japan - tokio - kisobrani gavranovi neon.pdf

7/25/2019 Japan - Tokio - kisobrani gavranovi neon.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/japan-tokio-kisobrani-gavranovi-neonpdf 1/15

Japan - Tokio - kišobrani, gavranovi, neon

Hodao sam tri sata u gradu svetala i štektavih vozova i šina i žica

nad prugom. Setio sam se najlepše pri č e o postanku sveta koju

znam. Po toj legendi Japan je stvoren božjim smehom.

Photo: themonnie / Flickr

Neboderi su sijali u kiši i maglici iza stanice Šinđuku. Ja sam zijao u njihi smejao se. Kroz staklenu fasadu video se encefalogram jednog liftakoji pada i drugog koji se penje. I bio sam iza stanice Šinđuku. I svetla

liftova su išla po pročeljima staklenih zgrada. I bila je kiša. I vozovi suvikali: Ura!

U jutro sam sišao na doručak. Hotel je osvanuo pun pisaca sameđunarodne konferencije i oni su pričali:

– To je veoma zanimljiv roman jer se dešava uglavnom u klozetu... uMeksiku.

Na doručku sam sreo Kajoko Jamasaki. Pesnikinja je tri puta zalutala uvelikom hotelu. Oboje smo se obradovali. Mnogo smo pričali šetajući po



Tokiju. Ona trideset godina živi u Beogradu, zna ga dobro i njenarazmišljanja o obe kulture su zanimljiva.

– Oni Japanci koji su zavoleli srpsku hranu zavoleli su i ljude – rekla mi je. – Oni koji nisu, imali su malo prijatelja.

Jeli smo japanski doručak. Kašu sa algama i vasabi i ikru i pečurke iribu. Lotosov koren me je pridobio diskretnim ukusom. Muzika je ličilana nešto između mjauka i kapanja vode. Sedeli smo u mekojunutrašnjosti tvrdog grada.

Posle doručka smo prošetali sunčanim ulicama. Začudilo me da ucentru Tokija ima puno gavranova. To su bile zaista ogromne

zastrašujuće gavrančine. Nisam shvatao da li ih tolerišu zato što jetronogi gavran Jatagarasu bio glasnik boginje svetla Amaterasu ili zatošto ih je teško oterati? Ispod gavranova, curice su šetale u kariranimmini suknjicama i crnim čarapama. Mmmm. To đačko-bordelskooblačenje je najzanimljiviji detalj tokijskog života. Cure u crnimčarapama bile su erotične i elegantne ali ponekad malo krivonoge.

To je mene čudilo.

To je mene brinulo.

Muške frizure su bile dobre, ali komplikovane. Kako spavaju s njima, tone znam. Znam da mi se svidela zgrada Mode Gakuen u obliku svilenebube. ("Zgrada svetlosnog napretka" na mom ličnom jeziku.) Toarhitektonsko čudo liči na uspravnu elipsoidnu loptu za američki fudbal.

Samo što je od stakla. U njoj su smešteni koledž dizajna, medicinskikoledž i škola mode.

– Previše je novo – žalila se Kajoko. – Nema patine.

Dočekali su nas autobusi. Na putu do Vasada univerziteta ušli smo u jedan manji i stariji Tokio. Bilo je divno jesenje vreme. Cvetala jehiganbana, crvena cvast, slična krvavom plamenu, na dugoj peteljci bez

listova. Smatra se da su srećni ljudi koji umru kad ona cveta. Nazivaju je "cveće druge strane".



Konfučije je govorio da je jasnost jezika jedna od najvažnijih vrlinacivilizacije. Političari hotimično zamućuju jezik. Oni žele da kontrolišuznačenja reči. To je rekao predsednik međunarodnog PEN-a. Govorio

je dobro. O tome nema sumnje. Ono što me je zbunilo bile su njegovecrvene čarape.

Na Sedamdeset šestom kongresu internacionalnog PEN-a svirali sugimnazijalci sa nekih otoka na Jugu, pored Okinave. Meni su njihovikostimi delovali polinežanski. Cure su odmahivale šakama iz zglobovalevo i desno. Tamburice od zmijske kože javljale su se češućimzvukom. Bio je to spoj tamburica-češagija, bambusovih i kožnihbubnjeva. Prodorni glasovi, zvižduci, bubnjevi postizali su neštoorgijastičko, nekakvo probijanje zvučnog zida posle dosadnih govora.

Deca su dobila stojeće ovacije. Oči su im bile pune suza.

Usrdni glumci u belim kostimima grcali su reči Inoue Hisašija omeđupovezanosti sveta. Reka Sumide vezana je sa vodamaTemze. Voda ide oko sveta. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo. Reklisu da ima sto miliona sunaca samo u našoj galaksiji. Nikad neć uzaboraviti zurenje u zemlju iz svemirskog broda. Ona je izgledala kao

plava kaplja koja se sprema da padne. Pale su mnoge kaplje kad smoizašli. Vreme se pokvarilo. Svetlosnica, boginja Amaterasu nam jepokazala: Vidite kakvu svetlost mi imamo u Japanu – a zatim je svetlostsakrila u rukav.

Ljut zbog nestanka sunca, otišao sam u sobu i zaspao.

Uveče je bio neki prijem. Sat je zazvonio. Znao sam da su svi na tom

prijemu. I žena u crvenim čarapama. I lepa crnkinja. Podigao sam se nalakat ali lakat se slomio. Poljubio sam krevet, koji me je privukao sebi.San me udario kao voz, poneo me i ostavio me pet sati kasnije.Probudio sam se u mraku.

Ustao sam i gledao crni Tokio. Svako ulično svetlo bilo je kao vojnik nastraži. I bio mi je Tokio pretvrd te noći. Na aerodromu sam video posterplamtećih krošnji nad izvorima. Hteo sam da pobegnem iz

Minotaurovog lavirinta u ružičaste oblake procvalih trešanja i među belemajmune u toplim izvorima.

Samo, gde su?



Budan u velikom krevetu osetio sam mučninu u stomaku. Najednom,nije sve bilo u redu sa osećajem ravnoteže. U Japanu možda nemademona sa crnim zubima i kosom od paučine ali ima zemljotresa. Tosam zaboravio. Panika je rekla: beži! A um je rekao: gde da bežim? Šta

ću na hladnoj ulici? Ova zgrada je verovatno čvrsto građena. A grad jebeskrajan. Nema gde da se beži, samo podzemni i nadzemni vozovi inedogled sivog betona. Gde da odem i zašto bih bio sigurniji na tvrdoj,pustoj posleponoćnoj ulici.

Umirio sam se i ostao da ležim.

Tokio je osvanuo u beloj izmaglici.

Dok smo doručkovali kišilo je. Ljudi u tamnim odelima sa kišobranimapobegli su sa Magritove slike i pojavili se u hotelu. Dali su nam amrele uhotelu. Pojavili su se i biciklisti sa kišobranima.

Šta li sad rade, pitao sam se, oni beskućnici u parku?

Tokugava

Kroz kapiju kiše Tokio je, na naše oči, prelazio u jesen

Vrh kule "Tokio Tower" gubio se u magli.

Zođođi je nekad bio porodični hram porodice Tokugava i centarbudističke sekte Čista zemlja. Impozantna kapija je izgrađena u

sedamnaestom veku. Prolazak kroz nju oslobodio nas je od trizemaljska stanja duha: pohlepe, gneva i gluposti. Prošli smo, dakle,kroz tu autentičnu kapiju. Sve drugo uništile su zapaljive bombe uDrugom svetskom ratu. Gledali smo ispisane kamenove i veliko zvono.Čašama na štapu smo zahvatili vodu i polili je po rukama pre ulaska urekonstruisani hram.

Zlatni Buda je bio okružen sa dva zlatna lopoča koja cvetuju u raju. Pod

drvenom tavanicom lebdele su dve zlatne krune i nešto kao četiri zlatnavodopada. Bilo je čisto kao u lakiranoj kutiji. Bacio sam tamjan na žar.Pomolio sam se za moju rođaku Nadu koja je umrla u Mostaru.



Iza hrama je bila bronzana kapija sa zmajem i tri lista sa Tokugavinoggrba. Valjda je tu, iza zida, ležao čovek koji je ujedinio Japan mačem.Tokugava Iejasu je rekao: "Seljaku ne treba dati ni život ni smrt." On je,navodno, odredio koliko spratova može imati trgovačka kuća, koliko se

jela može služiti za večeru i koliko može biti velik pas sa kojim se igra

dečak. Njegovi naslednici su na dvesta godina odvojili Japan od sveta.Kajoko i ja smo virili preko zida. Bili su tu mnogi sivi toro pogrebnikameni stubovi sa pečurkastim krovom, sa grobovima šest šoguna izporodice Tokugava, njihovih žena i dece. Dok smo virili preko ogradeKajoko je rekla:

– Vidi što je lepo ovo.

I pokazala je neku zelenu bobicu na ogradi. Poruka je možda bila: Naterazijama svemira ova mala zelena stvar jednako je važna kao groboviporodice Tokugava.

Pored zida su kisla siva kamena deca. Ti kamenovi su nosili crvenekapice. Svaki je stajao za jedno dete koje je neko izgubio.

Na drugoj kapiji u blizini hrama uplašila su nas dva čuvara nalik nasamuraje, sa tricepsima kao konop. To su Nio, Budini čuvari. Oni su,navodno, benevolentni kraljevi, ali izgledaju strašnije od demona. Jedansa otvorenim ustima, drugi sa zatvorenim, simbolisali su život i smrt.

Pored kapije, gavran je jeo neku pticu bez glave.

Biciklisti su nosili kišobrane.

Žene su šetale u providnim klobucima.

Ako nešto zavolite – pomislio sam – i zapamtićete.

Kišna noć

Kiša. Kiša. Kiša.

Tokio. Tokio. Tokio.

Po podne sam konačno mogao da izađem i šetam satima.



Puštali su džez u viski barovima. Zvučnik u starbaksu je brujao:

It was a very good year for small town girls.

Pošao sam od hotela ka Kabuki kvartu. Promašio sam jer me jepogrešno uputio policajac. Našao sam se u kvartu prizemljuša i

jednospratnica, nalik na staru Podgoricu. U Tokiju je taj kvart izgledaošarmantno. U Podgorici bi izgledao bezveze. To je takozvani kontekst.Nekakvi mali moteli oglašavali su: "Tri sata – 3000 jena; Cela noć –7000 jena." Mirno je disalo to susedstvo. Prolazio sam pored plastičnihmaketa jela u izlogu i osvetljenih konzervi u automatu za prodaju.Prolazio sam pored oaza prošlosti – budističkih hramova. U jednom od

njih je, čini mi se, bila sahrana. Pretr čavao sam neon razliven pokišnom asfaltu.

Kad sam došao do Kabukija, cela pročelja zgrada postala su svetlo.Ulicama su dominirali dendi pank i providni kišobrani. Ne, to više nijebilo mesto posebne šminke i kabuki pokretnih scena. Nije bilo teatra čijise likovi koče u strašnim pozama. Tu su se nalazila mesta koja su bilamešavina prostitucije i masaže.

– Manje masaže a više prostitucije – rekla mi je kasnije Masumi.

Nad vratima su stajala imena kao Usne. Slike cura odavale suokruglooku deč ju zabezeknutost. Nesimpatični tip zategnutog lica slikaose sa turistima. Bilo je mnogo momaka sa dobrim frizurama idžejmsdinovskim osmesima. Nije mi bilo najjasnije da li su to reklame

za frizernice, mušku prostituciju ili oboje.

U žarkim svetlima šetalo je bezbroj Lolita, koje su volele da pokazujugole noge. Hvala tim velikodušnim hodalicama što su nam u svetlimapoklanjale svoju mladalačku seksualnost.

Bio sam srećan kad sam se, nedaleko od Šinđuku stanice, zavukao izazida reklama i obreo se u dimu roštilja. Pronašao sam pr čvarnice, nalik

prizemnim drvenim kupeima. Bile su dupke pune. Na štapićima su bilinanizani piletina ili beli luk, pečurke ili džigerica. Kao da sam to video unekom Kurosavinom filmu. Izgledale su gore nego na Baščaršiji. To su



bili uski barovi sa malim stolicama. Seo sam za bar i leđima se naslonioo zid.

Vlasnik pr čvarnice, sa kvrgavom glavom, cvikerima i u plavoj majicidozivao je ljude napolju. Matorac je muvao klinku. Sedeli su rame do

ramena. Bio sam deo naroda koji je pio velika piva iz malih čaša. Tadasam stvarno stigao u Tokio. Mogao je biti XV vek. Bila je to noć ljutogroštiljskog dima i neona. Čak, kao da se pomalo osećala kanalizacijaoko njih. U tim pr čvarnicama sam bio kod kuće, u kasnom srednjemveku i u nekom ranom filmu Kurosave.

– Ja sam egzotični stranac ili nešto slično – mislio sam preko čašepiva.

Napolju je padao kišni prah. Stranica koju ispisujem postala jesvetloplava u svetlosti reklame.

Crvena zvezdica se pojavila na ekranu telefona. Dobio sam poruku:

– Reci mi kako ti je tamo, sebični čoveče – pisala je Lidija – koji ništanećeš da deliš sa mnom.

– Ovde je velika noć – odgovorio sam. – Kupam se u svetlima kaovrabac u prašini.

Hodao sam tri sata u gradu svetala i štektavih vozova i šina i žica nadprugom. Setio sam se najlepše priče o postanku sveta koju znam. Potoj legendi Japan je stvoren božjim smehom. Neboderi su sijali u kiši i

maglici iza stanice Šinđuku. Ja sam zijao u njih i smejao se. Krozstaklenu fasadu video se encefalogram jednog lifta koji pada i drugogkoji se penje. I bio sam iza stanice Šinđuku. I svetla liftova su išla popročeljima staklenih zgrada. I bila je kiša. I vozovi su vikali: Ura!

Moć reči

Na primer, na premijeri Šilerovih Razbojnika u publici su se čuli

prigušeni krici. Poluonesvešćene žene hvatale su se za vrata. Potpunistranci padali su jedni drugima u zagrljaj.

Ljudi kažu da umetničke poruke imaju veliku snagu.



Čekao sam da počne književno veče na tokijskom univerzitetu. Pitaosam se kako će Tesla zvučati na japanskom.

Čim je Kajoko počela da čita prevod, osetio sam poremećaj ravnoteže.

Da li mi se čini?! – pomislio sam. Onda sam video da se knjige ljuljajuna polici. Zemljotres! Velika je snaga reči. Uhvatio sam poglede nekihžena, nekontrolisane i brze. Ljudske životinje, uključujući i mene,informisale su se o količini opasnosti kojoj su izložene. Uglavnom,Japanci su učtivo pratili čitanje i pravili se da ne primećuju zemljotres.Ovo je bio moj drugi zemljotres u Japanu pa sam savladao impuls daostavim sopstveno čitanje i pobegnem u park.

I šta bih radio u parku?

Na večeri

Više nema dovoljno snega da napraviš sneška, rekao je za večeromprofesor Numano.

– Snježna baba – nasmejao se. – Tako to zovu na ruskom.

Gospodin Šibata, pesnik i Čarlijev prevodilac, izjavio je da ga Beogradpodseća na Tokio u kome je odrastao. Stvari su nesavršene, izlizane alirade. Sad je u Tokiju sve savršeno, sve radi, ali se čovek oseća pomaloneprijatno.

Stara nafrakana pesnikinja pokazala se kao dobar čovek. Dala mi je

knjigu i stavljala slatke ribice u moj tanjir.

Sa nama je sedela Masumi Kameda, cura koja je pričala naš jezik sahrvatskim akcentom.

– Pored svega što pišem trebalo bi dodati: "ako se ne varam".

– Tokio je grad kišobrana i gavranova. Ako se ne varam – rekao sam

Masumi.

– Gavran je kljunuo moju mamu – odgovorila mi je devojka. – Teramo ihali oni neće da odu.



Sa nama je bila Sanja, koja živi u Japanu, jedna razumna Bugarka imlada Japanka koja doktorira na Brunu Šulcu. To me je ganulo. Dasretnem Šulca u Japanu! Šulcova lepotica se kikotala kako je popilapreviše, pa je ključeve zaboravila u baru i morala da se vraća.

Profesor Numano je bio skeptičan prema Kurosavi. Voleo je Ozua.

– Vama je Ozu prespor – zamerio je curama.

Posle mi je profesor Numano nabrojao tri različita onomatopeičnaimena japanskih zrikavaca.

Sanja mi je pričala o japanskoj fuzzy logic.

– Važan je osećaj harmonije. Pa kad misle da ih bog gleda odasvud...

Bilo je lepo, toplo, inkluzivno, normalno veče i završili smo sa kolačimaod riže, umotanim u algu.

Luka

Kako opisati džinovsku kišnu luku? Titanski most rastao je pred nama.Taj most ću preći na putu ka aerodromu i odozdo ću gledati zgradeslične onima u Sidneju.

Iz visoko uzdignutog voza zurili smo u most i krug panorame. I kišnuogromnost staklenih zgrada.

– Ovako će sigurno izgledati budućnost sveta – uplašio sam se.

Sišli smo na pesak pored nekih šatri pa požurili ka brodu. Kajo je našlamaslinu. Uvek tako. Masumi je govorila dobar srpski sa hrvatskimnaglaskom, koji je naučila u Zagrebu. Ona je išla u budističku osnovnuškolu, snaha joj se bavila čajnom ceremonijom i rekla je da je zasamosvest nacije važno ne samo ono čega se kolektivno sećamo nego

i ono što kolektivno zaboravljamo. Podsetila me je na jedan paragrafJasunari Kavabate. Ona...



… je ostavljala utisak prekrasne č istoć e i svežine. Šimamuri se č inilo daona mora biti č ista i izmeđ u nožnih prstiju. Bila je toliko č ista da se on

pitao da li ga oč i posle zurenja u rano leto u planinama možda varaju.

Šiškin je pravio slike iz običnog života za svoju verenicu. Mirisalo je

more. Prskala je pena. I u toj sivoj morskoj ogromnosti bio sam zaistasrećan. Teško mi je da opišem suzdržane boje nebodera kojima sam sesmejao fotografišući ih. Čini mi se da se brod okretao i više nisam biosiguran u kom pravcu idemo. To je sad more? Ili reka? Ili zaliv ? Ilikanal?

– Leteće ribe! – rekli su mi.

Pregledao sam beskraj sivog mora.

– Pa gde su?

– Ma gledaj.

I onda, odjednom, video sam ih.

Mislio sam da su leteće ribe samo na estampama, koje su uticale naTuluza Lotreka.

Vrata taksija su se sama otvarala

Sa Masumi sam sedeo pored ribnjaka. Pili smo čaj nalik na žabokrečinuuz malinast kolačić. Prelazili smo mostove bez ograde sa asurom u

sredini i travom sa obe strane. Gledali smo drvenu nadstrešnicu zadrveni čamac. Gledali smo borove na stenama. Čovek je hraniokornjače belim spužvastim kolačićima. Bezbrojne kornjače su setrapavo pele jedne preko drugih i stalno ispuštale zalogaj koji bi zatimukrali zlatni šarani.

Vrata taksija su se sama otvarala.

Park kraljevske palate bio je smešten unutar zidova Tokugavinetvr đave. Kamenovi su kiklopski nesimetrični i savršeno su se uklapali.Negde se videlo kako su ih zemljotresi razmrdali. U širokom parku raslisu grmovi čaja.



Sa trideset drugog sprata sam gledao duge ulice i male ljude.

Žene su se po sivom danu krile kišobranima od nepostojećeg sunca.

Svaki detalj bio je uzdah a pokret malog prsta bio je događaj.

Kjoto

Na Šinđuku stanici ljudi su jurili sa svih strana. Moraš da shvatiš da nenasr ću na tebe, već nasr ću na svoje životom određene staze. Ostani dastojiš stoički usred ljudi koji nasr ću. Gledaj obaveštenje na tabli.

Lihtenberg tvrdi da je samo mali broj ljudi ikad video čisto belo. Ja sam jedan od tih malobrojnih. Video sam maske od gaze na licima u metrou.Lica muškaraca izgledala su mumificirana. Žene su bile bule u burkamabeline. Stanovnici Tokija su jurili spavajući. Tip je gledao film naminijaturnom ekranu žureći niz pokretne stepenice. Bledi neispavaninarod dremao je u metrou, narod velikih radnika. I moje srce je pošlo katim umornim ljudima. Ovi ljudi nisu arogantni. Nisu zlonamerni. Sa njimadelim zajedničku ljudskost. Voda teč e oko sveta. Reka Sumide vezana

je sa vodama Temze i Save. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo. Ljudisu spavali i tr čali. Metro je išao svaka četiri minuta. Devojke na reklamiimale su sveža lica sa okruglim, deč jim očima. Međutim, kariranesuknjice sa podvezicama bolje bi pristajale u bordel nego u srednjuškolu.

U centralnoj stanici morali smo naći vagone sa nerezervisanim

mestima. Vozovi su se, po redu brzine, zvali: Nozomi – želja, Hikari –svetlost i Kodama – odjek!

Do Kjota smo išli Svetlošću a vraćali se Željom.

Voz je kao beli ugor uplovio u stanicu.

Ugor nas je progutao i strelovito pojurio prema Kjotu.

Zbogom, giganti Tokija.

Dobar dan, hramovi Kjota.



– Posle tunela počinje more. Videćeš.

Jedva da sam video more. Pogled su isprekidali tuneli. Sa leve stranesam nazirao odmarališta u kojima nisam mogao zamisliti da se iko

kupa. Zar bi iko ikad mogao poželeti da se skine i da bude mokar? Sadesne strane je ostala planina Fudži. Ona je bila obrasla dimovima.Kišom i maglom su šibani krovovi i električne žice. Kišni potočići su tekliniz gornji deo prozora. Gradovi, reke, pirinčana polja bili su beli od kiše.

Kao mladić ja sam čitao Suzukija i Okakuru – o zenu i čajnoj ceremoniji.Slušao sam par kurseva iz japanske istorije baš zato što sam mislio da

je ne mogu razumeti. Čitao sam klasične japanske romane. Kad smo

živeli u Bruklinu N. je spavala a ja sam gledao avangardne japanskefilmove. Tako je ta veza polako propadala…

Kajoko i ja smo pričali o Lafkadiju Hernu, Kokoru, Ženi u Dinama upokislom vozu nazvanom Svetlost dok su žuta rižina polja promicalapored prozora.

Ona je rekla da su američka okupaciona vojska i Holivud uveli ljubljenjeu Japan.

Ona je rekla: Srbi su tolerantni prema zlu. Trajna dobronamernost ihuznemirava.

Ona je rekla: Kad je Bulatović bio u Japanu, nije hteo da ode a da neproba gejšu.

Ona je rekla: Potvrda zdravlja je kad primećuješ zrikavce, lišće, oblakeitd.

Raskračeni kao alge, beli oblaci su visili nad Nagojom.

Odjednom, Amaterasu je izvadila svetlost iz rukava i njome kao bičemošinula po vozu. Sunce je prosinulo i siva široka reka dobila je opalne

prelive. Obasjale su se zelene i kudrave planine. Kuće prema Kjotu supostale lepše, sa malim priljubljenim krovovima sa strane kao krilima.Sad sam znao da sam u Japanu.



Ispao je divan dan u Kjotu.

Želeo sam da vidim kameni vrt.

Iza kapije hrama dočekalo nas je jezero. Lopoči. Čaplje. Kornjača na

jednom od dva kamena koja dele vodu. To je bio raj. Intuitivni odmor.Iza hrama izlivala se zen fontana. Natpis na njoj jeobjavljivao: Zadovoljavam se onim što mi je dato.

Zamirisalo je na svežinu.

Bosim nogama sam osetio asure hrama Rjoanđi. Seo sam. Podigaosam glavu. Žutosmeđi zid bio je napravljen od gline kuvane u ulju. Dok

sam suženih očiju gledao kameni vrt, dve evropske babe iznad menesu se razgalamile kao vrane. Bile su uplašene starinom i lepotom.Izvikale su se i otišle. Ćutao sam nad šljunkom pola sata. Kameni teretTokija mi je pao sa ramena. Kameni vrt je delovao na mene. Ne znamkako, ali je delovao. Linije sile su tekle oko ostrva kamenova imahovine. Zurio sam i prošli bi me intuitivni srsi. U srsima je bila moć.Kajo je primetila da vrt svetluca i u jednom trenutku joj se učinio kaovoda. Šljunak je tekao u sebi. Setio sam se kako je Mišima tekpostepeno video Zlatni paviljon. Poverovao sam u dublje slojeveviđenja. Rekao sam:

– Neki Rus je budizam nazvao umetnošću viđenja.

– Nije to, – rekla je Kajo. – Nego da shvatiš da ono što postoji nepostoji.

Oni koji zure

Izašli smo pred ribnjakom.

Vetar je prevrtao ogromne kupusaste listove.

Sunce i vetar bili su junaci ovog prizora.

Šarani su došli da nas vide. Neki ogromni. Neki crveni.

Prešli smo mostić.



– Ovi čamci se mogu iznajmiti – rekla je. – Sada je sezona gledanjameseca. Mesec se posmatra odražen na vodi.

U paviljonu su dva budistička sveštenika ženi bubnjem i dimom čistili

dušu.

Iza je bila najlepša pagoda. Crvena i mnogospratna. Kajo se sagnula ipodigla kesten. Japanski kesten liči na ježa.

Peli smo se ulicom pored kuća, sa drvenim pročeljima. Dve Budinestatue mahovina je spojila sa bregom. Ušli smo u dvorište budističkoghrama Nembucu Đi u Adašinu. Okružilo nas je groblje od surih

kamenova koji su trebali svi da budu isti, ali ih je vreme napravilorazličitim. To je bilo groblje beskućnih umrlih hodočasnika, koje nijeimao ko da sahrani. Nešto je tu sveto. U tom sivilu i odanojbezimenosti.

…zapečaćenoj anonimnom smr ću.

Tu se u noćima dvadeset trećeg i dvadeset četvrtog avgusta pali hiljadusveća. Duše nepoznatih nalaze počinak dok krajolik kupaju valovitreptave svetlosti.

– Ovde malo turista dolazi. Možda nisam dobar vodič i ne pokazujem tibitno. Želela sam da ti ovo pokažem.

Ispred su stajali kamenovi sa crvenim keceljicama za odmor duša

nerođene dece.

Polako smo sišli nizbrdo. Kuće su bile od drveta, kao mali hramovi.Pred njima su izlagali suvenire. Sezona je prošla. Restorani su bilizatvoreni. Mi smo ipak našli jedan, mali i čist. Ona je naručila zelenisladoled preliven slatkim pasuljem i čajem.

Čarobna vrata taksija su se opet sama otvorila.

Taksi nas je odvezao u oblast hramova. Pronašli smo Šoko-ken,najmanju sobu za čajnu ceremoniju. Zamislili smo se ispred mrke sobe.Zatim smo seli pred vrt koji je umesto trave imao samu mahovinu.



Mahovina je svetlela. Ograda od bambusa uokvirila je kamenu stazuKoto-In hrama. Javor sitnog lista postajao je narandžast i crven.

Prostrane pagode i vrtovi hramova u Kjotu bili su više nego što dušamože da primi.

Beli ugor nas je progutao i vijugajući pojurio ka Tokiju.

Zaspao sam u vozu.

Bio sam sjedinjen snom sa svim umornim ljudima, jer… Voda ide okosveta. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo… Kad sam otvorio oči,fasade su postale šarene. Natpisi su bili mravlje pagode razdrmane

zemljotresom. Stanica Šinđuku nas je dočekala žarkim svetlima.

Beskućnici su se privili uz betonske stubove.

Sa zrikavcima sve je izgledalo lakše.

Gatare su gledale u dlan ljudima ispred ulaza.

Uznemireni mladić je stezao nekakvu kratku šipku. Šaman obučen kaosveštenik je žmurio i trljao se brojanicama preko grudi.

Šaman je opet žmurio. Ovaj put se trljao po grudima šipkom koju jemladić držao. Govorio je šta vidi. Mladić je pio njegove reči. Nas jenekoliko puta pogledao mrko u nameri da nas otera pogledom.

Nije želeo da mu turisti zure u sudbinu.

Izvor: Vreme, Autor: Vladimir Pištalo

japan - tokio - kisobrani gavranovi neon.pdf

Documents