Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за историју

МАСТЕР РАД

Руске године Теодора Јанковића

(1782-1814)

ментор: студент:

проф. др Милош Ковић Милан Бојић ИС 180030

Београд, 2019. године

2

Садржај

Предговор.......................................................................................................3

У Хабзбуршкој монархији...........................................................................5

Порекло и школовање..........................................................................................5

Школство код Срба у Угарској пре просветитељске реформе..................................7

Улога Теодора Јанковића у просветитељској реформи школа.................................11

У Русији..........................................................................................................24

Реформатор руског школства...............................................................................26

Писац уџбеника..................................................................................................36

Академик...........................................................................................................40

Закључак........................................................................................................42

Извори............................................................................................................44

Литература.....................................................................................................45

Монографије.......................................................................................................45

Енциклопедије....................................................................................................45

Расправе и чланци...............................................................................................46

3

Предговор

Теодор Јанковић је српски интелектуалац, педагог и просветитељ с краја 18-ог и

почетка 19-ог века. који је дао велики допринос развоју просвете пре свега у Русији,

али и у Хабзбуршком царству. Поред тога значајан је за развој педагошке мисли и

науке уопште. Без обзира на његов значај и величину његовог лика и дела у нашој

историографији се веома мало о њему писало, поготово када је у питању његов живот

и дело у Русији. У Русији има знатно више радова о њему, с обзиром на то да је

значајна личност за развој руског школства.

Овај рад се састоји из два дела: У Хабзбуршкој монархији и У Русији. Први део

се састоји од три поглавља. У првом поглављу Порекло и школовање је описан његово

живот пре него што је постао директор народних школа у Банату. У другом поглављу

Школство код Срба у Угарској пре просветитељске реформе реч је о стању школа код

Срба пре реформе коју је спроводио Јанковић како би било што јасније његово касније

деловање. У трећем поглављу Улога Теодора Јанковића у просветитељској реформи

школа писао сам о идејама просветитељства у том периоду, реформи школства Јанца

Игнаца Фелбигера, а посебно је обратио пажњу на рад Јанковића приликом изградањи

школа, реформисања школства, штампања уџбеника и тако даље. За израду овог дела

рада наручито су биле корисне две књиге Историја школа и образовања код Срба, од

Е. Хасанагића и Српске основне школе у Војводини (1740-1780), од Д. Кириловића.

Други део У Русији, састоји се такође из три дела. Први део Реформатор руског

школства говори о његовом неуморном раду у Русији у оквиру Школске комисије која

је спроводила реформу у руском школству налик на ону у Хабзбуршкој монархији. Он

је написао План за реформу школства који је спровођен у дело. У исто време био је

директор народних школа у Санкт Петербургу, које су модернизоване, са новим

наставним помагалима и предметима из природних наука. У оквирима Главне народне

школе организовао је Учитељску семинарију у којој су се образовали компетентни

учитељи, школовани најсавременијом методиком и дидактиком. У другом поглављу

Писац уџбеника је обрађен његов веома комплексан рад на стварању нових уџбеника,

будући да је он написао неколико нових, да су многи написани од стране академика

под његовим руководством. Поред уџбеничке литературе писао је и школске уставе

који су одређивали како ће школа функционисати и правилнике за адекаватно

понашање учитеља и ученика. За други део рада били су корисни извори, тј. његова

дела која су дигитализована у оквиру Државне библиотеке Русије. Извори су тешки за

4

коришћење, с обзиром да су писани на архаичном руском с краја 18-ог века, али су

изузетно корисни. Андреј Степанович Воронов је дело Ф. И. Янкович де Мириево или

народные училища в России при императрице Екатерине II, које је основ свим

потоњим радовима о Теодору Јанковићу. Ово дело је било до велике користи за израду

рада. У последњем поглављу Академик описан је његов рад у Руској академији наука

где је учествовао на два обимна пројекта штампања речника, иако му руски језик није

био матерњи. Такође обрађен је однос Руса према њему, коме су давали у два наврата

ордење, а касније племићу титулу, властелинство и доживотну пензију. Поред А. С.

Воронова о Јанковићу је доста писала и Инна Ивановна Лешиловскаја, чија расправа

Фѐдор Иванович Янкович де Мириево (Мириевский), је дала сажатек његовог рада.

Темом реформе образовања у периоду просвећености посвећено се бавио

Рождественски. Он је бавећи се овом темом веома добро обрадио реформу коју је

спроводио Јанковић. Такође гроф и академик Димитриј Андрејевич Толстој је доста

добро обрадио просветну реформу коју је спроводила царица Катарина II и самим тим

незаобилазно је морао обрадити Јанковићеву реформу. Поред ових и других

монографија од велике помоћи су биле и друге, али и неколико чланака као и

енциклопедијских речника.

5

У Хабзбуршкој монархији

Порекло и школовање

Теодор Јанковић је био истакнута личност српског порекла, веома значајна за

развој школства у Хабзбуршкој монархији и Русији. Био је први директор српских и

румунских школа од 6. фебруара 1773. до јула 1782. године. Већи део свог живота

провео је у Русији, где је у периоду од 1782. па све до своје смрти 1814. године вршио

просветну делатност.

О Теодору Јанковићу се мало зна. Већина аутора је сагласна да се родио у

Сремској Каменици 1741. године, док се само у Енциклопедији Југославије наводи

податак да је рођен 1740. године. У архиву САНУ-а нема никаквих информација о томе

када је Теодор Јанковић рођен, али зато у православној цркви у Сремској Каменици

постоји податак да је 17. априла 1741. године рођен Тодор од оца Јована Јуришића и

мајке Анђелије, као и то да је крштен већ 19. априла. То је једини податак који имамо о

њему у периоду од 1730. до 1745. године. Његови родитељи су се звали Јован и

Анђелија, с обзиром да је он у Русији носилио презиме Иванович, што је свакако према

очевом имену Јован или Јоан.1 Такође његови родитељи Јован (Иван) и Ангелина

помињу се 1758. године као становници Сремске Каменице. Отац се спомиње као

старатељ цркве – тј. црквењак, док се мајка спомиње као особа која је дала да се

јеванђеље окује сребром.2

Треба споменути и то да се у архиву САНУ-а у једном документу спомиње

његова мајка као Ангелина, али Анђелија (како је наведено у крштеници) и Ангелина је

незнатна разлика, као и Теодор и Тодор. Оно што уноси већу забуну је презиме

„Јуришић―, јер су се Теодорови родитељи другачије презивали. Збуњује такође и

чињеница да је у књизи рођених 1741. године уписано само име Тодор, иако је

несумњиво да се те године родило знатно више деце. То може да ода утисак да је

тадашњи свештеник био немаран. Питања у вези места и године рођења Теодора

Јанковића и даље остаје отворено за истраживање.3 Оно што знамо је то, да су

Теодорови преци били племићког порекла, и да је у њиховој власти било Миријево,

1 Т. Јованов, „Теодор Јанковић Мирјевски и први кораци српске и румунске педагошке мисли―, Радови

симпозијума о српско (југословенско) – румунским односима, Вршац 1970, 149-150. 2 Р. Ковијанић, Српски писци у Братислави и Модри XVIII века, Нови Сад 1973, 83.

3 Т. Јованов, „Теодор Јанковић Миријевски и први кораци српске и румунске педагошке мисли―, 150-

151.

6

које је у то време било село поред Београда, па одатле Теодор носи назив Мирјевски. У

време турске најезде 1459. године они су пребегли преко Саве и Дунава.4

Према историчару Ристу Ковијанићу Теодор је ниже разреде завршио у Новом

Саду, а више у Сремским Карловцима. По филологу Ђорђу Магарашевићу који је

написао прву биографију Јанковића у летопису Матице српске за 1826. годину, Теодор

је завршио карловачку гимназију код проф. Петра Несторовића, оца Уроша

Несторовића, инспектора српских школа. То је била латинска школа коју је обновио

митрополит Павле Ненадовић. То је школа која је радила у периоду од 1749-1768.

године, а коју су обновили руски наставници Максим и Петар Суворов, као и Пољак

Емануел Козачински. У то време је била виша гимназија. Теодор је у њој завршио

поетику и реторику 1759. или 1760. године, што му је пружило могућност да упише

филозофију на лицеју у Братислави. Ова школа је била добра за његов развитак, јер се

посебан акценат стављао на учење немачког и латинског језика.

Са друге стране, према историчару Васи Стајићу Теодор Јанковић је основну

школу учио у Сремској Каменици, а гимназију, која је била православна латинско-

словенска школа, у Новом Саду. Она је радила у периоду од 1731. до 1789. године.

Димитрије Кириловић је такође био става да је Теодор Јанковић учио гимназију у

Сремским Карловцима и то са великим успехом, па му је митрополит Вићентије

Јовановић Видак дао стипендију приликом студија у Бечу. Вероватно је став Риста

Ковијанића, да је Теодор завршио ниже разреде у Новом Саду, а више у Сремским

Карловцима, најприближнији истини. Пошто је добро савладао немачки и латински, а

такво знање је могао да стекне само у овим установама.

Јанковић је уписао у Братислави двогодишњи течај филозофије (1760-1762) на

Лицеју. На филозофско-теолошком течају он је био једини Србин, док је нпр. у разреду

реторике и поетике било још неколико Срба. На Лицеју су уписани његови биографски

подаци на следећи начин: „Теодор Јанковић, Србин из Карловаца, отишао у Беч да

студира у академији...“ У време кад је Јанковић дошао, ректор је постао Јозеф Бенцур,

који је био веома учен. Словак пореклом, енциклопедиста, познавалац класичних и

неколико живих језика. Јозеф Бенцур је био наклоњен према Србима и веома

толерантан према српској народности и њиховој вероисповести. За време његовог

мандата повећао се број Срба који је студирао у Братислави. Бенцур је својим

4 R. Kovijanić, „Teodor Janković Mirijevski―, Sborník Filozofickej fakulty Univerzity komenského, Bratislava

1964, 95.

7

просветитељским идејама оставио снажан утисак на Јанковића. Они ће и касније

сарађивати, када Јанковић постане управник српских и румунских школа.5

Као стипендиста темишварског епископа Викентија Јовановића Видака, Теодор

Јанковић Мирјевски је између 1767 и 1769. године студирао полицајне и камералне

науке код професора Јосифа Соненфелса, једног од истакнутијих теоретичара

просвећености на Бечком универзитету. Јанковић се на студијама истакао па је на

личну препоруку професора Соненфелса од Државног савета добио државну

стипендију. По завршетку студија Мирјевски је постао лични секретар епископа

Викентија Јовановића Видака, а на тој дужности се налазио све до 1773. године, када је

изабран за првог директора српских и румунских банатских школа.6

Школство код Срба у Угарској пре просветитељске реформе

Пре него што пређемо на просветитељско и реформаторско дело Теодора

Јанковића у Хабзбуршкој монархији потребно је описати стање у школству код Срба

пре те реформе. Заправо, Срби су се налазили у веома тешком стању. Школство је било

неразвијено, а српски народ је трпео сталне ударе са свих страна, с обзиром да су

бечке власти хтеле да избришу српски верски и национални идентитет са ових

простора. Једини излаз био је образовање свештенства и народа ,које су покретали

митрополити. Тако да је од свести о важности образовања код разних митрополита,

који су се смењивали, зависио је степен развијености школства. Поред тога што су

били верске вође, српски митрополити су у Хабзбуршкој монархији били и политичке

вође свог народа, нека врста етнарха.

После Велике сеобе Срба патријарх Арсеније III Црнојевић је успоставио везу

са Бечким двором и успео да добије привилегије које су издате српском народу на

основу вероисповести. Непрекидни покушаји унијаћења који су наизменично долазили

од римокатоличке јерархије и Бечког двора само су допринели да се народ збије око

свог центра, око цркве.

Приликом сеобе међу Србима су досељени бројни трговци и занатлије који су се

одлично сналазили у новим крајевима. Они су ради унапређења својих активности на

5 Р. Ковијанић, Српски писци у Братислави и Модри XVIII века, Нови Сад 1973, 83-86.

6 Т. Јованов, „Теодор Јанковић Миријевски и први кораци српске и румунске педагошке мисли―, 151.

8

тржишној утакмици са другим народима изражавали жеље и улагали велике напоре у

циљу оснивања српских школа. Свакако најјачи мотив за образовањем је била одбрана

од агресивног римокатоличког клера, који није бирао средства да покатоличава и

унијати Србе. Овим тежњама се одлучно супростављала српска црква, а њене

старешине су биле свесне да прави отпор може да се пружи само уколико буду

просвећивали народ и ако се српско становништво буде економски оснажило.

Са патријархом Арсенијем III Црнојевићем почела је борба за оснивање српских

школа. За време свог боравка у Бечу 1698. године патријарх је тражио да му се додели

спахилук у Сечују и да се у његовом комплексу оснује манастир, гимназија и „друга

заведенија“ (штампарија). Патријарх је само добио спахилук, а остатак молбе је остао

неиспуњен. Године 1706. патријарх је написао опширну представку Бечком двору у

којој је молио да се поштују издате привилегије и уз то је тражио да се одобри

оснивање школа и штампарија, што је поново одбијено.

Његов наследник митрополит Исаија Ђаковић је наставио дело свог

претходника. Био је неуморни делатник на просвећивању свог народа. На

Крушедолском сабору је Будимска општина преко својих посланика упутила захтев да

се одобри оснивање школа и штампарија што је опет одбијено.

После смрти митрополита Викентија Поповића обједињене су београдска и

карловачка митрополија, на челу са београдским митрополитом Мојсијем Петровићем,

упрокос свесрдном противљењу аустријских власти. Он се са великим усрђем трудио

да просвећује српски народ са обе стране Саве и Дунава (у то време су се северни

делови данашње Србије налазили под аустријском влашћу, све до 1738. године).

Митрополит Викентије је прогласом позивао свештенство да подижу школе. Развијене

општине у којима је живео српски народ су се радо одазивале оваквим позивима, а

Будимска општина је предњачила у овом подухвату. Захваљујући њиховој иницијативи

донета је одлука 1726. године на сабору у Крушедолу да свака епархија мора да оснује

школу, а у митрополији да се оснује виша школа где ће се учити немачки и латински.

Митрополит је успео да се избори 12. априла 1727. године, приликом боравка у Бечу,

за добијање рескрипта којим се Србима дозвољавало отварање нижих и виших школа.

Он је знао да су Аустрији били потребни „дивљи― српски војници, како би били оружје

у рукама Хабзбурговаца против својих противника, а поред тога, лакше их је било

поунијатити када су необразовани.7 Слање српске деце у туђе школе било је опасно, јер

7 Е. Хасанагић, Историја школа и образовања код Срба, Београд 1974, 93-101

9

би била изложена унијатској пропаганди, па је митрополит тражио помоћ од Русије,

односно, хтео је да руски учитељи дођу у српске школе.8

Наследник Викентија Поповића, митрополит Викентије Јовановић је наставио

политички курс и просветно дело свог претходника. Задржао је исте тежње када је у

питању врста и ступањ школе, али и када су у питању учитељи. Митрополит Викентије

је хтео да оснива средње школе и да ангажује православне учитеље из Русије. Са тим

циљем се 1731. године обратио Новгородском архиепископу и Кијевском

архиепископу Рафаилу Заборовском да му пошаљу неколико учитеља из кијевске

митрополије. Дошло је неколико група учитеља, од којих је најистакнитији био

Емануел Козачински.

После смрти Викентија Јовановића настали су нови проблеми за Србе. Турска је

победила Хабзбуршку монархију, па су Београд и северна Србија поново потпали под

Турску власт. То проузрокује нову сеобу Срба предвођену Арсенијем IV Шакабентом,

који убрзо преузима трон карловачке митрополије. Он није успео да одржи све

школске институције које је устројио Викентије Јовановић. Слична је ситуација била и

за време његовог наследника митрополита Исаије Антоновића (1748-49).

Доласком на трон карловачке митрополије Павла Ненадовића настаје нова

епоха у развоју школства код Срба. У зависности од бројности верника и њихових

економских могућности осниване су школе при парохијским црквама. Оне су осниване

најпре у општинама где су живели имућнији Срби, који су били већином трговци и

занатлије. Прве школе су биле у Будиму, Пешти, Коморану, Темишвару и тако даље.9

Ове школе су имале изразито верски карактер, будући да је њихов главни циљ

био да спремају будуће свештенике. То је подразумевало да се ученици науче да читају

црквене књиге, колико је могуће да науче и да пишу, како би преписивали црквене

књиге, с обзиром да је била оскудица јер није било српске штампарије. Ученици су

најчешће учили из богослужбених књига, како би се оспособили за богослужење,

поред тога су учили појање. Наставници су најчешће били млади свештеници који нису

имали парохије, док су при манастирским школама наставници били монаси, који су

носили назив „даскал― (учитељ). У понеким школама наставници су били и

световњаци, који су при томе често обављали послове црквењака, звонара, појца и тако

8 И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994, 73.

9 Е. Хасанагић, нав.дело, 93-101.

10

даље. Наставници су били слабо плаћани. Њихова плата је била у форинтама, а неретко

и у натури (стан, огрев, обућа, животне намернице итд.).10

Ученици су најчешће била деца имућнијих људи: трговаца, занатлија и

богатијих сељака, с обзиром да се школовање плаћало. Деца сиромашнијих људи која

су се школовала нису плаћала школарину. Упис у школу је био дозвољен од 6 године,

али су најчешће уписивана деца од 10 до 12 година. Такође постојали су и случајеви да

у школу полазе и младићи. Учење је трајало од 5 до 15 година у зависности од

способности ученика и метода рада наставника. Женска деца су нису школовала у овом

периоду. Ученици су према жељи родитеља слободно долазили у школу и напуштали

је.

Настава се није одвијала у посебним зградама, већ најчешће у некој кући поред

цркве, која је била у више него скромном стању. Просторије су биле мале, а намештај

оскудан, често само клупе и столице, а у сиромашнијим местима су често ученици

седели на поду у недостатку столица. Такође честа је била појава да свештеници држе

наставу у својим домовима, а монаси у келијама.

Буквари се нису користили све до доласка Максима Суворова 1726. године. Као

замена су биле богослужбене књиге. Стара словенска азбука имала је око 50 разних

слова, а свако слово имало је име. На почетку се учила „наустица―, тј. упознавање са

именима слова (а-аз, б-буки, в-вједи, г-глагол). Уз именовање слова читали су и речи

нпр. реч Бог су читали: буки-он-глагол – Бог. Такав вид учења напамет је био веома

тежак. Пошто букваре нису имали као наставна средства су коришћене таблице и

навоштене дашчице. То је био најефтинији начин да деца уче да читају и пишу.

Математика, тј. рачун се учио само у развијенијим срединама у којима су

живели и радили Срби трговци и занатлије. Веронаука није постојала као засебан

предмет с обзиром да је целокупно образовање засновано на црквеним књигама.

Црквено појање, такође није било наставни предмет, па су ученици који су решили да

буду свештеници, морали учити појање и богослужбене обреде код искуснијих

свештеника.

Школе нису могле да задовоље потребе српског народа. Због слабе материјалне

ситуације услови су били више него слаби, недостајало је како уџбеника тако и

10

Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, Нови Сад 1959, 383.

11

наставних средстава, организација школа је била лоша, садржина је била оскудна, а

учитељи су били слабо плаћени. 11

Улога Теодора Јанковића у просветитељској реформи

У XVIII веку захваљујући идејама просветитељства настаје потпуни преокрет у

школском систему у Хабзбуршкој монархији. До тада иницијатива за отварање

српских школа, брига о њима зависла је од Срба. Од тада све то прелази у руке Бечког

двора. Читаво школство у својим рукама је држала црквена јерархија, све док се није

појавио покрет који је био за секуларизацију.12

У XVIII веку доминантна је идеја рационализма. У том периоду код

просветитељских мислилаца се кристалишу мисли о човеку који у себи има снагу да

мења себе и друштво. То би била основа да човек својим разумом дође до врхунске

среће, јер су сматрали да је дошло време зрелости. Тада се веровало да срећа човека

зависи од његове просвећености, с обзиром на то да се просвета добија у школи,

постојала је тежња да се што више школа отвара. Захваљујући оваквим ставовима, као

и великом технолошком напретку владари Пруске, Хабзбуршке монархије и Руске

царевине у другој половини XVIII века су реформисали школство.13

Теодор Јанковић је

и те како повезан са све три реформе. Учио је од пруских реформатора, а спроводио

реформу у Хабзбуршкој монархији и Русији.

Филозофи XVII и XVIII века су веровали да се људске способности могу

развити до савршенства, веровали су у свемоћ човечијег разума и васпитања. Декарт је

у својој Расправи о методу веровао да ће човек постати неограничени господар

природе и да ће достићи савршенство и у физичком и у моралном погледу. Лајбниц је

био уверења да ће добро организован научни рад и реформе васпитања донети мир и

срећу човечанству на дуже стазе. По Русоу, који је својим идејама уздрмао целу

Европу, моћ васпитања је готово неограничена. Тада се јављају идеје равноправности и

хуманости. У то време многи владари су били приврженици ових идеја, па су дворови

пуни филозофа. Тако се јавља просвећени апсолутизам.

Просветитељи су веровали да се васпитање треба предати световњацима, јер

свештеници, будући да су ограничени црквеним законима, нису могли најбоље да

11

Е. Хасанагић, Историја школа и образовања код Срба, 101-103. 12

Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини (1740-1780), Сремски Карловци 1929, 16. 13

Н. Нинковић, Реформе српског школства у Хабзбуршкој монархији, Нови Сад 2011, 1.

12

едукују младе. Јављају се идеје да се у школе уведу нови предмети, на рачун црквених,

попут: историје, земљописа, физике, математике, хемије, цртања, матерњег језика.

Први конкретан корак ка овим тежњама десио се у Пруској, где је владао

највећи просвећени апсолутиста Фридрих Велики. У Берлину је Јохан Хекер отворио

прву немачку реалку 1749. године. Ту се акценат стављао на реалне предмете и

модерне језике. Циљ је био да се младићи обуче за трговину, занате и економију. У тој

школи се истакао наставник Хен који је створио литерарно-табеларни метод који се

касније проширио на Хабзбуршку монархију и Русију.

У то време постоје и два значајна покрета. Вођа филантрописта Базедова

тражио је да се школе подвргну држави. У школама овог типа се инсистирало на

реалним предметима. Они су према деци поступали благо, уместо до тадашње строге

средњовековне дисциплине, они су веронауку свели на лаичке основе. Други покрет је

пиетистички, он је постојао још од XVII. Присталице овог покрета су се трудиле да од

хришћанства учине живу веру, која се у свакој прилици мора манифестовати у пракси.

Па су осниване школе за разне сталеже и заводи за сироту децу у којој је веронаука

била најважнији предмет. Заслуга за ове школе припадала је Херману Франкеу.

Године 1763. Хекер је израдио Генералну уредбу о основним школама што је

важило за протестантске школе. Овим законом је дата предност природним наукама, а

телесна казна је избачена. Две године касније објављена је уредба и за католичке

школе коју је објавио Јохан Игнац Фелбигер, учитељ од Миријевског.14

Као син поштанског службеника Фелбигер је студирао теологију на

Леополдовом Универзитету у Бреслави, који су тада држали језуити. У манастир

аугустинског реда у Сагану ступио је 1746. године где се предао читању дела античке,

немачке и француске књижевности, такође се бавио филозофијом, математиком и

природним наукама. Заређен је 1748. године, а постао опат 1758. године. Када је видео

да је католичко школство у Шлезији слабо, заинтересовао се за школске проблеме.

Пошто је добио од цара дозволу да се бави просветним питањима он је 30.

новембра 1760. године наредио да учитељи парохијских школа у све дане, сем уторка и

четвртка по подне, држе по два и по часа пре подне и два часа по подне наставу.

Уколико би у току седмице био празник онда би настава била уторком или четвртком.

Наредио је да учитељи воде школски протокол. Настава је почињала и завршавала се

14

Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини (1740-1780), 15-16.

13

молитвом. Када је празник свештеник је држао веронауку, али је учитељ испитивао

све, па и веронауку.

У мају 1762. године отишао је код протестанстког реформатора школства

Хекера у Берлин, како би се усавршавао. Потом је послао потајно своје ученике код

њега. Фелбигер је преузео литерарно-табеларни метод од Хена, наставника у Хекеровој

школи. Фелбигеровом школском раду погодовала је ситуација у време рата са

Аустријом. Заправо, Фридрих II је био у проблему са регрутовањем подофицирског

кадра јер је било мало писмени људи. По краљевој наредби Фелбигер је израдио

Општу уредбу о сеоским римокатоличким школама у градовима и селима сувереног

херцеговства Шлезије и грофовије Глац, ова уредба је потврђена од цара 3. новембра

1765. године у Потсдаму. По овој уредби нико није могао постати учитељ ко не би

прошао његову наставу која се састојала од упознавања табеларног метода и употребе

књига и табела. Његов углед је све више растао, па је велики број ђака долазио код

њега. Одређени су центри за образовање будућих учитеља. Године 1768 штампана је

његова књига Особине, знање и понашање честитих учитеља, од ове књиге ће настати

његова чувена Методика.15

У Хабзбуршкој монархији је такође било лоше стање у школству. Марија

Терезија одмах по доласку на власт је желела да учини нешто поводом реформисања

школства. Године 1751. је Бечка влада известила генералног викара су учитељи и

учење деце домен који припада држави, а да цркви остаје духовна власт.16

Године 1771.

је основана Нормална школа, по Фелбигеровом узору, на челу са Јозефом Месемером.

Школа је показивала добре резултате, али због сукоба у колективу дошла је у кризу.

Године 1773. је укинут језуитски ред који је имао власт над школама. Поред великог

улагања успеха није било. Тада је Марија Терезија тражила дозволу од Фридриха II да

Фелбигер на извесно време дође у Беч, што је одобрено. Фелбигер је 1. маја 1774.

године стигао у Беч.17

Одмах по доласку у Беч он је постао учитељ у Нормалној школи и члан школске

комисије. Исте године је израдио Општу школску уредбу за аустријске и немачке

школе. Основане су три врсте основних школа: тривијалне, главне и нормалне.

Тривијалне су биле у паланкама и селима, предмети у њој су: веронаука, читање,

писање, четри врсте рачуна, упуство о поштеном животу, упуства у господарство и

15

Е. Хасанагић, Историја школа и образовања код Срба, 156. 16

Д. Кириловић, нав. дело, 19. 17

Е. Хасанагић, нав. дело, 157.

14

занате. Девојачке школе су одвојене од мушких, ту су училе између осталог шивење и

плетење. Ову школу су похађала деца од 6 до 12 година. Општине и спахије су

издржавале школе.

У сваком окружном месту оснивана је главна школа. Ту су радили управитељ,

катихета и 2-3 учитеља. Ту се поред наведеног учило: основе латинског језика,

географија, историја, цртање, геометрија, господарство и вежбање у писменим

саставима. Такође, девојке су биле одвојене. У свакој покрајини је оснивана нормална

школа где су предавани проширени предмети из главне и у оквиру ње је била школа за

будуће учитеље.

Неуредно похађање наставе се кажњавало, али су казне постале много блаже у

односу на старији систем. Одлазак у цркву је био обавезан сваки дан са учитељем.

Надзор над тривијалним школама имао је парох, док је надзор над главним и

нормалним школама иамао окружни надзорник.

Фелбигер се интезивно бавио писањем уџбеника и практичних упустава за

учитеље. Његова најважнија књига из које су се школовали будући учитељи звала се

Методика, главни задатак ове књиге је да упозна учитеље са новим Нормалним

методом, како је називан. Уведен је веома битан принцип учења, помоћу питања и

одговора, што раније није била пракса. Објашњен је детаљно литерарно-табеларни

метод. Литерарни метод састојао се у томе да се на табли напишу почетна слова

реченице коју су деца требала да науче. Помоћу почетних слова памтили су целу

реченицу. Табеларни метод је подразумевао распоређен и груписан извод из

материјала који деца требају напамет да науче. Распоређен и груписан називан је

табелом. Приликом исписивања тебеле учитељ је користио литерарни метод. Долазили

су учитељи из целе монархије како би учили овај метод.

Без обзира на то што није оргиналан педагог, он је у многоме побољшао

народне школе у немачким државама, али и у Русији, захваљујући Теодору Јанковићу.

Он је видео школу као учење детета знању, али и васпитању у хришћанском духу. По

томе се види да је био под утицајем пијетистичког духа. Поред тога то што је увео да

казне буду благе говори да је био под утицајем филантрописта. Такође школа је

постала обавезна за децу оба пола и самим тим знатно повећао број ђака. Он је увео

нове практичне предмете у школе и побринуо се за адекватно образовање учитеља.18

18

Д. Кириловић, нав. дело, 21-25.

15

Такође је ударио темеље посветовљавању школе, односно претварању школе у

инструмент државе.

Неколико месеци после објављивања Фелбигерове Опште школске уредбе

Илирска дворска депутација је израдила упуства о побољшању српских и румунских

основних школа. Потребно је било обезбедити адекватне зграде да буду школе, да се

обезбеде одвојене учионице за дечаке и девојчице, да се обезбеде клупе и наставни

инструменити и материјали, потребно је било да се отпусте учитељи који нису

компетентни. Тада Илирска дворска депутација шаље у име царице Регуле 24. маја

1774. године епископу Викентију уочи отварања сабора за избор новог митрополита. У

августу је направљена комисија сабора на којој је присуствовао и Матензен комесар из

Беча они израђују План о тривијалним школама за Банат. Циљ је поред цркава подићи

по једну народну школу. По том плану тежи се да се подигне 373 школа за Србе,

материјал је требао бити бесплатан. После избора за митрополита Викентије је добио

књигу Фелбигеров приручник за учитеља са заповешћу да се преведе на српски.

За првог надзорника православних школа изабран је Румун Данијел Лазарини,

али он је пре него што је ступио на нову дужност напустио рад на просветном пољу.

На предлог митрополита Јована Ђорђевића постављен је за надзорника српских и

румунских школа Теодор Јанковић од стране Земаљске администрације Баната. Тако

да је Јанковић био надзорник годину дана пре него што је дошао Фелбигер у

Аустрију.19

Јанковић је развио широку активност као надзорник осам дистрикта

провинцијалног Баната. Он као секретар епископа знао је веома добро каква је

ситуација у српским школама Баната. Он је добио налог да поред превођења Регула,

преведе и Фелбигерову Ручну књигу. Спровођење у дело Регула је било веома тешко.

Школске зграде су се споро обнављале, а још спорије подизале, поред тога није било

довољно људи који би састављали уџбенике у потребном броју. У фебруару 1776.

царица је захтевала од митрополита да се што хитније преводе Фелбигерове књиге.

Јанковић је био у тешкој ситуацији, морао је да преводи и прерађује Ручну књигу, да

преводи Регуле и у складу са њима да организује православно школство. Међутим

према тој уредби ни он сам није могао да спрема будуће учитеље, будући да није

завршио течај у Нормалној школи. Убрзо је Марија Терзија наредила да о државном

19

Е. Хасанагић, нав. дело, 162-164.

16

трошку буде на течају код Фелбигера, па је тако постао први српски слушатељ у

Нормалној школи код Фелбигера. На пут је пошао12. јула 1776. О Јанковићевом

ангажовању у школи 27. априла 1777. писао је Фелбигер: „Током готово целе једне

године изузетном вредноћом и изварендним залагањем упознао се са свиме што је

потребно да зна један директор једне нормалне школе и човек који треба да уреди

школе у читавој једној земљи. Његово изванредно схватање суштине прописаног и

побољшаог школства у свим деловима наставе и темељно познавање наставних

предмета дају основа нади да ће он на најбољи начин управљати школама које му се

поверавају и да ће их довести до жељеног степена савршенства.“

Јанковић је био човек велике енергије. Добро је познавао Фелбигеров метод,

према њему је имао критичан став. С обзиром да је одлично познавао не само школске,

већ и опште прилике у Банату он је Илирској дворској депутацији био од велике

користи. Добро је знао скривене циљеве Бечког двора. Био је свестан да поред

спровођења просветитељских идеја образовања, циљ бечког двора је био да стави

српске школе под аустријску власти, како би смањио утицај српске цркве и прекинуо

руски утицај. Свестан је био неповерења српске јерархије, пре свега због уклањања

српских празника (сем Светог Саве) из календара, али је био у чврстој вези са њима.

Његов циљ је био да спроводи прогресивније и савременије методе.20

Средином априла 1777. године напустио је Беч. Он је препоручио Илирској

Дворској депутацији 17 учитељских кандидата да слушају течај, уз то је успео да

добије за православне школе, које су оскудевале у свему, 5736 мастионица и толико

таблица, 2874 маказа и толико пеорореза, 17 090 писаљки и 478 риса папира. 21

Уз знатно учешће Јанковића донет је Школски устав, који је 2. новембра 1776.

године Марија Терезија потписала. Ту се наглашава да у Банату где постоји

православна парохија да мора да буде и школа, да школска дирекција у року од три

месеца поправи оронуле школе, да се дозидају просторије које недостају, да се подигну

школске зграде у местима у којима нису саграђене, с обзиром да се до тада често

настава одржавала у изнајемљеном простору.

Према Уставу било је регулисано да у школама у првом реду седе дечаци, а у

другом девојчице, да општина чисти пут до школе, да свака школа мора имати

учитеља, а у већим местима и помоћника учитеља. Сви учитељи су морали у скорије

20

Е. Хасанагић, нав. дело, 165-166. 21

Д. Кириловић, нав. дело, 32.

17

време купити приручник о својој професији, који ће бити на словенском језику.22

Одређена је плата учитеља, као и имање које добијају, то било два ланца ораница и два

ланца ливада. Држава је забранила да свештеници буду учитељи, као до тада, већ само

у случају када нема световног учитеља. Тј. само у случају да када се није могао наћи

учитељ или општина није могла да плати учитеља тражила се дозвола од Школске

Комисије да учитељ буде свештеник. Одређени су предмети који се предају: читање

рукописа и штампаног текста на народном језику, писање, рачун и веронаука

(катехизис) и појање, а препоручено је да се деца уче и немачки језик, ако би ту било

успеха учитељу су приписиване заслуге.

За школе су се могле употребити књиге које су само за ту сврху биле прописане.

Сиромашној деци је подељено 10 000 буквара. После буквара се користила читанака и

домаћа литература на коју је ђаке уписивао учитељ, ова литература је требала да буде

црквено-моралне и поучно-практичне садржине. Веронаука је требала да се учи из

Катехизиса који је потврдио синод у Карловцима 1774. године. Царица је поделила 10

000 примерака православног Катихизиса сиромашној деци. У уставу се још спомиње да

ће се штампати методика тј. Ручна књига и да ће она бити обавезна за све учитеље.

Школска обавеза је трајала за децу од 6 до 13 године сваки радни дан по два

часа пре подне (лети од 7ч до 9ч, зими од 8ч до 10ч) и по два часа после подне (12ч до

15ч). Од 9 до 13 године ђаци су похађали лети пофторну школу само недељом и

празником од 13ч до 15ч. Дужност учитеља је била да воде записник о долажењу деце

у школе њиховој обуци и напредовању. Дотадашњи обичај употребе деце за приватне

сврхе учитеља или свештеника био је најстроже забрањиван.

Надзор над школама је вршио парох једном месечно, прота са чланом

провизорства свака три месеца, а епископ са једним саветником Земаљске

администрације и са директором школа једном у години. Том приликом су деца која су

се показала добро у учењу и владању одликована, а деца која су била супротног

понашања кажњавана или истеривана из школе.23

Ова уредба није подразумевала Војну границу, већ камерални део Баната. На

овај начин су спречили да Руси долазе и буду учитељи Србима, као и увоз уџбеника из

Русије, с обзиром на чињеницу да су уџбеници морали да се купују само код једног

привилегованог штампара Јосифа Курцбека. Поред тога изузимањем школства из

надлежности српске цркве, забрањивањем свештенству да буду учитељи држава је

22

Е. Хасанагић, нав. дело, 166-167. 23

Д. Кириловић, нав. дело, 36-37.

18

узела апсолутни монопол кад је у питању образовање њених поданика, било које

етничке групације у држави.

Јанковић приликом превођења Ручне књиге је уочио недостатке литерарно-

табеларног метода, па је добио дозволу да овај метод примени у модификованом

облику. Тј. задржао је табеле (табеларни метод), али ту нису писана почетна слова, већ

речи у целини. Први део Фелбигер/Јанковићеве књиге завршен је фебруара 1776, а

друга свеска је завршена карајем марта или почетком априла 1777. године. Књига је

штампана на славено-српском језику на парним странама, а на непарним на немачком.

Књигу је на румунски превео Михаел Рошу румунски учитељ, који је био Јанковићев

помоћник.

Ова књига је својом појавом означила почетак српске педагошке литературе. На

почетку књиге је посвета „најмилостивијој монархињи― Марији Терезији. У

предговору се износе мисли које објашњавају разлоге настанка ове књиге. Каже се да

би било веома лоше и за родитеље и за државу уколико би деца доспела у руке

„неискусном учитељу―, јер је овај позив од изванредног значаја, па ће се у будуће

према овој књизи школовати учитељи. Циљ школовања да се помоћу катехизиса,

читанке и рачунице од својих ђака створе ревносни хришћани, добри грађани, радни

домаћни, честити супрузи, послушни поданици, верне слуге.

Прва свеска има пет поглавља о учитељима. У првом поглављу се говори да

учитељ треба да буде побожан и честит хришћанин, да буде ведар и расположен,

стрпљив према деци и да има љубав према њима, да својим примером показује како је

вредноћа врлина. Друго поглавље расправља о томе шта учитељ мора да зна. Он треба

да усађује деци љубав, оданост и послушност према земаљском господару. Учити их

моралу путем религије. Све што их буде учио мора и сам да разуме. У трећем поглављу

се истиче да учитељ мора редовно да припрема наставу, усресреди се на наставу, да 15

минута пре почетка наставе пристојно обучен буде у учионици, да у школи заборави

своје бриге , да према ученицима буде правичан, да наставу почиње и завршава

молитвом. У четвртом поглављу се наглашава да учитељ код деце личним примером

стекне углед, да га слушају ученици из љубави, да децу као отац одмерено опомиње и

кажњава, да индивидуално прилази ученицима у складу са њиховим различитим

склоностима, да у њих улива љубав према истини, да утиче морално на поправљању

омладине. У делу које говори о поучавању испуњавања дужности према Богу,

властима, ближњим и себи Фелбигер/Јанковић се позивају на Сенеку и апостола Павла.

Учитељ не сме дозволити намигивање, седење отворених уста или исплаженог језика,

19

кревељење, ученици морају пристојно стојећи одговарати. У петом поглављу је резиме

из претходних поглавља. Уз нагласке да учитељ мора да слуша директора, сме да

користи само прописане уџбенике, да више форсира разумевање од учења напамет, да

ученици недељом и празницима иду у цркву.

У другом делу има много више личног Јанковићевог удела, посебно у делу који

се тиче словенског језика, ова свеска је у ствари општа дидактика и методика и једном

дело школска правила за ученике. У првом поглављу се истиче принцип заједничке

наставе, тј. да се наставник више бави разредом, него појединцом. Да ученике подели у

три класе: најбоље, осредње и слабе. У другом поглављу се говори о учењу слова. Цело

треће поглавље је посвећено изговору, деоби речи на слогове, сугласницима,

самогласницима и двогласницима. То је увод у фонетику. Четврто и пето говори о

употреби табеле и буквара. У шестом је табела читања са објашњенима, ту се између

осталог уче интерпункцијски знаци, скраћенице итд. У седмом вежба читања за

почетнике ту су табеле срицања, познавање слова и читања, скрећенице, читанка,

катехизис, часослов, пслатир, књига о пољопривреди. У осмом поглављу говори се о

учењу напамет. У деветом говори се о тебеларном методу, то је табела у којој је кратак,

сређен извод из наставног градива. Десето поглавље је посвећено испитивању.

Испитно питање мора да буде јасно да ученик разуме и пожељно је да буде краће,

испитивањем учитељ испитује ниво знања ученика, али успешност свог рада.

Једанаесто поглавље говори о писању. Ту Јанковић даје упуства почев од зерезивања

гушчијег пера, држања пера, положаја тела при писању. Учитељ мора стално да бди и

да исправља погрешно написано, учећи правилно да се пише. Дванаесто поглавље

говори о рачунању. Учитељ треба да исправне појмове о бројевима и разним врстама

рачунања, да им објасни поступке за четри врсте рачунске радње. Тринаесто поглавље

је о појању. Ту се учи одговарање на јектенијама, коришћење осмогласника.

Четрнаесто поглавље говори усмеравању ка честитости. Да наставник заправо мора да

буде пример честитости. У последњем петнаестом поглављу се говори о учењу

немачког језика. Наглашава се значај језика уколико хоће да се баве гранама

пољопривреде (сточарство, пољоделства) или вештинама, занатима и сва литература о

томе је на немачком. Уколико хоће у војску или да се посвете јавним пословима не

могу без немачког.

Трећи део је у ствари Додатак подељен на три дела. У првом делу Додатка су

дата школска правила за ученике, ту су истакнуте дужности ученика према Богу и

цркви. Најважније је васпитати децу у строго хришћанском духу и послушности. У

20

школу деца морају долазити умивена, опраних руку, очешљана и одсечених ноката,

седају према редоследу доласка у школу. Учитељ прозивањем установљава присутне, а

ученици га требају доживљавати као свог оца. Према својим другарима из одељења

морају бити љубазни и добри, као и према страним људима, по завршетку наставе

морају у највећем миру ићи кући. У другом поглављу се говори о часовима и

школским каталозима. У последњем трећем поглављу се говори о испитима. Њихов

циљ је да би се родитељи, власт и деца уверили у постигнути напредак. Тиме добијају

храброст за јавни наступ. Испити су јавни и питања у оквиру градива могу постављати

сви присутни, то се одржава после завршеног сваког течаја за празнике како би што

више људи могло да присуствује.

Ово је први педагошки приручник код Срба. Она је дуго времена била извор

педагошких и методичких знања. Служи као извор за проучавање педагошке мисли код

српског народа, а такође и педагошке терминологије. Јанковић је прерадио табеларни

метод Фелбигера. Тако да су се у табеле уносиле целе речи уместо слова. На тај начин

поправио овај доста критикован метод, који је касније био много критикован. Такође

прерадио је делове који се тичу словенског језика и православног исповедања. Због

тога је његов углед у многоме порастао услед бојазни српске цркве од уније.24

По повратку у маја 1777. године Темишвар Јанковић је одржао свечан говор у

славу просвете и о потреби сарадње „духовног и световног сталежа.― Он је већ 14. јула

почео курс са 17 људи који представљају прве квалификоване српске и румунске

учитељ. У овој школи наставни језици су били српски и румунски, а основа курса је

била тек завршена Фелбигер/Јанковић књига. Такве течајеве држао је Јанковић 1778. и

1779. године.

Упоредо са формирањем учитељског кадра он се трудио око подизања и

поправки школских зграда, што је био задатак предвиђен Регуламентима. Било је

много потешкоћа приликом спровођења Регуламената у дело. Дошло до отворене

побуне и до крви у Новом Саду и Вршцу када су Срби сазнали да је штампан катехизис

у који су уношене измене у које нису у складу са православним учењем. Због овога је

укинута Илирска дворска депутација 2. децембра 1777. године, све ингеренције су

пренете на Мађарску дворску депутацију, али суштнски то није утицало да наставни

план, програм и циљ наставе. Митрополит се оштро жалио царици што је катехизис на

24

Е. Хасанагић, нав. дело, 167-176.

21

немачком, зато што се у читанци вређају осећања православних, зато што деца морају

да посећују немачке школе, тражили су да се свуда где су православни постављају

само православни учитељи и директори. На већину молби је одговорено позитивно.

Нови проблем је настао када је у питању употреба ћирилице. Циљ Беча је био да

се ћирилица потисне у црквене књиге, а да се код Срба у јавну употребу уведе

латиница. То су правдали тежњом за уједначавањем са осталим народима у монархији.

Тако је 1779. године Јосиф II, који је мењао своју мајку, издао наређење се у књигама

латиницом замени ћирилица. Ново наређење је било 1781. године. Митрополит је ову

наредбу одбио. Када је била седница Школске комисије 1. марта 1782. године у

Пожуну загребачки бискуп Мандић тражио је да се у све књиге за српске и румунске

школе уведе латиница, а да ћирилица остане само у катехизису. Јанковић је био

представник Срба на седници он се овим тежњама енергично одупирао. На следећој

седници 22. марта 1782. године Јанковић је поднео исцрпан реферат у одбрану

ћирилице на који су се касније многи позивали. По овом питању цео народ је био

јединствен. Борба је била огорчена. Подигао се цео епископат, Срби школски

директори, високи државни чиновници, сви су одлучно бранили ћирилицу. На крају

борба је решена у корист ћирилице после писма које је упутио цару митрополит

Путник 9. новембра 1784. године. Митрополит је навео да девет векова то користе

Илири (Срби) и Власи (Румуни), да та слова одговарају карактеру језика, то би била

ограничавања и по питању вере итд.

Сва ова дешавања су била велика сметња за организовање школа и поправљање

школских зграда. Јанковић се трудио да осигура материјални опстанак школа. Врховна

школска комисија је потврдила уговоре са 14 православних општина у Банату о

издржавању школа и учитеља 12. јула 1781. године. Створене су нове школе које су

били модернизоване, као и квалитетан учитељски кадар. Јанковић је био у Бечу крајем

1781. године, имао је прилику да се обрати цару писмом и предлогом 6. децембра који

је насловио „План како да се подигне илирско и влахијско школство у Тамишком

окружју.“ Он је ту навео и биланс десетогодишњег развоја школства, као и слику

дрштва у коме те школе егзистирају. На све то је прикачио и свој елаборат у одбрану

ћирилице. Навео је да је пре десет година било једва 30 народних школа, а сада има 193

илирска и влашка учитеља и 4403 ученика. Он истиче да свештенство мора да се

образује јер има највећи утицај на масе. Предлаже да се у Темишвару оснује

богословија. Такође је опширено писао о школским зградама, њиховом изгледу,

становима за учитеље. Детаљно говори о учитељима (њиховом образовању и

22

друштвеном положају), као и о књигама потребним за тривијалне школе. Писао је и

занимљиве предлоге да „чордари― чувају стоку, а не деца, јер деца не иду у школу, да

се направе медаље којим ће се награђивати деца и тако даље.

У то време је дошао у Беч руски престолонаследник Павел Петровић који се

заинтересовао за ново школство и посетио нормалну школу у Бечу. У Беч је био позван

митрополит Мојсије Путник да препоручи царевићу неког од православних Срба ко би

могао да заведе нормални школски метод у Русији. Митрополит је препоручио

Јанковића, па је са њим заједно дошао на следећу аудијенцију. Ту је предложено од

стране престолонаследника да Јанковић оде за Русију, јер је императорица Катарина II

хтела да оформи народне школе. Аустријски цар Јосиф II се сагласио да Јанковић иде

за Русију и при том да изабере себи помоћника. Јосифу је било стало до тога да у

Русију оде човек са ким ће се поносити.

О величини Јанковићевог дела најбоље говори председник Мађарске дворске

канцеларије гроф Естерхази 1. марта 1782. године када је обавестио цара да је примио

одлуку његову да Јанковић одлази у Русију, али уз опаску „да је стварни губитак што

је овај способни човек опозван,“ и да он не зна да ли ће се скоро наћи тако“ искусна

идивидуа“. Такође је Естерхази замолио цара да Јанковић остане у Хабзбуршкој

монархији док не заврши дужност коју обавља. Он је наиме у Братислави са Школском

комисијом разрађивао план цара, тј. требао је да изради још неке школске књиге за

Србе. Предожио је да се пошаљу две способне особе за Русију, а да он остане, што је

одбијено. Цар је дозволио да Јанковић поведе жену, и четворогодишњег сина. Са њима

је на пут кренуо Андрија Георгијевић учитељ из Темишвара. Јанковић је предложио да

га у одсуству замењује Аврам Мразовић.

У јулу 1782. године Јанковић је отпутовао за Русију. Иако је било предвиђено да

у Русији буде годину дана, он је остао ту до краја свог живота. Много пре његовог

одласка у Русију он је добио племићку диплому 6. септембра 1774. године. Касније је

добио и диплому руског племства. У Русији је Јанковић постао најистакнутији педагог.

Одлазак из Темишвара велики добитак за Русију, али исто тако реципрочно велики

губитак за српски народ. Захваљујући својим заслугама Алексије Везилић га је опевао

следећим стиховима:

23

„Јанковићу Теодоре, мужу изабрани,

За твоје службе добре свагди похвални.

У Банату училича јеси просвјетил,

И многаго заблудша на пут наставил.

Познана Хунгарији ревност твоја славна,

Памјат твоја и в Росији останет безсмертна.

Саме музе тамо тебе на совјет позваша,

Словом твојим оне себе полно утјешиша.“25

25

Е. Хасанагић, нав. дело, 183-188.

24

У Русији

У последњој трећини XVIII века образовање је било једно од акутних

проблема у Русији. Највећи подстицај за реформу образовног система било је

упозновање царице Катарине II са реформом образовања која је спроведена у

Хабзбрушкој монархији седамдесетих и осамдесетих година. Она се упознала са

концептом државног система образовања. Овај концепт је добио своје отелотворење у

Уставу школа 1774. године према коме су сва деца од 6 до 12 година била обавезна да

похађају наставу. Према овом уставу су настала три типа школа: тривијалне, главне и

нормалне. У тривијалним се учило на народним језицима, док у остале две на

немачком. Уз све ово она је упозната је и са реформама аустријских гимназија, као и о

значају укидања језуистског реда који је имао монопол када је у питању школство.26

Приликом сусрета са царем Јосифом II у Могиљеву 27. маја 1780. године,

Катарина II је изразила жељу да реформише просветни систем у Русији по угледу на

Хабзбуршку монархију.27

Да би реформа била успешна било је потребно да је спроведе

неко ко је имао искуство, знање и вештину. Јанковић је био идеална особа за то,

будући да поред тога што је дао значајан допринос реформи, он је у њу утиснуо и

лични печат модификацијом приручника за наставнике. Поред тога што је поседовао

енергију, углед и знање он је био православац који је добро познавао своју веру, уз све

то он је добро знао руски језик. Тако да је он био у том моменту идеална особа за

спровођење реформе у Русији.

Катарина II је преко грофа Кобенцала, аустријског посланика у Санкт

Петербургу, поново тражила од цара Јосифа II да јој пошаље човека који је способан да

спроведе реформу, а да је грчке вере. Јосиф II јој је поново одговорио да препоручује

Јанковића, јер он не само да поседује знање и способност, већ да од њега немају бољег

за такву мисију, како је навео у писму. На ово писмо је царица одговорила 7. септембра

по Јанковићевом доласку, у којем је потврдила да је цар направио одличан избор

пославши човека који је у себи сјединио теоријско знање и праксу из области

педагогије.28

26

Н. В. Коршунова, Школьная реформа Екатерины II, Вестник ЧГПУ 8’2010, 109-110. 27

С. В. Рождественский, Очерки по истории систем народного просвещения в России в XVIII - XIX вв,

Санкт-Петербургь 1912, 552. 28

Д. А. Толстой, Городские училища в царствование императрицы Екатерины II, Санкт-Петербургь

1886, 34-36.

25

По указу цара Јосифа II, Јанковић је стигао у Русију 1782. године. У то време

Русија је била пуста што се тиче школа, а просветни систем био је оронуо. Образовне

институције биле су у главним градовима, а ван њих школовање је било могуће у

малом броју богословија, које су се налазиле у неколико градова руске империје. У

којој мери је била тешка ситуација највише говори чињеница да је, поред Москве и

Санкт Петербурга, постојала само још гимназија у Казању, како је навео руски

историчар А. С. Вронов. У малим и великим градовима није било квалитетног

образовања, док у селима није било никаквог образовања.

По указу цара Јосифа II, царица Катарина II је позвала Теодора Јанковића у

Русију „...као трудољубивог човека који је већ радио на устројавању народних школа у

земљи у којој његовог величанства Римског цара, који познаје руски језик и

православни закон..― Од тог тренутка, Јанковић је целог себе предао у службу новом

отачеству. Нешто више од двадесет година трудио се свесрдно на унапређењу просвете

у Русији. Испуњавао је дужност директора Народне школе, био је експерт при

комисији школа, касније и пуноправни члан, а на крају и члан главног одбора школа од

1803. године па све до своје смрти 22. маја 1814. године.

Јанковић је био човек који је поседовао невероватну енергију, услед велике

преданости и марљивог рада, због чега је 1804. године дошло до потпуног исцрпљења

његове физичке и менталне снаге, па је након тога напустио службу. Основне црте

његове личности биле су лидерство сједињено са скромношћу, необичном храброшћу,

бескомпромисном честитошћу и строга побожност без верске нетрпељивости, како

наводи опет наводи Вронов. Сачуван је портрет Јанковића који се налазио у пријемној

сали министра народних школа. Његове црте лица на портрету су строге и изражавају

непомућено спокојство, као и непоколебљиву силу воље. На портрету се види такође

да је био физички снажан човек, стар око педесет година, који је још увек бодар и

енергичан. По вештачкој коси очигледно је да је портрет насликан крајем XVIII века

када је то било у моди.29

29

А. С. Воронов, Ф. И. Янкович де Мириево или народные училища в России при императрице

Екатерине II, Санкт-Петербургь 1858, 3-6.

26

Реформатор руског школства

Као што je већ споменуто на састанку у Могиљеву, царица Катарина се

упознала са системом реформисаног школства у Хабзбуршкој монархији. Она је том

приликом у свом маниру изложила у општим цртама њену замисао реформисања

руског школства. Сматрала је да је аустријски метод примењив, па је замислила три

типа школе. Прве би биле земске, односно сеоске. У њима би се учило: читање,

писање, етика и Закон Божији. Друге би биле градске, ту би се учило поред градива из

сеоских и: геометрија, архитектура, наука о природи, географија, историја, наука о

сеоском домаћинству (пољопривреда), економија, древни и модерни језици. У трећој

врсти школа поред свих ових предмета изучавао би се и предмет „подучавање

наставника―.

Први Катаринин саветник за припрему школске реформе био је математичар и

академик Франц Улрих Теодор Епинус. Он је крајем 1781. или почетком 1782. година

израдио план о реформи руског школства. Његово дело се састојало из четири дела. У

првом делу је говорио о важности увођења образовног система у земљу, као и то да је

због просперитета државе монарх дужан да просвећује своје поданике. Као најважнију

компоненту истакао је успостављање система образовања нових наставника.

У другом делу је детаљно анализирао постојећи систем у Хабзубршкој

монархији, посвећујући посебну пажњу методама предавања. Сматрао је да ни идеална

структура школе не би дала жељене резултате без компетентних метода које се састоје

од заједничке обуке свих ученика, као и без отклањања система механичког учења

коришћењем визуелних помагала. У трећем делу је заступао тезу да би се аустријски

систем у потпуности могао пренети на руско тло, како структуру образовних установа,

тако и наставне методе је требало инкорпорирати. Први корак ка пресађивању

аустријског система видео је у успостављању учитељских семинарија у Санкт

Петербургу, Москви, Казању и Кијеву. У четвртом делу је уверавао царицу да је

аустријски систем најближи руској стварности.

Епинус је веома добро знао да његово дело о реформи образовања није

довољно, па је тражио од царице да се образује школска комисија која би се бавила

овим питањем. Катарина II је са великом пажњом проучавала предлоге које јој је слао

27

Епинус. Она је, као што смо већ нагласили, позвала Теодора Јанковића, на предлог

цара Јосифа II да ову реформу и спроведе у дело.30

Временом је Јанковић постао први организатор народних школа. Поред тога он

је постао зачетник модерног школског система и педагошког универзитета у Русији.31

Уредба „О оснивању народних школа у Русији― издата је 7. септембра 1782. године. На

челу комисије био је Петар Завадовски, а као чланови комисије били су именовани

академик Франц Епинус, царичин секретар Петар Иванович Пастухов и као експерт, тј.

стручно лице, али не и као пуноправни члан, именован је Теодор Јанковић. Он је тек

1797. године уведен у комисију као пуноправни члан. Ово уопште није било у складу

са стварном улогом Теодора Јанковића. Заправо он је имао водећу улогу у комисији и

њему је поверен целокупан терет предстојећег рада. Морао је да састави општи

наставни план и програм рада, као и да организује учитељске семинаре и да преводи,

прегледа и сређује приручике за обуку.32

Комисија је имала за циљ: „основати у

империји наше основне школе... у најбољем поретку и савршеном једнообразију“.

Другим речима било је потребно основати школе за децу свих узраста и у њима

спроводити наставу уз помоћ нових метода.33

У оквиру ове комисије Јанковић је имао сличан задатак као и у Хабзбуршкој

монархији. Било је потребно да се 1. напише општи план народних школа и да се

постепено спроведе у дело, 2. да наставници прођу обуку да би се бавили својојом

професијом, на начин на који је то већ спроведено у дело у Хабзбуршкој монархији и 3.

да преведе на руски и да преради уџбенике из којих ће наставници учити. С обзиром да

је био најкомпетентнији члан „Комисије за оснивање народних школа,― добио је

задатак да напише општи план организације народних школа.

Јанковић је написао је „План о оснивању народних школа у Руској империји―.

Комисија је овај његов пројекат поднела царици Катарини II која га је потврдила. У

оквиру документа регулисано је који ће бити типови школе, наставни план, методика

предавања и на који начин ће се управљати школом.34

По плану се основне народне

школе састоје из три школе: мале, средње и велике. У малој школи (два разреда) су

планирани следећи предмети за први разред: читање и писање, познавање бројева,

30

Н. В. Коршунова, нав. дело, 110-111. 31

С. М. Флегонтова, Восстановление традиции (К вопросу о духовно-философских истоках

педагогического дела в России), Журнал русской интеллигенции № 1 1993, 19-20. 32

С. В. Рождественский, нав. дело, 555. 33

Н. В. Коршунова, нав. дело, 111-112. 34

С. В. Рождественский, Исторический обзор деятельности Министерства народного просвещения :

1802-1902. - СПб., 1902, 17.

28

црквени и римски бројеви, скраћени катехизис, свештена историја и почетна правила

руске граматике. У другом разреду планирано је обнављање наученог градива из првог

разреда и уз то још проширени катехизис без доказа из свештених књига, затим,

читање књиге о дужности човека и грађанина, аритметика први и други део, лепо

писање и цртање.

У средњим школама прве две године су као у малим школама, са тим што је

присаједињена и трећа година. У трећој години се обнавља нучено градиво из

претходних година, поред тога уче се следећи предмети: опширни катехизис са

доказима из светих списа, читање и тумачење јеванђеља, руска граматика са

правописним вежбама, општа историја, општа и руска географија у скраћеном облику

и лепо писање.

У великој школи у претходним разредима је све исто као у средњој школи, а у

четвртом разреду поред обнављања наученог су се училе и: општа и руска географија,

детаљна историја, математичка географија са задацима на глобусу, руска граматика са

писменим вежбама, основи геометрије, механике и физике, природна историја и

грађанска архитектура. Царица је наредила да се поред ових предмета учи латински

језик и један страни језик, сем француског, јер је сматрала да би њега требало учити

код куће. Податак да су ученици морали да читају дело „О дужности човека и

грађанина―, нам говори о томе да је школа припремала младиће за будуће обавезе

према породици и држави.35

У овом делу ће укратко бити представљен његов „План оснивања народних

школа у Руској империји―. Овај план је био основ његовог рада. На том темељу су

заснована сва његова дела у руској просвети, а Теодор Јанковић је уложио велики труд

да га спроведе у дело. У самом плану је записано да се у његовим оквирима налазе

нове методе наставе. Циљ школовања је да ученик стекне следеће особине:

благочешће, трпљење, часност, искреност, трудољубље, скромност, умереност,

задовољство, штедљивост, уздржање од игара и „благоразумје―.

План се састоји из три дела: образовног, политичког и економског. У

образовном говорио је о новим методама, раду у школи, обавезама наставника, циљу

наставе између осталог. У политичком делу је хијерархијски објашњено како је

устројена мрежа народних школа, каква треба да буде структура школске управе и

35

А. С. Воронов, нав. дело, 91-92.

29

наставнички кадар. У економском делу се говори о новцу, начину издржавања школе, о

зградама, архитектури зграда, о потребном наставничком материјалу.

У плану је дат Устав по коме су одређене обавезе запослених у школи.

Дефинисане су директорове обавезе. Он је био обавезан да прође потребну обуку у

Учитељској семинарији. Требало би да на крају школске године напише извештај

комисији, да обилази градске народне школе барем једном месечно, да води рачуна да

школа буде увек снабдевена наставним материјалом и помоћним наставним

средствима, да на крају године организује испит за ђаке, да обавести родитеље о

проблематичним ученицима, а уколико се они не поправе да их искључи из школе.

У делу о дужности учитеља се истиче да учитељ треба да воли ученике, а не да

их плаши. Учитељи су дужни да се труде, да поштују школски поредак, као и да казне

ученике који крше дисциплину. Такође су у обавези да уче ученике: благој нарави,

дружељубивости, благочестивости, трезвености, и побожности. Све набројене врлине

треба да сведоче својим примером. Учитељи би требало да воде разговоре са

ученицима, којим би их наводили на добродетељ, врлину.

У следећем примеру су прописане обавезе појединачних професора за сваки

предмет. Професор математике предаје аритметику, геометрију, механику и физику.

Требало је да се потруди да целу аритметику заврши са ученицима у трећем разреду, а

механику, физику и геометрију у четвртом разреду уз обнављање аритметике. Био је

дужан да користи прописане уџбенике.

Професор историје природе предаје у четвртом разреду. Требало је да у пракси

показује природу, хербаријуме и фосиле. Професор историје и географије предаје у

трећој и четвртој години. Потребно је било да ученицима предаје главне делове из

историје, а после тога да их испитује, да би видео колико повезују градиво. Његов

задатак је био и тај да говори о становништву и насељима, и да им стално показује

карту. Такође је требало да децу подстиче на патриотизам, на љубав према отаџбини.

Професор географије је такође предавао у трећем и четвртом разреду. Његов задатак је

био да предаје о земљи на глобусу, да показује на глобусу математику и физику; да

предаје о природи, клими, геологији итд. Такође је био у обавези да ученицима предаје

о друштвеној географији, као на пример о државама.

Професор немачког је био дужан да децу постепено учи слова, изговор, па да

постепено прелази на граматику. Професор архитектуре је био у обавези да четири

часа недељно држи четвртој години. Учитељи цртања су били дужни да држе седам

часова недељно само у главној народној школи. Њихов задатак је био да уче децу да

30

цртају тела и објекте. На крају се говори о дужностима катихете. Они би требало да уче

децу јеванђељу и свештеним списима.36

По замислима Теодора Јанковића 1783. године основана је Главна народна

школа у Санкт Петербургу. Школа се састојала од два разреда. У два нижа разреда

предавао је Јанковић, а у два виша предавали су професори из Руске академије наука.37

За првог директора је изабран Теодор Јанковић, а његова титула је гласила директор

народних школа у Санкт Петербурској губернији. Као директор он је посветио пажњу

организацији васпитно-образовних јединица. Трудио се да што боље опреми ову

образовну установу снабдевајући је свим потребним наставним материјалом.

Учитељска семинарија, о којој ће бити више речи, је настала касније у склопу

ове установе залагањем Јанковића. То била је најопремљенија школа у Русији. У

кабинету историје природе је организовао колекцију главних раса животиња, као и

колекције фосила и хербаријума. За потребе часова математике и физике набавио је

потребне инструменте, а за потребе механике и грађанске архитектуре из Беча су

стигли планови пројеката и машине. Библиотеку за читање је снабдео великим бројем

књига, посебно из историје и географије, али је одлично била снабдевена и књигама из

других области.38

Од ове библиотеке вуче своје корене савремена библиотека Санкт

Петербурга.39

Школа је у својим оквирима имала интернат где су живели ученици. У дому

Главне народне школе владала је велика дисциплина. Дом није смео да се напусти без

дозволе, а поред тога млађи су се покоравали старијим. Васпитаници су одређивани да

функционишу по групама од двадесетак људи. Бирали су између себе једног главног

кога у слободнијем преводу можемо назвати вођом, а који је био одговоран за поредак

и склад у својој групи. Свака група је на месечном нивоу имала разне задатке и

обавезе, слично као у војсци, а за квалитет рада његове групе је одговарао вођа. На

крају месеца подносио је извештај за рад своје групе. Он је имао у свему почасни

положај. Читао је молитве пре и после јела, спроводио је групу у цркву на

богослужење. Будући да је дисциплина била на високом нивоу тачно се знало када је

36

Ф. И. Янкович де Мириево, План к установлению народных училищ, в Российской империи, Санкт-

Петербургь 1785, 4-46. 37

Н. В. Коршунова, нав. дело, 113. 38

Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона, т. 82, ур. К. К.

Арсеньев, Ф. Ф. Петрушевский, Санкт-Петербургь 1907, 673—674 39

Исто, 673-674.

31

било легање, док је устајање лети било у пет, а зими у шест сати. Пушење је било

забрањено. Ујутру и увече су се редовно читале молитве. 40

Захваљујући великом труду и залагању Јанковића, у оквиру ове школе отворена

је Учитељска семинарија 13. децембра 1783. године. Ту су се обучавали будући

наставници. Ова семинарија је постала главни центар за обуку наставника у Русији. Он

је у семинарији имао потпуно одрешене руке. Обука будућих наставника била је

апсолутно на њему, а лично је држао наставу кандидатима из дидактике и методике,

упознавао их са наставним методама, процењивао њихове способности и на крају их

распоређавао у складу са њиховим способностима на захтев комисије.41

Главна иновација у методици наставе је била „катехизација―, тј. ученицима су

постављана питања из наставног материјала, на која су они одговарали. Одговори су

усмеравали ток часа, што је у времену пре тога било незамисливо. У почетку је

коришћен потенцијал духовних школа, које су у то време биле најјаче. Изабрани су

најбољи ученици из Александро-Невско, Смоленске и Казанске богословије, као и

ученици из Словенско-грко-латинске академије.42

У почетку их је било тридесетак, али

из године у годину њихов број је растао. Своја размишљања Теодор Јанковић је по

питању обуке наставника изложио у делу „Водич учитељима првог и другог разреда

народних учитеља Руске империје, изданом по највишој наредби царствујушче

императорице Катарине II―. Овај водич је издат највећим делом по угледу на „Ручну

књигу― коју је преводио и прилагодио за потребе школства у Банату.43

Сматрало се да је у целости Водич написао Јанковић, али новија истраживања

су показала да је он аутор првог дела, а остатак је радила група академика. Ово дело

састоји се из четири дела. У првом делу се говори о наставном методу, у другом делу о

предметима који треба да се предају, у трећем делу о квалитету и понашањима

наставника, а последњем четвртом делу говори се о школском систему.

У предговору поред сажетка књиге наведени су уџбеници које наставник и

ученици морају да поседују. Наставни метод се сатојао у групној настави, групном

читању, предавања уз помоћ визуелних помагла, почетних слова (литерарно-табеларни

метод). Циљ је био да приликом наставе групи ученици да сви ученици слушају и

активно учествују у дискусији. Ово значи да се ученици групишу у разреде. Дато је

објашњење како наставник да мотивише ученике који су пасивни.

40

А. С. Воронов, нав. дело, 100-102. 41

И. И. Лещиловская, Фѐдор Иванович Янкович де Мириево (Мириевский), Москва 2005, 42. 42

А. Н. Пыпин, История русской литературы. Т. 4. Изд. 2-е, Санкт-Петербургь 1903, 26. 43

Н. В. Коршунова, нав. дело, 112-113.

32

Наведене су бројне дужности наставника и циљеви његовог рада. Било је

потребно да просвећују разум деце и да их науче децу да размишљају, да поступају

разумно, часно и љубазно. Упозоравају се наставници да је то њихова дужност пред

Богом, царем и родитељима. Да их чека страшни суд пред Богом где ће дати одговор за

свој рад. Објашњено је да наставник мора да се опходи према ученицима са љубављу,

да увек буде весео, да има стрпљење према ученицима.44

Према наставном плану Учитељске семинарије настава се одржавала према

учионично-часовном систему. Овај систем је и данас присутан у савременим школама,

а у Русију га је увео Јанковић. Тај план је обухватао наставу из следећих предмета:

математике, физике, механике, историје природе, географије, опште и руске историје,

техничког цртања, цртања, архитектуре, древних и модерних језика. У семинарији су

постојала два разреда. У први су спадали способнији студенти, који су се опет делили

на два дела: историјски и математички. По Јанковићевом налогу студенти Учитељске

семинарије су слушали јавна предавања професора Руске академије наука из хемије,

историје природе и математике. Најбољи студенти, попут А. М. Терјева и Е. Ф:

Зјабловског су остали у семинарији и постали предавачи, а недуго затим су постали

професори на Педагошком институту у који се преобразила Учитељска семинарија.45

Теодор Јанковић је био директор ове школе све до 17. маја 1785. године, када је

због бројних обавеза за припрему и спровођење просветне реформе, био ослобођен од

директног управљања овим образовним институцијама. Њега је заменио О. П.

Козоделов, а Јанковић је и после тога остао веома утицајан у овој школи, посебно у

семинарији. Сва наређења која су се тицала школе, а посебно семинарије делила су се

уз консултацију са Јанковићем, упркос његовој оставци.46

Захваљујући Теодору

Јанковићу у Главној народној школи и у Учитељској семинарији била је забрањена

телесна казна.47

У Учитељској семинарији је за 15 година дипломирало 275

наставника.48

Кроз ову семинарију је прошло око 400 ученика, а завршило је 324

ученика, који су били распоређени како у провинцију Санкт Петербурга, тако и у

44

И. А. Соловкова, „Развитие педагогической мысли в России в последней трети XVIII― в Антология

педагогической мысли России XVIII в.' - Москва: 'Педагогика', 1985, 248-251. 45

Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, нав. дело, 673—674. 46

Исто. 47

И. И. Лещиловская, нав. дело, 42. 48

С. М. Флегонтова, нав. дело, 22.

33

најудаљеније крајеве Русије. Иако семинарија није испунила првобитна очекивања, она

је постала расадник за учитеље народних школа.49

Школа је стално јачала и расла, и по броју ученика, али и када је у питању

усавршавање метода. Године 1803. претворена је у учитељску гимназију, а 1804.

године гимназија постаје Педагошки институт, који је 1816. године био реорганизован

и назван „Главни педагошки институт.― Јанковићева Учитељска семинарија је била

темељ на коме се касније развијала педагошка наука у Русији, тако да се за Теодора

Јанковића може рећи да је био један од значјнијих зачетник педагошког образовања у

Русији.50

Захваљујући активној делатности Учитељске семинарије створена је база за

образовање учитеља, како научно, тако и методичко. Захваљујући њој створени су и

услови за отварање нових и реогранизацију старих већ постојећих школа. У августу

1786. године изашао је указ Катарине II „О отварању нових школа―. По пројекту који је

написао Јанковић одобрен је и нови „Устав народних школа―. Устав је рађен од августа

1786. године, по угледу на аустријски школски устав из 1774. године.51

Према овој

уредби до краја XVIII века било је отворено око 300 школа.

Овим уставом су одређена три типа школа. Први тип су чертворогодишње

школе које су се називале главне, затим, средње трогодишње које су најчешће биле у

престоним губернаторским градовима и двогодишње школе које су се налазиле у

„покрајинским― градовима, тј. у мањим градовима губерније. Школе су се налазиле у

власти губерније, а по том систему на самом врху власти је била „Главна школска

влада у Руској империји―, у чијим су се оквирима доносиле врховне одлуке. То тело,

иако је било врховно када је у питању просвета у Русији, није имало локалну власт, па

су школе, како је већ наведено, потпале под власт губерније. Главно правитељство је

било директно подређено самој царици. На тај начин је законски потврђено

оформљавање мреже општеобразовних основних и средњих школа.

Уставом је предвиђено да један од главних задатака народних школа буде

образовање младих. Циљ је био да се отварају главне и мале школе у свим губернијама

и покрајинама, за све слојеве друштва, сем за кметове. Планирано је издржавање школа

49

Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, нав. дело, 673—674. 50

С. М. Флегонтова, нав. дело, 19-20. 51

С. В. Рождественский, нав. дело, 559.

34

од стране локалних градских и сеоских буџета, од донација, као и од школарине за

ученике који нису испуњавали услове који су потребни за упис.52

У Уставу се детаљно објашњавају обавезе директора школа и свих учитеља

уопштено, али и посебно учитеља по одељењима: математике, јестествене историје и

географије, руског језика, немачког језика, архитектуре, цртања, катехизиса,

административно-управних органа, инспектора школа, старијих ученика, вођа

„дружина―, надзорника, економа и њихових помоћника, лекара и осталих радника у

школи. На овај начин је аустријски школски систем пресађен у Русију.53

Овим Уставом комисија је покушала да изврши утицај на приватне школе

класичног и интернатског типа. Циљ је био да се оне потчине државној управи, попут

државних школа. Образовање у приватним школама изједначено је са државним.

Васпитање у овим школама требало је да одликује породична атмосфера, једноставан

начин живота, као и да се одвија у савршеном хришћанском духу. Учитељи и радници

у интернату су били дужни да успостављају правила врлине, поштења и добродетељи

са ученицима. Требало је да их, у духу страха Божијег, уче да иду у цркву, да се моле

пре спавања и после устајања, пре и после учења, пре и после јела. Такође је требало да

учитељи редовно ученицима дају сатисфакцију а посебно да награђују оне који су

вредни, послушни и марљиви.54

Иако су наведени идеали позитивни, када је приватно образовање у питању,

били су тешко достижни, будући да су Јанковић и комисија имали веома мали утицај

на приватне школе. Учитељи и радници у интернату нису испуњавали на личном плану

ове захтеве, а са друге стране, захтеви друштва су били много испод овог идеала, па је

било омогућено постојање лоших приватних школа. Такође донета је за то време

радикална мера, тј. било је дозвољено да мушка и женска деца уче заједно у учионици,

али да ноћу буду у различитим деловима интерната. Ово је исправљено 1804. године,

када је забрањено да мушка и женска деца заједно уче. Оно што је такође

представљало проблем било је то да је занемарена обука учитеља приватних школа.

Јанковић је учестовао у решавању свих хитних питања у образовању, која су

подношена комисији. Учествовао је у преобликовању образовног процеса у Копненом,

Морском, Артиљеријском и Инжињерском кадетском корпусу, како би га ускладио са

Уставом народних школа. Такође је учествовао у преобликовању наставног процеса

52

Н. В. Коршунова, нав. дело, 113. 53

С. В. Рождественский, нав. дело, 559. 54

И. А. Соловкова,, нав. дело, 235-248.

35

друштва за образовање племићких и буржоаских девојака, као и приватних образовних

установа. Теодор Јанковић се ангажовао на испитивању аустријских високошколских

установа, по чијем узору је требао да организује руске универзитете и гимназије.

Највећим делом његово задужење било је да саставља инструкције за начелнике и

ревизоре образовних институција.55

Јанковић је руском школству дао реалан правац, захваљујући коме су увођена

практична знања и стварана веза између школе и живота. Његов методички рад

обухватао је изузетно напредне принципе за то време, попут визуелних помагала,

увођења практичних знања, која ће бити корисна у животу ученика, стварање

библиотека и друго. Колико је његов рад значајан за историју руског школства говори

и чињеница да је први увео природне науке у школски систем.

Реформа Катарине II била је одлично осмишљена и организована, тако да је у

земљи створена мрежа народних школа. Ипак, реформа је имала и бројне недостатке.

Пре свега највећи проблем представљао је недостатак финансија. Дефицит је био и у

квалитетним уџбеницима, и у компетентним наставницима, а оно што је најважније, у

друштву није постојала свест о важности образовања.56

Када је 1788. године Козоделов

вршио ревизију у десет покрајина, приметио је да је мали број ученика био у школама.

Узрок томе је био што су родитељи ученика су сматрали да је много предмета у

школама, били су уверења да је довољно само читање и писање, с обзиром да је само

то потребно за добијање државне службе.57

Јанковићеве наставне методе засноване су на Фелбигеровим методама. Оне су

се састојала се из пет чиниоца: 1.заједничке наставе, 2. заједничког читања, 3. слика на

којима су била почетна слова (литерарни метод), 4. табела (табеларни метод) 5. питања.

Код њега Јанковића је препознатљива тежња за живим предавањем предмета и трудом

да се заинтересује ученик. Његов метод је заменио до тада актуелни схоластички и

механички начин предавања наставе и учења напамет. Поред народних школа, његов

метод су преузеле и духовне семинарије. Није била ретка појава да поједине школе

преузму овај метод и да не умеју да га користе. Иако је метод временом превазиђен

савременијим, његова су упутства дуго времена служила као једини водич за

наставнике.

55

Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, нав. дело, 673—674. 56

Н. В. Коршунова, нав. дело, 114-115. 57

С. В. Рождественский, Исторический обзор деятельности Министерства народного просвещения :

1802-1902, 21-22.

36

Писац уџбеника

Свакако међу најважнијим задацима је било обезбеђивање адекватних уџбеника.

Тај изузетно захтеван задатак је такође поверен Теодору Јанковићу. Он је био аутор,

стављач, уредник и издавач бројних руских уџбеника за народне школе. Он је добро

одрадио овај посао захваљујући свом богатом искуству приликом рада у Хабзбуршкој

монархији, будући да је стварао сличне уџбенике за српске школе у Банату. Привукао

је велики број познатих академика и научника пишу уџбенике, па је за само неколико

година било написано и спремно за штампање више од 70 књига. Учествовао је у

стварању готово половине уџбеника. Он је писао уџбенике или су писани по његовом

плану или вођством, а неке од њих је на крају преправљао и усклађивао са потребама

наставе.

Он је 1782. године издао прилагођено, руским условима, „Правила за ученике у

народним школама―. Ту су детаљно изложена правила понашања деце у школи и ван

ње, посебно у цркви. Као основа за правила су му послужила „Школска правила за

ученике― из Хабзбуршког царства. У Правилима о пожељном понашању ученика

почиње са тим како ученик треба да се понаша у цркви. Говори се о томе како ученици

треба да имају страх Божији, да у молитвеном тихом расположењу славе Бога У овом

првом делу Јанковић пише како ученик треба да живи хришћански, да се исповеда,

причешћује, труди да живи побожно. Истиче да за време литургије ученици треба да да

буду пажљиви, уседсређени на молитву, да се не обазиру на страну, да не разговарају

са другим. На крају првог дела се наглашава да ученици морају да иду у школу после

цркве и да само уз дозволу наставника могу да иду кући

У другом делу говори о томе како ученик да долази у школу, како у њој да се

понаша и како да се понаша кад из ње иде кући. Он је дужан пре него што дође у

школу да се умије, исчешља, подсече нокте, прочита јутарње молитвено правило, да

понесе књиге, свеску, даску за писање, перо и све остало што му је потребно. Ученик

треба у миру и тишини да долази у школу. У школи мора да буде на часовима у летњем

периоду од седам до десет пре подне, и од два до пет после подне, а зими од осам до

једанаест ујутру и после ручка од два до четри сата после подне. Када ученик стигне у

школу дужан је да се благо поклони учитељу и да му на тај начин ода поштовање. У

тишини и миру да чека почетак наставе.

Настава почиње молитвом, а затим наставник проверава ко није присутан на

часу. Ученик је дужан испунити све што учитељ захтева. Када ученик одговара на

37

наставникова питања он је дужан да то чини са „благопријатношћу―. Ученик према

наставнику треба да има синовски однос, да га пита за савете, да гаји синовску љубав

према њему. Дужан је да наставнику буде апсолутно послушан и речју и делом, јер

тиме испуњава пету заповест Божију о послушању родитељима, у овом случају је

наставник својеврсни родитељ. Закључује се да ко не буде послушан учитељу тај ће

бити непослушан и грађанин. Када се заврши учење ученик не сме тек тако да напусти

учионицу већ, мора да се јави наставнику, да тражи отпуст и да му се захвали на труду.

Потребно је да гаје љубав према својим школским другарима, да се увек труде

да им помогну. Ако је неко у школи има неки телесни недостатак школски друг је

дужан да се са њим опходи са љубављу, као са у свему равноправним човеком. Када је

школски друг кажњен, то не треба разглашавати, већ учити на том примеру. Школски

инвентар није смео бити оштећен ни на који начин.

Ученици су дужни када се заврши час да у реду, два по два, излазе полако, да не

прескачу клупе како их не би оштетили. Било какви несташлуци у школи после часа

били су строго забрањени. Док се враћају кући, деца нису смела викати, неозбиљно се

играти и слично, већ су требала да иду право кући у миру и тишини, без задржавања.

Када дођу у кућу пошто оставе књиге, дужни су да целивају руке родитељима и да им

буду послушни За време ручка пошто седну на место које им хијерархијски припада

треба да пристојно једу и да не пију алкохолна пића, већ само воду и здраве чајеве који

на њих благотворно утичу. По завршетку обеда треба да прочитају благодарну молитву

и да целивају руке родитељима. Пре спавања треба прво родитељима и укућанима

пожеле лаку ноћ, да прочитају молитву пред спавање и тек тада да иде да спава. Не

смеју да води непристојне разговоре нигде, ни у кући, ни у школи, ни на улици.58

У 1782. години је написао „Буквар руски― који је доживео 19 издања (последњи

је издат 1822. године).59

Те године је написао и „Скраћен катехизис са питањима и без

питања―. Он је такође био аутор књига о ручном писању и азбучним таблицама. У

овом делу Јанковић описује како треба да буде правилно држање тела током писања,

како да се користи перо и како се пишу слова.

Следеће 1783. године написао „Опширан катехизис са доказима из свештених

списа― У овом катехизису опширније је изложено православно учење, свето писмо и

детаљно се објашњавају свете тајне, пре свега крштења, причешћа и покајања. У њему

58

Ф. И. Янкович де Мириево, Правила для учащихся в народных училищах, Санкт Петербург 1794, 5-24 59

И. И. Лещиловская, Фѐдор Иванович Янкович де Мириево (Мириевский), 42-43.

38

се налази велики број цитата из Светог писма. Такође у делу се налазе и светоотачке

поуке.60

Веома је значајан, већ помињани, приручник за наставнике, на основу кога су се

оспособљавали за рад у школи. Приручник је носио назив „Упуства учитељима првог и

другог разреда народних школа Руске империје―. То је у ствари била прерађена Ручна

књига Фелбигер/Јанковић. Исте године је написао уџбеник свештене (црквене)

историје „Свештена историја―.61

У овом делу је описана сажета историја старог и новог

завета.62

Уџбеник из „Светске историје― написао је 1784. године. Дело „Поглед на свет―,

која је у ставари била прерада дела од академика Каменског „Свет у сликама―, написао

је 1787. године. Јанковић је прерадио и прилагодио уџбеник за географију Русије

„Свеопшти земљопис―. Овај уџбеник састоји се из два дела, у првом делу обрађена је

Европа из 1788. године, а у другом делу остали делови света из 1795. године. У оквиру

уџбеника налазио се својеврсан водич за друге земље, где се налазило поређење са

Русијом.

Под његовим руководством или по његовим плановима су изашли сва помоћна

наставна средства за географију, карте, глобуси, атласи у периоду од 1782 до 1790.

године. Први атлас издат је 1790. године, то је био „Атлас за општи земљопис―.63

Глобуси, карте и атласи су све масовније улазили у употребу. Штампане су географске

карте за наставнике и за ученике, карте света, Руске империје, карте за древну историју

Источног и Западног римског царства. Настајали су атласи за Европу и за Руску

империју.64

Када су у питању уџбници за које Јанковић није аутор, али је руководио и

усмеравао њихов ток писања било их је много, као што је већ речено, овде ће бити

наведени неки од њих Под његовим руководством изашао је и уџбеник под називом

„Објашњења празничних и недељних јеванђеља од свештеника Сидеровског―. У овом

уџбенику су јеванђеља која се читају у цркви недељом и празницима поједностављена

и појашњена, како би ученици могли да их разумеју што боље. На часу би се по

стиховима тумачила јеванђеља.65

60

Д. А. Толстой, нав. дело, 58-63. 61

Д. А. Толстой, нав. дело, 47. 62

Исто, 58. 63

Д. А. Толстой, нав. дело, 67-68. 64

А. С. Воронов, нав, дело, 123-126. 65

Д. А. Толстой, нав. дело, 58-59.

39

На захтев Школске комисије Јанковић је израдио план уџбеника за историју

Русије. На основу његовог плана члан руске Академије наука И. Г. Штритер је написао

обиман рад који је изашао у периоду од 1800 до 1802. године. Са циљем да се што пре

појави уџбеник Јанковић је написао „Кратку руску историју― 1799. године, та књига је

у ствари извучена из Штитерове историје, тј. то је скраћен облик његове историје. Овај

уџбеник је доживео девет издања и око четрдесет година се употребљавао у школама.66

„Руску географију― писао је професор Гакман, у овом делу детаљно су описани руски

градови, природни ресурси (воде, планине, степе), клима, природни феномени попут

сланих језера, биљни и животињски свет Русије.67

Дуго времена се сматрало да је Јанковић аутор уџбеника „Књига о дужности

човека и грађанина―, новија истраживања су то довела у питање. Ово дело има велики

значај, његовом анализом може се увидети најважнији циљ ове реформе. Заправо, као

што се могло видети на примеру Хабзбуршке монархији циљ просвећених апсолутиста

био је да се народ васпита у духу покорности према држави и владару.

Несумњиво је да ово дело има поучни карктер за ученике. Оно и на неки начин

оспособљава за живот поучавајући их о томе какав треба да имају однос према држави

и породици, кад је заснују. Књига почиње уводним дела који носи назив „Уопштено о

срећи―, а наставља се са пет поглавља. У уводном делу ученици се поучавају да срећа

није у материјалним, спољашним стварима, већ да се она налази у човеку. Каже се да

срећу представљају врлине, слобода од жеља, здраво тело и брига о њему, побожности

и разборитост. Да би се то достигло потребно је испуњавати четири услова, трудити се

у врлини, бринути се о здрављу тела, испуњавати све дужности у оквиру сталежа који

је од Бога додељен, познавати правила економије у личином домаћинству.

У првом полављу „О души―, наводе се докази да душа постоји, да се човекова

личност састоји од душе и тела. Поуке се настављају о томе да треба да буде поредак у

животу, у кући и свуда, да ствари морају бити на свом месту. Говори се о томе да човек

треба да тежи ка напорном раду, јер то јача и ум, вољу, али и тело. Да је лењост

погубна по све, а посебно по здравље, док су марљиви људи највеће богатство државе.

Штедљивост се похваљује.

У другом поглављу „Брига о телу― говори се о квалитету живота кад је човек

здрав, ако и опасностима које могу да изазову болест. Треће поглавље „О дужностима

које су Богом одређене―, говори о браку и породици. Обавезама и квалитетном

66

И. И. Лещиловская, нав. дело, 42-43. 67

А. С. Воронов, нав, дело, 123-126.

40

међусобном опхођењу супружника, али и родитеља и деце. Четврто поглавље говори

„О управљању домаћинством―, док пето говори „О науци, уметности, вештинама и

занатима―.68

Јанковићева дужност је такође била писање и образлагање инструкција и указа

школске комисије. Аутор је упутстава надзорнику јавних школа Струговшикову 1783.

године, указа будућем директору народних школа у Санкт Петербургу Козоделову

приликом његовог ступања у управу школе 1784. године, указ инспекторима

приватних школа исте године, указ директору Учитељске семинарије Коху 1787.

године,69

као и наредбе Козоделову да посети и прегледа народне и приватне школе у

Новгородској, Тверској, Московској, Тулској, Калужској, Владимирској,

Јарослављској, Волгорадској, Рјазањској и Томбовској губернији.70

Академик

Јанковић је био задојен просветитељским идејама које су се незаустављиво

шириле Европом XVIII века. Он је био присталица идеја просвећеног апсолутизма,

веровао је у идеју благостања целог народа, а не само одређених класа, јер је био

уверен да се благостање достиже образовањем. Веровао је да снага и богатство сваке

државе извире из богатства народа, које гради појединац својом активношћу.71

Он је у

Уставу школа изразио главну идеју европске реформе, та мисао гласи: „Васпитање

просвећује разум познањем, украшава душу, управља вољу ка чињењу добрих дела“.

Заправо циљ образовања је развој личности, развој јасног и различитог мишљења,

поимање душе као живог принципа личности, слободан избор добра и стваралачко

деловање.

Он је био задојен и идеалима пиетистичког и филантропистичког покрета, о

којима је детаљније написано у првом делу рада. Његов пијетизам се одражава у

његовим делима, нпр. у „Правилима за ученике народних школа― први велики део

говори о правилном понашању у цркви, искреној молитви Богу, молитвеном

расположењу и побожности. Као циљеве образовања наводио је, поред доброг

грађанина и врлинског члана породице, духовност и хришћанске врлине. Што јасно

68

И. А. Соловкова, нав. дело, 261-265 69

Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, нав. дело, 673—674. 70

А. С. Воронов, нав, дело, 126. 71

С. М. Флегонтова, нав. дело, 23.

41

говори о његовом пиетистичком погледу на свет. Када је у питању филантропија, он

сам даје најбољи одговор на то питање: „иако мишљење није лажно, да батине и казне

боље од свега исправљају децу, ипак разумна створења васпитавати као стоку не

пристоји.“ Овакво мишљење је било више него напредно за то време.

У духу времена Јанковић са својим сарадницима мења имиџ школе, у њу уноси

животу радост. Уместо строге, сурове и помало мрачне школе која гаји дух неповерења

према грешном човеку, јавља нова национална школа. Ова нова школа има за циљ

развој отварање ума за нова знања, оплемењеивање духа, стицање мудрости и

истинског знања, разумевање истине и љубав ка њој. Циљ образовања је био

„побољшање националног карактера кроз народне школе“. Јављају се до тада

невиђени предмети попут „упознавања са отаџбином―, националне историје и

географије. Баш Јанковић ствара прве уџбенике из националне историје и географије,

како би учитељи просвећивали синове руског отачаства.72

Како наводи руска

педагошкиња Флегентонова Јанковић је успео да споји европске просветитељске

мисли са руском православном традицијом.73

Његов рад у Русији није само обухватао просветну делатност. Он је одмах по

доласку у Русију 1783. године био изабран за члана Руске академије наука. Његов први

задатак је био да са митрополитом Санкт Петербурга Гаврилом ради на изради речника

руског језика, они су били задужени за речи које почињу на слова И и Й.

У академији је учествовао на још једном пројекту, који је био много већи и

сложенији од претходног. У питању је стварања упоредног речника на свим језицима.

Катарина II, за коју је ово био важан пројекат, наложила је да се допуни и поново

објави „Упоредни речник свих језика и дијалеката―, који је написао академик Палас,

али овога пута по абецедном реду.74

Први део је објављен 1790. године, а остала три

1791. године под називом „Упоредни речник свих језика и дијалеката по абецедном

реду―. У овом преобимном делу је смештено 61 700 речи са 279 језика 171 језик је

азијски, 55 европских, 30 афричких и 23 америчка. Овај речник је имао више језика и

дијалеката од Паласовог, али је ипак био лошији, с обзиром да није имао објашњења

изговора руских речи за странце, па је самим тим био тешко употребљив за касније.75

Његов рад био је веома цењен у Русији, па га је царица Катарина II више пута

награђивала. Добио је титулу универзитетског саветника 1784. године, а 1793. године

72

Исто, 23-24. 73

Исто, 22-23. 74

Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, нав. дело, 673—674. 75

С. М. Флегонтова, нав. дело, 22.

42

постао је државни саветник. Године 1784. добио орден светог Владимира 4. степена, а

две године касније орден светог Владимира 3. степена. Тада је припојен руском

племству са титулом од Мирјева, додељено му је село у губернији Могиљев.

У време Павла I додељен му је чин државног саветника и поред плате коју је

примао добио је пензију од 2 000 тадашњих рубљи, а 1802. године добио је земљу у

закуп у Гродненској губернији. Године 1797. постао је и пуноправни члан Школске

комисије за народне школе, а са оснивањем Министарства народне просвете 1802.

године ушао је у састав главног одбора школа. С обзиром да је министарство водио

круг блиских људи цару, он у њему није имао утицај. Због физичког и психичког

премора он се 1804. године повукао, а упокојио се 1814. године. Сахрањен је у Санкт

Петербургу на лазаревском гробљу Александро-Невског манастира уз све почасти.76

Закључак

Значај Теодора Јанковића за развој просвете и педагошке науке, Европе с краја

XVIII и почетка XIX века, је велики. Поред тога његов допринос је немерљив када је у

питању развој просвете и образовног система у Русији. Захваљујући његовом труду

српска деца северно од Саве и Дунава су се образовала по најсавременијим и

најнапреднијим методама Европе тог времена. Уз све то он је први српски педагог (у

научном смислу те речи) и зачетник српске просветне и педагошке мисли.

Теодор Јанковић се школовао у Новом Саду и гимназији у Сремским

Карловцима. Тада је школовање у српским школама било више него скромно, што је

он касније у многоме изменио у позитивном смеру. Касније одлази у Беч где студира

права и у Братиславу где завршава течај филозофије. Затим постаје секретар код

епископа Видака у Темишвар. У то време када се Европом незаустављиво ширио дух

просветитељства јавља се идеја о секуларизацији и унапређењу образовања. То се

првом спроводи у дело у Пруској која је била под влашћу просвећеног апсолутисте

Фридриха Великог, под управом Јохана Игнаца Фелбигера. После извесног времена

Фелбигер долази у Хабзбуршку монархију са истим задатком. Његов можда и најбољи

ученик је био Јанковић који је изузетно добро и енергично спровео ове реформе у

Банату.

76

И. И. Лещиловская, нав. дело, 42-44.

43

Русија једна од највећих сила тог доба жели да у буде у току са временом.

Катарина II и сама задојена просветитељским идејама и хоће да спроведе сличне

реформе у својој држави. Како је био препознат рад Јанковића у Хабзбуршком царству

он бива препоручен да те реформе спроведе и у дело, што уопште није било лако. Он

тај изазов прихвата и одмах по доласку у Русију се лати посла. Постаје члан школске

комисије, постаје први директор Главне народне школе у чијем оквиру су се

школовали будући учитељи и наставници у Русији. Пише устав народних школа којим

се одређује какве ће оне бити шта ће се учити у њима, све по угледу на аустријиски

устав. Пише уџбенике за наставу из неколико предмета. Ангажује академике који пишу

уџбенике по његовом плану, а многе уџбенике он сређује. Поред тога што је

најзаслужнији што је Русија добила савремене школске уџбенике он је такође

најзаслужнији за оснивање модерних и секуларних школа у Русији у којима се уче

природне науке, практични предмети (механика, архитектура...), у којима се користе

наставна средства попут карата, атласа глобуса и тако даље. Такође његова је заслуга

за модерно образовање руских научника.

Поред свих ових активности дао је велики допринос раду Руске академије

наука, као њен члан. Будући да је знао добро руски језик он је један од писаца руског

речника у једном наврату, а другом наврату дао је велики допринос приликом писања

Упоредног речника језика на свим језицима. Руси су били свестни његов изузетног

залагања, па су му у два наврата дали ордење, полемићку титулу са имањем, пензију

поред плате. Он се повукао 1804. године због премора физичког и психичког, упокојио

се 1814. године. Сахрањен је уз све почасти, како и доликује на гробљу у Александро-

Невском манастиру.

Нажалост код нас у историграфији се мало писало о њему и његовом делу.

Посебно се мало зна о његовом раду у Русији, па је стога насушна потреба да се што

више осветли живот и дело овог великана који је дуг период неправедно запостављен у

нашој историографији.

44

Извори

1. Ф. И. Янкович де Мириево, План к установлению народных

училищ, в Российской империи, Санкт Петербургь 1785.

2. Ф. И. Янкович де Мириево, Правила для учащихся в народных

училищах, Санкт Петербургь 1794.

3. Ф. И. Янкович де Мириево, Руководства учителям первого и

второго классов народных училищ Российской империи, Санкт Петербургь

1783.

4. Ф. И. Янкович де Мириево, Руководство к чистописанию для

юношества в народных училищах Российской империи, Санкт Петербургь

1782.

45

Литература

Монографије

1. Р. Веселиновић, Историја српског народа. Књ. 4, Београд 1994.

2. А. С. Воронов, Ф. И. Янкович де Мириево или народные училища в

России при императрице Екатерине II. СПб, Санкт-Петербургь 1858.

3. Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини (1740-1780),

Сремски Карловци 1929.

4. Р. Ковијанић, Српски писци у Братислави и Модри XVIII века,

Нови Сад 1973.

5. И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994.

6. Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, Нови Сад 1959.

7. А. Н. Пыпин, История русской литературы. Т. 4. Изд. 2-е, Санкт-

Петербургь 1903.

8. С. В. Рождественский, Исторический обзор деятельности

Министерства народного просвещения : 1802-1902, Санкт-Петербургь

1902.

9. С. В. Рождественский, Очерки по истории систем народного

просвещения в России в XVIII - XIX вв, 1912.

10. Д. А. Толстой, Городские училища в царствование императрицы

Екатерины II, Санкт-Петербургь 1886.

11. Е. Хасанагић, Историја школа и образовања код Срба, Београд

1974.

12. В. Эвальд, Материалы для истории просвещения в России в

XVIII столетии. Федор Иванович Янкович де Мириево. Санкт-Петербургь

1858.

Енциклопедије

1. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь

Брокгауза и Ефрона, т. 82, ур. К. К. Арсеньев, Ф. Ф. Петрушевский,

Санкт-Петербургь 1907.

2. И. А. Соловкова, „Развитие педагогической мысли в России в

последней трети XVIII― в Антология педагогической мысли России XVIII

в.' - Москва: 'Педагогика', 1985.

46

Расправе и чланци

1. Т. Јованов, „Теодор Јанковић Мирјевски и први кораци српске и

румунске педагошке мисли“, Радови симпозијума о српско (југословенско)

– румунским односима, Вршац 1970.

2. И. Киприанович, Ф. И. Янкович де Мириево.- Гимназия, 1891, №

1-3

3. R. Kovijanić, „Teodor Janković Mirijevski“, Sborník Filozofickej

fakulty Univerzity komenského, Bratislava 1964.

4. Н. А. Константинов, Выдающийся русский педагог Ф. И. Янкович.-

Сов. педагогика, 1954, № 9.

5. Н. В. Коршунова, Школьная реформа Екатерины II, Вестник

ЧГПУ 8’2010

6. И. И. Лещиловская, Фѐдор Иванович Янкович де Мириево

(Мириевский), Москва 2005.

7. Н. Нинковић, Реформе српског школства у Хабзбуршкој

монархији, Нови Сад 2011.

8. И. Соловьев, Памяти пионера русского народного образования

Янковича де Мириево(к столетию со дня смерти). - Вестник воспитания,

1914, № 5.

9. С. М. Флегонтова, Восстановление традиции (К вопросу о

духовно-философских истоках педагогического дела в России), Журнал

русской интеллигенции № 1 1993.

.