LUND UNIVERSITY

PO Box 117221 00 Lund+46 46-222 00 00

Kako je kapitalizam posenilio

Amin, Samir; Hardt, Michael; Lundberg, Camilla A; Wennerhag, Magnus

Published in:Rec

2002

Link to publication

Citation for published version (APA):Amin, S., Hardt, M., Lundberg, C. A., & Wennerhag, M. (2002). Kako je kapitalizam posenilio. Rec, (68/14), 263-270.

General rightsCopyright and moral rights for the publications made accessible in the public portal are retained by the authorsand/or other copyright owners and it is a condition of accessing publications that users recognise and abide by thelegal requirements associated with these rights.

• Users may download and print one copy of any publication from the public portal for the purpose of private studyor research. • You may not further distribute the material or use it for any profit-making activity or commercial gain • You may freely distribute the URL identifying the publication in the public portalTake down policyIf you believe that this document breaches copyright please contact us providing details, and we will removeaccess to the work immediately and investigate your claim.

KAKO JE KAPITALIZAM POSENILIOSAMIR AMIN i MAJKL HARTKAMILA A. LUNDBERG i MAGNUS VENERHAG

S engleskog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen

Da li kapitalizam gubi svoju progresivnost i postaje de-struktivan? Da li je moguće da se čak bliži svom kraju?Ovakvo razmišljanje zvuči poznato, ali se o ovim pitanjimadanas razgovara mnogo više nego ikada pre. Majkl Hart iSamir Amin, obojica među vodećim kritičarima savre-menog kapitalizma, razgovaraju o budućnosti sistema, po-kretima otpora sistemu i alternativama koje ti pokreti nude.

K. A. Lundberg & M. Venerhag: Na sastanku Svetskogsocijalnog foruma u Porto Alegreu bili su mnogi intelek-tualci levičarske orijentacije. Vas dvojica ste takođe bilitamo. Zašto?Majkl Hart: Meni je skup u Porto Alegreu bio zanimljivsa stanovišta pokreta koji se bore protiv globalizacije, akoji su dosad imali dve osnovne mane. Pre svega, pokretiu Severnoj Americi i Evropi nisu uspeli da se prošire nadruge krajeve sveta u kojima možda postoji jednak otporpolitici Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske ban-ke i Svetske trgovinske organizacije. Skup u Porto Ale-greu bio je prilika da se ti pokreti prošire, da se transfor-mišu i povežu u neku obuhvatniju mrežu. Druga njihovamana jeste to što su oni imali prevashodno protestni ka-rakter. Mislim da većina ljudi koji učestvuju u njimashvata da pokret mora da ima i neki konstruktivni mo-ment, da on mora da predlaže alternativna rešenja. Mi-slim da je Porto Alegre i u tom smislu bio veoma koristan.Samir Amin: Ja smatram da je skup u Porto Alegreu va-žan zato što pokazuje da se i te kako može obrazovati nekaglobalna levica koja bi mogla da doprinese promeni tre-nutne ravnoteže snaga: trenutni odnos snaga, naime, ideu prilog kapitalu, i rezultat je istorijskog razvoja započe-tog pre mnogo decenija. Svetski socijalni forum želeo jeda prevaziđe rascepkanost različitih protestnih pokreta ida bude alternativa neoliberalnoj globalizaciji. U zavr-šnoj deklaraciji piše da se kapitalizam nekako mora regu-lisati, da se u obzir moraju uzeti i socijalni interesi rad-ničkih klasa i naroda. Osim toga, jačanje vojnog sektora

širom sveta stoji u tesnoj vezi s neoliberalnom,transnacionalnom strategijom kapitalizma.Zato je borba protiv rata sastavni deo borbeprotiv neoliberalizma.

Lundberg & Venerhag: Obojica insistirate najedinstvu. Mislite li da levica treba da pokuša dadođe do jedinstvenog stava o savremenom kapi-talizmu?Hart: Nisam siguran da baš moramo da se slo-žimo oko toga. O tim pitanjima treba raspra-vljati, i o njima se i jeste raspravljalo, a međuučesnicima skupa u Porto Alegreu postoje veli-ke razlike. Ne možemo poći od toga da ćemo sesvi složiti o svemu. Cilj nisu jedinstvo i dogovornego interakcija i razgovor.Amin: Slažem se u potpunosti. Bilo bi opasnoi neproduktivno ako bismo pokušali da se složi-mo baš oko svakog pitanja, pa čak i oko onihnajvažnijih. Levica mora da dostigne nešto štobih ja nazvao konvergencijom uz poštovanjerazlika. U ovom trenutku postoje mnogi po-kreti (lokalni, regionalni itd.), i svi oni pred-stavljaju različite vidove otpora i protesta. Nji-hove vizije društva i budućnosti možda se uop-šte ne podudaraju, možda se čak i sasvim razila-ze. Zato sam i predložio da ova konvergencija uzpoštovanje razlika ima tri okosnice: kritiku ka-pitalizma, kritiku imperijalističke dimenzijekapitalizma i radikalizaciju demokratije. Kad jeo demokratiji reč, treba doći do zajedničkogstava o opasnostima nekakve demokratije ni-skog intenziteta, da tako kažem, situacije u ko-joj na izborima možete dati glas ovom ili onomkandidatu, a da se time zapravo ne menja ništana stvari. Mislim da su mnogi ljudi, i svako ko jeiole progresivan, protiv takvog stanja i da žele

nešto više. To ne znači da se svi oni slažu okotoga šta je bolje. Postoje različite analize ovihprotivrečnosti i različite ideje o najefikasnijimstrategijama za promenu. Te razlike moramopoštovati.

Lundberg & Venerhag: Izgleda da se tokomproteklih godina ipak nešto dogodilo. Sada se iu širim krugovima, pa čak i među desničarskimanalitičarima, vodi rasprava o slabostima kapi-talizma. Mislite li da u skorijoj budućnosti mo-že da dođe do sloma kapitalističkog sistema?Hart: Slažem se s tim da kapitalizam prolazikroz krizu, on stalno prolazi kroz krize, ali krizanije isto što i slom. Kad je reč o tradicionalnomkapitalizmu, a isto važi i za ovaj savremeni, mo-ramo da shvatimo kako krize u stvari funkcioni-šu, kako one u krajnjoj liniji zapravo jačaju si-stem. Mislim da se to može reći i za razne ratovekoji se danas vode. Ratovi, naime, predstavljajukrizu svetskog poretka, ali oni su krize koje tajporedak utvrđuju, a ne krize koje pokazuju nje-gova slaba mesta ili najavljuju njegov slom. Ne-mam pojma šta će se desiti za trideset godina, alisam siguran da treba raditi na menjanju moder-nog kapitalizma. Ne bih baš prihvatio tvrdnju dakapitalizam “objektivno” mora da se uruši. Akodođe do transformacije kapitalističkog sistema,biće to transformacija putem stvaranja alterna-tivnih rešenja, a ne putem korišćenja sistemskihslabosti kapitalizma ili njegovog razaranja. Nećenam sistem učiniti uslugu i umreti, mi samimoramo da se potrudimo.Amin: U osnovu, i ja se slažem s tim. U istorijise već dešavalo da se sistem iznenada uruši, kaošto je to bio slučaj sa Sovjetskim Savezom. Me-đutim, mislim da analitički nije mnogo pro-

264

Reč no. 68/14, decembar 2002.

duktivno ako tvrdimo da će se sistem srušiti zbogsve većih protivrečnosti unutar njega samog. Teprotivrečnosti i te kako postoje, ali sistemuglavnom zna kako da ih iskoristi, da se tran-sformiše i da preživi.

Lundberg & Venerhag: Šta su onda te sve većeprotivrečnosti ili sukobi unutar savremenog ka-pitalizma?Hart: Sve veća razlika između bogatih i siroma-šnih i sve veća “beskorisnost”, “neupotreblji-vost” čitavih delova sveta. Kapitalizam ima sveveće probleme da stanovništvo sveta uključi uproces proizvodnje. Malo oklevam da upotre-bim stari marksistički pojam “vojska suvišnihradnika”, pošto mislim da se ovde ipak radi onečem drugom. Međutim, istina je da kapitali-zam ima sve veće probleme da stanovništvo svetauključi u proces proizvodnje.Amin: Ja bih ovo formulisao malo drugačije.Kapitalizam je dugo bio progresivna snaga uistoriji čovečanstva, tako je i Marks govorio. Mo-žemo to i ovako reći: širenje tržišta mnogo je vi-še bilo integrativan proces nego proces isključi-vanja. Sada smo došli do tačke na kojoj se ovajodnos između integrisanja i isključivanja okre-će, i to ne samo privremeno, zbog manje stoperasta, nego iz dubokih, suštinskih razloga. Sveveći deo svetskog stanovništva je beskoristan, kaošto je Majkl upravo rekao. Na to i mislim kad ka-žem da je kapitalizam posenilio. Njegova pro-gresivnost se gubi, a njegova destruktivnost sve jeveća. Ako želimo da svako uživa u sve većem bla-gostanju, potrebna nam je neka druga organiza-ciona matrica. No, čak i ako je moja pretpostav-ka tačna, ona još uvek ne kazuje da će senilni si-stem odumreti sam od sebe: taj bi proces, nai-

me, mogao da stvori i nešto još gore od kapitali-zma, ako to uopšte možemo da zamislimo.

Lundberg & Venerhag: U knjizi koju je Majklnapisao s Antoniom Negrijem uveden je pojamimperije. Šta je razlika između vašeg pojma Im-perije i nečeg što bi bilo običan nastavak impe-rijalizma?Hart: Imperijalizmi XIX veka stalno su bili umeđusobnoj konkurenciji. Danas je ta konku-rencija među dominantnim nacionalnim drža-vama manje važna od njihove međusobne sa-radnje, tako da tradicionalni model imperijali-zma više nije tipičan za našu epohu. Osnovnarazlika između imperijalizma i Imperije jeste tošto Imperija nema ni centar ni periferiju. Kadkažem da Imperija nema centar, ne mislim da uokviru tog globalnog sistema ne postoji nikakvahijerarhija. Pravo pitanje na koje moramo daodgovorimo glasi: kakav je odnos između Sjedi-njenih Država i Imperije? U knjizi smo rekli daImperiju određuju bomba, novac i etar (odno-sno nove mogućnosti komunikacije), a da suVašington, Njujork i Los Anđeles nosioci tihtriju elemenata imperijalne moći. Međutim,moć Sjedinjenih Država ne treba ni precenjiva-ti. Ne mislim da su SAD kao država-nacija ustanju da kontrolišu sve što se dešava na svetu.Time, dakako, ne želim da kažem da izmeđuSAD i drugih nacionalnih država ne postojeznačajne razlike, ali ako želimo da razumemokompleksne hijerarhijske sisteme, te razlikemoramo relativizovati, ne smemo SAD progla-šavati vrhom čitavog sistema. Osim toga, mislimda su SAD daleko manje moćne nego što to sa-me misle. Često nas zbunjuje to kako SAD videsame sebe.

265

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

U svakom slučaju, tako mi razu-memo taj pojam imperije. Umesto jednog sre-dišta svetske moći, mi predlažemo koncepcijudistributivne mreže moći koja nije ništa manjeopresivna, štaviše, ona je u mnogo čemu čak iopresivnija. Zbog toga nam i treba sasvim dru-gačija politička strategija. S vremena na vremeretorički jeste korisno reći da SAD kontrolišusve i biti antiamerički raspoložen. Međutim,isto tako mislim da to nije baš sasvim tačno, mi-slim da treba osmisliti različite strategije. Anti-amerikanizam kao politička praksa i orijentaci-ja prilično je snažan i u samim SAD i izvannjih. A to još nije dovoljno, još nije sasvim pri-mereno situaciji.

Lundberg & Venerhag: Samire, da li se ti sla-žeš s ovim?Amin: Samo donekle, čini mi se da ovo nijesve. Kapitalistička ekspanzija bila je imperija-listička od samog početka. Mislim da tradicio-nalno tumačenje imperijalizma kao pozne fa-ze kapitalizma nije sasvim tačno. Zato ja i insi-stiram na tome da se čitav sistem, zvali ga miimperijom ili ne, etiketira kao imperijalistič-ki. Vrlo je problematično to čitanje istorijekao niza hegemonija, čitanje kakvo predlažeImanuel Valerštajn i koje u stvari kaže da jed-na hegemonija uvek smenjuje drugu. Realnogledano, hegemonija je uvek bila relativna, udaleko većoj meri nego što su vođe hegemonij-skih sila to mislile. Vlast nije hegemonija, vlastje odsustvo hegemonije, što, opet, ne znači datu hijerarhije uopšte ne postoje. Sada smo,međutim, došli do novog stadijuma, od sadaće među različitim delovima centra biti svemanje protivrečnosti. Mogli bismo govoriti i o

nastanku nekog kolektivnog imperijalizma.No to, kažem, ne znači da hijerarhija ne po-stoji, ne znači čak ni da ne postoji neki speci-fično američki imperijalistički projekt. Trebaraditi na mobilisanju, ali ne protiv narodaSAD nego protiv američkog vojnog hegemo-nijskog projekta. Taj se projekt od 1990. go-dine nalazi u prvom planu, otkako je započelačitava serija ratova, a ona će se, sudeći po po-slednjim izjavama, i nastaviti. Na ovom mestu,dakako, moramo povući razliku između Evro-pe i SAD. Interesi evropskog transnacional-nog kapitala ni po čemu se ne razlikuju od in-teresa američkog, ali američko društvo iz isto-rijskih razloga akcenat stavlja na slobodu aignoriše jednakost, dok u Evropi to nije slučaj.Zato je socijalizam i izmišljen baš u Evropi a neu SAD. Zato i mislim da se u Evropi može re-konstruisati neka ozbiljna levica, i zato mislimda je Evropa, više nego SAD i daleko više negoJapan, mada iz sasvim drugih istorijskih razlo-ga, u stvari prava slaba karika u ovom imperi-jalističkom sistemu koji operiše na globalnomnivou. U Forumu zemalja Trećeg sveta otpo-čeli smo diskusiju na ovu temu s nekim evrop-skim levičarima. Ove snage mogu da obrazujujezgro rekonstruisane levice u Evropi. Mislimda je pitanje imperijalizma presudno. Akoprevidimo imperijalističku dimenziju, nećebiti ni evropske levice.

Lundberg & Venerhag: Stiče se utisak da semoć nacionalnih država povećala posle 11. sep-tembra, bar kad je u pitanju kontrola nad gra-đanima. Kako će to uticati na ulogu i moć dr-žave, za koje se danas tvrdi da su sve manje zna-čajne?

266

Reč no. 68/14, decembar 2002.

Amin: Ne možemo reći da se moć nacionalnedržave smanjuje, mislim da je to sve vrlo protiv-rečno. Možemo se složiti oko jednog osnovnogprincipa, a to je da nema ekonomije bez politi-ke. Kapitalizam ne može da funkcioniše bez po-litike i bez država. No, ako pogledamo kako jemoć danas organizovana, kakve su njene forme,shvatićemo da ima nečeg i u stavu da je moć na-cionalne države, onakve kakvu danas znamo,nastajala s vremenom, kroz istoriju, ali da je sasve snažnijom globalizacijom opala.Hart: Možda je korisnije da govorimo o tran-sformisanju regulacionih elemenata države, ane o njihovom nestanku. Možemo imati iste lič-nosti, iste funkcije, iste institucije, s tim što oneimaju drugačiju ulogu ili drugačiju orijentaci-ju. Kažemo da nacionalna država nestaje, da se“skuplja”, ali se državne strukture, od Regana iTačerove nadalje, uopšte nisu skupile, napro-tiv, čak su i porasle. Treba postaviti pitanjepravca u kom će se promene odvijati. Tako nebismo rizikovali da kažemo da politika slabi ilida slabi politička kontrola, jer to sigurno nijetako.

Lundberg & Venerhag: U istoriji socijalizmauloga države oduvek je bila protivrečna, oscili-rala je između proleterskog internacionalizma iprava na državnu suverenost. Ima li, sa stanovi-šta levice, danas uopšte prostora za nacionalnudržavu?Hart: U svom idealnom obliku, socijaldemo-kratski projekt uvek je podrazumevao i državukao garanta blagostanja i određene, mada uvekograničene, kanale za demokratsko učestvova-nje. Jedan deo pitanja odnosi se na stepen ukom je takav projekat danas još ostvariv, dakle,

ne na to da li je on još uvek poželjan, nego da lije ostvariv. Pitanje državnog suvereniteta je,opet, nešto drugo. Slažem se s tim da potčinje-ne države treba da insistiraju na državnom su-verenitetu i da u tome ima nečeg progresivnog,ali u dominantnim državama nacionalizam jeuvek i svuda nešto vrlo ružno.Amin: Nikad mi se nije dopadala ta reč, nacio-nalizam. Pošto sebe smatram internacionali-stom, za mene je ona uvek bila nešto opasno,vezano za odbranu buržoazije i imperijalizma.Svest o nacionalnom jeste važna, ali to je neštosasvim drugo. Evropska levica, a naročito njenpodmladak, ima neku naivnu sklonost da pori-če značaj nacionalne dimenzije. Nacionalnaarena još uvek je veoma značajna za klasnu bor-bu i formiranje političke svesti. Ovi ljudi žele daprevaziđu naciju, i imaju dobre razloge za to.Međutim, u sadašnjim okolnostima dominant-ni kapital može da iskoristi tu odbojnost premasvemu nacionalnom u svoje svrhe, i to se već idešava. To važi čak i za potčinjene države kao štoje Egipat, odakle ja i potičem. Tamo je slablje-nje nacionalnog dovelo do nečeg mnogo goregnego što je to nacionalizam, naime do islami-zma. Ljudi moraju da se osete kao deo nekogkolektiva, makar i manjeg, za koji misle da imaodređeno opravdanje. Egipatska arapska nacija,ma kako taj pojam bio protivrečan i ograničen,i ma kako njega vladajuća klasa zloupotrebljava-la, jeste imala i svoje dobre strane. Islamizam je,međutim, potpuno destruktivan. Establišmentu SAD shvatio je to veoma rano, a o tome svedo-če i savezi koje je on sklapao ne samo s talibani-ma nego i s najrazličitijim islamističkim pokre-tima. Zato nikako ne smemo potcenjivati poli-tiki značaj koji nacija u tom smislu još uvek ima.

267

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Lundberg & Venerhag: Majkl, ti izgleda višenaglašavaš dobre strane antinacionalizma.Hart: Apsolutno. Benedikt Anderson kaže dasu nacije fiktivne zajednice. Možda tu formula-ciju možemo i da obrnemo: nacije su ponekadnažalost jedina zajednica koju ljudi mogu dazamisle. Ja, međutim, mislim da se kolektivimogu konstruisati i na neki drugi način. Akoneko kaže da hoće da se bori protiv svih oblikanacionalizma, i ako su islamistički internacio-nalizam ili internacionalizam neoliberalnogkapitala jedine mogućnosti za to, onda se sla-žem s tim da treba smisliti i neka alternativnarešenja. Ali mislim da nacija nije jedini alter-nativni osnov identiteta.Amin: To može da bude i klasa.Hart: I klasa, svakako.Amin: Nadam se da ona može da bude i značaj-nija od nacije. Anderson je u pravu kad kaže daje nacija imaginarna zajednica, ali čim je nekozamisli, ona postaje realna, postaje realna za-jednica.Hart: Naravno da je realna, ali ne svedoči li too skučenosti naše mašte ako je nacija jedina za-jednica koju možemo da zamislimo? Hoću re-ći, možemo valjda da zamislimo i druge zajed-nice! Mislim da antiglobalistički pokreti upra-vo to i čine.

Lundberg & Venerhag: Ako te nove kolektivepogledamo u kontekstu stvaranja novih vidovademokratije, kakve realne mogućnosti za alter-nativna politička rešenja uopšte postoje?Hart: Nisam siguran da li su ti novi pokreti uovoj fazi već spremni da predlože konkretnaalternativna rešenja, ali neki eksperimenti smrežama su veoma zanimljivi. Toni Negri i ja

uveli smo termin mnoštva (multitude), i on jedonekle sličan Samirovoj konvergenciji uz po-štovanje razlika, možda mu je samo akcenatmalo drugačiji: u zajedničkom projektu tamnoštvenost, te razlike i dalje postoje i nesmanjuju se. Mislim da je mreža sasvim dobrametafora za to: mreža nikad ne uspostavljastroge polove, stroge opozicije, pošto uvek po-stoji način da se oformi nekakav trougao, me-taforički govoreći. To je jedna od najčudnijihstvari u svemu što se dogodilo u Sijetlu: grupeza koje se mislilo da su objektivno nespojive(sindikalci i ekološke grupe, ali i anarhisti, cr-kvene organizacije, homoseksualci itd.) radilesu zajedno i imale su isti cilj, tako da njihoverazlike uopšte nisu bile dominantne. Sve terazlike rasporedile su se po toj specifičnojstrukturi mreže. Zato i mislim da je takva geo-metrijska metafora dobra. Postoji neki efika-san mehanizam za obrazovanje trouglova, zauljučivanje drugih tačaka iz mreže, zahvaljuju-ći kojem neki zajednički projekt može da seostvari. Mislim da se to suštinski razlikuje odraznih ujedinjenih frontova ili koalicija. Mo-ramo da ažuriramo predstavu o društvenimpokretima, jer sada postoji nešto sasvim novo,sada je došlo vreme eksperimentisanja s jošuvek nedovoljno razvijenim demokratskimformama.

Lundberg & Venerhag: Kad je reč o heteroge-nosti, marksizam je već dugo predmet kritike;prebacuje mu se da se i suviše bavi kategorijomklase, a da zanemaruje druge vidove opresije.Da li se neki univerzalni politički cilj uopštemože povezati s predstavom o izdiferenciranimpolitičkim subjektima?

268

Reč no. 68/14, decembar 2002.

Hart: Da, na to Toni Negri i ja i mislimo kadgovorimo o politici mnoštva. Tokom osamde-setih mislilo se da u SAD postoje dva osnovnamodela političkog organizovanja. Jedan je po-čivao na jedinstvu – tako su, recimo, funkcio-nisale razne tradicionalnije partije; ponekadje to čak izgledalo kao ilustracija one klasičnemarksističke teze o primarnoj podeli društva.Postoje i drugi vidovi borbe, ali oni su sekun-darni i funkcionišu u okviru ovog jedinstva.Međutim, politika identiteta osporila je ova-kvo stanovište, ona polazi od razlika i od samo-stalnosti različitih vidova borbe: neke se vodeoko seksualnosti, neke oko pitanja roda, raseitd. Danas mi se čini da je ova podela prevazi-đena, odnosno da tu više ne postoji neki jasanodnos protivrečnosti. U Sijetlu se to sasvimdobro videlo. Mislim da je protivrečnost iz-među identiteta odnosno identičnosti i razli-ke prevaziđena kad smo otkrili da između ra-znolikosti i zajedništva postoji kontinuitet.No, da se vratim na vaše pitanje, mislim da sena ovom polju mogu sprovesti dragoceni eks-perimenti s različitim vidovima demokratije,ali da se još nisu stekli uslovi u kojima bismomogli izneti plan za neku alternativnu dru-štvenu formaciju.

Lundberg & Venerhag: U Sijetlu su sindikatiodigrali značajnu ulogu, a u mnogim zemlja-ma Evrope oni već tradicionalno igraju pre-sudnu ulogu u socijalističkom pokretu, na ni-vou nacionalne države, dakako. Međutim, naskupu u Porto Alegreu učestvovalo je tek veomamalo sindikata iz Prvog sveta. Koju ulogu sin-dikati danas uopšte mogu da imaju unutar le-vice?

Hart: Naravno da sindikati, generalno gleda-no, mogu da odigraju značajnu ulogu, ali poje-dini sindikati uopšte nisu progresivni ili imajuveoma mali potencijal za progresiju. Mislim daosnovni problem nije izbor između sindikata idrugih društvenih grupa, nego između pojedi-nih konkretnih sindikata. Neki sindikati su ve-oma bliski ovim antiglobalističkim pokretima,dok drugi to nisu. Neki su zainteresovani zapromene, neki nisu.Amin: Ja mislim da se svi sindikati trenutnonalaze pred velikim izazovom. Sam fenomensindikata jeste proizvod jedne sasvim određenefaze u istoriji kapitalizma, naročito fordovskefaze, u kojoj su nastajala velika industrijska po-strojenja i radnici se koncentrisali u velike celi-ne, u kojoj je postojala oštra granica izmeđutzv. plavih kragni i belih kragni itd. U to je vre-me ekspanzija tržišta integrisala sve takve gru-pe, a nije ih marginalizovala. Takav je bio tajopšti okvir, on je imao specifične organizacio-ne matrice, specifične ciljeve, verodostojnost,legitimnost, podršku itd. Sada se, međutim,nalazimo u periodu u kom se te organizacionematrice demontiraju, ali se nove još nisu sasvimiskristalisale. I to za sindikate predstavlja iza-zov. Radni ljudi okupljeni u njima imaju za-jedničke objektivne interese, ali nisu organizo-vani tako da te interese mogu i da ostvare. Kakosad u takvoj situaciji može da se povrati makarkakav stepen jedinstva? Tu i tamo postoje sin-dikati koji su počeli da razmišljaju o novoj situ-aciji, na primer SUD u Francuskoj, jedan odosnivača mreže ATTAC i veoma aktivan na sku-pu u Porto Alegreu. I u Italiji postoje nekigranski sindikati koji su svesni ovih novih prili-ka; o tim pitanjima sistematično raspravlja

269

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

CUT u Brazilu, COSATU u Južnoj Africi i KCTU u Južnoj Koreji. Mislim da pomenuti izazovpostoji svuda, i zato mislim da moramo biti otvoreni za diskusiju o pomenutim pitanjima, kakobismo jednom mogli da osmislimo nove vidove organizovanja koji bi bili primereniji ovoj novojsituaciji.

© The authors© Eurozine (www.eurozine.com)

270

Reč no. 68/14, decembar 2002.