why is contemporary serbia close to the (economic) collapse? · 2 j. stiglitz govori o...

Silvano Bolčić1 Stručni članakBeograd UDK 338.124.4:316.48 (497.11)“2000-“ 316.334.2(497.11)“2000-“ Received: 9.10.2014 DOI: 10.2298/SOC1501090B

ZAŠTO JE DANAŠNJA SRBIJA PRED (EKONOMSKIM) KOLAPSOM?

Why is Contemporary Serbia close to the (economic) collapse?

ABSTRAKT Današnje društvo Srbije suočeno je dubokom i dugotrajnom društveno-ekonomskom krizom. Aktualna vlast namerava sprovesti „novu reformu“ radi fiskalne konsolidacije i podsticanja novih, primarno inostranih, investicija. Prve mere „reformskog paketa“ biće umanjene plate zaposlenih u javnom sektoru i smanjenje penzija onima koji penzije primaju iz javnih penzijskih fondova. Ovaj rad je posvećen analizi otvorenih i skrivenih opravdavanja ovih mera. Aktualni srpski političari, čini se, smatraju „izgradnju socijalizma“, „radničko samoupravljanje“ i „socijalistički egalitarizam“ ključnim uzročnicima dugotrajne društveno-ekonomske krize u Srbiji. „Radni ljudi“ koji su, navodno, direktno ili prećutno podržavali prethodni društveni poredak, smatraju se beneficiarima tog poretka. Stoga, aktualne ekonomske mere radi smanjivanja državnih izdataka treba da padnu na teret „radnih ljudi“. Rad donosi saznanja i nalaze koji daju donekle drugačiju sliku efikasnosti prethodnog realnog socijalističkog poretka u Jugoslaviji i Srbiji. Izdvojene su politike koje su doprinosile ekscesivnim državnim troškovima, i one ranije „socijalističke“, ali i nove „postsocijalističke“ države. Vodeće političke snage, bivše i „nove“, imale su ključnu ulogu u oblikovanju i implementaciji tih ekonomski neproduktivnih javnih politika, ne „radni ljudi“, uprkos ranijem „radničkom samoupravljanju“ i aktualnoj, post-socijalističkoj „vladavini demokratije“. Autor sugeriše alternativnu strategiju u prevladavanju dugotrajne krize u Srbiji, strategiju efikasnije upotrebe svih raspoloživih unutrašnjih resursa. Ključna mera te strategije jeste novo i celovito preuređivanje svojinskih odnosa.KLJUČNE REČI društveno-ekonomska kriza, slabosti socijalizma, samoupravljanje,

egalitarizam, antikrizne strategije, preuređivanje svojinskih odnosa, društvo Srbije

ABSTRACT Nowadays Serbian society is faced with a deep and long-lasting socio-economic crisis. Actual Serbian goverment, in order to prevent county’s economic collapse,intend to introduce „new reform“ aimed at the finacial consolidation

1 [email protected]

Silvano Bolčić: Zašto je današnja Srbija pred (ekonomskim) kolapsom? 91

and enhansing new,primarily foreign, investments. First measures of the „reform package“ will be in reduced salaries paid to individuals employed in public sector and reduced pensions of persons getting pensions from public pension fonds. The paper is devoted to the analysis of the overt and hiden justifications of such measures. Actual Serbian political leaders seem to consider „building of socialism“, „worker’s self-management“ and „socialist egalitarism“ as the key causes of the long-lasting socio-economic crisis in Serbia. „Working people“ who, allegedly, had supported previous socialist order seem to be considered as beneficiaries of that order.Therefore, actual measures for reducing govermental spendings should fel on „shoulders“ of „working people“. The paper is presenting findings which should show in a different light functioning of former socialist order in Yugoslavia and Serbia. It accentuate specific societal orientations and public policies that have contributed to the excessive spending of former „socialist“ and new „postsocialist“ Serbian state. Leading political forces, former and actual, played crutial role in designing and in the implementation of economically destructive public policies, not „working people“, in spite of former „worker’s self-management“ and actual „rule of democracy“. The author suggests an alternative strategy in confronting the long-lasting socio-economic crisis in Serbia, a strategy of increasing, efficiently, the use of all disposable resources. A new and thourogh redesign of the ownership relations in the society is seen as the key measure of this strategy.KEY WORDS socio-economic crisis, weaknesses of socialism, self-management,

egalitarism, anti-crisis strategy, redesign of ownership, Serbian society

Uvod

Većina modernih društava suočena je, gotovo dve decenije, sa ekonomskim problemima koje ta društva ne uspevaju prevladati, uprkos praktikovanim ekonomskim politikama. Pojavni vidovi tih ekonomskih problema, koji su se jasno ispoljili već početkom 2000-tih (Stiglitz, 2003)2, jesu u prvom redu ogromni poslovni gubici velikih finansijskih institucija (banaka, investicionih fondova i dr.), i to u najrazvijenijim zemljama. Te finansijske institucije, ali i ekonomije u tim zemljama, bile bi se urušile da im državne vlasti nisu osigurale velike „finansijske infuzije“ iz budžetskih izvora.

Nova svetska ekonomska kriza, koja se već početkom 2000-tih iskazala kao velika destabilizacija finansijskih tokova, po nalazima mnogih vodećih ekonomista, proizašla je, kao i ranije svetske ekonomske krize, iz trendova hiperprodukcije, ali ovom prilikom iz hiperprodukcije kredita i naduvane potražnje za „stvarima“ (posebno, u kupovanju nekretnina) koje su se mogle brzo i lako pribavljati pomoću kredita koje su izdašno i bez valjane procene rizika davale

2 J. Stiglitz govori o „gromoglasnim“ (roaring) ili „eksplozivnim devedesetim“, kada se činilo da su recesije „stvar prošlosti“(3) i da će „globalizacija doneti prosperitet celom svetu“(3), ali je već polovinom devedestih postalo jasno da će prenaduvani „finansijski balon“ doneti nove i dramatične ekonomske poremećaje svetskih razmera.

92 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N° 1

banke i druge finansijske institucije. Budući da u datim ekonomijama nije bilo realnog rasta u delatnostima koje stvaraju realne i zdrave prihode i da su, zbog toga, mnogi doskora zaposleni, i novi „tražioci zaposlenja“, ostajali bez zaposlenja i redovnih prihoda, ubrzano se povećavala masa neplaćenih, pa i nenaplativih, kreditnih obaveza, što je prinudilo banke da prestanu davati nove kredite. Time su, međutim, i te finansijske institucije ostajale bez posla i bez prihoda, gomilale vlastite troškove poslovanja, bile prinuđene da smanjuju kamate na depozite, bivale zbog toga neatraktivne za one koji bi mogli ulagati sredstva u kapitale banaka radi sticanja profita i tako ulazile u spiralu lošeg poslovanja, koje je na kraju pretilo definitivnom kolapsu takvih institucija. Iako se najčešće radilo o bankama u privatnom vlasništvu, zbog njihove važnosti za stabilnost ukupnih državnih finansija, ali i za ukupne ekonomske prilike u zemlji, državne vlasti su bile prinuđene da spašavaju te privatne finansijske institucije od bankrota.

Države koje su na teret budžetskih sredstava spašavale „svoje“ nacionalne banke i druge finansijske institucije, potom spašavale i „svoje“ velike korporacije, nužno su povećavale svoj državni dug, koji se, međutim, nije mogao pokrivati povećavanjem tekućih budžetskih prihoda, već se jedino mogao pretvarati u dugoročni državni dug na teret budućih generacija, a manjim delom se rast tog državnog duga mogao usporavati smanjivanjem budžetskih davanja stanovništvu. Tako su nastajale skorašnje politike „sveopšte štednje“ koje su uslovile „preispitivanje“, u stvari, smanjivanje ranijih stečenih prava, pre svega prava „običnih“ građana, smanjivanje prava zaposlenih i povećavanje njihovih radnih obaveza.

Drugi bitan vid ove „milenijumske“ svetske ekonomske krize jeste nastajanje i opstajanje masovne nezaposlenosti, i to sada svih kategorija zaposlenih, mladih posebno, ali i onih u srednjim i starijim godinama, „plavih“ ali i „belih okovratnika“, uključiv i one najobrazovanije. Trenutno ne postoji ni u jednoj zemlji realna ekonomska politika koja vodi bitnom i trajnijem smanjivanju broja nezaposlenih, lakšem zapošljavanju onih koji traže zaposlenje. Globalni društveni troškovi tog opstajanja masovne nezaposlenosti u svetskim razmerama, posebno direktni finansijski troškovi, u meri u kojoj države nastoje ublažavati posledice trajnije nezaposlenosti, zatim rast građanskog nezadovoljstva, otvoreno ili prikriveno ispoljenog, zbog opstajanja masovne nezaposlenosti, imaju tendenciju da temeljno destabilizuju i ona decenijama „stabilna“ i prosperitetna moderna društva. To tiho urušavanje društava daje pečat današnjem vremenu na početku 21. veka.

Naravno, to je urušavanje, ili razaranje društva, utoliko naglašenije i dramatičnije što je dato društvo u dužem vremenu imalo svojstva nedovoljno razvijenog, „perifernog“, siromašnog društva, društva u stanju dugotrajne društvene krize. Takvo je i društvo Srbije o kome će prevashodno biti reči u ovom radu.

Vreme velikih kriza jeste vreme mnogih preispitivanja, preispitivanja dotadašnjih praktičnih javnih politika, preispitivanja bazičnih strategija društvenog uređivanja i društvenog usmeravanja, preispitivanja svetonazornih stajališta. To je i vreme uočavanja i obeležavanja odgovornih društvenih aktera


za loša društvena dešavanja, nalaženja onih aktera na čija će se pleća staviti teret promena za koja se procenjuje da su uslov za prevladavanje krize.

Valja naglasiti, ma koliko sadašnja svetska kriza ima globalizirajući karakter, njene su manifestacije specifične za data konkretna društva. Postoje osobene javne politike koje valja preispitati u svakoj konkretnoj zemlji. Osobene moraju biti i promene u društvu koje će voditi razrešavanju razvojne krize datog društva.

U ovom radu u fokusu su krizna dešavanja u današnjoj Srbiji i to sa naglaskom na analizu vladajućih tumačenja dugoročnijih uzroka nastajanja i opstajanja svekolike društvene krize u Srbiji. Tumačenja uzroka sadašnjih društvenih, posebno ekonomskih, nevolja u Srbiji daju pečat artikulaciji specifične strategije transformacije društva, izboru konkretnih javnih politika za prevladavanje krize, konkretizaciji „odgovornih“ aktera za dosadašnja loša društvena dešavanja i izboru onih aktera na čija se pleća želi staviti teret „saniranja“ dosadašnje društvene krize.

Moderna društva ne trpe nasilne transformacije, ne prihvataju nelegitimna delanja ma kog društvenog aktera i ta društva imaju sposobnost da se suoče sa nužnim lišavanjima radi prevladavanja krize ako su takva lišavanja u svojoj osnovi pravična. Vlasti koje zaborave na tu osobenost modernih društava ne mogu biti dugoročno uspešne vlasti ma koliko bile, obično kratkotrajno, „uspešne“ u građenju svoje moći i uspešne u medijskoj promociji svoje „veličine“ i „izuzetnosti“. Vlasti koje hoće biti istinski uspešne u prevladavanju društvene krize moraju biti otvorene za najširi javni dijalog upravo o uzrocima dosadašnjih loših društvenih dešavanja. Ovaj rad otvara neka od pitanja tog nužnog javnog dijaloga o mogućnostima efikasnog i trajnog prevladavanje dugotrajne društvene krize u Srbiji.

O tumačenju bitnih uzroka aktualne društveno-ekonomske krize u Srbiji

U ocenjivanju aktuelnih ekonomskih, a time i ukupnih društvenih, (ne)prilika u današnjoj Srbiji, ima različitih kvalifikacija, povremeno i vrlo dramatičnih, kao što su one da se ova država nalazi pred ekonomskim kolapsom, da joj preti „grčki“ ili „argentinski“ scenario. Reč je o situaciji u kojoj država postaje prezaduženi dužnik, čija zaduženja – i prema inostranim poveriocima, ali i prema vlastitim građanima – ubrzano rastu3, iznad njenih sposobnosti da vlastitom proizvodnjom realnih vrednosti ispuni svoje dužničke obaveze i izbegne „dužničko ropstvo“ ili bankrot države. Čelnici države, koji su po proceduri demokratskih izbora, preuzeli uloge najodgovornijih za vođenje ove zemlje i za njen „povratak u budućnost“, nude narodu u Srbiji „bolne reforme“, višegodišnje sveopšte „stezanje kajša“, umanjena prava i veće svekolike obaveze

3 O tome govori rastući budžetski deficit koji, od tolerisanih 2–4%, u Srbiji 2014. godine prelazi i 6%, a ukupna zaduženost države prema inostranstvu, od zakonom propisanih 45% jednogodišnjeg društvenog bruto proizvoda, trenutno iznosi gotovo 70% jednogodišnjeg društvenog proizvoda.


– obaveze u radu, u plaćanju državnih prinadležnosti. Od građana ove zemlje se očekuje da prihvate dugotrajna svekolika lišavanja, i zbog očekivane „ljubavi prema Srbiji“, ali i zbog toga što su u ranijim vremenima, navodno, živeli iznad njihovih realnih mogućnosti, što su svojim činjenjem i nečinjenjem pristajali na društveno ustrojstvo, na realne politike koje su, umesto ekonomskog prosperiteta, generisali ekonomsko nazadovanje.

Jesu li ta sadašnja očekivana nova žrtvovanja naroda u Srbiji pravična i moraju li „obični ljudi“ u Srbiji bespogovorno preuzeti glavni teret ove aktualne bitke za „izgradnju“ moderne i normalne Srbije, nakon njenog urušavanja4 tokom prethodnih decenija, posebno tokom 1990-tih? Naravno, uvek su, kroz istoriju, sve državne troškove, sve nevolje države, podnosili njeni građani („podanici“) i to ponajviše oni „obični“, „mali“ građani, ne samo zato što su oni najbrojnija skupina u državi, već i zato što su oni deo društva sa malo društvene moći, pa su prinuđeni da čine ono što od njih traže malobrojni moćnici date države. Ipak, ako „obični građani“ nisu u prilici da izbegnu da oni snose glavni teret sadašnjeg „ozdravljivanja“ države Srbije, ono što oni ne moraju da prihvate jeste da su oni glavni krivci za aktualne nevolje u kojima se našla „njihova država“ i da je pravično (legitimno) da baš oni snose glavni teret mera koje će država preduzimati radi sprečavanja državnog i društvenog kolapsa i radi „izgradnje“ novih temelja buduće „normalne“ države Srbije.

Valja se, dakle, pozabaviti, trezvene glave, sa svakojakim (učenim i kvazi– učenim, umnim i manje umnim) tumačenjima5 aktualnih ekonomskih i sveukupnih nevolja države Srbije, od kojih se polazi i u „dizajniranju“ sadašnjih politika i konkretnih mera za „ozdravljenje“ države i društva Srbije. Mnoga od tih tumačenja su, u suštini, ideologizirana i interesno pristrasna, o čemu će biti reći u ovom tekstu.

U nizu takvih tumačenja, „status“ prvog generalnog uzročnika aktualnih nevolja države Srbije pripisuje se višedecenijskoj „izgradnji“ socijalizma (ili, neki kažu „komunizma“6), pošto je to, navodno, i generalno-istorijski, a svakako

4 U mojoj knjizi Razaranje i rekonstitucija društva:Srbija na prelazu u 21. vek (2013) daje se relativno celovita sociološka analiza osobenosti, determinanti i pojavnih manifestacija dvodecenijskog razaranja društva Srbije.

5 Valja reći da su najčešća tumačenja razloga za aktualne ekonomske i svekolike društvene nevolje sadašnje Srbije, koja se ovde kritički razmatraju, data u kazivanjima „novih“političara koji su postali političari nakon rušenja vlasti S. Miloševića oktobra 2000-te, ali i u „elaboracijama“ mnogih „političkih“ i „ekonomskih analitičara“ u njihovim medijskim istupanjima. Najčešće, ti „autoriteti“ daju tvrdnje o razlozima aktualnih nevolja bez valjane empirijski proverljive argumentacije. Mnoga od tih tumačenja se izlažu kao nesporna saznanja koje i manje obrazovani ljudi primaju kao uverljiva stanovišta. Ima i stručnih radova u kojima se iznose ocene koje će ovde biti kritički razmatrane. Poneki od tih radova biće u ovom tekstu izričitije pomenuti, ali bi celovitiji osvrt na takve radovi podrazumevao obimniji i drugačije koncipirani rad.

6 Brojne su kontraveze (vidi, B. Horvat, 1984) u vezi sa označavanjem poretka koji se od nastanka SSSR nazivao „socijalizmom“. Iako su se kreatori tog poretka pozivali na Marksova stanovišta o socijalizmu, realne konstitucije „socijalističkih“ društava tek su uvažavale jednu od odrednica socijalizma o kome je pisao Marks, a to je ukidanje privatne svojine kao dominatnog oblika svojine. Poredak koji je uspostavljen vodio je jačanju a ne odumiranju


konkretno-istorijski, u slučaju Srbije, bio razvojno „promašen smer“ društveno-sistemskih promena. Nakon urušavanja socijalizma u Istočnoj Evropi od 1989.godine, uključujući i kraha socijalizma u prvoj zemlji socijalizma, pa i nestanka Sovjetskog saveza kao moćne „socijalističke države“, mnogi smatraju neupitnom ocenu o istorijskoj promašenosti svakog pokušaja „izgradnje socijalizma“, kao i neupitnom ocenu o negativnim posledicama takve izgradnje za svako konkretno društvo, uključiv tu i bivšu Jugoslaviju i Srbiju kao bivšu republiku u okviru socijalističke Jugoslavije. Ako, dakle, građani današnje Srbije, na početku 21. veka, imaju loše životne prilike, to je, pored ostalog, poručuju im i aktualne vođe u Srbiji, zato što su decenijama, nakon 1945. godine, pristajali na „izgradnju socijalizma“ u ovoj zemlji i što su, svojim pristajanjem, ili neprotivljenjem, doprinosili opstajanju pogrešnih politika, čije su posledice neizbežno morale biti svekoliko materijalno i duhovno propadanje Srbije.

Reklo bi se da je dosta ljudi u današnjoj Srbiji koji prihvataju takvo tumačenje uzroka aktualnih ekonomskih i sveukupnih nevolja države Srbije, iako mnogi od tih ljudi nisu u stanju da konkretno povežu njihove sadašnje životne nevolje i ono što im se dešavalo u godinama „izgradnje socijalizma“, pogotovo što im se tih godina dešavalo mnogo toga dobrog7, pa im se čini da je šteta što se ta „dobra prošlost“ prekinula i što je nakon nje došla ova sadašnja „loša sadašnjost“.

Za ljude koji imaju bogatija znanja o socijalizmu, o istorijskim oblicima „izgradnje socijalizma“ u raznim zemljama, o komparativnim prednostima i slabostima socijalističkih poredaka8, olaka i ideologizirana otpisivanja socijalizma9 kao „istorijske stramputice“ i glavnog uzroka nazadovanja (pa

države, što je Marks imao u vidu kao bitnu karakteristiku budućeg ne-kapitalističkog društva. Upravo je to jačanje države i njenih „kontrolora“ bio suštinski razlog za svekolika negativna dešavanja u „socijalističkim društvima“. B. Horvat naziva taj društveni poredak „etatizmom“. Ako se uvaži činjenica da u tom poretku ima elemenata „marksovski“ shvaćenog socijalizma, da ima elemenata kojima se, bar tendencijski, prevazilaze određeni istorijski neodrživi društveni „aranžmani“ koji daju pečat kapitalizmu, ali da je to poredak u kome je politička birokratija ključni akter poretka, onda bi bilo primereno označiti takav poredak „birokratskim socijalizmom“, ili „političkim socijalizmom“, na način kako je to M. Veber (1976:130–131) označio jedan vid kapitalizma „političkim kapitalizmom“. J. Županov (1997) smatra da konkretni „socijalistički“ poretci, uključiv i poredak jugoslovenskog „samoupravnog socijalizma“ imaju bitne osobine „političkog kapitalizma“, s tim da poredak „kapitalističkog kapitalizma“ daje pečati i u vremenu „postsocijalističke tranzicije“.

7 Ima ozbiljnih analitičara (D. Popović, 2014) aktualnih i prošlih dešavanja u Srbiji koji smatraju iskrivljenim i neosnovanim uverenja onih koji govore o „dobrim dešavanjima“ u godinama „socijalističke izgradnje“. I ta „dobra dešavanja“, uključiv i kratkoročno visoke stope rasta društvenog proizvoda tokom 1950–1960. godina, po njenom kazivanju rezultirala su zahvaljujući pomoći Zapada, s tim da su ta pojavno pozitivna ekonomska dešavanja pripremala temelje buduće duboke ekonomske i sveukupne društvene krize. Takve ocene iznosi i Lj.Madžar (1990).

8 Trebalo bi pogledati izuzetno temeljitu analizu socijalističkih poredaka koju daje B. Horvat u njegovoj knjizi Politička ekonomija socijalizma (1984).

9 Kritičku analizu takvih olakih i generalnih otpisivanja socijalizma daje V. Katunarić (2013). Ovaj autor svoja zapažanja zasniva na uvidu u veoma bogatu i ozbiljnu savremenu naučnu literaturu, promišlja na umni način i slabosti i dobre strane dosadašnjih socijalističkog ustrojstva društva i nudi jedno novo viđenje socijalizma čije vreme, po njemu, dolazi u 21. veku. Reč je o socijalizmu gde bi se sačuvale nužne i dobre strane kapitalizma ali bi se i na


i raspada) konkretnih „socijalističkih društava“, čine se neutemeljenim, pa i neplodnim polaznim stanovištem u uobličavanju politika ozdravljivanja „posrnulih“ dojučerašnjih „socijalističkih društava“. Upravo kao što se valjana strategija razvoja konkretnih društava, na početku 20. veka, nije mogla zasnovati na suženoj koncepciji socijalizma kao anti-kapitalizma, ni savremena rekonstitucija dojučerašnjih „socijalističkih društava“, na početku 21. veka, ne može biti uspešna iz vizure puke restauracije kapitalizma i kritike socijalističkih poredaka pomoću uprošćenih pro-kapitalističkih „recepata“ izgradnje modernog društva. Valjalo bi, dakle, biti spreman za mnogo složeniju priču o rekonstituciji društva Srbije od one koja bi sledila „upute“ onih koji zagovaraju puki povratak u kapitalizam.

Valjalo bi se podsetiti, recimo, veoma učenih, metodički dobro zasnovanih, komparativnih analiza savremenih društvenih poredaka, kapitalizma i socijalizma, datih u radovima Jaroslava Vaneka (1971) i Branka Horvata (1984), svetski visoko uvažavanih ekonomista, koji su isticali i komparativne prednosti10 socijalističkog ustrojstva društva (uključiv tu i nekadašnje socijalističke Jugoslavije i Sovjetskog saveza) u godinama između 1950 i 1980. godine. Kvantifikovani indikatori „osnovnog blagostanja prosečnog čoveka“, kako je to dokumentovao B. Horvat u njegovoj čuvenoj Političkoj ekonomiji socijalizma, zahvaljući kojoj je bio u najužem izboru za Nobelovu nagradu iz ekonomije, bio je povoljniji u zemljama „realnog“ socijalizma („etatizma“) nego u razvijenim zemljama kapitalizma. Jer, „socijalistička društva“ bila su društva sa manje materijalnih nejednakosti, sa većom dostupnošću svih nivoa obrazovanja i zdravstvene zaštite za većinu građana u tim društvima, sa bržim povećavanjem prosečnog trajanja života, i sl.(Horvat, 1984:53–55).

Ne previđajući brojne slabosti u realnom funkcionisanju „socijalističkih“ društava11, naročito u sferi političkih odnosa i u ostvarivanju ljudskih prava, a uvažavajući istorijske činjenice, ipak se ne bi smelo olako kvalifikovati socijalističke poretke kao glavne, pa i jedine uzročnike nazadovanja konkretnih društava. Činjenice govore da su tokom godina (decenija) „izgradnje socijalizma“ mnoga društva, koja su ušla u 20. vek kao „ne-moderna“, zaostala agrarna društva, ubrzano napredovala u ekonomskom i ukupnom civilizacijskom pogledu, da su neka od tih društava (Rusija, Kina) postala moćna društva, pa i svetske „velesile“. Teško je naći konkretna društva koja su se, u istom istorijskom vremenu, tako uspešno transformisala iz stanja zaostalosti, ne-modernosti, u društva izrazite ekonomske i ukupne društvene uspešnosti i to na osnovama kapitalističkog

nov način uobličavala načela i prakse socijalizma kao društvenog poretka kojim se može sprečiti „pad društva u barbarstvo“, gde će ljudi ostvarivati svoje bitne ljudske kvalitete, svoje stvaralačke potencijale a ne rušilačka usmerenja koja prete da ugroze dosadašnja civilizacijaska dostignuća (str.12).

10 Naravno, mnogo je složenih problema sa kojima se suočavaju oni koji vrše kompratativne analize efikasnosti različitih društvenih poredaka, pa i različitih konkretnih zemalja. O tome veoma analitično piše F. Černe (1986).

11 B. Horvat piše, veoma kritički i dokumentovano, o izrazito negativnim političkim dešavanjima u Sovjetskom Savezu, o staljinističkom teroru, o policijskoj represiji, o moralnoj dezintegraciji društva (Horvat,1984: 55–59).


„obrasca“ razvoja. Bilo je, međutim, društava koja su se, već od 19. veka, razvijala kao kapitalistička društva, a koja su tokom 20. veka, u komparativnoj perspektivi, nazadovala, gubila ranije stečenu „veličinu“, prestajale biti „moćne države“ i svetske velesile (što je bio slučaj sa Velikom Britanijom tokom znatnog dela 20. veka, ili sa Španijom, Portugalom, Italijom, Francuskom, koje su ranije bile znatno „moćnije zemlje“ nego što su to danas). Svakako, „veličina“ (moć) tih zemalja nije isključivo ishodila iz njihovog kapitalističkog ustrojstva. S toga, valja uvažavati, u komparativnim analizama, mnoge druge determinante konkretnih uspona i padova u razvoju tih zemalja. No, takav pristup valja primeniti i u tumačenju „razvojnih dešavanja“ u zemljama socijalizma, pa i u izricanju ocena o „istorijskoj promašenosti“ socijalističkih projekata12.

Među specifičnim „krivcima“ za ekonomski u ukupni sunovrat dojučerašnje Jugoslavije i današnje Srbije često se ističe samoupravljanje kao društveno-organizacijski sistem, koji je, po mišljenju kritičara samoupravljanja, generisao loša ponašanja „samoupravljača“ kao ključnih aktera tog sistema13. Iako se u dužem razdoblju, posebno u vremenu 1960–1980-ih, u svetskoj nauci isticao, i ozbiljnim nalazima dokazivao, pozitivan razvojni efekat osobenog „samoupravnog socijalizma“ kakav je postojao u Jugoslaviji14, nakon „generalnog kraha socijalizma“ u Istočnoj Evropi od 1989. godine, mnogi analitičari

12 Lj. Madžar (1990) izlaže veoma dokumentovano razloge za nezadovoljavajuće funkcionisanje socijalističkih privreda, naglašavajući da tome nisu doprinosili samo loši privredno-sistemski aranžmani, već i „dubinski slojevi sistema“ i ono što je činilo socijalističku suštinu sistema. No, on priznaje da „kalendarsko i istorijsko vreme nije završeno, pa ono što se dogodilo sigurno ne može da se tumači kao gotov i konačan dokaz nemogućnosti ovako ambiciozno postavljenog društvenog inžinjeringa i svesnog usmeravanja. ., trezven i nepristrasan čovek može iz tog iskustva nakupiti vrlo mnogo razloga za naglašeni skepticizam“ (str.17).

13 Mnoge od tih kritika polazile su od teorijske analize B. Warda (1958) o tzv. Ilirskom preduzeću, koji je, uz pomoć neoklasične mikroekonomske analize, tvrdio da je takvo, „ilirsko“, samoupravno preduzeće neefikasnije od uporedivog kapitalističkog preduzeća. Wardova stanovišta osporavali su mnogi eminentni ekonomisti (videti o tome, na primer, F. Černe, 1986: 8–11) u ravni teorije ali i na osnovu emprijskih analiza realnih trendova u samoupravnoj privredi u Jugoslaviji. Povremeno oprečne ocene o efektima samoupravno uređene privrede rezultirale su i zbog analiziranja različitih vremenskih perioda u kojima su realna privredna kretanja bila povoljna ili nepovoljna. Novije izrazito nepovoljne ocene „kritičara samoupravljanja“ o efikasnosti samoupravno uređene privrede oslanjaju se prevashodno na privredna kao i globalna društvena dešavanja od kraja 1970-tih, kada je bila evidentna globalna društvena kriza u Jugoslaviji, koju vladajuće „političke garniture“ u Jugoslaviji nisu bile sklone priznati (vidi, S. Bolčić, 2013:270), čime je ta kriza bivala sve dublja, razornija na način da je vodila razaranju države i društva Jugoslavije.

14 S. Pejovic,1966, u studiji The Market-Planned Economy of Yugoslavia je isticao da samoupravljanje valja razumeti kao vid „organizacijske inovacije“ koja dovodi do pozitivne promene u globalnoj proizvodnoj funkciji na način kako to opisuje J. Shumpeter (1961) u svojoj teoriji ekonomskog razvoja. Više o ocenjivanju komparativne efikasnosti „samoupravnog modela“ društveno-ekonomskog usmeravanja vidi i S. Bolčić (2003: 273–277). Valja zabeležiti i izuzetan naučni interes za izučavnje jugoslovenskog modela samoupravljanja, o čemu govori održavanje dviju međunarodnih konferencija o „participaciji i samoupravljanju“, prve koja je održana u Dubrovniku 1972. godine i druga u Parizu 1976. godine. Radovi sa prve konferencije, u čijem su radu učestovali tada najugledniji naučni autoriteti iz sociologije, psihologije, politologije, ekonomije, kulturologije, objavljeni su u šest knjiga (vidi, E. Pusić, redaktor, 1972–1973).


„jugoslovenskih dešavanja“ odricali su „samoupravnom socijalizmu“ u Jugoslaviji bilo kakvu pozitivnu osobenost u odnosu na „sovjetski model socijalizma“. „Samoupravni sistem“ je često proglašavan „farsom“, „ideološkom obmanom“ kojoj su pribegli „komunistički vlastodršci“ u Jugoslaviji, čiji je način vladanja bio suštinski totalitaran kao i u svim drugim „varijantama socijalizma“. S toga, „dokrajčivanje“ socijalizma u Jugoslaviji moralo je da uključuje i dokrajčivanje samoupravljanja i poništavanje svih samoupravnih institucionalnih aranžmana, od onih u radnim organizacijama, u lokalnim zajednicama, u republikama, sve do Federacije, koja je i ustavno bila definisana kao „samoupravna zajednica“ ravnopravnih naroda i narodnosti ujedinjenih u Jugoslaviju.

U mnoštvu „konkretnih razloga“ za napuštanje svih samoupravnih društvenih aranžmana isticala se ne-modernost i neefikasnost upravljanja i rukovođenja svim poslovnim aktivnostima, u privredi i u ostalim delatnostima15. Takav sistem, isticalo se, razdvaja odlučivanje i odgovornost za donete odluke, usled čega su se donosile ekonomski, a i šire, neracionalne odluke, rasipala su se oskudna materijalna sredstva, ulazilo se olako u investicije, trošili su se nezarađeni dohoci, plaćao se nerad16, preplaćivao „prost rad“ a nedovoljno se nagrađivao stručan, preduzetan, kreativan rad. „Samoupravljači“ (normativno definisani kao svi zaposleni u datoj organizaciji), ističu kritičari sistema samoupravljanja, čija je uloga ne samo da rade, već i da upravljanju sredstvima u „društvenoj svojini“, skloni su prekomernom, ili ekonomski neracionalnom zapošljavanju17, zalažu se za rast ličnih primanja nezavisno od njihove produktivnosti, nezavisno od tržišne valorizacije njihovog rada, daju prednost trenutnim potrebama u ličnoj potrošnji u odnosu na dugoročnije potrebe organizacije u unapređivanju

15 Lj. Madžar, (1990: 128–135)) izričito govori o slabostima „samoupravnog socijalizma“ i slabosti takvog poretka u Jugoslaviji prevashodno vezuje za privredno-sistemske operacionalizacije koncepta „društvene svojine“ čime se onemogućava uspostava tržišne privrede kao realno jedino valjanog modernog poretka koji omogućuje uspešan razvoj društva. On ističe institucionalno ugrađenu dvostrukost uloge zaposlenih koji su istovremeno i radnici i poslodavci, usled čega nastaju mnoge od pominjanih neracionalnih ponašanja samoupravnih preduzeća.

16 Ocene o neradu radnika-“samoupravljača“ zasnivale su se na procenama o „efektivnom radu“ zaposlenih u pojedinim preduzećima, koje je bivalo znatno kraće od punog radnog vremena. N.Mileusnić (1968) je vršio detaljna snimanja aktivnosti zaposlenih na radnim mestima u jednom broju industrijskih preduzeća i ustanovio da se za „potreban rad“ troši 66% vremena a da 34% radnog vremena odtpada na „nepotrebne prekide u radu“(284). Po njegovim nalazima(273), to nepotrebno trošenje radnog vremena u najvećoj meri bila je posledica radnih mesta „otvorenog tipa“, gde radnici, zbog niskog organizacionog nivoa pripreme proizvodnje, moraju da napuštaju svoja radna mesta (da odlaze po stvari, alate i sl. što im nije blagovremeno obezbeđeno) da bi mogli da obavljaju svoj deo posla. Bilo je nalaza koji su pokazivali da produktivnost rada na pojedinačnim radnim mestima u jugoslovenskim preduzećima nije bila bitno manja od produktivnosti rada uporedivih radnika u razvijenim zemljama, ali da su te razlike u produktivnosti rasle već na nivou radnih jedinica, potom na nivou preduzeća, da bi te razlike bile izrazite na nivou privrednih grana i privrede u celini.

17 Valja reći da su Wardove teorijske analize vodile suprotnom zaključku, budući da bi iz „funkcije cilja“ samoouravnog preduzeća da „maksimira dohodak po radniku“ sledila tendencija nezapošljavanja novih radnika i onda kad cene i potražnja za datim proizvodima rastu.


tehnologije i izgradnji novih poslovnih kapaciteta. Kada se tome doda i spremnost „samoupravljača“ da svojim odlukama daju legalitet i legitimitet de facto voluntarističkim odlukama političkih moćnika18, onda postaje jasno zašto je, po uverenju kritičara samoupravljanja, taj sistem proizvodio loša ekonomska, pa i druga društvena dešavanja, čije posledice trpi sadašnja Srbija, i zašto je bilo nužno napustiti sistem samoupravljanja kao jedan „loše smišljeni projekt“ u okviru „izgradnje socijalizma“ u Jugoslaviji i Srbiji.

Mada je bilo ozbiljnih naučnih analiza efekata samoupravne organizacije privrede i društva19, u donošenju generalne osude sistema samoupravljanja prevagu su, reklo bi se, imali de facto ideološkom logikom izvedeni sudovi i kvazi-uporedne analize efekata različitih sistema. Činilo se da su uporedni rezultati, pre svega ekonomski rezultati, funkcionisanja kapitalističkih društava, znatno povoljniji od onih koje je ostvarivala posleratna Jugoslavije, pogotovo tokom 1980–1990.-tih godina20. No, u takvim se „uporednim analizama“ previđalo da se upoređuju funkcionisanja uveliko stabilizovanih ekonomija kakve su one u razvijenim kapitalističkim zemljama i rezultati funkcionisanja „samoupravne privrede“ u godinama ozbiljne društvene krize u Jugoslaviji, čiji uzroci nisu bili prevashodno, ili bar ne isključivo, generisani sistemom samoupravljanja.

Dodatna je slabost navedenih kvazi-uporednih analiza što su mane „samoupravnog sistema“ navodno proizlazile iz loših ponašanja samoupravljača, a „samoupravljači“ su viđeni kao mase „običnih radnika“, mahom neukih, koji nisu mogli biti kompetentni i odgovorni upravljači, ni u okvirima „firmi“ (radnih organizacija), niti u nacionalnim razmerama društva. Ovakve diskvalifikacije „samoupravljača“ ignorisale su, inače, dobro poznate nalaze socioloških istraživanja o izrazito maloj moći „običnih radnika“, o realno autoritarnoj distribuciji moći, u okvirima radnih organizacija, pa i u društvu u celini21. U radnim organizacijama bitne odluke su donosili direktori i „upravljačke strukture“, dok je bitne odluke za društvo u celini donosila politička (partijska

18 Takav smisao je imala i teza J. Županova o tzv. koaliciji radništva i političke birokratije (1987:140–141), kojoj su radnici skloni zbog „sigurnosti zaposlenja“ koju im garantuje politokratija. Ima empirijskih nalaza koji govore da su interesi radnika i politokratije ipak bili značajno različiti (S. Bolčić, 1986:79– 136), te da su radnici, pored ostalog, i štrajkovima (vidi,N. Jovanov,1979), iskazivali svoje nazadovoljstvo načinom realnog vladanja te politokratije. Većini zaposlenih bilo je jasno da se realna politika vodi u interesu rukovodilaca a ne zaposlenih (vidi o tome, S. Bolčić, 1986: 202).

19 Vredi zabeležiti radove M. Korošića (1983,1989).20 Lj. Madžar (1990) je posvetio veoma mnogo stranica svoje knjige (str. 149–220) uporednoj

analizi rezultata jugoslovenske privrede u vremenu od 1950. do 1990. godine, da bi dokazao da je „samoupravni model“ u suštini imao slične društveno-sistemske slabosti kao i drugi „modeli socijalizma“. Ali, i on priznaje da rezultati „međunarodnih poređenja daju neuporedivo manje dopadljivu sliku ako se u analizu uključi...period od 1981. godine i nadalje“ (str.205). Trebalo bi zamisliti kakvu bi poraznu ocenu dobio kapitalizam kada bi se o njemu sudilo prema performansama najrazvijenijih zapadnih društva tokom 1930-tih godina, dakle u godinama tadašnje velike ekonomske krize.

21 Mnoštvo je radova koji dokumentuju ova zapažanja. Svakako valja imati u vidu radove J. Županova (1969), V. Rusa (1972), V. Rusa i F. Adama (1989). Pregled tih saznanja daje i S. Bolčić (2003:265–272).


i državna) birokratija, odnosno politokratija kao realno vladajuća „nova klasa“ u svim varijantama „realnog socijalizma“, uključiv i onog „samoupravnog“ socijalizma, u tadašnjoj Jugoslaviji. Te empirijski utvrđene činjenice često su isticali sami kritičari socijalizma i samoupravljanja u Jugoslaviji, ali su takvo „stanje stvari“ uzimali kao svojstvo socijalizma i samoupravljanja per se, a ne kao svojstvo konkretno-istorijskog „vida“ materijalizacije socijalizma i samoupravljanja u datoj zemlji.

Ne previđajući ozbiljna razmimoilaženja između normativne zamisli samoupravljanja i njegove realizacije u praksi, ozbiljni analitičari istinskih domašaja samoupravne prakse u Jugoslaviji morali bi uvažiti sve dobre i loše strane takvog ustrojstva, sve pozitivne i negativne efekte normativnih rešenja kojima se „opredmećivala“ ideja samoupravljanja u Jugoslaviji.22 Svakako bi trebalo uvažiti činjenice koje bi dokumentovale realnu raspodelu ostvarenog dohotka u uslovima samoupravljanja, posebno u okvirima „samoupravnih firmi“, gde bi se videlo da su se značajna sredstva iz dohotka samoupravnih radnih organizacija izdvajala za investicije23, za tzv. zajedničku potrošnju zaposlenih, za finansiranje lokalnih komunalnih potreba, za školovanje i usavršavanje zaposlenih i njihove dece, i sl. Nikako se ne bi moglo zaboraviti da su „samoupravno organizovani građani“ u mesnim zajednicama i opštinama, direktnim izdvajanjem dela njihovih ličnih primanja, u vidu lokalnih samodoprinosa24, zaslužni za modernizaciju lokalnih, ali i nekih magistralnih puteva, za izgradnju domova kulture, sportskih objekata, ali i škola, zdravstvenih ustanova (jer su za tu izgradnju bila nedostatna sredstva

22 Sažeti pregled potencijalnih I realnih pozitivnih efekata samopupravne konstitucija radnih organizacija dat je u radu S. Bolčić (2003:253–265).

23 O razmerama izdvajanja iz dohotka radnih organizacija u pojedinim godinama privređivanja u Jugoslaviji govori M. Zec (1989). Kako ističu mnogi ekonomisti (posebno, A. Bajt, 1988, M. Korošić, 1989,kao i M. Zec) u jugoslovenskom privrednom razvoju, pogotovo do kraja 1970-tih, nije bio primaran problem u obezbeđivanju potrebnog nivoa akumulacije i potrebnih investicija, u čemu su važnu ulogu imala i izdvajanja za akumulaciju iz dohotka radnih organizacija, već je ključni problem bio u nedovoljnoj efikasnosti investicionih ulaganja. Po oceni A. Bajta (1988:7) ključna slabost jugoslovenskog društveno-ekonomskog sistema je bila u neadekvatnom ostvarivanju preduzetničke funkcije. Radni kolektivi su normativno imali delovati kao „kolektivni preduzetnici“(Županov,1983), ali su realno ključnu ulogu u donošenju preduzetničkih odluka imale političke „strukture“, od opština do Federacije.

24 O razmerama i efektima samodoprinosa u Jugoslaviji nije se, izgleda, mnogo pisalo, tako da je teško valjanim empirijskim dokazima tvrditi da su ljudi u tadašnjoj „socijalističkoj Jugoslaviji“ bili manje egoistični nego što tvrde oni koji vide težnju radnika da uzimaju sve sto mogu kao svoj lični dohodak kao jednu od krupnih slabosti sistema samoupravljanja. No, nekih činjenica o samodoprisima ima (vidi, Grupa autora, 1985). Iz tih podataka se vidi da su, na primer, 1983. godine „prihodi od samodoprinosa u Jugoslaviji ostvareni u visini od 26,3% prihoda svih budžeta opština, gradova, međuopštinskih regionalnih zajednica“ (str,35). U radu se navodi da su iz sredstava samodoprinosa u Beogradu, Zagrebu, Novom Sadu, bili izgrađeni klinički centri, objekti gradskog vodovoda, gradskog saopbraćaja..(str.352). Oni koji žele objektivno analizirati efekte dotadašnjeg društvenog sistema u Jugoslaviji, svakako i u Srbiji, morali bi uložiti ozbiljan trud da prikupe sve dostupne činjenice o razmerama samodoprinosa i drugih vidova tzv. kolektivne potrošnje čiji materijalni tragovi nisu nestali i do današnjih dana. Da su tada drugačije bili uređeni svojinski odnosi mnoge privatizacije nakon 1990-tih morale bi biti drugačije i „obični“ građani bi imali određena prava u raspolaganju sredstvima tih privatizacija.


iz budžeta). To je bio uslov da tadašnja Jugoslavija, relativno slabo razvijena zemlja do II svetskog rata i uveliko razorena tokom tog rata, u relativno kratkom istorijskom vremenu postane jedna od pristojno srednje razvijenih zemalja u svetu i u Evropi. Takve, suštinski racionalne i „domaćinske“ odluke baš pravih samoupravljača često su, bar delom, ublažavale posledice loših odluka politokratije koja je voluntaristično donosila mnoge odluke, posebno one sa angažovanjem ogromnog kapitala i to sa dalekosežnim posledicama. Naime, odluke kojima su se gradile tzv. političke fabrike, koje su najčešće bivale i kratkoročno i dugoročno neuspešne investicije, koje su zarobljavale ogromna sredstva (često osiguravana inostranim kreditima) koja se nisu mogla isplaćivati iz dohodaka takvih „fabrika“ (neke su od takvih „investicija“ teret koji i danas vuče Srbiju ka ekonomskom kolapsu, poput Železare Smederevo), te odluke nisu donosili samoupravljači, pogotovo ne oni „obični radnici“.

Ako je bilo i prekomernog zapošljavanja u „samoupravnim firmama“, ono nije primarno proizlazilo iz autonomnih odluka samoupravljača („običnih radnika“, zaposlenih), već je i to najčešće bila rezultanta samovolje politokratije25, njenog zapošljavanja „Partiji lojalnih kadrova“, nezavisno od stvarnih sposobnosti tih kadrova za mesta i poslove koje su „preuzimali“ u organizacijama i institucijama gde su, po „partijskoj liniji“, bili zaposleni.

Kada bi se napravio valjani bilans efekata odluka samoupravljača i odluka politokratije, verovatno bi štetnost politokratskih odluka višestruko prevazišla štetnost samoupravljačkih odluka. Pripisati sve štete samoupravljačima i sistemu samoupravljanja moguće je jedino kad se teži ideološkoj diskvalifikaciji sistema samoupravljanja u funkciji stvaranja prostora za uspon one društvene klase koja svoje posebne interese može ostvarivati potplačivanjem rada „običnih“ radnika.

Difamacija socijalizma i samoupravljanja, koja je usledila u godinama post-socijalističke transformacije dotadašnjih „socijalističkih društva, pa i tokom „transformisanja“ post-jugoslovenskih društava, od početka 1990-tih, imala je, nesumnjivo, i ideološki karakter i bila je u funkciji preoblikovanja masovne društvene svesti koja će podržati „tranziciju“ (prelaz) iz socijalizma u ponovno uspostavljeni kapitalizam, za koji neki veruju da se istorijski potvrdio kao „konačni poredak“ (Fukujama, 1997), u kome ljudi postižu najbolje moguće radne, poslovne, ljudske rezultate, u kome se uspostavlja slobodan i srećan život „praktički“ svih članova društva.

U difamaciji socijalizma i samoupravljanja u Jugoslaviji (Srbiji) „krivnja“ se nalazila i u nastojanju takvih poredaka da načelu jednakosti daju snažnu društveno-sistemsku podršku i da se u svima sferama društva (ekonomiji, politici, kulturi) onemogućava uspostava izrazitih i trajnih društvenih nejednakosti među ljudima koji imaju različite društvene uloge, pa i različite funkcionalne položaje u društvu. U takvom, ka egalitarnosti usmerenom, društvenom poretku trebalo bi da bude

25 Lj. Madžar(1990: 91) je ukazao da sistem zasnovan na prinudi, i zbog njegove neizbežne neefikasnosti, „traži mnogo upravljanja, što znači i mnogo administriranja i ekonomske politike... stvaranje armije kadrova koji se bave administrativnim intervencijama..“. Valja upozoriti da je u ukupnom rastu zaposlenosti u Jugoslaviji stalno bio diferencijalno brži rast zaposlenih u administrativnim zanimanjima nego u proizvodnim zanimanjima. Taj vid prekomernog zapošljavanja teško je dovesti u vezu sa bitnim svojstvima samoupravljanja i egoističnim ponošanjima zaposlenih.


nelegitimne izrazite društvene nejednakosti, pogotovo ako one ne proizlaze iz razlika u radu, u realnom doprinosu ljudi u stvaranju ukupnog društvenog bogatstva26. Ta prevaga egalitarizma, po zagovornicima ne-socijalističke konstitucije društva, blokira ljudsku kreativnost i motivaciju ljudi da ispolje i koriste svoje „bogom dane“ talente, da rade više, da stiču sve bolja znanja i veštine, da štede i stvaraju lično bogatstvo i da, realizujući svoje vlastite potencijale, u skladu sa vlastitim interesima, doprinose ukupnom društvenom napretku27.

Hipostazirano načelo jednakosti, koje se u većini realnih „socijalističkih praksi“ više zagovaralo nego što se ostvarivalo, često se svodilo na svojevrstan „ideološki aspirin“ za umirivanje nezadovoljstva većine članova tih društava, koji su realno živeli skromno (povremeno i bedno), gotovo jednako bedno kao i u pred-socijalističkom razdoblju. Naravno, u meri u kojoj se hipostazirani egalitarizam primenjivao u praksi, uz negaciju načela slobode i pravde, uz onemogućavanje prava na individualnost, to je svakako generisalo loša društvena stanja, pošto je, tretirajući jednako realno nejednake (nejednake talente, nejednaka zalaganja, nejednake kreativnosti, nejednaku štedljivost), proizvodio nove neprihvatljive, i k tome nametnute, „jednakosti“, u stvari nejednakosti koje su morale biti nelegitimne.

Uz nužno izbegavanje hipostaziranog egalitarizma, neophodno je da se u temeljnoj konstituciji modernog društva uvažava i načelo jednakosti. To načelo ne bi smelo biti zaboravljeno ili potisnuto radi isključive afirmacije načela slobode i pravde, na čemu obično insistiraju ideologizovani zagovornici neoliberalizma, ma koliko bilo složeno praktično jednovremeno uvažavanje svih ovih načela28. Više je razloga za ovakav stav prema načelu društvene jednakosti, posebno, zbog istorijskog iskustva da su društva izrazitih društvenih nejednakosti bila društva slabe društvene integrisanosti29. To su društva zaoštrenih i neproduktivnih

26 Zagovaranje „uravnilovke“ nije bilo karakteristično za posleratno jugoslovensko društvo. Konstitucionalno i ideološki se zagovaralo „nagrađivanje prema radu i rezultatima rada“. Kako govore istraživački nalazi (Berković, 1986, Korošić, 1983, 1989), javne kritike bile su primarno usmerene prema velikim razlikama u ličnim primanjima zaposlenih u različitim organizacijama i granama, koje su bile uslovljene sistemskim položajem takvih organizacija.

27 Lj. Madžar (1990: 58–65) analizira nepovoljne implikacije egalitarizma u uslovima socijalizma. Ipak, i on primećuje da su društva „koja su na površini pokazivala visok stepen jednakosti skrivala u svojim dubinskim slojevima drastične i vapijuće vidove nejednakosti“ (str.62). O razmerama i vidovima društvenih nejednakosti u Jugoslaviji pisala je veoma dokumentovano E. Berković (1986). Oni koji generalno negativno ocenjuju efekta egalitarne usmerenosti društva po njegov razvoj morali bi se suočiti sa činjenicama o značajnoj egalitarnosti u skandinavskim zemljama(vidi o tome, N.Toš, all,eds.,1999) što nije usporavalo, već, čini se, olakšavalo uspešan razvoj tih društava.

28 Lj. Madžar (2000) je posvetio ozbiljnu studiju saznanjima i kontroverzama u vezi sa slobodom, jednakošću i pravdom u modernim društvima, stavljajući poseban naglasak na instrumentalni značaj slobode budući da „društvo sa više slobode ima veći razvojni potencijal“(120).

29 Sa negativnim posledicama izrazite društvene diferencijacije suočavaju se i današnja najrazvijenija društva. N. Luman, čuveni nemački sociolog je upozorio da „temeljni problem savremenih razvijenih društava nije dostizanje veće učinkovitosti, već očuvanje ili uspostavljanje dovoljno visokog stepena društvene integracije“ (citirano prema V. Rus, 1995:13).


društvenih sukobljavanja; društva u kojima se javlja „masovni beg iz društva“– i doslovni beg u vidu emigriranja ali i onaj vid prikrivenog „ unutrašnjeg emigriranja“; društva rastuće pobune protiv društva30; društva omasovljenog kriminala31, i sl. Sve to, na duži rok, umanjuje razvojne potencijale datog društva, dovodi do ekonomskih poremećaja, pa i do samog opstanka datog društva.

Praktična politika „ozdravljivanja“ privrede, države i društva Srbije, koja se u skorašnje vreme artikuliše kao politika nužnih, „bolnih“, „radikalnih“ reformi, u velikoj meri polazi od prethodno opisanih ranijih „stramputica“ u državnoj politici, čije su bitne značajke bile „izgradnja socijalizma“, samoupravljanja i uspostave egalitarnog društva. Pošto su navodni „beneficijari“ tih pogrešnih društveno-sistemskih aranžmana bili prevashodno „obični građani“, „radni narod“, koji su od društva uzimali više nego što su svojim radnim i drugim doprinosima davali društvu, red je da sada taj „radni narod“ snosi najveći teret u sprovođenju reformi kojima bi trebalo, na novoj i trajnijoj osnovi „ozdraviti“ privredu i sve sfere društva u Srbiji. To praktički znači da današnji „radni narod“ mora prihvatiti da radi više za manja ukupna primanja po osnovu rada, da snosi posledice promenljivih tržišnih prilika, iako taj „narod“ i dalje neće odlučivati o bitnim poslovnim odlukama, jer će ih donositi vlasnici kapitala, njihovi opunomoćenici, i državni organi.

To snošenje posledica promenljivih tržišnih prilika podrazumeva i tzv. fleksibilne radne ugovore, pre svega pravo poslodavca da sa manje njegovih obaveza, obično definisanih kolektivnim ugovorima sa predstavnicima zaposlenih, otpušta zaposlene, da menja delatnost i lociranje firme, pa i da likvidira „svoju firmu“ kad je to u interesu vlasnika firme. Umesto svih drugih motiva za produktivniji, kreativniji, predaniji rad, rizik od gubitka zaposlenja, te rizik od neizvesnog nalaženja zaposlenja, želi se uspostaviti kao presudni motiv za primereno ponašanje zaposlenih u današnjoj Srbiji, navodno, jer je tako u razvijenom „modernom“ svetu32. To je, po kazivanju državnih „moćnika“, privatnih poslodavaca, i njihovih stručnih konsultanata, jedina mogućnost za Srbiju da izbegne pad u „bankrot države“, da, najzad, započne svoju istinsku modernizaciju, da stvori uslove za neophodne izdašne investicije, da motiviše vlasnike kapitala (inostrane i domaće) da svoje kapitale poslovno plasiraju u ovoj zemlji, pošto im država Srbija društveno-sistemski osigura mesto vladajuće društvene grupacije.

30 O tome rečito govore u novije vreme sve masovniji protesti mladih, ali i svih drugih generacija „običnih“ građana, koji izlaze na trgove i traže temeljne promene načina vladanja modernim društvima, gde bogati imaju realno znatno veći uticaj na društvena dešavanja nego demokratske institucije koje bi trebalo da omogućavaju vlast naroda.

31 O tome piše J.Rifkin (1995) u vezi sa rastućim „istiskivanjem ljudi iz rada“, što pogoduje nastajanju osobene „kulture bezakonja“, čiji je izraz i sve učestalije življenje na „način kriminala“. Castels (2002: 2) takođe primećuje da su kriminalne aktivnosti i organizacije nalik mafiji svugde u svetu postale globalne zadovoljavajući određene zabranjene potrebe ljudi u savremenim društvima.

32 Taj model motivacije, koji bazira na pretpostavci da je radnik „po prirodi len“ i da će raditi više ukoliko na to bude prinuđen, pripada staroj školi motivacije za rad. Većina modernih kompanija je uveliko napustila taj model upravljanja ljudskim resursima za povećavanje organizacijske efikasnosti (vidi više o tome Bolčić, 2003: 219–228).


Uspostava takvog vladajućeg društveno-sistemskog statusa vlasnika kapitala u Srbiji traje već dve decenije, od početka 1990-tih. No, kako sada izgleda, ono što je u tom pogledu do sada učinjeno nije dalo zadovoljavajuće rezultate, o čemu govori nespremnost vlasnika kapitala (inostranih i domaćih) da izdašnije investiraju u Srbiji, da iskoriste sve, reklo bi se „dobre mogućnosti“ za profitabilna ulaganja kapitala koje se nude u Srbiji. Sadašnja vlast procenjuje da tek predstoje „prave reforme“ i da će ta dugo očekivana „tranzicija“ iz socijalizma u kapitalizam u Srbiji tek doći u narednim godinama zahvaljujući odlučnim državnim merama sadašnje vlasti. Ta vlast, tako ispada, tek sada ima puni kapacitet za takve suštinske, ma koliko „bolne“ reforme, pošto je od „naroda“, na proteklim izborima, dobila gotovo plebiscitarnu podršku za takve reforme.

Javne politike kao determinante nepovoljnih ekonomskih kretanja

Dugotrajne društvene krize rezultanta su kumulativnih efekata ranijih javnih politika33, u čijem su oblikovanju učestvovali brojni akteri, domaći i inostrani. Prevazilaženje takvih dugotrajnih i razarajućih kriza izuzetno je teško, pogotovo na „razumno“ kratak rok. Osim valjanog sagledavanja uzroka takvih dugotrajnih kriza, a takva je višedecenijska društvena kriza u Srbiji, teško je odrediti društvene aktere čije je neprimereno delanje u prošlosti uslovilo nastajanje i trajanje krize, na čija bi „pleća“ sada bilo pravično staviti teret svih lišavanja koja iziskuje prevazilaženje takve krize. Trenutna vlast, reklo bi se, smatra da su dovoljno sagledani bitni uzroci krize kao i akteri koji su svojim delanjem (nedelanjem) uslovili nastajanje i dugo trajanje sveobuhvatne društvene krize u Srbiji, koja preti da dovode do državnog kolapsa ukoliko se odmah ne preduzmu najavljene „bolne reforme“. Mada se povremeno prozivaju raniji političari kao kreatori pogrešnih politika, ipak je, tako ispada, glavni krivac za dugotrajnu krizu „radni narod“, ne samo onaj dojučerašnji „samoupravljački radni narod“, već i ovaj sadašnji „post-socijalistički“ radni narod, od koga se očekuje da „plati“, novim lišavanjima i realnim snižavanjem životnog standarda, za sve što su skrivili raniji „samoupravljači“ a i svi drugi akteri prošlih loših politika, pošto je taj „radni narod“, svesno ili nesvesno davao podršku i pristajao na vlast tih loših političara.

33 Teško je naći ozbiljniju analizu kriznih dešavanja u bivšoj Jugoslaviji, u Srbiji, ali i u drugim zemljama, u kojima centralno mesto nema „politika“ (politički poredak, način funkcionisanja političkih institucija, političari...). U ovom radu nastoje se analizirati specifične javne politike čijim se primenjivanjem značajno doprinosilo rastućim troškovima države, „budžetskoj potrošnji“, što je, po oceni većine „analitičara“, prvi problem koji sadašnje „radikalne reforme“ moraju prevladati. Nažalost, predviđene „operacionalizacije“ tih reformi polaze od namere da se „fiskalna konsolidacija“ ostvari smanjivanjem troškova države prevashodno putem smanjivanja fonda plata zaposlenih u javnom sektoru i smanjivanja mase isplata iz budžeta za penzije, uz još neke manje konkretne vidove ušteda u javnim rashodima. Podršku tom pristupu fiskalne konsolidacije daju gotovo jednodušno vodeći ekonomisti u Srbiji, uključiv i one koji su uložili ozbiljan intelektualni napor da analitički pokažu da sva „traganja za uzrocima ovih epohalnih lomova i spektakuralnih šteta i gubitaka koji su ih pratili, neminovno se završavaju u politici kao krajnjem izvorištu kataklizmi..“(Madžar, 2000: 7).


Naravno, ma koliko za krizu bili odgovorni akteri prošlih pogrešnih politika, teret sadašnjih politika usmerenih na prevazilaženje krize realno moraju snositi sadašnje i buduće generacije državljana Srbije. Ali, ako se odgovornost za sadašnje nevolje stavlja „na dušu“ običnih građana u Srbiji, u ime pravičnosti, potrebno je razmotriti odgovornost ne samo političara u prošlosti, već i „doprinose“ sadašnjih „moćnika“ u Srbiji, za ono što su oni činili u prošlosti, ali i za sadašnje njihovo političko delovanje. To suočavanje sa lošim delanjem političara, u prošlosti, kao i onih današnjih, nužno je u kontekstu aktualnih uobličavanja politika za prevazilaženje krize, kako se ne bi ponavljali loši temeljni obrasci političarskog delanja.

Već su pomenute voluntarističke odluke mnogih ključnih ljudi u godinama „socijalističke“ Jugoslavije, one u vezi sa „političkim fabrikama“, zapošljavanja po „partijskoj liniji“, i slično. Treba imati u vidu da je voluntarizam inherentno svojstvo politike, te da je sklonost voluntarističkom delovanju političara veća što je moć političara veća i van efikasne kontrole krajnjih nosilaca suverene vlasti („demosa“). Ma koliko moderna društva razvijala institucije demokratske kontrole vlasti, političari ostaju u društvu najveći moćnici (povremeno i „svemoćnici“), skloni da u vršenje vlasti (kao „institucionalizovanog vida društvene moći“, kako je to isticao M. Veber), delaju kao da je to „njihova lična vlast“, neomeđena datim institucijama. Demokratske procedure izbora vršilaca vlasti nisu dovoljna osnova za efikasno ograničavanje voluntarističkog delovanja političara i razne vidove „kvarenja“ vlasti i njenih vršilaca. Istorijska iskustva govore da to „kvarenje“ i samovolju nosilaca vlasti najbolje sprečavaju dobri zakoni, nezavisno sudstvo, snažno „civilno društvo“ i od vlasti slobodni „mediji“, koji svakodnevno prate ono što vlast radi i reaguju u ime onih čija prava vlast ugrožava.

Voluntarizam i voluntarističko „plasiranje društvenog kapitala“ nije, dakle, bila isključiva mana socijalizma i političara koji su to bili u Srbiji u godinama „socijalističke izgradnje“. Primera voluntarističkog političkog odlučivanja o krupnim investicionim i drugim „poduhvatima“ ima dosta i za godine „post-socijalizma“ u Srbiji34, sve do današnjih dana, i uz „sadejstvo“ sadašnjih „novih vlasti“. Sastavni deo tih voluntarističkih odluka političara jesu i skorašnje politike „partijskog zapošljavanja“, zapošljavanja rođaka, prijatelja, „zemljaka“, čak i na društveno važne uloge u državnim organima, u javnim preduzećima, pa i u firmama koje su u privatnom vlasništvu. Kada bi bilo moguće prebaciti na nečiji drugi račun, izvan Srbije, sve troškove ranijih i skorašnjih voluntarističkih političkih odluka, onih u vezi sa investiranjem, kao i u vezi sa pristrasnim zapošljavanjem, današnja Srbija zasigurno ne bi bila pred ekonomskim i ukupnim kolapsom.

Sadašnje nevolje države i društva Srbije svakako su proizašle i iz političkih odluka, koje su bile u vezi sa globalnom „vizijom“ države i društva u ovoj zemlji. Tako, na primer, zbog političkih procena o „spoljnim opasnostima“, tokom svih godina nakon II svetskog rata, gradilo se društvo sa jakim bezbednosnim

34 O novijem „post-socijalističkom“ voluntarizmu najčešće govore ljudi iz nove vlasti i pripisuju ih lošoj prethodnoj vlasti.


snagama35, sa relativno brojnom i moderno opremljenom armijom, sa razvijanjem „sistema opštenarodne odbrane“, sa brojnom i jakom policijom, sa brojnim „bezbednosnim službama“, čiji su ljudi, vidljivo i nevidljivo, delovali u zemlji i u inostranstvu. Ljudi koji su bili deo tog bezbednosnog sistema zemlje imali su brojne pogodnosti tokom službovanja, u vezi sa penzionisanjem i dr. Sve je to doprinosilo visokim budžetskim, i vanbudžetskim, izdacima koje nije bilo moguće osiguravati samo iz domaćih „tekućih“ izvora, pa su se i za te namene uzimali inostrani krediti, ili su, pak, neki od tih izdataka ostajali „neisplaćene obaveze države“, koje su se prenosile u „naredni period“ da bi se podmirivale iz budućih dohodaka. Valjalo bi, dakle, temeljito proanalizirati ovu vrstu troškova prošlih „bezbednosnih politika“, a nužno je pitati se i o sadašnjim izdacima za bezbednost zemlje, odnosno, pitati se jesu li valjane političke procene o bezbednosnim rizicima današnje Srbije zbog kojih su izdaci za tu namenu možda nepotrebno visoki.

U kontekstu ove analize globalnih društvenih troškova koji rezultiraju iz politički izabrane „vizije društva“ valjalo bi pomenuti i troškove skorašnjih ratovanja na prostoru bivše Jugoslavije, u koje je Srbija bila svestrano uključena. Neprilično bi bilo zaboraviti taj „račun“ za učešće države i društva Srbije u ratnim dešavanjima tokom 1990-tih, a to je učešće ishodilo iz političke procene o ugroženosti „srpskih nacionalnih interesa“ i nužnosti da se ti interesi štite „svim sredstvima“. Neprilično je taj „trošak“ staviti na teret dojučerašnjeg „socijalističkog“ i „samoupravnog“ ustrojstva ranije države Jugoslavije i Srbije u njenom sastavu. Naravno, sadašnji državljani Srbije jesu objektivno su-odgovorni za ta ogromna sredstva utrošena „na ime“ zaštite srpskih nacionalnih interesa i za konstituciju Srbije kao „srpske države“ i „srpskog društva“, odgovorni utoliko što su, na izborima, davali legitimitet politikama i političarima koji su uobličavali i ostvarivali tu nacionalnu politiku tokom protekle dve decenije.

Dosta je konkretnih politika, iz proteklih decenija postojanja Jugoslavije i Srbije, čije se materijalne posledice ne bi smele zanemariti kada se traga za odgovorom na pitanje: zašto je Srbija danas pred kolapsom? „Narod“ („demos“) jeste, na određeni način, su-odgovoran za takve politike, ali je primarna odgovornost na političkim moćnicima, kao i na onom delu društvene elite koji je misaono uobličavao „željeni lik društva“ a time uticao i na uobličavanja realno praktikovane društvene politike. Tako, na primer, iako je i dojučerašnja Jugoslavija realno bila mala zemlja u svetskim razmerama (a današnja Srbija je još manja zemlja), naglašene su bile težnje i vodećih političara, ali i znatnog dela građana, da „njihova država“ igra značajnu ulogu u međunarodnim odnosima. S toga, stvorena je veoma razuđena diplomatska služba, sa brojnim diplomatskim predstavništvima u gotovo svim članicama Ujedinjenih nacija, čije finansiranje nije bio zanemariv deo državnog budžeta. Ako se tome dodaju i raznorazne „diplomatske aktivnosti“ državnih i od države „sponzorisanih“ ličnosti, brojne službe u zemlji koje su „radile“ u domenu međunarodnih odnosa, moralo

35 Teško je doći do proverljivih činjenica o stvarnim dimenzijama te „jakosti“ bezbednosnih snaga dojučerašnjeg, ali i današnjeg društva, budući da takve činjenice imaju tretman državnih tajni. No, bilo je prilika kad su političari isticali da je, recimo, JNA bila jedna od jakih armija u Evropi.


bi se zaključiti da su, „u ime podizanja ugleda i važnosti zemlje“, u domenu međunarodne politike, takođe stvarane svojevrsne „političke fabrike“, koje su više trošile skroman društveni proizvod nego što su doprinosile njegovom uvećavanju.

Posebnu pažnju zaslužuje i analiza troškova politike koja je težila „najboljim međunacionalnim odnosima“ u multietničnoj Jugoslaviji, ali i samoj Srbiji. Posledice te politike su, pored ostalog, bile osobene „političke fabrike“ u vidu gradnje paralelnih poslovnih kapaciteta za iste delatnosti u više republika, u više opština, znatna investiranja u „brži razvoj nedovoljno razvijenih područja“, i to često mimo racionalnih, ekonomskih kriterija i sl.

Valja obratiti pažnju i na višedecenijsku politiku održavanja socijalnog mira u zemlji, najpre zbog političke težnje da se „društvo koje gradi socijalizam“ prikaže kao društvo bez socijalnih konflikata, posebno, bez konflikata koji bi rezultirali iz rastućih društvenih nejednakosti. Taj „tip“ politike nastavio se i u post-socijalističkom razdoblju, posebno usled osobene „etno-nacionalizacije“ društva36 Srbije (naravno i drugih „post-jugoslovenskih društava), kako bi se dokazivalo puno jedinstvo datog vladajućeg „etnosa“ i njegovih „vođa“, uprkos činjenicama koje su ukazivale na vapijuće nejednakosti u načinu života „običnih“ građana i političara – i onih u „vrhu države“, ali i političara najmanjih i najsiromašnijih opština. Statusna dobra – vile, luksuzni stanovi, skupi moderni automobili, posebna mesta za odmor, u kojima su „oni iz vlasti“ najčešće boravili bez naknade, učestala „službena“ putovanja u inostranstvo i dr. – do kojih su „moćnici“ lako dolazili, bila su toliko vidljiva, u svim razdobljima „socijalističke“ i „post-socijalističke“ Jugoslavije i Srbije, da se nikakvim ideološkim pričama nije moglo naći opravdanje za taj jaz u blagostanju moćnika i „običnih“ građana. „Partijske kritike“ (ni one Titove iz 1972. godine) „neopravdanog bogaćenja“ nisu davale nikakve rezultate. Ali, sve učestaliji protesti radnika („obustave rada“) u radnim organizacijama, zbog neisplaćenih primanja, potom protesti građana (posebno studenata) protiv „crvene buržoazije“, tražili su nove i efikasnije mere za održavanje socijalnog mira.

Pošto se moćnici nisu hteli odreći svojih privilegija i lake dostupnosti stvari koje znače „život na visokoj nozi“, politokratija je pribegla politici lakog i masovnog kreditiranja potrošnje – nabavke nameštaja, bele tehnike, automobila domaće proizvodnje, materijala za gradnju vikendica, kredita za turistička putovanja, i sl. Ako se analiziraju godine (to su 1970-te) kada tadašnja Jugoslavija započinje da ubrzano povećava svoju zaduženost u inostranstvu, kada kreće ubrzani rast cena (inflacija), uz istovremeno usporavanje rasta zaposlenosti i porasta nezaposlenosti, onda se vidi da su to bile godine tog masovnog kreditiranja potrošnje stanovništva, i to ne primarno radi povećavanja potražnje koja bi stimulisala rast proizvodnje u svim oblastima, već radi prikrivanja rastućih, ideološki nelegitimnih društvenih nejednakosti37.

36 Više o tome vidi Bolčić (2013: 112–124).37 Strategija svojevrsne nadoknade oduzete društvene moći putem uvećane „kupovne moći“

primenjuje se i u modernim kapitalističkim društvima, i to utoliko više što je jaz između bogatih i siromašnih izrazitiji. Pojavno, čini se da se radi o normalnom zadovoljavanju


Taj mehanizam „debalansiranja“ i „destabilizacije“ ekonomije nije bio rezultanta „izgradnje socijalizma“, samoupravljanja zaposlenih, i „izgradnje egalitarnog društva“, već posledica faktičkog negiranja suštinskih svojstava tih poredaka, rezultanta premoći politokratije koja se bezobzirno bogatila dok je većina građana živela skromno. Ako su građani težili posedovanju nekog vrednijeg trajnog dobra, morali su za to uzeti kredit, koji se neko vreme dobijao lako, pa i bez učešća sopstvenih sredstava. No, državnim merama podsticana inflacija generisala je de facto „negativne kamatne stope“ na pozajmljena sredstva, pa su obični građani relativno lako plaćali nominalno iste, a realno sve manje rate za pozajmljena sredstva, ponekad naivno verujući da takvim merama vlast brine o interesima radnika i „naroda“ u celini. Uprkos takvim „jeftinim kreditima“, većina ljudi u ovoj zemlji živela je skromno, bez vrednije imovine i veoma zavisna od redovnosti skromnih plata za rad, ako su bili zaposleni, ili redovnosti penzija ako su je stekli dotadašnjim radom. Ljudi najčešće nisu bili svesni da uzimajući te kredite, koji se „lako otplaćuju“, omogućuju politokratiji da mirno uživa u svom bogatstvu, te da i sami doprinose sve većem zaduživanju države, da time rade „u korist svoje štete“, i da će jednog dana „njihova država“, kad su suoči sa državnim bankrotom, njih proglasiti glavnim krivcem za takvo stanje države i na teret njihovih, i dalje skromnih tekućih prihoda, nastojati da „ozdravi“ državne finansije.

Pomenute su tek neke od konkretnih politika u prošlim vremenima koje su, u suštini, vansistemski, zbog političkih procena, zbog političkih interesa posednika političke moći, generisale dugoročno razorne ekonomske posledice, koje dosežu do današnjih dana, zbog kojih građani današnje Srbije postaju siromašniji nego što su bili u prethodnim decenijama, zbog kojih država Srbija ne uspeva uredno plaćati svoje obaveze ni prema inostranim poveriocima, niti prema sopstvenim građanima. Nevolja je što sadašnji nosioci vlasti „guraju pod tepih“ sva dostupna saznanja o društveno-političkim uzrocima sadašnje krize, nabeđuju narod, posebno onaj sve malobrojniji „radni narod“, da je Srbija došla do ivice kolapsa jer su mnogi koji su trebali raditi često radili malo ili nedovoljno, a uzimali više

potrebe ljudi za posedovanjem svega što i drugi imaju. Oni koji kreditiraju tu rastuću potrebu za potrošnjom slede primarno svoj interes da ubiranjem kamata na kredite povećaj svoj finasijski kapital. Imajući te momente u vidu teško bi bilo izravno dokazati da vladajuće snage društva podstiču finansijske institucije da takvim kreditiranjem nabavke „statusnih dobara“ saučestvuju u smanjivanju društvenih tenzija koje prizlaze iz rastućih društvenih nejednakosti i time doprinose održavanju nelegitimnih privilegija moćnih društvenih grupa. Ipak, čini se da je takva strategija ublažavanja rastućih društvenih nejednakosti (benigno nazivanih „socijalne razlike“) bila na delu u Jugoslaviji. Vredi zabeležiti da su „društvene kampanje“ obično stavljale u fokus javne pažnje raspone u platama unutar radnih organizacija, bilo da su oni ocenjivani kao mali („uravnilovka“) ili povremeno veliki (kod privilegovanih pojedinaca, obično rukovodilaca organizacija), iako je većina zaposlenih osporavala velike razlike u primanjima za isti rad u različitim radnim organizacijama, u različitim delatnostima, pa i u različitim teritorijalnim zajednicama. Kritike nelegitimnih privilegija bile su po pravilu „egzemplarne“, usmerene na poneke „pojedince“, ali ne i sistemske i praćene sistemskim merama za otklanjanje privilegija. Razložno je bilo pretpostaviti da je pad ekonomske i ukupne društvene efikasnosti koji su doveli do nesavladive društvene krize tokom 1980-tih bio uslovljen ne nužno nedovoljnom ekonomskom diferencijacijom već bar delom nelegitimnom materijalnom diferencijacijom (vidi o tome, Bolčić, 1989:166–169).


nego što su svojim radom zaslužili, da su zbog toga potrebne dodatne „sistemske“ i ekonomske mere štednje, kojima će država Srbija imati manje izdatke, jer će svi zaposleni, posebno oni u javnom sektoru, imati manje plate, jer će mnogi u tom sektoru ostati bez posla, jer će i penzioneri imati manje penzije38, jer će primaoci socijalnih davanja primati manje sredstava iz budžeta. Po tvrdnji „nadležnih“, zahvaljujući tim merama, vlasnici kapitala povećaće poslovne aktivnosti u ovoj zemlji i time omogućiti nova zapošljavanja, a kasnije i rast životnog standarda građana u ovoj zemlji. Pošto su vlasnici kapitala slobodni u raspolaganju svojim kapitalom, ali i profitom koji se stvara plasiranjem kapitala, država nije u stanju, na legalan i legitiman način, da privoli vlasnike da, i uz nešto manje profite, plasiraju kapital u ovoj zemlji. Ali, ono što država može da učini, to je da, kad treba, i zakonom, prinudi zaposlene da rade za manja primanja, da rade više i duže i to za manja primanja, da penzionerima, mimo zakona na osnovu kojeg su stekli penzije, umanje penzije, ako to odgovara vlasnicima kapitala i „tržišnim kretanjima“. Jesu li takva očekivanja tvoraca nove „politike reformi“ realistična, to će u ovoj zemlji relativno brzo biti jasno.

Ono što se čini jasnim to je da će životne prilike za većinu građana današnje Srbije na kraći, ali i ne nešto duži rok, biti prilično sumorne. Nagoveštene „bolne reforme“ možda i mogu privremeno odložiti skori ekonomski i ukupni kolaps države Srbije. No, bitna je manjkavost tih mera u njihovoj polaznoj „filozofiji“, suštinski preuzetoj iz trenutno vladajuće neoliberalne ekonomske doktrine, koja izražava interese najmoćnijih „frakcija“ vlasničkih klasa, i to prevashodno onih vlasničkih klasa iz ekonomski najmoćnijih država, koje nameću politiku rigorozne štednje većini već osiromašenog stanovništva, u vlastitim zemljama, ali i svugde u svetu, kako bi vlasnici kapitala (posebno, vlasnici krupnog i finansijskom kapitala) imali i dalje dovoljno „motiva“ (u vidu visokih profita) da poslovno aktiviraju svoj kapital, sa minimumom poslovnih rizika, ma koje prirode bili ti rizici. Takva, izrazito klasno pristrasna „politika štednje“, koju nameću i međunarodne finansijske i druge institucije, državama koje su zapale u finansijske nevolje, već na „srednji rok“ donose nove disbalanse ne samo u sferi ekonomije, već i u domenu bazične lojalnosti pojedinca prema državi i društvu. O tome govore sve veće teškoće države da naplaćuje poreze od građana, sve masovnije pojave „otuđivanja ljudi od samog društva“, kada se samo društvo, ali i društvene norme, bitne za održavanje zdravog društva, pretvaraju u „nepostojeću realnost“, u nešto što je „zaboravljeno u prošlosti“.

38 Problemi sa obavezama državnog budžeta prema penzionerima proizašli su primarno zbog državnih odluka, zbog vaninstitucionalnog „transfera“ sredstava javnih penzionih fondova u državni budžet za druge namene i faktičkog pražnjenja tih fondova, potom zbog državnih odluka o masovnom penzionisanju lica koja su bila „pred penzijom“ u godinama međunarodnih sankcija prema Jugoslaviji zbog ratnih dešavanja, ali i tokom godina urušavanja mnogih organizacija i ustanova koje bi morale otpustiti veliki broj zaposlenih, usled čega bi nastao veliki rast i onako visoke nezaposlenosti. Dakle, neophodna masa sredstava za penzije današnjim penzionerima nije teret budžetu jer su penzije visoke ili nezasluženo stečene, već zbog nastojanja onih koji su vodili ovu zemlju da prikriju svoje stvarne propuste u drugim oblastima njihovog delovanja, pa i zbog nastojanja da se „po svaku cenu“ održava socijalni mir na teret budućih generacija.


Ima li Srbija, ali i svet u kome se ova zemlja nalazi, manje sumorne perspektive? Ima, ako se, kao prvo, i oni na vlasti i svi „obični građani“, sa svom ozbiljnošću, suoče sa suštinskim uzrocima dugotrajne društvene krize u ovoj zemlji, ako se suoče sa lošim politikama u prošlosti, pa i pogrešno koncipiranim „novim politikama“. Da bi se izbegao verovatni skori kolaps ove države, sigurno nisu dovoljne, pa ni presudne, „bolne reforme“ (mere štednje i lišavanja). Ključne moraju biti mere i konkretne akcije svih aktera u društvu kojima će se odmah, ali i trajno, podizati proizvodnja vrednosti, čime onda rastu i prihodi države i prihodi stanovništva. To svakako znači da se mora uspostaviti društveno ustrojstvo koje će aktivirati i efikasno koristiti sve raspoložive resurse (materijalne i ljudske, i one „male“ i one „velike“, „lokalne“ i „nacionalne“). Dobro uređeni svojinski odnosi su suštinska odrednica takvog društvenog ustrojstva, čime se generira rast proizvodnje realnih vrednosti, rast ukupnog društvenog bogatstva, stvarajući tako uslove za kvalitetan i srećan ljudski život većine građana date zemlje39. S toga, u paketu mera istinski nove politike, prvi sistemski zakon koji bi trebalo doneti u današnjoj Srbiji jeste osnovni zakon o svojinskim odnosima. Bez takvog zakona, zakon o privatizaciji može, eventualno, poslužiti za legalizaciju trenutnih akcija države u odnosu na „preduzeća u restrukturiranju“ i za delimičnu privatizaciju nekih „javnih preduzeća“. Ali, tim „zakonom o privatizaciji“ ostaju bez nužnog svojinskog statusa ogromni „mrtvi kapitali“ u svakom delu ove zemlje, ostaje nejasno pitanje u čijoj je nadležnosti aktiviranje i upotreba svih realno upotrebljivih dobara, čijim se poslovnim aktiviranjem mogu otvarati brojna radna mesta, stvarati prihodi, stvarati budžetska sredstva, od lokalnih zajednica do države u celini, stvarati platežno sposobna tražnja koja bi privukla i inostrane vlasnike kapitala da u ovoj zemlji ulože svoj kapital. To je, bez sumnje, najsloženiji zadatak one vlasti koja hoće, na trajnoj osnovi, da prevlada sadašnje ekonomske i društvene nevolje. Nažalost, na tom se zadatku u Srbiji ne radi.

Literatura

Bajt, Aleksandar, 1988, Samoupravni oblik društvene svojine, Zagreb, GlobusBerković, Eva, 1986, Socijalne nejednakosti u Jugoslaviji, Beograd, EkonomikaBolčić, Silvano, 1986, Suprostavljenost i zajedništvo interesa u jugoslovenskom

društvu, Interesi i delovanje Saveza komunista Jugoslavije, Istraživački projekti CDI, Beograd, Komunist

Bolčić, Silvano, 1989, Determinante trajanja krize i mogućnosti efikasnijeg socijalističkog razvoja jugoslovenskog društva, Razvoj, dileme i perspektive jugoslovenskog socijalizma, II tom, Zagreb, Komunist-Zagreb

Bolčić, Silvano, 2003, Svet rada u transformaciji, Beograd, PlatoBolčić, Silvano, 2013, Razaranje i rekonstitucija društva: Srbija na prelazu u 21.

vek, Beograd, Službeni glasnik

39 Razrada ideja o jednoj celovitijoj strategiji rekonstitucije društva Srbije kao modernog i uspešnog društva data je u knjizi, Bolčić, 2013: 275–290.


Černe, France, 1986, Ekonomska efikasnost i samoupravni sistem privrede, Ekonomska

Efikasnost i samoupravljanje, Beograd, Izdavački centar SSO SrbijeFukujama, Frensis, 1997, Kraj istorije i poslednji čovek, Podgorica, CIDGrupa autora, 1985, Društvene finansije opština i gradova Jugoslavije, Beograd,

EkonomikaHorvat, Branko, 1984, Politička ekonomija socijalizma, Zagreb, GlobusKatunarić, Vjeran, 2013, Svjetski antibarbarus:O uzrocima propasti bivšeg i

nadolazećeg socijalizma, Zagreb, Društvo „Povijest izvan mitova“Korošić, Marijan, 1983, Ekonomske nejednakosti u jugoslavenskoj privredi,

Zagreb, LiberKorošić, Marijan, 1989, Jugoslavenska kriza, Zagreb, GlobusMadžar, Ljubomir, 1990, Suton socijalističkih privreda, Beograd, Ekonomika i IENMadžar, Ljubomir, 2000, Politički uzroci siromaštva, Beograd, Z. StojanovićMileusnić, Nenad, 1968, Rezerve u preduzećima, Beograd, Privredni pregledPejović, Svetozar, 1966, The Market-Planned Economy of Yugoslavia, Minesota,Minesota University PressPopović, Danica, 2014, I sve je bilo lepo dok krediti nisu došli na naplatu, List

Danas, 13–14. Decembar 2014, BeogradPusić, Eugen, red, 1972, Participation and Self-Management, Vol. I-VI, Zagreb,

Institut za društvena istraživanja Sveučilišta u ZagrebuRus, Veljko, 1972, Odgovornost in moč v delovnih organizacijah, Kranj, Moderna

organizacijaRus, V. Adam, F., 1989, Moć i odgovornost samoupravljanja, Zagreb, GlobusRus, Veljko, 1995, Slovenija po letu 1995:Razmišljanja o prihodnosti, Ljubljana,

Fakulteta za družbene vedeSchumpeter, Joseph, 1961, The Theory of Economic Development, Oxford, Oxford

University PressStiglitz, Joseph, 2003, The Roaring Nineties, New York, Norton Co.Toš, N., all, eds., 1999, Modern Societies and Values, Ljubljana, University of

LjubljanaVanek, Jaroslav, 1971, Participatory Economy, Ithaca, Cornel University PressVeber, Maks, 1976, Privreda i društvo, I tom, Beograd, ProsvetaWard, Benjamin, 1958, The Firm of Illiria: Market Syndicalism, American

Economic Review, Vol. 48Zec, Miodrag, 1989, Kriza akumulacije, akumulacija krize, Beograd, EkonomikaŽupanov, Josip, 1969, Samoupravljanje i društvena moć, Zagreb, Naše temeŽupanov, Josip, 1983, Marginalije o društvnoj krizi, Zagreb, GlobusŽupanov, Josip, 1987, Sociologija i samoupravljanje, Zagreb, Školska knjigaŽupanov, Josip, Tranzicija i politički kapitalizam, Hrvatska gospodarska revija,

Zagreb

why is contemporary serbia close to the (economic) collapse? · 2 j. stiglitz govori o...

Documents