. Baš tako. To tako funkcioniše. Tako stoje stvari, u

društvu i prirodi. – Nasmešio se žalosno. – Nikada nisam imao prednostkoju pruža pupčana vrpca. Detinja vezanost za majku je univerzalna sila,

333

neuništiva. Nešto mora ozbiljno da se poremeti da bi ona pukla.– Da, ali nešto se jeste ozbiljno poremetilo, i sada bi radije živeo s

tobom!– Ali neće to da joj kaže – reče strpljivo. – Neće da je povredi do te

mere. Suviše je... mio. On joj je sve, znaš, i on to zna. – Uzdahnuo je. – Iako ćemo pošteno, ona ga jeste odgajila. Ja sam previše radio, za njih,naravno, što je uvek tužni očinski izgovor... ali prekovremeno i vikendima, ioni su dosta bili sami. Veza između njih dvoje je veoma jaka, iako je onponekad mrzi. On je jedino dete koje je mogla da rodi, i mnogo ga voli.Previše, verovatno. Oboje ga previše volimo. A deca ne mogu da se nose stakvom vrstom usredsređenosti na njih – dodade trezveno.

Nastupila je tišina dok smo osluškivali udaranje talasa.– Flora je to isto rekla – prisetih se setno. – Da ponekad preterujem. Da

želi brata ili sestru koji će skrenuti pažnju s nje. – Spustila sam pogled istala da čačkam sjajnu crnu školjku na kamenu. Čvrsto se pripila. – Kažeda čeznutljivo gleda porodice s troje ili četvoro dece, gde su ljubav iočekivanja ravnomernije raspoređeni, manje usredsređeni.

– Naravno. Deca jedinci su svesna da ih posmatramo pod mikroskopom.Svesna da je svaki crtež koji donesu iz škole potencijalno remek-delo,svaka trka u džakovima olimpijsko postignuće, i nama roditeljima je teškoda ne preterujemo na taj način.

– Ali to nije dobro za njih.– Bogami nije. Ne takva vrsta pritiska.Uzdahnula sam. Oslonila sam bradu na kolena. – Bio je to jedan od

razloga što sam se bila složila da rodim još dece s Dejvidom – rekoh. –Premda sam potajno znala da moje telo nije doraslo zadatku i da sebispremam samo još više tuge. Očajnički sam želela da Flora dobije društvo.– Nasmešila sam se tužno gledajući u sumrak. – Iako mi je jasno da razlikaod dvanaest godina nije ono što je ona imala na umu.

Nasmešio se. – Ne. Nisam siguran da bi mališa u pelenama mogao da jojbaca frizbi, ili da krišom podeli s njom prvu cigaretu.

– Da, vala baš. – Opet sam tužno čačkala školjku. I onda sam, naravno,ludo, smešno, pomislila na Toda. Na Toda koji bi to radio. Videla samkako se njih dvoje rvu i smeju u čamcu, na livadi, kraj stola za stoni tenis,

334

gotovo kao da su bili brat i sestra, a onda sam se potpuno prepustilamaštanju i zamislila kako zajedno idu u školu. U normalnu školu – ne uškolu za devojčice u Londonu koju je toliko mrzela – u mnogo opuštenijojsredini, s Todom u razredu ispod nje, gde bi Flora opušteno govoriladevojčicama iz njenog razreda: „O, da, to je moj polubrat.“ Imala bi koga dapotraži za vreme velikog odmora ako bi joj dani bili teški i bez prijatelja,imala bi nekoga s kim bi se vraćala kući autobusom, s kim bi pričala odomaćim zadacima, s kim... oh ne, Ani, ne. Gotovo da sam naglasuzdahnula od sopstvene drskosti. Preterujem. Previše maštam. Ovde nećebiti bajkovitog kraja, ničeg sličnog. Stvaran život nije takav.

– Ali – pokušala sam s drugačijim pristupom – kažeš da Tod nikad ne biotišao od nje, da ne bi otišao od Medelejn, ali jeste se dosta potrudio da bite video. I zar kupovina karata nije bila njegova ideja? O čemu se tu radi?

Uzdahnuo je. – To je bilo ludilo. Sada to shvatam. Tod i ja smo sekonstantno dopisivali preko interneta, bio je to naš privatni načinkomunikacije u teškim trenucima, i često je pisao govoreći kako munedostajem, koliko žudi za kućom, stvari koje su mi slamale srce. Alijednog dana, posle jedne naročito burne svađe sa svojom majkom, napisaoje: „Molim te, tata, molim te odvedi me kući. Ne mogu više da izdržim.“

– Oh, bože.– Pa, istog trenutka sam impulsivno otišao na internet i kupio dve karte,

da se poklope s krajem mog boravka ovde. Držao sam ih u novčanikunedeljama, znajući da verovatno nikad to nećemo uraditi, da Tod neće moćida je povredi na taj način, da samo nestane iz njenog života. Niti sam bioubeđen da sam ja sposoban za tako nešto, ali čoveče, sjajan je to bioosećaj. Imati ih tamo, u mojoj jakni, pored srca. Kao... ne znam, neku polisuosiguranja. S vremena na vreme bih ih izvadio i razgledao; kada bih ručao ubolničkoj kantini otvorio bih novčanik da platim i zurio u njih. Imao samosećaj kao da ga imam tu uza sebe. To mi je davalo snagu da idem dalje.

– Je li on znao?– Da sam ih kupio? Ne, jer sam mislio da je to preveliki pritisak za

njega. – Kiselo se nasmešio. – Sad zna, naravno. Medelejn se postarala zato. – Premestio se na steni. – I znaš, koliko ja znam, taj njegov imejl jemožda bio samo kapric. Kad je imao loš dan. Svi to ponekad radimo,

335

zaboga, a on je samo klinac.– Ali pričali ste? – bila sam uporna. – Mislim, otkako ste bili ovde

zajedno, pecali i surfovali, kad bi vas Flora, nadam se, ostavila same unekim trenucima?

– O, naravno, pričali smo, i znam da bi više voleo da bude sa mnom, Ani.Oduvek sam to znao. – Okrenuo se da me dobro pogleda. – Ali uradiće tokada bude spreman da napusti svoju majku, a ne da ga ja odvajam od njekao jednu od tih kukavnih školjki. I jednog dana, doći će k meni. Možda...ne znam, možda pre nego što ode na koledž ili slično, možda će nazvatijednog dana i reći: „Tata, mogu li da ostanem u tvom stanu u Bostonu nekihgodinu dana?“ I ja ću biti oduševljen. Ali... ne još. Nije spreman. Moram dase strpim.

Setila sam se kako je Tod pobeleo u licu kad su mu se roditelji prkosnosukobili gore na livadi; Medelejn se tresla od besa, stegnutih pesnica. I Todse povukao. Setila sam se njegovog lica dok je odlazio; zatvoreno,bezizražajno. Povukao se negde gde niko nije mogao da dopre do njega.Iznenada sam se setila nečega. Morala sam da pitam.

– Mete, onaj ožiljak. Pokazala mi ga je. Užasan je.– Znam. Strašan je. I ja sam se pitao s tim u vezi. Kad sam ga video na

sudu, kad joj je sudija zatražio da raskopča bluzu, kad su ogromnefotografije bile podeljene porotnicima, umalo se nisam onesvestio. Videosam gađenje na tih dvanaest lica. I ja sam se zgadio. Uhvatila me muka pripomisli da sam mogao to da joj nanesem jednim udarcem pesnice o sto.Slomio sam se. Zgrabio sam stolicu ispred sebe, sećam se, tako jako da sumi zglavci pobeleli. I u tom trenutku, povukao sam se i odustao od borbe zaToda. Nisam bio spreman da ga stavim za pult za svedoke – iako je mojadvokat insistirao da je to jedini način da dobijemo – ali kada sam video teslike... čoveče. Tada sam se stvarno predao. Kakva osoba je u stanju dauradi tako nešto, pomislio sam? Kakav si ti manijak, Mete Maloun? –Oblizao je usne. Zaćutao je zamišljeno. – Ali onda, kasnije, znaš, malo samrazmislio. I nekako sam znao da nisam. Nisam to učinio. Da to nije bilomoguće. Komad stakla, ma kojom brzinom leteo kroz vazduh, ne može danačini takvo oštećenje niti da napravi tako dugu i duboku brazgotinu. Zatosam pitao jednog mog druga patologa, u bolnici, i zajedno smo otišli kod

336

nekih forenzičara, tipova specijalizovanih za takve stvari. Pokazao sam imslike. Čak sam otišao tako daleko da sam golom pesnicom razbio dva stolaod stakla, i ne. To nije moglo da se desi.

Zurila sam u njega, užasnuta. – Hoćeš da kažeš... misliš da je ona touradila?

– Učinila je ranu gorom.– O, bože. – Brzo sam oborila pogled. Ponovo mi je bilo muka.– Jer je bila očajna – insistirao je Met. – Nemoj da je osuđuješ, Ani.

Očajnički je želela da dobije starateljstvo nad Todom.– Da, ali...– A znala je da će ga možda dodeliti meni.– Zašto? – Podigoh pogled. – Mislim, ona je ipak majka i, kao što si

rekao, sudovi uglavnom presuđuju u korist majki, tako da...– Ona jeste majka, ali je takođe bila moj pacijent. Na psihijatriji. Tako

smo se upoznali.– Pacijent!– Da. Nije baš etički, ali nije ni neuobičajeno u psihijatrijskim

krugovima. Mada, da budem iskren, to nije nešto na šta bi sud gledaoblagonaklono s bilo čije tačke gledišta. Naročito ne s njene.

– Pa, očigledno! Vidi se da je potpuno otkačena! Rekla bih da je to biotvoj kec iz rukava!

Nasmejao se neveselo.– To bi značilo da baš i nisam vajan lekar, zar ne?Zurila sam u njega.– Mentalne bolesti se mogu lečiti, Ani – reče strpljivo. – Mogu se čak i

potpuno izlečiti. Da je neko bolovao od upale pluća, na primer, i zatimozdravio, ti ne bi rekla: e, ona je bolovala od upale pluća, pa sigurno nijesposobna da se stara o detetu. Zar ne?

– Ne – rekoh polako. – Ali...– Ali mentalna oboljenja uopšteno se drugačije percipiraju, dakako,

slažem se. Većina ljudi misli: jednom ludak, zauvek ludak. Znam to. IMedelejn to zna, i baš zbog toga je uradila to što je uradila da bi dobilaToda.

– Isekla se.

337

– Mislim da jeste. Gotovo sam siguran da jeste.Pokušavala sam da svarim to. Osećala se kao da me sve to prevazilazi. –

A... da li je ikada ranije uradila nešto slično? Mislim, kada si je lečio?– Ne, nikada. To je bio promišljen, prilično pametan, sračunat potez.

Zapravo, potez na kakav bi se možda odlučio i neko ko nema psihijatrijskuistoriju, neko poput tebe ili mene, na primer.

Zurila sam u njega. – Nema šanse!– Stvarno? Ako bi Adam odlučio da ti oduzme Floru na sudu na osnovu

toga što nisi psihički stabilna osoba? Zar ne bi učinila sve što je u tvojojmoći da dokažeš da je on još nepodobniji roditelj?

Razmislila sam o tome. Znala sam da je u tome što je govorio bilo trunkeistine. Da bih učinila bilo šta. Bilo šta. Zagledala sam se u vode ušća, kojesu sada poprimile metalnosivu boju, hladne i sumorne. Površina vodemreškala se na vetru.

– Šta je imala? Mislim, od čega je bolovala?– Od akutne paranoidne depresije.– Oh. – Progutala sam knedlu. To me prevazilazi.– Veoma uspešno se leči, u većini slučajeva. Uključujući i njen.– I ti si se zaljubio u nju... šta, odmah? Kad je prvi put došla kod tebe?Osetila sam kako me u grudima besmisleno steže od ljubomore. Zamislila

sam je u njegovoj kancelariji, vitku, sićušnu, s onim krupnim očima, kako jemožda kolebljiva kad je sela, ali dovoljno hrabra da dođe da ga vidi.Zamislila sam i Meta za njegovim stolom, na vrhuncu karijere,autoritativnog, zgodnog, brižnog, sa širokim ramenima koja se ističu uplavoj bruk braders košulji, sa svilenom kravatom. Zamislila sam kakopodiže pogled s nekih papira, nudi joj da sedne, primećujući –profesionalno – njeno bledilo, blago podrhtavanje ruku, ali i te upečatljiveoči boje ćilibara na srcastom licu, te fine konture lica, kestenjaste uvojke.

– Ne odmah, ne – priznade. – Primetio sam da je prelepa, naravno. Samoslepac to ne bi video. Ne, bilo je to kasnije... kada sam počeo da je lečimredovno. Osetio sam veliko divljenje prema njoj. Zbog načina na koji senosila sa svojom bolešću, kako ju je krila. Nastavila da radi uprkos njoj.Ona je i sama lekar, znaš.

– Znam. Rekao si mi.

338

– I bila je tako... zavodljiva. Zanosna. – Oči su mu svetlucale dok jezurio u daljinu.

Progutala sam knedlu. Pročistila grlo. – I tada ste počeli da se viđate?Znaš, kao par?

– Oh, ne, ne dok je dolazila na terapije, to stvarno ne bi bilo etički.Kasnije, kada joj je bilo bolje. Kada sam je otpustio. Onda sam je pozvaoda izađemo.

Bilo mi je teško u srcu, kao da me iznutra pritiska neki pretežak olovniteret. Imala sam užasan, užasan osećaj da je još uvek voli. „Zavodljiva.“„Zanosna.“ Savila sam noge i podvukla svoja stopala veličine četrdesetčvrsto poda se. Nema ničeg zanosnog u vezi s njima. Kriomice sam gaosmotrila u sumraku. Zurio je, gotovo hipnotisan, u pučinu. Činio sekilometrima dalekim. S njom, bez sumnje. U danima pre nego što je svekrenulo po zlu. Pre nego što ga je ostavila. Odvela mu sina. Slomila musrce. U grlu sam osetila knedlu veličine kamena na kom sam sedela.

– I, Ani, izvinjavam se zbog svog ponašanja od one večeri – nastavio jetiho. – Preterao sam. Oprosti mi.

Jeste pogledao u mene kad je to izgovorio, ali odsutno. Kroz mene. Kaoda se setio da se izvini, ali je u mislima bio negde drugde. I zašto se uopšteizvinjava? Zbog čega? Zbog tog veličanstvenog, dugog poljupca? Togpredivnog zagrljaja? Sigurno smo bili spremni za još toga, a onda ko zna,možda bi se među nama izrodilo i nešto trajnije? Ali da se izvinjava...želudac mi se prevrnuo od straha.

Naravno, bio je neizrecivo tužan zbog Toda, rezonovala sam, uzlupanogsrca, ali u dubini duše je znao da će se Tod vratiti svojoj majci, bar na nekovreme, i iako sada svakako nije bio pravi trenutak da obnovimo našuljubavnu vezu – bože, nisam toliko bezosećajna – sigurno je mogao nekimslatkim gestom, stiskom ruke, uzavrelim, sugestivnim pogledom da mi stavido znanja da će među nama biti nečega...? Ali da prizna da mu je žao što seto uopšte desilo... osetila sam kao da mi je neko izbio sve zube. U stvari,pitala sam se hoću li to ikada preboleti. Ali nisam imala čak ni taj luksuzda se davim u svojoj tuzi, jer se odozgo iznenada začuo glasan zvižduk.

Prepoznavši od koga je došao, brzo sam se okrenula. Na drugom krajurukavca i visoko iznad nas, u dnu bašte iza krošnji, stajala je Flora. Izvadila

339

je prste iz uglova usana, prinela šake ustima i povikala: – Mete! Neka Luizje ovde!

Met je zurio u nju, zatim: – Dolazim! – Brzo je ustao.Nemo sam posmatrala kako prelazi preko stenja, skačući s kamena na

kamen, dok se nije dokopao peska. Prešao je zaravan u trku, izbegavajućibare, i uputio se ka šumskoj stazi. Kada sam videla njegova leđa kakozamiču u šumarak, palo mi je na pamet da će nestati iz mog života istoonako iznenadno kao što je u njega ušao. Da će se vrlo brzo, možda zasamo nekoliko sati, vratiti u Ameriku i da ga više nikad neću videti. Ustalasam polako i krenula, sledeći ga na odstojanju. Odjednom sam se osetilaveoma malom. Veoma glupom. Kako sam mogla tako da pogrešim? Kakosam mogla i da pomislim da će nešto biti od nas? On je živeo u Americi. Jau Engleskoj. Još uvek je žalio zbog gubitka jedne prelepe, tragične ženekoja ga je napustila dok ju je on još voleo, sina da i ne pominjem. Zašto bihmakar izbliza mogla da nadoknadim takav gubitak? Disala sam duboko dabih sprečila sebe da ne zaplačem kad sam izašla na pesak; onda samubrzala korak i pošla za njim kroz šumu.

Pa šta ako me je savetovao da se ne udam za Dejvida? Pa šta? U tomenema nikakve lične koristi, bila je to samo dobrota; briga za moju dobrobit,koju bi osetio svaki prijatelj koji vidi da se jedna žena sprema da se vežeza pogrešnog muškarca. Ništa više. I ja sam bila luda što sam pomislila datu postoji nešto više. Izgubila sam dodir sa stvarnošću. Mislila sam da onoseća nešto samo zato što sam ja to osećala.

Ani, glupačo, pomislih ogorčeno dok sam se pela kroz šumu za njim, asuze me pekle u očima. Glupačo mala. Na kraju krajeva, bila je to samoletnja ljubav, ni manje ni više od toga, ljubav koja se nije pošteno ni razvila.

Kad sam se ispela na vrh brda, jedna lepa plavuša dugih, savršenih noguu oker šortsu potrča niza stepenice na terasi kroz baštu ka Metu, uzlepršanekose.

– Oh, Mete, izvini. – Glas joj je pukao. – Za sve sam ja kriva. Tako mi ježao!

Ruka joj polete ka ustima da priguši jecaj, dok ju je on hvatao u zagrljaj,da je uteši. Kada ju je zagrlio, opet sam osetila kako me preplavljujeneizdrživi talas ljubomore. Što neće mene tako da zagrli? Oh, zaboga, oni su

340

rod, rekoh sebi strogo. Brat i sestra, to je sve. Ali zašto su sve te američkežene tako sićušne? Zašto sve tako odlučno nose konfekcijski broj tridesetšest? Gde su im zadnjice, kog đavola? Zurila sam u njena kolena. Bila suveličine mojih zglavaka na šakama.

– Nisi ti kriva, Luiz.– Ali jesam! Užasno se osećam! – Odmakla se. – Nisam rekla Berni,

našoj pomoćnici, znaš, jer sam mislila da nema potrebe da je uplićem u to.Ali bilo je to tako glupo s moje strane. Mogla sam da pretpostavim da ćeMedelejn nazvati i tražiti Toda kad ja ne budem kod kuće, mogla sam dapretpostavim! Zašto nisam uključila mozak?

– Nisi mogla da znaš da će zvati – insistirao je. – I, iskreno, nije ni bitno.– Držao ju je za ramena stojeći na korak od nje. – Slušaj, Luiz, Tod i jasmo bili zajedno i sjajno smo se proveli. I ne bih ga nagovorio da se vrati samnom u Ameriku s onim kartama.

– Ne bi? – Upitno ga je gledala, još uvek uzrujana.– Ne, ne bih. Ne bih ni mogao. Tako da bi se naše viđenje svakako

završilo u ovom trenutku. Samo... što nisam baš planirao da se oprostim odnjega na takav način, to je sve. Ovo je Ani, da ne zaboravim.

– Zdravo. – Uputila mi je predivan osmeh pre nego što se opet nervoznookrenula ka Metu.

– Zdravo – promrmljala sam, osećajući se kao trinaesto prase.– Dobro, ako si siguran – nastavi ona nesigurno, zveckajući nervozno

ključevima od kola. – Samo se osećam kao budala što sam napravila takavprevid. Ostavila sam dečake s Berni i dojurila čim sam čula.

– Nije trebalo. Slušaj, doneću ti piće. Izgledaš kao da bi ti prijalo. Menisigurno bi. Hajde.

– Hvala – reče zahvalno i pusti da je on povede, s rukom preko njenogramena, nazad uz baštu, pa uza stepenice do terase. Našao joj je stolicu, iona se smestila u nju. Kad je Met nestao unutra da donese flašu, ona jezarila lice u šake i prošla rukom kroz kosu, očito potresena. Privukla samstolicu i sela preko puta nje. Podigla je glavu i prostrelila me pogledom.

– Kučka – promrmlja.Trgla sam se, ali onda shvatih da sigurno misli na Medelejn.– Je li? – upitah puna nade.

341

– O, da. Prvoklasna. Zarila je kandže u Meta od prvog dana. Nikome nijebilo jasno zašto se njome oženio. Potpuno ga je obrlatila glumeći malu,ranjivu, izgubljenu devojčicu, a sad je zarila kandže u tog jadnog dečaka.

Odmah mi je bilo jasno da će mi se Luiz svideti.– Ali on je, očigledno, još uvek obožava? – usudih se da pitam, sa srcem

u grlu. – Mislim, veoma je lepa. Upoznala sam je.Izvadila je paklo cigareta. – Takođe je potpuno luda. Bez obzira na to što

je Met brani i uporno tvrdi da nije.– Oh! Sjajno.– A Volter je takav skot. Kako je uopšte mogla da ostavi Meta zbog

takvog čoveka, nikad mi neće biti jasno. – Zavrte glavom u neverici.– Stvarno?– Pa, da, stekla sam takav utisak. – Nagnula se napred zaverenički. – On

je jedan od onih arogantnih engleskih tipova koji stalno nose odela od tvidai imaju perut. Bez uvrede...

– Ništa, ništa – brzo je razuverih.– Tako je pun sebe, pompezan, ponosan na svoje obrazovanje stečeno na

Kembridžu, uvek gleda s visine na sve što nije englesko... i kad samopomislim da ga je Met primio u svoju kuću, ukazao mu dobrodošlicu,vodao ga po Bostonu. Ooh. – Rečito je slegla ramenima. – Krv miproključa. – Stavila je cigaretu u usta i iskopala upaljač iz džepa na šortsu.– U stvari, nije trebalo to da kažem – reče, vadeći neupaljenu cigaretu izusta. – Nije kučka, samo lepa ludača. A znaš kakvi su muškarci kad se radio slabim, nezaštićenim ženama: ne mogu da ih se zasite. Ali ja i daljetvrdim da se namerno sama povredila. Tom kaže da je jasno kao dan naosnovu izgleda tog ožiljka, a on se razume u to, jer stalno ima posla s timstvarima. Samo žalim što Met nije smogao snage da je raskrinka na sudu,ali nije mogao, suviše je prokleto fin. Nije mogao da natera sebe da kažesvima da mu je žena prokleta ludača, a nije hteo ni da dozvoli da Tod točuje. – Zastala je. – I naravno, pošto joj je bio muž, ali i psihijatar, mislio jeda može da izađe na kraj s njom, pa pretpostavljam da je i izvesna količinaprofesionalnog ponosa bila jedan od faktora. – Uzdahnula je. – Niti je hteoda dozvoli da Tod svedoči. Nije hteo da dopusti da on bude uvučen u sveto. – Ispravila je leđa. – Bože, da je samo neko hteo mene da pita. Volela

342

bih da su me pozvali da svedočim samo na dva minuta. Samo dva minuta,bilo bi dovoljno. – Konačno je zapalila cigaretu i brzo uvukla dim. Ispustilaga s uživanjem.

– Znači, svi ste bili tamo? Na sudu?– O, naravno, svi smo bili tamo – reče ogorčeno. – Posmatrali

bespomoćno i slušali preneraženo kako ovog divnog, plemenitog čovekapognute glave, čoveka koji ne bi ni muvu zgazio, žigošu pred svima,uključujući i njegovog sina, kao ludaka nepodobnog da se stara o detetu.Došlo mi je da ih popljujem! – Besno je ugasila cigaretu. – Do đavola –promrmlja jarosno. – Ostavila sam ovu poganu naviku pre nekoliko meseci.

– Pa ipak, nekad ste bile prijateljice? – usudih se da pitam. – Ti iMedelejn?

Podigla je pogled. – O, da, nekad. Prihvatila sam je zbog Meta. I dabudem iskrena, Met ju je održavao u normalnom stanju. Bila je u redu prenego što je upoznala tog Voltera. Samo da... – iznenada zaćuta. Zurila jenegde iza mene, kao paralisana. U trenutku sam pomislila da još uvekrazmišlja o onome što je moglo biti, da su događaji iz prošlosti krenulidrugačijim tokom da Medelejn nije upoznala Voltera. Zatim, kako se tišinaodužila, shvatila sam da se ono što joj je privuklo pažnju, šta god to bilo,odigravalo iza mojih leđa.

Okrenula sam se. Istovremeno, na prilazu se zalupiše vrata od kola. Bioje to stari plavi volvo, parkiran na istom mestu. A iza ugla kuće pomolio seTod. Hodao je uzdignuta čela ispred svoje majke koja je, dok je polakoobilazila oko kola, držeći se čvrsto za haubu, bila veoma bleda u licu. Kosajoj je umršeno padala preko čela koje je, što sam mogla da vidim i s oveudaljenosti, bilo orošeno od znoja. Izgledala je kao da joj nije dobro.

U tom trenutku Met se pojavio na vratima s flašom vina i čašama.Ugledao je Medelejn i zastao na stepenicama. Pogledi su im se susreli i utom trenutku dogodilo se nešto neizrecivo. Nešto što je mnogo značilonjima dvoma, a ništa nama ostalima.

343

P28.

ustila je da joj ruke mlitavo klonu pored tela. Primetila sam da su jojšake crvene, a nokti potpuno izgriženi. Njena ramena u prevelikoj

kariranoj košulji behu oklembešena.– Pobedio si – reče tupim glasom.– To nije pitanje pobede – reče Met tiho.Podigla je glavu. – Za mene jeste.Izgledala je užasno. Sivo. Slomljeno. Met joj je izvukao stolicu. – Sedi –

ponudi je nežno.Zavrtela je glavom, stisnutih usana. Zatim je brzo ispružila ruke i uhvatila

se za naslon od stolice, da ne padne. Disala je duboko, da se smiri.– Šta se desilo? – upita Met.Progutala je knedlu. – Stigli smo do Loncestona. Onda je Tod izašao iz

kola na jednom semaforu. Pošao je nazad pešice. Nije trčao, niti jeprogovorio pre nego što je izašao, samo je zakoračio u suprotnom smeru.Parkirala sam kola i potrčala za njim. Nije hteo da priča sa mnom, ali nakraju sam ga navela da progovori. Rekao je da više ne može da živi samnom. – Zastala je da dođe do daha, i nastavila drhtavim glasom. – Rekaoje da mu previše nedostaješ i da je zaista srećan samo kad je s tobom.Rekao je da želi da živi s tobom. – Lice joj se iskrivilo od plača. – Izgubilasam ga. Prošla sam kroz sve to, suđenje, agoniju svega toga, i sada sam gaipak izgubila.

Obesila se o stolicu jednom rukom, a drugom pokrila lice dok je plakala.Ramena su joj se tresla. Čekala sam da Met poleti da je uteši. Nije toučinio. Okrenuo se ka Todu.

– Tode? Da li stvarno to želiš? Ili samo preteruješ jer si se opetposvađao s mamom?

– Znaš da to želim, tata – reče Tod tihim, gotovo srditim tonom. – Nemoraš da me pitaš. Ne moraš da me testiraš. Samo... nikad ranije nisam biodovoljno hrabar da to kažem. Samo sam radio ono što su svi govorili da bitrebalo.

– To nema veze s hrabrošću – reče Met nešto nežnije. Pogledao je u

344

Medelejn. – Više sa saosećanjem.– I ne radi se o tebi, mama – reče Tod glasno, gledajući pravo u nju. –

Već o čitavom mom novom životu, koji ne želim, koji nikad nisam tražioniti voleo. Radi se o toj jezivoj mračnoj kući u Kembridžu; o Volteru kojime posmatra kao da sam nekakva ameba koja je ispuzala ispod nekogkamena; njegovim sinovima koji me nazivaju Jenkijem i rugaju se momnačinu govora. Radi se o školi, i tim glupim uniformama; sve je u pitanju.Nisi ti u pitanju, mama, znaš to, zar ne? – upita brzo. – Nikad nisam želeoda biram. Samo sam hteo da nastavim da živim sa svojim mamom i tatom,da živimo zajedno, kod kuće, kao porodica. Naterala si me da biram timešto si me dovela do tačke kad više nisam mogao to da ponesem. Bilo mi jemuka od same pomisli da treba da provedem još jedan dan u tojviktorijanskoj straćari od crvene cigle s Volterom koji po ceo dan slušaoperu i dere se na sve nas da budemo tihi. Kada smo se vozili nazadmalopre... prosto sam morao da izađem iz kola. Ne mogu da objasnimzašto. Osetio sam... kao da se gušim. Kao da idem nazad, ne znam... daumrem, ili tako nešto. Volim te, mama. Znaš to, zar ne? Samo ne mogu višeda živim u toj kući s tobom.

Glas mu je sada bio miran, neverovatno razložan. Gotovo bez osećanja.Iznosio je činjenice. Izgledao je stariji. Viši, dok ju je gledao u oči. Videlasam kako ga Flora posmatra s divljenjem, i pitala se da li je on to primetio.Medelejn kao da se povijala pod svakim udarcem koji je on mirno zadavao.Ovo je Met čekao, pomislih. Znao je da će se ovo desiti jednog dana. Pa,taj dan je došao ranije nego što je očekivao.

Medelejn je oblizala usne. Bile su veoma blede i beskrvne. Čvrsto sedržala za naslon stolice. Zatim se, s naporom, okrenula ka Metu. Uputila muje čudan, iskrivljen osmeh.

– I naravno, sada je prekasno da uradimo ono što bi Tod stvarno želeo?– A to je? – upita Met, iznenađeno.– Da ti i ja budemo zajedno. Kao porodica. Tako da ne mora da bira. Da

se vratim kući.Ostala sam bez daha na toliku drskost. Videla kako se Met na tren

gotovo trgnuo. Nisam mogla da verujem da ga to pita, i to preda mnom,pred Luiz, Florom... uhvatila sam Luizin pogled.

345

– Prekasno je – reče Met odlučno.Klimnula je glavom. Prihvatila je odgovor koji je dobila. Odgovor koji je

značio poraz. Bio je to herojski, nesebičan, poslednji pokušaj da spase sina,i iznenada, uprkos sebi, osetih divljenje prema njoj. Bila je toliko očajna. Isada je sve pokušala. Lagala je na sudu, unakazila se, i sada je puzila iponizila se pred svojim sinom i ostalim prisutnim. Ali to je ono što namljubav čini. Naročito materinska ljubav. I kao što je Met rekao, šta da je upitanju bila Flora?

– Kad se vraćaš? – upita ona, podižući bradu, dolazeći k sebi. – UAmeriku. Sutra? Hoćeš li iskoristiti one karte?

– Ne znam – priznade Met. – Nisam razmišljao o tome. Ne znam štaćemo. Tode? – Okrenu se ka sinu, ali Toda behu sustigli sva silina i patosmajčine poslednje očajničke molbe, i zurio je tužno u zemlju, jer ga hrabrostbeše za tren napustila. Met to oseti i spusti mu ruku na rame.

– Pozdravi se s mamom, Tode. – Blago ga je gurnuo i Tod joj priđe.Morala sam da se okrenem. Nisam mogla da podnesem da gledam to.

– Hajdemo, Flora – promrmljala sam, i nas dve uđosmo u kuću. Pošlasam do kuhinje gde sam, nekim čudom, često odlazila u trenucima emotivnekrize, tačnije do sudopere, koja je, naravno, bila puna sudova. Dok samodvrtala slavine do kraja i sipala tečnost za pranje suđa po masnimšerpama, bez reči sam dodala Flori krpu. Krajičkom oka, kroz prozor iznadsudopere, videla sam Toda i njegovu majku kako se snažno grle. Čula samje kako glasno jeca, glave naslonjene na Todovo rame, zatim i Luizin glasrazuma.

– Sada nikako nije u stanju da vozi čak do Kembridža. Može da se vratisa mnom. Da prespava, i onda da se sutra vrati kući. Potpuno je van sebe.

– To bi bilo lepo od tebe, Lu – reče Met, diskutujući o svojoj bivšoj ženiiznad njene glave, kao da nije prisutna.

Pitam se da li je oduvek bilo tako u njihovom braku. Da li je uvek paziona nju, vodio je, obavljao stvari za nju, jer takva je bila priroda njegoveuloge kad su se upoznali; on je bio njen lekar, njen zaštitnik, baš kao što jeDejvid bio moj, shvatila sam iznenađeno. Da li je Met bio svestanpostojanja te paralele, pitam se? Kada mi je predložio da raskinem svojuvezu? Da li je primetio sličnost između Dejvida i njega u tim očinskim

346

ulogama?Posle nekog vremena, kada sam izribala te šerpe na mrtvo ime, shvatila

sam da je bašta utihnula. Bacivši pogled kroz prozor, videla sam da su Luizi Medelejn otišle, a u daljini sam čula krckanje šljunka dok su dvoja kolaodlazila. Sada se već gotovo smračilo, ali dole u dnu bašte, nazirući seispred drveća, Todova pogurena figura koračala je brzo, idući ka stazi kojaje vodila do rukavca. Okrenula sam se da pogledam Floru, koja je brisalasudove pored mene, ali ona je već ostavljala krpu. U sledećem trenutku išlaje polako kroz baštu, grickajući nokte. Okrenula se i uhvatila moj pogledkroz prozor. Slegnula sam ramenima u nedoumici. Ne znam, draga. Stvarnone znam. Oklevala je, pa nastavila da hoda, dajući mi do znanja rečitopodignutom rukom da zna da mu je potrebno da bude sam, ali da možda nebi imao ništa protiv da ga neko čeka sa strane, u senci, u slučaju da poželi snekim da porazgovara.

Ponela se kao odrasla osoba, pomislih. Mnogo više nego ja. Jer, iskreno,meni je došlo da uzmem jednu od onih šolja iz sudopere, zafrljačim je u zid,i briznem u plač, što je, naravno, bilo neopisivo sebično jer je trebalo dabudem veoma srećna zbog Meta i Toda. Veoma srećna što mogu da nastaves pecanjem i surfovanjem i što će ponovo živeti zajedno u Masačusetsu,gde će se Tod vratiti u svoju staru školu i moći da vozi skejtbord po ulici sdrugarima. Koliko bi bilo sebično od mene da ne želim da bude tako?Naravno da sam to želela.

Tužno sam izvukla čep iz sudopere i osetila kako mi se nešto odvratnoobmotava oko malog prsta u vodi. Otresla sam ga i obrisala ruke.Odjednom nisam želela da budem sama u ovoj kući. Osetila sam potrebuda izađem na noćni vazduh, kao i svi ostali ovde koji su se borili sa svojimosećanjima. Otvorila sam zadnja vrata i izašla napolje, gutajući u hodu, dapotisnem suze. Metu nije bilo ni traga, i srce me je bolelo za njim kao štome nikada nije bolelo ni za kim drugim, shvatila sam; ni za Adamom, ni zaDejvidom. I do pre nekoliko minuta nisam ni razmišljala o njegovomodlasku, ali sad će, naravno, otići. Sad kad je dobio ono što je želeo, zbogčega je došao. Šta je moglo da ga zadrži ovde?

Pošla sam niz livadu i prošla pored baštenske kućice, još jednog mesta nakome sam snivala san koji se nije ostvario. Da postanem romanopisac.

347

Osetila sam kako me obuzima neka duboka i teška melanholija. Baš čudno,pomislih, s obzirom na to da sam pre samo nekoliko nedelja bila takosrećna. Da sam bila žena koja se sprema za udaju, koja je pisala svojuknjigu, koja je trebalo da postane lekareva žena, da živi u velikoj kući uHarlingemu, i koja planira da rodi još dece: sve je to nestalo. I mada samznala da je dobro što je tako, činjenica da ne postoji ništa što bi to zameniloteško mi je padala. Vraški teško, što bi Met rekao, sa svojim američkimnaglaskom. Suze su mi se nakupile u grlu kad sam se setila njegovog glasa,i ja ih progutah, spuštajući se brzo peskovitom stazom kroz šumu.

Kada sam došla do reke, Todu i Flori nije bilo ni traga. Mora da su otišlidalje, iza rta. Pošla sam niz obalu i zastala na mestu gde smo Met i ja sedelione večeri, pored tinjajućeg žara logorske vatre, žudeći jedno za drugim –ili sam barem ja tako mislila – dok su nam ljubav i vatra kolali venama.Upravila sam pogled ka nebu; bilo je vedro, mračno i neizmerno duboko,posuto zvezdama. Imala sam snažan osećaj da ću sada stvarno početi dazavijam, lijem vrele suze samosažaljenja, i da, pošto Tod i Flora lutajunegde u okolini, odvojeno ili zajedno, ovo nije bilo pravo mesto za takonešto. Stoga sam skrenula odmah nadesno i krenula uzbrdo stazom koja jevodila ka liticama. Vetar je sada jako duvao, šibajući me po licu, što jezačudo bilo utešno, i dok sam se pela, morala sam da se hvatam za bokoreoštre trave radi oslonca. Bilo je i veoma mračno, tako da sam po izlasku naplato na vrhu naletela na nečiju visoku figuru koja mi je stajala na putu, ivrisnula.

Bio je to Met, naslonjen na jedno drvo, jedne noge podignute i oslonjeneo stablo. Okrenuo se kad je čuo moj vrisak i brzo gurnuo u džep nekekomadiće papira. Mesečina ih je osvetlila samo za trenutak. Bile su toavionske karte, njih je sakrio. Odjednom me obuze bes. Nakupljene suzesamosažaljenja udružile su se sa suzama besa i pokuljale napolje.

– Iskoristićeš ih? – uzviknula sam ogorčeno. – Sutra, zar ne?– Molim? – Trepnuo je iznenađeno gledajući u mene.Ljutito sam obrisala suze nadlanicom.– Pa, taj datum stoji na kartama, zar ne? Sutra po podne, let s Hitroua do

Džona Kenedija? Odbaciću te do tamo, ako želiš. Odvešću te doaerodroma. Čak ću ti i mahati na rastanku.

348

– Kako to misliš? – Uspravio se. – Nikuda ne idem sutra. Gledao samove karte i razmišljao: kako neobično. Sve ovo vreme one su za menepredstavljale Toda, a sada su postale stvarnost. Ali ne idem nikuda.

– Ali otići ćeš, zar ne? – rekoh slomljeno. Bila sam užasnuta što togovorim, ali nisam mogla da izdržim. Glas mi je pukao. – Vratićeš se uAmeriku, i Flora i ja ćemo postati nešto što ti se desilo na slatkom malomodmoru u Engleskoj, zanimacija kojom si ispunjavao vreme dok nisi dobiostarateljstvo nad Todom. Bože, čak si se izvinio što si me poljubio tamo,kao da je to bilo nešto potpuno odvratno i gadno. E pa ja se ne kajem zbogtoga, Mete. – Sada sam se tresla, i možda sam se ponašala pomalonekontrolisano. – Uživala sam u svakom trenutku i priželjkivala još toga,možda i nešto trajnije među nama, ali nisam imala taj luksuz, kao ti, daprođem kroz nekoliko ljubavnih veza otkako sam se razvela. Dodaj me nasvoju listu, što da ne? Stavi me pod broj tri, odmah posle ženske sradiologije s dugim nogama i komšinice s dosadnom mačkom: ekscentričnaEngleskinja! Raspuštenica koja se skinula i pisala jeftine knjige, s ćaknutimdetetom koje ima opsesivno-kompulsivne probleme. Ona koja je odbilaponudu da pomaže izgladnelom narodu u... u ratom opustošenoj Africi, uratom opustošenom šatoru u uniformi Crvenog krsta...

Trepnuo je. – Crveni krst?– Da, zašto da ne! – vrisnula sam kreštavo. – Isuse, mogla bih da budem

kao jebena Florens Najtingejl, da učinim svet boljim mestom za život!Mogla bih da delim pirinač, kopam bunare...

– Bunare? Gde?– U zemlji! – dreknula sam. – Za milione izgladnelih ljudi!– Šta, u dugoj beloj haljini?Zurila sam u njega. – Molim? – Dahtala sam dok se nisam malo primirila.– Kopaćeš bunare u dugoj beloj haljini?Zavrtela sam glavom, trljajući pesnicom nos, mokar od suza. – Kakvoj

haljini?– U onoj u kojoj ćeš se udati za pet nedelja. U onoj koja se šije posebno

za tebe u Londonu. Kopaćeš bunare u tome? Posle svečanog ručka uKlaridžu? S tvojom majkom i sestrom u sivoj, odnosno ružičastoj haljini, snovim cipelama i tašnama kupljenim kod Boumena u Eksiteru? – Zavrte

349

glavom. – Mnogo ćeš se isprljati.Zurila sam, zbunjena. – Šta... šta to govoriš?– Jutros sam nazvao farmu. Hteo sam da proverim jesi li dobro. Juče si

tako iznenada pobegla, kao šišmiš iz pakla. Pričao sam s Kler, koja jeupravo bila ustala. Rekla je da te nigde nema, ali dozvala je tvoju majkukoja je rekla da si otišla u London da vidiš Dejvida. „Ah“, reče mi Kler,kad se vratila do telefona. „Mali ljubavni sastanak. Ozbiljno, Mete, zanekoliko nedelja ta devojka će biti s tim čovekom do kraja života, ali ipored toga vozi četiri sata da bi ga videla na deset minuta. Prosto ne možeda se odvoji od njega!“ Kako smo se slatko nasmejali. Zatim mi je ispričalasve o venčanju, pa čak i koje će boje biti Florina haljina i kakve će rupiceza dugmad imati portiri. Oh, i kad smo kod toga, cipele i tašna tvoje mamejesu kupljeni kod Boumena, ali kostim je kupljen u jednom malomekskluzivnom butiku iza ćoška. Biće u svili golubijesive boje.

– Ali... ali neću! – rekoh užasnuta.– Nećeš svilu? – Počeša se po glavi u nedoumici. – Bojim se da grešiš.

To je veoma à la mode za neveste ove sezone.– Ne! Mislim, neću se udati! Jeste sve bilo tako organizovano, kao što si

rekao, Dejvid je sve isplanirao bez mene, ali... ali, Mete, venčanje jeotpalo! Raskinula sam s Dejvidom danas u Londonu. On odlazi uNikaragvu. Nećemo se uzeti.

Nastupila je tišina. – Ne... udaješ se?– Ne. Ne udajem se. – Čkiljila sam u sumraku. Gledala ga u neverici. –

Nisi to znao? – prošaputala sam.– Da li ja izgledam, ili zvučim, kao čovek koji to zna? Ne. Zapravo,

nisam znao. Kako sam mogao da znam, Ani, kad si zaboravila da mi kažeš?Grozničavo sam razmišljala. Jesam li? Jesam li zaboravila da mu kažem?

– Znači... znači, sve vreme, dok si vrdao i izvinjavao se i...– Pokušavao da se ponašam kao džentlmen i učinim pravu stvar jer sam

shvatio da se ipak udaješ i da nisi promenila planove zbog mene, i da onoveče koje smo proveli zajedno tebi očigledno ne znači apsolutno ništa... da.Da, to sam radio. – Počeša se po glavi. – Osetio sam se kao zlikovac, ustvari, što sam pokušavao da te odvratim od venčanja. Palo mi je na pametda ti možda stvarno voliš tog tipa, a ja sam sebično pokušavao da

350

preokrenem stvari u svoju korist, i sve zato što...– Da? – Čekala sam.– Pa, zato što... sam te želeo.– Oh!Nastupila je tišina. Gutali smo se pogledima. Nastavio je tihim glasom.– Volim te, Ani, to ti je sigurno jasno. I želim da budemo zajedno, ti, ja,

Tod i Flora. Ali osetio sam se užasno krivim što hoću da te lišim drugogživota koji si planirala i želela dugo vremena, i mada sam ja mogao davidim da je to greška, da nije on pravi čovek za tebe, ti to nisi uviđala.Znaš, bio sam ja ranije u toj vodećoj ulozi, Ani, u kojoj se Dejvid našao, alito je pogrešno. Nije ti potreban niko da te nadgleda. Treba ti neko ko će date gleda.

– Znam – prošaputala sam, primičući se, gledajući ga u oči. – Sada toznam, i Mete, i ja tebe volim, mnogo. Samo ne znam kako ćemo... pa... –oklevala sam.

– Šta?– Mislim, ti živiš u Americi a ja ovde, a ovo nije čak ni naša kuća! Samo

se igramo zajedničkog života i...– Detalji – promrmlja, prolazeći mi prstima kroz kosu, zapušavajući mi

usta poljupcem. – Brinimo se kasnije o detaljima.Sekundu kasnije bila sam u njegovom naručju i ljubio me je kao lud. I

bio je u pravu. Ništa nije bilo važno. Ništa, osim toga da sam bila tu gdesam želela da budem, da sam osećala njegove usne na svojim, njegove toplei snažne ruke na svojim leđima, vetar u kosi, a stopala – pa, ne znam da li jeto samo moja mašta ili su mi stopala stvarno bila u vazduhu? I imala samtaj divan, divan osećaj koji mi je kolao svakom žilom u telu, osećaj koji mije govorio da i ako se ovaj trenutak ne nastavi zauvek i ništa se posebno nedesi u budućnosti, da će i to, pa, biti dobro. Ne bih se bunila. I možda bitako i bilo da jedan preplašeni glas iza naših leđa nije prilično jasno ipiskavo uzviknuo:

– Mama!Razdvojili smo se, dahćući. Okrenuli smo se ne dišući. Na pola metra

udaljenosti, Tod i Flora su piljili u nas.– Oh. Dušo. – Stadoh užurbano da nameštam kosu, crveneći do ludila. –

351

Tu si. Met i ja smo samo...– Tvoja majka i ja smo diskutovali o nekim detaljima – reče Met dok su

deca i dalje netremice posmatrala, otvorenih usta i razrogačenih očiju. Metme uze za ruku. – I kako stvari stoje, nismo još završili; ima još dosta stvario kojima treba da popričamo. Još dosta toga. Na primer, ko će da iznosiđubre, ko će prati sudove i... o, čoveče, o svačemu. Dakle, evo kako ćemo.– Posegnu u džep i izvadi svežanj novčanica od deset funti. – Jeste li vasdvoje večerali?

– Ovaj, ne – promrmlja Flora, ošamućena.– Tode. – Okrenu se ka svom sinu. – Povedi Floru u Pedstou trajektom, i

idite na picu. Zatim se prošetajte po gradu i potrošite ostatak na svakojakemamipare kao što su diskovi i majice, i bilo šta precenjeno i firmirano.

– Kul! – Todove oči se zažariše dok je uzimao novac. – U čemu je fora?Met me zagrli oko ramena i povede me odlučno niz stazu, dalje od njih

dvoje, ka kući.– Fora je u tome – dobaci preko ramena – da se vratite do deset, i ni

trenutak pre toga. Neću da vidim vaša užasno radoznala mala lica ovde pretačno deset sati, kada se možete ušunjati pravo u svoje sobe. Dogovoreno?

Nismo mogli da im vidimo lica dok smo se udaljavali, kezeći se kaodeca, ali mogli smo da prepoznamo ushićenje u njihovim glasovima.

– Dogovoreno!

352

T29.

o ti nazivaš veslanjem? – promrmljala sam, naslanjajući se na pramacčamca dok mi je sunce igralo na kapcima probijajući se kroz razređene

krošnje drveća. – Imala sam i bolje galiote od tebe.– Oh, ne sumnjam – reče Met, navaljujući snažno na vesla u svom crnom

odelu, s belom ružom u reveru. – I jedna od prvih stvari kojima ćemo da sepozabavimo, gospođo Maloun, jeste pitanje robova. Meni vala ne pada napamet da čistim kadu svaki dan, a znajući tebe, kao što te sad znam,prilično sam siguran da ni tebi ne pada na pamet to da radiš, pa mi se činida ćemo morati da unajmimo kućnu pomoćnicu.

– Kućnu pomoćnicu? – Gvirnula sam na jedno oko.– Da održava kuću u kakvom-takvom redu dok ja vidam bolesne u

Eksiteru, a ti pišeš biografiju Emili Dikinson. Veruj mi, dušo, nakupiće seprašine.

Pridigla sam se malo. – Znaš li šta je Kventin Krisp37 rekao o tome?Posle prve četiri godine sloj prašine ne postaje nimalo deblji. – Zakikotalasam se.

Met je složio facu. – Sreća pa ne delim kuću sa samozvanim Poslednjimmeđu dostojanstvenim gejevima i, iskreno, lom koji deca prave – da i nepominjem jednog psa kojeg smo izgleda usvojili a koji se mnogo linja –više je od obične prašine.

Stisnula sam kapke gledajući u nebo, puštajući da mi prsti tromo klizekroz hladnu, bistru vodu, pazeći da ne smočim nabrani rub čipkanog rukava.

– Moram priznati da me pomisao na unajmljivanje posluge čini pomalonervoznom – promrmljala sam. – Rođena sam u srednjoj klasi tako da neznam kako da se ponašam prema njima; ne posedujem prirodan autoritet daim kažem da istresu jastuke i valjano obrišu prašinu po ćoškovima iverovatno bih ih pustila da uludo mlataraju okolo pajalicom pre nego što ćesesti za kuhinjski sto i pojesti mi sve čokoladne kolače. Ali ako ti takoželiš, ja rado pristajem. – Skinula sam satensku cipelu i stavila mu stopalou krilo. – Iskreno, dragi moj, danas pristajem na sve. – Mrdnula samprstima, gledajući ga u oči.

353

Met za trenutak zaboravi na vesla, koja omlitaviše u svojim beočuzima.Naslonio se na njih, promatrajući me. – Pa, sigurno nećemo stići pre negošto gosti dođu kopnom okolo ako tako nastaviš – reče nežno, dok su muusne podrhtavale. – U stvari, u iskušenju sam da raskopčam svu tu bisernudugmad, za koju sam u crkvi primetio da se proteže duž celih leđa tehaljine, i pustim je da padne na dno čamca, zajedno s tom cipelom.

Nastupila je kraća tišina dok smo razmatrali tu mogućnost sjajnih očiju.Brzo sam sela.

– Ako misliš da ću se pojaviti na svadbenom ručku izgledajući kao nekadevojka koja se upravo povatala na dnu čamca, varaš se. Nastavi da veslaš,dobri čoveče.

Iscerio se i dohvatio vesla. – Ko je pominjao povatavanje? Samo samhteo da te vidim kako ležiš u čamcu u donjem vešu. I kad smo kod toga,zašto da ne upalim motor na ovom čudu? Mnogo brže bismo stigli.

– Ah, ali to ne bi bilo romantično, zar ne? Ne, ne, poenta je u tome da meodvezeš čamcem iz crkve preko rukavca kao u onoj reklami za bombonjeru,dok se ja izležavam na pramcu, baš ovako kao sad. – Dramatično samzabacila glavu i pustila da mi kosa padne preko ruba čamca uprerafaelitskom stilu.

Nasmejao se. Zavrteo glavom. – Samo dok sve ide po planu, gospođoMaloun.

– Oh, sve je savršeno, gospodine Maloun. – Nasmejala sam se srećno,sedajući ponovo. – Potpuno savršeno.

Okrenula sam se u čamcu i pogledala čeznutljivo ka maloj crkvi odkamena koju smo upravo ostavili na suprotnoj obali. Njena hladna sivafasada i krov od škriljca presijavali su se na suncu stojeći onako ugnežđenana zelenoj livadi.

– Jeste bilo lepo, zar ne, Mete? – rekoh uzdahnuvši. – Svi su tako rekli, isvi su prokomentarisali kako božanstveno izgleda iznutra, puna zvončića ikrasuljice i rumenike... znaš li da smo Rozi i ja ostale do zore berući sve tocveće? Ne bi moglo da prenoći, svenulo bi.

– Da, iako bi većina mladih prepustila sav taj posao cvećaru, koji bidoneo propisno cveće iz plastenika, ali ne i moja mlada. O, ne, cveće izplastenika nije dovoljno dobro za nju. Želela je da crkva izgleda kao živica,

354

bez ijednog karanfila na vidiku. – Tugaljivo zavrte glavom. – Nisam znaoda imaš tako čvrste stavove po pitanju svadbene etikecije.

Brzo sam se nagnula napred. – Ali tačno sam znala kako sve treba danasda izgleda. Sve do ručno tkanih stolnjaka pod šatrom i čokoladnog nadevaza mladenačku tortu i teglica s bulkama na stolovima – za koje se nadam dase Kler setila da ih ponese.

Osmotrio me za trenutak. Nasmešio se. – Odlično. Drago mi je. Tako itreba da bude. Oh, i drugi razlog što sam znao za to prokleto divlje cvećejeste taj što si me probudila u zoru da mi kažeš da ideš da ga nabereš.Sećaš se? I ja sam gunđao i psovao što me budiš tako rano?

Nasmešila sam se. – Izvini. Samo sam mislila da je bolje da ti kažem zaslučaj da se probudiš i pomisliš da sam ti zbrisala.

– E, to mi vala – priznade, izvivši obrvu – nije palo na pamet. Previšesam arogantan, znaš. Ne, samo sam se probudio i pomislio: bože, kako imasreće ta devojka Ani O’Haran što se udaje za... Uuf. – Presamitio sekobajagi od bola kad sam ga lagano bocnula nožnim prstom u međunožje.

– Izvini, dušo – uzdahnu. – Veslaću malo brže, može? Da ispoštujemotvoj prebukirani raspored?

– Skoro smo stigli – rekoh uzbuđeno, sedajući uspravno dok je mali plavičamac jezdio ka obali. – Oh, Mete, ovo je tako lepo, zar ne? Vidi, Tod iFlora su ukrasili čak i plažu!

Okrenuo se da pogleda u ljutiće i bulke razbacane svud po obali.Nasmešio se. – Baš sam se pitao šta su to dvoje naumili jutros. Kako tinatpis deluje izbliza?

Bacila sam pogled ka Teplou hausu , čiji se krov nazirao iznad krošnjidrveća, preko koga su Tod i Flora okačili platno – popevši se na krov krozjedan prozor na tavanu dok smo Met i ja, užasnuti, vikali dole iz bašte:„Silazite dole ODMAH!“ – s natpisom koji je glasio: „Čestitamo, Mete iAni“.

Nasmešila sam se. – Sjajan je. – Zagledala sam se iza njega u vedroplavo nebo, dok mi je kosa poigravala na vetru. – I vreme je još uvek lepo,zar ne? A svi su rekli da septembar može da bude veoma varljiv...

– I da bi nebo moglo vrlo lako da se otvori i udavi nas na našem putupreko kanala, ali ne i moja draga žena, koja je isplanirala današnji dan do

355

takvih tančina da sam se ja prvi tiho pomolio Svevišnjem da drži te kišneoblake podalje od nas i ne pokvari joj njen veliki dan.

– Naš veliki dan – ispravih ga. – Stigli smo.Met uvuče vesla, pazeći da ne zgnječi cveće i ukrase kojima sam okitila

čamac tog jutra, i mi zaplovismo po prozirnom, staklastom plićaku.Srećna i uzbuđena, držala sam se za bokove čamca, dok je Met, smešno

zgodan u svom sakou i pantalonama koje su mu bile zavrnute do kolena,iskočio i pešice prešao poslednjih nekoliko metara, izvlačeći nas na plažu.Ispružio je ruke k meni dok sam ustajala i pogledi nam se susretoše nasekund.

– Nisam siguran da li sam to već pomenuo – reče – ali izgledaš veomalepo danas.

– Hvala. – Stidljivo sam poravnala svoju klasičnu haljinu krem boje.Podigla sam pogled. – Nisi valjda virio i video je?

– Naravno da nisam. – Pomogao mi je da izađem. – Flora mi je rekla dase nalazi u ormaru u njenoj sobi zajedno s veoma atraktivnom sivomhaljinom koju će ona nositi danas, ali da ću se, ako samo nos promolim unjenu sobu, vratiti sledećim brodom u kolonije.

– Našla sam je u jednoj antikvarnici u Helstonu.– Naravno da jesi. Moju ženu ne interesuju nove modne marke. Samo

najbolji komadi otrcane stare čipke.– Koristi manje takvih prideva ili ćeš se definitivno naći na tom brodu.

Oh, slušaj, Mete. Čujem ih!Zastali smo za trenutak dok smo vezivali čamac i osluškivali prigušene

glasove koji su dopirali iznad nas. Ostatak gostiju pošao je kolima kopnom,u koloni, dok smo mi preveslali preko sami, ispraćeni samo od Flora iToda, koji su mahali i skakali gore-dole, pre nego što će jurnuti nazad dokola, odlučni u nameri da stignu pre nas. Držali smo se za ruke dok smohodali plažom, a zatim i kroz šumu, idući poznatom vijugavom peskovitomstazom do vrha. Kada smo izašli iz šumarka na sunce, videla sam da jeneko uviđavno zadigao krajeve platna na prugastoj šatri kraj terase,otkrivajući noge gostiju pod njom koji su, za malu grupu ljudi, priličnoglasno i uzbuđeno žagorili. Livada je bila puna dece koja su jurcala okolo snašim novim rundavim psom, i kada nas je Džajls, moj sestrić, spazio i

356

strugnuo pod šatru da javi ostalima, osetila sam kako mi uzbuđenje narastau želucu. Svi su izašli da nas pozdrave uz gromoglasno klicanje: čašešampanjca dizale su se u vazduh dok smo prilazili, i onda se gomilarazdvojila i opkolila nas. Trepćući i smejući se kao blesava, izljubila samse s Rozi i Denom, koji su bili napred, zatim s Kler i Majklom, koji suglasno klicali i tapšali u pozadini, zatim i s ostalim prijateljima – neki sudošli iz Londona i odseli po hotelima – i vikarom koji je voleo da jedriličarii koji je iznenadio Meta i mene pre nekoliko nedelja tako što se, nakonobjave našeg braka, presvukao u odelo za jedriličarenje i odjezdio kući.Spazila sam mamu u pozadini, kako skida naočare i trepće, i setila se kakoje u crkvi neskriveno maramicom brisala suze dok smo Met i ja u crkviizgovarali zavete. Poslala sam joj poljubac. I Metovi roditelji su bili tu,došli su iz Amerike i odseli kod Luiz i Toma. Dok smo prolazili kroz špalir,svi su hteli da se rukuju s Metom i da mene poljube u obraz.

Metov otac, izuzetno visok naučenjak gospodstvenog izgleda, koji je jošuvek povremeno držao predavanja na Prinstonu, prvi mi je čestitao,odvojivši me u stranu dok je Met išao da se pozdravi s mojom mamom.

– Dakle, čini mi se da treba da vam čestitam, i to iz više razloga – reče,namignuvši mi s visine. – Prvo zato što dugo nisam video tako lep par, ali izato što ste se skućili. Gertruda mi je rekla da će između vas doći do maletransakcije?

Nasmešila sam se pogledavši u Gertrudu koja je, elegantna u dugomžućkastom lanenom mantilu i s dramatičnim perima koja su se spuštala sašeširićem na njenom temenu, ćaskala s Florom.

– Pa, ona već dugo želi da proda ovo imanje. Misli da je suviše stara dabi se brinula o njemu, a pošto su Metu ponudili mesto načelnika psihijatrijeu Eksiteru... pa, moraćemo negde da živimo i, iskreno, mislimo da nepostoji lepše mesto od ovog.

– O, naravno, mesto je pravi dragulj. Ali da u njemu budete tokom celegodine? I zimi? – pogleda me upitno preko naočara u obliku polumeseca. –Met je odrastao kraj okeana, pa ne sumnjam da se raduje životu ovde, kao iTod, ali moram vam reći, januar će biti veoma hladan kad se nad ovimmestom nadviju olujni oblaci i vetar počne da šiba.

– Oh, ali ja jedva čekam! Što hladnije, to bolje. Jedva čekam da vidim

357

ovu kuću van sezone, kada talasi udaraju u stene tamo dole i pena dolazičak do prozora. Volim taj osećaj da sam na sigurnom i toplom unutra dokse more napolju talasa do ludila.

Nasmešio se. – Tu se slažem s tobom. Kad bih mogao da biram, tako bihživeo tokom cele godine. Nema tako dobrog osećaja kao kada se budiš uzzvuk talasa koji se razbijaju o obalu.

– I uopšte neću biti usamljena i udaljena od drugih, jer su Rozi i Denodmah iza ćoška, kao i Luiz i Tom.

– Čijim se dečacima, ako sam dobro razumeo, Flora sviđa?Nasmejala sam se. – Pa, onaj srednji je svakako ostavio povoljan utisak.

– Okrenula sam se i pogledala u Floru, koja je živo ćaskala s jednimvižljastim plavokosim četrnaestogodišnjakom, koji se stidljivo češao ponozi i crveneo.

– I naravno, svi će ići u istu školu – reče Luiz, koja je, prečuvši našrazgovor, prišla da mi čestita. Poljubila me je u obraz. – Moji dečaci jedvačekaju sledeće polugodište da ušetaju u razred s Florom.

– Pa, uveravam te da je to osećanje obostrano. Za nju je to ostvarenjejednog sna, zaista. Ne samo da ide u školu s dečacima i devojčicama već ida bude zajedno s Todom i njegovim rođacima.

– I Tod je zadovoljan? – upita ona. – Mislim, što ostaje ovde?– Oh, definitivno. Očajnički je želeo da ode iz Kembridža, ali sasvim se

zadovoljio time da se ne vrati kući još neko vreme. Želi da studira uAmerici, ali rado će prvo provesti nekoliko godina u školi ovde uEngleskoj. Dokle god je sa svojim ocem i kraj mora, njemu je dobro.

– A ti, draga moja, jesi li ti srećna? – Gertruda nam je prišla kad je Luizkrenula da se udaljava. Poljubila me, promatrajući me nežno i upitno svojimsivim očima. – Svakako izgledaš srećno.

– Oh, jesam i ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što si došla,Gertruda. To mi mnogo znači, zaista. Mislila sam, pa, posle raskida sDejvidom...

– Da više neću hteti da pričam s tobom? – Složila je facu. – Ti i Flora stemi suviše drage da bih se tako ponela, a svi znamo da si učinila pravustvar. Dejvid takođe. Pisao mi je nedavno, kad smo kod toga, da mi kaže daje već vakcinisao preko dve hiljade dece protiv boginja i da čekaju novu

358

isporuku vakcina. Po svemu sudeći, stopa smrtnosti kod dojenčadi, usledbolesti i gladi, tamo je užasavajuće velika.

– Bože. – Progutala sam knedlu. – Užasno. To te nekako... natera dasagledaš stvari u pravom svetlu, zar ne? Sve ovo deluje nevažno i trivijalnou poređenju s tim. – Gledala sam okolo s osećanjem krivice, u sve mojeprijatelje i porodicu koji su se smejali i uživali u piću.

– Gluposti – reče, tapšući me po ruci. – Nisam imala nameru da ti kvarimdan, i ovo ima svoj vlastiti značaj. A Dejvidu je bio potreban neki cilj. Snekim ljudima je tako, znaš. I sada ga je našao. Samo budi srećna što to nisiti.

Vragolasto mi se nasmešila i produžila dalje, obilazeći grupu dece nalivadi koji su se dobacivali frizbijem. Rozin najstariji sin je skočio da gauhvati i promašio je; frizbi je odleteo do kraja livade gde je mama ćaskala sMetovom mamom na suncu. Mama se sagnula jer je delovalo kao da će jojfrizbi odneti šešir, zatim zahvalno podvrisnula kad je neka muška rukapoletela uvis da ga uhvati. Naslonila se na njegovu ruku, smejući se. On gaje dobacio deci, uhvatio moj pogled, i prišao.

– Adame.– Čestitam, ljubavi. – Nagnuo se i poljubio me u obraz. – Na kraju si

učinila pravu stvar i udala se za pravog čoveka. Kopile.Iskezila sam se. – Hvala.– I hvala ti što si me pozvala.Kiselo sam se nasmešila. – Pa, moram ti reći, dugo i naporno sam

razmišljala.Nasmejao se. – Kladim se da jesi. A Meta, pretpostavljam, nije ni

najmanje briga?– Oh, Meta boli uvo. Što više to bolje, to je bio njegov stav.– To se zove samopouzdanje. A tvoj?– Molim?– Tvoj stav?– Oh, da bi to bilo lepo zbog Flore. I jeste lepo. – Okrenuli smo se da

pogledamo u nju, koja je još uvek ćaskala s Todovim rođakom, sjajnihobraza dok je sklanjala kosu s ramena, izgledajući veoma očaravajuće usvojoj dugoj sivoj haljini.

359

– Moraćemo da pazimo na nju – reče Adam dok je ista misao prolazilameni kroz glavu. – Za moj ukus, previše je grabežljivo nastrojenih muškihadolescenata koji je prate u stopu ovog popodneva. Moraće valjano dapotegnu pesnice. Ne dam da je odvoji neki bezvezni Hari, Dik ili Tom.

Nasmešila sam se. – Sigurna sam da će biti suptilna kao njen otac.Izvio je obrvu. – A šta to treba da znači? Obavestiću te da sam postao

drugi čovek otkako sam čuo za tvoje venčanje. To me je prilično spustilona zemlju, zapravo, i nisam ni takao nijednu... ooh, čekaj malo. Šta toimamo ovde? – Sklonio se u stranu da propusti plavušu prilično raskošnihoblina u veoma kratkoj suknji s dubokim dekolteom, koja se probijala krozgomilu da mi čestita.

– Znam da si zauzeta ćaskanjem i tako to, ali moram da poljubim mladu unekom trenutku, zar ne?

Nacerila sam se dok je ona ostavljala pola maks faktor karmina na momobrazu. – Naravno. Adame, ovo je Lorejn, Metova nova privatnasekretarica u Eksiterskoj bolnici. Lorejn, ovo je moj bivši muž, Adam.

Ona se okrenu k njemu, smešeći se koketno, i munu ga laktom u rebranimalo nežno. – O, da, čula sam od Flore sve o tebi. Prava smrt za žene,kako čujem!

Adam se isprsi. – Ne bih baš rekao smrt. Nijedna gospa, koliko ja znam,nije pala mrtva preda mnom, ali možda bi bilo ispravnije reći da je pala nakolena?

Ona se zakikota. – Ti si neki duhovit tip, a? Moja tetka te gledala u nekojpredstavi u Trurou. Reče da je vredelo doći samo da bi te videla uhelankama. Kaže da si briljirao! – Nasmeja se grohotom.

Adam je sad već vidno živnuo. – Pa, tvoja tetka mi zvuči kao žena kojaima ukusa – promrmlja. – Reci mi, mmm, Lorejn. Mogu li da ti donesemneko piće? Čini mi se da samo ti nemaš pratnju?

– Prat... šta? O, da. Pa, ovde služe samo šampanjac, a ja se od toga baš,baš napijem, tako da bolje ne.

Adam se profesionalno baci u akciju. – Jedna mala čaša sigurno nećeškoditi? Na kraju krajeva, ovo je proslava, i možemo ga pomešati s malosoka od breskve ako želiš? Da ti napravim jedan belini?38

– Jedan šta? Ooo, bezobrazniče! Da, ajde, može.

360

– Hajdemo – reče Adam, vodeći je polako podruku ka stolu s pićemispod jabukovog drveta, dok mu je osmejak igrao na usnama, a očiprepoznatljivo caklile. – Dođi da pogledaš ove jedre koks jabuke. Možda tii uzberem jednu.

– Možda bi i mogao.Nasmešila sam se gledajući kako se udaljavaju i nastavila dalje,

klimajući glavom i zahvaljujući se dok su svuda oko mene pljuštalipozdravi i čestitke; svetlost sunca i mirisi lavande i starinskih ružaispunjavali su mi pluća i stalno sam osećala Metovo prisustvo, ugledavši gatu i tamo kroz gomilu.

Kler i Rozi su živo razgovarale kraj ogromne čokoladne torte i Rozi seodvoji od nje kad sam im prišla, ozarena lica.

– Baš sam pričala kako mi, što se tiče preseljenja ovde, jedino smeta tošto nikog živog ne poznajem, a sada mi je najbolja prijateljica odmah izaćoška!

– Znam. – Zagrlih je jako.– Osim što ja, naravno, ostajem u Londonu. – Kler složi kiselu facu. –

Biću Usamljena Kler.– Oh, Kler, imaš gomilu prijatelja – stadoh da je hrabrim, uspevši da

izbegnem Rozin pogled. – I pomisli samo koliko često možeš da dolazišovde sad kad ne radiš? Možeš da dođeš i ostaneš s decom nedeljama prekoleta.

– To je istina – priznade. – I mama se baš raduje što ćeš joj biti takoblizu. Sad već zalazi u godine.

– I ja se radujem – rekoh, grleći je kad je prišla, raskošna u svom sivomsvilenom kostimu. – Je li ti se svidela crkva, mama? Sve ti je bilo po volji?

– Ooo, jeste, ljubavi, sve o čemu sam sanjala. I ti si mi lepa kao slika, zarne, Tede?

– Jes’ bogme. Stvarno jeste. – Ted je sijao do zadovoljstva, krupan izajapuren, stojeći kraj nje, delujući kao da bi svakog časa mogao da seraspukne u svom prastarom, tesnom sakou od tvida.

– Tvoj tata bi bio veoma ponosan – nastavi mama. – Mada, ne znam štabi rekao o ovom šeširu. – Nervozno ga dodirnu. – Flora me je naterala dazadenem ovo pero sa strane, kaže da to tako ide, ali ja nisam baš sigurna. I

361

prosto mogu da čujem tvog oca, Ani, kako kaže: „Mardžori, izgledaš kaokokoška.“

– Ja sam onda srećan čovek – reče Met, prilazeći joj. – Ne može svakoda se pohvali da ima mladu koku za taštu, i to veoma glamuroznu – dodadegalantno, nateravši je da pocrveni od zadovoljstva. – Ali bojim se da ćusada morati da vas prekinem. Majkl i Tom su spremni za nas, dušo.

Met me uze za ruku i ja se zapitah da li će ikada prestati da me podilazislatka jeza svaki put kad me tako oslovi. Pogledala sam u njega, upijajućipogledom njegova široka ramena i visok stas dok smo lebdeli kamladenačkom stolu gde su nas čekali Tom, Metov kum, i Majkl, koji jemene predao u crkvi. Kad smo stali pored njega, Majkl podiže čašu, saširokim kezom na licu.

– Dame i gospodo – zagrme. – Predstavljam vam... mladu i mladoženju!Čaše se digoše uvis, a hor glasova ispuni prostor do vrha šatre.ZA MLADU I MLADOŽENJU!

362

1 Engl.: Netball – igra za devojčice slična košarci. (Prim. prev.)2 Engl.: Boots – britanski lanac drogerija. (Prim. prev.)3 Engl.: Nigel Richard Patton Dempster – poznati britanski novinar i TVvoditelj. (Prim. prev.)4 Engl.: Drury Lane – čuveno englesko pozorište u Kovent Gardenu, smatrase najstarijim u Engleskoj, podignuto 1663. godine. (Prim. prev.)5 Popularan TV kviz u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)6 Engl.: PSHE: Personal, social and health education – intimno, društvenoi zdravstveno obrazovanje. (Prim. prev.)7 Plaža u Kornvolu. (Prim. prev.)8 Engl.: District line – jedna od najprometnijih linija podzemne železnice uLondonu. (Prim. prev).9 Fr.: S vremena na vreme. (Prim. prev.)10 Pridev se odnosi na filmsku produkcijsku kuću Iling (engl.: Ealing), kojaje postala poznata po komedijama snimanim u periodu nakon Drugogsvetskog rata. (Prim. prev.)11 Jedan od likove iz drame Oskara Vajlda Važno je zvati se Ernest . (Prim.prev.)12 Aluzija na roman viktorijanskog pisca Tomasa Hardija (1840–1928)Daleko od razuzdane gomile. (Prim. prev.)13 Emisija o antikvitetima. (Prim. prev.)14 Američka manekenka, poznata po dugogodišnjoj vezi s MikomDžegerom s kojim ima četvoro dece. (Prim. prev.)15 Američka komičarka koja je stekla veliku popularnost u Velikoj Britaniji1980-ih godina. (Prim. prev.)16 Glavni junak brojnih serija i radio drama, jedna od uloga koje suproslavile Ričarda Čemberlena. (Prim. prev.)17 Posthumno objavljeni roman engleske književnice Džejn Ostin. (Prim.prev.)18 Fr.: odmah, istog trenutka. (Prim. prev.)19 Fr.: svetlozelena, nijansa zelene boje koja je dobila ime po boji vodereke Nil. (Prim. prev.)

363

20 John Thomson Stonehouse (1925–1988), britanski političar poznat potome što je pokušao da lažira sopstvenu smrt. (Prim. prev.)21 Engl.: Colour Me Beautiful, britanska firma koja se bavi konsaltingom napolju izgradnje ličnog imidža, garderobe i šminke, i njihovom prodajom.(Prim. prev.)22 Engl.: Pimm’s – alkoholno piće na bazi džina, viskija, ruma ili votke,različitih ukusa. (Prim. prev.)23 Plemkinja koja je živela u 11. veku, poznata po tome što je navodno golaprojahala kroz Koventri i time spasila njegove žitelje poreza koji jeprethodno nametnuo njen muž. (Prim. prev.)24 Fr.: Trojka. (Prim. prev.)25 Verovatno se misli na Prisilu Vajt, pop pevačicu iz Liverpula, koja jeslavu stekla 60-ih godina prošlog veka, delom zahvaljujući saradnji sBitlsima, da bi kasnije postala najplaćenija TV voditeljka u Britaniji. (Prim.prev.)26 Kozi pogrešno izgovara nazive Soto Grande i Ibica. (Prim. prev.)27 Fr.: raširena psovka poput našeg „do đavola“, ili „jebote“. (Prim. prev.)28 Misli se na Pola Pota, vođu ozloglašenih Crvenih kmera. (Prim. prev.)29 Poznati britanski komičar. (Prim. prev.)30 Bivši fudbalski reprezentativac Engleske koji sada radi kao sportskinovinar na BBC-ju. (Prim. prev.)31 Engl.: Golden balls (Leucaena retusa) može da se protumači i kao„zlatna muda“; igra reči. (Prim. prev.)32 Engl.: bog – žargonski izraz za toalet, klonja, takođe znači i močvarnobilje; igra reči. (Prim. prev.)33 Engl.: Fanny Craddock – poznata engleska kuvarica i TV ličnost. (Prim.prev.)34 Pridev se odnosi na pravac pisanja nazvan po najpoznatijoj pesnikinjistare Grčke, Sapfo, koja je slavu stekla svojom ljubavnom lirikom; pesmeje pretežno upućivala devojkama, pa se veruje da je bila lezbijka. (Prim.prev.)35 Tip dekorativne šare s belom ili sivkastom pozadinom i cvetnim ili

364

pastoralnim motovima, obično na tapetama. (Prim. prev.)36 Engl.: TARDIS; (Time And Relative Dimensions In Space) akronim zavremeplov u obliku telefonske govornice iz serije BBC-ja Doctor Who, iz1963. godine. Sinonim za objekat koji spolja deluje malo ali može da primiveliki broj ljudi. (Prim. prev.)37 Quentin Crisp (1908–1999), britanski pisac i glumac, gej ikonasedamdesetih godina prošlog veka, poznat po kontroverznom oblačenju iponašanju, i jedan od prvih koji je slobodno i javno isticao svoje seksualnoopredeljenje. (Prim. prev.)38 It.: Bellini – vrsta koktela koja se izvorno spravlja od kašastog soka odbreskve i jedne vrste italijanskog penušavog vina. (Prim. prev.)

365