gent za nekretnine je već ispred zgra de, prepozna jem ga izdaleka i podižem ruku kako bih mu poka...
TRANSCRIPT
www.dereta .rs
Biblioteka IN
Urednik izdanja Aleksandar Šurbatović
Naslov originala Lorenzo Marone
UN RAGAZZO NORMALE
Copyright © 2018 Lorenzo Marone Published by arrangements with
Meucci Agency – Milan and Tempi Irregolari, GoriziaCopyright © ovog izdanja Dereta
Lorenco Marone
Običan momak
Prevod sa italijanskog Gordana Subotić
Beograd 2019.
DERETA
Đan kar lu,i svi ma koji čine pra vu stvar.
Mojoj ženi;da sam super he roj,
jedi na misi ja bi mi bila tebe da zaš ti tim.
Pakost je za buda la ste,za one koji još nisu shva ti li
da neće zau vek žive ti.
Alda Meri ni
9
Đan kar lo
U dva na e stoj godi ni sam postao pri ja telj jed nog super hero ja.
Da se raz u me mo, ne nekog od onih kla sič nih, reci mo Mar ve lo vih, koji nose plašt, masku i sve tlu ca vi tri ko, ska ču iz jed nog dela gra da u dru gi i lete izme đu zgra da. Ne, moj super he roj nije imao uski tri ko i plašt, nije leteo i nije bio iz Gotam Siti ja, već iz Napu lja, koji je u izve snom smi slu još opa sni ji od Gota ma, zato što kod nas nema baš mno go dobro či ni te lja.
Imao je dva de set pet godi na, živeo je u mom ula zu i vozio se una o ko lo u neo bič nom zele nom kabri o le tu, s rokov nikom i hemij skom. Zvao se Đan kar lo i upr kos mom nava ljiva nju, govo rio je da nije nika kav super he roj. S naknad nom pame ću zaklju čio sam da je možda bio u pra vu, jer istin ski super he ro ji nikad ne umi ru, čak ni izre še ta ni meci ma.
Ili ne, možda se on pre va rio, a ja sam bio u pra vu, jer se super he ro ji uvek izno va rađa ju.
U sva koj novoj pri či.
10
Tri de set plo či ca
Agent za nekret ni ne je već ispred zgra de, pre po zna jem ga izda le ka i podi žem ruku kako bih mu poka zao da stižem. Ni na tre nu tak nisam posum njao da je to on: na sebi ima tam no pla vo ode lo, a pre ko kaput iste boje, nezgrap ne pati ke, ružnu dre ča vo ze le nu kra va tu čiji čvor čuči posred nje go vog grklja na, košu lju s uštir ka nom krag nom špi ce va upe re nih nado le, kosu, ni dugu ni krat ku, punu gela, fasciklu, tako đe zele nu, u jed noj ruci, i mobil ni u dru goj, a na licu izgu bljen pogled svoj stven mno gim mla di ma. Biće da ima dva de se tak godi na, iako poku ša va da namak ne još koju, raz me ću ći se samo u ve re noš ću.
„Ruso? Dra go mi je”, kaže, kre nuv ši mi u susret i pru žaju ći mi ruku.
Uzvra ćam sti sak uz nago veš taj osme ha, a on vadi iz džepa sve žanj klju če va poku ša va ju ći da nađe onaj pra vi. Tri je po pod ne jed nog febru ar skog dana – usko ro će i kar ne val – nala zi mo se u jed noj zatvo re noj uli ci iza Leo nar do vog trga, na obo du Vome ra, bre žulj ka ste napulj ske četvr ti, a stan koji tre ba da pogle dam zapra vo ne mogu da pri uš tim. Ali
11
OBIČAN MOMAK
to mu, narav no, ne govo rim. Uža sno je hlad no, pred vi đa ju čak i sneg, iako sneg u Napu lju nismo vide li sto godi na.
Dok mi agent okre će leđa nasta vlja ju ći potra gu za ključem od kapi je, jed na žuta mač ka netre mi ce zuri u mene s kro va auto mo bi la i izma mlju je mi setan osmeh. Pre da mnom se pro sti re, tih i nepo mi čan, veli ki mural koji govo ri o Đan kar lu Sija ni ju; neka da je na tom zidu bilo i moje ime, na tom zidu koji se sve ga i sva če ga nagle dao. Malo dalje je svo je vre me no bila pro dav ni ca donjeg rublja Niko le Espozi ta, a sad je tu auto me ha ni čar ska radi o ni ca, dok je na uglu na kojem je vazda sta ja la dona Kon če ta i pro da va la kri jumča re ne ciga re te, sada zale plje na umr li ca sa sve nadim kom pokoj ni ka. Misli mi lete ka tim godi na ma mog detinj stva kad sam, izme đu osta lih buda laš ti na, sku pljao i umr li ce.
Zaš tit na metal na rolet na na loka lu u kojem je nekad bila Anđe lo va bakal ni ca spuš te na je, dok se na rolet ni legen darnog fri ze ra Alber ta sada šepu ri znak za kol ski pro laz. Neko je došao na pamet nu zami sao da kupi taj lokal i drži u njemu auto, jer uli ca je uska, s malo par king mesta za sta na re. Osam de se tih godi na mesta za par ki ra nje nisu bila obe le žena, te su se lju di par ki ra li uko so, iako su tako još više oteža va li pro laz iona ko uskim kolo vo zom. Ali kad malo bolje raz mi slim, auto mo bi li su tada bili manji, a i lak še je isparki ra ti se kad se tako sta ne. Sećam se da bi Anđe lo, otac mog naj bo ljeg dru ga Sase, često zagra dio autom one koji su se par ki ra li u uli ci, te je sva ki čas, kao bez duše, istr ča vao iz svo je bakal ni ce da ga pome ri; sedao je za volan fija ta 128 psu ju ći, pa bi celu uli cu pre la zio u rikverc, kao da je ušao u jed no smer nu. Isti ni za volju, bio je dobar vozač. Ali voleo bih da ga vidim danas, kako bi s nekim glo ma znim dži pom
12
Lorenco Marone
skre nuo u rikverc a da pri tom ne zaka či nekog peša ka. Mi deca smo stal no bili na uli ci i istr ča va li pred kola jure ći za lop tom super san tos.
Jed nom je moj otac pri ko čio i zau sta vio se nasred uli ce kad je lop ta izle te la pred auto. Mama je upla še no vri snu la, a on se mir no okre nuo ka meni (bilo mi je dese tak godina), sklup ča nom na zad njem sediš tu, pa rekao: „Mimi, ne zabo ra vi, za lop tom što se kotr lja, uvek sle di neki bala vac što srlja!”
Nije proš lo ni deset sekun di, a jedan deč kić je pre tr čao uli cu ne gle da ju ći ni levo ni desno; trčao je za svo jom loptom super san tos. Da tata nije na vre me zako čio, sigur no bismo ga uda ri li.
„Izvo li te”, reče mla đa ni agent, koji je napo slet ku uspeo da otvo ri kapi ju.
Automeha ni čar, brka u umaš će nom rad nič kom kombi ne zo nu puši naslo njen na auto i čak se i ne tru di da prikri je rado zna lost. Osme hu jem mu se i pri me ću jem mastan odble sak popo dnev nog sun ca na nje go vom čelu oro še nom zno jem.
Ulaz u zgra du je mrač ni ji i turob ni ji nego neka da. Stvar je u tome što, kad pro me ni mo ugao gle da nja, ne tre ba da se vra ća mo ono me što smo neka da vole li. Ali to je uvek bilo jače od mene: kad sam saznao da se stan pro da je, nisam mogao da odo lim.
„Stan je, kao što sam vam rekao pre ko tele fo na, na posled njem, sed mom spra tu”, objaš nja va beži vot no momak, pa pozi va lift pri ti ska ju ći dug me.
Možda je stvar u sve tlu – u moje vre me su dve zid ne lam pe osve tlja va le taj pro stor; biće da zbog mleč nog odsja ja
13
OBIČAN MOMAK
neo n ske pla fo nje re ulaz delu je bez lič no, mrač ni je i neugled ni je.
Više nema ni por tir ske kući ce, ali su na plo či ca ma ostali žle bo vi iz kojih su se dece ni ja ma uzdi za li drve ni zido vi. Neo bič no je pomi sli ti da su te tri bra zde na podu, pod pravim uglom jed na u odno su na dru gu, uokvi ri va le pro stor u kojem je moj otac godi na ma pro vo dio dane. Lift još nije sti gao te imam vre me na da izra ču nam koli ko je plo či ca na tom pra znom pro sto ru neka da uokvi re nom drve tom, a sad samo pra ši nom koju osta vlja vre me kad pre sta ne da leti: tri de set. Na brzi nu sam još jed nom izbro jao, zato što se lift zau sta vio uz jed no „klang”. Da, tač no tri de set.
A u tih tri de set kva dra ti ća tata je pro veo veli ki deo svog živo ta. I ja sam tu pro veo mno ga popo dne va.
Tri de set plo či ca koje me pod se ća ju na suš ti nu mog detinj stva: zatvo ren u svom malom sve tu, u jed nom malom sta nu, u maloj por tir ni ci, gušio sam se, ujed no se tru de ći sva ko ga dana, ipak zaš ti ćen, da nađem još malo život nog pro sto ra.
Z I M A
17
Veli ki sneg iz osam de set pete
„Mali, idi da mi done seš videokame ru, požu ri”, reče moj otac.
„A gde je?”, spo koj no ga upi tah, dok sam gric kao čajne kolu ti će koji su mi se mrvi li po džem pe ru, a mrvi ce se meša le sa uće ba nim gru dvi ca ma.
Tata nije gle dao u mene; gla dio je brko ve, nosa zale pljenog za pro zor sko sta klo iza kojeg se nazi rao gust sneg.
„Na komo di je u spa va ćoj sobi, pop ni se na sto li cu pa...”. Načas me je odme rio, pa nasta vio: „Ja ću, jer ako pad neš, ima da raz bi ješ kame ru...”
Odvo jio se od kuhinj skog pro zo ra pa je, vuku ći po podu sto pa la u fil ca nim papu ča ma, oti šao u spa va ću sobu, jedinu u kući. Ja sam onda pri šao pro zo ru na kojem su osta li tra go vi nje go vih prsti ju, pa pri slo nio nos na sta klo. Nikad rani je nisam video sneg, osim na tele vi zi ji, u fil mo vi ma, ali nikad uži vo, zato što u Napu lju, za dva na est godi na mog živo ta, nijed nom nije pao. Mnoš tvo pahu lja koje su pod sjajem ulič nih sve tilj ki tiho susti za le jed na dru gu pod se ća le su me na bele lep ti re koje sam često viđao na moru kako lete
18
Lorenco Marone
u paru utr ku ju ći se. Grad je najed nom izgle dao ušuš ka no i čini lo mi se da se ne čuju čak ni auto mo bil ske sire ne ili dreka dona Kon če te, koja sedi za svo jom tezgom sa ciga re ta ma i sva đa se s nekim voza čem tik ispod našeg pro zo ra.
Te janu ar ske veče ri 1985. godi ne video sam svoj grad pod sne gom, što se – to sam naknad no saznao – nije desi lo od pede set šeste i dugo se neće pono vi ti; a onda sam ostao tako da gric kam čajne kolu ti će i rase ja no posma tram rodi te lje, oca kako gle da kroz objek tiv kame re ‒ posled nja reč teh ni ke koju je „kupio poro di ci” zahva lju ju ći tri na estoj pla ti povo dom Boži ća ‒ i mamu, otvo re nih usta i sa svih pet prsti ju pri slo nje nih na sta klo, još umr lja no od mog daha. Ostao sam tu, u poza di ni, s bakom i dekom, sve dok neko nije poku cao na pro zor spa va će sobe, okre nut ka ulici: bio je to Sasa, deč kić koji se već neko li ko nede lja vrzmao oko mene, ali mi se nijed nom nije obra tio. Osme hi vao se poka zu ju ći mi pomo dre le ruke pune sne ga, koji je upra vo zahva tio s ploč ni ka. Ako zatvo rim oči, pono vo mogu jasno da vidim nje go vu pri li ku, vra go last pogled, da čujem njegov glas i ose tim hlad no ću koju je doneo vetar.
Sasa me pogle da i reče samo: „Mimi, jesi li video? Sne ži sneg!”
Sne ži sneg, upra vo tako je rekao. Nisam mogao da mu se ne osmeh nem i već sam sle de ćeg tre nut ka bio na uli ci s njim ‒ čud nim deč ki ćem koji će mi usko ro posta ti naj bo lji drug. Gru dva li smo se izme đu par ki ra nih auto mo bi la sve dok nismo bili mokri do gole kože, obu ze ti sme hom i pole tom.
Tada to nisam mogao da znam, ali kasni je sam shva tio da sve ono izu zet no, ono što zau vek osta je u tvom živo tu, često sti že na prsti ma i izne na da, bez hala bu ke i poseb ne naja ve.
Baš kao sneg.
19
Espa dri le boje pista ća
U decem bru osam de set pete (dva na est mese ci posle čuvene veja vi ce i na kra ju pri če koju se spre mam da vam ispripo ve dam), poro di ca Ruso bro ja la je sedam čla no va: mog oca Roza ri ja, koji je u to vre me bio por tir zgra de u Vomeru, u kojoj smo žive li, moju mamu Lore da nu, koja je nedugo pre toga radi la kao sekre ta ri ca jed nog sta rog punač kog advo ka ta iz naše četvr ti, moju sestru Beu (sko ro šest godi na sta ri ju od mene), koja je matu ri ra la sa osred njim uspe hom u Maci ni ju, uči telj skoj ško li u sre diš tu Vome ra, dedu Đenara i baku Mari ju i na kra ju Beto ve na, ali ne muzi ča ra, već psa koji nam se nedav no pri dru žio. Beto ven je bio mare mano abru ceš ki ovčar, koji je morao da se zado vo lji živo tom u dve ma sku če nim pro sto ri ja ma. A tu sam bio i ja.
Žive li smo u dvo sob nom sta nu, u pri ze mlju, s kuhi njom koja je ujed no bila i trpe za ri ja, a kako smo bili pri lič no skuče ni, ja sam spa vao s moji ma u sobi, na polj skom kre ve tu koji je tati poklo nio jedan sta nar. Bea tri če je pak spa va la u dnev noj sobi, i ona na polj skom kre ve tu, koji je pre ko dana sta jao sklo pljen iza vra ta, dok su baka i deda sva ko veče
20
Lorenco Marone
raz vla či li tro sed. Nije to bio baš udo ban život, ali kao da niko me nije sme ta lo, izme đu osta log i zato što smo s vreme nom uskla di li navi ke, te je čak i koriš će nje kupa ti la bilo regu li sa no s monaš kim ose ća jem za red i disci pli nu koji su u kuću uve le žene.
Pro zor spa va će sobe je, kao što sam rekao, gle dao na uli cu, a napo lju se uvek neš to deša va lo: kom ši ni ca bi razgo va ra la s mamom, pro da vac voća se sva kog jutra u osam zau sta vljao na svom moto ci klu da ispo ru či baki namir ni ce, Kri sku o lo, uprav nik zgra de, svra tio bi da pro ća ska s dedom o Napo li ju, Bei ne buda la ste dru ga ri ce pre gla sno su je doziva le na tračpar ti ju, ili bi navra tio neki tatin pri ja telj kako bi nam uči nio neku uslu gu. Tata je imao mno go pri ja te lja koji ma je mogao da se obra ti za uslu gu. Pokva ri la se maši na za veš? Ima on pri ja te lja koji će je popra vi ti za dža be. Tre ba da se regi stru ju kola? Drug iz detinj stva mu garan tu je da za teh nič ki pre gled neće dati ni liru.
Tata je veo ma opre zno ras po la gao kuć nim budže tom, možda i pre vi še opre zno, što je bio jedan od čestih uzro ka nje go vih sva đa s mamom, koja je ume la da bude nepro mišlje na i da se kući vra ti s pone kim poklo nom za mene i Beu, kuplje nim na pija ci u Anti nja nu. Jed ne let nje veče ri pojavi la se sa širo kim osme hom i parom espa dri la boje pista ća, baš ona kvi ma kakve su se svi đa le meni, navik nu tom da nosim bez o blič ne glo ma zne san da le. Video sam ih neko li ko dana rani je na Sasi, „ras puš te nom i nasil nom” dera nu, kako su svi govo ri li, sinu jedin cu lokal nog baka li na Anđe la, koji mi je jed nog dana, kad smo kre nu li da puca mo golo ve u zatvo re nu kapi ju, pono sno poka zao nove espa dri le. U našoj uli ci nije bilo mno go auto mo bi la, te smo mi deča ci mogli
21
OBIČAN MOMAK
da pro vo di mo mno go vre me na ispred zgra de, iako bismo na kra ju uvek zavr ši li s lop tom među noga ma!
U uli ci je, osim Anđe lo ve bakal ni ce, bio i fri zer ski salon izve snog Alber ta (koji je fri zi rao mamu i gospo đu Filo menu, Sasi nu maj ku), uvek tiptop dote ra nog i nami ri sa nog, „kao dro lja”, kako je govo rio moj deda, kao i zapuš ten i već zatvo ren lokal Niko le Espo zi ta, tati nog pri ja te lja koji se prosla vio za ceo život pro da ju ći bap ske gaće na zado volj stvo sta ri ca iz uli ce, sve dok ga jed nog dana sin (koji je, pri ča lo se, pro veo godi nu dana u Lon do nu), nije ube dio da na trgu otvo ri videoklub, u kojem će pro da va ti i stri po ve. Za mene je to bio dar s neba – bio sam zalu đen stri po vi ma, čitao sam ih obič no po pod ne, posle ruč ka, u mir no doba dana, kad su se baka, deda i tata odma ra li, mama mora la da se vra ti na posao, a Bea gle da la Didžej tele vižn. Naro či to sam voleo Fla ša Gor do na, jer sam bio zalu đen i za nauč nu fan ta sti ku; san mi je bio da posta nem astro na ut te sam na zidu iznad kre ve ta, jedva izmo liv ši rodi te lje, pogo to vo tatu, koji nije znao ni o čemu pri ča mo, zale pio poster Nila Armstron ga.
„A ko je taj?”, pitao je.„Prvi čovek na Mese cu”, pono sno sam odgo vo rio.„Gle daj ti kako da osta neš s obe noge na zemlji ume sto
s gla vom u obla ci ma”, odvra tio je, „to s Mese com obič no je maza nje oči ju...”, dodao je pa se uda ljio jer je rekao šta je imao na tu temu.
Deda je pak, ruku pre krš te nih na leđi ma, dugo posmatrao tu sli ku, koja i nije bila pra vi poster već foto gra fi ja iz nekog časo pi sa koji je mama povre me no dono si la kući (uzima la ga je iz advo kat ske kan ce la ri je u kojoj je radi la), i na kra ju me je posa ve to vao: „Zapam ti, sine: Ame ri kan ci nisu
22
Lorenco Marone
dobri, tre ba da sta viš poster Gaga ri na, prvog čove ka koji je bio u sve mi ru. Rusi, moj braj ko, to je ozbi ljan narod!”
„Tata, osta vi Mimi ja na miru, mali je, šta nje ga bri ga za poli ti ku”, ume ša la se mama.
Osim stri po va i sve mi ra, obo ža vao sam i knji ge. Do dvana e ste godi ne već sam bio pro či tao podu ži niz kla si ka za decu, neke zahva lju ju ći ško li, veći nu zahva lju ju ći mami, to jest nje nom šefu, advo ka tu Mastran đe lu, koji je odlu čio da se oslo bo di mno gih knji ga u svo joj kući i o sva kom pra zniku pokla njao je po jed nu svo joj omi lje noj sekre ta ri ci. „Ima sin da ti bude nači tan!”, rekao joj je jed nom, a njoj se ta izja va toli ko svi de la da ju je kasni je često kori sti la u raz govo ri ma s gospo đa ma iz sused stva ili s nekom sta rom tetkom. „Mislim da će, ako ova ko nasta vi”, govo ri la je, „postati nači tan!”
„Lore da na”, uspro ti vio se moj otac jed nog dana, „opet knji ge? Nema mo više mesta, gde ćemo ih?”
„Uću ti, Roza rio”, odbru si la mu je, „dete voli roma ne i nek čita. Sta vi će mo ih ispod kre ve ta.”
Od tog dana sam ispod svog polj skog leža ja počeo da ređam knji ge. Uve če bi bilo dovolj no da spu stim ruku sa stra ne i napi pam onu koju sam tog dana čitao, sa obe leže nom stra ni com do koje sam sti gao. Ali baka je sva ki čas čisti la kuću te bi metlom zaka či la knji gu iz koje bi ispao obe le ži vač stra ni ca. Jed nom sam joj se poža lio, a ona mi je kiv no odvra ti la: „Mimi, jasno je meni da su knji ge važne, ali neće mo valj da da živi mo ko svi nje?” Tim reči ma je u kore nu sase kla moje bun tov niš tvo.
Nevo lja je u tome što su izme đu dva advo ka to va poklona pro la zi li mese ci, te sam istu pri ču čitao i po neko li ko
23
OBIČAN MOMAK
puta. Malopoma lo, počeo sam napa met da izgo va ram odlom ke iz nekih roma na, da hodam po kući dekla mu jući čita ve stra ni ce koje su osta vi le naj ja či uti sak na mene. I ne samo to: počeo sam, čak i u sva ko dnev nom govo ru, da se izra ža vam bira nim reči ma, često kori ste ći pom pe zne besmi sli ce koje sam nala zio u reč ni ku, misle ći da ću time osta vi ti dobar uti sak i zadi vi ti sago vor ni ke. Među tim, tata me je gle dao kao da mi fali neka daska u gla vi, a Bea me je jed nom zgra bi la za miši cu rekav ši mi: „Ura zu mi se ili nikad niš ta nećeš pova li ti.”
Ali ja je nisam slu šao i nasta vio sam da sku pljam knji ge i reči te sam pred kraj ado le scent skih godi na ispod kre ve ta imao više od pede set roma na. Te knji ge su bile moj oslo nac, temelj na koji sam nado gra dio struk tu ru svog živo ta, bile su moj uga o ni kamen. Zahva lju ju ći nji ma, zahva lju ju ći tim veče ri ma koje sam pro veo lica zagnju re nog u nji ho ve strani ce, postao sam ono što jesam.
Zato sam zahva lan advo ka tu Mastran đe lu, a naro či to svim tim veli kim lju di ma: Bari ju, Kero lu, Kiplin gu, Lon donu, Sal ga ri ju, Ver nu, Sti ven so nu, Tve nu, De Ami či su, Sentu Egzi pe ri ju i mno gim dru gi ma.
Zapra vo, naj ve ću zahval nost dugu jem jed noj ženi.Svo joj maj ci.
313
Zahval nost
Želim da zahva lim nekim lju di ma. In pri mis Pao lu Sija niju, koji je ovu pri ču pri hva tio s pole tom, lju ba vlju i nje mu svoj stve nom lju ba znoš ću. Upo zna li smo se dok sam pisao ovu knji gu, o kojoj on tada niš ta nije znao. Neko bi mogao reći da je posre di puka slu čaj nost, mi veru je mo da nije.
Hva la, kao i uvek, Đan lu ki na nje go vim uput stvi ma, save ti ma, i suza ma na kra ju.
Hva la Fede ri ku Alba nu Leo ni ju, koji je svo jim pro u čava nji ma odno sa izme đu govor nog i pisa nog jezi ka nadahnuo neo bič nu Mimi je vu lju bav pre ma umr li ca ma.
Hva la Mar ku, on zna zaš to.Od srca hva la mojoj baki i mom dedi, koji su mi svo jom
neiz mer nom lju ba vlju pomo gli da kroz život hodam viso ko podig nu te gla ve.
Hva la sva ko me ko mi je pru žio ruku dok sam bio dečak i ko me voli.
I na kra ju, ogrom no hva la svi ma oni ma koji su svo jim radom dopri ne li ovom roma nu, uči niv ši ga boljim.
Sadržaj
Đan kar lo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9Tri de set plo či ca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
ZIMA
Veli ki sneg iz osam de set pete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17Espa dri le boje pista ća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19Roda ri je va rima i Dir se u ov kamen . . . . . . . . . . . . . . . . 24Beslo ve san . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34Super men je jedan klovn . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41Pro fe sor Iks . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49Hero ji i mito vi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57Opa san život . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68Gol iz kor ne ra . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78Tran kvi la Tra pa đoz . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86Prva puko ti na . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93
Super he ro ji i sin di kal ci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98Meha ri . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105Canis lupus fami li a ris . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113Kralj, luda i prin ce za . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121Slo bo da je pre ce nje na . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132Dan za danom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137
LETO
Vile se rađa ju iz sme ha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14710. jun 1985. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151Za Eli zu i Tri dent ski kon cil . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163Voli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169Sve kr vi no jastu če . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180Lude jur nja ve . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190Voz u sedam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199Izvan kru ga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202Glav na sta ni ca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208Tvo ja ruža . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216Čaša raz vod nje nog vina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226Pet na e sti ca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238Peca nje je kao život . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249Ćuš ka nje njuš kom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260Cvet na olu ji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265Avgust iza nas . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 270
Mimi legen da . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27623. sep tem bar 1985. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 290More i dalje sve tlu ca, sutra je već nede lja, a možda će
i veja vi ca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 298
Napo me na auto ra . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 309Zahval nost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 313
Lorenco Marone OBIČAN MOMAK
Za izdavačaDijana Dereta
Lektura i korekturaMilena Radić
Likovnografička opremaMarina Slavković
Prvo DERETINO izdanje
ISBN 9788664572651
Tiraž1000 primeraka
Beograd 2019.
Štampa ART PRINT MEDIA, Novi Sad
Izdavač / Plasman DERETA doo
Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beogradtel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078
w w w.dereta.rs
Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
821.131.131
МАРОНЕ, Лоренцо, 1979–
Običan momak / Lorenco Marone ; prevod sa italijanskog Gordana Subotić. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2019 (Novi Sad : Art print media). – 316 str. ; 21 cm. – (Biblioteka IN / [Dereta])
Prevod dela: Un ragazzo normale / Lorenzo Marone. – Tiraž 1.000.
ISBN 9788664572651
COBISS.SRID 278324492