strategija unapreĐenja poslovnih performansi malih

UNIVERZITET ,,UNION -NIKOLA TESLA" U BEOGRADU

FAKULTET ZA PREDUZETNI ČKI BIZNIS

Isidora A. Beraha

STRATEGIJA UNAPREĐENJA POSLOVNIH PERFORMANSI MALIH I SREDNJIH

PREDUZEĆA U LANCU SNABDEVANJA AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE

doktorska disertacija

Beograd, 2016. godina

UNIVERSITY UNION -NIKOLA TESLA IN BELGRADE

FACULTY OF ENTREPRENEURIAL BUSINESS

Isidora A. Beraha

STRATEGY FOR BUSINESS PERFORMANCE IMPROVEMENT OF

SMALL AND MEDIUM -SIZED ENTERPRISES IN AUTOMOTIVE SUPPLY

CHAIN

doctoral dissertation

Belgrade, 2016

Mentor: dr Nebojša Zakić, van. prof, Fakultet za preduzetnički biznis, Univerzitet ,,Union-Nikola Tesla", Beograd ____________________ Članovi komisije: dr Jugoslav Aničić, van. prof, Fakultet za preduzetnički biznis, Univerzitet ,,Union-Nikola Tesla", Beograd ____________________ prof. dr Dejan Erić, Beogradska bankarska akademija, Fakultet za bankarstvo, finansije i osiguranje, Univerzitet ,,Union", Beograd ____________________

Datum odbrane: ____________________

Mojoj porodici – roditeljima Snežani i Avramu Izrael, suprugu Viktoru i kćerkama Sari i Hani,

za ogromnu ljubav i podršku

STRATEGIJA UNAPREĐENJA POSLOVNIH PERFORMANSI MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U LANCU SNABDEVANJA AUTOMOBILSKE

INDUSTRIJE

Apstrakt

Predmet istraživanja doktorske disertacije je primena koncepta klastera u cilju integrisanja malih i srednjih preduzeća u lanac snabdevanja globalnih proizvođača u automobilskoj industriji. Cilj istraživanja je definisanje analitičkog okvira za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća u lancu snabdevanja automobilske industrije Srbije. Prilikom razvoja analitičkog okvira polazi se od analize koncepta klastera koji je našao široku primenu u automobilskoj industriji kao efektivan instrument unapređenja poslovnih performansi i konkurentnosti lokalnih dobavljača i posledično njihovog uključivanja u lance snabdevanja globalnih proizvođača.

U cilju definisanja analitičkog okvira za formulisanje strategije ispitano je da li klasteri u automobilskoj industriji Srbije ostvaruju pozitivan uticaj na konkurentnost i poslovne performanse malih i srednjih preduzeća i da li prisustvo velikih preduzeća povećava konkurentnost klastera. Istraživanje je sprovedeno primenom metoda ekonometrijske analize (analiza stohastičke granice) i statističkih t-testova na panelu podataka za 40 preduzeća koja posluju u sektoru automobilske industrije Srbije. Uticaj klastera je analiziran sa aspekta efikasnosti i efektivnosti kao dve osnovne dimenzije uspešnosti poslovanja preduzeća. Efikasnost poslovanja je determinisana na osnovu ukupnih prihoda, kao vrednosno izraženog rezultata poslovnih aktivnosti, a pod pretpostavkom da ona reflektuje integralnu meru konkurentnosti preduzeća. Efektivnost poslovanja je analizirana na osnovu profitabilnosti preduzeća merene indikatorima profitne marže, koeficijenta obrta imovine i prinosa na poslovnu imovinu. Ekonometrijski ocenjene vrednosti efikasnosti su korišćene kao inputi u analizi uticaja klastera i veličine preduzeća na ostvarene performanse. Korišćenjem statističkog t-testa ispitan je uticaj klastera ne konkurentnost (efikasnost) i performanse (efektivnost) malih i srednjih preduzeća i uticaj velikih preduzeća na performanse klastera.

Rezultati empirijskog istraživanja su pokazali da mala i srednja preduzeća koja posluju u klasteru u proseku ostvaruju bolje performanse profitabilnosti i konkurentnosti, odnosno efikasnosti, kao i da velika preduzeća u proseku umanjuju konkurentnost klastera. Na osnovu dobijenih rezultata definisan je analitički okvir za formulisanje strategije kojim je utvrđen set aktivnosti za unapređenje poslovnih performansi MSP posredstvom razvoja klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije, odnosnom realizacijom aktivnosti u okviru tri područja delovanja: povećanje broja MSP u klasterima, unapređenje odnosa između MSP i velikih preduzeća, i jačanje saradnje između preduzeća i naučno-istraživačkih i drugih relevantnih institucija.

Ključne reči: mala i srednja preduzeća, poslovne performanse, analitički okvir, strategija, automobilska industrija Srbije, klasteri, lanac snabdevanja. Naučna oblast: Ekonomija, ekonomske nauke

STRATEGY FOR BUSINESS PERFORMANCE IMPROVEMENT OF SM ALL AND MEDIUM-SIZED ENTERPRISES IN AUTOMOTIVE SUPPLY CHAIN

Abstract

The subject of the research in doctoral thesis is implementation of the cluster concept in order to integrate small and medium-sized enterprises in supply chains of global manufacturers in automotive industry. The aim of the research is the definition of analythical framework for strategy formulation for business performance improvement of small and medium-sized enterprises in the Serbian automotive supply chain. The analythical framework development begins with an analysis of the cluster concept widely used in automotive industry as an effective instrument for the improvement of business performance and competitiveness of local suppliers, and consequently of their integration in supply chains of global manufacturers.

In order to define the analythical framework, it was examined whether there is a positive impact of automotive clusters in Serbia on competitiveness and business performance of small and medium-sized enterprises and whether the presence of large enterprises increases the cluster competitiveness. The empirical research was conducted by using econometric analysis (Stochastic Frontier Analysis) and statistical t-tests of panel data consisting of 40 enterprises from the Serbian automotive sector. The cluster impact was analyzed in terms of efficiency and effectiveness as two main dimensions of business operations success. Efficiency is quantitatively determined by a company's total revenue as an expression of valuable performance indicator under assumption that it reflects the integral measure of competitiveness. Effectiveness is quantitatively determined by a company's profitability measured by profit margin, total assets turnover and return on assets. Econometrically estimated efficiency was used as an input when analyzing the impact of clusters and the size of a company on business performance. The impact of clusters on small and medium-sized enterprises' competitiveness (efficiency) and business performance (effectiveness) and the impact of large enterprises on cluster performance were examined by statistical t-test.

The empirical research results showed that small and medium-sized enterprises in clusters achieve on average better performance in terms of profitability and competitiveness i.e. efficiency, and large companies on average decrease cluster competitiveness. On the basis of research results, the analythical framework for strategy formulation was defined determining the activity framework for the improvement of business performance of small and medium-sized enterprises through supply chain cluster development in the Serbian automotive industry, i.e. through realization of activities in three main strategic fields: increasing the number of small and medium-sized enterprises in clusters, improving relationships between Small and medium-sized enterprises and large companies, and strengthening cooperation between Small and medium-sized enterprises and scientific research and other relevant supporting institutions.

Key words: Small and medium-sized enterprises, business performance, analythical framework, strategy, Serbian automotive industry, clusters, supply chain. Scientific field: Economics, Economic sciences

Strategija unapređenja poslovnih performansi MSP u lancu snabdevanja automobilske industrije

SADRŽAJ

UVOD .................................................................................................................................. 1

I OSNOVNA OBELEŽJA MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA .................................... 6

1.1. Pojam malih i srednjih preduzeća ................................................................................... 6

1.2. Osnovne karakteristike malih i srednjih preduzeća ....................................................... 10 1.3. Uloga i značaj malih i srednjih preduzeća ..................................................................... 14

1.4. Specifičnosti upravljanja malim i srednjim preduzećima............................................... 19

1.5. Prepreke za razvoj malih i srednjih preduzeća .............................................................. 23

II POJAM I MOGU ĆE STRATEGIJE UNAPREĐENJA POSLOVNIH PERFORMANSI MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA ................................................. 26

2.1. Poslovne performanse malih i srednjih preduzeća – koncept i merenje ......................... 26

2.2. Strategija preduzeća – pojam i vrste ............................................................................. 30

2.3. Strategije unapređenja poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća ..................... 36

2.3.1. Strategija zasnovana na inovativnosti ................................................................. 39

2.3.2. Strategija zasnovana na informativno-komunikacijskim tehnologijama .............. 42

2.3.3. Strategija tržišne niše ......................................................................................... 44

2.3.4. Strategija kooperacije – umrežavanje ................................................................. 45 2.3.5. Strategija udruživanja u klastere ......................................................................... 47

2.3.6. Strategija internacionalizacije ............................................................................. 51

2.4. Institucionalna podrška razvoju malih i srednjih preduzeća ........................................... 53

III EKONOMSKI ZNA ČAJ I TRENDOVI U SAVREMENOJ AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI ..................................................................................................................... 58 3.1. Istorijski razvoj automobilske industrije ....................................................................... 58

3.2. Ekonomski značaj automobilske industrije ................................................................... 61

3.3. Strukturne karakteristike automobilske industrije ......................................................... 66 3.4. Najznačajniji trendovi u automobilskoj industriji .......................................................... 70

3.5. Uticaj svetske finansijske i ekonomske krize na automobilsku industriju ...................... 75

IV SPECIFIČNI ASPEKTI LANACA SNABDEVANJA U AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI – STRUKTURA I ULOGA MALIH I SREDNJIH PRE DUZEĆA .......... 85 4.1. Menadžment lanca snabdevanja u kontekstu savremenog konkurentskog okruženja ..... 85

4.2. Struktura lanaca snabdevanja u automobilskoj industriji ............................................... 91

4.2.1. Nove strategije originalnih proizvođača motornih vozila .................................... 97

4.2.2. Nove uloge dobavljača ..................................................................................... 102

4.2.3. Vrste dobavljača u lancu snabdevanja .............................................................. 108

4.3. Uloga malih i srednjih preduzeća u lancu snabdevanja automobilske industrije .......... 110 4.3.1. Podugovaranje ................................................................................................. 114

4.3.2. Pozicioniranost malih i srednjih preduzeća u strukturi lanca snabdevanja ......... 121


4.3.3. Zahtevi originalnih proizvođača prema dobavljačima ....................................... 124

4.3.4. SWOT analiza uloge malih i srednjih preduzeća ............................................... 126

4.4. Institucionalna podrška uključivanju malih i srednjih preduzeća u globalne lance snabdevanja automobilskih proizvođača .................................................................... 129

V ULOGA FIATA U KREIRANJU LANCA SNABDEVANJA U AUTOM OBILSKOJ INDUSTRIJI SRBIJE ..................................................................................................... 137 5.1. Osvrt na istorijski razvoj automobilske industrije Srbije ............................................. 137 5.2. Efekti investicije Fiata na razvoj automobilske industrije Srbije ................................. 142

5.3. Mogućnosti uključivanja domaćih malih i srednjih preduzeća u lanac snabdevanja Fiata ......................................................................................................................................... 150

VI TEORIJSKO – METODOLOŠKI OKVIR ISTRAŽIVANJA ..... ........................... 156

6.1. Teorijski okvir istraživanja ......................................................................................... 156 6.1.1. Koncept klastera ............................................................................................... 157

6.1.2. Koncept klastera lanaca snabdevanja ................................................................ 166

6.1.3. Klasteri u automobilskoj industriji – analize studija slučaja .............................. 170

6.1.4. Analiza politike razvoja klastera i stepena razvijenosti postojećih klastera u privredi Srbije ............................................................................................................ 185

6.2. Metodološki okvir istraživanja.................................................................................... 189 6.3. Rezultati empirijskog istraživanja ............................................................................... 195

VII ANALITI ČKI OKVIR ZA FORMULISANJE STRATEGIJE UNAPRE ĐENJA POSLOVNIH PERFORMANSI MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA U LANCU SNABDEVANJA AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE ............... .................................... 201

7.1. Vizija i ciljevi strategije .............................................................................................. 201

7.2. Situaciona analiza ....................................................................................................... 203

7.3. Područja strategijskog delovanja ................................................................................ 212

ZAKLJU ČAK ................................................................................................................. 223

LITERATURA ................................................................................................................ 232

PRILOG .......................................................................................................................... 248

BIOGRAFIJA AUTORA ................................................................................................ 255


SPISAK TABELA Tabela 1.1. Kriterijumi definisanja mikro, malih i srednjih preduzeća u EU .......................... 8

Tabela 1.2. Kriterijumi razvrstavanja pravnih lica u Srbiji ................................................... 10

Tabela 1.3. SWOT analiza MSP .......................................................................................... 13

Tabela 1.4. Broj preduzeća, zaposlenost i dodata vrednost po faktorskim troškovima, EU-28, 2013. godina ........................................................................................................... 17

Tabela 1.5. Indikatori razvijenosti sektora MSPP u Republici Srbiji ................................... 19

Tabela 2.1. Benefiti koje MSP ostvaruju primenom informativno-komunikacijskih tehnologija .......................................................................................................................... 42

Tabela 2.2. Komparativna analiza odabranih formi internacionalizacije .............................. 53

Tabela 3.1. Petnaest najvećih zemalja proizvođača automobila na svetu u 2012. godini ....... 64

Tabela 3.2. Deset najvećih evropskih zemalja proizvođača automobila u 2012. godini ........ 65

Tabela 3.3. Razvoj Volkswagen-ovog modela Golf ............................................................. 70

Tabela 4.1. Stepen vertikalne integracije kompanije Fiat (u %).......................................... 100

Tabela 4.2. Top deset najvećih globalnih dobavljača ......................................................... 103

Tabela 4.3. Karakteristike dobavljača ................................................................................ 104

Tabela 4.4. Neophodne veštine i sposobnosti MSP u procesu podugovaranja .................... 116

Tabela 4.5. Industrijski parkovi/parkovi dobavljača u Evropi ............................................ 119

Tabela 4.6. Stepen povezanosti kupca i dobavljača u globalnim lancima snabdevanja ....... 124

Tabela 4.7. SWOT analiza uloge MSP dobavljača u lancu snabdevanja ............................. 128

Tabela 4.8. Područja institucionalnog delovanja u automobilskoj industriji u odabranim zemljama .......................................................................................................................... 134

Tabela 5.1. Struktura bruto finansijskog rezultata FCA Srbija d.o.o. Kragujevac, 2011-2014 ......................................................................................................................... 141

Tabela 5.2. Bruto dodata vrednost za šifru 29 - proizvodnja motornih vozila, prikolica i poluprikolica ................................................................................................................... 144

Tabela 5.3. Deset najvećih neto izvoznika u Srbiji u 2014. godini ..................................... 146

Tabela 6.1. Aktivnosti unutar klastera ............................................................................... 162

Tabela 6.2. SWOT analiza automobilske industrije Mađarske ........................................... 182

Tabela 6.3. Rezultati estimacije SF modela ....................................................................... 197

Tabela 6.4. Analiza konkurentnosti MSP u i van klastera .................................................. 198

Tabela 6.5. Analiza profitabilnosti MSP u i van klastera .................................................... 199

Tabela 6.6. Analiza konkurentnosti velikih i MSP u klasteru ............................................. 200


SPISAK GRAFIKONA, SLIKA I ILUSTRACIJA Slika 2.1. Domet poslovnih performansi .............................................................................. 27

Slika 2.2. Generičke konkurentske strategije ....................................................................... 35

Slika 2.3. Istraživački model ............................................................................................... 41

Grafikon 3.1. Tržišno učešće najvećih svetskih proizvođača automobila, 2013. godina ....... 65

Slika 4.1. Mreža lanca snabdevanja ..................................................................................... 86

Slika 4.2. Tipičan lanac snabdevanja u automobilskoj industriji .......................................... 93

Grafikon 4.1. Prodaja novih vozila u zemljama Trijade u odnosu na zemlje u razvoju, u % ..................................................................................................................................... 95

Grafikon 4.2. Outscourcing originalnih proizvođača, procenat od vrednosti vozila .............. 99

Ilustracija 4.1. Kompanija Magna ...................................................................................... 106

Slika 4.3. Pozicioniranje dobavljača u lancu snabdevanja .................................................. 108

Slika 4.3. Uloga MSP u globalnim lancima snabdevanja ................................................... 112

Slika 4.4. Pozicija MSP u lancu snabdevanja ..................................................................... 122

Slika 4.5. Kriterijumi selekcije MSP dobavljača ................................................................ 125

Grafikon 5.1. Dinamika prihoda i rashoda FCA Srbija d.o.o. Kragujevac, 2011-2014. ....... 140

Grafikon 5.2. Stope profitabilnosti FCA Srbija d.o.o. Kragujevac, 2011-2014. .................. 142

Grafikon 5.3. Vrednost izvoza deset najvećih izvoznika u Republici Srbiji u 2014. godini ................................................................................................................... 145

Grafikon 5.4. Kretanje broja zaposlenih u automobilskoj industriji (šifra 29), 2009-2014. godina ............................................................................................................ 147

Grafikon 5.5. Struktura SDI po delatnostima, prema broju projekata ................................. 147

Slika 5.1. Najveći dobavljači FCA Srbija .......................................................................... 149

Slika 6.1. Porterov dijamant nacionalne konkurentske prednosti ........................................ 159

Slika 6.2. Karakteristike klastera koje doprinose unapređenju lanaca snabdevanja ............. 170

Slika 6.3. Toyotin Program osnaživanja postojećih dobavljača .......................................... 175

Grafikon 6.1. Stohastička proizvodna linija ....................................................................... 191

Grafikon 6.2. Primer eksponencijalne distribucije ............................................................. 193

Grafikon 6.3. Primer polu-normalne distribucije................................................................ 194

Grafikon 6.4. Primer okrnjene normalne distribucije ......................................................... 194

Slika 7.1. Klaster lanca snabdevanja .................................................................................. 213


1

UVOD

Predmet istraživanja doktorske disertacije je primena koncepta klastera u cilju integrisanja malih i srednjih preduzeća u lance snabdevanja globalnih proizvođača u automobilskoj industriji. Uključivanjem u lance snabdevanja globalnih kompanija, posredstvom poslovnog aranžmana podugovaranja, ostvaruju se višestruki pozitivni efekti na lokalna mala i srednja preduzeća kroz proširivanje poslovanja i pristup globalnim tržištima uz niže troškove, pristup nedostajućim resursima, transfer znanja i razvoj tehnoloških kapaciteta, usvajanje menadžerskih veština, povećanje prodaje, rast i ostvarivanje efekata ekonomije obima, kao i povećanje konkurentnosti privrede, kreiranje novih radnih mesta i smanjenje efekata uvoza delova na platni bilans zemlje. Koncept klastera, kao mreža međusobno povezanih preduzeća u lancu vrednosti i pružaoca usluga, naučno-istraživačkih, obrazovnih i drugih institucija i agencija podrške, je našao široku primenu u sektoru automobilske industrije kao posledica globalizacije i intenzivne primene strategije outscourcing-a, odnosno restrukturiranja lanaca snabdevanja u smeru rastuće uloge lokalnih dobavljača. Klasteri unapređuju konkurentnost i poslovne performanse malih i srednjih preduzeća kroz ostvarivanje sinergetskih efekata od zajedničkog korišćenja resursa, razvoj kompetencija i podelu rizika, razmenu informacija i znanja i lakše obezbeđivanje neophodnih resursa posredstvom mreža vertikalnih i horizontalnih odnosa saradnje što povećava mogućnost integrisanja ovih preduzeća u lance snabdevanja globalnih kompanija. Klasteri ostvaruju ulogu posrednika između lokalnih dobavljača i multinacionalnih korporacija. Cilj doktorske disertacije je definisanje analitičkog okvira za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća u lancu snabdevanja automobilske industrije Srbije. Investicija italijanskog Fiata, odnosno zajedničko investiciono ulaganje kompanije Fiat Group Automobiles i Vlade Republike Srbije kojim je osnovano privredno društvo za proizvodnju motornih vozila Fiat Chrysler Automobili Srbija, kreiralo je veliku poslovnu šansu za domaća mala i srednja preduzeća. Sa stanovišta razvoja privrede Srbije, jedan od najvažnijih efekata investicije Fiata odnosi se na podsticanje razvoja sektora malih i srednjih preduzeća kroz formiranje lokalne mreže dobavljača. U uslovima nedovoljno razvijenog poslovnog okruženja, ograničenih tehničkih, ljudskih i finansijskih kapaciteta domaćih dobavljača delova i komponenti i odsustva adekvatne institucionalne podrške izostala je puna iskorišćenost ekonomskih efekata ulaska Fiata na nacionalno tržište. Postojeće stanje i problemi domaćih malih i srednjih preduzeća u sektoru automobilske industrije ukazuju na postojanje potrebe za analitičkim okvirom koji bi obezbedio informacione inpute kreatorima ekonomske politike u Srbiji u iznalaženju načina za unapređenje položaja ovih preduzeća i to posebno u kontekstu mogućnosti uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. Prilikom razvoja analitičkog okvira za formulisanje strategije polazi se od analize koncepta klastera, kao efektivnog instrumenta unapređenja poslovnih performansi i konkurentnosti malih i srednjih preduzeća i posledično njihovog uključivanja u lance snabdevanja globalnih proizvođača. Koncept klastera dalje se posmatra sa aspekta njegovog doprinosa kreiranju okruženja koje je povoljno za razvoj lanaca snabdevanja. Analiza odabranih studija slučaja treba da omogući dolaženje do značajnih saznanja o ulozi i doprinosu klastera integrisanju malih i srednjih preduzeća u lance snabdevanja globalnih kompanija, kao i o značaju institucionalne podrške. Ocena stanja i problema malih i srednjih preduzeća u sektoru


2

automobilske industrije Srbije će ukazati na aspekte poslovanja u kojima su neophodna unapređenja u cilju povećanja mogućnosti njihovog integrisanja u lanac snabdevanja Fiata. U cilju definisanja analitičkog okvira biće ispitano da li klasteri u automobilskoj industriji Srbije ostvaruju pozitivan uticaj na konkurentnost i poslovne performanse malih i srednjih preduzeća i da li prisustvo velikih preduzeća ima pozitivan uticaj na konkurentnost klastera. Istraživanje će biti sprovedeno primenom kvantitativne metodologije na panelu podataka za 40 preduzeća koja posluju u sektoru automobilske industrije Srbije. Uticaj klastera će se analizirati sa aspekta efikasnosti i efektivnosti, kao dve osnovne dimenzije uspešnosti poslovanja preduzeća. Teorijsko – metodološki okvir istraživanja je definisan u skladu sa predmetom i ciljem doktorske disertacije. Teorijski okvir istraživanja se može posmatrati u širem i užem smislu. Posmatran u širem smislu, on obuhvata sva teorijska saznanja koja su korišćena, a koja bliže određuju i objašnjavaju predmet istraživanja i doprinose sagledavanju relevantnosti i aktuelnosti istraživačkog problema. Posmatran u užem smislu, teorijski okvir obuhvata teorijska saznanja i koncepte klastera i klastera lanaca snabdevanja. Teorijski okvir istraživanja, kao skup koncepata i već postojećih teorijskih saznanja, treba da omogući definisanje istraživačkih pitanja i odabir metoda istraživanja. U procesu naučnog istraživanja biće analizirana sledeća istraživačka pitanja:

• Da li postoji pozitivan uticaj klastera na konkurentnost malih i srednjih preduzeća? • Da li postoji razlika u ostvarenim poslovnim performansama malih i srednjih

preduzeća unutar i izvan klastera? • Da li prisustvo velikih kompanija utiče na performanse klastera?

Metodološki okvir istraživanja, kao skup naučnih metoda koje se koriste u postupku sticanja naučnih saznanja, obuhvata metod analize koji pripada grupi osnovnih metoda istraživanja, metod ekonometrijske analize - analiza stohastičke granice i statistički t-test koji pripadaju opštenaučnim metodima i studija slučaja i analiza sadržaja dokumenata kao metode prikupljanja podataka. Metod analize će biti korišćen prilikom raščlanjivanja, odnosno sagledavanja sastavnih delova, svojstava, veza, odnosa i karakteristika predmeta istraživanja. Studija slučaja će naći primenu u analizi razvoja klastera u sektoru automobilske industrije u odabranim zemljama. Nepouzdanost ove metode koja je uslovljena niskim stepenom standardizovanosti, kao i pripadnost kvalitativnoj metodologiji će ograničiti njenu primenu na proširivanje informacione osnove u funkciji boljeg razumevanja istraživačkog problema, a neće biti korišćena u postupku dokazivanja, odnosno odbacivanja postavljenih hipoteza. Metod analize sadržaja dokumenata će naći primenu prilikom prikupljanja podataka o poslovnim performansama preduzeća iz finansijskih izveštaja objavljenih kod Agencije za privredne registre. Efektivna analiza definisanih istraživačkih pitanja biće zasnovana na primeni ekonometrijskog metoda analize stohastičke granice i statističkih t-testova na balansiranom panelu podataka za 40 preduzeća koja posluju u sektoru automobilske industrije Srbije, za period 2011-2013. godina. Za potrebe analize, preduzeća će biti grupisana u tri kategorije prema kriterijumu veličine i pripadnosti klasteru: velika preduzeća koja posluju u klasteru, mala i srednja preduzeća koja posluju u klasteru i mala i srednja preduzeća koja posluju van


3

klastera. Uzorkom će biti obuhvaćena sva velika preduzeća iz sektora automobilske industrije koja pripadaju klasteru i sva mala i srednja preduzeća koja posluju kao dobavljači za sektor automobilske industrije za koja postoje javno publikovani finansijski izveštaji. Uticaj klastera na poslovne performanse i konkurentnost preduzeća će biti analiziran sa aspekta efikasnosti i efektivnosti, kao dve osnovne dimenzije uspešnosti poslovanja. Efikasnost poslovanja će biti determinisana na osnovu ukupnih prihoda, kao vrednosno izraženog rezultata poslovnih aktivnosti, a pod pretpostavkom da ona reflektuje integralnu meru konkurentnosti preduzeća. Ukupni prihodi će biti analizirani u odnosu na osnovna sredstva i broj zaposlenih koji predstavljaju aproksimaciju klasičnih prozivodnih faktora kapitala i rada, ali i troškova radne snage i materijalnih troškova koji reflektuju troškovnu efikasnot proizvodnje i poslovnu imovinu koja generiše prihode. Efektivnost poslovanja će biti analizirana na osnovu profitabilnosti preduzeća merene indikatorima profitne marže, koeficijenta obrta imovine i prinosa na poslovnu imovinu. Primena analize stohastičke granice će omogućiti dolaženje do saznanja o kvantitativno izraženoj efikasnosti poslovanja preduzeća. Ekonometrijski ocenjene vrednosti efikasnosti će biti korišćene kao inputi u analizi uticaja klastera i veličine preduzeća na ostvarene performanse. Korišćenjem statističkog t-testa biće ispitan uticaj klastera ne konkurentnost (efikasnost) i performanse (efektivnost) malih i srednjih preduzeća u i izvan klastera i uticaj velikih preduzeća na performanse, odnosno konkurentnost klastera. Eksplicitno će biti testirane sledeće hipoteze: H1: Efikasnost (konkurentnost) malih i srednjih preduzeća u klasteru je veća od efikasnosti (konkurentnosti) malih i srednjih preduzeća van klastera. H2: Mala i srednja preduzeća u klasteru beleže bolje performanse (profitabilnost) u odnosu na mala i srednja preduzeća van klastera. H3: Efikasnost (konkurentnost) velikih preduzeća u klasteru je veća od efikasnosti (konkurentnosti) malih i srednjih preduzeća u klasteru. Struktura doktorske disertacije je determinisana predmetom i ciljem istraživanja i ona se, pored uvodnih i zaključnih razmatranja, sastoji iz sedam logički povezanih celina. Prvo poglavlje disertacije je posvećeno pojmovnom određenju malih i srednjih preduzeća i analizi karakteristika, uloge i značaja u savremenim ekonomijama, ključnih problema i prepreka za razvoj i specifičnosti upravljanja kao osnovnim obeležjima ovih preduzeća. Potreba za istraživanjem različitih aspekata poslovanja malih i srednjih preduzeća je posledica njihove sve značajnije uloge kao pokretača rasta i razvoja nacionalnih ekonomija, kao i brojnih karakteristika zbog kojih se poslovanje ovih preduzeća odvija u uslovima koji se značajno razlikuju od onih u kojima svoje aktivnosti obavljaju velika preduzeća. U kontekstu predmeta i cilja istraživanja, prikazana je sažeta analiza uloge i značaja malih i srednjih preduzeća u privredi Srbije. Drugo poglavlje disertacije analizira teorijska saznanja koja poslovne performanse dovode u vezu sa strategijom preduzeća i daje sistematizovan prikaz odabranih strategija za unapređenje poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća koje su zasnovane na inovativnosti, primeni informativno-komunikacijskih tehnologija, fokusiranju na tržišne niše, kooperaciji, udruživanju u klastere i internacionalizaciji. Koncept i merenje poslovnih performansi i pojam strategije preduzeća posebno su analizirani u cilju jasnijeg sagledavanja mogućih efekata pojedinih strategija. Posebna pažnja je usmerena na aspekt institucionalne podrške razvoju malih i srednjih preduzeća uvažavajući da su poslovanje i ostvarene


4

performanse ovih preduzeća u značajnoj meri determinisane stepenom razvijenosti poslovnog okruženja i efikasnošću mera institucionalne podrške. Treće poglavlje disertacije se bavi specifičnostima savremene automobilske industrije u smislu ekonomskog značaja i trendova koji su determinisali tok njenog razvoja. U cilju potpunijeg sagledavanja uloge i značaja automobilske industrije, koja se smatra svojevrsnim ekonomskim fenomenom i industrijom svih industrija, prikazan je pregled istorijskog razvoja i analiziran uticaj na rast i razvoj nacionalnih ekonomija. Osnovne karakteristike industrije su analizirane pre svega u kontekstu strukture, odnosno konkurentskog prostora u kojem se takmiče preduzeća koja u okviru nje posluju, ali i drugih značajnih obeležja. Budući da pripada grupi industrija koje su najteže pogođene efektima svetske finansijske i ekonomske krize, posebna pažnja je posvećena merama kojima su različite države intervenisale u cilju ublažavanja ovih negativnih efekata. U četvrtom poglavlju disertacije se razmatraju relevantni aspekti lanaca snabdevanja u automobilskoj industriji, sa posebnim fokusom na ulogu koju u okviru njih ostvaruju mala i srednja preduzeća. Rastući značaj menadžmenta lanca snabdevanja na globalnom tržištu na kojem se konkurentska borba više ne odvija između preduzeća već između lanaca snabdevanja, uslovio je potrebu za detaljnijim sagledavanjem ovog koncepta. U procesu analize uloge malih i srednjih preduzeća polazi se od definisanja strukture lanaca snabdevanja u automobilskoj industriji koja je determinisana pre svega visokim stepenom kompleksnosti finalnog proizvoda, ali i novim poslovnim strategijama proizvođača motornih vozila. U okviru analize dalje se sagledava koncept podugovaranja kao poslovni aranžman posredstvom kojeg mala i srednja preduzeća realizuju ulogu dobavljača, kao i njihova pozicioniranost u strukturi lanca snabdevanja i problematika zadovoljenja strogih zahteva proizvođača. Primenom SWOT matrice dat je sistematski prikaz potencijalnih pogodnosti i mogućnosti za rast, kao i problema i opasnosti koje se dovode u vezu sa realizacijom uloge dobavljača. Značajna pažnja posvećena je i aspektu institucionalne podrške koja u velikoj meri utiče na sposobnost uključivanja malih i srednjih preduzeća u lance snabdevanja automobilskih proizvođača. Peto poglavlje disertacije analizira ulogu Fiata u kreiranju lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije i mogućnosti integrisanja lokalnih malih i srednjih preduzeća na pozicijama dobavljača drugog i trećeg nivoa. U cilju realizacije definisanog cilja istraživanja, polazi se od ocene trenutnog stanja u sektoru automobilske industrije, odnosno od istorijskog razvoja i analize efekata investicije Fiata. Efekti investicije Fiata na razvoj industrije analiziraju se sa aspekta bruto dodate vrednosti, izvoza, zapošljavanja i razvoja lokalne mreže dobavljača. Fokus istraživanja je na analizi mogućnosti za uključivanje domaćih malih i srednjih preduzeća u lanac snbdevanja Fiata koja pretpostavlja pre svega ocenu postojećeg stanja i problema sektora malih i srednjih preduzeća u privredi Srbije, a zatim i specifične aspekte poslovanja dobavljača delova i komponenti za automobilsku industriju. Saznanja do kojih se dolazi u procesu istraživanja u okviru ovog poglavlja treba da omoguće sagledavanje onih aspekata poslovanja domaćih malih i srednjih preduzeća proizvođača delova i komponenti u kojima su neophodna unapređenja kako bi se kreirale pretpostavke za njihovo intenzivnije integrisanje u lanac snabdevanja Fiata. Šesto poglavlje disertacije pruža uvid u teorijsko – metodološki okvir istraživanja i prikazuje postupak i rezultate empirijskog istraživanja. Teorijski okvir istraživanja je prikazan u užem smislu i on obuhvata koncepte klastera i klastera lanaca snabdevanja, kao i saznanja do kojih se došlo analizom odabranih studija slučaja (Tajland, Slovenija, region Štutgart u Nemačkoj i


5

Mađarska) i analizom politike razvoja klastera i stepena razvijenosti postojećih klastera u privredi Srbije koja zbog svoje prirode čine sastavni deo celine teorijskih saznanja koja su korišćena za sagledavanje i razumevanje predmeta istraživanja i definisanje istraživačkih problema. Metodološki okvir prikazuje skup naučnih metoda koje su korišćene u procesu istraživanja. Posebna pažnja je posvećena kvantitativnoj metodologiji koja se sastoji iz dva analitička bloka: analize stohastičke granice i t-testova za testiranje hipoteze o jednakosti aritmetičkih sredina, koja je primenjena u postupku potvrđivanja, odnosno odbacivanja postavljenih hipoteza. Primenom metoda ekonometrijske analize (analiza stohastičke granice) i statističkih t-testova na balansiranom panelu podataka za 40 preduzeća koja posluju u sektoru automobilske industrije Srbije za period 2011-2013. godina, biće sprovedena empirijska analiza uticaja klastera na konkurentnost i poslovne performanse malih i srednjih preduzeća, kao i uticaj velikih preduzeća na konkurentnost klastera. Na osnovu rezultata empirijske analize eksplicitno će se testirati definisana istraživačka pitanja, odnosno postavljene hipoteze. Sedmo poglavlje disertacije definiše analitički okvir za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća u automobilskoj industriji Srbije. Polazeći od vizije i ciljeva strategije i situacione analize, odnosno PEST analize eksternog okruženja i SWOT analize snaga, slabosti, šansi i opasnosti MSP u sektoru automobilske industrije Srbije, a na osnovu rezultata empirijskog istraživanja, biće definisana osnovna područja strategijskog delovanja i predložene konkretne aktivnosti koje treba da omoguće unapređenje poslovnih performansi domaćih dobavljača. Očekivani naučni doprinos doktorske disertacije ogleda se u analitičkom okviru za formulisanje strategije kao planu aktivnosti na realizaciji cilja unapređenja poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća u lancu snabdevanja automobilske industrije Srbije. Postojeće stanje i problemi domaćih proizvođača delova i komponenti za automobilsku industriju upućuju na postojanje potrebe da se formuliše strategija koja bi pomogla kreatorima ekonomske politike u iznalaženju načina da se unapredi položaj ovih preduzeća i to posebno u kontekstu mogućnosti uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. Značaj analitičkog okvira proističe iz njegovog potencijalnog doprinosa unapređenju poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća, a posledično i razvoju sektora automobilske industrije koji je sa stanovišta generisanja prihoda, zaposlenosti i izvoza veoma značajan za privredu Srbije. Poseban značaj ogleda su i u tome što je analitički okvir za formulisanje strategije definisan na osnovu rezultata empirijskog istraživanja o uticaju klastera na konkurentnost i poslovne performanse preduzeća, a broj takvih istraživanja u privredi Srbije je ograničen. Očekivanja su da će analitički okvir za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća u lancu snabdevanja automobilske industrije imati praktičnu korisnost za kreatore ekonomske politike i naučnu i stručnu javnost uopšte, kao i da će doprineti obogaćivanju postojeće literature iz ove oblasti i promovisanju koncepta klastera u privredi Srbije u čemu se ogleda i očekivani širi naučni doprinos doktorske disertacije.


6

I OSNOVNA OBELEŽJA MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA

Rastuće interesovanje naučne i stručne javnosti za istraživanje uloge i različitih aspekata poslovanja malih i srednjih preduzeća (u daljem tekstu MSP) duguje se spoznaji prema kojoj više od 95% svih preuduzeća na svetu su MSP, ona generišu približno 60% ukupne zaposlenosti privatnog sektora, ostvaruju značajan doprinos inovativnosti, ravnomernom regionalnom razvoju i društvenoj koheziji. MSP predstavljaju kičmu privatnog sektora, a snažan i dinamičan privatni sektor u kojem posluju preduzeća koja investiraju, kreiraju nova radna mesta i povećavaju produktivnost je pretpostavka ekonomskog rasta i razvoja. MSP predstavljaju najznačajniji segment privreda razvijenih zemalja budući da ostvaruju najveći doprinos povećanju zaposlenosti, bruto dodate vrednosti i prometa. Zahvaljujući svojim osnovnim karakteristikama, a pre svega veličini, fleksibilnoj organizacionoj strukturi i sklonosti ka inovativnim i rizičnim poslovnim poduhvatima, ova preduzeća uspevaju da efikasno odgovore na neizvesnost na globalnom tržištu. Na taj način ova preduzeća podstiču jačanje konkurencije što za posledicu ima unapređenje kvaliteta proizvoda i usluga, snižavanje cena, razvoj inovacija i novih tehnologija i rast i razvoj nacionalnih ekonomija uopšte (Erić et al. 2012). Uloga MSP posebno je relevantna u zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije ka tržišnom modelu privređivanja, a kojima su imanentni problemi niskog nivoa privredne razvijenosti, visoke nezaposlenosti i nedovoljne konkurentnosti. U uslovima globalizacije svetske ekonomije i sve izraženijeg outscourcing-a proizvodnje, MSP postaju značajni učesnici u lancima snabdevanja globalnih proizvođača obezbeđujući materijale, podsklopove i usluge velikim preduzećima i vršeći isporuku dobara potrošačima. Uspostavljanje dugoročnih odnosa saradnje između globalnih kompanija i MSP, kroz podugovaranje, predstavlja veliku razvojnu šansu za MSP. U cilju sagledavanja osnovnih obeležja MSP neophodno je pre svega pojmovno određenje, a zatim i analiza karakteristika, uloge i značaja, specifičnosti upravljanja i problema i prepreka sa kojima se ova preduzeća suočavaju prilikom obavljanja poslovnih aktivnosti.

1.1. POJAM MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA

Pod pojmom malih i srednjih preduzeća podrazumeva se heterogena grupa poslovnih subjekata u čijoj strukturi su zastupljena mikro, mala i srednja preduzeća koja posluju u različitim sferama privrede, uz različitu tržišnu i razvojnu orijentaciju i različite nivoe veština, znanja i kapitala i podjednako su zastupljena u formalnom i neformalnom delu ekonomije. Sektor MSP obuhvata još i preduzetnike, odnosno fizička lica koja samostalno obavljaju delatnost, a koji su inkorporirani u mikro preduzeća. U ekonomskoj teoriji još uvek nije postignut konsenzus u pogledu kriterijuma za klasifikaciju preduzeća na mikro, mala i srednja. U uslovima rastućeg značaja i doprinosa sektora MSP rastu i razvoju nacionalnih ekonomija, kao i usled činjenice da je precizno definisanje ovih preduzeća preduslov efektivne implementacije mera i programa podrške njihovom razvoju, intenzivirani su pokušaji i nastojanja predstavnika naučne i stručne javnosti da se iznedri jedna sveobuhvatna i opšteprihvaćena definicija pojma MSP. Uprkos oprečnim i često


7

konfliktnim stavovima, kao najčešće korišćeni kriterijumi za definisanje veličine preduzeća izdiferencirali su se: broj zaposlenih, ukupan godišnji prihod i ukupna sredstva (aktiva). Zahvaljujući jednostavnosti i lakoći prikupljanja podataka o broju zaposlenih, u osnovi najvećeg broja definicija MSP je upravo pomenuta varijabla. U Evropskoj Uniji (u daljem tekstu EU), prema NACE1 klasifikaciji, pod MSP se podrazumevaju sva preduzeća koja posluju u nefinansijskom delu privrede i imaju manje od 250 zaposlenih. Međutim, uvažavajući ekonomski i društveni značaj MSP koja čine 99% svih preduzeća i obezbeđuju više od 75 miliona radnih mesta, kao i činjenicu da postojanje različitih definicija na nivou Zajednice i pojedinačnih država može prouzrokovati nekonzistentnost u implementaciji politika i programa podrške MSP i narušiti konkurenciju među preduzećima, javila se potreba za jednom sveobuhvatnom definicijom kojom bi se pojam bliže i egzaktnije odredio. Evropska komisija je 1996. godine usvojila Preporuku2 što je označilo nastanak prve zajedničke definicije MSP koja se u velikoj meri primenjivala u svim zemljama članicama Unije. Definicija MSP pored broja zaposlenih uvažava još dva kriterijuma i to godišnji prihod i vrednost ukupnih sredstava odnosno aktive. Preduzeće se klasifikuje kao malo ili srednje ukoliko zadovoljava kriterijum koji se odnosi na broj zaposlenih i barem jedan od preostala dva kriterijuma (ukupan prihod i ukupna aktiva), ali ne obavezno i oba. U skladu sa pomenutom Preporukom, pod pojmom malih i srednjih preduzeća podrazumevala su se sva preduzeća koja imaju manje od 250 zaposlenih i zadovoljavaju barem jedan od sledeća dva kriterijuma: godišnji prihod koji ne prelazi 40 miliona Evra i vrednost ukupne aktive koja nije veća od 27 miliona Evra. Distinkcija između srednjih i malih preduzeća izvršena je tako da su se pod malim podrazumevala ona preduzeća čiji broj zaposlenih je manji od 50 i koja ili ostvaruju godišnji prihod koji nije veći od 7 miliona Evra i/ili je vrednost njihovih ukupnih sredstava manja ili jednaka 5 miliona Evra. Mikro preduzeća su preduzeća koja zapošljavaju manje od 10 lica. Uporedo sa rastućim značajem MSP kao generatora zaposlenosti i inovativnosti, rasla je i svest o specifičnim problemima i potrebama ovih preduzeća. Podrška MSP postaje okosnica ekonomskih politika EU i svih zemalja članica. Evropska komisija je pomoć i podršku MSP definisala kao jedan od prioriteta na putu ostvarivanja ciljeva ekonomskog rasta, povećanja zaposlenosti i kreiranja društvene i ekonomske kohezije. Zasnivanje institucionalnih mera podrške MSP na jednoj zajedničkoj definiciji postaje preuduslov njihove konzistentne i efektivne implementacije. Nakon opsežnih diskusija predstavnika naučne i stručne javnosti, Evropska komisija je 6. maja 2003. godine usvojila novu Preporuku3, odnosno novu i izmenjenu definiciju MSP. Nova definicija predstavlja svojevrsnu refleksiju razvojnih ekonomskih trendova u periodu od 1996. godine i rezultat je nastojanja da se omogući uspešna primena programa podrške MSP posebno imajući u vidu visok stepen interakcije nacionalnih i mera EU. Izmenjena definicija je više prilagođena različitim kategorijama MSP, pri čemu uvažava različite vrste odnosa između preduzeća, podstiče razvoj mikro preduzeća i inovativnosti, pomaže unapređenje pristupa izvorima finansiranja i obezbeđuje da programi i politike budu usmereni na ona preduzeća kojima je podrška zaista neophodna.

1 Nomenclature statistique des activités économiques dans la Communauté européenne – Statistička klasifikacija ekonomskih aktivnosti u EU 2 Preporuka Evropske Komisije 96/280/EC od 3. aprila 1996. godine u vezi sa definicijom malih i srednjih preduzeća, Official Journal L 107, str. 4-9, 30. april 1996. godine 3 Preporuka 2003/361/EC, usvojena 06. maja 2003. godine u vezi sa definicijom malih i srednjih preduzeća, Official Journal L 124, st. 36-41, 20. maj 2003. godine


8

Iako upotreba nove definicije za zemlje članice EU nema obavezujući karakter, preporuka je Evropske komisije da je i one kao i Evropska investiciona banka i Evropski investicioni fond dosledno primenjuju u što je moguće većoj meri. Njeno uvažavanje na području Evropske ekonomske zajednice treba da omogući konzistentnost i efektivnost u implementaciji politika podrške MSP i programa državne pomoći, kao i da ograniči mogućnost nastanka poremećaja u konkurenciji na jedinstvenom tržištu EU. Suštinska razlika u novoj u odnosu na prethodnu definiciju MSP ogleda se u povećanju graničnih vrednosti varijabli, izuzev broja zaposlenih, kojima se preduzeća klasifikuju na mikro, mala i srednja. Ideja je da se u uslovima rastuće produktivnosti što većem broju preduzeća omogući da zadrže status MSP kakao bi idalje bila podobna za korišćenje mera i programa institucionalne podrške. Takođe, nova definicija uvodi kriterijume ukupnog prihoda i ukupnih sredstava i za klasifikovanje mikro preduzeća, što u staroj definiciji nije bio slučaj, a sve u cilju adresiranja specifičnih potreba ovih preduzeća naročito u inicijalnoj fazi odnosno start-up fazi njihovog razvoja. Nova definicija razlikuje tri kategorije MSP u zavisnosti od vrste odnosa koje ona imaju sa drugim preduzećima kako bi se stvorila jasna slika o njihovom ekonomskom položaju i iz definicije isključila ona preduzeća koja nisu prava MSP. Prva kategorija se odnosi na tzv. ,,nezavisna preduzeća" koja su 100% nezavisna ili imaju jedno ili više manjinskih partnerstava (manje od 25% učešća u kapitalu) sa drugim preduzećima. Ovoj kategoriji pripada najveći procenat MSP. Druga kategorija obuhvata ,,partnerska preduzeća", odnosno MSP koja imaju učešće u kapitalu drugog preduzeća koje je veće od 25%, a manje od 50%. Treća kategorija se odnosi na ,,povezana″ preduzeća, odnosno MSP koja imaju jedno veće partnerstvo (učešće u kapitalu drugog preduzeća prelazi 50%). U skladu sa novom definicijom, preduzeće je svaki entitet koji se bavi ekonomskom aktivnošću nezavisno od njegove pravne forme. Na taj način njen obuhvat postaje sasvim precizan i jasan što omogućava da se u definiciju uključi i samozapošljavanje, porodične firme, partnerstva i druga udruženja koja se bave ekonomskom aktivnošću. Ključni faktor determinacije u novoj definiciji postaje ekonomska aktivnost, a ne pravna forma.

Tabela 1.1. Kriterijumi definisanja mikro, malih i srednjih preduzeća u EU

Kategorija preduzeća Broj zaposlenih Ukupan godišnji

prihod i/ili

Ukupna sredstva (bilansna aktiva)

Mikro < 10 ≤ 2 miliona evra

≤ 2 miliona evra

Malo < 50 ≤ 10 miliona evra ≤ 10 miliona evra

Srednje < 250 ≤ 50 miliona evra ≤ 43 miliona evra

Izvor: European Commission, Small Business Portal, SME Definition U osnovi nove definicije MSP koja je stupila na snagu 01. januara 2005. godine su tri kriterijuma i to: broj zaposlenih, ukupan godišnji prihod i ukupna sredstva (bilansna aktiva), pri čemu je neophodno da preduzeće zadovolji kriterijum vezan za broj zaposlenih i jedan ili oba druga kriterijuma. Obračun broja zaposlenih, ukupnog prihoda i bilansne aktive se vrši na osnovu poslednjeg usvojenog godišnjeg finansijskog izveštaja. Preduzeće dobija/gubi status


9

MSP ukoliko su pokazatelji iznad/ispod graničnih vrednosti u dva uzastopna obračunska perioda. Kriterijumi klasifikacije preduzeća na mikro, mala i srednja prema Preporuci Evropske komisije prikazani su u Tabeli 1.1. Broj zaposlenih je bazični i najvažniji kriterijum klasifikovanja preduzeća. Pod zaposlenim se podrazumeva svako lice koje je zasnovalo radni odnos u preduzeću sa punim ili nepunim radnim vremenom, na određeno ili neodređeno vreme (sezonski poslovi i sl.), kao i vlasnici odnosno menadžeri i partneri koji su angažovani u obavljanju redovnih akivnosti preduzeća i koji po tom osnovu ostvaruju finansijske koristi. Ukupan godišnji prihod se utvrđuje u visini svih realizovanih prihoda od prodaje proizvoda i usluga u toku jedne godine umanjenih za razne povraćaje kao što su porezi. Ukupan prihod ne treba da sadrži porez na dodatu vrednost i druge indirektne poreze. Ukupna sredstva (aktiva) predstavljaju vrednost imovine preduzeća. Zemlje zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, usvojile su 2003. godine Evropsku povelju o malim preduzećima4 i na taj način se obavezale da će primena ovog dokumenta koji predstavlja srž politike razvoja i promocije MSP i preduzetništva u EU, kao i uvažavanje smernica koje su u njemu sadržane biti okosnica i glavni referentni okvir politike razvoja MSP. U cilju usklađivanja terminologije sa EU, kao i komparativne analize i praćenja napretka u primeni Povelje, pod sektorom MSP podrazumevaju se privredna društva i samostalne preduzetničke radnje. Klasifikacija pravnih lica u okviru sektora na mikro, mala i srednja izvršena je prema broju zaposlenih na sledeći način: mikro preduzeća – broj zaposlenih do 9; mala preduzeća – broj zaposlenih od 10 do 49; srednja preduzeća – broj zaposlenih od 50 do 249. Mikro preduzeća obuhvataju i preduzetnike kao fizička lica koja samostalno obavljaju delatnost. U Srbiji, shodno odredbama Zakona o računovodstvu5, pravna lica se razvrstavaju na mikro, mala, srednja i velika u zavisnosti od prosečnog broja zaposlenih, poslovnog prihoda i prosečne vrednosti poslovne imovine utvrđenih na dan sastavljanja redovnog godišnjeg finansijskog izveštaja u poslovnoj godini, pri čemu je neophodno da pravno lice zadovolji najmanje dva od tri kriterijuma kako bi bilo klasifikovano u određenu kategoriju. Prosečna vrednost poslovne imovine se izračunava kao aritmetička sredina vrednosti na početku i na kraju poslovne godine. Klasifikacija pravnih lica prema veličini izvršena je na sledeći način i prikazana u Tabeli 1.2. Mikro pravna lica su ona koja ne prelaze dva od sledeća tri kriterijuma:

1) Prosečan broj zaposlenih 10; 2) Poslovni prihod 700.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i 3) Prosečna vrednost poslovne imovine 350.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Mala pravna lica su ona koja prelaze dva od tri prethodna kriterijuma, ali ne prelaze dva od sledećih kriterijuma:

1) Prosečan broj zaposlenih 50; 2) Poslovni prihod 8,8 miliona Evra u dinarskoj protivvrednosti i 3) Prosečna vrednost poslovne imovine 4,4 miliona Evra u dinarskoj protivvrednosti.

4 Small Business Act for Europe, European Commission, www. ec.europa.eu/enterprise/policies/sme/small-business-act/index_en.htm 5 Službeni glasnik RS, Zakon o računovodstvu i reviziji, br. 62/2013


10

Srednja pravna lica su ona koja prelaze dva od prethodnih kriterijuma, a ne prelaze dva od sledećih kriterijuma:

1) Prosečan broj zaposlenih 250; 2) Poslovni prihod 35 miliona Evra u dinarskoj protivvrednosti i 3) Prosečna vrednost poslovne imovine 17,5 miliona Evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tabela 1.2. Kriterijumi razvrstavanja pravnih lica u Srbiji

Kategorija preduzeća Prosečan broj zaposlenih

Poslovni prihod i/ili Prosečna vrednost poslovne imovine

Mikro < 10 ≤ 700.000 evra

≤ 350.000 evra

Malo < 50 ≤ 8,8 miliona evra ≤ 4,4 miliona evra

Srednje < 250 ≤ 35 miliona evra ≤ 17,5 miliona evra

Izvor: Službeni glasnik RS, Zakon o računovodstvu, br. 62/2013

Zakonom o privrednim društvima6, pod privrednim društvom se smatra pravno lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti, dok je pojam preduzetnika definisan kao poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda. Preduzetnikom se smatra i fizičko lice koje obavlja delatnost slobodne profesije, ali ne i individualni poljoprivrednik, osim ako zakonom nije drugačije utvrđeno.

1.2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA

Većina karakteristika MSP proističe iz njihove veličine i vlasničke strukture. Za razliku od velikih, ova preduzeća su najčešće u vlasništvu jednog čoveka, porodice ili manjeg broja partnera zbog čega su stabilnost, visok stepen posvećenosti i dugoročna orijentisanost njihove osnovne determinante. U odsustvu pritiska za ostvarivanjem kratkoročnog uspeha, vlasnici i zaposleni se identifikuju sa preduzećem i neguju stabilnu poslovnu kulturu. Usled preklapanja vlasničke i upravljačke funkcije i fleksibilne organizacione strukture, MSP se superiornije od velikih sistema prilagođavaju potrebama i zahtevima savremenih potrošača i pokazuju veću sklonost ka inovativnim poduhvatima i riziku. U uslovima kontinuelnih strukturnih promena i sve izraženijeg konkurentskog pritiska, MSP pokazuju sposobnost da na neizvesnost na globalnom tržištu odgovore na efikasan način. MSP karakteriše visok stepen specijalizacije i najčešće su fokusirana na manje tržišne segmente ili tržišne niše na kojima ostvaruju blizak i neposredan odnos sa potrošačima i poslovnim partnerima. Pod osnovnim karakteristikama MSP podrazumevaju se sledeće (Erić et al. 2012, str. 17):

• Veličina – manja preduzeća imaju veću mogućnost za specijalizaciju i uspešnije realizuju strategiju fokusiranja na tržišne niše. Manja preduzeća, međutim, raspolažu i manjim/ograničenim resursima (manji iznos uloženog kapitala i manji broj

6 Službeni glasnik RS, Zakon o privrednim društvima, br. 36/2011


11

zaposlenih). Jedan od najvećih problema i ključnih prepreka rastu i razvoju MSP odnosi se upravo na nedostatak potrebnog kapitala;

• Mali broj zaposlenih – vlasnik preduzeća je istovremeno i menadžer što sa jedne strane obezbeđuje stabilnost i dugoročnu orijentisanost u poslovanju, visok stepen posvećenosti i identifikacije sa preduzećem i odsustvo pritiska za ostvarivanjem kratkoročnog uspeha. Sa druge strane, poslovanje u ovakvim uslovima je statičko, vlasnik često ne poseduje znanja, sposobnosti i iskustvo neophodno za upravljanje preduzećem i postoji velika šansa za pojavu konflikta između vlasničkih interesa i interesa menadžera. Mnogi problemi i uzroci nastanka krize u ovim preduzećima upravo su posledica limitiranih znanja, veština i sposobnosti samih vlasnika/menadžera;

• Bliski odnosi sa potrošačima i poslovnim partnerima – čime se kreira stabilna baza za dalje poslovanje preduzeća, otvaraju mogućnosti da se kroz uspešnu poslovnu saradnju za preduzeće obezbede brojne pogodnost i sklapaju partnerstva. Isto tako tu može da leži i opasnost pošto se fokusiranjem na postojeće poslove mogu propustiti šanse iz okruženja. MSP su često ugovornim odnosima povezana sa velikim preduzećima zbog čega su od njih u priličnoj meri zavisna i prinuđena da "dele" njihovu sudbinu i

• Jednostavna i često neformalna organizaciona struktura – koja je neformalna i adaptibilna, sa mogućnošću brzog reagovanja na izazove i promene u okruženju i u zahtevima potrošača, brzog i jednostavnog donošenja odluka i međufunkcionalne komunikacije i saradnje između zaposlenih u preduzeću. Ovakva struktura, međutim, često nije adekvatna za obavljanje složenijih poslovnih poduhvata i realizaciju planova u domenu internacionalizacije poslovanja.

MSP karakteriše izrazita volatilnost, odnosno visoke stope osnivanja i gašenja što se sa jedne strane smatra pozitivnim iz razloga što na taj način ova preduzeća doprinose dinamičnosti i konkurentnosti privreda u kojima posluju. Sa druge strane, visoke stope gašenja preduzeća se negativno odražavaju na prosečnu efikasnost upotrebe resursa i sigurnost zaposlenja. Neizvesnost opstanka MSP je posledica njihove sklonosti ka preduzimanju rizičnih i inovativnih poslovnih poduhvata, brzog i dinamičnog rasta, visokog stepena specijalizacije, nedovoljne diversifikacije poslovnih aktivnosti, nedostatka preduzetničkih znanja, sposobnosti i iskustva, kao i otežanog finansiranja iz povoljnih izvora. Za razliku od ravnomerne geografske lociranosti, kod MSP je uočena neujednačena distribucija u različitim industrijskim granama. Prisustvo ovih preduzeća je mnogo veće u radno intenzivnim i uslužnim delatnostima, odnosno u sferama trgovine, nekretnina, izdavanja i poslovnih aktivnosti. Većina novih MSP se osniva u uslužnom sektoru (istraživanje i razvoj, informacione tehnologije, nekretnine) i to kao mikro preduzeća. Mikro preduzeće, odnosno preduzeće koja zapošljavaju do 10 ljudi, predstavlja tipično MSP i tipično evropsko preduzeće. Prema raspoloživim podacima (Evropska komisija 2014) u 2013. godini u nefinansijskom sektoru privrede EU poslovalo je približno 20 mil. mikro preduzeća što je 92,4% ukupnog broja preduzeća. MSP, takođe, karakterišu i manja produktivnost i profitabilnost u poređenju sa velikim preduzećima ali i značajnije veći doprinos zaposlenosti (Beraha 2012, str. 27). Manja produktivnost je posledica uloge koju ova preduzeća imaju u nacionalnim ekonomijama. Naime, zbog sklonosti ka inovativnim i rizičnim poslovnim poduhvatima ova preduzeća doprinose ekonomskom rastu ali sa druge strane plaćaju cenu visokih stopa smrtnosti i nižih stopa profitabilnosti. Pravilo je da su, na osnovu učešća u stvaranju bruto operativnog viška,


12

manja preduzeća manje profitabilna od velikih. Stope profitabilnosti MSP u priličnoj meri variraju u zavisnosti od industrijskog sektora. Njihova profitabilnost je veća u sektorima hoteli i restorani, nekretnine, izdavanje i poslovne aktivnosti ali i u sektorima vađenje ruda i kamena, električna energija, gas i snabdevanje vodom u kojima fokusiranjem na tržišne niše ona posluju sa izrazito visokim profitnim marginama. MSP odlikuje i ispodprosečna produktivnost rada iz razloga što su ova preduzeća isuviše mala da bi ostvarila efekte ekonomije obima ili ekonomije širine ili su manje kapitalno intenzivna. Najmanju produktivnost rada beleže sektori u kojima je učešće MSP veliko kao što su sektori izgradnja, trgovina i hoteli i restorani. Manja produktivnost MSP može biti posledica i nižeg nivoa kvalifikovanosti zaposlenih na šta ukazuju podaci o troškovima rada po zaposlenom. Sa druge strane, MSP su faktor koji pojedinačno posmatrano najviše doprinosi smanjenju nezaposlenosti kao jednom od gorućih problema i ključnih ciljeva ekonomoskih politika ne samo razvijenih već i zemalja u tranziciji. MSP generišu oko 67% ukupne zaposlenosti nefinansijskog sektora EU, odnosno zapošljavaju više od 88 miliona ljudi, dok velika preduzeća zapošljavaju svega 43 miliona (Beraha 2012, str. 32). U kontekstu doprinosa MSP rastu i razvoju nacionalnih ekonomija, značajno je napomenuti i sledeće njihove karakteristike (Hobohm 2001, str. 4):

• U poređenju sa velikim preduzećima, MSP su više radno intenzivna i doprinose smanjivanju nejednakosti u distribuciji dohodka. Ova preduzeća imaju značajnu ulogu u generisanju zaposlenosti i posledično smanjenju siromaštva i to posebno kreiranjem radnih mesta za osobe iz siromašnijih slojeva društva i za žene sa manjim brojem alternativnih izvora prihoda.

• U zemljama u razvoju, MSP doprinose efikasnijoj alokaciji resursa tako što primenjuju radno intenzivne proizvodne metode čime obezbeđuju uspostavljanje ravnoteže između veće raspoloživosti radne snage i oskudice kapitala.

• MSP podržavaju kreiranje sistemskih proizvodnih kapaciteta apsorbujući proizvodne resurse na svim nivoima u privredi i doprinoseći stvaranju dinamičnih i elastičnih proizvodnih sistema u kojima su mala i velika preduzeća međusobno povezana. U poređenju sa velikim preduzećima, MSP su geografski ravnomernije alocirana čime doprinose razvoju i difuziji preduzetničkih ideja i veština i smanjuju ekonomske razlike između urbanih i ruralnih područja.

Imajući u vidu cikličan karakter savremenog privrednog razvoja, od posebne je važnosti osvrnuti se na one karakteristike MSP koje uslovljavaju da su ova preduzeća u periodima kada je privreda u recesiji osetljivija i ranjivija od velikih preduzeća. U uslovima smanjenja obima proizvodnje, trgovine, izvoza i privatne potrošnje, već postojeći problemi MSP bivaju dodatno naglašeni, a pojavljuju se i novi i to posebno u domenu tražnje za proizvodima i uslugama. Veći stepen osetljivosti MSP u kriznim periodima je posledica sledećih karakteristika ovih preduzeća (OECD 2009a, str. 6):

• MSP mnogo teže od velikih preduzeća sprovode aktivnosti restrukturiranja i downsizing-a iz razloga što su ova preduzeća već mala,

• Nizak stepen diversifikacije poslovnih aktivnosti, • Slaba finansijska struktura, • Nizak ili nikakav kreditni rejting,


13

• Zavisnost od kredita kao osnovnog eskternog izvora finansiranja i • Dostupnost manjeg broja alternativnih izvora finansiranja.

Najznačajnije karakteristike MSP su prikazane primenom SWOT analize7 u Tabeli 1.3. u formi snaga, slabosti, šansi i opasnosti sa kojima se tokom svog životnog veka suočavaju ova preduzeća.

Tabela 1.3. SWOT analiza MSP

SNAGE • Veličina – veća mogućnost za

specijalizaciju i fokusiranje na tržišne niše • Fleksibilnost • Mali broj zaposlenih - jednostavna i

neformalna organizaciona struktura • Visok stepen posvećenosti i identifikacija

sa preduzećem • Bliski odnosi sa zaposlenima i potrošačima

SLABOSTI • Veličina – ograničenost resursa, pre svega

kapitala • Vlasniku nedostaju upravljačka znanja i

veštine • Mali broj zaposlenih - manje znanja,

kompetencija, iskustva • Otežano i limitirano finansiranje iz

kreditnih izvora • Nedostatak preduzetničkih znanja,

sposobnosti i veština • Manja produktivnost i profitabilnost • Nizak stepen iskorišćenosti kapaciteta • Odsustvo dugoročnog strategijskog fokusa • Tehnološka opremljenost • Nedovoljna obučenost zaposlenih

ŠANSE • Sposobnost brzog reagovanja i

prilagođavanja dinamičnim promenama u okruženju

• Sklonost ka preduzimanju inovativnih poslovnih poduhvata

• Brzo donošenje odluka

OPASNOSTI • Potencijalni konflikti između vlasničkih i

menadžerskih interesa kod malih preduzeća • Zavisnost od velikih preduzeća • Rizik od gašenja (visoke stope smrtnosti) • Oštra konkurencija od strane MNK • Osetljivost u uslovima recesije/krize

� Otežano restrukturiranje � Nizak stepen diversifikacije

poslovnih aktivnosti � Slaba finansijska struktura � Nizak kreditni rejting � Zavisnost od kredita � Dostupnost manjeg broja

alternativnih izvora finansiranja

Izvor: Samostalna izrada autora Pojedine odlike MSP istovremeno predstavljaju i snage i slabosti ovih preduzeća. Veličina omogućava veću specijalizaciju, fleksibilnost i sposobnost fokusiranja na tržišne niše, dok istovremeno implicira ograničenu raspoloživost resursa, a pre svega kapitala. U uslovima u kojima je broj zaposlenih mali uspostavlja se neformalna i jednostavna organizaciona struktura koja podstiče komunikaciju, veću posvećenost i identifikaciju sa preduzećem ali sa druge strane stvara problem nedostatka znanja, kompetencija i iskustva. Mala preduzeća su pogodna za pojavu konflikata između vlasničkih i menadžerskih interesa što predstavlja

7 SWOT analiza, autora Albert S. Humphrey-a, predstavlja analitičku metodu kojom se definišu kritični faktori koji imaju najveći uticaj na poslovanje preduzeća. Ona se obavlja kroz matricu koju čine 4 elementa – polja: S – Strengths (snage), W – Weaknesses (slabosti), O – Opportunities (šanse i mogućnosti), T – Threats (opasnosti i pretnje).


14

značajnu opasnost koja može da ugrozi opstanak i rast. MSP se mnogo lakše od velikih poslovnih sistema prilagođavaju brzim promenama u poslovnom okruženju i sklonija su preduzimanju rizičnijih poslovnih poduhvata što stvara poslovne šanse. Visoke stope gašenja, zavisnost od velikih preduzeća i visoka osetljivost u uslovima krize, kao karakteristike imanentne ovim preduzećima, predstavljaju značajne opasnosti za njihovo poslovanje i rast. Jedna od možda najznačajnijih karakteristika, odnosno odlika koja u priličnoj meri opredeljuje opstanak, rast i razvoj MSP odnosi se na ograničen pristup izvorima finansiranja. Broj raspoloživih izvora finansiranja i na tržištu novca i na tržištu kapitala je mnogo manji za MSP i ona mnogo teže od velikih poslovnih sistema zadovoljavaju svoje potrebe za kapitalom. U uslovima otežanog finansiranja, ova preduzeća se u toku svog životnog ciklusa suočavaju sa brojnim dilemama kao što su: da li investicije i razvoj finansirati iz sopstvenih ili pozajmljenih izvora, koliko kapitala pribaviti iz pozajmljenih izvora, da li kapital obezbediti putem banaka i drugih finansijskih institucija, na tržištu hartija od vrednosti ili privlačenjem formalnih ili neformalnih investitora i kakva je željena struktura kapitala (Erić et al. 2012, str. 89). Finansiranje sopstvenim sredstvima može ograničavajuće delovati na rast i razvoj preduzeća iz razloga što je iznos ovih sredstava uglavnom limitiran i što ona najčešće ne mogu da zadovolje rastuće potrebe preduzeća za kapitalom. Obezbeđivanje neophodnih sredstava iz pozajmljenih izvora takođe je problematično. Kao najčešće prepreke korišćenju bankarskih kredita izdvajaju se: nedostatak odgovarajućih sredstava obezbeđenja kredita, nepostojanje dokumentacije o poslovnom poduhvatu i preduzeću, odsustvo znanja da se projekat na odgovarajući način predstavi kreditorima, orijentacija kreditora na finansiranje velikih preduzeća i, posledično, nepostojanje metodologije za ocenu malih projekata što čini postupak ocenjivanja skupim posebno u odnosu na male pojedinačne iznose kredita (Paunović i Novković 2003, str. 12). Privatni investicioni fondovi, fondovi rizičnog kapitala (venture capital) i poslovni anđeli, kao moguća alternativa za obezbeđivanje potrebnih sredstava, uglavnom su dostupni isključivo inovativnim i brzorastućim MSP. Prikupljanje nedostajućeg kapitala na berzi putem inicijalne javne ponude takođe je dosta otežano za MSP iz razloga što su ova preduzeća uglavnom nedovoljno atraktivna za investitore.

1.3. ULOGA I ZNAČAJ MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA

MSP predstavljaju okosnicu rasta i razvoja nacionalnih ekonomija i pojedinačno posmatrano najznačajniji generator zaposlenosti, konkurentnosti, inovativnosti i dinamičnosti privreda. Uloga MSP je značajna na svim nivoima ekonomskog i naročito industrijskog razvoja iz razloga što ova preduzeća predstavljaju kičmu privatnog sektora svake privrede učestvujući sa preko 90% u ukupnom broju privrednih subjekata i generišući između 50 i 60% ukupne i 40 i 80% zaposlenosti u proizvodnji (Erić et al. 2012, str. 15). MSP doprinose povećanju dohotka i kreiranju novih radnih mesta, kao i unapređenju inovativnosti i razvoju novih tehnologija. Ekonomski rast privreda uslovljen je postojanjem jakog privatnog sektora u kojem posluju preduzeća koja investiraju, povećavaju produktivnost i kreiraju nova radna mesta. Uloga MSP u podsticanju ekonomskog rasta nacionalnih ekonomija posebno dobija na značaju posmatrano na srednji i dugi rok. MSP su fleksibilna, inovativna i sposobna da brzo i efikasno reaguju na promene u okruženju, ona obezbeđuju u proseku oko 50% produktivne zaposlenosti i oko 50% prometa privatnog sektora. MSP obezbeđuju materijale, podsklopove i usluge velikim preduzećima i vrše isporuku finalnog proizvoda potrošačima i na taj način predstavljaju najvažniju kariku u lancima snabdevanja.


15

Vladajuće stanovište prema kojem MSP imaju značajnu ulogu u svim ekonomijama, a posebno u tranzicionim i zemljma u razvoju, nalazi široko uporište i u teoriji i u rezultatima brojnih empirijskih istraživanja. Rezultati istraživanja govore u prilog postojanju čvrste empirijske veze između nivoa preduzetničkih aktivnosti i ekonomskog rasta nacionalnih ekonomija. Schumpeter je još 1965. godine opisao preduzetnika kao inovatora koji donosi nove ideje, procese i znanja, uvodi nove tehnologije i proizvode na postojeća tržišta i stvara nova tržišta. MSP, rukovođena preduzetnicima, ostvaruju najveći doprinos kreiranju novih radnih mesta i ekonomskom rastu (Mamede i Davidsson 2003). Smith (2010) je primenom regresione analize potvrdio prostojanje uticaja preduzetništva na ekonomski rast. Naime, prema ovom autoru preduzetništvo doprinosi ekonomskom rastu tako što podstiče inovativnost. Prema autorima Vanesaar i Loomets (2006) uticaj preduzetništva na ekonomski rast i razvoj nacionalnih ekonomija može se posmatrati i kroz doprinos MSP jačanju privatnog sektora, generisanju zaposlenosti, dodate vrednosti, bruto domaćeg proizvoda (u daljem tekstu BDP) i izvoza. MSP imaju značajnu ulogu u procesu strukturnih promena, koji se smatra preduslovom uspešnog ekonomskog razvoja, i dovode se u vezu sa kreiranjem novih radnih mesta, inovacijama, ravnomernom distribucijom dohotka, smanjenjem siromaštva i unapređenjem ekonomskih performansi privreda. Rezultati empirijskih istraživanja ukazuju i na postojanje pozitivne korelacije između stepena industrijalizacije jedne zemlje i nivoa preduzetničke aktivnosti u njoj. U bogatim, razvijenim zemljama sveta MSP ostvaruju dominantno učešće u ukupnom broju privrednih subjekata, ukupnoj zaposlenosti i ukupno generisanom BDP. Deo naučne javnosti dovodi u pitanje postojanje direktne pozitivne veze između MSP i ekonomskog rasta nacionalnih ekonomija, odnosno održivost hipoteze prema kojoj je veličina preduzeća egzogena determinanta ekonomskog rasta. Rezultati jednog istraživanja sprovedenog na međudržavnom nivou (Beck et al. 2005), sa ciljem da se utvrdi veza između veličine sektora MSP, ekonomskog rasta i mera za ublažavanje siromaštva, su pokazali da postoji čvrsta, pozitivna veza između veličine sektora MSP i stope rasta privreda, ali i da MSP nisu uzročnici ekonomskog rasta. Postojanje jakog i dinamičnog sektora MSP je karakteristika ekonomija u zamahu, ali ne i uzročnik ekonomskog rasta. U istraživanju je kao mera ekonomskog rasta korišćen rast BDP po glavi stanovnika koji zapravo odražava godišnju stopu rasta BDP po glavi stanovnika u periodu 1990-2000. godina. Kao mera doprinosa MSP ekonomskom rastu korišćeni su podaci o učešću MSP sa manje od 250 zaposlenih u ukupnom broju zaposlenih u proizvodnji. Rezultati ovog istraživanja nisu obezbedili empirijsku podršku stanovištu prema kojem razvoj sektora MSP ubrzava ekonomski rast i smanjuje siromaštvo, pri čemu treba imati u vidu da je u pitanju istraživanje međudržavnih regresija i da rezultati ne odražavaju iskustva pojedinačnih zemalja (Beraha 2012, str. 19). Uprkos suprotstavljenim mišljenjima o vezi između MSP i ekonomskog rasta, doprinos ovih preduzeća ostvarenom nivou ekonomskih performansi jedne privrede se ne može osporiti. MSP su mesto u kojem se rađaju i realizuju uspešne preduzetničke ideje i predstavljaju potencijalno značajan generator zaposlenosti, konkurentnosti i inovativnosti. Jačanje sektora MSP predstavlja možda najveću razvojnu šansu za razvijene, a posebno za zemlje u tranziciji. U zemljama OECD8-a, MSP i preduzetnici čine više od 95% ukupnog broja privrednih subjekata, generišu između 60 i 70% ukupne zaposlenosti i 55% BDP-a (World Business Council for Sustainable Development 2007, str. 2). U tranzicionim i zemljama u razvoju ova

8 Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj


16

preduzeća postaju sve značajniji faktor kreiranja novih radnih mesta i povećanja dohodka, što je posebno značajno imajući u vidu da se ove zemlje nalaze pred izazovom rešavanja problema visoke nezaposlenosti i nejednake distribucije zarada. Ekonomije u kojima dominiraju MSP, isključujući mikro preduzeća, po pravilu karakteriše niži nivo nejednakosti u distribuciji dohotka. Jedna od najznačajnijih uloga MSP odnosi se na generisanje zaposlenosti i kreiranje novih radnih mesta i to posebno ,,pristojnih radnih mesta"9 o kojima se u poslednje vreme sve više govori. Prema Izveštaju Evropske komisije, sektor MSP je u 2013. godini zapošljavao 88,8 miliona ljudi, odnosno generisao je 66,8% ukupne zaposlenosti. Rezultati jednog istraživanja (European Commission 2012) su pokazali da je u EU u periodu od 2002. do 2010. godine 85% novih radnih mesta kreirano u sektoru MSP, pri čemu treba naglasiti da je u pomenutom periodu ostvaren dinamičan rast neto zaposlenosti od u proseku 1.1 miliona novih radnih mesta godišnje. U poređenju sa velikim preduzećima, sa izuzetkom sektora trgovine, u sektoru MSP je ostvaren dvostruko veći rast zaposlenosti. Mikro preduzeća su apsorbovala 58% ukupnog neto povećanja zaposlenosti u privatnom nefinansijskom delu ekonomije EU, dok su nova, odnosno preduzeća mlađa od 5 godina, ubedljivo najzaslužnija za otvaranje novih radnih mesta. MSP su nastavila da budu pojedinačno posmatrano najznačajniji generator zaposlenosti uprkos trendu smanjenja broja zaposlenih usled delovanja negativnih efekata svetske ekonomske krize (-2,7% u 2009. i -0,9% u 2010. godini). Ukoliko ostvaruje dovoljno brz i dinamičan rast, sektor MSP u tranzicionim privredama povećava zaposlenost apsorbujući viškove radne snage nastale kao posledica procesa privatizacije i svojinske transformacije velikog broja društvenih i državnih preduzeća, čime on ostvaruje i važnu socijalnu funkciju. MSP su i značajan izvor inovacija, znanja i novih ideja i to zahvaljujući svojoj fleksibilnosti i sposobnosti brzog prilagođavanja promenama u zahtevima potrošača. Na taj način ova preduzeća doprinose dinamičnosti i unapređenju inovativnih performansi privreda. Takođe, MSP karakteriše visok potencijal za iskorišćavanje novih tehnologija i obezbeđivanje kanala za njihov razvoj. MSP predstavljaju i značajan mehanizam za širenje i komercijalizaciju znanja koja su nastala u velikim organizacijama vršeći tako ulogu sprege između organizacija koje investiraju u kreiranje novih znanja i onih koje ta znanja implementiraju. Imajući u vidu da investicije u znanje postaju glavni izvor konkurentske prednosti, odnosno da su inovacije pretpostavka održivog razvoja i vodeći pokretači ekonomskog rasta, MSP se smatraju neizostavnim faktorom ostvarivanja rasta i razvoja nacionalnih ekonomija. Naime, samo novi proizvodi i usluge, odnosno novi načini njihove proizvodnje i isporuke kreiraju vrednost i omogućavaju povećavanje životnog standarda (Beraha 2011, str. 318). Za razliku od velikih preduzeća koja prirodno teže ostvarivanju monopolskog ili duopolskog položaja na tržištu, MSP doprinose stvaranju konkurencije odnosno konkurentne privredne strukture kao preduslova povećanja efikasnosti privrede (Erić et al. 2012, str. 17). Veće učešće MSP u ukupnom broju privrednih subjekata doprinosi unapređenju kvaliteta i snižavanju cena proizvoda i usluga. Polazeći od činjenice da je u svakoj ekonomiji prisutna oskudica kapitala, velika preduzeća ostvaruju niži nivo ukupne produktivnosti faktora u poređenju sa MSP, a čak i kada to ne bi bio slučaj postojala bi velika verovatnoća da bi velika preduzeća svojim monopolskim težnjama uzrokovala smanjenje bruto nacionalnog proizvoda i socijalnog blagostanja (Berry 2007, str. 4). 9 Termin "pristojno radno mesto" odnedavno su popularizovale Međunarodna organizacija rada i druge relevantne institucije kao radno mesto koje zaposlenom obezbeđuje adekvatnu zaradu, prihvatljive uslove rada i druge odlike koje su od značaja za zaposlene.


17

Značaj MSP proističe iz činjenice da kada su zdrava i dinamična ova preduzeća predstavljaju stabilan izvor zaposlenosti, inovacija, blagostanja i poreskih prihoda kroz doprinos smanjenju neformalne i sive ekonomije. Sektor MSP je pojedinačno posmatrano najznačajniji segment u privredama gotovo svih zemalja sveta (Đuričin i Beraha 2010, str. 37). Ova preduzeća ostvaruju značajnu ulogu i na lokalnom i nacionalnom nivou. Na lokalnom nivou, MSP svojim proizvodima i uslugama zadovoljavaju specifične potrebe potrošača a što je takođe posebno važno predstavljaju izvor mogućnosti za zapošljavanje pre svega niskokvalifikovanih radnika, žena i mladih koji u strukturi ukupne nezaposlenosti imaju dominantno učešće. Na nacionalnom nivou, MSP su značajan faktor privrednog rasta i razvoja i smanjenja siromaštva. Posebno je važna i njihova uloga u odnosima sa velikim preduzećima. Naime, kao partneri i učesnici u lancima stvaranja vrednosti MSP obezbeđuju proizvode i usluge i mogućnosti za razvoj novih baza potrošača, a uključivanjem u lance snabdevanja velikih poslovnih sistema ova preduzeća doprinose unapređenju produktivnosti i efikasnosti celokupnih privreda kao i ostvarivanju cilja lokalizacije stvaranja vrednosti. MSP doprinose i razvoju novih i/ili unapređenih proizvoda i usluga, novih tehnika distribucije i prodaje i novih, neotkrivenih tržišta i to fokusiranjem na tržišne niše i strategiju unapređenja konkurentnosti. MSP su i potencijalno profitabilno tržište za lokalne finansijske institucije i to posebno u tranzicionim i zemljama u razvoju. (Erić et al. 2012) Tabela 1.4. Broj preduzeća, zaposlenost i dodata vrednost po faktorskim troškovima, EU-28,

2013. godina

Mikro Mala Srednja MSP Velika Ukupno

Preduzeće

Br. 19.969.338 1.378.374 223.648 21.571.360 43.517 21.614.908

% 92,4 6,4 1,0 99,8 0,2 100

Zaposl.

Br. 38.629.012 27.353.660 22.860.792 88.843.464 44.053.576 132.897.040

% 29,1 20,6 17,2 66,9 33,1 100

Dodata vred. po fakt. trošk.10

u mil. evra 1.362.336 1.147.885 1.156.558 3.666.779 2.643.795 6.310.557

% 21,6 18,2 18,3 58,1 41,9 100

Izvor: Eurostat, National Statistical Offices, DIW Econ, Annual Report on European SMEs 2013-2014 U prilog tvrdnji prema kojoj MSP imaju značajnu ulogu u savremenim privredama govore i podaci o njihovom učešću u osnovnim makroekonomskim indikatorima nacionalnih ekonomija. U nefinansijskom delu privrede EU u 2013. godini poslovalo je 21,6 mil. MSP što je 99,8% ukupnog broja preduzeća. Sektor MSP je generisao 66,8% ukupne zaposlenosti i 58,1% dodate vrednosti. U Tabeli 1.4. prikazani su broj preduzeća, zaposlenost i BDV nefinansijskog sektora EU.

10Dodata vrednost po faktorskim troškovima predstavlja bruto prihod iz poslovne aktivnosti, nakon korigovanja sa poslovnim subvencijama i indirektnim porezima. U obračun dodate vrednosti uključuje se vrednost proizvodnje i subvencije, umanjena za troškove poreza na proizvode i proizvodnju i vrednost međufazne potrošnje, koja obuhvata troškove materijala, troškove proizvodnih i neproizvodnih usluga i deo ostalih ličnih rashoda


18

MSP predstavljaju stabilan i izuzetno značajan izvor novih radnih mesta. Prema Izveštaju Evropske komisije (Evropska komisija 2011), u periodu 2002-2010. godina neto zaposlenost u nefinansijskom sektoru EU se povećavala po godišnjoj stopi od 0,9%, od čega je 85% ostvareno u sektoru MSP. U posmatranom periodu, godišnja stopa rasta zaposlenosti u sektoru MSP je iznosila 1% a u velikim preduzećima 0,5% (sa izuzetkom sektora trgovine, 0,7% i 2,2% respektivno). U Srbiji je u periodu od 2000. godine do pojave svetske finansijske krize 2008. godine uočeno kontinuirano povećanje učešća sektora MSP u najznačajnijim indikatorima nacionalne ekonomije, usled čega se ovom sektoru sa pravom pripisivala uloga nosioca rasta i zapošljavanja i ključnog faktora ekonomskog oporavka. U periodu od 2004. do 2008. godine, u sektoru je ostvaren dinamičan rast zaposlenosti (24,9%) što je u određenoj meri neutralisalo smanjenje broja zaposlenih u velikim preduzećima usled procesa restrukturiranja i doprinelo smanjenju socijalnih tenzija u zemlji (Beraha 2011, str. 322). Samo u 2008. godini broj zaposlenih u sektoru MSP je povećan za 33.490 radnika, od čega je najveći rast ostvaren u mikro preduzećima (12.123 radnika). U istom periodu u ovom sektoru je zabeležena i iznadprosečna stopa rasta BDV. Sa stopom profitabilnosti od 41,9% u 2008. godini, MSP su bila najprofitabilniji sektor nefinansijskog dela srpske privrede. Posmatrano prema gustini MSP, Srbija se nalazila na nivou EU odnosno na svakih 1.000 stanovnika u istoj godini je poslovalo u proseku 41 MSP (U EU 41,2). U okviru sektora MSP najviše su se osnivala mala preduzeća (75,5%) koje karakteriše visoka stopa opstanka (preko 95%). Dinamičan razvoj sektora MSP prekinut je svetskom finansijskom krizom koja je najviše pogodila upravo ovaj segment nefinansijskog dela srpske privrede. U uslovima delovanja negativnih efekata krize u kojima veliki broj MSP nije uspeo da preživi, svi bitni pokazatelji razvoja sektora su pogoršani. Usporavanje dinamike razvoja sektora rezultiralo je smanjenjem njegovog učešća u osnovnim makroekonomskim indikatorima privrede Srbije i promenom strukture učešća u pojedinim indikatorima u odnosu na velika preduzeća u kojima je zabeležen značajnije veći rast BDV i obima poslovne aktivnosti. Indikatori stepena razvijenosti sektora MSP kao što su BDV, zaposlenost i produktivnost ni u 2013. godini nisu dostigli nivo iz 2007. godine. Broj zaposlenih u ovom sektoru u 2013. godini u odnosu na 2009. godinu smanjen je za 11,9% (103.990 radnika) što čini 84,3% ukupnog smanjenja broja zaposlenih u nefinansijskom sektoru (Ministarstvo privrede RS i Nacionalna agencija za regionalni razvoj 2014, str. 9). Uprkos nagoveštajima blagog oporavka sektora MSP u 2012. godini u kojoj su ova preduzeća ostvarila bolje poslovne rezultate od velikih preduzeća i od proseka nefinansijskog sektora, u 2013. godini zabeleženi su opadajući indikatori poslovanja što je delimično posledica realizovanih stranih direktnih investicija pre svega u automobilskoj industriji. Indikatori razvijenosti sektora MSP, koji su prikazani u Tabeli 1.5., pokazuju da je u 2013. godini u odnosu na prethodnu godinu zabeleženo smanjenje broja MSP za 0,6%, (izuzev broja mikro preduzeća koji je povećan sa 3,3%), smanjenje zaposlenosti za 1,7% (13.476 radnika), smanjenje poslovne aktivnosti (ostvaren promet realno manji za 6,8%), pad BDV i pad profita (-8,5% i -15,4% respektivno) i smanjenje izvoza i uvoza sektora MSP (-3,5% i -10, 6% respektivno). Takođe, nastavljen je trend nepovoljne sektorske i neujednačene teritorijalne koncentracije sektora, a nivo konkurentnosti srpskih MSP idalje značajno zaostaje u odnosu na prosek EU ali i većinu uporedivih zemalja.


19

Tabela 1.5. Indikatori razvijenosti sektora MSPP u Republici Srbiji

- promet, BDV, izvoz, uvoz, robni bilans, investicije u mil. RSD -

MSPP Velika

preduzeća Nefinansijski

sektor Učešće MSPP

2012 2013 2012 2013 2012 2013 2012 2013

Br. preduz. 317.162 315.412 506 494 317.668 315.906 99,8 99,8

Br. zaposl. 782.026 768.550 420.019 416.394 1.202.045 1.184.944 65,1 64,9

Promet 6.133.460 5.713.857 3.246.360 3.167.978 9.379.820 8.881.835 65,4 64,3

BDV 1.053.301 964.007 834.643 817.649 1.887.944 1.781.655 55,8 54,1

Izvoz 537.799 519.075 514.745 683.722 1.052.524 1.202.797 51,1 43,2

Uvoz 1.049.300 938.186 694.491 722.626 1.743.790 1.660.812 60,2 56,5

Robni bilans -511.501 -419.111 -179.746 -38.904 -691.247 -458.015 74,0 91,5

Investicije 298.733 ... 378.705 ... 677.438 ... 44,1 ...

Izvor: Ministarstvo privrede RS, Nacionalna agencija za regionalni razvoj, Izvešta o MSPP za 2013. godinu Uprkos negativnim tendencijama sektor MSP je i u 2013. godini nastavio da bude veoma značajan faktor oporavka srpske privrede generišući oko 2̸3 zaposlenosti i prometa i 43,2% izvoza nefinansijskog sektora. Od ukupno 315.906 preduzeća koliko je poslovalo u privredi Srbije, 99,8% je MSP. Od ukupno 768.550 lica koliko je zapošljavao nefinansijski sektor, 64,9% je bilo angažovano u sektoru MSP. MSP su ostvarila značajan doprinos kretanju ukupnih poslovnih aktivnosti u privredi generišući 54,1% BDV nefinansijskog sektora i 34% BDP Republike.

1.4. SPECIFIČNOSTI UPRAVLJANJA MALIM I SREDNJIM PREDUZEĆIMA

Upravljanje MSP, kao proces planiranja, organizovanja, vođenja i kontrole, se odvija u uslovima koje karakterišu dinamična i žestoka konkurencija, kompleksno i turbulentno poslovno okruženje, zahtevni i sofisticirani potrošači i ograničeni resursi zbog čega ono pokazuje određene specifičnosti u odnosu na upravljanje u velikim preduzećima. Upravljanje MSP u priličnoj meri je determinisano i osnovnim obeležjima ovih preduzeća pod kojima se podrazumevaju visok potencijal za inovativne aktivnosti, izrazita fleksibilnost kao posledica odsustva kompleksne i formalizovane organizacione strukture, neposredna blizina potrošačima, nezavisnost u smislu odsustva kontrole iz eksternog okruženja i visok stepen uticaja vlasnika preduzeća (Stanworth – Curran, 1976, Storey, 1994, Beaver, 2002). Tokom životnog ciklusa na MSP utiče pet osnovnih faktora i to: tržište, nezavisnost, lični uticaji, fleksibilnost i inovativnost (Levy i Povell 2005, str 20). Tržište, kao deo okruženja u kojem preduzeće obavlja svoje aktivnosti, u priličnoj meri determiniše njegov opstanak i uspešnost u poslovanju. Za razliku od velikih preduzeća, za MSP tržište je faktor kojeg odlikuje visok stepen neizvesnosti. MSP ostvaruju manje tržišno učešće pa posledično imaju i manji ili nikakav uticaj na formiranje cena. Najčešće je slučaj da MSP zadovoljavaju potrebe jednog ili eventualno dva velika potrošača. Tržište predstavlja izvor rizika za opstanak MSP bilo posredstvom uticaja velikih preduzeća sa visokim učešćem na određivanje cena, bilo visokim stepenom zavisnosti MSP od jednog ili dva velika potrošača koji u potpunosti


20

određuju i cenu i količinu proizvoda. U drugom pomenutom slučaju, smanjenje obima poslovnih aktivnosti jednog ili oba ključna potrošača dovodi u pitanje opstanak MSP. Sve navedeno ukazuje da su tržište i razumevanje potreba i zahteva potrošača relevantni faktori u kontekstu upravljanja MSP. Nezavisnost znači da MSP imaju slobodu u pogledu finansiranja i odlučivanja, odnosno da nemaju nikakvih obaveza prema velikim preduzećima. Čak i kada velike grupacije kupe neko porodično preduzeće ono zadržava samostalnost u donošenju odluka, odnosno nezavisno je od preduzeća roditelja. Pod ličnim uticajem podrazumeva se poistovećivanje vlasnika ili menadžera sa preduzećem što je karakteristično za rane faze životnog ciklusa. Vlasnik/menadžer je uključen u sve aspekte poslovanja, on donosi odluke i opstanak i razvoj preduzeća zavisi od njegove sposobnosti. Lični uticaj vlasnika/menadžera postaje izvor problema onda kada preduzeće naraste toliko da vlasnik/menadžer više ne raspolaže ni vremenom ni znanjem i sposobnostima neophodnim za upravljanje. U pogledu ličnog uticaja vlasnika/menadžera najrelevatniji je njegov odnos prema riziku i neizvesnosti (Ibidem). Fleksibilnost i inovativnost se smatraju osnovnim karakteristikama MSP koje ih čine specifičnim u odnosu na velika preduzeća. Fleksibilnost se odnosi na sposobnost da se brže i lakše prilagode dinamičnim promenama u potrebama i zahtevima potrošača što je značajan izvor konkurentske prednosti. U pogledu inovativnosti, reč je o sposobnosti MSP da u okviru granica znanja o postojećim proizvodima i uslugama odgovore na promene u zahtevima potrošača u datoj tržišnoj niši (Storey 1994). Međutim, inovativnost je karakteristična za MSP u ranim fazama životnog ciklusa, dok u uslovima ograničenosti resursa sa daljim rastom preduzeća to nije slučaj (Keasey i Watson 1993). Osnovne karakteristike upravljanja MSP proizlaze iz sledećih specifičnosti ovih preduzeća Jennings i Beaver 1997):

• Strukturne specifičnosti koordinacije. Veličina ovih preduzeća nameće nizak stepen strukturne kompleksnosti. Veliki broj hijerarhijskih nivoa najčešće nije neophodan iz razloga što menadžment vrlo lako i jednostavno nadgleda i kontroliše poslovanje čitavog preduzeća. Dizajn poslovnih procesa je u skladu sa odsustvom zahteva za visokim stepenom administrativne podrške. Posledično, MSP pokazuju značajnije viši stepen fleksibilnosti u odnosu na velika preduzeća, kao i brojne prednosti u domenu koordinacije.

• Upravljačke specifičnosti koordinacije. Mala preduzeća su pod visokim stepenom uticaja vlasnika/menadžera zbog čega je u njima proces upravljanja prilično personalizovan. Nizak stepen strukturne kompleksnosti omogućava vlasnicima/menadžerima da nadgledaju i kontrolišu poslovanje pa je i potreba za postojanjem procedura formalnog planiranja mnogo manja u ovim nego u velikim preduzećima što sa druge strane ne znači da u MSP postoji odsustvo planiranja već da se ono praktikuje na mnogo implicitniji način, kao i da je ono kao takvo mnogo efektivnije. Za razliku od velikih preduzeća, upravljanje MSP je u priličnoj meri determinisano sposobnostima vlasnika/menadžera, odnosno njegovim znanjem, iskustvom i profesionalizmom.

• Specifičnosti vezane za preuzimanje rizika. Opstanak i uspešnost poslovanja MSP su mnogo rizičniji nego što je to slučaj sa velikim preduzećima. Pre svega, ova preduzeća po pravilu osniva pojedinac (preduzetnik) ili mala grupa ljudi koji ulažu sopstvena sredstva ili imaju finansijsku podršku porodice ili prijatelja u zamenu za učešće u vlasništvu. Sa rastom i razvojem javlja se potreba za širenjem biznisa i


21

inovacijama kada potrebe preduzeća za kapitalom prevazilaze interne mogućnosti vlasnika odnosno nastupaju problemi iz razloga što je obezbeđivanje finansijskih sredstava mnogo teže za mala nego za velika preduzeća. Takođe, MSP uglavnom zavise od male baze potrošača, imaju lošiju pregovaračku poziciju odnosno ograničenu pregovaračku moć i često su primorana da se u uslovima oštre konkurencije oličene u velikim i snažnim multinacionalnim korporacijama (u daljem tekstu MNK) fokusiraju na atraktivne tržišne niše. Kao takva, ova preduzeća u uslovima krize karakteriše veći stepen osetljivosti i ranjivosti nego što je to slučaj sa velikim preduzećima. Neizvesnost opstanka je cena koju MSP plaćaju zbog svoje orijentisanosti ka inovativnim i rizičnim poslovnim poduhvatima. U uslovima visokog stepena specijalizacije i nedovoljne diversifikacije poslovnih aktvnosti, nedostatak preduzetničkih veština, znanja i iskustva, strategija fokusiranja na pogrešnu tržišnu nišu ili nedostupnost adekvatnih izvora finansiranja vodi gašenju preduzeća (Erić et al. 2012, str. 19).

• Specifičnosti vezane za inovacije. MSP ne samo što su sklonija preuzimanju inovativnih aktivnosti već se one u ovim preduzećima realizuju na mnogo drugačiji način nego što je to slučaj u velikim preduzećima. Naime, u MSP obično ne postoje posebne organizacione jedinice kao ni osoblje specijalizovano za obavljanje IR aktivnosti. U uslovima niskog stepena strukturne kompleksnosti, u proces kreiranja novih ili unapređenja postojećih proizvoda, usluga ili procesa uključen je veći deo zaposlenih kao i sam vlasnik/menadžment. Inovativne aktivnosti se odvijaju glatko i mnogo brže nego u velikim preduzećima zbog čega MSP uspevaju da ostvare veći stepen produktivnosti IR aktivnosti i veći stepen inovativnosti uopšte, obezbeđujući na taj način opstanak i razvoj u dinamičnom i turbulentnom okruženju.

• Specifičnosti tržišta. Veličina MSP determiniše njihovu pozicioniranost na tržištu faktora proizvodnje, tržištu proizvoda, finansijskom i tržištu ljudskih resursa u smislu pregovaračke pozicije, prepoznatljivosti imena preduzeća i brenda (Beaver 2002), što međutim ne znači da su ona ograničena isključivo na strategiju fokusiranja na tržišne niše. Veličina ipak u priličnoj meri ograničava mogućnost tržišne penetracije i diversifikacije i implicira limitirane proizvodne programe.

Navedene specifičnosti MSP uslovljavaju da se proces upravljanja u ovim preduzećima odvija sa izvesnim razlikama u odnosu na isti proces u velikim preduzećima i to posebno u domenu koordinacije, upravljanja rizikom, inovacijama i aktivnostima vezanim za tržište. Jedna od bitnih karakteristika upravljanja MSP je posledica činjenice da se poslovanje ovih preduzeća odvija u uslovima ograničenih resursa. Pod resursima se pored finansijskih podrazumevaju i znanje, oprema i mašine i ljudski resursi. Upravljanje MSP poprima oblik upravljanja preduzećem u uslovima ograničenih resursa. Nedostatak resursa se u ovom kontekstu posmatra kao osnovno obeležje koje upravljanje MSP čini specifičnim. (Đorđević i Anđić 2003, str. 16). Kada se govori o razlikama između preduzetnika i multinacionalnih korporacija (u daljem tekstu MNK), odnosno između malih i velikih preduzeća, onda se ne misli samo na razlike u njihovim veličinama već i na primenu potpuno različitih principa i suočavanje sa različitim problemima. Suočavanje MSP sa nedostatkom finansijskih sredstava, znanja i tržišta i odsustvom adekvatne institucionalne infrastrukture nameće potpuno drugačiju filozofiju poslovanja od one koja postoji u velikim preduzećima. Upravljanje preduzećem u uslovima nedostatka resursa utiče i na definisanje organizacione strukture MSP - mali je broj zaposlenih (pogotovo u mikro firmama), zaposleni obavljaju po više funkcija u preduzeću (nije redak slučaj da sam vlasnik obavlja po nekoliko funkcija), a neke funkcije/aktivnosti su dislocirane izvan preduzeća (Ibidem, str. 17).


22

Snaga MSP potiče upravo iz njihove veličine i organizacione strukture koja je u odnosu na glomazna i kompleksna velika preduzeća jednostavna i fleksibilna (Erić et al. 2012, str. 13). Međutim, upravo ta fleksibilnost i izražena personalizovanost odnosno zavisnost od pojedinca ili male grupe ljudi oličene u vlasniku odnosno menadžmentu u prvi plan ističe značaj menadžerskih veština za opstanak, rast i razvoj preduzeća. Odsustvo odgovarajućih znanja, veština, sposobnosti i iskustva neretko je glavni ograničavajući faktor rasta MSP. Posedovanje menadžerskih ali i drugih veština i kompetencija posebno u domenu marketinga, računovodstva i finansija je osnovna determinanta uspeha i opstanka naročito u preduzećima u kojima postoji mali broj zaposlenih odnosno u kojima je uloga preduzetnika/rukovodioca ključna. Bez neophodnih veština u domenu upravljanja mnoga potencijalno uspešna preduzeća sa dobrim proizvodom/uslugom nikada ne dostignu svoj puni potencijal ili čak rizikuju da se u uslovima oštre konkurencije ugase. Problem nedostatka neophodnih veština posebno dolazi do izražaja u situacijama kada vlasnik/menadžment MSP nije voljan da deo funkcija ustupi zaposlenima i kada ne dozvoljava svojim najbližim saradnicima da razvijaju menadžerske veštine iz straha da će napustiti preduzeće ili osnovati sopstveno u istoj delatnosti. Jedan od glavnih motiva za osnivanje sopstvenog biznisa je želja za autonomijom. Preduzetnici su najčešće jake ličnosti koje vole moć i kontrolu zbog čega ne vide ili nisu spremni da priznaju koje su slabe tačke u funkcionisanju preduzeća. Ovakvi preduzetnici nisu orijentisani ka rastu preduzeća iz razloga što bi u tom slučaju morali da zaposle još ljudi i delegiraju zadatke i funkcije što doživljavaju kao gubitak dela kontrole. Zapravo, samo 29% svih evropskih MSP je fokusirano na rast (Observatory of European SMEs 2002a). Prema jednom izveštaju Evropske komisije (Evropska komisija 2006), opštevažeće pravilo glasi da kada je menadžment MSP posvećen učenju i sticanju novih znanja i perspektiva on je voljan da svoje zaposlene ohrabruje da razvijaju potrebne administrativne ili upravljačke sposobnosti, kao i da kroz formalne ili neformalne treninge, savetovališta ili konsultantske šeme i sam stiče neophodne veštine i sposobnosti. Posedovanje menadžerskih veština je od naročitog značaja za uspeh inovativnih MSP zbog dinamičnog okruženja i rizika koji prati njihovo poslovanje (Observatory of European SMEs 2002b). Dok većina preduzetnika u inovativnim MSP poseduje izvrsno obrazovanje i iskustvo u specifičnim naučnim oblastima, često ne raspolažu upravljačkim znanjima i kompetencijama. Nedostatak ovih veština je glavna prepreka rastu i razvoju preduzeća i transformaciji odličnih naučnih i tehnoloških ideja i dostignuća u proizvode, usluge ili procese koji su potrebni tržištu. Upravljanje MSP zahteva poznavanje finansijskih aspekata i profitabilnosti sa jedne strane i razumevanje konkurentske pozicije preduzeća na tržištu i njegovog okruženja sa druge strane. Prema pomenutom izveštaju, vlasnik/menadžer ili rukovodeći kadar treba da poseduje znanja i kompetencije u četiri ključna područja: (i) strategijska i menadžerska znanja (uključujući ljudske resurse, računovodstvo, finansije, marketing, organizacione i upravljačke aspekte, proizvodne, informacione i tehnološke aspekte); (ii) razumevanje toka poslovanja i potencijalnih šansi i pretnji (uključujući viziju za dalji razvoj, trenutne i buduće aspekte marketinga); (iii) spremnost na analizu i eventualno preispitivanje uspostavljenih obrazaca (inovacije, organizacioni aspekti); i (iv) odnos prema investiranju vremena u razvoj menadžerskih i drugih kompetencija. Menadžerske kompetencije podrazumevaju set različitih veština uključujući računovodstvo, finansije, marketing, znanja vezana za proizvod i kvalitet kao i administrativne i menadžerske


23

veštine uopšte. Razlikuju se tzv. ,,meke" veštine koje se teško uče iz knjiga i koje predstavljaju skup osobina ličnosti kao što su komunikacijske veštine, upotreba jezika, pregovaračke veštine, veštine nastupa u javnosti, sposobnost uticaja na druge i sl. i ,,tehničke" veštine koje podrazumevaju vođenje knjiga, računovodstvene i finansijske instrumente i organizacione veštine. Pod ostalim veštinama se smatraju upravljanje ljudskim resursima, sposobnost dolaženja do informacija posebno u vezi sa promenama na tržištu, kao i sposobnost korišćenja digitalne revolucije. Za opstanak i razvoj MSP je podjednako važno da vlasnik/menadžer poseduje odgovarajuće veštine kao i da je upoznat sa načinima na koji te veštine može da razvija. U praksi su se kao osnovni načini sticanja i razvoja ovih veština izdiferencirali (Evropska komisija 2006): (i) trening; (ii) stručni saveti i konsalting i (iii) razmena znanja kroz umrežavanje.

1.5. PREPREKE ZA RAZVOJ MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA

Osnovne karakteristike MSP omogućavaju ovim preduzećima da se brže i lakše prilagode dinamičnim uslovima na globalnom tržištu i promenama u potrebama i zahtevima potrošača, dok sa druge strane predstavljaju izvor problema i prepreka koje ograničavaju razvoj i neretko dovode u pitanje njihov opstanak. Brojne studije govore u prilog tvrdnji prema kojoj se MSP suočavaju sa brojnim ograničenjima i izazovima (Bannock et al. 2002, Batra i Mahmood 2001, Beck et al. 2004). Najčešći problemi MSP u tranzicionim i zemljama u razvoju odnose se na finansiranje, prevazilaženje institucionalnih, zakonskih i regulatornih barijera i pristup mrežama podrške (Manzur i Nayeem 2008, str. 5).

Prema Lall (2000), MSP se suočavaju sa tri seta izazova koji se dovode u vezu sa njihovom veličinom, poremećajima na tržištu i merama institucionalne podrške. Prvo, veličina nameće probleme prilikom realizovanja aktivnosti koje su praćene visokim rizicima i brzim tehnološkim promenama koje zahtevaju ogromna ulaganja. Drugo, MSP se suočavaju sa segmentiranim tržištem faktora na kojima velika preduzeća imaju favorizovan pristup inputima kao što su krediti, radna snaga, infrastruktura i tehnološke i tržišne informacije. Treće, velika preduzeća koriste resurse i kontakte da manipulišu birokratama kako bi iskoristile sistem, odnosno stvorile predrasude i usmerile institucije i politike protiv interesa MSP. Uopšteno posmatrajući, prepreke razvoju MSP mogu se podeliti na interne, odnosno barijere unutar samih preduzeća i eksterne, odnosno barijere iz poslovnog okruženja. Pod internim preprekama se podrazumevaju ograničeni resursi preduzetnika i organičene mogućnosti za identifikovanje poslovnih mogućnosti, nedostatak znanja i iskustva u vezi sa poslovanjem i tržištem, otežano pribavljanje neophodnih informacija naročito u vezi sa povoljnim izvorima finansiranja, inostranim tržištima i potencijalnim partnerima. U tranzicionim zemljama MSP često nisu dovoljno upoznata sa principima funkcionisanja tržišne ekonomije i savremenog poslovanja i nisu u stanju da se suoče sa rizičnim i nepredvidim poslovnim okruženjem. Eksterne barijere proističu iz ekonomskog i poslovnog okruženja u kojem MSP obavljaju svoje poslovne aktivnosti. Nivo performansi i malih i velikih preduzeća u priličnoj meri je determinisan okruženjem u kojem ona posluju. Osnovne pretpostavke postojanja dinamičnog privatnog sektora podrazumevaju stabilan makroekonomski, trgovinski i investicioni ambijent i konkurentski finansijski sektor, razvijenu fizičku infrastrukturu u smislu transporta, skladištenja i komunikacijskih mreža i socijalnu infrastrukturu u smislu sistema


24

obrazovanja i zdravstvene zaštite koji su u funkciji jačanja kapaciteta produktivne radne snage. Za razvoj MSP posebno su relevantni sledeći aspekti poslovnog okruženja (Hallberg 2000, str. 9):

• Barijere za ulazak i nekonkurentsko ponašanje na tržištima na kojima su MSP potencijalno konkurentna;

• Duge i skupe regulatorne procedure kao što su izdavanje dozvola i registracija; • Zvanične i nezvanične dažbine koje sprečavaju rast MSP i njihovo uvođenje u

formalne tokove; • Pravni okvir za obavljanje komercijalnih transakcija i rešavanje sporova; • Zakoni koji regulišu poslovanje i zaštitu intelektualne svojine i korišćenje imovine

kao kolaterala; • Poreske strukture koje diskriminišu mala preduzeća; • Procedure javnih nabavki koje obeshrabruju uspešne licitacije MSP; • Propisi kojima se zabranjuje ulazak MSP na tržišta sa visokim dohotkom; • Rigidnosti tržišta radne snage koje zapošljavanje i otpuštanje radnika čine teškim i

skupim i ograničavaju fleksibilnost i mobilnost radne snage; • Infrastruktura koja omogućava pristup informacijama i tržištima, posebno transportna

i komunikacijska infrastruktura i tržišni objekti.

Imajući u vidu da regulativa povećava troškove poslovanja posebno je važno da se to opterećenje ravnomerno rasporedi na različite vrste preduzeća. U nekim slučajevima uvođenje fleksibilnosti u implementaciju regulative može u priličnoj meri da doprinese ublažavanju opterećenosti malih preduzeća. Institucionalne prepreke su mnogo veće opterećenje za mala preduzeća iz razloga što predstavljaju fiksne troškove koje velika preduzeća mnogo lakše apsorbuju. Takođe, velika preduzeća često uživaju bolji tretman zbog svojih političkih veza i kontakata. Za potrebe izrade World Development Report 1997 (World Bank 1997), sprovedeno je istraživanje nad 4.000 preduzeća u 69. zemalja sa ciljem da se utvrdi na koji način preduzeća procenjuju različite aspekte institucionalnog okruženja. Rezultati su pokazali da u većini zemalja preduzeća različite veličine doživljavaju odsustvo čak i najbazičnije institucionalne infrastrukture. Kriminal je naveden kao ozbiljan problem koji povećava troškove poslovanja. U zemljama Južne Amerike, bivšeg Sovjetskog saveza i Istočne Evrope čak 80% ispitanika je navelo odsustvo poverenja u državne institucije u pogledu zaštite života i imovine od kriminala, a čak 70% je istaklo nepredvidivost pravnog sistema kao najveći problem u poslovanju. U zemljama u razvoju mala preduzeća su se suočavala sa mnogo većim preprekama u poređenju sa velikim preduzećima po svim aspektima institucionalnog okruženja a posebno u pogledu pristupa informacijama u vezi sa promenama regulative, predvidivosti pravnog sistema, diskrecijom birokratije i korupcijom. U razvijenim zemljama uočene su značajnije manje razlike u pogledu institucionalnih prepreka kod malih u odnosu na velika preduzeća, izuzev po pitanju korupcije. (Brunetti et al. 1998) Ograničen pristup povoljnim izvorima finansiranja, odnosno otežano finansiranje predstavlja možda najveću prepreku i ključnu determinantu opstanka i razvoja MSP. Osnivanje preduzeća, širenje poslovnih aktivnosti, razvoj novih proizvoda i investicije u postrojenja, opremu i ljudske resurse direktno je uslovljeno mogućnošću preduzeća da zadovolji potrebe za kapitalom. Mala preduzeća, po pravilu, osniva pojedinac (preduzetnik) ili grupa od nekoliko ljudi koji imaju preduzetničku ideju, raspolažu sopstvenim sredstvima i/ili imaju


25

finansijsku pomoć porodice ili prijatelja u zamenu za učešće u vlasništvu preduzeća. Ukoliko je preduzeće uspešno vrlo brzo će se javiti potreba za širenjem biznisa i inovacijama i tada nastupaju problemi iz razloga što je obezbeđivanje finansijskih sredstava mnogo teže za mala nego za velika preduzeća. (Erić et al. 2012, str. 41) Problematičnost finansiranja MSP je posledica ograničenosti sopstvenih sredstava sa jedne i strane i manje dostupnosti sredstava iz pozajmljenih izvora bilo putem banaka ili drugih finansijskih institucija, na tržištu hartija od vrednosti ili privlačenjem formalnih ili neformalnih investitora sa druge strane. Na početku životnog ciklusa mala preduzeća se uglavnom oslanjaju na sopstvena sredstva, međutim sa rastom i razvojem potrebe preduzeća za kapitalom prevazilaze interne mogućnosti preduzetnika i javlja se potreba za korišćenjem sredstava iz eksternih izvora. Kao najčešće prepreke korišćenju bankarskih kredita izdvajaju se: nedostatak odgovarajućih sredstava obezbeđenja kredita, nepostojanje dokumentacije o poslovnom poduhvatu i preduzeću, odsustvo znanja da se projekat na odgovarajući način predstavi kreditorima, orijentacija kreditora na finansiranje velikih preduzeća i, posledično, nepostojanje metodologije za ocenu malih projekata što čini postupak ocenjivanja skupim, posebno u odnosu na male, pojedinačne iznose kredita (Paunović i Novković 2003, str. 12). Pribavljanje neophodnih sredstava posredstvom privatnih investicionih fondova, fondova rizičnog kapitala (venture capital) i poslovnih anđela je uglavnom dostupno samo inovativnim i brzo rastućim MSP, dok je prikupljanje kapitala na berzi, putem inicijalne javne ponude akcija, takođe problematično usled nedovoljne atraktivnosti MSP za potencijalne investitore. Najznačajniji izvor eksternog finansiranja investicija, obrtnih sredstava i zaliha za većinu MSP su krediti banaka. Međutim, uslovi pod kojima banke finansiranju ova preduzeća iako različiti po zemljama uvek su manje povoljni nego za velika preduzeća i to iz razloga što su kreditne potrebe ove dve grupe preduzeća veoma različite, odnosno iznosi kredita koji se odobravaju MSP su manji pa zahtevaju više kamatne stope kako bi banke obezbedile željenu profitabilnost. Finansiranje putem bankarskih kredita je problematično i za banke i za MSP. Pod najvećim problemima banaka podrazumevaju se: nedostatak adekvatne knjigovodstvene evidencije, problemi obezbeđenja kredita i nepovoljan kreditni rejting preduzeća, dok se problemi MSP odnose na: visoke kamatne stope, limitirane iznose kredita, duge i skupe procedure obrade zahteva i odobravanja kredita i problematična sredstva obezbeđenja. Obezbeđivanju neophodnih sredstava iz tržišnih izvora treba da prethodi analiza postojeće strukture kapitala preduzeća, dostupnosti i cene različitih izvora finansiranja, finansijskog i poslovnog rizika, karaktera poslovnih ulaganja i poslovnih aktivnosti preduzeća (Erić et al. 2012, str. 89). Izbor adekvatnog izvora ili kombinacije različitih izvora finansiranja treba da bude takav da omogućava uspostavljanje optimalne strukture kapitala, odnosno takvog odnosa između sopstvenih i pozajmljenih sredstava pri kojem je tržišna vrednost preduzeća najveća odnosno troškovi finansiranja najmanji. Odluka o izboru izvora finansiranja svakodnevnog poslovanja, investicija i rasta i razvoja je od strategijskog značaja za vlasnika (preduzetnika) ili menadžera preduzeća iz razloga što ona uslovljava niz drugih ne samo finansijskih već i poslovnih odluka uopšte.


26

II POJAM I MOGUĆE STRATEGIJE UNAPREĐENJA POSLOVNIH

PERFORMANSI MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA

Formulisanje i implementacija strategija MSP već duže vreme su u fokusu naučne i stručne javnosti (Berry 1998, Beal 2000, Hitt 2000) što se duguje ulozi koju ova preduzeća ostvaruju u nacionalnim ekonomijama gotovo svih zemalja sveta posmatrano bilo kroz njihovo učešće u ukupnom broju privrednih subjekata, ukupnoj zaposlenosti ili kroz doprinos prometu, izvozu i BDP. Formulisanje strategije se odnosi na izbor načina na koji preduzeće definiše svoju strategiju i posredstvom strategijskog menadžmenta pristupa njenoj implementaciji (Collin 1995 i Bowman 1998). Osnovna paradigma strategijskog menadžmenta je propisani, racionalni i analitički model kojeg karakterišu dve osnovne funkcije: formulisanje i implementacija strategije (Analoui i Karami 2003). Strategijski menadžment u svojoj suštini se bavi pitanjima razvoja i implementacije strategije preduzeća (Cole 1994). Uprkos široko rasprostranjenom stavu prema kojem se u malim preduzećima ne praktikuje strategijski menadžment, brojne studije ukazuju na postojanje pozitivne korelacije između strategijskog planiranja i nivoa poslovnih performansi u ovim preduzećima. Robinson (1982) je došao do saznanja prema kojem su mala preduzeća koja su angažovala konsultante da im pruže pomoć u domenu strategijskog planiranja ostvarila bolje poslovne performanse od preduzeća koja to nisu učinila. Takođe, nekoliko studija je ukazalo na postojanje pozitivnog odnosa između formalnog strategijskog planiranja i finansijskih performansi malih preduzeća (Wood, Jonhston i DeGenaro 1988 i Watts i Ormsby 1990). Opstanak i dugoročan uspeh zavisiće od strategijske orijentacije, primene tehnika strategijskog menadžmenta i proaktivnog planiranja budućnosti preduzeća (Karami 2007). U početnoj fazi kada je preduzeće malo i čini ga svega nekoliko zaposlenih, vlasnik/menadžer je zaokupljen operativnim pitanjima u nastojanju da osigura opstanak i prelazak u narednu fazu životnog ciklusa. Međutim, nijedno preduzeće nije toliko malo da mu ne treba strategija. Razvoj i uspešnost MSP u velikoj meri su uslovljeni ličnim ciljevima, karakteristikama i strategijskom svesti preduzetnika (Daft et al. 1988, McKenna 1996, Karami 2007). Spoznaja prema kojoj se MSP suočavaju sa brojnim problemima i poteškoćama usled kojih njihovi potencijali nisu u potpunosti iskorišćeni ukazuje na različitost mogućih pravaca delovanja u cilju unapređenja njihovih poslovnih performansi. Identifikovanje strategija unapređenja poslovnih performansi MSP zahteva pre svega analizu koncepta poslovnih performansi, njihovog merenja i stepena u kojem su determinisane odabranom poslovnom strategijom preduzeća. Pored formulacije i implementacije strategije, značajna podrška razvoju i unapređenju performansi MSP se obezbeđuje i merama institucionalne podrške.

2.1. POSLOVNE PERFORMANSE MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA – KONCEPT I MERENJE

Koncept poslovnih performansi već decenijama zauzima važno mesto i u teoriji iz oblasti poslovne ekonomije i u menadžerskoj praksi iz razloga što predstavlja neizostavan input u procesu merenja rezultata preduzeća. Uopšteno posmatrano, poslovne performanse se mogu definisati kao operativna sposobnost da se zadovolje želje ključnih stejkholdera preduzeća (Smith i Reece 1999, str. 153). Performanse se dovode u vezu sa uspešnom realizacijom


27

poslovne strategije i zauzimaju centralnu poziciju u strategijskom menadžmentu, kao pristupu upravljanju preduzećem koji nameću savremeni uslovi poslovanja. Većina teorija o strategijskom menadžmentu, bilo na eksplicitan bilo na implicitan način, ističe značaj performansi kao vremenskog testa svake strategije (Schendel i Hofer 1979). Kada se govori o konceptu poslovnih performansi nameće se pitanje da li treba praviti distinkciju između performansi i organizacione efektivnosti preduzeća, odnosno koji je domet performansi. Prema autorima Venkatraman i Ramanujam (1986) u osnovi poslovnih performansi prema najužem poimanju su finansijski indikatori za koje se smatra da odražavju stepen ispunjenosti ekonomskih ciljeva preduzeća. Pod finansijskim indikatorima se podrazumevaju rast obima prodaje, profitabilnost (prikazana racijima kao što su prinos na investicije, profitna marža, prinos na kapital) itd., kao i pokazatelji tržišne vrednosti preduzeća kao što je prinos na akcije. Šire poimanje koncepta pored finansijskih obuhvata i nefinansijske, odnosno operativne indikatore poslovanja preduzeća kao što su tržišno učešće, uvođenje novih proizvoda, efektivnost marketinga, kvalitet proizvoda, dodata vrednost itd. Uključivanje nefinansijskih indikatora je omogućilo pomeranje fokusa sa finansijskih pokazatelja na ključne faktore operativnog uspeha preduzeća koji neminovno vode ostvarivanju željenih finansijskih performansi. Najširi domet performansi je onaj koji poslovne performanse poistovećuje sa organizacionom efektivnošću preduzeća što je prikazano na Slici 2.1. Domet finansijskih performansi Domet finansijskih + operativnih performansi (poslovne performanse) Domet organizacione efektivnosti

Slika 2.1. Domet poslovnih performansi

Izvor: Venkatraman i Ramanujam, 1986. U literaturi iz oblasti preduzetništva i MSP još uvek nije postignut konsenzus kada su u pitanju poslovne performanse i njihovo merenje, odnosno u upotrebi je širok spektar definicija i varijabli. Raznovrsna priroda koncepta performansi ogleda se u postojanju različitih operativnih definicija i merila. Prema autorima Keats i Bracker (1988) pojam poslovnih performansi ima drugačije značenje za MSP, u odnosu na velika preduzeća, i može se opisati kao jednodimenzionalni koncept koji obuhvata brojne interpretacije i odgovarajuće pokazatelje. Utvrđivanje nivoa poslovnih performansi korišćenjem različitih pokazatelja za rezultat ima drugačije i često oprečne rezultate iz razloga što ti pokazatelji mere različite aspekte poslovanja preduzeća.


28

Merenje performansi je u funkciji kontrole rezultata preduzeća. Uspešnija su ona preduzeća koja mogu da izmere svoje rezultate. Poznate izreke poput sledećih: ,,Ono što se meri, to se i uradi" i ,,Dobiješ ono što izmeriš" sugerišu da upotreba odgovarajućeg sistema za merenje performansi obezbeđuje usklađenost aktivnosti sa strategijom i ciljevima preduzeća (Lync i Cross 1991). Uprkos činjenici da se u naučnoj i stručnoj javnosti već dugo vremena diskutuje o merenju performansi, merama performansi i sistemima merenja performansi, jos uvek ne postoje jedinstvene definicije. U literaturi su se, međutim, kao najčešće izdiferencirale sledeće (Neely et al. 1995):

• Merenje performansi se može definisati kao proces kvantifikacije efektivnosti i efikasnosti delovanja;

• Mere performansi se mogu definisati kao pokazatelji koji se koriste za kvantifikaciju efikasnosti i/ili efektivnosti delovanja;

• Sistemi merenja performansi se mogu definisati kao skup pokazatelja koji se koriste za kvantifikaciju efikasnosti i efektivnosti delovanja.

Navedene definicije su precizne ali ne odražavaju novija saznanja do kojih su došle teorija i praksa, a koja su autori Bourne, Neely, Mills i Platts na sistematičan način prikazali u svom radu pod nazivom: "Implementing Performance Measurement Systems: A Literature Review" (Bourne et al. 2003, str. 3):

• Merenje performansi se odnosi na multidimenzionalni skup mera performansi preduzeća. Pod multidimenzionalnošću se podrazumeva da skup obuhvata i finansijske i nefinansijske mere, i interne i eksterne mere, a često i mere koje kvantifikuju ono što je ostvareno kao i one koje pomažu u predviđanju budućnosti.

• Merenje performansi ne može da se sprovodi izolovano i relevantno je samo ukoliko je u referentnom okviru u kojem se procenjuju efektivnost i efikasnost aktivnosti preduzeća. U prošlosti je merenje performansi kritikovano zbog procenjivanja performansi u pogrešnom referentnom okviru, a danas se veruje da mere performansi treba razvijati iz strategije preduzeća.

• Merenje performansi utiče na okruženje u kojem preduzeće obavlja svoje aktivnosti. Naime, otpočinjanje merenja, odluka o tome šta će da se meri, kako će da se meri i koji su ciljevi utiče na pojedince i grupe u okviru preduzeća. Merenje performansi je sastavni deo upravljačkih procesa planiranja i kontrole u preduzeću.

• Merenje performansi danas služi za procenu uticaja aktivnosti preduzeća na njegove stejkholdere. Iako se navedeno može smatrati ,,kvantifikacijom efikasnosti i efektivnosti delovanja preduzeća" u slučaju merenja uticaja performansi preduzeća na satisfakciju potrošača, to baš i nije slučaj kada se meri uticaj performansi preduzeća na satisfakciju zaposlenih i lokalne zajednice.

Performanse preduzeća najčešće se mere kombinacijom finansijskih i nefinansijskih pokazatelja. Pod finansijskim pokazateljima podrazumevaju se mere efikasnosti preduzeća kao što su prinos na investicije i prinos na kapital, i mere profitabilnosti preduzeća kao što su prinos na prodaju i neto profitna stopa (Li, Huang i Tsai 2009). Pod nefinansijskim pokazateljima podrazumevaju se satisfakcija potrošača, tržišno učešće, rast tržišnog učešća, rast broja zaposlenih itd. Dugo vremena su se za merenje performansi MSP koristili isključivo finansijski pokazatelji poslovanja koji su se zasnivali na prihodima od prodaje, profitu i prinosu na investicije/sopstvena sredstva. Najčešće su korišćeni sledeći pokazatelji: obim prodaje, stopa


29

rasta prodaje, novčani tok, prinos na sopstvena sredstva, neto profitna margina, neto profit iz poslovanja, prinos na investicije, stopa neto profita i sposobnost finansiranja rasta iz profita. Brojne studije su isticale primenu tradicionalnih računovodstvenih pokazatelja performansi kao što su rast prodaje, tržišno učešće i profitabilnost. Autori Murphy, Trailer i Hill (1996) su analizom 51 članka otkrili postojanje 71 operativnog merila performansi koje su grupisali u osam osnovnih dimenzija među kojima su najčešće korišćeni: efikasnost, rast i profit. Za razliku od velikih preduzeća, kod MSP je merenje performansi finansijskim indikatorima uvek otežano iz razloga što ovim preduzećima nedostaju ljudski resursi potrebni za uspostavljanje sistema merenja performansi, kao i kultura prikupljanja i upotrebe podataka kao inputa u procesu donošenja odluka (Heilbrunn, Rozenes i Vitner 2011). Neretko se za ocenu poslovnih performansi koriste subjektivni pokazatelji usled poteškoća u prikupljanju objektivnih finansijskih podataka. Naime, mala preduzeća nerado otkrivaju svoje finansijske performanse smatrajući da su u pitanju poverljivi podaci (Sapienza et al. 1988, Gruber et al. 2010). Čak i kada su menadžeri i vlasnici MSP voljni da obelodane finansijske podatke, dešava se da oni ne odražavaju realno stanje usled različitih manipulacija koje za cilj imaju evaziju poreza. Zbog niskog stepena svesti menadžera o tome koliko je važno i poželjno da tačne i pouzdane podatke učine dostupnim istraživačima, javila se potreba za razvijanjem subjektivnih merila performansi preduzeća (Covin i Slevin 1989). Tek sa spoznajom prema kojoj je korišćenje finansijskih podataka za merenje performansi malih preduzeća pokazalo određena ograničenja, započeta je primena nefinansijskih merila performansi. Merenje performansi nefinansijskim pokazateljima pokazalo je visok stepen pouzdanosti i validnosti, kao i objektivnost prilikom odražavanja nivoa performansi preduzeća. Pojedini autori (Ramanujam, Venkatraman i Camillus 1986 i Reid i Smith 2000) isticali su da se efektivnost poslovanja preduzeća mora meriti u zavisnosti od ciljeva koje je to preduzeće postavilo, odnosno u odnosu na stepen u kojem su postavljeni ciljevi ostvareni. Uvažavajući prednosti i nedostatke korišćenja različitih pokazatelja poslovnih performansi MSP, brojni autori su se opredelili za primenu kombinacije finansijskih i nefinansijskih indikatora. Autori Gibson i Cassar (2005) su za merenje performansi MSP koristili obim prodaje i prihode kao finansijska merila i broj zaposlenih, uvođenje novih proizvoda, tržišno učešće i životni ciklus preduzeća kao nefinansijske pokazatelje. U nekim studijama (Kotey i Meredith 1997 i Blackman 2003) korišćene su i varijable kao što su produktivnost, liderstvo, kreiranje novih radnih mesta, poslovna stabilnost, visoke profitne stope, niži troškovi proizvodnje, doprinos razvoju zajednice i rast preduzeća. Uporedo sa povećanjem kompleksnosti i sve dinamičnijim promenama u okruženju, javila se potreba za promenama i u sistemu upravljanja preduzećem. Tradicionalne modele merenja performansi, u čijem fokusu su bili finansijski pokazatelji, zamenili su multidimenzionalni i balansirani modeli što je imalo za cilj podršku razvoju organizacije i menadžmenta u velikim preduzećima (Sinclair i Zairi 2000). Za razliku od velikih, kod MSP merenje performansi uvek je praćeno određenim problemima. Istraživanja su pokazala da MSP ili uopšte ne primenjuju modele merenja performansi ili ih primenjuju na pogrešan način. Zapravo, čak i kada bi ih primenili na adekvatan način, ovi modeli bi bili neodgovarajući za potrebe MSP. Usled brojnih karakteristika koje MSP čine drugačijim od velikih preduzeća, javila se potreba za razvojem modela koji bi bili posebno dizajnirani i uvažavali sve specifičnosti ovih preduzeća.


30

Pristup MSP merenju performansi je neformalan, neplanski i ne zasniva se na unapred definisanom modelu već se merenje performansi uvodi kako bi se rešili specifični problemi iz čega se, više spontano nego planski, razvija sistem merenja performansi (Barnes et al. 1998). Usled opterećenosti operativnim aktivnostima, MSP nemaju ni vreme ni kapacitet za planiranje ili je ono ograničeno samo na operativan nivo na kojem se i vrši merenje performansi (Garengo, Biazzo i Bititci 2005, str. 29). Drugim rečima, kod MSP merenje performansi nije u funkciji strategijskog planiranja, već prikupljanja podataka za potrebe sprovođenja aktivnosti kontrole. Uprkos činjenici prema kojoj, u savremenim uslovima poslovanja, merenje performansi postaje izrazito važno u MSP, kao i u velikim preduzećima, još uvek su nedovoljno razvijeni modeli koji bi uvažavali specifičnosti ovih preduzeća pri čemu se misli na sledeće njihove karakteristike (Ibidem, str. 30):

• Nedostatak ljudskih resursa. MSP ne samo što raspolažu ograničenim brojem ljudskih resursa, već su oni zauzueti svakodnevnim poslovima i nemaju vremena za dodatne aktivnosti, kao što bi bila primena sistema merenja performansi.

• Upravljački kapaciteti. MSP su najčešće fokusirana na tehničku izvrsnost proizvoda i operativnih procesa, dok se kulturi, tehnikama i alatima upravljanja posvećuje malo pažnje. Nivo upravljačke sposobnosti je nizak.

• Ograničeni resursi (kapital). MSP ne raspolažu resursima neophodnim za implementaciju sistema merenja performansi.

• Reaktivan pristup. Odsustvo strategijskog planiranja, ad hoc donošenje odluka, nepostojanje eksplicitne strategije, kratkoročna orijentisanost i reaktivan pristup upravljanju preduzećem.

• ,,Prećutno znanje" i nedovoljno posvećivanje pažnje formalizaciji procesa. Jedna od ključnih prepreka organizacionog razvoja u MSP je odsustvo upravljačkog sistema i formalizovanog upravljanja procesima. Takođe, u uslovima kada je znanje uglavnom neformalnog tipa veoma je teško prikupiti podatke neophodne za primenu sistema merenja performansi.

• Pogrešno poimanje koncepta merenja performansi. MSP nisu svesna potencijalnih prednosti primene sistema merenja performansi već ih doživljavaju kao izvor birokratizacije i faktor koji ograničava njihovu fleksibilnost.

2.2. STRATEGIJA PREDUZEĆA – POJAM I VRSTE

Reč strategija potiče od grčke reči strategos što znači general (vođa vojske), a nastala je kombinacijom reči stratos (vojska) i ago (vođenje). Pod pojmom strategija obično se podrazumeva set aktivnosti koje treba da obezbede ostvarenje prethodno definisanih ciljeva preduzeća uvažavajući uticaj faktora iz internog i eksternog okruženja. Strategija je specifičan način na koji konkretno preduzeće ulazi u interakciju sa okruženjem. Strategija se odnosi na izbor pravaca, metoda i instrumenata za realizaciju misije i ciljeva preduzeća u datom privrednom ambijentu kako bi se kroz adekvatno uspostavljen odnos između okruženja i resursnih mogućnosti preduzeća eliminisao i/ili smanjio jaz između potencijalnih i sadašnjih performansi u poslovanju preduzeća. Strategijom se opredeljuju: (i) odnos prema okruženju, u smislu oportunosti i mogućnosti uticaja, pacifikovanja ili prilagođavanja okruženja; (ii) struktura poslovnog i portfolia kompetentnosti (diversifikacija vs simplifikacija delatnosti, širina i dubina tehnoloških i drugih znanja); (iii) ponašanje prema


31

konkurenciji (napad, odbrana, ignorisanje, saradnja); (iv) metode (interni, eksterni, kombinovani) i brzina (ofanzivni vs defanzivni tempo) realizacije izabranih pravaca delovanja; (v) poželjni nivo i vrsta fleksibilnosti (interna vs eksterna) (Todorović et al. 2000, str. 267). Preduzeće može imati jednu ili više strategija kada one postoje na tri nivoa u okviru preduzeća – korporativnom, nivou poslovnih jedinica i funkcionalnom nivou. Poslovna strategija se realizuje kroz ključne funkcionalne oblasti - finansije, proizvodnju, marketing, ljudske resurse i istraživanje i razvoj. Strategija preduzeća treba da bude u skladu sa definisanim ciljevima preduzeća pri čemu moraju da se uvažavaju interni faktori kao što su njegove kompetencije, resursi i interesne grupe sa jedne i faktori iz okruženja u kojem ono posluje sa druge strane. Okruženje determinišu potrošači, u smislu njihovih potreba i preferencija, konkurentska preduzeća, u smislu intenziteta njihovog uticaja na preduzeće i njegove performanse, i institucionalno okruženje u kojem preduzeće obavlja svoje aktivnosti. Strategija treba da odražava interese internih i eksternih stejkholdera, kao i da te interese povezuje sa ciljevima preduzeća. Prilikom formulisanja strategije, preduzeće je uvek vođeno željom za ostvarenjem kratkoročnog cilja opstanka i dugoročnih ciljeva rasta i razvoja. Strategijom se preduzeće obavezuje na određene proizvode, tržišta i tehnologije tokom dužeg vremenskog perioda (Karami 2007, str. 16). Prema Karami (2007) formulisanje strategije podrazumeva određivanje poslovne misije, odlučivanje o kratkoročnim i dugoročnim ciljevima i prioritetu strategija koje će preduzeće slediti. Takođe, ono se tiče alokacije resursa, odluke o diversifikaciji, ulaska na internacionalna tržišta, spajanja sa dobavljačima i uključivanja u joint venture aranžmane. Autori Johnson i Scholes (1993) strategiju preduzeća dovode u vezu sa:

• Ukupnim obimom poslovnih aktivnosti preduzeća, • Procesom usklađivanja aktivnosti preduzeća sa okruženjem, • Procesom usklađivanja aktivnosti preduzeća sa njegovim resursnim mogućnostima, • Strategija utiče na ključne resurse preduzeća i • Strategija je pod uticajem vrednosti i verovanja onih ljudi koji u datoj organizaciji

poseduju moć. Pomenuti autori su u svom empirijski potkrepljenom radu u kojem istražuju korporativne strategije na sistematičan način prikazali različite pristupe strategiji (Karami 2007, str. 5):

• Prirodna selekcija – kada je preduzeće pod velikim pritiscima iz okruženja i primorano je da se konstantno prilagođava promenama u okruženju;

• Planiranje – strategija je rezultat sistematičnih formi planiranja, u pitanju je racionalan pristup strategiji;

• Logičko-inkrementalni pristup – evolucionarni korak-po-korak pristup formulisanju strategije, u pitanju je pristup u kojem strategija nastaje prilagođavanjem ali je pod većim uticajem menadžmenta preduzeća nego u slučaju prirodne selekcije;

• Na kulturi zasnovan pristup – bazira se na iskustvima, pretpostavkama i verovanjima menadžmenta koji vremenom prožimaju čitavu organizaciju;

• Na politici zasnovan pristup – strategija nastaje kao posledica brojnih internih borbi u kojima menadžeri, pojedinci i grupe trguju i pregovaraju informacijama i interesima i


32

• Vizionarski pristup – strategija je pod dominantnim uticajem pojedinca ili manje grupe koja ima jasnu viziju o tome gde preduzeće može i treba da bude, u pitanju je intuitivan pristup.

Na izbor strategije preduzeća utiču tri ključna faktora: menadžment, eksterno okruženje i interni resursi preduzeća (Thompson i Strickland 1993). Brojna istraživanja su se bavila utvrđivanjem stepena u kojem menadžment i faktori iz eksternog okruženja utiču na strategiju preduzeća. Montanari (1978) je tvrdio da što je veći uticaj eksternog okruženja, manji je uticaj menadžmenta, dok su Miller i Toulouse (1986) smatrali da je uticaj menadžmenta na strategiju preduzeća najveći u uslovima promenljivog, nepredvidivog i dinamičnog okruženja. Uticaj menadžera je veći u malim preduzećima u kojima je menadžer ujedno i vlasnik preduzeća (Miller 1988). U literaturi su se kao najpoznatije istakle tipologije strategija sledećih autora: Chandler, Mintzberg, Miles i Snow i Porter. Mintzberg je fokusiran na proces, a ostala tri autora na sadržaj strategije. Mintzberg pravi razliku između promišljenih i iznenadnih strategija, Chadler između ekspanzije obima, geografske ekspanzije, vertikalne integracije i proizvodne diversifikacije. Miles i Snow su izvršili podelu preduzeća na istraživače, branioce, analitičare i reaktore. Porter je uveo pojam generičke strategije stvaranja konkurentkse prednosti preduzeća i napravio distinkciju između strategije vođstva u troškovima, strategije diferencijacije i strategije fokusiranja. Pomenute vrste strategija detaljno su analizirane u narednom tekstu. Prema Chandler (1962) strategijom se determinišu osnovni dugoročni ciljevi preduzeća, usvaja pravac delovanja (strategija kao plan delovanja) i alociraju resursi kako bi se ostvarili postavljeni ciljevi (strategija kao alokacija resursa). Autor je proučavanjem gotovo 100 najvećih američkih kompanija u periodu 1909-1959. godine došao do saznanja prema kojima se strategija dovodi u vezu sa rastom, a strategijske odluke sa dugoročnim zdravljem preduzeća. Na osnovu rezultata istraživanja, Chandler je napravio razliku između sledećih vrsta strategija:

• Ekspanzija (proširenje) obima – nakon uvođenja uspešnog proizvoda prva logična strategija je ekspanzija na postojećem tržištu, odnosno proizvodnja, prodaja i distribucija veće količine proizvoda ili usluge već postojećim potrošačima.

• Geografska ekspanzija – sledeći logičan korak je širenje, odnosno preduzeće nastavlja da radi ono što je već radilo samo na novim geografskim područjima, što može da uključuje inostrana tržišta.

• Vertikalna integracija – pokušaj da se poveća dodata vrednosti u okviru već postojećeg portfolia, pri čemu vertikalna integracija može biti unapred, kada se preduzeće približava potrošačima, i unazad, kada se ono približava dobavljačima.

• Proizvodna diversifikacija – poslednji korak koji podrazumeva uključivanje preduzeća u nove industrije putem merdžera, akvizicije ili kroz razvoj proizvoda.

Mintzberg (1988) je strategiju preduzeća definisao u smislu procesa. Razlikujući planirane od realizovanih strategija (Mintzberg i Waters 1985), autor je došao do saznanja prema kojima je napravio distinkciju između promišljenih i iznenadnih strategija. Promišljene strategije su realizovane onako kako je to i planirano, dok su iznenadne strategije realizovane uprkos ili u odsustvu namera. Suštinka razlika između pomenute dve strategije je u tome što je promišljena fokusirana na pravac i kontrolu, a iznenadna uvodi pojam strateškog učenja. Da bi se strategija smatrala promišljenom tri uslova moraju da budu zadovoljena: (i) postojanje


33

jasnih namera koje su detaljno artikulisane; (ii) namere moraju da budu potpuno prihvaćene i jasne svim učesnicima u organizaciji i (iii) okruženje mora da bude savršeno predvidivo, benigno i potpuno pod konrolom preduzeća. Savršeno iznenadna strategija podrazumeva konzistentnost u vremenu u pogledu odsustva namere o njenoj realizaciji. (Gibcus i Kemp 2003, str. 12). Većina strategija ima karakteristike i promišljene i iznenadme strategije, odnosno nalazi se negde između ta dva ekstrema. Mintzberg i Waters (1985) su identifikovali osam strategija koje se nalaze duž kontinuuma između promišljenih i iznenadnih strategija:

• Planirana strategija – lideri u organizaciji formulišu svoje namere što je preciznije moguće i teže njihovoj realizaciji uz minimalne distorzije. U cilju ostvarivanja namera one najpre moraju biti artikulisane u formi plana koji se zatim razrađuje kroz budžete, rasporede i sl. kako bi se ometanja u realizaciji minimalizovala.

• Preduzetnička strategija – karakteristična za mala i preduzeća u početnim fazama razvoja u kojima vlasnik nameće svoju viziju pravca kojim preduzeće treba da ide i koja obično posluju u određenim u odnosu na okruženje relativno bezbednim tržišnim nišama. Kod ove strategije ne postoji tako jasno i precizno definisana namera kao što je to slučaj kod planirane, već je mnogo izraženiji uticaj vlasnika.

• Ideološka strategija – svi članovi organizacije dele zajedničku viziju sa kojom se tako snažno identifikuju da usvajaju obrazce ponašanja što omogućava identifikovanje jasne strategije.

• Kišobran strategija – kada lideri samo delimično imaju kontrolu nad učesnicima u organizaciji oni mogu da dizajniraju tzv. kišobran strategiju što znači da oni postavljaju generalna pravila kao okvir ponašanja u okviru kojeg učesnici manevrišu.

• Procesna strategija – posebno je relevantna kada preduzeće posluje u izrazito kompleksnom okruženju koje je nepredvidivo i teško da može da se kontroliše. Ova strategija poseduje izvesne sličnosti sa kišobran strategijom, samo što u ovom slučaju lideri ne određuju njen sadržaj na generalnom nivou kroz definisanje ciljeva i postavljanje granica, već kontrolišu proces njenog nastanka.

• Nepovezana strategija – kada postoji deo organizacije koji ima uticaj i moć da realizuje obrazce u određenom toku aktivnosti. Najčešće takve aktivnosti dolaze iz organizacionih jedinica ili od pojedinaca.

• Koncenzus strategija – je rezultat spontanog i prirodnog približavanja stavova i mišljenja različitih aktera u organizaciji o određenoj temi ili obrazcu koja počinju da prožimaju čitavu organizaciju. Ne postoji potreba za direktnom kontrolom i određivanjem pravca delovanja od strane top menadžmenta.

• Nametnuta strategija – kada okruženje direktno nameće organizaciji implementaciju obrazaca u određenom toku aktivnosti bez direktne kontrole menadžmenta.

Prema Mintzbergu, strategija je proces prilagođavanja namera kroz promišljene i iznenadne strategije. Ukoliko se strategija definiše planski i promišljeno u fokusu pažnje je isključivo njena realizacija i tu nema prostora za prilagođavanja, što implicira odsustvo strateškog učenja (Gibcus i Kemp 2003). Prema autorima Miles i Snow (1978), preduzeće je potpun i integralni sistem koji ostvaruje interakciju sa okruženjem. Posledično, ljudi unutar predeuzeća rešavaju probleme preduzetničke, tehničke i administrativne prirode. Preduzetnički domen se odnosi na način na koji se preduzeće orijentiše u odnosu na tržište; tehnički domen se odnosi na tehnologije i procese koje preduzeće koristi kako bi proizvelo svoje proizvode i usluge; administrativni


34

domen su zaparvo nastojanja preduzeća da koordinira i implementira strategije. Autori prave distinkciju između sledećih tipova preduzeća:

• Prospektori (istraživači) – preduzeća koja su inicijatori promena u određenoj industriji i koja često menjaju svoje proizvode i usluge u nastojanju da zadrže lidersku poziciju na tržištu. Strategija ovakvih preduzeća stavlja naglasak na inovacije i fleksibilnost u cilju brzog prilagođavanja promenama na tržištu. Ključne funkcije su marketing i istraživanje i razvoj, a proces odlučivanja je decentralizovan, dok su komunikacione i koordinacione strukture jednostavne.

• Branioci – gotovo suprotno prospektorima, strategija branioca podrazumeva fokusiranost na uži tržišni segment na kojem preduzeća nastoje da, u okviru svojih kompetencija, ostvare što je moguće bolje performanse. U fokusu strategije su efikasnost i proizvodnja, kao i čvrsta kontrola posebno u domenu troškova i efikasnosti. Branioci agresivno brane svoju tržišnu nišu od ulaska konkurencije i to konkurentskim cenama ili proizvodnjom proizvoda visokog kvaliteta. Manje pažanje se posvećuje analizi eksternog okruženja i razvoju proizvoda, a odluke uglavnom donose stručnjaci iz domena finansija i proizvodnje.

• Analitičari – po svojim karakteristikama se nalaze između branioca i prospektora, odnosno u uslovima stabilnog okruženja preduzeća se ponašaju kao branioci i fokusiraju na efikasnost proizvodnje i niske troškove, dok su na turbulentnim tržištima, baš kao prospektori, skloni inovativnim i rizičnim poslovnim poduhvatima. Za razliku od prospektora koji su uvek lideri na tržištu, analitičari su na drugom mestu. Analitičari nikada neće ući na novo tržište ukoliko pre toga to već uspešno nisu učinili prospektori. Ova preduzeća žive od imitacija, uvek moraju da budu spremna da odgovore na poteze prospektora od kojih imaju niže profitne margine ali su spretnija.

• Reaktori – preduzeća koja nemaju jasnu i konzistentnu strategiju. Strategija ovih preduzeća zapravo ima karakteristike svih prethodno pomenutih strategija ali u različitim periodima u vremenu. Preduzeća reaktori ostvaruju loše performanse, njihove reakcije na prilike na tržištu nisu odgovarajuće i ona se nerado obavezuju na agresivnu i doslednu implementaciju jedne strategije.

Miles i Snow tipologija strategija se zasniva na tri premise: (i) uspešna preduzeća razvijaju sistematske metode usklađivanja sa okruženjem što im omogućava visok stepen prilagodljivosti na promene; (ii) u svakoj industriji mogu se identifikovati četiri strategijske orijentacije i to: branioci (preduzeća koju su fokusirana na uzak i organičen proizvod/tržište domen u nastojanju da sačuvaju svoje tržišno učešće, istraživači (preduzeća koja kroz procese inovacija i razvoja proizvoda kontinuirano istražuju nove tržišne mogućnosti, analitičari (preduzeća koja se ponašaju kao branioci ili kao istraživači u zavisnosti od okruženja i neophodnog balansa između efikasnosti i inovacija) i reaktori (karakteriše ih trajna nestabilnost i nekonzistentnost iz razloga što nisu u stanju da efektivno odgovore na promene u okruženju); (iii) branioci, istraživači i analitičari mogu da ostvare zadovoljavajuće performanse, a reaktori to ne mogu zbog nedostatka interne konzistentnosti. (Aragon-Sanchez i Sanchez-Marin 2005, str. 290). Michael Porter (1980), jedan od najznačajnijih i najčešće citiranih autora, koji se smatra guruom poslovne strategije, definisao je strategiju kao konkurentsku poziciju preduzeća. A konkurentska pozicija zahteva određivanje generičke strategije. Preduzeće će biti bolje od konkurencije samo ukoliko obezbedi održivu prednost, odnosno ukoliko: (i) potrošačima isporuči veću vrednost, (ii) isporuči sličnu vrednost po nižoj ceni, (iii) uradi oboje.


35

Formulisanje strategije preduzeća zahteva odgovore na sledeća pitanja:

1) Ko smo/šta smo mi? – fokus je na izboru generičke strategije; 2) Gde želimo da budemo? – fokus je na izboru generičke strategije; 3) Zašto želimo tamo da budemo? – fokus je pokretačima strategije; 4) Kako tamo da stignemo? – fokus je na izboru glavne strategija (grand strategy).

Prema Porteru odluku o izboru strategije menadžeri donose sagledavajući kako preduzeće stvara vrednost, odnosno na koji način ostvaruje konkurentsku prednost (diferenciranjem ili vođstvom u troškovima) i kako definiše svoju tržišnu zastupljenost (fokusiranost ili široka tržišna zastupljenost). Autor je identifikovao tri generičke strategije stvaranja konkurentske prednosti koje su prepoznatljive i u literaturi i u poslovnoj praksi, a koje su prikazane na Slici 2.2.

• Strategija vođstva u troškovima - preduzeće zahvaljujući nižim troškovima nudi proizvod po cenama povoljnijim od konkurentskih;

• Strategija diferenciranja – preduzeće, kroz fizičko i psihološko razlikovanje svojih od istorodnih proizvoda konkurencije, stiče lojalnost potrošača i širi manevarski prostor za politiku cena;

• Strategija fokusiranja – preduzeće fokusira svoje poslovanje na jedan ili više atraktivnih tržišnih segmenata.

Konkurentska prednost niži troškovi diferenciranje široko Konkurentsko područje usko

Slika 2.2. Generičke konkurentske strategije

Izvor: Porter, 1980. Konkurentska prednost se primenom svake od generičkih strategija ostvaruje na drugačiji način. Preduzeća koja primenjuju strategiju vođstva u troškovima imaju najniže prosečne troškove u industrijskoj grani. Izvori troškovne prednosti zavise od strukture date industrije, strategija je pogodna kada postoji relativna elastičnost tražnje i zasniva se na iskorišćavanju efekata ekonomije veličine i ekonomije iskustva. Strategija diferenciranja podrazumeva da je preduzeće jedinstveno u dimenzijama koje potrošači visoko vrednuju zbog čega ga nagrađuju prihvatanjem premijum cene. Diferenciranje može da se zasniva na samom proizvodu, sistemu isporuke, marketing pristupu ili nekom drugom faktoru. Preduzeće koje u datoj industriji uspe da stvori i održava jedinstvenu poziciju ostvarivaće iznadprosečne rezultate ukoliko premijum cena prevazilazi troškove diferenciranja. Preduzeće koje primenjuje strategiju fokusiranja bira jedan ili više segmenata u okviru industrije i fokusira se na zadovoljavanje njegovih/njihovih specifičnih potreba. Strategija je primenjiva u industrijama u kojima postoji više različitih segmenata, a konkurentskim preduzećima je skupo i/ili teško

1) vođstvo u troškovima 2) diferenciranje

3a) fokusirano vođstvo u troškovima

3b) fokusirano diferenciranje


36

da se prilagode njihovim specifičnim potrebama. Strategija fokusiranja može da se realizuje: a) troškovnim vođstvom u segmentu ili b) diferencijacijom u segmentu. Pozicija ,,zaglavljenosti" ("Stuck in the middle") je situacija kada preduzeće nema strategiju, odnosno primenjuje svaku od generičkih strategija ali ni u jednoj nije uspešno. Ovakva strategijska pozicija za rezultat ima ispodprosečne performanse preduzeća. Nije realno očekivati da jedno preduzeće može uspešno da se bori na više frontova. Prema Porteru (1980), da bi preduzeće bilo uspešno na dugi rok ono mora da izabere samo jednu generičku strategiju. Porterova strategija diferenciranja bila je predmet pažnje i dalje razrade mnogih autora. Na ovom mestu je značajno spomenuti autore Dess i Davies (1984) koji su napravili razliku između četiri strategije diferenciranja i to: (i) diferenciranje na osnovu inovacija, (ii) diferenciranje na osnovu usluga, (iii) diferenciranje na osnovu tržišta i (iv) diferenciranje na osnovu kvaliteta. Takođe, autor Bell (2000) je istakao da je strategija diferenciranja posebno relevatna za MSP usled činjenice da su ona uglavnom suviše mala da bi sledila strategiju vođstva u troškovima. Brojni autori ukazuju na činjenicu da MSP posvećuju vrlo malo pažnje strategiji i njenoj formulaciji (Gibcus i Kemp 2003) što se negativno odražava na njihove performanse. Odsustvo precizno definisane strategije znači da ne postoji jasan pravac kojim preduzeće treba da ide kako bi ostvarilo postavljene ciljeve. Naime, kod ovih preduzeća vlasnik ili meandžer ima ključnu ulogu u formulisanju strategije i on je odgovoran za sve strategijske odluke u preduzeću. Strategija je često pod uticajem kompetencija i jedinstvenih znanja i veština vlasnika/menadžera. (Ibidem, str. 7). MSP su previše fokusirana na operativne aktivnosti i ne raspolažu sa dovoljno vremena i resursa za strategiju i planiranje. Kod MSP strategija je često implicitna, formulisana odozgo - na dole, neformalna i intuitivna (Mintzberg 1989). U literaturi se često navodi da vlasnici/menadžeri MSP ne primenjuju nijednu konkretnu strategiju, međutim u direktnim razgovorima sa njima postaje jasno kako to zapravo nije slučaj (D'Amboise 1993). MSP imaju strategije samo su one manje formalne, odnose se na pojedine konkretne aktivnosti ili konkurentske taktike i sprovode se na dnevnom nivou u okviru ovih preduzeća (Gibcus i Kemp 2003, str. 27).

2.3. STRATEGIJE UNAPREĐENJA POSLOVNIH PERFORMANSI MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA

Nivo poslovnih performansi preduzeća u priličnoj meri je determinisan strategijom koju to preduzeće primenjuje (Pearce i Robinson 1985 i Olson i Bokor 1995). Poslovna strategija se dovodi u vezu sa performansama preduzeća pri čemu se pravi distinkcija između strategija koje obezbeđuju visok nivo i onih koje se vezuju za nizak nivo performansi, odnosno između proaktivnih i reaktivnih strategija. Proaktivne strategije podrazumevaju preuzimanje inicijative i obuhvataju aktivnosti koje u prvi plan ističu kvalitet proizvoda, inovacije proizvoda i usluga, razvoj novih tehnologija i otkrivanje novih tržišta (Robinson i Pearce 1988), kao i servis za podršku potrošačima, promociju i korišćenje eksternih izvora finansiranja (Covin 1991). Preduzeća koja primenjuju reaktivne strategije obično samo slede druga preduzeća i reaguju na događaje iz okruženja bez mogućnosti da na njih na bilo koji način utiču.


37

U literaturi se često navodi da su uspešnija ona preduzeća koja imaju jasnu strategiju. Prema Porteru (1991), uspeh preduzeća se manifestuje sticanjem konkurentske pozicije ili serije konkurentskih pozicija koje vode superiornim i održivim finansijskim performansama. Pomenuti autor dalje navodi da postoje tri preduslova za uspeh preduzeća. Prvi preduslov je da preduzeće razvije i implementira set interno usaglašenih ciljeva i politika koje zajedno determinišu njegovu poziciju na tržištu; drugi je da pomenuti set ciljeva i politika usklađuje snage i slabosti preduzeća sa šansama i pretnjama iz okruženja i treći preduslov podrazumeva da je u osnovi strategije stvaranje i eksploatacija tzv. distinktivnih kompetencija preduzeća. Neka empirijska istraživanja (Kotey i Meredith 1997) su pokazala postojanje direktne veze između nivoa poslovnih performansi preduzeća i njegove strategijske orijentacije, odnosno da preduzeća koja ostvaruju visok nivo performansi primenjuju proaktivne a ona koja ostvaruju nizak nivo performansi reaktivne strategije. Preduzeća koja ostvaruju prosečne performanse obično primenjuju kombinaciju ove dve vrste strategija. Takođe, preduzeća koja ulažu u promociju, brendiranje svojih proizvoda, podršku potrošačima i marketing tehnike ostvaruju bolje performanse. Ova preduzeća neophodan kapital češće pribavljaju iz pozajmljenih izvora procenjujući troškove i koristi korišćenja eksternih izvora finansiranja. Istraživanja su još pokazala i da MSP, koja su inače više radno intenzivna u poređenju sa velikim preduzećima, koja ostvaruju visoke performanse više brinu za zaposlene, njihov učinak i zadovoljstvo poslom, kao i da ih više uključuju u proces odlučivanja u odnosu na preduzeća koja ostvaruju lošije performanse. Takođe, MSP čiji vlasnici/menadžeri koriste pomoć eksperata i umrežavaju se sa drugim preduzećima u okviru sektora u kojem posluju ostvaruju bolje performanse od onih preduzeća koja to ne čine. Rezultati empirijskog istraživanja koje su sproveli Gibcus i Kemp (2003) jasno ukazuju na postojanje veze između odabrane strategije i performansi MSP. Naročito konzistentnost u primeni strategije (prospektor/branioc/analitičar versus reaktor i primena generičke strategije verusus ,,pozicija zaglavljenosti") utiče pozitivno na performanse MSP. Postoje i druge varijable koje u kombinaciji sa strategijom ostvaruju uticaj na performanse ovih preduzeća, kao što su npr. resursi i poslovno okruženje. Dosledna primena odabrane strategije dobija na važnosti kada preduzeće posluje u turbulentom okruženju. Veličina preduzeća utiče na izbor odgovarajuće strategije. Prema Porteru (1980), za MSP su prikladnije strategije diferenciranja u poređenju sa strategijama vođstva u troškovima. Diferenciranje se postiže inovativnošću, jakim marketinškim sposobnostima, fleksibilnošću, superiornim veštinama u domenu dizajna proizvoda i usluga, efektivnom koordinacijom i komunikacijom i sl. što je sve imanentno manjim preduzećima i preduzetnicima. Strategija vođstva u troškovima podrazumeva čvrstu kontrolu troškova, veštine u domenu dizajna procesa, efikasan distributivni sistem i sl. što mnogo lakše ostvaruju velika preduzeća. Strategija fokusiranja na tržišnu nišu je prikladna za MSP iz razloga što im omogućava da sačuvaju svoje resurse i izbegnu direktnu konfrotaciju sa velikim preduzećima (Karami 2007 i Miles i Snow 1978). MSP treba da se fokusiraju na razvoj novih proizvoda i tržišta (Smallbone et al. 1995), sticanje konkurentske prednosti na osnovu proizvodne diferencijacije, inovacija, visokog kvaliteta proizvoda i iskorišćavanja svojih jedinstvenih snaga (Murray i O'Gorman 1994). Kao dopuna Porterovom modelu konkurentske prednosti, krajem XX veka nastala je teorija zasnovana na resursima preduzeća (Barney 1991, Prahalad i Hamel 1990, Wernerfelt 1984). Prema ovoj teoriji izvore konkurentske prednosti treba tražiti u internim resursima preduzeća. Preduzeća koja svoje interne snage usmeravaju na iskorišćavanje šansi i ublažavanje pretnji


38

iz okruženja pri čemu nastoje da izbegnu svoje slabosti imaju veće izglede da ostvare konkurentsku prednost u odnosu na preduzeća koja to ne čine (Barney 1995). U osnovi na resursima zasnovane teorije su dva koncepta: resursi i sposobnosti preduzeća. Resursi obuhvataju opipljivu i neopipljivu imovinu preduzeća, a sposobnosti se odnose na način na koji preduzeće obavlja aktivnosti u uslovima raspoloživih resursa (Grant 1991 i Wernerfelt 1984). Prema Barney (1991) resursi preduzeća obuhvataju svu imovinu, sposobnosti, organizacione sposobnosti, atribute preduzeća, informacije, znanje itd, a mogu se svrstati u tri kategorije: fizički kapital, ljudski resursi i organizacioni kapital. Lichtenstein i Brush (1997) su pomenutim kategorijama dodali još i socijalni kapital preduzetnika ili menadžera i finansijski kapital. Konkurentsku prednost preduzeća determinišu neopipljivi/nematerijalni resursi i sposobnosti, odnosno faktori kao što su: tehnološki kapital i inovacije, ljudski resursi i interni organizacioni dizajn (Aragon-Sanchez i Sanchez-Marin 2005, str. 289). Usitnjena i nepovezana pojedinačna MSP zbog svoje veličine i ograničenih resursa teže razvijaju ključne sposobnosti i stvaraju kritičnu masu neophodnih resursa. Kooperacijom, kao zajedničkim delovanjem najmanje dva preduzeća u cilju povećanja poslovnog učinka, ostvaruje se sinergetski efekat kada je zajednički učinak veći od zbira pojedinačnih učinaka (Aćimović i Beraha 2010). Konkurenstka prednost preduzeća u priličnoj meri je determinisana kvalitetom veza i odnosa koje ona uspostavljaju sa drugim preduzećima. Udruživanje i saradnja smatraju se izrazito atraktivnom strategijskom alternativom naročito za MSP koja na taj način uspevaju da dosegnu do nivoa na kojem ostvaruju prednosti velikih preduzeća, dok istovremeno zadržavaju svoju fleksibilnost koja im omogućava da se brže i lakše od velikih sistema prilagode promenama u okruženju. Takođe, MSP treba da zasnivaju strategije i na prednostima oličenim u fleksibilnosti, brzini i sposobnosti fokusiranja na tržišne niše (Dean et al. 1998). Prema Teach i Schwartz (2000) strategije se menjaju tokom vremena što u turbulentnim okruženjima može imati pozitivan uticaj na unapređenje performansi, dok u stabilnim okruženjima preduzeća mogu da budu istrajna u realizaciji određenih strategija. Prema ovim autorima uslovi u eksternom okruženju utiču na strategiju preduzeća. Postoje, međutim, i oprečna mišljenja, odnosno studije koje ukazuju na nepostojanje direktne veze između strategije i performansi preduzeća (Campbell-Hunt 2000). Na ovom mestu treba napomenuti ograničenja takvih analiza zbog nemogućnosti kontrolisanja svih varijabli koje ostvaruju uticaj na odnos između strategije i performansi. Ekonomska globalizacija, dinamične i nepredvidive promene u poslovnom okruženju i pomeranje fokusa sa tradicionalnih faktora proizvodnje na inovacije, upotrebu informacionih tehnologija i aktivnosti zasnovane na znanju, stavila su preduzeća pred izazov iznalaženja novih načina za sticanje konkurentske prednosti, odnosno definisanja strategija koje će u izmenjenim okolnostima omogućiti unapređenje poslovnih performansi. U uslovima u kojima ekonomija obima i istraživačko razvojne (IR) aktivnosti postaju ključni faktori uspeha mnogo lakše opstaju velika preduzeća. Za razliku od njih, MSP nemaju kapacitet za ostvarivanje efekata ekonomije obima i za značajnija ulaganja u IR aktivnosti i mnogo teže od lokalnih i nacionalnih postaju međunarodni i globalni igrači. Šansa MSP je u njihovim snagama i to pre svega u fleksibilnosti i sposobnosti bržeg prilagođavanja i reagovanja na promene u okruženju. Imajući u vidu, sa jedne strane, karakteristike MSP i činjenicu da se ona suočavaju sa brojnim poteškoćama prilikom obavljanja svojih poslovnih aktivnosti i, sa druge strane, uvažavajući njihov značaj i ulogu u podsticanju ekonomskog rasta nacionalnih ekonomija pitanje


39

identifikovanja strategija koje bi omogućile iskorišćavanje njihovih potencijala postalo je aktuelno i u stručnoj i u naučnoj javnosti. Pregledom dostupne literature i rezultata istraživanja iz oblasti MSP i preduzetništva, kao najrelevantnija sistematizacija mogućih strategija MSP izdiferencirala se sledeća (OECD 2000b, str. 5):

• Strategija zasnovana na inovativnosti • Strategija zasnovana na informativno-komunikacijskim tehnologijama • Strategija tržišne niše • Strategija kooperacije - umrežavanje • Strategija udruživanja u klastere • Strategija stranog direktnog investiranja

2.3.1. STRATEGIJA ZASNOVANA NA INOVATIVNOSTI

Jedna od možda najznačajnijih implikacija globalizacije je činjenica da se konkurentnost nacionalnih ekonomija više ne može zasnivati na tradicionalnim faktorima proizvodnje kao što su zemlja, rad i kapital, već na ekonomskim aktivnostima zasnovanim na znanju (Ibidem str. 4). U savremenim uslovima poslovanja koje karakterišu dinamičnost, turbulentnost i neizvesnost, inovacije su ne samo vodeći pokretači ekonomskog rasta, generatori novih radnih mesta i preduslov ostvarivanja pametnog i održivog razvoja, već i jedan od ključnih faktora konkurentnosti preduzeća. Posledično, konkurentnost MSP zavisiće u priličnoj meri od sposobnosti ovih preduzeća da kreiraju, pristupe i komercijalizuju znanje na globalnom tržištu. Pod inovacijama se podrazumeva svaki razvojni poduhvat u smislu kreiranja novih ili modifikovanja/unapređenja postojećih proizvoda i usluga kako bi se odgovorilo na promene u potrebama i zahtevima potrošača, uvođenje novih procesa kako bi se unapredila produktivnost, razvoj i primena novih marketinških tehnika kako bi se proširile mogućnosti za prodaju, kao i novih formi upravljanja u cilju unapređenja operativne efikasnosti. Inovacije se odnose na konverziju znanja i ideja u benefite u smislu novih ili unapređenih proizvoda, usluga ili procesa i mogu biti namenjeni komercijalnoj upotrebi ili predstavljati javno dobro. Samo novim proizvodima i uslugama ili novim načinima njihove proizvodnje i isporuke se stvara vrednost koja je preduslov konkurentnosti privreda, zaštite životne sredine, zdravlja i opšteg blagostanja stanovništva. Zahvaljujući svojoj fleksibilnosti i sposobnosti da se brže i efikasnije prilagode promenama na tržištu, MSP su sklonija preduzimanju inovativnih poduhvata od velikih poslovnih sistema. Istraživanja su, međutim, pokazala da relativan doprinos inovativnim aktivnostima značajno varira u zavisnosti od industrijske grane. Prema Audretsch (1995), MSP su inovativnija u proizvodnji elektronske i kompjuterske opreme, dok su velika preduzeća inovativnija u farmaceutskoj i avio industriji. Razlike u stepenu inovativnosti između velikih i MSP mogu se objasniti: (i) nivoom kapitalne intenzivnosti industrijske grane; (ii) stepenom u kojem je određena industrijska grana koncentrisana; (iii) ukupnom količinom inovativnih aktivnosti i (iv) stepenom u kojem su u određenoj grani prisutna velika preduzeća. Velike korporacije pokazuju prednost u industrijskim granama koje su kapitalno i marketinški intenzivne, koncentrisane i sindikalno organizovane, a MSP u granama koje su visoko inovativne i koje u najvećem procentu čine velika preduzeća.


40

Inovacije zahtevaju mnogo više od kapaciteta za pretvaranje novih ideja u komercijalne proizvode. Neophodna je obezbeđenost materijalnih sredstava, raspolaganje odgovarajućim poslovnim veštinama, adekvatan sistem zaštite intelektualne svojine i kultura koja podstiče preduzetnički duh. Zbog ograničenosti resursa, u MSP se realizuje značajnije manje IR aktivnosti nego u velikim preduzećima. Impresivan doprinos MSP inovativnosti duguje se određenim prednostima koje ova preduzeća imaju u poređenju sa velikim, a koje je Scherer (1988) sistematizovao na sledeći način:

• U MSP je prisutno mnogo manje birokratije u odnosu na formalno strukturirana velika preduzeća;

• Mnogi tehnološki napreci su nastali kao posledica bezbroj sitnih invencija u domenu individualnih komponenti, materijala i proizvodnih tehnika za šta velike korporacije uglavnom nisu zainteresovane. Primamljivost poslovnog poduhvata drugačije se procenjuje u velikim u odnosu na manja preduzeća. Naime, novi proizvod ili proces čiji prihodi od prodaje se procenjuju na više miliona dolara godišnje izrazito je atraktivan za MSP, a suviše skroman za velike korporacje. Novi poslovni poduhvati generalno se teško inkorporiraju u već postojeću, formalnu organizacionu strukturu velikih poslovnih sistema;

• U MSP se mnogo lakše održava uzbuđenje vezano za neku novu ideju iz razloga što su odnosi na relaciji izazovi – zaposleni – potencijalna nagrada mnogo čvršći i lakše se neguje kultura koja podstiče i stimuliše preuzimanje inovativnih i rizičnih poduhvata.

U osnovi svake inovacije je nova ideja koja može i ne mora biti rezultat IR aktivnosti. Inovacije MSP uglavnom se zasnivaju na inputima koji nisu rezultat IR aktivnosti. Za razliku od MSP u sektorima visoke tehnologije koja koristeći naučna saznanja razvijaju nove tehnologije, u većini drugih sektora inovacije ovih preduzeća nisu rezultat IR. The European Community Innovation Survey (CIS)11 pravi distinkciju između inovacija koje su zasnovane na IR i onih koje to nisu. Sa rastom preduzeća (povećanjem veličine), raste i značaj inovacija zasnovanih na IR. Za MSP su relevantnije inovacije koje se ne zasnivaju na IR i koje mogu biti a) kapitalna oprema i b) inovacije u dizajnu. Kada su u pitanju inovacije zasnovane na kapitalnoj opremi, preduzeća nabavljaju nove procesne tehnologije i međuproizvode što im omogućava ostvarivanje koristi od inovacija koje su nastale na nekom drugom mestu, dok inovacije u dizajnu predstavljaju inkrementalna unapređenja proizvoda koja suštinski ne menjaju njihovu funkciju ili tehnološku bazu, već samo na superiorniji način zadovoljavaju zahteve potrošača. MSP koja slede inovativnu strategiju mogu biti fokusirana na inovacije u dizajnu proizvoda, za šta im nisu neophodna velika ulaganja u aktivnosti IR. Fleksibilnost i blizina krajnjim potrošačima omogućavaju ovim preduzećima da bolje razumeju želje i potrebe potrošača i da brže i efikasnije odgovore njihovim zahtevima. Dizajn je moćno oruđe koje pruža brojne mogućnosti za unapređenje proizvoda, što posebno odgovara karakteristikama i senzibilitetu manjih preduzeća. Odlukom da se preduzeće angažuje na realizovanju inovativnih aktivnosti ostvaruju se implikacije na ukupne performanse tog preduzeća. U nastojanju da se objasni odnos između

11Serija istraživanja koje sprovode nacionalni zavodi za statistiku u zemljama članicama EU, Norveškoj i Islandu. Harmonizovana istraživanja su dizajnirana tako da obezbede podatke o inovativnosti sektora i regiona. Rezultati istraživanja se koriste za izradu godišnjeg European Innovation Scoreboard, dostupno na: http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/Community_innovation_survey


41

inovacija i performansi nastali su različiti modeli koji se uglavnom zasnivaju na istraživanju autora Crepon, Duguet i Mairesse (1998). Uticaj istraživanja na inovacije i inovacija i istraživanja na produktivnost preduzeća analiziran je kroz model koji ze zasniva na četiri jednačine koje dovode u vezu produktivnost sa inovativnim outputom, inovativni output sa istraživanjem i istraživanje sa njegovim determinantama. Upotrebom odgovarajućih ekonometrijskih modela autori su došli do sledećih zaključaka: verovatnoća realizovanja IR aktivnosti se povećava sa veličinom preduzeća (i brojem zaposlenih), tržišnim učešćem i diversifikacijom, stimulisanjem od strane tražnje (demand pull) i tehnološkim guranjem (technological push). Istraživački napori preduzeća koja realizuju IR aktivnosti se povećavaju sa istim varijablama izuzev veličine preduzeća. Inovativni output, meren brojem patenata ili prodajom, raste sa povećanjem istraživačkih napora, stimulacijom tražnje i tehnološkim indikatorima, bilo direktno ili indirektno posredstvom uticaja na istraživanje. Konačno, produktivnost je u direktnoj pozitivnoj korelaciji sa inovativnim outputom preduzeća. Na osnovu rezultata istraživanja pomenutih autora (Ibidem) razvijen je model koji je prikazan na Slici 2.3., a prema kojem preduzeće najpre donosi odluku da li da inovira ili ne. Ukoliko preduzeće odluči da inovira to će uticati na nivo inovativnog inputa ili inovativnog intenziteta. U sledećem koraku seproučava inovativni output. Inovativni output uglavnom je determinisan inovativnim inputom, odnosno transformacijom inputa u output. Na kraju, inovativni output je povezan sa performansama preduzeća.

Slika 2.3. Istraživački model Izvor: Kemp et al., 2003.

MSP mogu da imaju i ulogu mehanizma za širenje odnosno komercijalizaciju znanja i ideja nastalih u velikim organizacijama. Investicije u nova znanja ne moraju se a priori komercijalizovati u organizacijama u kojima je to znanje originalno i nastalo. Koncept filtera znanja se odnosi na situaciju u kojoj jedna organizacija kreira znanje ali se ne angažuje na njegovoj implementaciji, transferu i komercijalizaciji. Nije redak slučaj da preduzeća ili

ODLUKA DA SE INOVIRA

INOVATIVNI INTENZITET

PROCES INOVACIJE

INOVATIVNI OUTPUT

PERFORMANSE PREDUZEĆA


42

organizacije kao što su naučno-istraživački instituti ili univerziteti stvaraju potencijalno vredna znanja i ideje čiju komercijalizaciju ne smatraju prioritetom. MSP mogu da budu sprega između organizacija koje investiraju u kreiranje novih znanja i onih koje ta znanja implementiraju i komercijalizuju.

2.3.2. STRATEGIJA ZASNOVANA NA INFORMATIVNO -KOMUNIKACIJSKIM

TEHNOLOGIJAMA

Revolucija u oblasti informatike i telekomunikacija pojedinačno posmatrano najviše je doprinela globalizaciji ekonomskih tokova stavljajući MSP pred izazov iznalaženja novih izvora konkurentnosti i novih načina za smanjenje troškova. Sa druge strane, upravo je primena informativno-komunikacijskih tehnologija (u daljem tekstu IKT) omogućila MSP da ublaže odsustvo efekata ekonomije obima i drugih koristi koje velika preduzeća ostvaruju zahvaljujući proizvodnji velikih razmera. IKT štede vreme, unapređuju preciznost u razmeni informacija o ciljevima i strategijama preduzeća i otklanjaju deo grešaka u obavljanju složenih ili repetitivnih aktivnosti koje su svojstvene ljudskom faktoru. Smanjenjem grešaka i vremena neophodnog za realizaciju zadataka, IKT omogućavaju značajne uštede. Efektivna primena ovih tehnologija predstavlja i značajan izvor konkurentnosti MSP. (Chinomona 2013, str. 79) Tabela 2.1. Benefiti koje MSP ostvaruju primenom informativno-komunikacijskih tehnologija

ULAZNA LOGISTIKA

1) Brža i

jeftinija komunikacija sa dobavljačima posredstvom upravljanja lancem snabdevanja

PROIZVODNJA (OPERACIJE)

1) Unapređenje

sistema kontrole zaliha

2) Softver za planiranje resursa

3) Rapid prototyping i drugi alati za razvoj proizvoda

IZLAZNA LOGISTIKA

1) Lakše

povezivanje sa globalnim lancima snabdevanja i veće mogućnosti za Outscourcing

MARKETING I PRODAJA

1) E-trgovina 2) E-marketing

putem interneta

SERVIS

1) Softver za CRM (Customer Relation Management) odnosno Uodnosima sa klijentima

INFRASTRUKTURA PREDUZE ĆA (Finansije, Planiranje) 1) Unapređene veštine u domenu računovodstva i finansijskog menadžmenta 2) Unapređena komunikacija između različitih odeljenja posredstvom Intraneta 3) Bolje hvatanje u koštac sa poslovnim trendovima zahvaljuju ći lakšem pristupu informacijama 4) Primena modela za unapređenje kapaciteta za poslovno planiranje UPRAVLJANJE LJUDSKIM RESURSIMA 1) E-učenje za obuku zaposlenih RAZVOJ TEHNOLOGIJE 1) Bolje upravljanje znanjem unutar preduzeća 2) Integracija različitih softverskih platformi kroz Integraciju poslovn ih aplikacija (Enterprise Aplication Integration)

Izvor: WikiBooks, Small and Medium Enterprises and ICT/SME Adoption of ICT


43

Suočavajući se sa sve oštrijom konkurencijom MSP nastoje da iznađu nove načine za sticanje konkurentske prednosti. IKT doprinose stvaranju poslovnih prilika za MSP i amortizuju pritiske koje ovim preduzećima nameće konkurencija. Takođe, ove tehnologije su i izvor smanjenja troškova kroz unapređenje internih procesa, poboljšanje proizvoda kao rezultat brže i efikasnije komunikacije sa potrošačima, kao i kroz unapređenja u oblasti promocije i distribucije proizvoda zasnovanih na korišćenju interneta. Primenom IKT ostvaruju se višestruke koristi za MSP. Sistematizacija načina na koje IKT ostvaruju benefite za MSP zasnovana je na Porterovom lancu vrednosti12 i prikazana u Tabeli 2.1.13 Upotreba interneta dovela je do značajnih promena u načinu poslovanja, a pre svega je omogućila: (i) globalan pristup ogromnom auditorijumu uz relativno niske troškove; (ii) mogućnost povezivanja sa milionima korisnika; i (iii) mogućnost za preduzeća da posredstvom svojih internet stranica ili uspostavljanjem korisnih interakcija sa potrošačima, dobavljačima i stejkholderima obezbede otvorena vrata u virtuelnom smislu za ogroman auditorijum (Michalski 1996 u Riemenschneider i Mckinny 1999). Primena strategije zasnovane na IKT nije široko rasprostranjena iz razloga što su proizvodi visokih tehnologija uglavnom suviše skupi i kompleksni za MSP. MSP nedovoljno iskorišćavaju prednosti ovih tehnologija što je posledica, sa jedne strane ograničene ponude proizvoda koji su posebno prilagođeni potrebama ovih preduzeća, a sa druge strane ograničenom tražnjom za njima. Na ograničenost ponude IKT proizvoda posebno dizajniranih za potrebe MSP utiču sledeći faktori14: (i) nedovoljno razvijena komunikacijska infrastruktura, naročito u nerazvijenim i zemljama u razvoju, usled čega je primena visokih tehnologija otežana; (ii) MSP uglavnom ne raspolažu resursima za kupovinu skupih proizvoda zbog čega IKT kompanije svoju ponudu prilagođavaju potrebama velikih preduzeća. Na ograničenost tražnje MSP za IKT proizvodima utiču sledeći faktori15: (i) ograničena informatička pismenost vlasnika MSP što umanjuje njihovu sposobnost da izaberu adekvatne IKT proizvode i razumeju benefite koje njihova primena može imati na poslovanje preduzeća; (ii) ograničena informatička pismenost zaposlenih otežava primenu IKT; (iii) prihvatanje IKT je teško u svakom preduzeću nezavisno od njegove veličine iz razloga što uzrokuje promene u načinu poslovanja; (iv) ograničeni resursi i ograničen pristup alternativnim izvorima finansiranja za MSP zbog čega nisu u mogućnosti da plate IKT proizvode; i (v) nedostatak finansijske i pravne regulative koja uređuje oblast elektronskog poslovanja.

12 U Porterovom lancu vrednosti primarne aktivnosti u preduzeću su: ulazna logistika, proizvodnja, izlazna logistika, marketing i prodaja i servis, a aktivnosti podrške su: infrastruktura preduzeća, upravljanje ljudskim resursima, razvoj tehnologije i nabavka. 13 Small and Medium Enterprises and ICT/SME Adoption of ICT, Wikibooks, dostupno na: http://en.wikibooks.org/wiki/Small_and_Medium_Enterprises_and_ICT/SME_Adoption_of_ICT, [14.01.2015.] 14 WikiBooks, Small and Medium Enterprises and ICT/SME Adoption of ICT, dostupno na: http://en.wikibooks.org/wiki/Small_and_Medium_Enterprises_and_ICT/SME_Adoption_of_ICT [20.01.2015] 15 Ibidem


44

2.3.3. STRATEGIJA TRŽIŠNE NIŠE

,,Ako ste mali, treba da napadnete uzan front. Bolje je za vas da fokusirate svoj biznis. Ako ste fokusirani, morate da pronađete potrošače za vašu specijalnost širom sveta kako biste nadoknadili izdatke za IR." Tipična Mittelstand strategija Strategija tržišne niše je strategija fokusiranog diferenciranja. Preduzeća koja slede ovu strategiju nastoje da se na uskom, ograničenom delu tržišta (tržišna praznina-niša) izdvoje u odnosu na konkurenciju proizvodom/uslugom koji je jedinstven u dimenzijama koje potrošači visoko vrednuju. Kao takva ona je izrazito atraktivna strategijska alternativa za MSP koja teško ostvaruju efekte ekonomije obima i ne raspolažu sa dovoljno resursa za značajnija ulaganja u nove tehnologije. Direktna konfrontacija sa velikim preduzećima na tržištima na kojima ona imaju dominantnu poziciju je prilično rizična strategijska opcija za MSP. Strategija tržišne niše može da znači koncentrisanje na praznine koje su velike kompanije ostavile za sobom, jer ono što je za velika preduzeća ograničeno za mala može da predstavlja veliku šansu (Avlijaš 2010). Identifikovanje tržišne niše obično podrazumeva pronalaženje dela tržišta na kojem postoje nezadovoljene potrebe potrošača ili koji konkurencija ne smatra dovoljno atraktivnim. Suština je u diferenciranju proizvoda/usluge i to najčešće jedinstvenom kombinacijom elemenata marketing miksa, stavljanjem u prvi plan proizvoda/usluge ili potrošača a ne metoda proizvodnje, isticanjem necenovnih elemenata kao što su kvalitet, prateće usluge, trening i sl., potenciranjem jakih strana malih preduzeća pri čemu se pre svega misli na fleksibilnost, blizinu potrošačima, sposobnost brzog reagovanja na promene u zahtevima i potrebama potrošača itd. (Ibidem). Sa razvojem tržišta određenog proizvoda/usluge ono postaje interesantno za konkurenstka preduzeća što predstavlja opasnost za MSP. Preduzeće koje primenjuje strategiju tržišne niše mora agresivno da reaguje na ulazak novih učesnika na tržište ili da svojim ponašanjem kreira prepreke njihovom ulasku. O tome koliko je strategija tržišne niše pogodna za manja preduzeća svedoči primer nemačkih MSP za koja je već široko rasprostranjen naziv ,,Mittelstand"16. Reč je o preduzećima koja su uglavnom nepoznata široj javnosti ali ostvaruju značajan doprinos ekonomskom rastu Nemačke. Učešće ovih preduzeća na globalnom tržištu u priličnoj meri prevazilazi tržišno učešće velikih nemačkih kompanija (OECD 2001b, str. 75). Ono što je posebno interesantno je činjenica da ova preduzeća primenjuju kombinaciju proizvodne specijalizacije i geografske diversifikacije. Tipičan ,,Mittelstand" je fokusiran na određenu tržišnu nišu, koja najčešće zahteva tehničku ekspertizu, a resursi preduzeća su usmereni na održavnje liderske pozicije u njoj. Istovremeno, polazeći od toga da zbog svoje veličine teško ostvaruju efekte ekonomije obima, ova preduzeća primenjuju strategiju geografske diversifikacije, odnosno globalnog prisustva. Sa povećanjem broja tržišta, odnosno sa globalizacijom marketinga i prodaje, postiže se obim aktivnosti koji je dovoljan za pokriće izdataka za IR i održavanje troškova na prihvatljivom nivou.

16 Mittelstand se odnosi na mala i srednja preduzeća u zemljama nemačkog govornog područja, a pre svega u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. MSP se pripisuje značajan doprinos ekonomskom rastu Nemačke od početka XX veka, a ona se još nazivaju i ,,skriveni ekonomski šampioni".


45

Strategija globalne ekspanzije je faktor koji možda najviše doprinosi velikom uspehu ,,Mittelstand". Za ova preduzeća je karakteristično da ne samo što na inostranim tržištima ostvaruju značajne investicije u postrojenja, opremu, tehnologiju i ljudske resurse, već su i posvećena lokalnoj zajednici što poslovni partneri i potencijalni potrošači veoma cene. Ova MSP insistiraju na visokom kvalitetu svojih proizvoda i usluga podjednako na svim tržištima na kojima nastupaju i mnogo polažu na razvijanje mreže pratećih usluga. Iako orijentisana na usku specijalizaciju, ,,Mittelstand" nastoje da zadovolje specifične potrebe i želje lokalnih potrošača. MSP kombinuju upotrebu sofisticirane tehnologije sa pažljivim prilagođavanjima zahtevima potrošača što primenu strategije stranih direktnih investicija čini veoma važnom za ova preduzeća. (Ibidem) Zahvaljujući agresivnom širenju proizvodnje na inostrana tržišta, ,,Mittelstand" uspevaju da nadomeste nedostatke koji proizilaze iz njihove veličine. Međutim, rizik koji je imanentan visokom stepenu specijalizacije, a koji je oličen u izrazitoj osetljivosti na promene na trištu, ostaje jedan od najproblematičnijih aspekata primene strategije ovih MSP. Strategija tržišne niše za manja preduzeća je istovremeno i atraktivna i rizična. U uslovima dinamičnih i kontinuiranih promena u okruženju, u tehnologijama, potrebama i zahtevima potrošača koji brzo napuštaju jedna i sele se na druga tržišta, zatim sa ulaskom novih učesnika menjaju se prilike u datoj niši. U izmenjenim okolnostima, ono što je jednom delovalo kao atraktivan deo tržišta može da se pretvori u prostor koji je slobodan za sve učesnike. Najveća pretnja je ulazak velikih konkurentskih preduzeća.

2.3.4. STRATEGIJA KOOPERACIJE – UMREŽAVANJE

U savremenim uslovima poslovanja konkurentnost i rast postaju sve više uslovljeni sposobnošću preduzeća da u proizvodima i proizvodnim procesima primenjuju nova znanja i tehnologije. Izvori znanja, novih tehnologija i inovativnih koncepata su raznovrsni i uglavnom izvan direktne kontrole preduzeća koja su sve više usko specijalizovana i fokusirana na svoje ključne kompetencije. U cilju razmene znanja preduzeća se oslanjaju na različite kooperativne aranžmane, pri čemu mreže predstavljaju jedan od najznačajnijih kanala. (OECD 2004) Učešće u mrežama i saradnja sa drugim preduzećima bilo da su mala, srednja ili velika je preduslov održavanja konkurentske pozicije na globalnom tržištu. Prema Saxenian (1994) upravo je kultura međuzavisnosti i razmene među pojedincima u Silikonskoj dolini doprinela njenim superiornim inovativnim performansama (OECD 2000a, str. 15). MSP još više od velikih preduzeća zavise od eksternih izvora informacija, znanja, tehnologija i know-how. Koliko će MSP biti u mogućnosti da iskorišćavaju efekte tehnoloških promena i tržišne globalizacije zavisiće od sposobnosti i kapaciteta da svoje strategije zasnivaju na inovacijama. Zbog svoje veličine i ograničenih resursa, realizovanje inovativnih aktivnosti MSP praćeno je brojnim poteškoćama. U uslovima nedovoljno razvijene inovativne kulture i ograničenih resursa za inovativne poduhvate, opstanak i rast ovih preduzeća se dovode u pitanje. Postoji nekoliko faktora koji otežavaju ostvarivanje rasta za MSP, a pre svega: (i) rastući značaj znanja, tehnološka kompleksnost i globalna konkurencija doveli su do transformacije linearnih lanaca vrednosti u kompleksne, preklapajuće poslovne mreže u kojima MSP moraju da postanu važni članovi da bi ih prihvatila druga preduzeća; (ii) tradicionalni proizvodi i usluge sve više postaju sistemske ponude koje pored bazičnog proizvoda/usluge uključuju i prateće instalacije, obuku korisnika, održavanje i unapređenje; (iii) ubrzanje tehnološkog razvoja i ciklusa potrošnje podstiču investicije u IR, pri čemu


46

povećana moć potrošača i konkurentski pritisak dovode do skraćivanja životnog ciklusa proizvoda i povećanja učešća usluga u ukupnoj ponudi. U uslovima delovanja pomenutih faktora raste potreba MSP za investiranjem i razvojem kapaciteta za brzo reagovanje na promene. Pomenuti trendovi uticali su na jačanje potrebe MSP za uspostavljanjem različitih vrsta poslovnih odnosa. (Moller 2005, str. 1) Da bi bila u mogućnosti da odgovore na izazove iz okruženja, MSP ulaze u različite vrste kooperativnih aranžmana sa drugim preduzećima i organizacijama (Ibidem i Jarillo 1989). Uspostavljanjem ovih aranžmana MSP ostvaruju višestruke koristi kao što su kompenzacija nedostajućih resursa, komercijalizacija inovacija, podela poslovnog rizika, pristup informacijama, znanjima i tehnologijama, upravljanje rastom itd. Mreže, kao organizaciona forma obavljanja ekonomskih aktivnosti koja omogućava saradnju između preduzeća i organizacija, predstavljaju oblik povezivanja MSP sa značajnim izvorima znanja i ekspertize na lokalnom, nacionalnom i regionalnom nivou. Empirijska istraživanja (OECD 2001a, str. 14) su pokazala da se povezivanjem u mreže ostvaruju brojne koristi za preduzeća i to:

• Povećanje obima i razmera aktivnosti. Kao rezultat saradnje ostvaruju se sinergetski efekti i unapređuju sposobnosti svih članova.

• Podela troškova i rizika. Visoki troškovi i rizici koji prate inovativne aktivnosti dele se između svih učesnika u mreži.

• Unapređenje sposobnosti za hvatanje u koštac sa kompleksnošću. Nove tehnologije su izrazito kompleksne i obuhvataju različita naučna i komercijalna znanja. Saradnja sa partnerima različitih ekspertiza omogućava preduzećima da bolje razumeju i da se lakše nose sa složenošću različitih tehnologija.

• Unapređenje učenja. Kroz proces kontinuiranog učenja preduzeća se prilagođavaju dinamičnim tehnološkim i tržišnim promenama. Saradnja u okviru mreža omogućava da se unapredi učenje o novim i postojećim tehnologijama, načinima na koji one utiču na preduzeće, kao i o promenama organizacionih pristupa.

• Brzina. Brzina je često ključan faktor u iskorišćavanju novonastalih prilika. Mreža raspolaže resursima koji su neophodni da se određena šansa iskoristi, što nije slučaj sa pojedinačnim preduzećima.

• Elastičnost. U uslovima neizvesnog i dinamičnog okruženja preduzeća kontinuirano moraju da tragaju i uspostavljaju višestruke veze i odnose kako bi bila u stanju da zadovolje svoje rastuće i nepredvidive potrebe za znanjem.

Pojedine vrste mreža imanentne su MSP u različitim fazama životnog ciklusa. U ranim fazama rasta na važnosti dobija uspostavljanje odnosa sa preduzećima koja su lideri u određenoj oblasti čime se formiraju reputacione mreže koje omogućavaju MSP da prevaziđu probleme karakteristične za početnu fazu rasta (Elfring i Husink 2003). Takođe, u ovoj fazi se formiraju i distributivne i marketing mreže kao što su mreže sa reklamnim agencijama, konsultantskim agencijama u oblasti marketinga, članovima različitih distributivnih kanala i sl. (Moller 2005). Pomenute mreže omogućavaju pristup novim ili postojećim tržištima, pribavljanje novih informacija o tržištu i ekspertizu u domenu komercijalizacije ponude proizvoda i usluga (Lechner i Dowling 2003). Za preduzeća tehnološke inovatore od posebne važnosti su tzv. mreže znanja, inovacija i tehnologija koje im omogućavaju pristup novim znanjima ili novim procesima kreiranja znanja (Moller 2005, Lechner i Dowling 2003, Robson i Bennet 2000).


47

Ubrzan razvoj inovativnih mreža predstavlja jednu od najznačajnijih karakteristika procesa strukturnih promena u mikro-ekonomskoj osnovi ekonomskog rasta iz najmanje dva razloga (OECD 2004, str. 12): (i) umrežavanje predstavlja novu formu organizacionog modela, menadžerske prakse i metoda rada koja je pretpostavka tehnoloških inovacija zato što omogućava preduzećima da se uhvate u koštac sa rastućom interdisciplinarnošču koja je u osnovi tehnoloških promena, zatim da smanje rizik investiranja u nepoznato i da povežu inovacije sa tražnjom; (ii) umrežavanje kao organizaciona inovacija je izvor dodate vrednosti i fleksibilnosti, posebno u sektoru usluga. Prema istom izvoru, postoje različiti oblici inovativnih mreža, a osnovne karakteristike po kojima se one razlikuju mogu se sistematizovati na sledeći način:

• Vrste i raznovrsnost partnera. Mreže koje povezuju pojedince i organizacije u različitim funckionalnim oblastima (npr. istraživanje, proizvodnja, logistika i marketing) postaju značajnije od onih koje povezuju partnere u tradicionalnim vertikalnim lancima. Takođe, primetan je i trend rastućeg razvoja mreža koje obuhvataju širok spektar učesnika kao što su dobavljači, korisnici, naučne institucije, državni organi, itd. Na značaju dobijaju mreže koje povezuju mala preduzeća, velika preduzeća i naučne institucije zato što redefinišu podelu rada u okviru sistema inovacija u korist svih.

• Režim inovacija. Veliki broj mreža još uvek ima čvrst sektorski fokus, ali je i sve više onih koje se prostiru u različitim industrijama i tehnološkim oblastima.

• Geografski domet. Prema dometu mreže mogu biti lokalne, regionalne, nacionalne, međunarodne i globalne u zavisnosti od vrste partnera i dominannog režima inovacija. Geografske granice mreža su propustljive i pomeraju se tokom vremena.

• Organizacija i odnosi između partnera – od labavih mreža do strukturnih partnerstava sa velikim brojem članova. Odnosi unutar mreža se razlikuju i variraju od neformalnih, fleksibilnog i na poverenju zasnovanih do formalnih aranžmana kao što su partnerstva. Međutim, iza svake formalne mreže postoje različite neformalne mreže koje je održavaju u životu.

Zbog svoje veličine pojedinačna MSP raspolažu ograničenim resursima i sposobnostima da na adekvatan način iskoriste šanse iz okruženja. U uslovima globalizacije i dinamičnog poslovnog ambijenta, inovacije postaju ključan faktor konkurentnosti preduzeća. Kapaciteti MSP za realizovanje inovativnih aktivnosti determinisani su mogućnostima ovih preduzeća da pristupe eksternim izvorima informacija, znanja i tehnologija. U cilju unapređenja pristupa nedostajućim resursima i smanjenja rizika koji a priori prati inovativne i rizične poslovne poduhvate, razmene znanja, iskustava, informacija i tehnologija, zajedničkog ostvarivanja efekata ekonomije obima i unapređenja performansi, MSP uspostavljaju različite oblike kooperacije i saradnje sa drugim preduzećima, organizacijama i institucijama. Kooperacijom i saradnjom ostvaruju se sinergetski efekti za sve učesnike/partnere.

2.3.5. STRATEGIJA UDRUŽIVANJA U KLASTERE

Individualna MSP se suočavaju sa teškoćama u ostvarivanju ekonomije obima prilikom obezbeđivanja inputa kao što su oprema, repromaterijali, kapital i konsultantske usluge i često nisu u mogućnosti da iskoriste tržišne mogućnsoti koje zahtevaju značajnije proizvodne količine, homogene standarde i regularne nabavke (Beraha 2012, str. 219). Veličina može biti prepreka i internacionalizaciji pojedinih funkcija ili uvođenju inovacija u proizvode i procese.


48

Spoznaja prema kojoj većina navedenih problema MSP potiče iz njihove izolacije, a ne veličine u fokus pažnje naučne i stručne javnosti stavila je koncept klastera. Klasteri se smatraju osnovnim faktorom za razumevanje fenomena geografske koncentracije ekonomskih i inovativnih aktivnosti (Andersson et al. 2004, str. 19). Pojam klastera se zasniva na kooperaciji kao zajedničkom delovanju najmanje dva preduzeća u cilju povećanja poslovnog učinka, odnosno ostvarivanja sinergetskog efekta kada je zajednički učinak veći od zbira pojedinačnih učinaka. Preduzeća nisu izolovani entiteti, već u obavljanju svojih aktivnosti ostvaruju interakcije sa dobavljačima, klijentima, konkurencijom i javnim institucijama. Upravo kvalitet veza i sistema odnosa koje preduzeće uspostavlja sa drugim subjektima može bitno da determiniše njegovu konkurentsku prednost. Različitim oblicima kooperacije uglavnom se povezuju preduzeća partneri u lancu vrednosti, koja se međusobno dopunjuju, koriste slične tehnologije i potreban im je sličan know-how. Klasteri nastaju povezivanjem preduzeća iz jedne privredne grane ili delova lanca vrednosti. Klasteri predstavljaju geografsku koncentraciju međusobno povezanih preduzeća, srodnih ili različitih delatnosti, dobavljača, pružaoca usluga, obrazovnih, naučno-istraživačkih i drugih institucija i agencija podrške, koje se na odgovarajućem području delatnosti takmiče ali i sarađuju (Evropska komisija 2008, str. 7). Klasteri obično nastaju kao rezultat spontanog povezivanja lokalnih privrednih subjekata, sa ciljem da se iskoriste efekti sinergije koji proizilaze iz geografske koncentracije potrošača i dobavljača, pristupa kvalifikovanoj radnoj snazi i know-how, nižih transakcionih i komunikacijskih troškova, dostupnosti specifičnih prirodnih resursa i infrastrukture, kao i blizine univerziteta, istraživačkih institucija i centara za trening. Klasteri su regionalne grupacije/mreže preduzeća u lancu vrednosti koja se međusobno dopunjuju i institucija/agencija podrške. Da bi mogla da odgovore izazovima na tržištu, preduzeća se koncentrišu na svoje ključne sposobnosti i preuzimaju na sebe samo deo lanca stvaranja nove vrednosti. Znanje i saradnja postaju osnovni faktori uspeha. Saradnja koja se uspostavlja u okviru klastera naročito je značajna za MSP koja na taj način uspevaju da obezbede resurse i know-how koji im nedostaje, istovremeno stavljajući partnerima na raspolaganje sopstvene resurse. Uzajamno dopunjavanje omogućava preduzećima maksimalnu koncentraciju i iskorišćavanje potencijala sa jedne strane i kompenzaciju slabosti i nedostataka sa druge strane. Uspešni klasteri uglavnom su rezultat povezivanja tri vrste preduzeća: preduzeća značajne tržišne i tehnološke snage koja deluju na međunarodnoj osnovi, dobavljača i proizvođača koji su pritom najčešće MSP i inovativnih i dinamičnih obrazovno i naučno-istraživačkih institucija (Beraha 2012, str. 42). Kao najznačajnije karakteristike klastera u literaturi se ističu sledeće (Andersson et al. 2004, str. 19):

• Geografska koncentracija. Predstavlja osnovu koncepta klastera omogućavajući dostupnost specifičnih prirodnih resursa ili drugih lokalnih dobara, snižavanje transakcionih troškova naročito u pogledu pristupa i transfera znanja, kao i korišćenje efekata ekonomije obima. U okviru jednog područja sredstva za razmenu informacija o tržištu i promenama u tehnologiji postaju efektivnija. Ona podstiče razmenu ideja, znanja i veština što doprinosi povećanju produktivnosti i inovativnosti. Fizička koncentracija preduzeća omogućava specijalizaciju i podelu rada u okviru regiona,


49

pri čemu se ostvaruju prednosti i od fleksibilnosti individualnih preduzeća i od efekata ekonomije obima na nivou klastera. Saradnja u oblastima kao što su trening, finansije, razvoj tehnologije, dizajn proizvoda, marketing, izvoz i distribucija stvara mogućnosti za povećanje efikasnosti preduzeća. Geografska blizina preduzeća i istraživačkih institucija omogućava neformalnu razmenu i akumulaciju znanja. Geografska koncentracija, međutim, ne podrazumeva formiranje klastera isključivo u okviru granica jedne države o čemu svedoči postojanje veoma uspešnih transnacionalnih klastera).

• Specijalizacija ili zajednički imenilac klastera. Podrazumeva povezivanje učesnika posredstvom njihovih osnovnih ili bazičnih aktivnosti sa naglaskom na identična tržišta ili procese. Transakcije koje se odvijaju između preduzeća i institucija u okviru klastera su ograničene i uglavnom se zasnivaju na odnosu kupac-dobavljač, a veći akcenat je na širenju i razmeni znanja, iskustava i veština i procesima uzajamnog učenja, eksperimentisanja i inoviranja. Efektivno funkcionisanje klastera zahteva čvrstu komplementarnu specijalizaciju između učesnika, pri čemu je svaki fokusiran na svoju bazičnu delatnost i povezan odnosima i efektima sinergije u procesu učenja koji uključuje višestruke organizacije (Dunning 2000 i Audretch 1995).

• Učesnici klastera. Klasteri se sastoje od prilično velikog broja malih i srednjih preduzeća ali i institucija kao što su univerziteti, naučno-istraživački instituti, javne institucije, organizacije potrošača i sl. Učesnici u klasteru mogu se svrstati u četiri osnovne kategorije: preduzeća, vlade, istraživačke institucije i finansijske institucije (Solvell et al. 2003, str. 18).

• Dinamičnost i povezivanje – konkurencija i saradnja. U uslovima dinamičnih promena na tržištu učesnici nastoje da ostvare prednost snižavanjem troškova ili cena, povećanjem kvaliteta, pridobijanjem novih potrošača i osvajanjem novih tržišta. Konkurencija i unutar i između klastera stvara pritisak za kontinuiranim unapređenjem i kreira nove tržišne prilike. Učesnici u klasteru sarađuju u svojim osnovnim delatnostima, a korišćenje ključnih kompetencija omogućava im da se međusobno dopunjuju. Udruživanjem resursa, podelom rizika i razvijanjem komplementarnih funkcija preduzeća ostvaruju efekte ekonomije obima. Za učesnike u klasteru je karakteristično da prema spoljnjem svetu nastupaju sa jedinstvenim indentitetom, a da unutar klastera razvijaju specifične odnose. Koncept poverenja, odnosno stepen u kojem su učesnici spremni da međusobno razmenjuju znanje i informacije, postaje jedan od ključnih aspekta odnosa unutar klastera. Koliko god je razmena korisna i otvara brojne mogućnosti, toliko sa druge strane uvek postoji opasnost od zloupotrebe informacija o tuđim namerama, strategijskim odlukama i izborima. Uspostavljanje saradnje ne odvija se samo unutar klastera već i na globalnom nivou.

• Kriti čna masa kod kreiranja klastera. Preduslov dinamičnosti i ostvarivanja efekata od višestrukih interakcija, kombinacija, procesa učenja i inoviranja. Kritična masa podrazumeva određenu minimalnu koncentraciju radnika, menadžera, preduzetnika, stručnjaka, finansijera itd. Kritična masa čini klaster rezistentnim na eksterne šokove i druge pritiske i umanjuje njegovu osetljivost na gubitak specifičnih resursa ili veština koje su ključne za razvoj. Obezbeđivanje kritične mase u pojedinim industrijskim granama kao što je npr. automobilska industrija je veoma zahtevno.

• Životni ciklus klastera. Klasteri nisu privremene tvorevine kreirane da reše pojedine trenutne strukturne probleme, već oblici organizovanja sa dugoročnom perspektivom. Kao takvi iskazuju izvesnu stabilnost tokom vremena i imaju tendenciju da prolaze kroz slične faze razvoja. Životni ciklus klastera obuhvata pet faza: 1) aglomeracija - prisustvo određenog broja kompanija i drugih učesnika u regionu; 2) nastajanje -


50

određeni broj učesnika započinje saradnju na polju svojih osnovnih delatnosti shvatajući da međusobno povezivanje otvara brojne mogućnosti; 3) razvoj - sa pojavljivanjem novih učesnika u istim ili povezanim aktivnostima u regionu dolazi do razvoja novih veza i odnosa. Često se u ovoj fazi pojavljuje određena oznaka, web site ili neka opšta, uzajamna konotacija koja se povezuje sa regionom i aktivnošću; 4) zrelost - klaster postaje zreo kada dostigne određenu kritičnu masu učesnika i uspostavi veze i odnose izvan klastera sa drugim klasterima, regionima, aktivnostima. Unutar klastera se ostvaruje dinamičnost kreiranja novih preduzeća posredstvom start up, joint venture ili širenja znanja; 5) transformacija – vremenom sa promenama na tržištu, u tehnologijama i procesima menja se i klaster. Inoviranje i prilagođavanje su preduslovi opstanka klastera i izbegavanja njegove stagnacije i propadanja. Postoji mogućnost da se klaster transformiše u jedan ili više potpuno novih sa pomeranjem fokusa na druge aktivnosti ili da se promeni način isporuke proizvoda i usluga. Klastere u ranim fazama životnog ciklusa karakterišu veća dinamičnost i izraženija osetljivost odnosno ranjivost. Sa druge strane, uspeh zrelih klastera često proizvodi samozadovoljstvo koje može inicirati destruktivne procese koji dovode do propadanja klastera.

• Inovacije. Veza između inovacija i klastera bazira se na tzv. ,,prećutnom znanju"17 (tacit knowledge) koje je inkorporirano u socijalne interakcije. U kontekstu klastera inovacije podrazumevaju tehničke, komercijalne i/ili organizacione promene. Za merenje inovacija se koriste različiti indikatori, a najčešće IR. Iako IR aktivnosti velikog intenziteta ne rezultiraju, a priori, u inovacijama i jakim ekonomskim performansama evidentan je njihov doprinos ostvarivanju ekonomskog rasta. Za merenje inovacija koriste se i drugi indikatori kao npr. indikatori o naučnim publikacijama, patentima, broju preduzeća koja razvijaju nove ili unapređene proizvode, unapređenjima u lancu snabdevanja, unapređenju kvaliteta, organizacionim promenama itd. Tolerancija i otvorenost menadžmenta za prihvatanje novih ideja su preduslov nastanka inovacija u organizaciji. U procesu stvaranja inovacija, spremnost za interakcije sa ljudima sa različitim iskustvima predstavlja input od velikog značaja. U homogenim klasterima koji nisu otvoreni za prihvatanje novih mogućnosti postoji manja verovatnoća nastanka inovacija. Inovacije su determinisane širokim spektrom uslova i interakcija između različitih učesnika, a klasteri predstavljaju sponu koja podstiče njihovo stvaranje u praktično svakoj industriji.

Klasteri se dovode u vezu sa inovacijama zato što predstavljaju ambijent koji stimuliše njihovo kreiranje kroz interakcije dinamičnog preduzetništva, jakih naučno istraživačkih institucija, privatnog kapitala i kreatora ekonomske politike. Geografska blizina učesnika u klasteru omogućava bržu i jednostavniju razmenu znanja i informacija i ostvarivanje neplaniranih kontakata, koji su ključni za proces inoviranja. Klasteri obezbeđuju stvaranje konkurentskih prednosti za preduzeća koja u njima učestvuju. Klasteri su značajan faktor jačanja i unapređenja performansi sektora MSP, a posledično i rasta i razvoja nacionalnih ekonomija. Udruživanje u klastere omogućava ovim preduzećima da otklone barijere koje stoje na putu njihovog razvoja, kao i da znatno unaprede svoju konkurentsku poziciju. Koordinacijom aktivnosti ona zajednički ostvaruju efekte ekonomije obima i optimalnu iskorišćenost kapaciteta i uspevaju da se specijalizuju u obavljanju svojih

17 ,,Prećutno znanje" (suprotnost formalnom, eksplicitnom znanju) se odnosi na vrstu znanja koju je tesko preneti na drugu osobu korišćenjem pisanih ili verbalnih sredstava komunikacije.


51

bazičnih aktivnosti, pri čemu unapređuju efikasnost. Odnosi saradnje i poverenja, kao i realizovanje zajedničkih aktivnosti, podstiču preduzeća da uče jedna od drugih, i razmenjuju ideje i iskustva u nastojanju da poboljšaju kvalitet proizvoda i osvoje profitabilnije tržišne segmente. (Beraha 2012, str. 220)

2.3.6. STRATEGIJA INTERNACIONALIZACIJE

Moderna mala i srednja preduzeća uključuju se u međunarodne poslovne aktivnosti u formama koje prevazilaze uvoz i izvoz. DHL Internalization – a driver for business performance U uslovima globalizacije svetske ekonomije, opstanak i rast preduzeća svih veličina podrazumevaju da ona razmišljaju i deluju na međunarodnom nivou. Internacionalizacija je preduslov konkurentnosti preduzeća, pri čemu obuhvata širok spektar poslovnih aktivnosti od izvoza do alijansi, različitih oblika tehničke i komercijalne saradnje, međunarodnih partnerstava, akvizija i merdžera i investicija u stranim zemljama. Globalizacijom poslovanja velikih kompanija stvorile su se mogućnosti za uključivanje MSP u različite delove njihovih lanaca vrednosti (OECD 2004) što doprinosi ne samo povećanju prihoda već i razmeni znanja, unapređenju sposobnosti i konkurentnosti ovih preduzeća. Internacionalizacija umanjuje značaj nacionalnih granica u lancima snabdevanja što za rezultat ima povezivanje preduzeća svih veličina sa inostranim kompanijama posredstvom različitih formi prekograničnih partnerstava i klastera (Ohmae, 1995). Međunarodna ekspanzija je značajna odluka za MSP koja tradicionalno imaju slabu finansijsku bazu, domaći fokus i ograničen geografski domet (Lu i Beamish 2002). U procesu internacionalizacije MSP se sve više oslanjaju na klastere, mreže i partnerstva iz razloga što na taj način ublažavaju nedostatak resursne baze, što se smatra najvećom preprekom internacionalizacije ovih preduzeća. Pod ograničenim resursima podrazumevaju se ljudski resursi i finansijska sredstva, ali i neophodne informacije, know-how i tehnologije. Najznačajniju ulogu u procesu internacionalizacije poslovanja MSP ima preduzetnik/vlasnik/menadžment, odnosno njegovi socijalni odnosi sa drugim pojedincima, posvećenost procesu internacionalizacije i prethodno međunarodno iskustvo. Proces internacionalizacije poslovanja pokreće veliki broj faktora koji deluju unutar ili izvan preduzeća, a koji se mogu podeliti u dve grupe: proaktivni i reaktivni motivacioni faktori (Czinkota i Ronkainen, 1988). Pod proaktivnim faktorima podrazumevaju se koristi i šanse za preduzeće koje percipira menadžment kao što su npr. unapređenje prihoda i profita. Reaktivni faktori se odnose na motivatore koji su uslovljeni reakcijom preduzeća na promene u okruženju kao što su suvišna proizvodnja, smanjenje obima domaće prodaje, višak kapaciteta i saturacija domaćeg tržišta (Forsman et al. 2002, str. 5). Poslovanje na međunarodnim tržištima pruža velike mogućnosti za preduzeća ali je povezano i sa određenim brojem poteškoća. Interne barijere se odnose na ograničenja koja postoje unutar samog preduzeća kao što su odsustvo jasne strategije, nedostatak resursa i know-how neophodnih za realizovanje međunarodnih aktivnosti, kulturološke i jezičke barijere, nedovoljno poznavanje inostranih tržišta, poteškoće prilikom pronalaženja i uspostavljanja odnosa sa partnerima, poteškoće prilikom prilagođavanja proizvoda potrebama i zahtevima inostranih potrošača i sl. Eksterne barijere podrazumevaju administrativne propise, obaveze i


52

opterećenja na nacionalnom i međunarodnom nivou, kao i one koje proizilaze iz nacionalnog pravnog i zakonodavnog okvira, poslovnog okruženja, telekomunikacione infrastrukture, rizika zemlje i sl. Prema rezultatima istraživanja Evropske komisije za 2003 godinu (Evropska komisija 2004a), najčešće navođena barijera internacionalizaciji poslovanja MSP odnosi se na visoke troškove vezane za istraživanje inostranih tržišta, plaćanje pravnih konsultantskih usluga, prevod dokumentacije, prilagođavanja proizvoda, putne troškove, a sve navedeno uz visok nivo poslovnog i finansijskog rizika. Prema rezultatima istog istraživanja sprovedenog 2002. godine (Evropska komisija 2003), veličina predstavlja značajnu prepreku za međunarodno poslovanje s obzirom da samo mali broj preduzeća sa manje od 50 zaposlenih sprovodi internacionalizaciju. Nalazi studije koju su 2007. godine sproveli OECD i APEC ukazuju da su najveće barijere internacionalizaciji poslovanja MSP (OECD i APEC 2007): (i) nedostatak obrtnog kapitala za finansiranje izvoza; (ii) ograničene informacije za lociranje/analizu tržišta; (iii) nesposobnost kontaktiranja inostranih potrošača; i (iv) nedostatak menadžerskog vremena, veština i znanja. Internacionalizacija poslovanja može se odvijati u različitim formama. Za MSP su pored uvoza/izvoza kao najjednostavnijih formi, karakteristični različiti modaliteti kooperativnih aranžmana sa inostranim partnerima kao što su strategijske alijanse i joint ventures, partnerstva, klasteri i sl., kao i uspostavljanje poslovanja ili otvaranje kancelarija u stranim zemljama. Proces internacionalizacije poslovanja obično započinje uvozom i/ili izvozom i oni se smatraju njegovom najjednostavnijom formom. Mnoga MSP započinju internacionalizaciju uvozom proizvoda od inostranih dobavljača, a izvoze tek kao odgovor na povremenu tražnju (Evropska komisija 2004a). Prodaja na inostranom tržištu može da se vrši direktno ili posredstvom agenata. Izvozne aktivnosti doprinose proširivanju baze potrošača, povećavanju obima proizvodnje i većem stepenu iskorišćenosti kapaciteta. Izvoz je prilično jednostavan, brz i fleksibilan način osvajanja stranih tržišta sa niskim stepenom posvećenosti i rizika, pri čemu omogućva MSP da brzo reaguju na promene na tržištima smanjivnjem ili ekspanzijom obima aktivnosti (OECD 2007a). Prema istom izvoru, nedostatci vezani za ovu formu internacionalizcije odnose se na tarifne i netarifne barijere u trgovini i potencijalne poteškoće prilikom usklađivanja sa inostranim agentima prodaje. Internacionalizacija poslovanja kroz forme kao što su strategijske alijanse i joint ventures aranžmani omogućava preduzećima pristup finansijskim sredstvima, udruživanje istraživačkih napora, razvoj proizvoda i širenje distributivnih kanala (Ibidem). Posredstvom ovih formi MSP uspevaju da prevaziđu ograničenja koja proizlaze iz njihove veličine a oličena su pre svega u oskudici finansijskih resursa, znanja i veština koje su potrebne za uspešno poslovanje na inostranim tržištima. Rastući značaj različitih modaliteta alijansi i kooperativnih aranžmana duguje se sve izraženijem fokusu na specijalizaciji i orijentaciji velikih kompanija ka outscourcing-u dela aktivnosti u lancu stvaranja vrednosti. Saradnja sa drugim preduzećima i institucijama posredstvom klastera i mreža omogućava efikasnije koriščenje resursa, podelu troškova i rizika, pribavljanje informacija i učenje novih veština. Klasteri i mreže mogu da doprinesu razvoju međunarodnih alijansi kroz unapređenje produktivnosti, inovativnosti i konkurentnskih performansi lokalnih preduzeća, efikasniju


53

podelu rada između preduzeća i sprovođenje zajedničkih razvojnih i marketinških inicijativa (Ibidem, str. 9). Strane direktne investicije najčešće se realizuju otvaranjem novih filijala u inostranstvu, kroz kupovinu inostranih preduzeća (akvizicija) ili spajanjem sa već postojećim preduzećem u inostranstvu (merdžeri). Otvaranje filijala omogućava duboku penetraciju stranih tržišta što za rezultat ima ne samo povećanje prodaje već i sticanje znanja i tehničke ekspertize, kao i lakši pristup stranim tržištima kroz uključivanje u lance vrednosti multinacionalnih korporacija (Ibidem). Posredstvom akvizicija i merdžera MSP imaju direktan pristup stranim tržištima i ostvaruju benefite od već postojeće pozicije, tržišne prepoznatljivosti i iskustva inostranih preduzeća. U Tabeli 2.2. je dat pregled osnovnih prednosti i nedostataka analiziranih formi internacionalizacije poslovanja.

Tabela 2.2. Komparativna analiza odabranih formi internacionalizacije

Izvoz Alijanse SDI

Prednosti

relativno lako i brzo; male investicije, kontrola troškova; fleksibilnost; manji rizik.

zahtevaju ograničene resurse i poznavanje tržišta.

unapređenje konkurentnosti preduzeća i rast; prednosti zasnovane na lokaciji; razvoj novih znanja i sposobnost; minimalizacija transakcionih rizika.

Izazovi

moguće poteškoce u usklađivanju sa stranim agentima prodaje; tarifne i netarifne barijere u trgovini; visoki troškovi transporta roba.

identifikovanje odgovarajućih partnera je ključno; strukturiranje efektivnih partnerstava može biti teško.

kompleksno i dugotrajno; visoke investicije i posvećenost; najmanje fleksibilan pristup; veći rizik.

Izvor: Forsman et al. 2002 i Lu i Beamish 2002 Uprkos brojnim pozitivnim implikacijama, strategija stranih direktnih investicija još uvek nije široko rasprostranjena među MSP. Naime, veličina preduzeća ograničavajuće deluje na mogućnosti za internacionalizaciju. Uspšeno poslovanje na inostranim tržištima zahteva značajnije resurse i kapacitete što uglavnom nije imanento preduzećima manje veličine. U procesu internacionalizacije MSP ključnu ulogu ima vlasnik/menadžer koji svojim iskustvom i kvalitetom veza i odnosa sa potencijalnim partnerima u priličnoj meri determiniše tok uključivanja ovih preduzeća u međunarodne tokove. U uslovima ograničenih resursnih mogućnosti MSP, uloga države dobija na važnosti. Merama institucionalne podrške, odnosno dizajniranjem i implementacijom različitih programa, države posredstvom svojih agencija i institucija pružaju podršku internacionalizaciji MSP.

2.4. INSTITUCIONALNA PODRŠKA RAZVOJU MALIH I SREDNJ IH PREDUZEĆA

U zemljama centralne i istočne Evrope institucionalna podrška razvoju sektora MSP je deo šireg procesa socijalnog i ekonomskog restrukturiranja na putu ka razvoju demokratskog društva i ekonomija zasnovanih na tržišnim principima (Smallbone i Welter 2001, str. 63).


54

Polazeći od uloge i doprinosa MSP ekonomskom razvoju, a pre svega kreiranju novih radnih mesta, unapređenju efikasnosti i privrednom rastu, vlade zemalja u razvoju po ugledu na razvijene zemlje pružaju podršku ovim preduzećima. Uticaj na osnivanje i poslovanje MSP država ostvaruje na nekoliko nivoa. Pre svega kroz svoj uticaj na širi socijalni, ekonomski, politički i institucionalni kontekst. Kreiranjem povoljnog makroekonomskog okruženja u smislu nivoa agregatne tražnje, kamatnih stopa i oporezivanja stvaraju se uslovi za razvoj preduzetništva i MSP koji se često percipiraju važnijim od vladinih mera usmerenih direktno ka malim preduzećima Drugo, primena zakonodavnih rešenja ima drugačije implikacije na preduzeća različite veličine. Treći, a ujedno i najvidljiviji uticaj se ostvaruje kroz mere i programe koji su direktno usmereni ka malim preduzećima. Četvrti nivo uticaja se ostvaruje kroz razvoj institucija koje su sastavni deo funkcionisanja tržišne ekonomije kao što su institucije i agencije podrške biznisu i infrastrukturi, banke i drugi finansijski posrednici. (Smallbone i Welter 2001) Opravdanost i ekonomska racionalnost intervencije države u domenu poslovanja i razvoja sektora MSP objašnjavaju se pre svega visokim učešćem ovih preduzeća u ukupnom broju privrednih subjekata i ukupnoj zaposlenosti, kao i činjenicom prema kojoj MSP predstavljaju srž privatnog sektora od kojeg se očukuje da bude okosnica privrednog rasta i razvoja nacionalnih ekonomija. Drugo, MSP se osnivaju i posluju u istom okruženju u kojem i velika preduzeća, međutim zbog svoje veličine MSP drugačije doživljavaju pojedine aspekte tog okruženja koji često predstavljaju osnovna ograničenja i barijere njihovom rastu i razvoju. Pod osnovnim ograničenjima podrazumevaju se otežan pristup izvorima finansiranja, komplikovane birokratske procedure za osnivanje, poslovanje i rast, nerazvijena infrastruktura i nedostatak efektivnih institucionalnih struktura (OECD 2004b). Kreiranje okruženja koje je stimulativno za razvoj preduzetništva i osnivanje, poslovanje i rast MSP je okosnica institucionalne podrške MSP. Cilj podrške je stvaranje uslova za nesmetan rast i razvoj ovih preduzeća kroz povoljno institucionalno i regulatorno okruženje, jake i održive institucije koje pružaju finansijske i nefinansijske usluge MSP, unapređenje pristupa finansijskim i drugim uslugama za preduzetnike sa niskim primanjima i iz ugroženih kategorija stanovništva uopšte (UN 2010). Na institucionalnom nivou, podrška razvoju sektora MSP treba da obuhvati tri područja delovanja (Hallberg 2000):

• Poslovno okruženje; • Fnansijske usluge i • Usluge u oblasti razvoja poslovanja.

Poslovno okruženje utiče na sva preduzeća koja u njemu posluju. Nizak budžetski deficit, niska stopa inflacije i stabilan kurs nacionalne valute su minimalna pretpostavka stabilnog makroekonomskog okruženja. Stabilan makroekonomski ambijent, liberalni trgovinski i investicioni režim i konkurentan finansijski sektor su osnovni preduslovi postojanja dinamičnog privatnog sektora (Ibidem, str. 9). Takođe, razvijena fizička infrastruktura omogućava ekspanziju tržišta i obavljanje transkacija, a socijalna infrastruktura, kroz investicije u zdravstvo i obrazovanje, doprinosi jačanju sposobnosti radne snage. Povoljan poslovni ambijent u idealnim uslovima podrazumeva pojednostavljen pravni i regulatorni okvir, dobro upravljanje, odsustvo korupcije, dostupnost različitih izvora finansiranja, odgovarajuću infrastrukturu, obilje fleksibilno kvalifikovane radne snage, pristup inputima po


55

konkurentnim cenama, itd. (OECD 2004b, str. 15). Prema Hallberg (2000), pojedini aspekti poslovnog okruženja posebno su relevantni za MSP, a među njima se ističu sledeći:

• Barijere za ulazak i nekonkurentsko ponašanje pojedinih učesnika na tržištima na kojima su MSP potencijalno konkurentna;

• Skupi i dugotrajni regulatorni zahtevi kao npr. licenciranje i registracija; • Zvanične i nezvanične dažbine koje ometaju rast MSP; • Pravni okvir za obavljanje komercijalnih transakcija i rešavanje sporova; • Zakoni koji regulišu zaštitu poslovne i intelektualne svojine i korišćenje imovine kao

kolaterala; • Poreske strukture koje narušavaju podsticaje i diskriminišu mala preduzeća; • Procedure javnih nabavki koje sprečavaju uspešno nadmetanje MSP; • Urbanistički propisi koji ograničavaju poslovanje MSP i njihov ulazak na tržišta sa

visokim prinosom; • Rigidnost tržišta rada zbog koje je zapošljavanje i otpuštanje radnika teško i skupo i

koja ograničava fleksibilnost i mobilnost radne snage i • Infrastruktura koja omogućava pristup informacijama i tržištima, posebno transportna,

tržišna i komunikacijska infrastruktura. Postojanje određenih propusta u poslovnom okruženju, koje delovanje tržišnih sila ne može da otkloni, zahtevaju intervenciju države koja podstiče jačanje privatnog sektora posredstvom politika i strategija kao što su strategije razvoja sektora MSP, strategije i politike razvoja trgovine i investicija, izvozne strategije, itd. Za implementaciju ovih politika/strategija odgovorne su institucije javnog sektora koje obično nemaju autoritet i sposobnost za efikasnu koordinaciju. U takvim okolnostima, uspostavljanje dijaloga i partnerstava između vlade, MSP, civilnog društva i akademske zajednice doprinosi boljem identifikovanju potreba i izazova manjih preduzeća i uspešnijoj implementaciji mera podrške. (OECD 2004b, str. 16). Prema OECD (2004b), pravno, regulatorno i administrativno okruženje koje se smatra povoljnim za MSP odlikuju između ostalog i sledeće karakteristike:

• Imovinska prava su jasno definisana; • Ugovori se lako sprovode; • Preduzeća se kod nadležnih institucija registruju brzo i povoljno, po mogućstvu putem

Interneta; • Zahtevi za poslovno licenciranje su minimalizovani, a kada se primenjuju njihov cilj

je da osiguraju zdravlje i sigurnost potrošača i zaposlenih, a ne samo da obezbeđuju prihode za lokalne i centralnu vlast.

• Propisi o radu su uravnoteženi i fleksibilni i štite podjednako i prava zaposlenih i prava poslodavaca;

• Rad carinske uprave sa kojom MSP koja uvoze/izvoze ostvaruju interakciju je efikasan, jednostavan i transparentan.

• Finansijski propisi (koji se odnose na bankarstvo, osiguranje i lizing) prepoznaju ograničenja MSP i uvode odgovarajuće pravne i regulatorne instrumente koji omogućavaju da se kao sredstva obezbeđenja/kolaterali koriste ona koja su najčešće dostupna MSP;

• Zaposleni u državnoj administraciji na lokalnim nivoima poštuju preduzetnike i njihov doprinos ekonomskom rastu, ophode se prema njima na fer način i posvećeni su svođenju korupcije na minimalan nivo;


56

• Zakonodavstvo i regulativa se podjednako odnose na muškarce i žene; • MSP mogu jednostavno da osnivaju i pristupaju organizacijama i udruženjima i • Stečajno zakonodavstvo ne nameće preterano visoke kazne za preduzetnike i MSP.

Finansiranje je faktor koji u značajnoj meri determiniše opstanak i rast MSP. Zadovoljenje potreba za kapitalom je jedan od najvećih problema i prepreka razvoju poslovanja ovih preduzeća. MSP se obično suočavaju sa ograničenim pristupom povoljnim izvorima finansiranja i na tržištu novca i na tržištu kapitala i to posebno u pogledu uslova i cene njihovog korišćenja (Erić et al. 2012, str. 41). U početnim fazama razvoja mala preduzeća se najčešće finansiraju sopstvenim sredstvima, a problemi nastupaju u kasnijim fazama kada potrebe za kapitalom prevazilaze interne mogućnosti vlasnika i kada moraju da se koriste sredstva iz eksternih izvora. Dostupnost različitih izvora finansiranja za MSP je ograničena, naročito na početku životnog veka kada ne postoje pouzdani podaci o finansijskim i drugim karakteristikama poslovnog poduhvata i kada je kreditna sposobnost preduzeća slaba. Krediti banaka predstavljaju najznačajniji, a ujedno i izrazito skup izvor eksternog finansiranja za MSP. Uslovi pod kojima se vrši kreditiranje MSP su dosta nepovoljniji od onih pod kojima se zadužuju velika preduzeća usled činjenice prema kojoj su kreditne potrebe ove dve grupe preduzeća različite, a manji iznosi kredita koji se odobravaju MSP zahtevaju više kamatne stope kako bi banke obezbedile željenu profitabilnost (Ibidem str. 47). Kreditiranje MSP za banke je povezano sa sledećim problemima: (i) visok rizik povraćaja sredstava, (ii) visoki administrativni i troškovi obrade zahteva, (iii) nepostojanje adekvatne knjigovodstvene evidencije i finansijskih izveštaja MSP, (iv) problemi obezbeđenja kredita i (v) nepovoljan kreditni rejting preduzeća. Najveći problemi MSP prilikom zaduživanja kod banaka odnose se na: (i) visoke kamatne stope, (ii) limitirani iznosi kredita, (iii) duge i skupe procedure obrade zahteva i odobravanja kredita i (iv) problematična sredstva obezbeđenja. Prema tradicionalnom pristupu, podrška države se zasnivala na pretpostavci prema kojoj je visoka cena kredita najveća prepreka za MSP (Hallberg 2000, str. 12). Posledično, država je obezbeđivala subvencionisane kredite posredstvom razvojnih banaka, kreditne linije preko banaka i drugih finansijskih institucija, mikrokreditne i garancijske šema i sl. Međutim, ovakva vrsta podrške ne doprinosi unapređenju pristupa MSP finansijskim uslugama, već ograničava razvoj finansijskih institucija i podstiče pojavu distorzija na finansijskim tržištima (Ibidem). Pristup izvorima finansiranja MSP može se unaprediti samo ukoliko je institucionalna podrška dizajnirana na način da uvažava kvalitativne kriterijume, odnosno ukoliko je fokusirana na razvoj adekvatnog pravnog i regulatornog okvira, jačanje finansijske informacione infrastrukture, dizajniranje efektivnih mehanizama podrške, izgradnju pouzdanih i konzistentnih izvora podataka o finansiranju MSP i jačanje kapaciteta finansijskih institucija (IFC 2010). Prema Hallberg (2010), institucionalna podrška unapređenju pristupa MSP izvorima finansiranja treba da bude orijentisana na smanjenje rizika i transakcionih troškova vezanih za finansiranje MSP, a samim tim i povećanje broja finansijskih institucija za koje je kreditiranje ovih preduzeća profitabilno što podrazumeva sledeće mere:

• Otklanjanje prepreka za ulazak finansijskih institucija u oblast pružanja usluga manjim klijentima npr. kroz preispitivanje zahtevane adekvatnosti kapitala i propisa koji su neodgovarajući za ove institucije;


57

• Smanjenje rizika koji prati kreditiranje malih preduzeća pomoću zakona koji regulišu izvršenje ugovora, oduzimanje i naplatu sredstava obezbeđenja i prihvatanje pokretne imovine kao kolaterala;

• Razvoj politika, pravnog i regulatornog okvira koji podstiče razvoj inovativnih finansijskih institucija i instrumenata uključujući venture capital, male equity investments i lizing;

• Uvođenje inovacija u specijalizovane tehnologije kreditiranja što bi imalo za rezultat smanjenje administrativnih troškova obrade kreditnih zahteva, monitoringa i naplate kredita;

• Jačanje kapaciteta finansijskih institucija za evaluaciju kreditne sposobnosti MSP na troškovno efektivan način, npr. korišćenjem tehnika kreditnog bodovanja i

• Unapređenjem podataka o kreditnoj sposobnosti potencijalnih dužnika osnivanjem kreditnih biroa i pružanjem pomoći MSP u izradi biznis planova i finansijskih projekcija.

Usluge u oblasti razvoja poslovanja obuhvataju širok spektar nefinansijskih usluga koje se pružaju MSP, kao što su programi obuke i treninga, edukacija, konsultantske usluge i savetovanja, informacione i marketinške usluge, usluge razvoja i difuzije tehnologije i mehanizmi za unapređenje poslovnih veza kroz podugovaranje, franšize i poslovne klastere. Efekti ovih usluga su najizraženiji u oblasti razvoja ljudskih resursa, posebno preduzetničkih veština, i dobrih poslovih praksi. U tranzicionim i zemljama u razvoju, sistemi edukacije i treniga ostvaruju visok uticaj na nivo preduzetničkih aktivnosti. Prema istraživanju sprovedenom u 14 zemalja OECD (OECD 2001, str. 71), 19% anketiranih MSP je nivo preduzetničkih aktivnosti dovelo u vezu sa nedostatkom finansijskih sredstava, 17% sa nedostatkom edukacije i treninga za preduzetnike, 16% sa negativnim kulturnim i društvenim stavovima i 15% sa regulatornim opterećenjima. Pružanje usluga u oblasti razvoja poslovanja najčešće se obezbeđuje posredstvom javnih institucija i nevladinih organizacija i to na besplatnoj ili subvencionisanoj osnovi. U tom slučaju usluge su uglavnom slabijeg kvaliteta, previše uopštene, nedovoljno se vodi računa o troškovima, obuhvatnost programa je mala usled ograničenosti sredstava i subvencija (u proseku samo 5 do 10% targetiranih MSP), evaluacija i monitoring programa se retko sprovode i obično ih MSP percipiraju kao irelevantne za njihove potrebe (Hallberg 2010, str. 14). U cilju unapređenja kvaliteta i obuhvatnosti ovih usluga, neophodno je pomeranje fokusa sa stanovišta prema kojem se u ulozi pružaoca pojavljuje država, odnosno njene institucije, ka sistemskom pristupu koji implicira razvoj tržišta usluga. Nedavna iskustva ukazuju da ukoliko usluge razvoja poslovanja obezbeđuju privatni pružaoci, a tražnju za njima stimulišu mala preduzeća, veći su kvalitet, obuhvatnost i održivost usluga i njihov uticaj na poslovne performanse malih preduzeća (Ibidem).


58

III EKONOMSKI ZNAČAJ I TRENDOVI U SAVREMENOJ

AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI

Automobilska industrija se smatra jednom od najvažnijih poluga svetske ekonomije ne samo zbog svog značajnog doprinosa zaposlenosti i prometu, već i zbog uloge koju ostvaruje u domenu razvoja novih tehnologija i novih organizacionih metoda. Globalna automobilska industrija je poprimila obeležje arene u kojoj se odvijaju žestoke borbe za dominaciju između tradicionalnih proizvođača iz tzv. Triade (SAD, Evropa, Japan) i kompanija koje dolaze iz zemalja u razvoju, a pre svega iz Indije i Kine. Kraj XX i početak XXI veka je obeležilo dramatično izmeštanje svetske automobilske proizvodnje iz zemalja Triade u zemlje u razvoju. U 2009. godini po prvi put u istoriji postojanja ove grane industrije, veći obim proizvodnje je ostvaren u zemljama u razvoju nego u Triadi. Kina je postala najveće tržište automobila na svetu i ulogu najvećeg proizvođača preuzela od Japana. Zemlje BRIC-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina) postaju sve značajniji globalni igrači na automobilskoj sceni. Paralelno sa borbom za tržišnu prevlast, automobilska industrija prolazi kroz periode dramatičnih strukturnih promena koje su posledica delovanja trendova i na strani ponude i na strani tražnje kao što su razvoj novih tržišta i pomeranje fokusa sa razvijenih na zemlje u razvoju, povećanje stepena svesti i društvene odgovornosti u vezi klimatskih promena i sve strožiji regulatorni propisi i kontinuiran pritisak za razvojem novih tehnologija pa posledično i sve veća ulaganja u IR. Svetska ekonomska i finansijska kriza dodatno je produbila već postojeće probleme i intenzivirala strukturne promene, stavljajući automobilsku industriju pred možda najveće izazove u istoriji njenog postojanja.

3.1. ISTORIJSKI RAZVOJ AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE

Začeci automobilske industrije vezuju se za kraj XIX veka i područja Evrope i SAD-a. Prvi automobil napravio je Karl Benz 1886. godine u Nemačkoj, a odmah nakon toga svoje prve modele su konstruisali i Gottlieb Daimler i Wilhelm Maybach. Uprkos brojnim promenama, od svog nastanka do danas suština automobila je ostala nepromenjena. Automobil (auto, kola od grčke reči auto što znači samostalan i latinske reči mobilis što znači pokretan) je motorno vozilo na četiri točka, sa karoserijom raznih oblika postavljenom na dve osovine, koje služi za prevoz robe i putnika. Automobil pokreće motor sa unutrašnjim sagorevanjem koji kao pogonsko gorivo koristi benzin ili dizel gorivo, a ređe plin. Revoluciju u automobilskoj industriji napravio je Henry Ford koji je uvođenjem pokretne trake (montažne linije) postavio temelj razvoja masovne proizvodnje. Fordova vizija je bila da napravi automobil koji će biti jednostavan, pouzdan i pristupačan svakome što je bilo oličeno u njegovom čuvenom modelu T koji je nastao 1908. godine zbog čega se ona smatra godinom rođenja automobilske industrije. Uvođenje pokretne (montažne) trake u Fordovim fabrikama u Detroitu 1910. godine omogućilo je serijsku proizvodnju i drastično smanjenje troškova, potrebnog vremena i broja zaposlenih. Automobil se pomerao po pokretnoj traci od radnika do radnika, pri čemu je svaki ugrađivao određeni deo ili obavljao neku tačno utvrđenu mehaničku radnju što je omogućilo proizvodnju u mnogo većem obimu i po drastično nižoj ceni. Samo u prvoj godini ostvarena je prodaja od 10.000 automobila modela T čime su prevaziđeni svi dotadašnji svetski rekordi. Već 1913. godine Ford Motor Company


59

je postao najveći proizvođač automobila na svetu. U periodu od 1908. do 1927. godine proizvedeno je 18 miliona automobila modela T. Sa nastankom modela T, automobil više nije predstavljao odliku luksuza i prestiža kao na početku XX veka, već je postao proizvod dostupan masama. Automobili su se proizvodili takvom brzinom da je jedina boja koja je stizala da se osuši bila crna. Otuda je nastala i čuvena Fordova rečenica: ,,Svaki kupac može dobiti automobil u bilo kojoj boji dokle god je crna". Uprkos neprikosnovenom uticaju koji je Ford imao na razvoj automobilske industrije, njegova konkurentska prednost je bila relativno kratkog daha. Dominantnu poziciju Forda na tržištu 1927. godine je zamenio GM čiji je osnivač Alfred P. Sloan razvio multidivizionalni model organizacije poslovanja i proširivanjem potrfolia proizvoda ponudio potrošačima upravo ono što su želeli, a to je mogućnost izbora, odnosno ,,automobil za svaki novčanik i za svaku svrhu" (Holweg 2008). Odsustvo prilagođavanja strategije potrebama i zahtevima potrošača koštalo je Ford gubitka liderske pozicije koju ova kompanija više nikada nije povratila. Period nakon Drugog svetskog rata obeležio je dinamičan rast automobilske industrije i intenziviranje procesa internacionalizacije. Ukupan broj registrovanih automobila na svetu 1937. godine je iznosio 6,4 miliona (64% u SAD), a već 1973. godine taj broj je dostigao 39,2 miliona (učešće SAD opalo na 36%, učešće Zapadne Evrope je iznosilo 30% i ostatka sveta 34%) što odražava dinamiku rasta industrije koja je postala jedna od najvećih i najvažnijih na svetu (Alfred P. Sloan Foundation 2000). Posleratne godine pratilo je ubrzano povećanje stepena motorizacije ne samo u SAD već i u drugim zemljama što je uslovilo razvoj novih tržišta, a postojanje visokih tarifa za uvoz gotovih vozila podstaklo je investicije najvećih proizvođača u pokretanje lokalne proizvodnje. Dominacija američkih proizvođača i njihova ekspanzija na inostrana tržišta, naročito nakon spajanja Chrysler i GM i povećanja obima poslovnih aktivnosti Forda u Evropi, trajala je do 1960-tih godina kada je nastupio period intenzivne internacionalizacije evropskih kompanija što se smatra jednom od najznačajnijih prekretnica u istoriji automobilske industrije. Po uzoru na američke kompanije, evropski proizvođači koji su se do tog trenutka već potpuno oporavili od posledica razaranja iz Drugog svetskog rata, otvarali su fabrike u Brazilu, Argentini, Južnoj Africi, Španiji i Meksiku. Nastupio je period dinamičnog rasta izvoza evropskih kompanija, naročito Volkswagena, i to najviše u SAD i Južnu Ameriku. Širenje industrije iz razvijenih ka zemljama u razvoju započeto je još u drugoj deceniji XX veka i to kroz izvoz, licence i SDI. Prema Wad (2010), sve ključne zemlje u razvoju, da bi izbegle uvoz skupih automobila i delova iz razvijenih zemalja, počele su primenu industrijskih politika koje su za cilj imale substituciju uvoza (ISI – Import Substitution Industrialization policies). ISI politike obuhvatale su mere kao što kvantitativno ograničavanje ili potpuna zabrana uvoza gotovih automobila tzv. CBU18, visoke tarife na CBU, CKD19 i SKD20, zahtevi za sve većim uključivanjem lokalnih aktera, lokalno učešće u vlasništvu (manjinsko ili većinsko), regulativa o tehnološkim licencama i fransizingu koja obuhvata podsticaje za SDI i smanjenje ili potpuno elimisanje izvoznih dažbina, subvencije

18 Completely Built Unit – uvoz potpuno gotovog vozila iz zemlje porekla na koji se plaćaju visoke carinske dažbine. 19 Completely Knocked Down Unit – automobile se proizvodi u targetiranoj zemlji ali se svi delovi i komponente uvoze iz matične zemlje. Carinske dažbine su niže nego u slučaju uvoza CBU zato što lokalno sklapanje vozila doprinosi ekonomskom razvoju zemlje uvoza. 20 Semi Knocked Down Unit – samo deo komponenti i delova za vozilo se uvozi iz matične zemlje, a deo se proizvodi lokalno


60

za obuku, trening i IR i sl. Primenu ovakvih politika zemlje poput Kine, Indije, Meksika i Brazila počele su 1950-tih godima, Tajland i Malezija 1960-tih godina i Južna Afrika 1970-tih godina, da bi poslednja decenija XX veka obeležila njihovo napuštanje usled potpunog prelaska sa realnog socijalizma na neoliberalni kapitalizam. Ulazak japanskih kompanija na tržište automobila 1970-ih godina označio je sledeću veliku prekretnicu u razvoju automobilske industrije. Penetraciju američkog tržišta japanski proizvođači započeli su kroz izvozne aktivnosti. U uslovima nastupanja prve naftne krize 1973. godine, a još više druge naftne krize 1979. godine nakon koje je cena benzina trajno povećana, rastao je značaj tržišta manjih automobila sa efikasnijom potrošnjom goriva. Američki pokušaji proizvodnje manjih vozila uglavnom su ostali bez većeg uspeha zbog slabog kvaliteta. Japanska proizvodnja je od 300.000 automobila 1960. godine dostigla nivo od 11 miliona 1982. godine, od čega je gotovo polovina bila namenjena izvozu. Uspeh japanskih kompanija zasnivao se na proizvodnji vozila visokog kvaliteta i trajnosti i sve većoj popularnosti manjih automobila sa efikasnijom potrošnjom. Najveći uspeh se vezuje za Toyotu. Razvoj i primena tzv. Toyotinog proizvodnog sistema (TPS) koji je još poznat i kao lean proizvodnja ili Just in time sistem (JIT) omogućili su joj da vrlo brzo osvoji i američko i evropsko tržište automobila. Henry Ford II je uvoz japanskih automobila čak nazvao ,,ekonomski Pearl Harbour". TPS je pokazao da je moguće istovremeno ostvariti i visok kvalitet proizvoda i visok stepen produktivnosti rada. Japanci su bili gotovo dvostruko produktivniji od Amerikanaca, pri čemu je kvalitet japanskih vozila bio na puno višem nivou što je pobilo dotadašnje uverenje prema kojem postoji trade-off između produktivnosti i kvaliteta u proizvodnji (Ibidem str. 20). Neverovatan uspeh izvozne strategije japanskih proizvođača na američkom tržištu stavio je u senku tvz. američku ,,Veliku trojku" što je dovelo do zaoštravanja političkih odnosa i posledično do ograničavanja uvoza japanskih vozila u SAD. Kao odgovor na novonastale okolnosti, 1980-tih godina je usledio talas otvaranja japanskih fabrika na teritoriji SAD. Već 1995. godine dve trećine ukupno prodatih automobila na američkom tržištu je bilo lokalno proizvedeno, a slična situacija je bila i u Evropi. Uvidevši japansku proizvodnu superiornost, većina američkih i evropskih proizvođača je prihvatila tehnike lean proizvodnje. Diseminaciji ovog proizvodnog sistema doprinelo je snažno lokalno prisustvo Toyote u Evropi, SAD i tržištima u razvoju. Početak talasa otvaranja fabrika japanskih proizvođača u SAD i Evropi označio je kraj razvojne strategije zasnovane na izvozu i dinamičan razvoj "build where you sell" koncepta. Pretpostavka je da se lociranjem proizvodnje tamo gde se vozila prodaju ostvaruju višestruke koristi za proizvođače pri čemu se misli na: (i) institucionalnu podršku vlada koje nastoje da ublaže spoljnotrgovinske deficite; (ii) potrošači iz nacionalnih ubeđenja preferiraju kupovinu automobila koji su lokalno proizvedeni; i (iii) izbegavanje rizika vezanih za fluktuaciju valuta pod uslovom snabdevanja komponentama od lokalnih dobavljača. Poslednje dve decenije XX veka obeležio je uspon tzv. tržišta u razvoju. 1980-tih godina prodor je napravila automobilska industrija Južne Koreje, a 1990-tih godina proizvođači iz Kine i Indije. Prema Holweg (2008), uspeh proizvođača automobila sa istoka inicijalno se zasnivao na troškovnoj konkurentnosti, premda se njihova suštinska superiornost duguje izvrsnim performansama u domenu produktivnosti i kvaliteta. U uslovima nemogućnosti da sa istim uspehom primene tehnike lean proizvodnje, američki i evropski proizvođači spas su potražili u povećanju obima proizvodnje, globalnoj tržišnoj pokrivenosti i većem iskorišćavanju efekata ekonomije obima. Kao rezultat takvih tendencija, nastale su alijanse


61

poput Daimler-Benz, BMW-Rover, GM-Fiat, Renault-Nissan. Neuspesi pomenutih alijansi govore u prilog neodrživosti strategija zasnovanih na obimu, odnosno količini. Kraj XX i početak XXI veka označile su kvalitativne promene u načinu funkcionisanja svetske ekonomije kao posledica delovanja nevidljive ali izrazito snažne sile globalizacije (Ibidem str. 1). Geografsko širenje i integracija proizvodnje na svetskom nivou doveli su do značajnih promena u ekonomskoj geografiji i strukturi automobilske industrije o čemu će detaljnije biti reči u nastavku disertacije. Umeren rast tražnje, tržišna saturacija i sve oštrija konkurencija na zrelim tržištima uslovili su pomeranje fokusa ključnih proizvođača automobila na tržišta u razvoju i to pre svega na tržišta Kine, Indije i Brazila kao najnaseljenijih zemalja na svetu. Impresivan rast kineske automobilske industrije delom je rezultat investicija najvećih svetskih proizvođača (PSA, Volkswagen, Ford, Honda, Mazda, Mitshubishi i Toyota), a delom razvoja lokalnih proizvođača (Ferrazzi i Goldstein, 2011 str. 5). Najznačajnije odlike kineske automobilske industrije su troškovna prednost i dominantna fokusiranost na nacionalno tržište. Veličina kineskog tržišta automobila je udvostručena u periodu 2003-2008. godina i danas predstavlja najveće tržište na svetu. Kineski automobili, međutim, još uvek nisu dostigli nivo kvaliteta koji je neophodan za takmičenje na zrelim tržištima i njihov izvoz uglavnom je usmeren na tržišta u razvoju. Strah od uvoza jeftinih proizvoda iz Kine uslovio je seljenje proizvođača i dobavljača sa zapada u zemlje Istočne Evrope kao što su Poljska, Češka Republika, Mađarska, Rumunija, Slovačka (Holweg 2008, str. 16). Iako je globalizacija donela krupne promene u automobilskoj industriji, a pre svega pritisak na proizvođače za užurbanim otvaranjem fabrika na novim lokacijama, industrija je nastavila da bude visoko koncentrisana u ekonomijama razvijenih zemalja Evrope, SAD i Japana.

3.2. EKONOMSKI ZNA ČAJ AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE

,,Da je automobilska industrija zemlja, bila bi među deset najvećih ekonomija na svetu."

Svetska asocijacija proizvođača automobila (OICA) Od svog nastanka pre više od jednog veka pa do danas automobilska industrija je predstavljala svojevrstan ekonomski fenomen. Kao sinonim industrijskog razvoja XX veka, ona se smatra ,,industrijom svih industrija" i okosnicom razvoja masovne proizvodnje. Uticaj na svetsku ekonomiju ova privredna grana ostvaruje svojom ulogom pokretača ekonomskog rasta, kreiranja dohotka, zapošljavanja i inovacija. Omogućivši ljudima širom zemaljske kugle da žive, rade i zabavljaju se na način koji je samo pre 100 godina bio nezamisliv, automobil je postao simbol slobode i ekonomskog rasta. Automobili su omogućili ljudima brži i lakši pristup tržištima, doktorima, poslovima itd. Svako putovanje automobilom za rezultat ima ekonomsku transakciju ili na neki drugi način doprinosi unapređenju kvaliteta života. Pojedinačno posmatrano, automobilska industrija je najznačajniji generator ekonomskog rasta na svetu. Takođe, ova industrija ima ključnu ulogu i u nacionalnim ekonomijama gotovo svih velikih zemalja. Automobilska industrija kontinuirano raste, a u periodu 1995-2005. godina na svetskom nivou je ostvaren rast od 30% (OICAa). Automobilska industrija predstavlja jedan od stubova globalne ekonomije i značajan pokretač makroekonomskog rasta, stabilnosti i tehnološkog razvoja i u razvijenim i u zemljama u


62

razvoju. Prema Klink et al. (2014), jezgro automobilske industrije (proizvodnja vozila i komponenti) ostvaruje interakcije sa širokim spektrom poslovnih segmenata u lancu vrednosti (i uzvodno i nizvodno) čime se multiplikuje pozitivan uticaj ove industrije na ekonomski rast i razvoj. Automobilska industrija ostvaruje višestruk pozitivan uticaj na razvoj nacionalnih ekonomija (Ibidem str. 19):

• Automobilska industrija je generator prihoda kroz različite fiskalne prihode kao što su porez na promet vozila, različite vrste naknada i doprinosa vezanih za korišćenje vozila, prihode od carina i drugih uvoznih dažbina, akcize i porez na dodatu vrednost, itd. Npr. u 2012. godini automobilska industrija Japana je u ukupnim poreskim prihodima zemlje učestvovala sa približno 10%, SAD sa 13% i 3% (državni i federalni nivo, respektivno) dok su prihodi od prodaje i korišćenja vozila i goriva u Indiji činili između 7 i 8 % ukupno ostvarenih fiskalnih prihoda. Takođe, proizvođači ostvaruju prihode i od izvoznih aktivnosti što je posebno relevantno u kontekstu bilansa trgovinske razmene zemlje.

• Automobilska industrija doprinosi ekonomskom razvoju kroz učešće u kreiranju BDP. Na globalnom nivou, ova industrija generiše u proseku oko 3% ukupnog BDP, a učešće je veće u zemljama u razvoju (Indija i Kina oko 7%). Takođe, postoji pozitivna korelacija između priliva SDI i output-a automobilske industrije. Doprinos ekonomskom razvoju ova industrija ostvaruje na dva nivoa: kroz industrijski razvoj i kroz povećanje mobilnosti. Automobilska industrija podstiče regionalni razvoj kroz razvoj industrijskih klastera. Industrijski klasteri nastaju tako što se oko fabrika proizvođača automobila tzv. proizvođača originalne opreme (OEM)21 koncentrišu proizvođači delova i komponenti, prodavci polovnih vozila, učesnici iz tzv. aftermarket sektora (prodavci rezervnih delova, opreme i pribora) i pružaoci transportnih usluga. Klasteri doprinose razvoju novih opština sa putnom, železničkom i teretnom infrastrukturom i stambenim naseljima. U svim privredama u kojima postoje jake automobilske industrije postoje ovakvi klasteri, npr. Detroit u SAD i Ulsan u Južnoj Koreji. Ni zemlje u razvoju nisu izuzetak pa u blizini Sao Pauola u Brazilu postoji ABC regija, u Indiji oblasti Pune, Gurgaon i Chennai, a u Kini provincija Guangzhou u kojoj je smešteno 55 proizvođača originalne opreme i 100 dobavljača delova koji zapošljavaju 200.000 ljudi. Provincija Guangzhou je u 2007. godini ostvarila 13% ukupnog BDP Kine, a u njoj je BDP per capita bio za 75% iznad nacionalnog proseka. Takođe, automobili su omogućili značajno unapređenje mobilnosti ljudi, dobara, poslova i industrija što je doprinelo urbanizaciji ruralnih područja.

• Automobilska industrija doprinosi razvoju ljudskih resursa tako što kroz unapređenje mobilnosti, udobnosti i sigurnosti povećava kvalitet života ljudi, generiše nova radna mesta i podstiče razvoj veština zaposlenih.

• Automobilska industrija podstiče inovacije i IR. U nastojanju da zadovolje zahteve potrošača u pogledu raznovrsnosti proizvoda, većeg stepena bezbednosti, viših ekoloških standarda, boljih performansi i nižih troškova, proizvođači automobila ostvaruju značajne investicije u IR. Automobilska industrija je na trećem mestu po veličini ulaganja u IR, posle kompanija iz oblasti visoke tehnologije i farmaceutske industrije.

Automobilska industrija zapošljava više miliona ljudi direktno i desetine miliona indirektno zbog čega zajedno sa poizvođačima komponenti predstavlja jednu od najvažnijih

21 Original Equipment Manufacturers


63

industrijskih grana na svetu. Prema podacima Svetske asocijacije proizvođača automobila (OICAc), približno 9 miliona ljudi je angažovano direktno u proizvodnji automobila i potrebnih delova što čini 5% ukupnog broja zaposlenih u proizvodnji na svetskom nivou. Procene su da svaki direktan posao u automobilskoj industriji uslovljava još najmanje pet indirektnih poslova, budući da su automobili sastavljeni od proizvoda različitih industrija uključujući čelik, gvožđe, aluminijum, staklo, plastiku, tepih, tekstil, kompjuterske čipove, gumu itd., što ukazuje da ova industrija generiše više od 50 miliona radnih mesta. Automobilska industrija je ključni pokretač razvoja novih tehnologija i difuzije inovacija, iako se ne smatra industrijom visoke tehnologije. Zahvaljujući čvrstim vezama sa drugim prizvodnim sektorima (npr. hemijski, plastični, elektrika i elektronski delovi itd.), ova grana industrije doprinosi ubrzanoj difuziji novih tehnologija, a pojavljuje se i u ulozi značajnog faktora na strani tražnje za inovacijama iz drugih industrija uključujući sektore visokih tehnologija kao što je IKT (Evropska komisija 2004b, str. 6). Geografski posmatrano, automobilska industrija je visoko koncentrisana grana. Vodeći svetski proizvođači motornih vozila skoncentrisani su u SAD, EU i Japanu, a deset najvećih proizvođača zajedno ostvaruje 80% ukupne svetske proizvodnje na godišnjem nivou. Zemlje u razvoju, međutim, ubrzano preuzimaju ulogu ključnih proizvodnih lokacija što je posledica, sa jedne strane, pritiska za smanjenjem troškova proizvodnje, a sa druge strane jake tražnje za automobilima koja u njima postoji. Svetska proizvodnja motornih vozila (uključujući putnička vozila, laka teretna vozila, kamione i autobuse) je u periodu 2006-2008. godina dostigla svoj istorijski rekord od 70 miliona jedinica godišnje. Usled delovanja efekata svetske finansijske krize, obim proizvodnje je smanjen u 2009. godini na 60 proizvodnih jedinica da bi 2010. godine dostigao svoj novi maksimum od 78 miliona vozila (OICAb). Prvu deceniju XXI veka obeležio je godišnji rast proizvodnje motornih vozila od 3% ali i značajne promene u nivou performansi ključnih proizvođača, odnosno drastične promene u geografskoj distribuciji proizvodnje i to na sledeći način (Ferrazzi i Goldstein, 2011 str. 2):

• SAD i Japan, koje su 1997. godine u ukupnoj svetskoj proizvodnji učestvovale sa više od 40% , zabeležile su pad proizvodnje od 22% u 2010. godini;

• U 2009. godini Kina je po prvi put nadmašila Japan kao najvećeg svetskog proizvođača, a u 2010. godini Kina je proizvela dvostruko više vozila od Japana;

• U 2009. godini proizvodnja na tržištima u razvoju po prvi put je nadmašila proizvodnju u razvijenim zemljama (Severna Amerika, Japan i Zapadna Evropa). U periodu 2000-2010. godina učešće tržišta u razvoju u globalnoj proizvodnji povećalo se sa približno 25% na preko 57%. Od ukupnog povećanja proizvodnje na tržištima u razvoju od 29 miliona vozila, 16 miliona je proizvedeno u Kini;

• Krajem 1990-tih godina, zemlje BRIC-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) su proizvodile jedno od deset vozila, a danas ta proporcija iznosi jedno od tri vozila.

Intenziviranje procesa globalizacije svetske ekonomije uslovilo je izgradnju fabrika i postrojenja dobavljača u zemljama poput Kine, Indije, Tajlanda, Vietnama, Brazila, Meksika i zemljama istočne Evrope. Kina i druge azijske zemlje u razvoju (uključujući Južnu Koreju) povećale su svoje učešće u svetskoj proizvodnji motornih vozila sa 40% krajem 1990-tih godina na 80% u 2010. godini, dok je Japan zabeležio pad sa 60% na manje od 25%. U posmatranom periodu udvostručena je proizvodnja i u zemljama Južne Amerike i centralne i istočne Evrope, pri čemu su Slovenija, Češka Republika i Slovačka preuzele poziciju zemalja


64

sa najvećom proizvodnjom automobila po glavi stanovnika (praćene Južnom Korejom, Nemačkom, Japanom i Belgijom). Za razliku od zemalja u razvoju, u zemljama u kojima već tradicionalno postoje jaki automobilski sektori uočen je potpuno suprotan trend sa izuzetkom Nemačke. Proizvodnja je prepolovljena u SAD, Kanadi, Italiji i Velikoj Britaniji, a smanjenje je zabeleženo i u Francuskoj i Japanu (Ibidem). Proizvodnja petnaest najvećih globalnih proizvođača motornih vozila u 2012. godini prikazana je u Tabeli 3.1.

Tabela 3.1. Petnaest najvećih zemalja proizvođača automobila na svetu u 2012. godini

r.b. zemlja automobili komercijalna

vozila ukupno

1. Kina 15.523.658 3.748.150 19.271.808

2. SAD 4.105.853 6.223.031 10.328.884

3. Japan 8.554.219 1.388.492 9.942.711

4. Nemačka 5.388.456 260.813 5.649.269

5. Južna Koreja 4.167.089 394.677 4.561.766

6. Indija 3.285.496 859.698 4.145.194

7. Brazil 2.623.704 718.913 3.342.617

8. Meksiko 1.810.007 1.191.967 3.001.974

9. Kanada 1.040.298 1.423.434 2.463.732

10. Tajland 945.100 1.484.042 2.429.142

11. Rusija 1.968.789 262.948 2.231.737

12. Španija 1.539.680 439.499 1.979.179

13. Francuska 1.682.814 284.951 1.967.765

14. Velika Britanija 1.464.906 112.039 1.576.945

15. Češka Republika 1.171.774 7.164 1.178.938

Izvor: International Organization for Motor Vehicle Manufacturers (OICAa), 2013. U Evropi, automobilska industrija je jedna od najvažnijih industrijskih grana i značajan generator zapošljavanja, investicija i izvoza. Ona zapošljava 12 miliona ljudi i ostvaruje 4% BDP-a EU. U 2012. godini u EU je proizvedeno 16,2 miliona vozila što čini 19% ukupne svetske proizvodnje (European Commission, Automotive Industry). EU predstavlja jednog od najvećih proizvođača motornih vozila na svetu, a automobilska industrija je najveći privatni investitior u IR. Ukupna proizvodnja deset najvećih evropskih proizvođača prikazana je u Tabeli 3.2. Tokovi trgovine nisu ostali izvan uticaja pomeranja odnosa snaga na sceni globalne automobilske industrije. Prema Holweg (2008), u periodu 1980-2006. godina obim svetske trgovine automobilima uvećan je gotovo osam puta. Međutim, posmatrajući neto trgovinski bilans tri globalno posmatrano najznačajnija centra automobilske industrije može se uočiti da su u 2008. godini Japan i EU ostvarili značajan suficit (155 mlrd USD i 109 mlrd USD respektivno), dok je SAD ostvario deficit od 88 mlrd USD. U periodu 2000-2008. godina učešće deset najvećih zemalja u razvoju (uključujući Južnu Koreju i Ujedinjene Arapske Emirate) u globalnoj automobilskoj razmeni povećalo se sa 10,7% na 16,6%. Istovremeno, EU je ostvarila povećanje regionalnog izvoza sa 12,3% na 15,2% ukupno ostvarene razmene, dok je isti pokazatelj za SAD i Kanadu opao sa 37,4% na 27,1%. Prema podacima Svetske asocijacije proizvođača automobila (OICAd), u periodu 2012-2014. godina ostvaren je rast


65

obima svetske trgovine motornih vozila od 3,4%, pri čemu je EU (EU 28 i EFTA22) ostvarila rast od 6,5%, zemlje nove članice EU od 17% (prednjače Malta, Hrvatska, Rumunja i Mađarska koje su ostvarile rast od 42,8%, 36,4%, 26,2% i 24,2% respektivno), SAD od 4,3%, Japan od 10,8% i Kina od 8,4%.

Tabela 3.2. Deset najvećih evropskih zemalja proizvođača automobila u 2012. godini

r.b. zemlja automobili komercijalna

vozila ukupno

1. Nemačka 5.388.456 260.813 5.649.269

2. Španija 1.539.680 439.499 1.979.179

3. Francuska 1.682.814 284.951 1.967.765

4. Velika Britanija 1.464.906 112.039 1.576.945

5. Češka Republika 1.171.774 7.164 1.178.938

6. Slovačka 900.000 0 900.000

7. Italija 396,817 274.951 671.768

8. Poljska 540.000 107.803 647.803

9. Belgija 507.204 34.67 541.874

10. Rumunija 326.556 11.209 337.765

Izvor: International Organization for Motor Vehicle Manufacturers (OICAc), 2013. Trišno učešće najvećih svetskih proizvođača automobila prikazano na Grafikonu 3.1. pokazuje da svetskom proizvodnjom dominiraju proizvođači iz zemalja tzv. Triade (Evropa, SAD i Japan). Pet najvećih svetskih proizvođača, od kojih svaki proizvodi u najmanje osam zemalja, zajedno ostvaruju 50% ukupne svetske proizvodnje automobila, deset najvećih više od 70%, a petnaest najvećih više od 80% globalne proizvodnje. Najveći napredak su ostvarili proizvođači iz Azije, dok se svojevrsnim gubitnicima smatra tzv. "Velika trojka Detroita" – General Motors, Ford i Chrysler. U 2013. godini najveći proizvođači su bili: Toyota (Japan), General Motors (SAD), Volkswagen (Nemačka), Hyndai (Južna Koreja), Kia (Južna Koreja), Renault (Francuska), Nissan (Japan), Ford (SAD).

Grafikon 3.1. Tržišno učešće najvećih svetskih proizvođača automobila, 2013. godina

Izvor: Samostalna izrada autora na osnovu podataka Statista, The Statistics Portal

22 EFTA – Evropska Asocijacija za Slobodnu Trgovinu


66

Kina je danas najveće tržište automobila na svetu. Kao zemlja u kojoj živi 20% svetske populacije i koja beleži visoke stope privrednog rasta, ona je tržište sa visokim potencijalom za dalji rast. U 2012. godini, učešće Kine na globalnom tržištu automobila je iznosilo 19,9% (Statista). Od ukupnog broja prodatih automobila na svetu 47% je realizovano u Kini i SAD (The International Council of Clean Transportation 2014). Dominantno učešće na kineskom tržištu imaju Volkswagen, Toyota i Nissan. Drugo po veličini tržište na svetu je Japan i ono je karateristično po tome što je dominantno kontrolisano od strane domaćih proizvođača (Toyota ostvaruje 30% učešća, slede je Honda, Suzuki, Nissan i Daihatsu). Najveće učešće na američkom tržištu ostvaruju domaće kompanije, a odmah iza njih proizvođači iz Azije. Četvrto po veličini je tržište Nemačke. Na tržištu Evrope najveći udeo ostvaruju nemačke i francuske kompanije (Volkswagen oko 25%). Ekonomski značaj automobilske industrije u mnogome prevazilazi njegove kvantitativne dimenzije. Tri najrevolucionarnija razvojna trenda u ekonomiji XX veka, pod kojima se podrazumevaju masovna proizvodnja, multidivizionalna forma organizacije poslovanja i JIT koncept, potiču od proizvođača automobila (Ford, General Motors i Toyota, respektivno) iz dva geografska područja (SAD i Japan) (Ferrazzi i Goldstein 2011, str. 2). Automobilska industrija je bila pionir u primeni industrijskih robota za potrebe automatizacije proizvodnje. Takođe, značajan doprinos industrija je ostvarila i uvođenjem koncepta integrisanih lanaca snabdevanja i modularne nabavke. Prebacivanjem odgovornosti za aktivnosti kao što su dizajn, inžinjering i IR na dobavljače, proizvođači su se fokusirali na svoje bazične aktivnosti što im je omogućilo povećanje profitabilnost i efikasnije opsluživanje tržišnih niša (Klink et al. 2014).

3.3. STRUKTURNE KARAKTERISTIKE AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE

Osnovne karakteristike svake industrije proističu iz analize njene strukture, odnosno konkurentskog prostora u kojem se takmiče preduzeća koja u okviru nje posluju. Prema Porterovom modelu pet konkurentskih sila (Porter 1979, 1980), profitabilnost industrijske grane definišu sledećih pet konkurentskih sila: (i) intenzitet rivalstva; (ii) opasnost od pojave supstituta; (iii) barijere za ulazak; (iv) pregovaračka snaga kupaca; i (v) pregovaračka snaga dobavljača. Posmatrajući automobilsku industriju u kontekstu navedenog modela mogu se uočiti njene bazične karakteristike:

• Intenzitet rivalstva. U automobilskoj industriji postoji izrazito intenzivno rivalstvo iako je ova grana industrije visoko koncentrisana, odnosno u njoj dominantno tržišno učešće ostvaruje mali broj kompanija sa ogromnom snagom. Intenzitet konkurencije stalno raste usled kontinuiranog pritiska za diferenciranjem proizvoda i snižavanjem troškova, sve zahtevnijih potrošača koji za isti novac očekuju bolje performanse automobila, ubrzanog razvoja novih tehnologija, umeren rast tražnje itd. borba za svakog kupca postaje sve oštrija. Ulazak i dinamičan rast najpre japanskih proizvođača (Toyota i Honda) 1980-tih godina, a zatim i proizvođača iz zemalja u razvoju, doveo je do intenziviranja konkurencije na globalnom tržištu automobila. Takođe, zaoštravanju konkurenciju doprinose visoki fiksni troškovi proizvodnje, a niski troškovi prelaska23 potrošača na drugu vrstu i marku proizvoda.

23 Troškovi prelaska obuhvataju vreme, energiju i novac koje kupac mora da utroši da bi prešao sa kupovine proizvoda već postojećeg proizvođača na kupovinu proizvoda kompanije koja je nova na tržištu. Ukoliko su ovi


67

• Opasnost od supstituta. Podrazumeva pre svega opasnost od korišćenja alternativnih vidova transporta kao što su avion, autobus, voz, itd. Opasnost od supstituta je umerena budući da u odnosu na druga prevozna sredstva automobil pruža brojne pogodnosti kao što su udobnost, nezavisnost i korisnost. Sklonost ka korišćenju alternativnih vidova transporta uslovljena je brojnim faktorima. U gusto naseljenim urbanim područjima ljudi su skloniji da automobil zamene nekim vidom javnog transporta, pešačenjem, biciklom itd. Broj automobila na 1.000 stanovnika se povećava sa stepenom razvijenosti putne infrastrukture, dostupnosti benzinskih pumpi i ekonomskog razvoja uopšte. Takođe, društveni i kultruni stavovi u određenim delovima sveta mogu da podstiču ili destimulišu ljude da kupuju automobile. SAD su primer društva u kojem su jedan ili dva automobila u svakoj garaži deo tzv. ,,američkog sna".

• Barijere za ulazak. Barijere za ulazak novih kompanija su visoke pre svega zato što je za otvaranje fabrike i otpočinjanje proizvodnje potreban ogroman kapital, kao i zato što su proizvodni kapaciteti visoko specijalizovani što umanjuje mogućnost da se u slučaju neuspeha oni koriste u druge svrhe. Za razliku od novih, već postojeći proizvođači automobila lakše ulaze na nova tržišta bilo putem strategijskih alijansi, merdžera, akvizicija ili zajedničkih ulaganja.

• Pregovaračka snaga kupca. Pregovaračka snaga kupca proističe iz standardizovane prirode automobila (svaki automobil je četvorotočkaš koji ima funkciju prevoznog sredstva) i niskih troškova prelaska na drugu vrstu/marku automobila. Pregovaračku poziciju kupca umanjuje kupljena količina koja je obično mala.

• Pregovaračka snaga dobavljača. Snaga dobavljača se meri u kontekstu njihove sposobnosti da utiču na cenu komponenti ili troškova proizvođača npr. isporukom delova lošijeg kvaliteta. Dobavljači auto komponenti i materijala imaju veoma slabu pregovaračku poziciju iz sledećih nekoliko razloga: 1) auto komponente su visoko standardizovane i mogu da se koriste samo za proizvodnju automobila; 2) dobavljači obično proizvode za jednog ili eventualno dva velika proizvođača od kojih u potpunosti zavise; 3) finansijski su mnogo slabiji pa svaka promena u zahtevima i potrebama proizvođača za njih predstavlja pretnju.

Po svom karakteru automobilska industrija je istovremeno i globalna i regionalna. Budući da je izrazito koncentrisana (oligopolska tržišna struktura), ona se smatra najviše globalnom od svih industrija na svetu. Vodeći proizvođači značajno su proširli svoja područja delovanja povećavanjem broja tržišta na kojima obavljaju proizvodnju i prodaju, pri čemu su zadržali značaj svojih bazičnih tržišta. U pojedinim aspektima ova grana industrije ima regionalni karakter. Početak procesa regionalne integracije vezuje se za područje Severne Amerike 1960-tih godina XX veka i slobodan protok vozila i komponenti između SAD i Kanade. U Evropi početkom ovog procesa se smatra integracija poslovnih aktivnosti između Forda i GM. Razvijanjem tzv. regionalnih proizvodnih sistema jedinstvene platforme i komponente korišćene su za proizvodnju automobila u okviru određenog regiona. Nastavak i dalje produbljavanje procesa regionalne integracije obeležilo je i poslednju deceniju XX veka. U Severnoj Americi intenziviranje procesa odvijalo se pod okriljem NAFTA24 sporazuma, a u Evropi su se automobilske industrije Centralne Evrope integrisale u zapadnoevropski proizvodni sistem. Tržišta u razvoju takođe su pristupila primeni strategija regionalne

troškovi visoki, kupac se neće odlučiti na kupovinu proizvoda nove kompanije čak i ako on ima bolje performanse. 24 Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini između SAD, Kanade i Meksika


68

integracije u nastojanju da prevaziđu problem ograničenosti nacionalnih tržišta, a najpoznatiji je Mercosur sporazum ozmeđu Brazila i Argentine (Humphrey i Memedović 2003) Prema Sturgeon et al. (2009, str. 9), u pojedinim karakteristikama automobilska industrija deli sličnosti sa drugim globalnim industrijama kao što su elektronska, tekstilna i industrija robe široke potrošnje. Pod tim karakteristikama pre svega se podrazumeva značajno intenziviranje SDI, globalne proizvodnje i međunarodne trgovine u periodu nakon 1980. godine. Tržišni potencijali i višak jeftine a kvalifikovane radne snage u zemljama poput Brazila, Kine i Indije uslovili su značajne prilive SDI, pri čemu je proizvodnja delom služila za zadovoljenje lokalnih tržišta, a delom za izvoz nazad u razvijene zemlje. Podsticaje ovakvom trendu davali su sporazumi Svetske trgovinske organizacije (STO) u čijoj osnovi su bili liberalizacija trgovine i investicija. Druga zajednička karakteristika se odnosi na povećan outscourcing25 i uključivanje dobavljača u veći broj aktivnosti u lancu vrednosti što je uslovilo aktivnije angažovanje dobavljača iz razvijenih zemalja u SDI i trgovini i jačanje kapaciteta dobavljača iz zemalja u razvoju. U pogledu karakteristika po kojima se razlikuje, odnosno koje predstavljaju svojevrsne specifičnosti automobilske industrije, pre svega se misli na izrazito koncentrisanu strukturu. Mali broj velikih kompanija, tzv. giganata, poseduje ogromnu moć nad manjim preduzećima. Na ključnim tržištima proizvodnja je u rukama jedanaest kompanija iz tri zemlje (Japan, Nemačka, SAD), a globalno delovanje vodećih proizvođača i dobavljača dodatno je intenzivirano talasom merdžera, akvizicija i alijansi 1990-tih godina XX veka. Druga specifična karakteristika se odnosi na tendenciju lociranja pogona za završnu montažu, a sve izraženije i proizvodnje komponenti, u blizini krajnjeg tržišta. Razloge tome treba tražiti u političkoj osetljivosti, tržišnoj saturaciji, visokom stepenu motorizacije i sve rasprostranjenijem modelu poznatom kao ,,build where you sell"26 Prema Madić (2011, str. 85), proizvodnja delova i komponenti kao i završna montaža vozila uglavnom su postavljeni na onim tržištima gde se vozila i prodaju jer su ključni delovi i moduli (sedišta, motori, transmisija i paneli karoserije) veliki, teški i često lomljivi što povećava transportne troškove, a sa druge strane prihvatanje i implementacja ,,lean” proizvodnih tehnika (Tojotini principi i tehnike) i veća raznovrsnost vozila uticala je da se zadrži proizvodnja delova blizu fabrike za završnu montažu zbog JIT isporuke delova, malih zaliha i kraćeg roka isporuke. Pogoni za završnu montažu vozila danas postoje u mnogo više zemalja nego što je to bio slučaj pre trideset godina. Kao treću distinktivnu karakteristiku autori (Sturgeon et al. 2009, str. 9), navode snažnu regionalnu strukturu. Uprkos intenzivnoj globalnoj integraciji koja je započeta sredinom 1980-tih godina, u okviru automobilske industrije paralelno su se odvijali procesi regionalne integracije što u industrijama kao što su elektronska i tekstilna nije bio slučaj. Pod četvrtom karakteristikom se misli na odsustvo standardizovanosti u komponentama i pod-sistemima što ograničava modularnost u lancu vrednosti i čvrsto vezuje dobavljače za vodeće proizvođače. Naime, postoji mali broj delova i pod-sistema koji su generički i čija je šira primena moguća bez posebnog prilagođavanja. Za razliku od čipova i mikroprocesora u elektronskoj i tkanina i konca u tekstilnoj industriji, u automobilskoj industriji delovi i pod-sistemi su uglavnom specifični za određene modele vozila. U takvim uslovima mogućnosti za proizvođače komponenti u pogledu ostvarivanja efekata ekonomije obima u proizvodnji i ekonomije opsega u dizajnu su limitirane. Takođe, povećava se potreba za uspostavljanjem čvrstih veza i

25 Spoljna saradnja, usluge spoljnih saradnika 26,, Proizvodi tamo gde prodaješ"


69

odnosa na relaciji proizvođači originalnih delova (automobila) – proizvođači komponenti, rastu troškovi za dobavljače koji opslužuju više proizvođača i aktivnosti u domenu dizajna se koncentrišu unutar klastera koji su najčešće u neposrednoj geografskoj blizini sedišta vodećih kompanija proizvođača. Autori, takođe, ističu da je veći stepen globalne integracije u automobilskoj industriji prisutan u domenu dizajna što je posledica težnje globalnih kompanija da napore uložene u dizajn raspodele na proizvode namenjene većem broju krajnjih tržišta. Uporedo sa sve izraženijom koncentracijom aktivnosti u domenu razvoja dizajna automobila u neposrednoj blizini sedišta vodećih proizvođača, došlo je i do intenzivnijeg uključivanja dobavljača u aktivnosti dizajna i razvoja posebnih centara za dizajn u blizini njihovih najvećih klijenata. Budući da se centralizovano dizajnirani automobili prilagođavaju lokalnim tržištima kao i da se delovi proizvode u više regiona u stepenu u kojem je to moguće, aktivnosti dizajna i odnosi između proizvođača i dobavljača se prostiru na više proizvodnih regiona. Posledično, lokalni, nacionalni i regionalni lanci vrednosti su se ugnezdili unutar globalnih organizacionih struktura i poslovnih odnosa najvećih kompanija proizvođača u automobilskoj industriji. Automobilsku industriju karakterišu složenost proizvoda i proizvodnog procesa, tendencija skraćivanja životnog ciklusa, povećanje varijeteta proizvoda i opadanje ionako malih profitnih margina usled čega ona nije naročito atraktivna finansijskim institucijama. Zbog velike složenosti automobila, koji je sastavljen u proseku od oko 30.000 delova, za ovu granu industrije karakterističan je outscourcing. Povećanje značaja spoljnjih izvora snabdevanja uslovilo je uspostavljanje čvrstih veza i odnosa između proizvođača i dobavljača kao dva najvažnija učesnika u automobilskom lancu vrednosti (Madić 2011). Prema Balcet i Enrietti (2000, str. 7), paralelno sa rastućim značajem outscourcing-a odvijala se i reorganizacija mreže dobavljača i to u smeru smanjivanja broja dobavljača. Krajem 1980-tih godina, prosečan broj dobavljača evropskog automobilskog proizvođača je iznosio između 900 i 2.500, dok je japanskog iznosio između 160 i 260. Proces selekcije i smanjivanja broja dobavljača imao je za rezultat formiranje hijerarhijske strukture u obliku piramide u kojoj su se izdiferencirali dobavljači prvog, drugog i trećeg reda (first, second and third tier suppliers), pri čemu su dobavljači prvog reda obično velike multinacionalne kompanije. U periodu 1997-2012. godina stepen raznovrsnosti proizvoda u svim industrijama je više nego udvostručen što nije praćeno ravnomernim povećanjem broja sirovina i komponenti kao rezultat uvođenja standardizacije i modularizacije u proizvodnji (Sabadka 2013). Povećanje stepena diversifikacije modela automobila je posledica sve kompleksnijeg ponašanja i sve većih zahteva potrošača. U nastojanju da odgovore na potrebe potrošača proizvođači sve više prelaze sa masovne na individualnu proizvodnju i fokusiraju se na uže segmente tržišta. Prema Sabadka (2013, str. 252), životni ciklus modela automobila u razvijenim zemljama skratio se u poslednjoj deceniji sa 8 na 4 godine, a vreme neophodno za razvoj novog modela sa 48 na 25 meseci. Prosečan životni ciklus modela u Japanu je uvek bio kraći, a Toyota je koristila jednu platformu za proizvodnju dve generacije jednog modela menjajući i platformu i dizajn tek sa trećom generacijom (Holweg 2008). Tipičan primer skraćivanja životnog ciklusa proizvoda je Volkswagenov model automobila marke Golf. Proizvodnju automobila marke Golf Volkswagen je započeo još 1974, a danas je na tržištu u ponudi sedma generacija. Tokom svog 40. godina dugog veka, životni ciklus modela a marke Golf se skratio za jednu trećinu, odnosno sa 10 na 3 godine. U Tabeli 3.3. prikazano je vreme potrebno za razvoj svakog novog modela Golfa, kao i koliko je godina svaki pojedinačni model bio u ponudi na tržištu.


70

Tabela 3.3. Razvoj Volkswagen-ovog modela Golf

Generacija 1 2 3 4 5 6 7 Proizvodnja u godinama

1974 - 1984

1983-1991

1991 - 1999

1997 - 2003

2003-2009

2009 - 2012

2012 -

Broj godina na tržištu

10 8 8 6 6 3

Izvor: Sabadka, 2013. Najznačajnije strukturne promene u automobilskoj industriji odvijale su se pod uticajem razvoja novih tehnologija, izmenjenih tržišnih uslova i razvojnih trendova. Najveće promene u strukturi industrije uslovio je proces globalizacije koji je doveo do pomeranja ekonomskog centra industrije (u smislu proizvodnje, prodaje, tražnje i akumulacije kapitala) od zemalja tzv. Triade ka zemljama u razvoju, a pre svega ka tržištima zemalja tzv. BRIC-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina).

3.4. NAJZNAČAJNIJI TRENDOVI U AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI

Dramatične promene u strukturi globalne ekonomije, a posledično i ekonomija pojedinačnih zemalja, usledile su kao posledica delovanja procesa globalizacije. Globalizacija je multidimenzionalni koncept koji je uslovio promene u ekonomskim, političkim, socijalnim, kulturološkim i ideološkim aspektima života i rada ljudi. U najširem smislu, globalizacija se odnosi na međupovezanost i integraciju ljudskih aktivnosti u globalnim razmerama. Ta međupovezanost aktivnosti ostvaruje implikacije na različite sfere ekonomije i društva. U kontekstu tržišta, ona je inicirala proces homogenizacije preferencija potrošača u svetskim razmerama u domenima kao što su način oblačenja, korišćenje potrošnih dobara (uključujući automobile) i vidovi zabave stvarajući jedinstvenu tzv. globalnu kulturu (Robertson 1992). Globalizacija se smatra novim stupnjem ekonomske integracije na međunarodnim tržištima na kojima ključni akteri, odnosno velike multinacionalne kompanije (oligopoli), intenzivno internacionalizuju svoje poslovne aktivnosti (Balcet i Enrietti 2000). Kao geografsko širenje i integracija proizvodnje na svetskom nivou, globalizacija je uticala na promene u izvorima konkurentskog pritiska i konkurentske prednosti. U kontekstu automobilske industrije kao vertikalno integrisanog lanca vrednosti koji uključuje proizvođače automobila i dobavljače komponenti i delova na različitim nivoima, industrijska globalizacija je uslovila procese internacionalizacije proizvodnje, IR aktivnosti i razvoja proizvoda. Najznačajniji aspekti međunarodne integracije u sektoru automobilske industrije se odnose na trgovinu, SDI, proizvodne mreže globalnih razmera, a posebno na globalizaciju lanca snabdevanja. Iako su i internacionalizacija i globalizacija procesi geografskog širenja proizvodnje, ovi pojmovi ne mogu se poistovećivati. Proces globalizacije je širi od procesa internacionalizacije. Prema Dicken (1998, str. 5), proces internacionalizacije obuhvata širenje ekonomskih aktivnosti izvan nacionalnih granica i on je po svojoj prirodi kvantitativan proces koji za rezultat ima ekstenzivniji geografski obrazac obavljanja ekonomskih aktivnosti. Globalizacija je proces koji se kvalitativno razlikuje od internacionalizacije i obuhvata ne samo geografsko širenje ekonomskih aktivnosti, već što je još važnije i funkcionalnu integraciju takvih međunarodno disperzovanih aktivnosti. Globalizacija je unela kvalitativne promene u način funkcionisanja svetske ekonomije.


71

Globalizacija je uslovila krupne promene u ekonomskoj geografiji automobilske industrije inicirajući talas otvaranja novih fabrika i proizvodnih postrojenja dobavljača u zemljama kao što su Kina, Indija, Tajland, Vietnam, Brazil, Meksiko i zemljama istočne Evrope. Talas ovakvih investicija je bio pokrenut faktorima kao što su intenziviranje konkurencije i saturacija na domaćim tržištima, otvaranje novih tržišta nakon završetka hladnog rata, težnji zemalja u razvoju za pokretanjem lokalne proizvodnje i nastojanja proizvođača automobila da u kontekstu regionalnih trgovinskih sporazuma kao što su NAFTA i EU smanje troškove proizvodnje (Alfred P. Sloan Foundation 2000). Uprkos ovakvim trendovima, automobilska industrija je ostala visoko koncentrisana u razvijenim ekonomijama zemalja tzv. Triade (SAD, Evropa, Japan). Prema Sturgeon et al. (2009, str. 10), globalizacija je uslovila nekoliko značajnih trendova u automobilskoj industriji:

• ,,Bum" u svetskoj proizvodnji motornih vozila 1990-tih i 2000-tih godina. Broj proizvedenih vozila se povećao sa 33 miliona 1975. godine na 73 miliona 2007. godine. Dinamičan rast proizvodnje najviše se duguje rastu na tržištima u razvoju i to pre svega u Aziji (Kina, Koreja, Indija), Latinskoj Americi (Meksiko, Brazil) i Istočnoj Evropi. Iako se učešće tzv. Triade u periodu 1997-2007. godina smanjilo sa 77% na 50%, ona idalje ostvaruje najveći udeo u svetskoj proizvodnji automobila.

• Kontinuirana važnost bazičnih tržišta (tržišnih jezgra). Uprkos dominantnom trendu povećanja broja tržišta na kojima proizvođači automobila prizvode i prodaju svoje proizvode, značaj tržišta u njihovim matičnim zemaljama idalje je veliki. Proizvođači GM, Ford, Volkswagen i Fiat su 55% ukupne prodaje u 2007. godini realizovali u svojim matičnim zemljama. Globalna i regionalna distribucija proizvodnje i prodaje vodećih svetskih proizvođača je takva da pokazuje veći stepen koncentracije u matičnim zemljama, sa izuzetkom Japana koji je usled intenzivne penetracije evropskog tržišta (najviše Nissan) i tržišta Severne Amerike ( najviše Honda i Toyota) smanjio učešće proizvodnje i prodaje vozila u matičnoj zemlji.

• Regionalna integracija proizvodnje. Od sredine 1980-tih godina XX veka, regionalna integracije je dominantan trend na strani ponude koji podrazumeva uključivanje proizvođača i dobavljača u regionalne proizvodne sisteme. U okviru regiona ustalio se trend pomeranja investicija ka područjima sa nižim operativnim troškovima kao što su jug SAD-a i Meksiko u Severnoj Americi, Španija i zemlje istočne Evropa u Evropi, zemlje jugoistočne Azija i Kina u Aziji. Nekoliko faktora je uslovilo važnost proizvodne integracije od kojih neki imaju političku i strategijsku dimenziju, a neki više tehničku, ekonomsku i kulturnu. Pod političkim i strategijskim faktorima se misli na: (i) visoke troškove i vidljivost automobila koji uzrokuju politički zazor u slučaju da uvoz ostvaruje veliko učešće u ukupno prodatim vozilima i kada to predstavlja pretnju za domaće proizvođače; (ii) moć vodećih lokalnih proizvođača i industrijskih asocijacija, veliki broj zaposlenih i visok stepen sindikalne organizovanosti u automobilskim industrijama mnogih zemalja. Pod faktorima tehničke i ekonomske prirode se misli na: (i) visoke transportne troškove vozila i mnogobrojnih komponenti i delova koji su veliki, teški i često lomljivi; (ii) održavanje proizvodnje delova i komponenti blizu fabrika za finalnu proizvodnju u uslovima široke primene lean tehnike proizvodnje, čiji je značajan elemenat JIT sistem isporuke delova, kao i rastućeg varijeteta proizvoda i proizvodnih modula.

• Nacionalni i lokalni elementi. Pod nacionalnim elementima podrazumevaju se specifičnosti zemlje oličene u preferencijama i kupovnoj moći potrošača, uslovima vožnje, regulativi tržišta rada, institucionalnom okruženju (podsticaji i porezi) i


72

regulativi vezanoj za zaštitu životne sredine. Usklađivanje sa regulativom određene zemlje u priličnoj meri determiniše performanse i cenu automobila. U okviru zemalja, automobilska proizvodnja je obično skoncentrisana u okviru jednog ili nekoliko industrijskih klastera. Klasteri mogu da budu specijalizovani za određene aspekte poslovanja kao što su dizajn proizvoda, finalna proizvodnja, proizvodnja delova koji imaju slične karakteristike itd. Primetan je i trend lociranja klastera dobavljača u neposrednoj blizini fabrika za finalnu proizvodnju. Tzv. parkovi dobavljača (supplier parks) postoje na mnogim lokacijama, npr. pored Seat fabrike u Abrera, Španija, pored Škoda VW fabrike u Bratislavi, Slovačka, pored Fordove fabrike u Cologni, Nemačka, pored Reanult fabrike u Curitibi, Brazil, itd. Postrojenja u ovakvim parkovima, koja su obično u vlasništvu dobavljača, namenjena su snabdevanju jednog proizvođača i to najčešće delovima i komponentama za koje su troškovi logistike visoki ili za koje je neophodno snabdevanje po JIT principu. Budući da izgradnja parkova dobavljača zahteva značajna finansijska ulaganja, njena opravdanost je uslovljena karakteristikama komponenti i specifičnostima tražnje (varijetet i količina proizvoda). U cilju smanjenja troškova i stepena zavisnosti od proizvođača, dobavljači često rentiraju objekte od proizvođača ili lokalnih vlasti.

Razvoj novih tržišta, povećanje obima svetske proizvodnje i rast tražnje za automobilima uslovili su intenziviranje konkurencije i jačanje pritiska za kontinuiranim smanjenjem troškova i povećanjem varijeteta proizvoda. Rast proizvodnje na globalnom nivou rezultirao je u pojavi viškova kapaciteta što u kombinaciji sa sve zahtevnijim i sofisticiranijim potrebama potrošača stavlja proizvođače u poziciju konstantnog traganja za novim izvorima konkurentske prednosti. Prema Holweg (2008, str. 22), pod ključnim trendovima koji su oblikovali i još uvek ostvaruju uticaj na konkurentsku arenu automobilske industrije podrazumevaju se: regionalizacija, fragmentacija i saturacija tržišta i posledično strukturne promene u lancu snabdevanja.

• Regionalizacija. Regionalizacija automobilske industrije je posledica delovanja nekoliko faktora. Pre svega, stagnacija tražnje na tržištima razvijenih zemalja uz istovremeno značajno povećanje tražnje na tržištima u razvoju uslovila je pomeranje proizvodne baze, odnosno talas investicija u izgradnju proizvodnih postrojenja na tržištima u razvoju. U periodu 1970-2004. godina, broj fabrika se povećao sa 197 na 460 od čega je samo 44% locirano u zemljama severne Amerike, EU i Japana. Rast tražnje za motornim vozilima u Latinskoj Americi 1990-tih godina uzrokovao je talas investicija u automobilskoj industriji. Takođe, impresivan rast kineske automobilske industrije inicirao je ulazak vodećih svetskih kompanija na ovo tržište kroz joint venture aranžmane. Kina je za relativno kratak vremenski period prešla dug put od gotovo potpunog nepostojanja automobilske industrije 1980-tih godina do obima proizvodnje od 2,32 miliona u 2004. godini, od čega je 90% proizvedeno u joint venture kompanijama velikih globalnih proizvođača i to za zadovoljenje domaće tražnje. U uslovima regionalizacije rast automobilske industrije vođen neto izvozom koji je bio dominantan model rasta u XX veku zamenjen je izgradnjom infrastrukture za lokalnu proizvodnju, odnosno proizvodnju u neposrednoj blizini potrošača. Drugo, niži troškovi rada u zemljama u razvoju imali su značajnu ulogu u izmeštanju proizvodne baze iz razvijenih zemalja. Troškovi rada predstavljaju relevantan faktor konkurentske prednosti na nižim segmentima tržištima, dok njihov značaj opada na tržištima na kojima se preduzeća ne takmiče samo na osnovu troškova, već inovacijama, dizajnom i imidžom brenda.


73

• Fragmentacija tržišta. Fragmentacija se odnosi na sažimanje, zbijanje tradicionalnih segmenata tržišta u korist cross-over vozila (SUV) i drugih niša. Tradicionalnim segmentima tržišta kao što su mini automobili (A-segment, npr. Kia Picanto, Toyota Aygo, Citroen C1), mali automobili (B-segment, npr. VW Polo, Ford Fiesta), kompaktni automobili srednje veličine (C-segment, npr. VW Golf, Toyota Auris, Ford Focus), veliki porodični automobili (D-segment, npr. VW Passat, Ford Mondeo) i automobili biznis klase (E-segment, npr. Audi A6, BMW serije 5, Mercedes E klasa,) pridružili su se novi segmenti kao što su SUV (sport utility vehicles) automobili (npr. Kia Sportage, BMW X5, Audi Q7), MPV (multi purpose vehicles) automobili (npr. Renault Kangoo, Citroen Picasso i Ford Galaxy), UAV (urban acitivity vehicle) automobili (npr. Ford Fussion) i drugi. Uvođenje novih segmenata rezultiralo je povećanjem broja modela sa 187 u 1990. godini na 315 u 2003. godini, a do povećanja je došlo i proširivanjem linija modela u okviru već postojećih semgmenata. Povećanje broja modela u kombinaciji sa skraćivanjem životnog ciklusa proizvoda ograničavajuće deluje na moguće efekte od ostvarivanja ekonomije obima. Kontinuirano smanjivanje obima prodaje po modelu redukuje mogućnosti za povraćaj troškova razvoja proizvoda koji su izuzetno visoki zbog čega proizvođači nastoje da istovetne komponente i platforme koriste za što je moguće više modela.

• Saturacija tržišta i višak kapaciteta. Višak kapaciteta je posledica neuspeha u domenu usklađivanja ponude i tražnje za motornim vozilima, odnosno činjenice prema kojoj je mnogo jednostavnije povećati proizvodne kapacitete nego smanjiti ih. Imajući u vidu da prosečan broj zaposlenih radnika u jednoj fabrici automobila iznosi 5.000, a kada se u obzir uzme multiplikator zaposlenosti od 4 radna mesta u lancu snabdevanja postaje jasno zašto vlade podstiču i često subvencionišu izgradnju novih fabrika. Iz istih razloga je zatvaranje fabrika kada opadne tražnja teško i vrlo brzo preraste u političko pitanje. Globalni višak kapaciteta je procenjen na 20 miliona jedinica. Zbog težnje proizvođača za maksimalnim iskorišćavanjem proizvodnih kapaciteta sa jedne strane i održavanjem ostvarenog tržišnog učešća sa druge strane, višak dovodi do povećanja zaliha neprodatih vozila, a posledično i do uvođenja različitih podsticaja u prodaji kao što su popusti i sl. U nastojanju da proizvodnju prilagode tražnji, nekoliko proizvođača (Renault, Nissan, BMW i Volvo) je razvilo "build to order" program (BTO) čiji je uspeh u implementaciji pokazao da je moguće proizvesti automobil po porudžbini u periodu od 3 nedelje ili manje i na taj način poslovati bez skupih zaliha neprodatih vozila i davanja podsticaja kako bi se te zalihe rasprodale.

• Strukturne promene u lancu snabdevanja. Intenzivna primena outscourcing-a, sve izraženiji globalni domet originalnih proizvođača i tendencija standardizacije platformi i modula u cilju snižavanja troškova i ostvarivanja efekata ekonomije obima, došlo je do krupnih pomeranja u strukturi lanca snabdevanja automobilske industrije. Sa restrukturiranjem industrije delova i komponenti povećao se stepen kompleksnosti uloge dobavljača. Dobavljači postaju odgovorni za razvoj kompletnih rešenja za dizajn delova, kao i za upravljanje dobavljačima na nižim nivoima. Jačanje uloge dobavljača u lancima snabdevanja imalo je za posledicu uspostavljanje dugoročnih odnosa saradnje između njih i originalnih proizvođača. O strukturnim promenama u lancima snabdevanja će detaljno biti reči u nastavku disertacije.

Kada su u pitanju tržišta u razvoju, Humphrey i Oeter (2000) razlikuju: (i) zaštićena autonomna tržišta (Kina, Indija, Malezija); (ii) regionalno integrisana periferna tržišta


74

(Meksiko u NAFTA i centralna Evropa u EU); (iii) regionalna tržišta u nastajanju (Brazil u Mercosur27 i Tajland u ASEAN28); i (iv) globalno integrisana domaća tržišta (Južna Afrka). Procesi globalizacije, regionalizacije i internacionalizacije u razvijenim zemljama uslovili su nekoliko trendova u sektoru automobilske industrije zemalja u razvoju (Wad 2010, str. 4):

• Konsolidacija transnacionalnih korporacija (u daljem tekstu TNK) u globalne auto grupe i strategijske alijanse kroz merdžere, akvizicije i umrežavanje, što je uticalo na promene u strukturi nacionalnih industrijskih sektora koja poprima obeležja regionalnih i globalnih oligopola i generisalo razvoj globalnih lanaca vrednosti u kojima dominantnu ulogu imaju globalni proizvođači.

• Dekompozicija lanca vrednosti i prebacivanje proizvodnje komponenti i delova na nezavisne dobavljače, što je omogućilo automobilskim proizvođačima da nabavljaju delove širom sveta. Ovakav trend je uslovio pad cena komponenti i delova i povećanje transakcionih troškova. U cilju rešavanja problema u upravljanju globalnim lancima snabdevanja, proizvođači su ustanovili hijerarhiju dobavljača (dobavljači prvog, drugog i trećeg reda) koja je omogućila razvoj modularne proizvodnje. Sa druge strane, zahvaljujući internacionalizaciji proizvodnje, dobavljači postaju globalni snabdevači auto delova i komponenti koji ostvaruju efekte ekonomije obima i prate svoje glavne kupce - automobilske proizvođače širom sveta (tzv. ,,follow sourcing"). Dobavljači sprovode diversifikaciju portfolia kupaca i proširuju aktivnosti na dizajn, istraživanje i razvoj modula, sistema i tehnologija. Pokretači regionalnih i globalnih lanaca vrednosti više nisu proizvođači, več alijanse proizvođača i dobavljača (Wad 2008).

• Lokalni dobavljači auto delova i komponenti postaju dobavljači drugog i trećeg reda ili bivaju preuzeti od strane inostranih dobavljača, a lokalni proizvođači motornih vozila i dobavljači prvog reda izumiru.

• TNK slede strategiju ,,proizvodi tamo gde prodajes" (,,build where you sell") sve dok veličina lokalnih tržišta i nivo cena omogućavaju ostvarivanje efekata ekonomiije obima, bržu isporuku i distribuciju, niže troškove logistike i transporta i veće prihode i profitne margine.

Prema navedenom autoru (Ibidem, str. 5), mali broj proizvođača automobila i dobavljača prvog reda iz zemalja u razvoju je uspeo da preživi globalizaciju svetske automobilske industrije. Međutim, pojava jakih lokalnih proizvođača u Kini i Indiji govori u prilog činjenici da je opstanak lokalnih proizvođača i dobavljača prvog reda ipak moguć i da oni mogu da se odupru jakom konkurentskom pritisku koji nameću globalni automobilski giganti. U globalnom automobilskom lancu vrednosti raste učešće dobavljača u ukupno ostvarenoj dodatoj vrednosti. U uslovima reorganizacije globalnog lanca snabdevanja u smeru modularne proizvodnje, povećavaju se moć i uticaj dobavljača prvog reda. Do pojave svetske ekonomske i finansijske krize, najveći globalni dobavljači su dolazili iz razvijenih zemalja (nemački Bosh, japanski Denso i kanadsko-austrijska Magna), dok su kompanije iz zemalja u razvoju figurirale kao dobavljači drugog i trećeg reda i to za automobilska tržišta Brazila, Kine, Indije, Meksika, Južne Afrike i jugoistočne Azije.

27 Zajedničko tržište Južne Amerike 28 ASEAN (Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije) zona slobodne trgovine


75

3.5. UTICAJ SVETSKE FINANSIJSKE I EKONOMSKE KRIZE N A AUTOMOBILSKU INDUSTRIJU

Svetska finansijska kriza koja je vrlo brzo poprimila obeležja globalne ekonomske krize nastala je u SAD sredinom 2007. godine usled kolapsa tržišta nekretnina. U uslovima strukturnih i funkcionalnih nedostataka finansijskog sistema, kriza se brzo proširila na finansijski i realni sektor i razvijenih i zemalja u razvoju. Prvi talas krize je nastupio u drugoj polovini 2007. i prvoj polovini 2008. godine. Negativni efekti globalne finansijske i ekonomske krize snažnije su se manifestovali u drugom talasu u drugoj polovini 2008. i u 2009. godini u svim zemljama sveta kada je došlo do globalne recesije koja po razmerama prevazilazi recesije svetske privrede iz 1975, 1982, 1987 i 2001. godine i podseća na najveću svetsku ekonomsku krizu iz 1929-1933. godine (Bošnjak 2011, str. 6). Svetska finansijska i ekonomska kriza negativno se odrazila na makroekonomske indikatore i agregate svih zemalja sveta, premda različitim intenzitetom. Nijedan sektor privrede, nijedan društveni sloj i nijedan pojedinac nisu ostali izvan uticaja krize, a najznačajnije posledice oličene su u padu proizvodnje i izvoza, smanjenju likvidnosti, smanjenju zaposlenosti i povećanju nezaposlenosti, padu životnog standarda i rastu siromaštva (Ibidem). Pad BDP, obima trgovine i povećanje nezaposlenosti su zabeleženi u skoro svim zemljama OECD-a. U maju 2009. godine stopa nezaposlenosti je dostigla 8,3% što je za 2,4% više nego u prethodnoj godini, a BDP je smanjen za 2,1% u prvom kvartalu iste godine što je najveći pad tog indikatora od početka njegovog praćenja u zemljama OECD 1960. godine (OECD 2009b, str. 5). Nagli pad obima trgovine i stranih direktnih investicija (u daljem tekstu SDI) i otežan pristup izvorima finansiranja negativno su se odrazili i na globalne lance snabdevanja koji predstavljaju kritične izvore novih znanja, odnosno kompanijama obezbeđuju tehničku ekspertizu, informacije o stranim tržištima i značajne poslovne kontakte i predstavljaju važne međunarodne partnere. Pored sektora građevinarstva i finansija, automobilska industrija je najteže pogođena svetskom finansijskom i ekonomskom krizom i to pre svega zbog teškog stanja u kojem se ona već nalazila, kao i zbog visokih cena i dugog životnog ciklusa motornih vozila usled čega su kupci odlagali kupovine koje bi u drugačijim okolnostima realizovali (Sturgeon i Van Biesebroeck 2010). I u periodu pre pojave krize, mnoge kompanije u automobilskoj industriji su se borile da održe konkurentsku prednost u okruženju u kojem su konkurencija, zakonodavstvo i tražnja za efikasnijim vozilima i isporukom veće vrednosti za isti novac potrošača već nametale pritisak za restrukturiranjem i promenom postojećeg poslovnog modela (OECD 2009b). U uslovima otežanog obezbeđivanja sredstava iz kredita komercijalnih banaka, kao i zbog straha od gubitka zaposlenja, potrošači širom sveta, a posebno na najvećim automobilskim tržištima, smanjili su izdvajanja za potrošnju što je automobilsku industriju uvelu u najozbiljniju krizu još od perioda velike svetske ekonomske krize iz 1930-tih godina XX veka.

Kao posledica krize, tražnja za motornim vozilima je zabeležila drastičan pad u drugoj polovini 2008. godine. U SAD najpre je došlo do pada tražnje za lakim teretnim vozilima početkom godine, a ubrzo i za motornim vozilima svih kategorija što je posebno teško pogodilo tzv. ,,Veliku trojku" Detroita. U SAD je zabeležen najveći pad prodaje što je uzrokovalo dramatično smanjenje uvoza delova od 20,2% u periodu 2008-2009. godina i dovelo do privremenog ili trajnog zatvaranja većeg broja postrojenja za proizvodnju i montažu delova širom Severene Amerike. U Evropi, prema podacima International Labour


76

Organization (2010), prodaja putničkih vozila je opala u 2008. godini za 15%, a komercijalnih za 30%, dok je proizvodnja putničkih vozila smanjena za 25%, a komercijalnih za 60%. Ukupna prodaja putničkih vozila je zabeležila pad od 18,3% u februaru 2009. godine u odnosu na isti mesec prethodne godine, a najveći proizvođači su u istom posmatranom periodu zabeležili pad prodaje od: Volkswagen 10,2%; Ford 12,7%; Fiat 16,5%; Toyota 18,3%; GM 21,9%; Renault 23,1%; PSA 25,3%; Daimler 29,8%; BMW 29,2%. Kriza koja je eskalirala u razvijenim zemljama u 2008. godini proširila se i na zemlje u razvoju u 2009. godini tokom koje je svuda zabeležena negativna stopa rasta proizvodnje i prodaje motornih vozila. Efekti svetske finansijske i ekonomske krize na automobilsku industriju mogu se posmatrati u kontekstu sledećih pet elementa (International Labour Organization 2010, str. 2): (i) pojava kratkoročnih gubitaka za sve kompanije unutar industrije; (ii) dugoročan gubitak tržišnog učešća; (iii) pojava novih velikih tržišta, pre svega tržišta Kine i Indije; (iv) rast proizvodnje u Aziji i Africi; i (v) pojačan intenzitet merdžera i akvizicija. Kratkoročni problemi vezuju se za iznenadan i drastičan pad tražnje za motornim vozilima što se imajući u vidu da automobilsku industriju karakterišu visoki fiksni troškovi izrazito negativno odrazilo na sve kompanije. Faktori koji su uslovili drastičan pad tražnje posmatrano na makro nivou odnose se na slom kreditnog tržišta i duboku recesiju, a posmatrano na mikro nivou to je odlaganje kupovine novih vozila od strane potrošača. Dugoročno smanjenje tržišnog učešća određenih kompanija proizvođača je rezultat delovanja većeg broja faktora. U slučaju SAD, gubitak tržišnog učešća velikih proizvođača kao što su GM i Chrysler su visoki troškovi radne snage (za trenutno zaposlene i penzionisane radnike), nizak stepen produktivnosti, nizak kvalitet proizvoda, proizvodi koji nisu u skladu sa željama i potrebama potrošača na postojećim tržištima i nedostatak inovacija u postojeće proizvode. Razvoj novih velikih tržišta, a pre svega Kine, Indije i Latinske Amerike, i novih jakih proizvođača na njima uticalo je na promene na globalnom automobilskom tržištu i to pre svega u smeru povećanja tražnje za motornim vozilima u zemljama u razvoju i izmeštanja proizvodnje, odnosno njenog približavanja novim tržištima. Automobilska industrija spada u grupu industrija koje su najteže pogođene efektima svetske finansijske i ekonomske krize. Razloge tome treba tražiti u činjenici da se ona i pre izbijanja krize nalazila u procesu restrukturiranja suočavajući se sa određenim problemima i izazovima pod kojima se pre svega misli na: preveliki višak kapaciteta u industriji, prirodu konkurencije, prerano zastarevanje proizvoda, cenovni rat i visoku prelomnu tačku rentabiliteta (Ibidem). Proizvodni kapaciteti su i pre izbijanja krize prevazilazili tražnju za motornim vozilima za 25% što u praksi ne bi trebalo da predstavlja preveliki problem imajući u vidu da je u proizvodnim postrojenjima najveća komponenta dodate vrednosti direktan rad. Mnogo ozbiljniji problem je priroda konkurencije unutar automobilske industrije. Naime, stanovište prema kojem je veća konkurencija poželjna nije primenljivo u industrijama koje se zasnivaju na mrežama specijalizovanih oligopola između kojih nema suštinskog tržišnog sučeljavanja i gde su proizvodi po svojoj prirodi kompleksni. Priroda problema konkurencije u automobilskoj industriji je posledica dva mita, odnosno iluzije. Prva iluzija se odnosi na opšteprihvaćeno uverenje među automobilskim proizvođačima prema kojem veća ponuda proizvoda (pokrivanje svih mogućih tržišnih segmenata) a priori obezbeđuje veće tržišno učešće. Istovremeno ponašanje svih učesnika u skladu sa ovom zabludom ima rezultat koji je manji od rezultata u igri sa nultom sumom29. Kao rezultat ovakvog ponašanja proizvođača, 29U teoriji igara i ekonomskoj teoriji, nulta suma predstavlja situaciju u kojoj dobitak ili gubitak jednog učesnika tačno odgovara gubicima ili dobicima drugog (ili drugih) učesnika. Drugim rečima, ako se ukupni dobici svih učesnika saberu, a zatim oduzmu svi gubici, zbir će iznositi nula.


77

broj modela u ponudi stalno raste pri čemu je stepen diferencijacije između njih suštinski mali i u pitanju su inovacije više kozmetičke prirode koje se brzo kopiraju (broj modela u ponudi samo u Nemačkoj se povećao četiri puta u periodu 1980-2009. godina). Ogromne sume novca se troše u pokušajima da se kroz promociju izgradi jak imidž brenda. Druga iluzija se odnosi na ubeđenje prema kojem potrošači konstantno žele nešto novo. Kao rezultat toga, napori su usmereni na ubrzavanje procesa razvoja novih proizvoda. Dinamika uvođenja novih proizvoda na tržište značajno je ubrzana pa se godišnji broj novih modela u Evropi povećao sa 18 u 2000. godini na 39 u 2005. godini. Skraćivanje životnog ciklusa proizvoda se smatra vrlinom, međutim svako uvođenje novog proizvoda zamenjuje stari i snižava njegovu vrednost na tržištu polovnih vozila. Puna informisanost potrošača o cenama i smanjenje vrednosti polovnih vozila što povećava pritisak za uvođenjem popusta za kupovinu novih, stvara uslove za permanentni rat cenama. Takođe, visoka prelomna tačka rentabilnosti u grani podstiče proizvođače da na sve moguće načine konstantno povećavaju obim proizvodnje čak i po cenu snižavanja margine profita. Efekti finansijske i ekonomske krize globalnih razmera nisu zaobišli nijednog učesnika u lancu vrednosti automobilske industrije. Pored direktnog uticaja na proizvođače motornih vozila, negativni efekti krize prelili su se i na dobavljače delova i komponenti, dilere, servisere, trgovinske unije, lokalne zajednice, zaposlene i njihove porodice, investitore. Značaj uloge dobavljača proističe iz činjenice prema kojoj je automobil sastavljen od nekoliko hiljada delova i komponenti, odnosno u proseku 75%-80% svakog vozila su materijali, sistemi i komponente koje proizvode dobavljači. Trgovinom delova i komponenti ostvaruje se u proseku 40% ukupnog profita automobilske industrije. Međutim, dobavljači su pod direktnom kontrolom proizvođača budući da uglavnom proizvode delove, komponente i sisteme koji su specifično dizajnirani i prilagođeni i ne bi mogli da se prodaju drugoj kompaniji. Najveći auto proizvođači imaju apsolutno dominantnu ulogu u lancu vrednosti automobilske industrije što u uslovima krize može predstavljati izvor problema za dobavljače. Finansijski pritisak proizvođača može dobavljače da dovede u težak položaj i da ograniči njihove kapacitete za aktivnosti istraživanja i razvoja. Dobavljači imaju ključnu ulogu u domenu tehnološkog razvoja i investicija zbog čega je od posebne važnosti da oni održavaju profitne margine kako bi bili u mogućnosti da investiraju u istraživanje i razvoj, a sve u cilju zadovoljenja sofisticiranih potreba proizvođača za komponentama, sistemima i delovima. U takvim okolnostima, proizvođači razvijaju dugoročne odnose saradnje i poverenja sa dobavljačima i zajednički rade na unapređenju kvaliteta i snižavanju troškova. Svetska finansijska i ekonomska kriza nije podjednako teško pogodila automobilske industrije u svim zemljama. Stepen negativnog uticaja krize u značajnoj meri je zavisio od toga koliko je određena industrija bila zdrava pre izbijanja krize, odnosno da li su u njoj već postojali strukturni problemi. Takođe, efektima krize posebno teško su pogođene izvozno orijentisane industrije. Japan je primer zemlje u kojoj se 80% proizvedenih automobila proda izvan zemlje. Najveća izvozna tržišta japanskih automobilskih proizvođača su SAD i Azija, a najveći deo profita do 2008. godine kompanije su ostvarivale u SAD. Tržišno učešće japanskih proizvođača do izbijanja krize iznosilo je oko 40% u SAD i oko 15% u Evropi, osim zemalja kao što su Danska, Finska, Švedska i Norveška u kojima je ono iznosilo oko 35% (Ibidem, str. 37). Međutim, kao posledica delovanja efekata krize poslovni prihodi svih najvećih japanskih proizvođača drastično su smanjeni u 2008. i 2009. godini. Svetska finansijska i ekonomska kriza se smatra najvećom krizom koja je ikada pogodila japansku automobilsku industriju. Toyota je prvi put nakon 70 godina zabeležila gubitke. Drastičan pad proizvodnje je uslovio smanjenje broja zaposlenih, smanjenje troškova rada i smanjenje neto poslovnih prihoda svih kompanija. Za razliku od Japana, efekti krize u manjoj meri su se


78

odrazili na automobilske industrije u zemljama u razvoju koje nisu pretežno izvozno orijentisane kao što su Kina, Indija i Brazil. Prema OECD (2009), u uslovima delovanja krize stvorile su se povoljne prilike za vlade zemalja i sam privatni sektor u pogledu transformacije automobilske industrije i to u smeru podsticanja razvoja strategijskih alijansi, veće integrisanosti lanaca snabdevanja, efikasnije podele rada, više zajedničkog IR i zajedničkih proizvodnih platformi. Takođe, kriza je stvorila nove prilike i za dobavljače u postojećim lancima snabdevanja automobilske industrije u smislu diversifikacije poslovnih portfolia i ulaska novih učesnika na tržište. Iskorišćavanje pomenutih prilika u značajnoj meri je uslovljeno intenzitetom intervencije država u domenu ublažavanja posledica svetske finansijske i ekonomske krize na automobilsku industriju. Veći obim državne intervencije od onog koji je bio usmeren u automobilsku industriju primetan je samo u bankarskom sektoru, što se može objasniti sledećim razlozima (Sturgeon i Van Biesebroeck 2010, str. 7):

• Intervencija je izvodljiva i njom se može upravljati. Automobilska industrija je visoko koncentrisana na vrhu, njom dominira mali broj ekstremno jakih kompanija, a lanac vrednosti je visoko strukturiran na način da postoji jasna hijerarhija. Kao rezultat toga, predstavnici vlada zemalja su smatrali da efektivnu pomoć industriji mogu da pruže tako što će podupirati vodeće kompanije, a to će se dalje pozitivno odraziti na sve druge učesnike u lancu vrednosti.

• Izražena politička osetljivost. Velika bankrotstva u bilo kojoj industriji ili zemlji uslovljavaju snažne političke reakcije, a to je još izraženije u slučaju automobilske industrije koja je generator značajnog regionalno koncentrisanog zapošljavanja i ikona putničkih automobila i u kojoj radnički sindikati imaju veliku moć.

• Multiplikovanost efekata pojačava opravdanost intervencije. Spašavanje automobilske industrije ublažava rast ciklične nezaposlenosti na kratak rok.

• Stimulisanje tražnje za motornim vozilima se smatra efektivnim metodom stimulisanja agregatne tražnje. Kupci u mnogo većoj meri mogu da određuju trenutak kupovine automobila nego što je to slučaj sa većinom drugih proizvoda. Odluku o kupovini novog vozila domaćinstvo obično donosi u trenutku kada je staro vozilo još uvek u funkciji što sa jedne strane negativno utiče na smanjenje tražnje za motornim vozilima u periodima privredne recesija, a sa druge strane povećava efektivnost intervencija usmerenih na stimulisanje tražnje budući da kupovine novih vozila mogu da se realizuju i ranije.

• Stimulisanjem tražnje za motornim vozilima ostvaruju se višestruki pozitivni efekti na životnu sredinu. Rast cene goriva i povećana briga o neophodnosti smanjenja emisije ugljenika uticali su na povećanje stepena svesti političara o važnosti smanjenja potrošnje fosilnih goriva što je rezultiralo u institucionalnim merama koje uključuju takse za emisiju ugljen dioksida, više standarde energetske efikasnosti, IR u funkciji tehnološkog razvoja i sl.

• Pomaganjem automobilskih proizvođača doprinosi se rešavanju problema finansiranja iz kredita. U većini zemalja prodaja motornih vozila najvećim delom se finansira iz kredita. Zaoštravanje uslova za dobijanje kredita imalo je za posledicu značajno smanjivanje mogućnosti za obezbeđivanje sredstava za kupovinu vozila za potrošače. Poslovanje mnogih automobilskih proizvođača uslovljeno je poslovanjem finansijskih kompanija. U uslovima u kojima proizvođači teško dolaze do kredita, nije realno očekivati da će oni moći da obezbede sredstva za finansiranje kupovine vozila za potrošače čime se dovodi u pitanje njihova uobičajena uloga u finansiranju obrtnog kapitala u posredničkim mrežama.


79

Vlade svih razvijenih zemalja u kojima postoje relevantne automobilske industrije u većem ili manjem obimu su intervenisale u cilju ublažavanja negativnih efekata svetske finansijske i ekonomske krize. Neki od najčešćih oblika državne intervencije obuhvataju (Ibidem, str. 8): kreditne garancije, dokapitalizaciju, subvencije potrošačima za kupovinu, obezbeđivanje obrtnog kapitala i uključivanje u upravljanje kompanijama, preuzimanje novčanih obaveza, kvazi nacionalizaciju i sl. SAD su primer razvijene zemlje u kojoj je država preduzela značajne mere u cilju spašavanja automobilske industrije koja je bila veoma teško pogođena efektima krize. Opravdanost opsežne intervencije države objašnjava se strategijskim značajem ove industrije u privredi zemlje. Naime, tzv. Velika trojka SAD koju čine GM, Ford i Chrysler predstavlja okosnicu nacionalne proizvodnje i generator više miliona radnih mesta. Industrija se, međutim, i pre pojave prvih efekata krize nalazila u izrazito teškom stanju. Faktori kao što su naftna kriza i jak pritisak inostranih konkurenata doprineli su da industrija bude osetljiva na eksterne šokove i pretnje. Pod dugoročnim strukturnim problemima industrije u SAD podrazumevaju se (International Labour Organization 2010, str. 32):

• Inferioran kvalitet i dizajn proizvoda američkih kompanija, posebno putničkih vozila, u poređenju sa proizvodima azijskih proizvođača. Uspeh određenih segmenata motornih vozila 1980-tih i 1990-tih godina (npr. SUV) stavio je u drugi plan probleme kontinuiranog pada obima prodaje američkih proizvođača u tri decenije dugom periodu pre izbijanja svetske finansijske i ekonomske krize i odsustva adekvatnih dugoročnih strategija.

• Operativni troškovi američkih proizvođača su značajno viši od troškova konkurencije i to ne u domenu zarada već nasleđenih troškova koji su posledica ranijih pregovora sa radničkim sindikatima, kao što su zdravstveno osiguranje i penzije.

• Fokusiranost američkog menadžmenta u automobilskim kompanija na kratkoročne ciljeve i profit, a ignorisanje duboko ukorenjenih problema.

• Vladina politika niskih cena benzina i odsustvo institucionalne podrške razvoju alternativnih tehnologija.

Kao posledica uticaja krize, automobilsko tržište u SAD je doživelo potpuni kolaps usled dramatičnog pada tražnje krajem 2008. i početkom 2009. godine. Pad obima prodaje kompanija GM, Ford i Chrysler iznosio je 45%, 42% i 46% respektivno. Razloge ovakvom padu obima prodaje treba tražiti u faktorima kao što su sveukupna privredna recesija i kreditna kriza, kao i u dugotrajnosti motornih vozila i prekomernoj prodaji u periodu pre krize što je bilo rezultat povoljnih kredita i velikih popusta. Efekti krize negativno su se odrazili ne samo na tzv. Veliku trojku, već i na sve druge učesnike na tržitu uključujući zaposlene i mnoge kompanije u lancu snabdevanja. U takvim okolnostima intervencija države u do tada neviđenim razmerama je bila potpuno opravdana. Zbog političkih i ekonomskih implikacija vlada je bila odlučna da merama podrške spreči potpuno propadanje i nestajanje kompanija iz grupe tzv. Velike trojke. Jedna od mera u okviru intervencije države obuhvatila je restrukturiranje kompanija formiranjem rezervnih fondova (Voluntary Employee Beneficiary Associations -VEBA). Rezervni fond GM čine GM i Ujedinjeni sindikat automobilskih radnika (United Auto Workers Union), koji u vlasništvu restrukturirane kompanije učestvuje sa 39%. Cilj formiranja ovakvih fondova je pokriće troškova zdravstvenog osiguranja penzionisanih članova sindikata kako bi se pomoglo kompanijama iz Velike trojke da prebrode duboku krizu u kojoj su se našle. Chrysler je, takođe, restrukturiran osnivanjem Grupe koju čine United Auto Workers Voluntary


80

Employee Beneficiary Association sa 63,5% učešća u vlasništvu, Fiat sa 25% učešća, vlada SAD sa 9,2% i vlada Kanade sa 2,3%. Ford je odbio ovakvu vrstu asistencije vlade budući da je raspolagao značajnim finansijskim rezervama. Još jedna mera u okviru intervencije države odnosi se na sporazum tzv. Chrysler-Fit labour peace kojim se Sindikat automobilskih radnika obavezao na slogu, odnosno da u narednih šest godina neće štrajkovati, da će zarade biti zamrznute, zdravstvene pogodnosti za penzionisane radnike smanjene i sl. Pod najznačajnijim programima u okviru podrške vlade SAD ublažavanju posledica krize na automobilsku industriju podrazumevaju se (International Labour Organization 2010, str. 35):

• Program finansijske pomoći automobilskoj industriji (The Automotive Industry Financing Program). Program je iniciran 2008. godine kako bi se obezbedilo 23 mlrd USD direktne pomoći za GM i Chrysler. Preduslovi korišćenja ove pomoći podrazumevali su koncesije sa sindikatima, promene u menadžmentu i prilagođavanje proizvoda.

• Finansijska pomoć u vrednosti od 7,4 mlrd USD. Pomoć je namenjena Chrysler Financial i General Motors Acceptance Corporation (GMAC), kao finansijskim polugama kompanija Chrysler i GM.

• Program podrške dobavljačima (A Supplier Support Program). Finansijska pomoć u vrednosti od 5 mlrd USD koja je namenjena ključnim dobavljačima u lancima snabdevanja GM i Chrysler (uglavnom dobavljači prvog reda). Cilj programa je da spreči širenje problema GM i Chrysler na ostale učesnike u lancu snabdevanja koji bi ugrozili snabdevanje Forda i budućih restrukturiranih kompanija GM i Chrysler.

• Program obezbeđivanja garancija (Warranty Commitment Program). Cilj programa je obezbeđivanje garancija za vozila kupljena u periodu restrukturiranja.

• Dekret o obnovi i reinvestiranju iz 2009. godine (The American Recovery and Reinvestment Act of 2009). Dekretom je otvorena posebna kancelarija za koordinaciju pomoći koordinira zajednicama i radnicima koji su pretpeli posledice od gubitaka radnih mesta u automobilskoj industriji.

Na pomoć automobilskoj industriji vlada SAD ukupno je potrošila 36,4 mlrd USD, od čega 23 mlrd USD na kredite proizvođačima, 7,4 mlrd USD na pomoć finansijskim kompanijama, 5 mlrd USD na podršku dobavljačima i 1,1 mlrd USD na garancije. Ovakav obim državne intervencije predstavlja značajan zaokret u institucionalnoj podršci SAD automobilskoj industriji i upućuje na zaključak prema kojem je vlada preuzela odgovornost za spašavanje industrije, a pre svega kompanija iz grupe tzv. Velike trojke. Za razliku od razvijenih zemalja, u određenim zemljama u razvoju odvijao se ubrzan rast automobilske industrije uprkos efektima svetske finansijske i ekonomske krize, pa je i potreba za državnom intervencijom bila drugačija. Postoje najmanje tri faktora koja su uslovila značajan preokret u razvoju globalne automobilske industrije i u fokus pažnje stavila tržišta zemalja u razvoju, a pre svega Kinu i Indiju, pod kojima se podrazumevaju: (i) seljenje proizvodnje u zemlje u razvoju u kojima je rast obima prodaje najveći; (ii) konsolidacija u globalnom lancu snabdevanja i u finalnoj montaži; i (iii) internacionalizacija proizvođača iz zemalja u razvoju. Dinamičan razvoj automobilske industrije vezuje se za one zemalje u razvoju u kojima je veličina tržišta takva da obezbeđuje potencijal za rast. Uticaj veličine tržišta se manifestuje na četiri načina (Ibidem, str. 10):

• Prilagođavanje proizvoda specifičnim potrebama i zahtevima potrošača je za vodeće proizvođače profitabilno samo ukoliko su tržišta izuzetno velika kao što je to slučaj u Kini, Indiji i Brazilu. U ovim zemljama vodeći proizvođači su otvorili lokalne centre za dizajn i inženjering i regionalna sedišta. Nakon otvaranja lokalnih centara, vodeći


81

proizvođači vrše pritisak na globalne dobavljače da uspostave lokalne kapacitete. Kada globalni dobavljači počnu sa lokalnim snabdevanjem stvaraju se pretpostavke za razvoj lokalnih dobavljača drugog reda.

• Zemlje u razvoju koje su dovoljno velike i bogate postaju sedišta finalne montaže za šire regione, kao što su Turska, Tajland i Južna Afrika. Na taj način se stvaraju mogućnosti za angažovanje lokalnih dobavljača, a posebno proizvođača glomaznih, teških i lomljivih delova kod kojih je blizina fabrikama značajna.

• Zemlje u razvoju koje su dovoljno blizu velikim tržištima razvijenih zemalja tako da mogu da vrše snabdevanje delovima po JIT principu i u okviru postojećih trgovinskih blokova, kao što su Meksiko u NAFTA, Mađarska i Češka u EU, Tajland u ASEAN. Geografska blizina postojećim velikim tržištima stvara mogućnosti da zemlje u razvoju postanu sedišta proizvodnje određenih delova i komponenti.

• Zemlje u razvoju u kojima vodeći lokalni proizvođači iskorišćavaju lokalnu i globalnu dobavljačku bazu kako bi unapredili svoju konkurentnost na lokalnom ali i globalnom tržištu. Primer ovakve kompanije je kineski Chery Automobile koji je za relativno kratko vreme uspeo da razvije model automobila Chery koji je namenjen pre svega nacionalnom tržištu ali i izvozu na tržišta drugih zemalja u razvoju.

Mogućnosti za razvoj automobilske industrije u zemljama u razvoju koje su male i udaljene od velikih tržišta razvijenih zemalja su prilično slabe, odnosno gotovo da i ne postoje. Razvoj dobavljača, odnosno proizvođača delova i komponenti iz zemalja u razvoju odvija se sporije od razvoja proizvođača vozila. Među globalnim dobavljačima dominantno učešće još uvek imaju oni iz razvijenih zemalja. Za razliku od drugih industrija u kojima se razvoj kompanija iz zemalja u razvoju zasniva na proizvodnji jeftinih proizvoda pomoću kojih se vrši prodor na globalno tržište, razvojni put u automobilskoj industriji je drugačiji. Postojanje jakih lokalnih fabrika finalne montaže je preduslov razvoja lokalnih dobavljača. Nakon inicijalnog otvaranja lokalnih fabrika finalne montaže uglavnom ne postoje lokalni kapaciteti za proizvodnju kompleksnih delova i komponenti koji mogu da zadovolje visoke standarde kvaliteta koje zahtevaju inostrani proizvođači. Uključivanje lokalnih dobavljača drugog i trećeg reda u ovoj fazi je izuzetno teško. Tek sa daljim razvojem lokalne industrije stvaraju se pretpostavke za jačanje lokalnih dobavljača i njihovo uključivanje u globalne lance snabdevanja vodećih proizvođača. Intervencije država zemalja u razvoju u domenu ublažavanja negativnih efekata svetske finansijske i ekonomske krize dosta su različite od onih koje su preduzimale vlade razvijenih zemalja. Kriza je slabije pogodila autonomna periferna tržišta (Kina, Indija) i periferna tržišta u nastajanju (Mercosur i AFTA) pa su ona uspela da održe pozitivne, mada niže stope rasta ili su se samo kratkotrajno suočila sa periodom recesije (Wad 2010). Institucionalne mere u pojedinim zemljama poput Kine bile su usmerene na liberalizaciju tržišta smanjivanjem tarifa na uvoz automobila i delova, što je doprinelo pojačavanju konkurentskog pritiska kojem su izložene domaće kompanije. Kriza je najdublje pogodile izvozno orijentisane automobilske industrije i segmente kao što je npr. Meksiko u kojem su proizvođači automobila u vlasništvu stranih korporacija pa je izostala ozbiljnija intervencija države. Kina je možda najfascinantniji primer u istoriji automobilske industrije s obzirom da je za samo 20 godina od zemlje koja nije imala proizvodnju putničkih vozila postala najveći proizvođač automobila na svetu. Odnos između godišnje stope rasta BDP i stope rasta automobilske proizvodnje u periodu razvoja industrije ukazuju na njen rastući značaj. Razvoj kineske automobilske industrije odvijao se pod kontrolom vlade, a posredstvom različitih državnih planskih mehanizama. Paralelno sa dolaskom svih ključnih multinacionalnih


82

proizvođača, kao što su Volkswagen, PSA Peugeot-Citroen, GM, Ford, Suzuki, Honda, Toyota, Nissan, Mazda, Isuzu, Hyundai-Kia, Mitsubishi, Daimler i BMW, koji su u formi joint venture aranžmana sa vodećim kineskim državnim proizvođačima otvarali fabrike u zemlji, razvijali su se i nezavisni lokalni automobilski proizvođači. Nezavisne lokalne proizvodne kompanije, kako državne tako i privatne, ostvaruju 30% učešća na domaćem tržištu, a sve izraženije povećavaju i izvozne aktivnosti naročito na tržišta zemalja u razvoju. Sa godišnjom proizvodnjom od oko 10 miliona vozila (13% ukupne svetske proizvodnje), zatim zapošljavajući ukupno oko 30 miliona ljudi (11% ukupne zaposlenosti zemlje), dalje sa učešćem od 39% u ukupnim investicijama, 38% u ukupnoj potrošnji i 23% u ukupnom izvozu, automobilska industrija predstavlja jednog od najznačajnijih generatora privrednog rasta i razvoja Kine. Mapirajući automobilsku industriju kao jednog od najvažnijih stubova nacionalne ekonomije, vlada je sa posebnom pažnjom pristupila implementaciji mera za ublažavanje posledica krize. Efekti krize u automobilskoj industriji Kine su se osetili u drugoj polovini 2008. godine, a manifestovali su se pre svega kroz smanjenje domaće tražnje za motornim vozilima, smanjenje SDI i kroz smanjenje tražnje za kineskim vozilima na tržištima SAD, Evrope i zemalja u razvoju. Odgovor vlade sadržan je u tzv. Planu za prilagođavanje i revitalizaciju automobilske industrije (u daljem tekstu Plan). Implementacija Plana započeta je u martu 2009. godine i on je obuhvatao period od tri godine, a sa ciljem da se zaustavi usporavanje osnovnih ekonomskih indikatora. Posmatrano u odnosu na njegov značaj, Plan je imao karakter industrijske politike. Plan je bio sastavljen od tri ključna principa, osam razvojnih ciljeva, osam najvažnijih zadataka i jedanaest institucionalnih mera. Tri ključna principa podrazumevaju (Ibidem, str. 49):

• Strategijsku orijentaciju na podsticanje nezavisnih inovacija i brendiranja, uključujući sve multinacionalne proizvođače u zemlji.

• Nacionalnu strategiju promovisanja automobila nove energije. Cilj kineske vlade je da zajedno sa nezavisnim kompanijama i partnerima iz oblasti inovativnih istraživanja promoviše narednu generaciju automobila.

• Konsolidaciju. Cilj vlade je smanjenje broja automobilskih proizvođača u državnom vlasništvu na otprilike deset.

Prevazilaženje negativnih efekata svetske finansijske i ekonomske krize i dalji razvoj kineske automobilske industrije rezultat su delovanja i međusobne interakcije tri sile oličene u vladi, međunarodnim igračima i domaćim učesnicima. Posebno je značajna uloga domaćih kompanija od kojih se očekuje da preuzmu aktivnu ulogu u kreiranju inovacija i prodora ma polju novih energija. Meksiko je primer zemlje u razvoju u kojoj je automobilska industrija veoma ozbiljno i duboko pogođena svetskom finansijskom i ekonomskom krizom. Početkom 2009. godine, u odnosu na početak 2008. godine, proizvodnja je smanjena za 44%, izvoz za 50%, a lokalna prodaja za skoro 30% (Wad 2010, str. 21 i Scheinman 2009, str. 13). Kompanije iz SAD kontrolišu 52% meksičke automobilske proizvodnje i sve su zabeležile drastično smanjenje poslovnih pokazatelja i to meksičko sedište GM je zabeležilo pad proizvodnje i izvoza od 46% i 49% respektivno, Ford 86% i 99% i Chrysler 51% i 52% respektivno. I ostali strani proizvođači su ostvarili lošije poslovne performanse usled delovanja efekata krize, mada pad proizvodnje u njihovom slučaju nije bio tako drastičan kao kod kompanija iz SAD. Smanjenje obima proizvodnje, prodaje i izvoza uslovilo je privremeno ili trajno zatvaranje velikog broja fabrika i postrojenja proizvođača vozila i dobavljača delova i komponenti,


83

otpuštanja velikog broja zaposlenih i izmene u uslovima rada u smislu prinudnih odmora, ukidanja rada po smenama, smanjenja zarada itd. U periodu od avgusta 2008. godine do marta 2009. godine, američki automobilski proizvođači otpustili su blizu 70.000 radnika iz svojih postrojenja u Meksiku, a proizvođači delova i komponenti približno 50.000 radnika (Wad 2010 i Alvarez et al. 2009). Zbog izuzetno teške i ozbiljne situacije u kojoj se usled delovanja efekata svetske finansijske i ekonomske krize našla automobilska industrija, predstavnici tri najveće meksičke automobilske poslovne asocijacije vršili su pritisak na vladu da obezbedi 700 miliona USD pomoći za oporavak industrije uključujući kreditne linije za proizvođače vozila, dobavljače delova, kreditne kompanije i dilere, kao i privremeno ukidanje ili smanjenje poreskih stopa na korišćenje i kupovinu automobila. Automobilska industrija Indije nije ostala pošteđena negativnih uticaja svetske finansijske i ekonomske krize, premda taj uticaj nije bio tako drastičan kao u industrijama nekih drugih zemalja. Razloge tome treba tražiti u činjenici da u Indiji ova industrija nije primarno izvozno orijentisana, odnosno da postoji relevantno domaće tržište. Tržište motornih vozila Indije je veliko i na njemu su danas prisutne gotovo sve ključne multinacionalne kompanije, kao i jaki domaći proizvođači među kojima prednjači Tata. Indijska kompanija Tata ostvaruje značajno tržišno učešće u zemlji, a globalno je postala prepoznatljiva po modelu ,,Nano" - najjeftinijem automobilu na svetu. Efekti krize direktno su uslovili pad tražnje za motornim vozilima, a indirektno su uslovili smanjenje tražnje za delovima i komponentama. Kriza je više uticala na izvozno orijentisane sektore u poređenju sa onim sektorima koji su dominantno usmereni na zadovoljenje potreba domaćeg tržišta. Pad obima proizvodnje imao je za posledicu delimična zatvaranja postrojenja, smanjenje broja zaposlenih kroz raskid ugovora sa privremeno angažovanim radnicima, smanjenje investicija i otkazivanje lansiranja novih modela. Samo je Tata otpustila 4.000 privremeno zaposlenih radnika i u novembru 2008. godine na tri dana zatvorila Jamshedpur fabriku u državi Jharkhand, Force Motors je skratio radnu nedelju na pet dana, dobavljač komponenti SKF (Svenska Kullagerfabriken) je prebacio deo zaposlenih u druge divizije, a Honda-Siel i Fiat i Mahindra&Mahindra su odložili investicije (Ibidem, str. 55). Kriza je najviše pogodila sektor proizvodnje komponenti i delova i zaposlene. Prema podacima Economic Times (2008), industrija komponenti je zabeležila značajan pad prodaje i u zemlji (oko 15%) i u inostranstvu (oko 40%). Izražena osetljivost zaposlenih u ovoj industriji je rezultat činjenice da je najveći deo radnika angažovan na osnovu ugovora, a ne trajnog radnog odnosa. Privremen karakter angažovanja omogućava poslodavcu fleksibilnost, odnosno brzo i lako prilagođavanje na bilo koju vrstu promene iz okruženja. Vlada Indije preduzela je set mera sa ciljem ublažavanja negativnih efekata krize kao što su smanjenje carinskih i drugih dažbina, paketi za podsticaj povoljnih kredita, smanjenje cene goriva kako bi se podstakla domaća prodaja motornih vozila itd. Očekivanja su da će vlada sprovesti reformu tržišta rada i obezbediti odgovarajući socijalni program za zaposlene u industriji. Raspoloživi podaci i analiza iskustava ukazuju da nijedna relevantna automobilska industrija nije ostala imuna na prelivanje efekata svetske finansijske i ekonomske krize, ali i da kriza nije podjednako teško pogodila sve zemlje, sve industrijske sektore i grane i sve učesnike unutar njih. Kriza je najteže pogodila razvijene zemlje tzv. globalnog severa (Severne Amerike, Zapadne Evrope i razvijene zemlje Istočne Azije), ali i nekoliko zemalja u razvoju među kojima se posebno ističe Meksiko. Stepen uticaja krize na automobilske industrije zemalja u razvoju mnogo je veći u onim industrijama u kojima dominantnu ulogu imaju inostrani proizvođači, odnosno TNK iz Amerike, Evrope i Japana, i koje su pretežno izvozno orijentisane. Automobilska industrija Kine najmanje je pogođena efektima krize, a tome su u


84

značajnoj meri doprinele institucionalne mere usmerene na stimulisanje ekonomskog rasta i paket mera koji se odnosio direktno na automobilsku industriju. Odgovor najvećih globalnih automobilskih proizvođača na posledice negativnih efekata krize oličenih pre svega u drastičnom smanjenju tražnje obuhvatao je downsizing kapaciteta kako bi se smanjili fiksni troškovi, smanjenje tekućih troškova (npr. troškova promocije) kako bi se smanjili varijabilni troškovi, lansiranje novih proizvoda i eventualno povećanje cena (Wad 2010). Preduzete mere globalnih poizvođača posebno teško su se odrazile na lokalne dobavljače auto delova i komponenti (dobavljače drugog i trećeg reda) i nekvalifikovane kategorije zaposlenih, a posledično i na njihove porodice i lokalne zajednice. Dramatične posledice svetske finansijske i ekonomske krize na automobilske industrije najrazvijenijih zemalja sveta u fokus pažnje stručne i naučne javnosti stavile su, pored kratkoročnih problema prouzrokovanih naglim i drastičnim smanjenjem tražnje, i strukturne probleme sa kojima se industrija suočavala i pre krize, a koje su negativni efekti krize dodatno produbili. Automobilska industrija je u svom više od sto godina dugom veku prolazila kroz periode krupnih promena, ali nikada promene nisu bile tako drastične i sa tako dugoročnim implikacijama kakve su one uslovljene globalizacijom svetske privrede. Pored globalizacije, dugoročni trendovi kao što su starenje stanovništva, intenziviranje procesa urbanizacije, rastući značaj alternativnih vidova transporta i nove tehnologije stvaraće nove izazove za globalnu automobilsku industriju. Početak XXI veka u zemljama tzv. globalnog istoka (Afrika, Južna Amerika i azijske zemlje u razvoju uključujući Bliski istok) posmatrano sa aspekta razvoja automobilske industrije može se okarakterisati kao period intenzivnih stopa rasta proizvodnje, prodaje i zaposlenosti i u nekim slučajevima izvoza. Sa druge strane, u razvijenim zemljama tzv. globalnog severa, razvoj automobilskih industrija je značajno usporen, a paralelno su se odvijali procesi konsolidacije, outscourcing-a i inovacija kako bi se odgovorilo na sve veće zahteve u pogledu snižavanja troškova i zadovoljenja visokih standarda u domenu efikasne potrošnje goriva, emisije štetnih gasova, bezbednosti i reciklaže otpisanih vozila (Ibidem, str. 29). Proces globalizacije je uslovio krupne promene u ekonomskoj geografiji industrije i to posebno u smeru integracije odnosa između proizvođača i najvećih dobavljača. U uslovima globalizacije došlo je do gašenja lokalnih auto proizvođača i dobavljača prvog reda, odnosno njihovog ili preuzimanja od strane TNK iz zemalja globalnog severa ili njihovog potiskivanja na niže nivoe u hijerarhiji lanca snabdevanja (dobavljači drugog i trećeg reda). Ovakav trend je posledica poslovne logike koja prožima globalnu automobilsku industriju, a prema kojoj proizvođači nastoje da ostvare efekte ekonomije obima i širine prilikom zadovoljavanja potreba potrošača koji su osetljivi na cenu, kvalitet, vreme i pouzdanost isporuke. Ostvarivanje svojevrsnog trade-off-a između ekonomije obima i širine uslovilo je sa jedne strane otvaranje lokalnih i regionalnih postrojenja finalne montaže i fabrika za proizvodnju delova i komponenti koji su teški i glomazni kako bi se omogućila blagovremena isporuka, a sa druge strane dislociranje proizvodnje lakših i više generičkih delova i komponenti u daleke zemlje kako bi se iskoristili efekti ekonomije obima i jeftine radne snage (Sturgeon i Van Biesebroeck 2010). U uslovima sve većeg pritiska za smanjenjem troškova i sve sofisticiranijih potreba i zahteva potrošača, automobilski proizvođači slede build where you sell strategiju zasnivajući proizvodnju na modularnim lancima snabdevanja i korišćenju zajedničkih platformi za više modela i brendova. Lokalni, regionalni i nacionalni lanci vrednosti smestili su se unutar globalnih organizacionih struktura i poslovnih odnosa najvećih kompanija.


85

IV SPECIFIČNI ASPEKTI LANACA SNABDEVANJA U

AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI – STRUKTURA I ULOGA MALIH I

SREDNJIH PREDUZEĆA

U uslovima globalizacije svetske privrede, sve oštrije konkurencije, skraćivanja životnog ciklusa proizvoda i sve zahtevnijih potrošača, preduzeća su se našla pred izazovom iznalaženja novih načina za unapređenje efikasnosti poslovanja i novih izvora konkurentske prednosti. Globalizacija lanaca vrednosti uslovila je promene u načinu organizovanja proizvodnje i karakteru odnosa između učesnika. U nastojanjima da ostvare konkurentsku prednost preduzeća se fokusiraju na aktivnosti sa najvišim stepenom dodate vrednosti, a one su po pravilu izvan proizvodnje (dizajn, brendiranje i marketing i sl.). Outscourcing proizvodnje, odnosno prebacivanje dela proizvodnih aktivnosti na dobavljače, imalo je za posledicu stvaranje velikih baza dobavljača i to naročito u zemljama u razvoju, a posledično i kreiranje razvojnih šansi za lokalna MSP. Uključivanjem konkurentnih lokalnih MSP u lance snabdevanja globalnih kompanija ostvaruju se višestruki pozitivni efekti na poslovne performanse ovih preduzeća.

4.1. MENADŽMENT LANCA SNABDEVANJA U KONTEKSTU SAVREMENOG KONKURENTSKOG OKRUŽENJA

Dinamičnost i sve izraženija nepredvidivost poslovnog okruženja u fokus pažnje stavljaju lance snabdevanja, odnosno ulogu menadžmenta lanca snabdevanja u kreiranju konkurentske prednosti. Takmičenje na globalnom tržištu više se ne odvija između preduzeća već između lanaca snabdevanja. Turbulentnost savremenog poslovnog ambijenta nameće neophodnost brzog prilagođavanja lanaca snabdevanja promenama u zahtevima potrošača. Taktičku orijentisanost upravljanja lancem snabdevanja čiji je fokus bio na optimizaciji troškova zamenio je strategijski pristup u osnovi kojeg je kreiranje i isporuka vrednosti za potrošače (Christopher 2005, str. X). Polazeći od Porterovog koncepta lanca vrednosti (Porter 1985), konkurentska prednost preduzeća se ne može razumeti posmatranjem preduzeća kao celine, već ona proističe iz velikog broja zasebnih aktivnosti koje preduzeće obavlja u domenu dizajna, proizvodnje, marketinga, isporuke, podrške i servisa. Svaka od ovih aktivnosti može da doprinese relativnoj troškovnoj konkurentnosti preduzeća ili da bude osnova za njegovo diferenciranje u odnosu na konkurenciju. Kao što je već bilo reči, prema konceptu lanca vrednosti, sve strategijski značajne aktivnosti u preduzeću mogu se svrstati u grupu primarnih i grupu podržavajućih aktivnosti. Konkurentska prednost proističe iz načina na koji preduzeće organizuje i obavlja ove aktivnosti u okviru lanca vrednosti. Da bi preduzeće ostvarilo konkurentsku prednost ono potrošačima mora da isporuči veću vrednost tako što će ili ove aktivnosti obavljati efikasnije od konkurenata ili tako što će ih obavljati na jedinstven način koji omogućava diferencijaciju u odnosu na konkurentska preduzeća. Prema Gereffi (1999), postoje dve vrste lanaca vrednosti – lanci koje pokreću proizvođači (producer driven) i lanci koje pokreću kupci (buyer driven). Lanci vrednosti koje pokreću proizvođači su oni u kojima glavnu ulogu u koordinaciji proizvodnih mreža imaju veliki, najčešće transnacionalni i multinacionalni proizvođači, i oni su karakteristični za kapitalno i tehnološki intenzivne industrije kao što su automobilska, kompjuterska itd. Lanci vrednosti koje pokreću kupci


86

odnose se na industrije u kojima veliki trgovci na malo imaju ključnu ulogu u uspostavljanju decentralizovanih proizvodnih mreža, a karakteristične su za radno intenzivne industrije potrošačkih dobara kao što su proizvodnja igračaka, sportske obuće i sl. Prema Porteru, svako preduzeće treba da analizira aktivnosti u okviru lanca vrednosti kako bi procenilo u kojim aktivnostima ono poseduje stvarnu konkurentsku prednost, a za koje bi trebalo da primeni outscourcing. Ustupanje dela aktivnosti koje su se nekada obavljale unutar preduzeća na eksterne partnere imalo je za posledicu povećanje stepena kompleksnosti lanaca snabdevanja. U automobilskoj industriji, strategija fokusiranja na bazične delatnosti uslovila je da kompanije koje su nekada proizvodile delove i komponente danas obavljaju samo sklapanje finalnog proizvoda. Intenzivna primena outscourcing-a imala je za posledicu proširivanje aktivnosti lanca vrednosti izvan granica preduzeća, odnosno lanac snabdevanja postaje lanac vrednosti. Lanac snabdevanja je mreža organizacija koje su posredstvom uzvodnih i nizvodnih veza uključene u različite procese i aktivnosti kojima se za krajnjeg potrošača kreira vrednost u formi proizvoda i usluga (Christopher 2005, str. 26). Integracija unutar lanca snabdevanja predstavlja suprotno stanovište od onog prema kojem su preduzeća nezavisni entiteti koji svoje poslovne aktivnosti obavljaju nezavisno od drugih organizacija sa kojima moraju da se takmiče da bi opstala. Lanac snabdevanja predstavlja vezu između zavisnih i nezavisnih organizacija koje rade zajedno u cilju kontrole, implementacije i unapređenja tokova materijala i informacija od dobavljača do krajnjeg korisnika (Christopher 2005, str. 3 i Aćimović 2006, str. 78). Mreža lanca snabdevanja prikazana je na Slici 4.1.

Slika 4.1. Mreža lanca snabdevanja Izvor: Cristopher, M., 2005, str. 3.

Optimizacija aktivnosti unutar lanca snabdevanja dospela je u fokus pažnje naučne i stručne javnosti 1990-tih godina XX veka sa intenziviranjem procesa globalizacije, dinamičnim razvojem svetske privrede i povećanjem obima robne razmene. Naravno, logistika i upravljanje lancem snabdevanja kao ideje su nastale mnogo ranije. Kroz istoriju čovečanstva, ishodi mnogih ratova zavisili su upravo od sposobnosti u domenu logistke. Prema autorima Cohen i Roussel (2005), pojam dopremanje i snabdevanje u distributivnom lancu javio se još krajem XIX veka, dok se razvoj efikasnog lanca snabdevanja u proizvodnoj praksi vezuje za Ford Motor Company i proizvodnju čuvenog Modela T kada je prvi put primenjen princip


87

masovne proizvodnje koja je zahtevala efikasnu nabavku i dopremanje sastavnih delova direktno na proizvodnu liniju automobila. U eri industrijske proizvodnje, kontrolisanje lanaca snabdevanja se vršilo posredstvom vertikalne integracije. Vertikalna integracija je omogućavala kompanijama direktno upravljanje svim odeljenjima i filijalama koje su obezbeđivale sirovine i proizvodile delove i komponente neophodne za finalnu proizvodnju. U vertikalno integrisanom lancu snabdevanja svaki segment je imao sigurnu i pouzdanu porudžbinu od narednog segmenta, čime se smanjivao rizik i omogućavalo ostvarivanje profita za kompaniju u svakom koraku unutar lanca. Na ovaj način, vertikalna integracija duž lanca snabdevanja ostvarivala je i funkciju maksimizacije profita. Primena koncepta logističkog menadžmenta u poslovnim organizacijama je novijeg datuma. Sredinom 70-ih godina XX veka se javljaju prve ozbiljnije tehnike koje podržavaju funkcionisanje efikasnog sistema snabdevanja kao što su Kan-ban sistem, kao prvobitna verzija JIT sistema dopremanja Toyotinih rezervnih delova iz Japana u Ameriku na finalnu obradu (Aćimović 2006, str. 72). Koncept menadžmenta lanca snabdevanja je nastavak i proširivanje logike na kojoj se temelji logistika. Prema Aćimoviću (2006), relevantni autori iz oblasti stavljaju menadžment lanca snabdevanja u strateški koncept kreiranja vrednosti u preduzeću i celom distributivnom kanalu, sa svim njegovim pritokama, uzvodno i nizvodno. Prelazak sa vertikalne integracije na koncept menadžmenta lancem snabdevanja javio se kao posledica povećanja dužine i kompleksnosti lanaca, poteškoća u njihovom upravljanju i rastućim stepenom diferencijacije tražnje. U uslovima povećanja kompleksnosti i varijeteta proizvoda i dugačkih lanaca snabdevanja koji obuhvataju veliki broj ogranaka, upravljanje lancima snabdevanja sa hijerarhijskom strukturom je postalo otežano, skupo i neefikasno. Napuštanje koncepta vertikalno integrisanih lanaca i orijentacija na menadžment lancima snabdevanja omogućilo je proizvođačima da mehanizam komandovanja i kontrole zamene tržišnim snagama koje se zasnivaju na konkurenciji i interesom ostvarivanja zajedničke koristi za sve učesnike u lancu. Razlika između logistike i menadžmenta lanca snabdevanja ogleda se u tome što se pod logistikom podrazumeva operativno kreiranje i sprovođenje operativnih planova tokova proizvoda i informacija kroz preduzeće, dok upravljanje lancem snabdevanja obuhvata povezivanje i koordinaciju između svih procesa preduzeća i drugih entiteta koji rade u okviru jednog lanca (Christopher 2005, str. 3 i Aćimović 2006, str. 78). Menadžment lanca snabdevanja može se definisati kao upravljanje vezama između preduzeća koja se nalaze iznad i/ili ispod matičnog preduzeća u jednom lancu snabdevanja, odnosno menadžment odnosa sa dobavljačima i kupcima u cilju isporuke dodate vrednosti, po nižim troškovima, duž celog lanca snabdevanja (Ibidem). Prema Christopher (2005), u osnovi menadžmenta lanca snabdevanja je izazov integracije i koordinacije protoka materijala od mnoštva dobavljača i upravljanje distribucijom gotovih proizvoda putem velikog broja posrednika. Prema Cooper, Lambert i Pagh (1997, str. 1-13) i Aćimović (2006, str. 78), suštinska promena koja se dobija primenom efikasnog lanca snabdevanja u jednom distributivnom kanalu ne tangira više samo logističke procese, odnosno uspešan lanac snabdevanja se ne meri samo stepenom integracije logističkih aktivnosti unutar lanca snabdevanja već se meri stepenom integracije ključnih poslovnih aktivnosti i procesa na nivou celog distributivnog kanala, odnosno toka snabdevanja. Aćimović (2006, str. 79) kao jednu od konkretnijih definicija pojma menadžmenta lanca snabdevanja ističe definiciju autora Simchi-Levi D., Kaminsky i Simchi-Levy E., prema kojoj menadžment lanca snabdevanja predstavlja set usklađenih pristupa integraciji dobavljača, proizvođača, skladišta i prodavnica na taj način što se proizvodi i doprema prava količina proizvoda, na prave lokacije, u pravo vreme, uz


88

minimiziranje troškova u sistemu dopremanja i uz određeni nivo servisa, odnosno satisfakciju potrošačkih zahteva (Simchi-Levi D., Kaminsky P., Simchi-Levi E. 2003, str. 1). Aćimović (2006, str. 80) dalje ukazuje na klasifikaciju ključnih komponenti svakog lanca snabdevanja prema autorima Cohen i Roussel (2005):

• Operativna strategija – kako proizvoditi, da li proizvoditi za lager ili po porudžbini, da li koristiti outscourcing strategije i mnoga druga operativna pitanja;

• Strategija outscourcing-a - ako se i u kom domenu za nju opredelimo u prethodnom koraku);

• Izbor marketinških kanala – kanali plasmana proizvoda; • Strategija servisa potrošača – identifikacija, selekcija, segmentacija, postavka i

kontrola standarda servisa kupaca; • Upravljanje imovinom – izbor lokacije objekta, izbor opreme neophodne za

poslovanje, itd. Efektivna logistika i menadžment lanca snabdevanja mogu da budu značajan izvor konkurentske prednosti. U uslovima promenljivog konkurentskog okruženja u kojem se prava borba ne odvija više između preduzeća, već između lanaca snabdevanja, menadžment lanca snabdevanja dobija na značaju. Uspeh preduzeća više nije primarno determinisan time šta preduzeće radi, već na koji način, odnosno kako to radi. Turbulentnost i dinamičnost konkurentskog okruženja je posledica delovanja većeg broja faktora, pri čemu su najveći izazovi u domenu logistike i upravljanja lancem snabdevanja. Među najznačajnijim faktorima posebno se ističu (Christopher 2005, str. 15):

• Nova pravila konkurencije; • Globalizacija privrede; • Pritisak na snižavanje cena i • Preuzimanje kontrole od strane potrošača.

Savremena preduzeća su suočena sa novim pravilima konkurentskog nadmetanja, odnosno svoje poslovne aktivnosti obavljaju u tzv. ,,eri konkurencije lancima snabdevanja". Prethodni model u kojem se konkurenstka borba odvijala između nezavisnih i izolovanih entiteta zamenjen je modelom u kojem čitav lanac snabdevanja mora da bude fokusiran na kreiranje sistema isporuke vrednosti za potrošače na način koji omogućava da se on brzo i lako prilagođava dinamičnim promenama na tržištu i koji je u isporuci vrednosti konzistentan i pouzdan (Ibidem str. 16). Konkurentska prednost treba da se zasniva na sposobnostima i kompetencijama preduzeća, odnosno na upravljanju ključnim aktivnostima na efikasniji način nego što to radi konkurencija. Ključne aktivnosti obuhvataju razvoj novih proizvoda, razvoj odnosa sa dobavljačima, izvršavanje porudžbina i upravljanje odnosima sa potrošačima. Autor dalje ističe kako se u savremenim uslovima poslovanja jedna od značajnih determinanti uspeha odnosi upravo na agilnost (brzinu) lanca snabdevanja, odnosno na sposobnost organizacije da na promene u tražnji odgovori brzo i fleksibilno. Za savremene potrošače na tržištima robe široke potrošnje je karakterističan nizak stepen lojalnosti specifičnim brendovima, odnosno sklonost supstitucije brendova u okviru iste kategorije proizvoda. Stvarna dostupnost proizvoda postaje značajna determinanta tražnje. Drugim rečima, ukoliko određeni brend nekog proizvoda nije dostupan na polici supermarketa, postoji velika verovatnoća da će potrošač kupiti brend konkurentskog proizvođača. Ovakav trend u značajnoj meri je doprineo promenama u konkurentskom


89

okruženju u smeru rastućeg značaja izvrsnosti u domenu logističkih procesa. Vodeće vreme (vreme od porudžbine do isporuke) i fleksibilnost postaju ključni faktori uspeha važniji i od samog proizvoda ili njegovih tehničkih karakteristika. Potrošači zapravo percipiraju proizvod i njegove tehničke karakteristke kao datu kategoriju, a odluke o izboru zasnivaju na uslugama koje taj proizvod prate. Kao posledica rastućeg broja globalnih merdžera i akvizicija, na mnogim tržištima je prisutan trend koncentracije na strani tražnje u smislu smanjenja broja kompanija (potrošača) i povećanja njihove relativne veličine. Usled rastuće snage pojedinačnih kupaca oni postaju zahtevniji u pogledu usluga koje očekuju od dobavljača i generalno su orijentisani na smanjenje broja i uspostavljanje dugoročnih odnosa sa dobavljačima. U uslovima u kojima se kompanije takmiče za maksimiziranje profita na tržištima koja karakterišu dinamične promene, izvori konkurentske prednosti više nisu u proizvodnim inovacijama, već u razvoju i upravljanju procesima kojima se isporučuje veća vrednost za ključne potrošače. Na većini tržišta je prisutna tendencija skraćivanja životnog ciklusa proizvoda što stvara brojne izazove za logistiku i menadžment lanca snabdevanja. Prema Christopher (2005), skraćivanje životnog ciklusa proizvoda zahteva i skraćivanje vodećeg vremena, a sve češća je situacija u kojoj je životni ciklus proizvoda kraći od vremena neophodnog za njegov dizajn, nabavku, proizvodnju i isporuku. U takvim okolnostima, ubrzavanje kretanja proizvoda duž lanca snabdevanja i unapređenje čitavog logističkog sistema na način da on postaje fleksibilan i sposoban da brzo reaguje na promene na tržištu postaje imperativ za svaku kompaniju koja nastoji da bude uspešna na globalnom tržištu. Drugi faktor koji je doprineo dinamičnosti i promenljivosdti okruženja u kojem se odvija konkurenstka borba između savremenih kompanija odnosi se na globalizaciju. Naime, globalne kompanije postaju dominantni igrači na većini tržišta ostavljajući sve manje prostora za nacionalne kompanije, odnosno primoravajući ih da se orijentišu na zadovoljavanje nekih specifičnih i jedinstvenih zahteva lokalnih potrošača. Globalno poslovanje znači da se kompanije snabdevaju materijalima i komponentama širom sveta, da se proizvodnja obavlja offshore, a da se proizvodi prodaju u velikom broju različitih zemalja uz mogućnost prilagođavanja potrebama i zahtevima lokalne tražnje. Potraga za jeftinom radnom snagom uslovila je seljenje proizvodnje i snabdevanje iz dalekih zemalja, a to u fokus pažnje stavlja upravljanje logističkim procesima. U uslovima globalizacije svetske privrede, a posledično i lanaca snabdevanja, konkurentska prednost globalnih kompanija mora da se zasniva na superiornim performansama u domenu upravljanja složenim odnosima i tokovima koji su imanentni svakom lancu snabdevanja. Kontinuiran pritisak za snižavanjem cena proizvoda i usluga uslovio je da su mnoga tržišta danas cenovno konkurentnija nego što je to bio slučaj pre samo deset godina. Prema pomenutom autoru, razloge tome treba tražiti pre svega u činjenici da su se na tržištima pojavili novi globalni konkurenti iz zemalja sa niskim troškovima proizvodnje kao npr. iz Kine. Takođe, uklanjanje trgovinskih barijera i liberalizacija mnogih tržišta omogućili su ulazak novih učesnika što je imalo za posledicu povećanje ponude, a posledično i snižavanje cena. Treće, sa pojavom i masovnom upotrebom interneta upoređivanje cena je postalo mnogo jednostavnije za potrošače. Četvrto, savremeni potrošači su postali sofisticirani i sve više svesni vrednosti koju im određeni proizvoda ili usluga pružaju, a odluku o kupovini donose nastojeći da dobiju najveću vrednost za najnižu cenu.


90

U uslovima kontinuiranog pritiska za snižavanjem cena preduzeća su se našla pred izazovom iznalaženja novih načina za smanjenje troškova kako bi mogla da održe željenu profitabilnost. Nakon brojnih već preduzetih mera, mogućnosti za dalje snižavanje troškova postoje u okviru lanaca snabdevanja pre nego unutar aktivnosti samih kompanija. Ideja o uštedama u domenu distribucije nije nova. Međutim, brojne kompanije su primenom JIT sistema isporuke zapravo samo prouzrokovale prebacivanje troškova na druge učesnike u lancu snabdevanja. Autor navodi primer automobilske industrije u kojoj je pomenuta praksa proizvođača uslovila povećanje troškova zaliha dobavljača i kupaca. Imajući u vidu da su troškovi zaliha najveći kada su na zalihama gotovi proizvodi, prebacivanje ovih troškova na dobavljače i kupce imalo je za posledicu njihov značajan rast na nivou cele industrije. Ograničavanje definisanja troškova samo na one koji postoje u okviru pojedinačne kompanije je kratkovido. Budući da se konkurentska borba na globalnom tržištu više ne odvija između kompanija, već između lanaca snabdevanja, kao i da se ukupni troškovi uvek reflektuju na cenu finalnog proizvoda na krajnjem tržištu, neophodan je pristup analizi troškova duž čitavog lanca snabdevanja. Široka primena strategije outscourcing-a takođe ukazuje da preduzeća više nemaju kontrolu nad troškovima velikog broja aktivnosti, odnosno da se mogućnosti za snižavanje troškova nalaze u domenu efikasnog upravljanja lancima snabdevanja. Četvrti faktor koji je u značajnoj meri doprineo promenama u savremenom konkurentskom okruženju se odnosi na potrošače, odnosno činjenicu da su oni sve zahtevniji ne samo u pogledu kvaliteta proizvoda, već i usluga. Savremeni potrošači ne sagledavaju u potpunosti razlike u tehničkim karakteristikama proizvoda, zbog čega se tržišno diferenciranje zasniva na dodatoj vrednosti. Kreiranje dodate vrednosti za potrošače sve više se zasniva na uslugama, odnosno korisničkom servisu. Proizvod dobija vrednost za potrošače kada dospe u njihove ruke u zahtevanom vremenu i na zahtevanom mestu. Kompanije koje uspevaju da se diferenciraju u odnosu na konkurenciju na bazi izvrsnosti u domenu usluga potrošačima su one koje su logistički menadžment prepoznale kao prioritet (Christopher 2005, str. 22). Prema Christopher (2005) efikasna logistika i menadžment lancem snabdevanja moraju da se zasnivaju na četiri bazična principa i to: responzivnost, pouzdanost, elastičnost i povezanost. Responzivnost se odnosi na sposobnost da se odgovori na zahteve potrošača i to u najkraćem mogućem roku. Sposobnost dobavljača da zadovolje potrebe potrošača u vremenskom roku koji je kraći nego ikada postaje imperativ. Unapređenje pouzdanosti lanaca snabdevaja kroz smanjenje varijabilnosti procesa dobija na značaju u uslovima rastuće neizvesnosti u pogledu buduće tražnje, sposobnosti dobavljača da ostvare ugovorene isporuke, kao i u pogledu kvaliteta materijala i komponenti. Elastičnost se odnosi na sposobnost lanca snabdevanja da se izbori sa neočekivanim poremećajima, odnosno sa neizvesnim i turbulentnim poslovnim okruženjem. U osnovi povezanosti je izgradnja partnerskih odnosa između kupaca i dobavljača. Naime, redukovanje broja i razvijanje dugoročnih odnosa sa dobavljačima je široko rasprostranjena praksa koja omogućava ostvarivanje višestrukih benefita za sve učesnike i to u pogledu unapređenja kvaliteta i inovativnosti, smanjenja troškova i integracije rasporeda proizvodnje i isporuke. Sa stanovišta dobavljača, ovakva dugoročna partnerstva predstavljaju i barijere za ulazak konkurentskih kompanija. Napuštanje koncepta zasnivanja konkurentske prednosti na troškovima, odnosno pomeranje fokusa na kvalitet i proizvodnu diferencijaciju uslovilo je rastući značaj uspostavljanja efikasnih veza i odnosa sa dobavljačima. Konkurentnost je funkcija vrednosti koja je isporučena potrošačima i nivoa pristupa velikom broju tržišnih segmenata (Okatch et al. 2011). Priroda konkurentske borbe nameće potrebu za visokim stepenom proizvodne


91

diferencijacije, a izražena decentralizacija proizvodnje za krupnim restrukturiranjem lanaca vrednosti. Konkurentnost postaje uslovljena efikasnošču dobavljača i pristupom visokom kvalitetu i pouzdanim dobavljačima ili onemogućavanju konkurentskih kompanija da pristupe tim dobavljačima. Odnosi između kupaca i dobavljača više se ne zasnivaju primarno na ceni, već na kolektivnoj konkurentnosti koja svoju verifikaciju pronalazi u satisfakciji potrošača.

4.2. STRUKTURA LANACA SNABDEVANJA U AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI

Lanci snabdevanja su integralni deo svake industrije koji na nju ostvaruju veliki uticaj i u značajnoj meri je oblikuju. U automobilskoj industriji, lanci snabdevanja obuhvataju veliki broj učesnika, odnosno međusobno povezanih organizacija koje realizujući različite aktivnosti i procese imaju za cilj isporuku vrednosti za finalnog potrošača. Njihova kompleksnost se duguje činjenici da je tipično motorno vozilo sastavljeno u proseku od oko 20.000 komponenti i oko 1.000 modula i pod sklopova (Bhattachary et al. 2014 i Schwarz 2008). Zapravo, lanac vrednosti u automobilskoj industriji je izrazito kompleksan i uključuje stotine kompanija koje proizvode hiljade delova i komponenti koji se slivaju u jednu fabriku u kojoj se vrši završna montaža. Brza i efikasna montaža u fabrici zahteva isporuku visoko kvalitetnih delova i komponenti u tačno određeno vreme i u odgovarajućoj količini. Po svojoj prirodi lanac vrednosti je globalan zato što se tehnološki jednostavniji delovi i komponente za čiju proizvodnju se angažuje značajan procenat radne snage, a troškovi transporta nisu visoki, dopremaju iz zemalja sa nižim troškovima rada. Posledično, automobilski proizvođači suočili su se sa potrebom organizovanja lanaca snabdevanja na način koji im omogućava da njima upravljaju brzo i efektivno, a to podrazumeva: (i) uspostavljanje nekoliko nivoa dobavljača unutar lanca kako bi se smanjio broj dobavljača koji ostvaruju direktan kontakt sa fabrikom za završnu montažu i (ii) diferenciran tretman različitih nivoa dobavljača u zavisnosti od potrebe za neposrednom interakcijom. Prema Izveštaju Sektora za trgovinu vlade SAD (The International Trade Administration, The US Department of Commerce 2012), lanac snabdevanja automobilske industrije je strukturiran na način da sadrži tri nivoa dobavljača. Prvi nivo dobavljača su kompanije koje proizvode gotove proizvode, kao što su akumulator i anlaser, i prodaju ih direktno originalnim proizvođačima motornih vozila. Drugi nivo dobavljača obuhvata proizvođače koji direktno snabdevaju dobavljače prvog nivoa npr. bakarnom žicom i karbonskim četkicama. Dobavljači trećeg nivoa su svi oni proizvođači koji sirovinama snabdevaju dobavljače prvog i drugog nivoa. Lanci snabdevanja u automobilskoj industriji su mnogo više od proizvodnih i distributivnih mreža po kojima se delovi i komponente kreću do linije za finalnu montažu. U pitanju je složen proces koji uključuje stotine kompanija na svim nivoima u lancu snabdevanja. Sve do 1970-tih godina XX veka originalni proizvođači motornih vozila tzv. OEM (original equipment manufacturers) više su se oslanjali na sopstvenu proizvodnju delova i komponenti, a manje na eksterne dobavljače. Čak 70% potrebnih delova proizvođači su samostalno proizvodili. Poslednje decenije XX veka obeležio je rastući trend prebacivanja dela proizvodnje na spoljne dobavljače, premda su originalni proizvođači idalje obavljali sve aktivnosti u domenu inženjeringa i dizajna proizvoda, kao i finalne montaže. Naime, inženjeri originalnog proizvođača bi dizajnirali gotovo sve delove i komponente i definisali sve parametre procesa proizvodnje. Zatim bi originalni proizvođač dostavio potencijalnim


92

dobavljačima detaljne specifikacije i pozvao ih na javno nadmetanje ponudama. Izbor dobavljača vršio se metodom aukcije, odnosno ugovor se potpisivao sa dva ponuđača sa najeftinijim ponudama. Ugovori su takvi da sadrže unapred utvrđenu fiksnu cenu i količinu i važe na ograničen vremenski period, a najčešće na godinu dana. Originalni proizvođači bi plaćali i pravno raspolagali svim specifičnim i jedinstvenim kalupima, setovima alata i sl. koji su neophodni za izradu proizvoda, odnosno proizvodnju delova, komponenti, sklopova itd. Dobavljači su bili fokusirani isključivo na proizvodnju zahtevane stavke uz što je moguće niže troškove i prihvatljiv nivo profita. Pored cene, kao najvažnijeg faktora prilikom odabira dobavljača, u razmatranje su uzimani i faktori kao što su proizvodni kapacitet, postrojenja, reputacija i pouzdanost. Kvalitet proizvoda je bio važan, ali se tolerisao visok stepen grešaka, uz minimalne konsekvence za dobavljače. Promene u prirodi globalne industrijske proizvodnje 1990-tih godina XX veka u značajnoj meri su se odrazile na lanac vrednosti automobilske industrije, a samim tim i na industriju delova i komponenti. 1980-tih i 1990-tih godina, u uslovima žestokih napora originalnih proizvođača sa Zapada da pariraju konkurentnosti i imitiraju strategije proizvodnje i nabavke japanskih proizvođača, došlo je do krupnih promena u odnosima između originalnih proizvođača i dobavljača (Humphrey i Memedovic 2003, str. 20). Originalni proizvođači iz severne Amerika i zapadne Evrope smanjivali su nivo interno realizovanih proizvodnih aktivnosti i otpočeli praksu prebacivanja dela funkcija dizajna vodećim dobavljačima. Pomenuti autori (Ibidem) dalje ističu da su sve izraženiji globalni domet originalnih proizvođača, njihova tendencija standardizacije platformi i modula u cilju snižavanja troškova i ostvarivanja efekata ekonomije obima, kao i promene u odnosima između proizvođača i dobavljača tokom 1990-tih godina XX veka, uslovili krupna pomeranja u lancu snabdevanja i restrukturiranje industrije delova i komponenti, pri čemu se kao najznačajnije ističu tri promene. Prvo, ustupanje aktivnosti dizajna dobavljačima uz istovremeno jačanje dijaloga između proizvođača i dobavljača. Naime, dobavljači koji su u eri masovne proizvodnje obezbeđivali unapred dizajnirane delove (npr. baterije) za veći broj kompanija, orijentisali su se na prilagođavanje zahtevima i potrebama specifičnih kompanija. Takođe, mnogi podugovarači počeli su da razvijaju sopstvena rešenja za dizajn delova i komponenti. Originalni proizvođači su ti koji obezbeđuju specifikaciju ukupnih performansi i informacije o povezanosti sa ostatkom automobila, a dobavljači razvijaju dizajn koristeći sopstvene tehnologije. Drugo, napuštanje koncepta snabdevanja pojedinačnih komponenti i orijentacija na snabdevanje kompletnih funkcija (sistema, pod-sklopova ili modula). Dobavljači prvog reda postaju odgovorni ne samo za montažu delova u kompletne jedinice (kontrolne table, kočione osovine, sedišta i sl.), već i za upravljanje dobavljačima drugog reda. Ranije bi originalni proizvođači dizajnirali npr. sedište, napravili detaljnu šemu 20-30 zasebnih elemenata, pronašli dobavljače za svaki od njih, a zatim sami sklapali module ili sisteme koristeći te elemente, a danas oni tragaju za kompanijama koje će da dizajniraju i obezbede kompletno rešenje, odnosno sedište ili sistem za sedenje uključujući i naslon za glavu, sigurnosni pojas itd. Pomenuti trend deo je šireg procesa u okviru lanca snabdevanja automobilske industrije, a koji se odnosi na intenziviranje primene outscourcing-a, odnosno prebacivanje dela aktivnosti sa originalnih proizvođača na dobavljače. Treća promena obuhvata veću uključenost originalnih proizvođača u tehničke karakteristike proizvodnje i sisteme kontrole kvaliteta dobavljača, kao posledica rastućeg značaja JIT i lean30 proizvodnih

30 Lean sistem proizvodnje je japanski koncept proizvodnje u čijem fokusu je eliminisanje svih gubitaka i svih aktivnosti koje ne dodaju vrednost.


93

sistema, što je uslovilo potrebu za razvojem dugoročnih odnosa između proizvođača i manjeg broja dobavljača. Prema Bhattachary et al. (2014), tipičan lanac snabdevanja u automobilskoj industriji se sastoji iz više manjih lanaca pri čemu svaki od njih ima svoje zasebne karakteristike što je prikazano na narednoj slici. Naime, kao što je već napomenuto, lanac snabdevanja u automobilskoj industriji se sastoji od dobavljača prvog, drugog i trećeg reda i određenog broja prodavaca (dilera). Dobavljači, odnosno proizvođači delova i komponenti, sa jedne strane se suočavaju sa sve raznovrsnijom tražnjom u pogledu specifičnih karakteristika i konfiguracija, a sa druge strane sa sve kraćim vodećim vremenom koje u ovoj industriji u proseku iznosi između 4 i 6 nedelja što u fokus pažnje stavlja primenu praksi menadžmenta lanca snabdevanja.

Slika 4.2. Tipičan lanac snabdevanja u automobilskoj industriji Izvor: Bhattacharya et al., 2014.

U globalnoj automobilskoj industriji može se napraviti distinkcija između nekoliko vrsta učesnika pri čemu za svaku postoje različiti zahtevi u pogledu neophodnih kompetencija i raspoloživih resursa (Humphrey i Memedovic 2003, str. 22):

• Proizvođači. Oni moraju da imaju globalni domet, kompetencije u oblasti inovacija i dizajna i da raspolažu značajnim finansijskim resursima. Neke kompanije kao npr. Ford veruju da ključne kompetencije leže više u finansijama i brendiranju zbog čega vrše outscourcing dela proizvodnje, dok drugi proizvođači poput Toyote akcenat stavljaju na izvrsnost u proizvodnji i sopstvene kompetencije.

• Globalni mega dobavljači. U pitanju su kompanije koje snabdevaju proizvođače sa glavnim sistemima, a koje se često nazivaju i dobavljačima 0,5 reda iz razloga što su bliži proizvođačima nego što je to slučaj sa dobavljačima prvog reda. Ovi dobavljači moraju da imaju globalno prisustvo kako bi mogli da prate, odnosno da idu za svojim proizvođačima na različite lokacije širom sveta. Takođe, ove kompanije treba da poseduju kompetencije u oblasti dizajna i inovacija, odnosno da budu sposobne da proizvođačima obezbede tzv. black-box rešenja31.

• Dobavljači prvog reda. Reč je o kompanijama koje direktno snabdevaju proizvođače. One moraju da poseduju sposobnosti za dizajn i inovacije, ali im je globalni domet ograničen. Deo ovih kompanija vremenom evoluira u globalne mega dobavljače.

31 Black-box rešenja su rešenja koja dobavljači razvijaju koristeći sopstvene tehnologije kako bi zadovoljili zahteve proizvođača u pogledu performansi i međupovezanosti komponenti.

Dobavljač 2. reda

Skladište Dobavljač 1. reda

Skladište Powertrain

Presovanje

Fabrika/ montaža

Dileri


94

• Dobavljači drugog reda. Ove kompanije proizvode prema tačnim specifikacijama proizvođača ili globalnih mega dobavljača. Treba da poseduju procesno-inženjerske veštine kako bi mogle da zadovolje zahteve u pogledu troškova i fleksibilnosti. Takođe, za opstanak na tržištu neophodno je da zadovolje zahteve po pitanju kvaliteta i da poseduju odgovarajuće sertifikate (ISO 9000 i QS 9000). Uglavnom snabdevaju samo jedno tržište, premda su sve izraženije tendencije za njihovom internacionalizacijom.

• Dobavljači trećeg reda. U pitanju su kompanije koje vrše snabdevanje bazičnim proizvodima pa je dovoljno da raspolažu elementarnim inženjerskim veštinama. Ove kompanije međusobno konkurišu cenama.

• Aftermarket sektor. Reč je o tržištu rezervnih delova koje je posebno atraktivno za kompanije iz zemalja u razvoju i na kojem je pretežno prisutna cenovna konkurencija. Preduslov uključivanja u ovaj sektor je pristup jeftinijim sirovinama i posedovanje inženjerskih veština, dok sposobnost za inovacije nije potrebna budući da se kopira dizajn već postojećih komponenti.

Lanci snabdevanja ne ostaju izvan uticaja ključnih faktora i preovlađujućih trendova u datoj grani industrije. Faktori kao što su preferencije potrošača determinišu formu, pouzdanost i standarde performansi motornih vozila sa jedne strane, a zakonska regulativa u oblasti bezbednosti i zaštite životne sredine sa druge strane diktiraju tempo modernizacije i promena u dizajnu i proizvodnji (Veloso i Kumar 2002, str. 2). Proizvođači motornih vozila su kontinuirano pod pritiskom identifikovanja preferencija potrošača, nacionalnih sklonosti i predubeđenja i novih tržišnih segmenata na kojima mogu da prodaju svoja vozila. Implikacije delovanja pomenutih faktora su značajne i rasprostranjenje duž čitavog lanca snabdevanja. Budućnost svakog proizvođača uslovljena je njegovom sposobnošću da bude dovoljno fleksibilan kako bi mogao brzo da odgovori na pomenute pritiske. Na funkcionisanje lanaca snabdevanja u automobilskoj industriji značajnije su uticali trendovi koji se prema Schwarz (2008) mogu posmatrati sa stanovišta trendova na strani tražnje i trendova na strani ponude. Pod trendovima na strani tražnje podrazumevaju se: (i) neujednačen rast; (ii) fragmentisanost; (iii) izrazita volatilnost i (iv) rastući značaj aftermarket tržišta. Pod trendovima na strani ponude autor navodi sledeće: (i) diferenciran outscourcing; (ii) sve intenzivnije snabdevanje iz zemalja sa niskim troškovima; (iii) upravljanje rizikom i (iv) sve veća transparentnost/odgovornost u radu. U uslovima delovanja pomenutih trendova, efikasnost i fleksibilnost duž čitavog lanca snabdevanja postaju imperativ. Prema Veloso i Kumar (2002), najznačajniji faktori koji su determinisali evoluciju automobilske industrije, a posledično implicirali i promene unutar lanca snabdevanja obuhvataju: (i) obrazac kretanja tražnje za motornim vozilima; (ii) sve veća raznovrsnost potreba na različitim tržištima; (iii) državna regulacija; (iv) nove tehnologije i (v) fokusiranost industrije na snižavanje troškova. Tržišta motornih vozila u zemljama tzv. Trijade (zapadna Evropa, SAD i Japan) u poslednjih deset godina su zrela i njih karakterišu stagnacija tražnje, rast broja proizvoda i oštra cenovna konkurencija. Tražnja za novim vozilima povećavala se u proseku za manje od jedan procenat na godišnjem nivou sa tendencijom da se ovakav trend nastavi i u godinama koje dolaze. Situaciju u kojoj je kriva tražnje za vozilima ravna, dodatno je otežavala i rastuća konkurencija. U nameri da se što više približe lokalnim potrošačima, većina originalnih proizvođača investirala je u otvaranje proizvodnih postrojenja u zemljama izvan svoje


95

matične zemlje što je imalo za posledicu smanjenje tržišnog učešća već postojećih pojedinačnih proizvođača. U poslednje tri decenije u SAD-u tržišno učešće domaćih proizvođača smanjeno je za 20% usled prodora japanskih i koreanskih proizvođača, a sličan trend je uočen i u zemljama zapadne Evrope iako u blažem obliku usled stroge regulative u pogledu ulaska japanskih proizvođača na nacionalna tržišta. Za razliku od zrelih tržišta u zemljama tzv. Trijade, zemlje u razvoju, a pre svega Kina, Indija, zemlje Južne Amerike i istočne Evrope beleže značajan rast prodaje motornih vozila. Obim prodaje motornih vozila na tržištima izvan Trijade u 1999. godini je premašio 14 mil. vozila što je činilo 26% ukupne prodaje novih automobila. Povećanje obima prodaje u Indiji i Kini nešto je sporiji u odnosu na Brazil usled nižeg stepena razvijenosti privreda tih zemalja. Međutim, ogromna populacija čini tržišta ove dve zemlje izrazito značajnim. Zemlje istočne Evrope su nakon raspada sovjetskog bloka, a kao posledica povećanja životnog standarda stanovništva i naglog rasta obima prodaje novih automobila, postale visoko potencijalna i brzo rastuća tržišta. Obim prodaje u Mađarskoj, Češkoj Republici, Slovačkoj, Poljskoj i Sloveniji dostigao je 1 mil. vozila u 1999. godini, što je bilo dvostruko više nego 1994. godine. Na Grafikonu 4.1. je prikazana promena u obimu prodaje novih vozila u zemljama Trijade u odnosu na zemlje u razvoju u periodu 1994-2010. godina.

Grafikon 4.1. Prodaja novih vozila u zemljama Trijade u odnosu na zemlje u razvoju, u %

Izvor: McKinsey, Automotive News

Zrelost na tržištima zemalja Trijade i rast prodaje u zemljama u razvoju uslovili su povećanje raznovrsnosti u potrebama potrošača. Potrošači su razvili specifična očekivanja u pogledu karakteristika, performansi i bezbednosti vozila. Naime, u zemljama kao što su Kina i Indija potrošači preferiraju manja i jeftinija vozila, uglavnom pick-up vozila i kombije, u Maleziji se najbolje prodaju mini kombiji, dok je u Brazilu najprodavaniji 1000cc segment. Nastojanje originalnih proizvođača da se zadovolje sve raznovrsnije potrebe i preferencije potrošača rezultiralo je u značajnom povećanju broja segmenata i modela vozila. Samo na tržištu SAD-a, broj modela automobila u ponudi je udvostručen u periodu 1980-1999. godina, a 2000. godine je iznosio 1.050 modela. Pored različitih modela, postoji i mnoštvo karakteristika koje se mogu dodati svakom modelu kao što je npr. servo volan i sl.


96

U uslovima stagnacije tražnje na tržištima zemalja Trijade sa jedne strane i ograničene veličine tržišta u zemljama u razvoju sa druge strane, povećanje broja modela imalo je za posledicu smanjenje obima prodaje za svaki pojedinačan model vozila. Naime, prosečan godišnji obim prodaje po vozilu u SAD-u je smanjen sa 20.000 na 15.000 u periodu 1980-1999. godina, odnosno smanjen je za 25%. Treći faktor koji je imao značajan uticaj na evoluciju automobilske industrije odnosi se na državnu regulaciju i to pre svega u oblastima kao što su bezbednost i zaštita životne sredine, a od relativno skoro i reciklaža. Pitanje bezbednosti je postalo relevantno i veoma važno još 1960-tih i 1970-tih godina XX veka, a državna regulativa obuhvata propisivanje bezbednosnih standarda i obaveznih uređaja u motornim vozilima kao što su sigurnosni pojasevi, vazdušni jastuci i ABS sistem kočenja. Pitanje zaštite životne sredine je druga oblast u čijem su regulisanju države uzele aktivno učešće. U zemljama Evrope, SAD i Japana zakoni koji regulišu emisiju izduvnih gasova iz auspuha i potrošnju goriva usvojeni su još krajem 1960-tih godina prošlog veka, a njihova implementacija je prilično striktna. Četvrti faktor koji je u priličnoj meri determinisao tok razvoja automobilske industrije je tehnologija. U osnovi primene novih tehnologija je tražnja, odnosno zahtevi potrošača za bezbednijim i pouzdanijim automobilima, zahtevi u pogledu bezbednosti i smanjenja štetnih uticaja na životnu sredinu, kao i u pogledu pojedinih karakteristika koje nisu u vezi sa samim radom vozila kao što su stereo i sistemi navigacije. Nove tehnologije se primenjuju na svim nivoima u proizvodnji motornih vozila, one ostvaruju uticaj na sve učesnike u automobilskoj industriji i predstavljaju preduslov održavanja konkurentske pozicije na tržištu. Način funkcionisanja industrije u priličnoj meri je determinisan primenom novih tehnoloških rešenja. Zahtevi za unapređenjem performansi i povećanjem bezbednosti automobila, kao i za smanjenjem emisije štetnih uticaja na životnu sredinu imali su za rezultat značajna unapređenja u strukturnim karakteristikama vozila. Kao rezultat primene novih tehnologija automobili se danas mnogo više oslanjaju na elektroniku nego na mehaniku i u proseku imaju dvostruko više elektronskih funkcija nego što je to bio slučaj pre samo deset godina. U uslovima primene novih tehnologija došlo je do značajnih promena i u okviru lanca snabdevanja automobilske industrije. Tehnološki razvoj i intezivna primena Interneta u poslovanju označili su ulazak u potpuno novu eru upravljanja lancem snabdevanja. Vodeći originalni proizvođači kreirali su e-tržišta, odnosno tržišta čije funkcionisanje se bazira na tehnološkoj infrastrukturi, a pre svega na Internetu. Postojanje e-tržišta omogućava lakšu i bržu razmenu dobara i usluga u različitim fazama poslovnog procesa tako što omogućava jednostavan i besplatan pristup informacijama o ponudi proizvoda, karakteristikama, ceni i sl. i pojednostavljuje realizovanje poslovnih transakcija. E-tržišta postoje ne samo na nivou originalnih proizvođača, već i na nivou velikih dobavljača. Peti faktor koji je uticao na funkcionisanje automobilske industrije podrazumeva izraženu fokusiranost čitave grane na smanjenje troškova. Sve oštrija konkurencija sa jedne strane i sve zahtevniji potrošači sa druge strane doveli su originalne proizvođače u situaciju u kojoj se suočavaju sa kontinuiranim pritiscima za uvođenjem novih tehnologija i unapređenjem performansi vozila kako bi se zadovoljile potrebe i očekivanja sofisticiranih potrošača širom sveta, uz istovremeno smanjivanje troškova. Pomenuti trendovi determinisali su tok razvoja i uslovili značajne promene u strukturi i karakteristikama automobilske industrije. Kao odgovor na nove trendove na tržištu došlo je do promena u strategijama originalnih automobilskih proizvođača i ulogama dobavljača,


97

odnosno do krupnih promena unutar lanca snabdevanja, kao integralnog dela industrje, o čemu će detaljnije biti reči u nastavku disertacije.

4.2.1. NOVE STRATEGIJE ORIGINALNIH PROIZVO ĐAČA MOTORNIH VOZILA

Formulisanje novih strategija poslovanja je usledilo kao logična reakcija originalnih proizvođača na efekte delovanja brojnih faktora i na strani ponude i na strani tražnje, kao i trendova koji su uslovili krupne promene u načinu funkcionisanja industrije. Kao najznačajnije nove strategije poslovanja izdvajaju se sledeće (Ibidem, str. 6):

• Strategije globalizacije poslovanja; • Strategija reorganizacije portfolia proizvoda i • Strategija outscourcing-a.

Globalizacija je multidimenzionalni koncept koji se uopšteno govoreći može opisati kao nova etapa ekonomske integracije na međunarodnim tržištima na kojima glavni akteri - velike oligopolske multinacionalne kompanije sve izraženije internacionalizuju svoje poslovne aktivnosti (Balcet i Enrietti 2002, str. 2). Strategije ovih kompanija na globalnom tržištu su različite i uslovljene su pre svega faktorima vezanim sa sama preduzeća ali i faktorima koji su specifični za svaku zemlju. Autori ističu da se u kontekstu automobilske industrije uticaj industrijske globalizacije može definisati kao proces internacionalizacije proizvodnje, IR aktivnosti i razvoja proizvoda. Dalje, reč je o konceptu vertikalne integracije industrije koji obuhvata ne samo proizvođače motornih vozila, već i dobavljače na svim nivoima u okviru lanca snabdevanja. Implementacija strategije globalizacije poslovanja bila je imanentna velikim originalnim proizvođačima motornih vozila tokom 1990-tih godina XX veka. Primena ove strategije je označila napuštanje dotadašnje filozofije poslovanja prema kojoj su proizvođači iz SAD dominirali američkim tržištem, proizvođači iz Japana azijskim tržištem, a proizvođači iz Evrope svojim regionalnim tržištem. Kao rezultat promene u strategiji, originalni proizvođači postali su prisutni u gotovo svakom delu sveta, planirajući svoje poslovne aktivnosti na globalnom nivou i istovremeno lansirajući modele sa približno istim standardima na različitim lokacijama (Veloso i Kumar 2002, str. 6). Sa otvaranjem fabrika na novim lokacijama, proizvođači su nastojali da preslikaju i svoje već postojeće strukture lanaca snabdevanja. Naime, od dobavljača se očekivalo da prate proizvođače, odnosno da i sami budu prisutni na novim lokacijama i to po mogućstvu u blizini novih fabrika. Intenzivan proces globalizacije unutar automobilske industrije uslovio je ubrzanu koncentraciju kapitala i to kroz Daimler-Chrysler merdžer (praćen alijansom sa Mitsubishi-jem), preuzimanjem Forda od strane Volvo-a, preuzimanjem kontrole nad Nissan-om od strane Renault-a i uzajamnom razmenom učešća u kapitalu između Fiat-a i GM-a. Deo ovih merdžera i alijansi je bio neuspešan kao npr. Daimler-Chrysler merdžer. Razloge tome treba tražiti u problemima koji su nastali usled dupliranja kompetencija ili usled poteškoća koje su se pojavile u zajedničkom radu menadžera, inženjera i tehničkog osoba drugačijeg porekla. U kontekstu lokalizacije proizvodnje, marketinga i IR aktivnosti MNK u automobilskoj industriji, izdiferencirale su se četiri bazične strategije (Balcet i Enrietti 2002, str. 2):


98

• Multi-domaće strukture. Strane filijale su orijentisane na zadovoljavanje tražnje na lokalnim tržištima, kao alternativa izvozu i licenciranju. U filijalama se vrši ili sklapanje finalnih proizvoda ili dodavanje vrednosti posredstvom lokalno integrisane proizvodnje. Strategijske funkcije kao što su dizajn proizvoda, IR i finansije ostaju centralizovane u matičnoj zemlji. U osnovi ove strategije je motiv za obezbeđivanjem pristupa atraktivnim (velikim i rastućim) tržištima i prevazilaženjem protekcionističkih barijera.

• Regionalne i multi-regionalne strukture. Posredstvom integrisanih aktivnosti i specijalizovanih filijala uspostavlja se unutar-grupna podela rada. Filijale su pretežno izvozno orijentisane, a motiv primene ove strategije je pored pristupa tržištima i snižavanje troškova kroz ostvarivanje efekata od ekonomije obima i jeftine radne snage. Asortiman proizvoda je unificiran na nivou regiona, a IR i finansije su delimično decentralizovane u regionalnim sedištima. Na regionalnim nivou razvijaju se i alijanse, partnerstva i kooperativne mreže.

• Trans-regionalne ili globalne strukture. U okviru jednog ili više makro regiona uspostavljaju se unutar-grupna podela rada, racionalizacija i integracija poslovnih aktivnosti. Svaka regionalna mreža filijala se specijalizuje za jednu specifičnu funkciju ili proizvodnu liniju što implicira određeni stepen nezavisnosti između regiona, a u okviru multinacionalne kompanije. Primenom različitih strategija nabavke formira se mreža snabdevanja komponentama na globalnom nivou.

Regionalne, multi-regionalne i globalne strategije mogu se implementirati putem centralizovane kontrole ili kroz decentralizovane organizacione strukture koje uključuju alijanse i sporazume. Globalna strategija ne znači homogenizaciju proizvoda. Uprkos generalnom trendu homogenizacije tržišta i globalizacije tražnje za luksuznim automobilima, geografski, socijalni i ekonomski faktori i državna regulativa idalje imaju veliki uticaj na tražnju zbog čega je neophodno prilagođavanje i diversifikacija modela na nacionalnom ili regionalnom nivou. Ova strategija je konzistentna sa regionalno diferenciranim proizvodnim strategijama i različitim načinima ostvarivanja efekata ekonomije obima i ekonomije širine posredstvom korišćenja zajedničkih komponenti za različite modele ili kroz unutar-kompanijske kooperativne sporazume (Ibidem, str. 3). Tehnološki/organizacioni aspekti strategija globalizacije mogu da se odslikavaju kroz strategiju tzv. ,,svetskog automobila" ili kroz uvođenje zajedničkih platformi. Proizvodnja tzv. ,,svetskog automobila" odnosi se na automobil koji može da se proizvodi i/ili prodaje na različitim tržištima. Strategija reorganizacije portfolia vozila podrazumeva uvođenje proizvodnih platformi koje dele komponente, module ili sisteme. U uslovima smanjenja obima prodaje po vozilu i skraćivanja životnog ciklusa proizvoda, ostvarivanje efekata ekonomije obima u proizvodnji i dizajnu se dovodi u pitanje. Takođe, kontinuirano lansiranje novih modela je neophodno kako bi se zadovoljile diferencirane potrebe potrošača na različitim tržištima. Uvođenje zajedničkih platformi i modula omogućava originalnim proizvođačima alokaciju troškova razvoja novih sistema na čitav asortiman proizvoda uz istovremeno prilagođavanje proizvoda različitim preferencijama potrošača širom sveta. Takođe, korišćenje zajedničkih platformi za veći broj modela vozila povećava broj zajedničkih delova (menjač, motor i sl.), a samim tim obezbeđuje ostvarivanje efekata ekonomije obima u dizajnu i proizvodnji (Balcet i Enrietti 2002). Autori Veloso i Kumar (2002) ističu da je primena strategije korišćenja zajedničkih platformi za veći broj modela imala za posledicu smanjenje stepena fizičke diferencijacije između različitih modela automobila na svim tržišnim segmentima. Homogenizacija karakteristika


99

automobila rezultat je i brzih tehničkih promena i oštre konkurencije u industriji što je zajedno stvaralo pritisak na originalne proizvođače za brzim uvođenjem novih tehničkih rešenja u domenu unapređenja performansi, udobnosti i bezbednosti vozila. U prilog ovoj tvrdnji govori i činjenica prema kojoj su ABS sistem kočenja i vazdušni jastuci 1980-tih godina XX veka bili svojstveni samo luksuznim modelima ili brendovima, a samo dve decenije kasnije su postali standard za sva vozila, od malih ekonomičnih do velikih luskuznih automobila. Autori dalje navode da je smanjenje diferencijacije u fizičkim karakteristikama i proizvodnim tehnikama u prvi plan istaklo neopipljive aspekte kao što su snaga brenda i ukupan doživljaj potrošača. Dinamične promene unutar automobilske industrije u fokus pažnje su stavile aktivnosti vezane za upotrebu automobila, kako materijalne (održavanje i rezervni delovi) tako i usluge koje obuhvataju finansiranje, osiguranje, najam i prodaju polovnih vozila. Budući da kupovina novih automobila predstavlja samo manji deo ukupnih izdvajanja za motorna vozila, proizvođači su pokazali pojačan interes za sektor usluga. U uslovima u kojima su potrošači voljni da plate premiju za brend koji percipiraju kao prestižan automobil čak i kada se on po svojim stvarnim karakteristikama vrlo malo razlikuje od nekog drugog vozila, na značaju dobijaju pažljivo upravljanje brendom i ostvarivanje bliske interakcije sa potrošačima, a dobra asistencija prilikom prodaje, zatim postprodajne usluge i održavanje doprinose unapređenju ukupnog doživljaja potrošača. Strategija outscourcing-a, odnosno prebacivanja odgovornosti za razvoj, proizvodnju i montažu na dobavljače nametnula se kao odgovor originalnih proizvođača na rastući značaj usluga i visoke troškove koji prate povećanje broja modula i sistema. Ranije su proizvođači bili odgovorni za gotovo sve proizvodne aktivnosti, a primena strategije outscourcing-a podrazumeva delegiranje značajnih delova proizvodnje na specijalizovana preduzeća (proizvođači komponenti, dobavljači delova, inžinjerske kompanije itd.) koja preuzimaju sve veći deo odgovornosti za industrijski dizajn i proizvodnju.

Grafikon 4.2. Outscourcing originalnih proizvođača, procenat od vrednosti vozila

Izvor: Veloso, F., Kumar, J., 2002.

Na Grafikonu 4.2. je prikazana rastuća primena outscourcing-a tri originalna proizvođača vozila (PSA Peugeot Citroen, Renault i Fiat) izražena kao procenat od vrednosti vozila.


100

Strategija je rezultat intencije proizvođača da se fokusiraju na one aktivnosti iz lanca vrednosti koje ih približavaju finalnim potrošačima. Ustupanje aktivnosti razvoja, proizvodnje i montaže imalo je za posledicu značajno povećanje stepena odgovornosti dobavljača. Kompanija Fiat je u periodu od sredine 1980-tih do sredine 1990-tih godina, smanjila stepen vertikalne integracije u proizvodnji sa 50% na 30%. Stepen vertikalne integracije u dizajnu je početkom posmatranog perioda bio čak i viši (70%), a smanjen je na 30% što se može videti u Tabeli 4.1. (Balcet i Enrietti 2002, str. 6)

Tabela 4.1. Stepen vertikalne integracije kompanije Fiat (u %)

Modeli Uno Tipo Punto Bravo Novi Punto

Proizvodnja 50 48 35 30 30

Dizajn 70 70 55 41 40 Izvor: Balcet, G., Enrietti, A., 2002.

Primena strategije outscourcing-a podrazumeva nekoliko ključnih aspekata. Prvi aspekt odnosi se na troškove istraživanja i razvoja. Njegova relevantnost proističe iz činjenice da su troškovi proizvodnje modula i sistema podjednako visoki ili čak viši za dobavljače nego za originalne proizvođače. Posledično, ekonomska isplativost ove strategije postoji samo ukoliko dobavljači obavljaju kompletan inženjerski posao, naročito kada su u pitanju kompleksni sistemi i moduli kod kojih je neophodno da dobavljači alociraju troškove razvoja na nekoliko originalnih proizvođača (npr. ABS kočioni sistem). Prema Brandes et al. (2013), u osnovi strategije outscourcing-a je pet logika: (i) smanjenje troškova; (ii) fokusiranje na ključne kompetencije; (iii) kontrola; (iv) fleksibilnost i (v) pristup eksternim resursima. Smanjenje troškova je jedan od najvažnijih kriterijuma prilikom donošenja odluke o outscourcing-u. Budući da između proizvodnih i transakcionih troškova postoji trade-off, odluka se zapravo svodi na izbor između alternative u kojoj se aktivnosti obavljaju unutar kompanije i koja implicira niže transakcione troškove ali ograničava mogućnosti ostvarivanja efekata ekonomije obima i ekonomije širine i pristup eksternim resursima i alternative outscourcing-a koja omogućava ekonomiju obima i širine i dostupnost faktora kao što su pristup sirovinama i komponentama, povoljna geografska lokacija i sl. ali su transakcioni troškovi viši. Druga logika se odnosi na dugoročnu konkurentnost, a koja se zasniva na ključnim kompetencijama kompanije. Posledično, ključne kompetencije treba zadržati unutar kompanije, partnerski odnosi treba da obezbede dostupnost komplementarnih resursa, obezbeđivanje robnih zaliha treba vršiti posredstvom tržišnih mehanizama i primena outscourcing-a može zahtevati unapređenje kompetencija. Treća logika, odnosno kontrola, zasniva se na pretpostavci prema kojoj strategiju outscourcing-a treba izbegavati u situacijama u kojima postoji opasnost od oportunističkog ponašanja dobavljača. Rizik od oportunističkog ponašanja dobavljača postoji kada on ima dominantnu poziciju, odnosno raspolaže jedinstvenim resursima i ako postoji informaciona asimetrija. Visoke cene koje u tom slučaju diktiraju dobavljači nisu problem samo sa


101

stanovišta troškova, već i gubitka kontrole za kompaniju u pogledu vodećeg vremena isporuke, kvaliteta i razvoja proizvoda. Četvrta logika koja se odnosi na fleksibilnost posebno je relevantna u uslovima rastuće neizvesnosti u poslovnom okruženju i kontinuiranog pritiska za investiranjem u novu opremu, fabrike i IT sisteme, kao i za uvođenjem novih tehnologija. Strategija outscourcing-a obezbeđuje željenu fleksibilnost uz istovremeno smanjenje troškova. Konačno, peta logika, odnosno pristup superiornim eksternim resursima, smatra se jednim od ključnih razloga primene strategije outscourcing-a. Mogućnost iskorišćavanja eskternih resursa u fokus pažnje stavlja upravljanje odnosima sa dobavljačima. Polazeći od važnosti sistema koji su predmet outscourcing-a, sasvim je razumljivo fokusiranje proizvođača na saradnju sa malim brojem velikih dobavljača. Krajem 1980-tih godina XX veka prosečan broj dobavljača evropskih automobilskih proizvođača kretao se u intervalu između 900 i 2.500, dok se za japanske proizvođače kretao između 160 i 260 (Balcet i Enrietti 2002). Proces smanjenja broja dobavljača evropskih proizvođača imao je za posledicu redukciju u intervalu od 40% do 80% što je rezultiralo formiranjem hijerarhijske strukture piramidalnog oblika u kojoj su se izdiferencirala tri nivoa dobavljača i to dobavljači prvog, drugog i trećeg nivoa, pri čemu su dobavljači prvog nivoa velike kompanije, a najčešće MNK. Primena strategije outscourcing-a je različita u zavisnosti od geografskog regiona i karakteristika samog automobilskog proizvođača, kao što su istorija, razvijene kompetencije i sposobnosti, lokacija i sl. U pogledu strategije redukovanja broja dobavljača, postoje različiti nivoi njene primene. Npr. Renault i Volkswagen primenjuju konzervativnije strategije smanjenja broja dobavljača u odnosu na Ford, što je u narednom tekstu i detaljnije opisano (Veloso i Kumar 2002, str. 9). Renault i Volkswagen primenjuju strategiju tzv. ,,2+1 dobavljač":

• Za svaki glavni modul proizvođači uspostavljaju partnerstvo sa ključnim dobavljačima;

• U svakom regionu postoje dva dobavljača koja imaju status privilegovanih partnera i oni su uključeni u rane faze procesa razvoja. Treći dobavljač ih sledi, on ima manje odgovornosti ali dovoljno da može da zameni bilo kojeg od njih;

• Budući da se jedan automobil prodaje u više regiona, tendencija je da se snabdevanje modulom za taj model vrši od strane istih dobavljača u celom svetu. S obzirom da su zahtevi proizvođača takvi da delovi moraju imati identične karakteristike u svim fabrikama širom sveta, dobavljači moraju ili da investiraju u otvaranje postrojenja u blizini fabrika originalnih proizvođača ili da svoje znanje prenesu na lokalne dobavljače, pri čemu oni u većini slučajeva preferiraju prvu alternativu.

Ford primenjuje značajno radikalniju strategiju:

• Intencija je da se umesto individualnih komponenti ili podsistema koriste veliki moduli;

• Ultimativni cilj je postojanje jednog dobavljača koji će snabdevati module kao npr. kompletnu unutrašnjost za određeni model automobila širom sveta;


102

• Ford prebacuje rizik fluktuacije obima proizvodnje na dobavljače tako što vrši pritisak da neophodne mašine i alati budu u njihovom vlasništvu.

Intenzivna primena strategije outscourcing-a uz intenciju drastičnog smanjenja broja dobavljača nosi opasnost od značajnog pomeranja odnosa snaga duž lanca snabdevanja u korist dobavljača. Prekomerna koncentracija moći u rukama dobavljača, posebno u slučaju oslanjanja na samo jednog velikog sistem integratora kao što su npr. Lear i Magna, dovodi proizvođače u položaj u kojem raspolažu sa nedovoljno znanja o industriji dobavljača i nedovoljno informacija o cenama delova u okviru modula. Raspolaganje informacijama samo o ceni sistema, a ne i o cenama individualnih komponenti, oslabljuje pregovaračku poziciju proizvođača u odnosu na dobavljače. Kriti čan aspekt implementacije strategije outscourcing-a odnosi se na kriterijume za izbor dobavljača sa kojima originalni proizvođači uspostavljaju partnerske odnose. Kao najvažniji kriterijumi izdiferencirali su se sledeći (Ibidem, str. 11): 1) Troškovna konkurentnost i konkurentnost kvalitetom; 2) Kapacitet za IR; 3) Blizina razvojnim centrima originalnih proizvođača; 4) Lokacija za delove za koje su značajni logistički troškovi; i 5) Odsustvo bilo kakvog nacionalnog kriterijuma. Za dobavljače, veći stepen odgovornosti znači i strožije zahteve u pogledu performansi, a pre svega kvaliteta. Dobavljači su u obavezi i da realizuju ciljeve koje postavljaju originalni proizvođači, a koji se odnose na snižavanje cena. U kontekstu ostvarivanja ovih ciljeva značajnu ulogu imaju faktori kao što su: dužina trajanja i ukupna vrednost ugovora, mogućnost da dobavljač ponudi alternativni dizajn sa istim ekonomskim rezultatima i amplituda godišnjeg smanjenja cena koja varira u intervalu od 2% do 8%.

4.2.2. NOVE ULOGE DOBAVLJA ČA

,,Postoji manje riba, ali su one veće"

Beda Bolzenius, Johnson Controls Decenijama su originalni proizvođači i dobavljači koegzistirali unutar automobilske industrije na način koji je u povoljniju poziciju stavljao proizvođače. Odsustvo balansa snaga između proizvođača i dobavljača bilo je posledica činjenice da je tržištem dominirao mali broj automobilskih giganata, dok je bazu dobavljača činilo više hiljada kompanija. Ovakva konstalacija snaga omogućavala je originalnim proizvođačima da pred dobavljače nameću stroge zahteve u pogledu snižavanja troškova, razvoja proizvoda i upravljanja zalihama (Maloni i Benton 1999). Dok su proizvođači ostvarivali velike profite, dobavljači su se borili za deo ,,kolača" koji je preostajao. Međutim, rastuća kompleksnost i brzina tehnoloških promena nametnula je proizvođačima potrebu za uspostavljanjem dugoročnih partnerskih odnosa sa dobavljačima. Unapređenje položaja dobavljača usledilo je kao rezultat njihovih dugogodišnjih napora na razvoju ključnih sposobnosti i veština, razvijanju senzibiliteta za potrebe tržišta u domenu najnovijih tehnologija, razvoju inovacija, snižavanju troškova i


103

osposobljavanju za isporuku proizvoda visokog kvaliteta, u kratkim vremenskim periodima i na različitim lokacijama širom sveta. Primena koncepta menadžmenta lancem snabdevanja i strategije outscourcing-a u automobilskoj industriji uslovili su povećanje značaja uloge dobavljača. Uporedo sa rastućim značajem uloge dobavljača i preuzimanjem odgovornosti za razvoj proizvoda i procesa, došlo je do pomeranja fokusa automobilske industrije ka lancima snabdevanja. Vodeći dobavljači postaju globalne kompanije koje svoje aktivnosti realizuju širom sveta. Zemlja porekla i prihodi deset najvećih globalnih dobavljača prikazani su u Tabeli 4.2.

Tabela 4.2. Top deset najvećih globalnih dobavljača u mlrd. evra

rang kompanija zemlja prihod 1. Continental Nemačka 33.324

2. Bosch Nemačka 30.700

3. Denso Japan 27.794

4. Magna Kanada 24.949

5. Bridgestone Japan 24.619

6. Hyundai Mobis Korea 23.255

7. Johnson Controls SAD 20.933

8. Michelin Francuska 20.247

9. Aisin Seiki Japan 18.918

10. Faurecia Francuska 18.028

Izvor: Automotive News, Top 100 global OEM parts suppliers Promene unutar industrije koje su se odigrale kao posledica delovanja razvojnih trendova i faktora uslovile su i promene u strukturi lanaca snabdevanja. Prema tradicionalnoj podeli, lanac snabdevanja automobilske industrije su činili originalni proizvođači motornih vozila i dobavljači prvog, drugog i trećeg reda. Originalni proizvođači su dizajnirali i sklapali automobile. Dobavljači prvog reda su proizvodili i direktno snabdevali komponentama originalne proizvođače. Dobavljači drugog reda su proizvodili jednostavnije individualne delove koji su inkorporirani u komponente koje proizvode dobavljači prvog reda. Dobavljači trećeg (i eventualno četvrtog) reda su obezbeđivali sirovine. Ovako jednostavna konfiguracija lanca snabdevanja sve manje je u skladu sa izmenjenom strukturom industrije. Pojava novih direktnih dobavljača koji preuzimaju odgovornost za projektovanje i inženjering sistema uslovila je uspostavljanje nove konfiguracije u kojoj su se izdiferencirale nove uloge, odnosno drugačija struktura dobavljača (Ibidem, str. 12):

• Sistem integratori ili dobavljači 0,5 reda. Dobavljači sposobni da komponente, podsklopove i sisteme dizajniraju i integrišu u module koje direktno postavljaju u montažne fabrike originalnih proizvođača;

• Proizvođači globalnih standardizovanih sistema. Kompanije koje postavljaju standarde za komponente ili sisteme na globalnom nivou. Kompanije koje su sposobne za projektovanje, razvoj i proizvodnju kompleksnih sistema (tzv. ,,black box rešenja"). Snabdevanje originalnih proizvođača se vrši direktno ili posredstvom sistem integratora.


104

• Specijalisti za komponente. Kompanije koje za određeni automobil ili platformu dizajniraju i proizvode specifične komponente ili podsisteme. Ove kompanije su dobavljači sistem integratora i standardizatora.

• Dobavljači sirovina. Kompanije koje sirovinama snabdevaju originalne proizvođače ili njihove dobavljače. Neke od ovih kompanija se transformišu u specijaliste za komponente u cilju dodavanja vrednosti svojim proizvodima.

Preuzimanje novih uloga povećalo je pritisak na dobavljače, posebno na one iz prvog reda u lancu snabdevanja, i to u domenu očekivanih performansi i strategijske saradnje. Ključni aspekti novih veza i odnosa na relaciji originalni automobilski proizvođači – proizvođači delova i komponenti obuhvataju prebacivanje odgovornosti za dizajn i kvalitet, lokaciju, troškove i sposobnosti projektovanja modula (Bhattachary et al. 2014).

Tabela 4.3. Karakteristike dobavljača

Dobavljači sirovina Specijalisti za komponente Standardizatori Sistem integratori

Fokus

Kompanija koja snabdeva sirovinama originalne proizvođače ili njihove dobavljače

Kompanija koja uvodi globalne standarde za specifične komponente ili sisteme

Kompanija koja dizajnira i proizvodi komponente za određene platforme ili modele vozila

Kompanija koja projektuje i sklapa kompletne module ili sisteme za vozila

Prisustvo na tržištu

Lokalno; regionalno; globalno

Globalno

Globalno za dobavljače prvog nivoa; regionalno i lokalno za dobavljače drugog i trećeg nivoa

Globalno

Klju čne sposobnosti

Nauka o materijalima i inženjering

Istraživanje, projektovanje i inženjering; montaža i upravljanje lancem snabdevanja

Istraživanje, projektovanje i proces inženjering; proizvodnja primenom različitih tehnologija: upravljanje brendom

Dizajn proizvoda i inženjering; montaža i upravljanje lancem snabdevanja

Vrste komponenti ili sistema

Čelične baterije; aluminijumski kalupi; polimerske kuglice

Gume; ABS sistem kočenja; električni kontrolni uređaji

Otiskivanje (metalurgija); brizganje plastike; delovi za motore

Unutrašnjost; vrata; žlebovi

Izvor: Veloso, F., Kumar, J., 2002. Posredstvom standardizacije delova i troškovne efektivnosti, dobavljači doprinose unapređenju efikasnosti duž čitavog lanca snabdevanja (Sharma i Sahay 2008). Globalni


105

dobavljači suočavaju se sa izazovima u domenu logistike, lokalnog sadržaja i kvaliteta, inovativnih sposobnosti, pouzdanosti i troškova (Moser et al. 2011). Karakteristike nove, izmenjene strukture dobavljača su detaljno analizirane u Tabeli 4.3. (Veloso i Kumar 2002, str. 13). Dobavljači prvog reda. Od sistem integratora ili standardizatora, originalni automobilski proizvođači očekuju širok asortiman proizvoda i usluga i globalno prisusutvo, odnosno snabdevanje u svim delovima sveta gde postoje njihove fabrike. Zahtevi u pogledu globalnog prisustva, uporedo sa orijentacijom originalnih proizvođača ka redukovanju broja dobavljača sa kojima uspostavljaju i razvijaju neposredne i direktne odnose, doprineli su organizovanosti i efektivnoj integrisanosti i uslovili talas konsolidacija unutar industrije komponenti i delova. Uspešan globalni dobavljač prvog reda mora da zadovolji najmanje sledeće pretpostavke (Brandt, L., Van Biesebroeck, J. 2005):

• Svetska klasa kvaliteta proizvodnje po najnižim cenama; • Svetska klasa dizajna i redizajna i • Globalni domet (proizvodnja i projektovanje).

Razvojni put individualnih dobavljača determinisan je faktorima kao što su trenutne sposobnosti i pozicija u okviru industrije, dostupni resursi i profitabilnost. Za kompanije koje nisu u stanju da zadovolje striktne zahteve koje pred sistem integratore i standardizatore postavljaju originalni proizvođači, najbolje opcije su prodaja ili spajanje sa drugim dobavljačima što bi omogućilo ostvarivanje pozicije dobavljača prvog reda u lancu snabdevanja. Ukoliko je kompanija sposobna da se kreće uzvodno u hijerarhijskoj strukturi lanca snabdevanja, ona treba da razmišlja u smeru razvoja dugoročnih odnosa sa proizvođačima, unapređenja proizvodnih i sposobnosti montaže, unapređenja sposobnosti u domenu program menadžmenta i unapređenja svog globalnog prisustva. (Ibidem, str. 14). Put razvoja ka uspostavljanju pozicije ključnog dobavljača ima različite implikacije za standardizatore i sistem integratore. (Ibidem):

• Standardizatori. Razvoj celokupnog sistema i njegova proizvodnja podrazumevaju da dobavljač poseduje zrelost u domenu inženjeringa, adekvatnu tehnologiju, široku mrežu dobavljača, prisustvo u ključnim proizvodnim regionima i značajnu finansijsku fleksibilnost.

• Sistem integratori. Za ove kompanije neophodna su unapređenja u domenu sistem inženjeringa i integrisanog menadžmenta lancem snabdevanja, kao i da prate ekspanziju originalnih proizvođača lociranjem svojih postrojenja u njihovoj neposrednoj blizini.

Dobavljači u ulogama sistem integratora i standardizatora su velike kompanije koje raspolažu značajnom ekspertizom i imaju globalno prisustvo. Tržišna vrednost nekih od ovih kompanija, kao npr. Magna, ekvivalentna je tržišnoj vrednosti velikih automobilskih giganata poput Mitshubishi-ja i Renault-a. U cilju adekvatnog sagledavanja uloge i značaja ovih kompanija, ilustrovan je profil vodećeg globalnog dobavljača automobilske industrije - kompanije Magna.


106

Ilustracija 4.1. Kompanija Magna

MAGNA

Početak razvoja kompanije koja danas nosi epitet vodećeg globalnog dobavljača automobilske industrije vezuje se za Kanadu, kasnih 1950-tih godine XX veka. Preduzetnik po imenu Frank Stronach 1957. godine otvara malu prodavnicu alata i boja koju naziva Multimatic. Prekretnica u razvoju usledila je samo dve godine kasnije kada Multimatic potpisuje ugovor za proizvodnju držača za zaklon od sunca za General Motors u Oshawi, Ontario. 1962. godine Magna Electronics, proizvođač komponenti za avio i industriju odbrane, postaje akcionarsko društvo listirano na Toronto Stock Exchange. 1969. godine dolazi do merdžera između Multimatica i Magne. Danas je Magna najdiverzifikovaniji dobavljač automobilske industrije na svetu sa globalnom mrežom koju čini 316 proizvodnih operacija i 87 centara za razvoj proizvoda, inženjering i prodaju u 29 zemalja na četiri kontinenta. Kompanija zapošljava više od 133.000 ljudi koji su angažovani u oblastima dizajna, razvoja i proizvodnje automobilskih sistema, modula i komponenti, kao i inženjeringa kompletnih vozila namenjenih pretežno za snabdevanje originalnih proizvođača motornih vozila u Severnoj Americi, Evropi, Aziji, Južnoj Americi i Africi. Poslovna filozofija kompanije se zasniva na ostvarivanju cilja isporuke superiorne vrednosti za potrošače kroz inovativne procese i svetsku klasu proizvodnje. Kompanija je razvila sposobnosti i veštine u sledećim oblastima:

1. Karoserija i šasija. Cosma International obezbeđuje sveobuhvatan spektar karoserije, šasija i inženjerskih rešenja za globalne potrošače;

2. Enterijer. Magna Interiors primenom širokog spektra tehnologija i procesa proizvodi sisteme unutrašnjih delova za motorna vozila.

3. Sistemi zatvaranja i zaključavanja. Magna Closures je vodeći svetski proizvođač sistema za zatvaranje i zaključavanje koja je razvila visok nivo kompetencija u razvoju proizvoda, dizajnu, inženjeringu i testiranju modula i mehanizama;

4. Inženjering vozila i ugovorna proizvodnja. Magna Steyr je globalni partner originalnih automobilskih proizvođača sa portfoliom koji obuhvata širok spektar od inženjeringa i sklapanja kompletnih vozila do inovativnih rešenja u oblasti virtuelnog razvoja, smanjenja težine vozila, elektrike/elektronike i alternativnih izvora energije;

5. Sistemi za prenos snage. Magna Powertrain je vodeći svetski dobavljač sistema za prenos snage koji poseduje veštine u oblasti dizajna, razvoja, testiranja i proizvodnje i obezbeđuje kompletno integrisane sisteme što je i njegova ključna konkurenstka prednost.

6. Sedišta. Magna Seating je inovativni lider u proizvodnji komplentih sistema sedenja, mehanizama i struktura sa veštinama u oblasti istraživanja tržišta, razvoja, dizajna i inženjeringa, testiranja, provere i svetske klase proizvodnje;

7. Krovni sistemi. Inovacije u proizvodnji širokog asortimana krovnih sistema; 8. Eksterijer. Magna Exteriors je industrijski lider u farbanju, modelovanju i montaži sa

ekspertizom u razvoju kompletnih sistema i modula; 9. Sistemi za monitoring. Magna Mirrors je globalni lider u inovacijama i proizvodnji monitor

sistema koji uključuju unutrašnja i spoljašnja ogledala, aktuatora, elektronskih sistema za monitoring, ručica za vrata i konzola.

10. Elektronika. Magna Electronics obezbeđuje inovativne elektronske sisteme. Globalni uspeh Magne je rezultat dugogodišnje posvećenosti kontinuiranom unapređenju i održavanju superiornih menadžerskih i proizvodnih praksi u svojim fabrikama širom sveta.

Izvor: http://www.magna.com/home


107

Sa redefinisanjem strukture lanca snabdevanja i pojavom velikih dobavljača prvog reda, tzv. mega dobavljača, došlo je i do zamene uloga u domenu transfera znanja i najboljih praksi u proizvodnji i projektovanju. Dok su ranije originalni proizvođači prenosili znanje i ekspertize na dobavljače, danas oni uče od svojih dobavljača. Mega dobavljači imaju ulogu transfera znanja na dobavljače na nižim nivoima u hijerarhiji lanca snabdevanja. Jedan od primera ovakve prakse je program pod nazivom COMPASS kompanije Lear kojim se obezbeđuje asistencija u širokom spektru oblasti od industrijskog inženjeringa do kvaliteta i sistema. Rastuća kompleksnost sistema uslovila je pojavu još jedne nove uloge dobavljača bilo da snabdevaju originalne proizvođače ili dobavljače uzvodno ili nizvodno u lancu snabdevanja. Termini ,,uzvodno" i ,,nizvodno" se odnose na lokaciju preduzeća u lancu snabdevanja. Lanci snabdevanja najčešće se dele na uzvodne i nizvodne operacije prema analogiji sa materijalom koji rekom pluta nizvodno. Uzvodno se odnosi na tok materijala ka preduzeću, a nizvodno na tok materijala iz preduzeća ka potrošačima. Operacije prerade ili proizvodnje sirovina se nalaze uzvodno u lancu snabdevanja, a što je preduzeće bliže krajnjem korisniku ono se nalazi nizvodno u lancu. Reč je o kompanijama koje ne snabdevaju fizičkim proizvodima, već su specijalizovane za pružanje usluga projektovanja i inženjeringa. Ovakve kompanije su se razvile kao posledica rastuće diversifikacije proizvoda i skraćivanja rokova usled čega sposobnost brzog razvoja koncepata i rešenja postaje imperativ. Određeni broj kompanija profilisao se isključivo za pružanje pomenutih usluga za čitavu automobilsku industriju, odnosno ne samo za originalne proizvođače već i za dobavljače prvog, drugog i trećeg reda. Dobavljači sirovina. U uslovima restrukturiranja u lancu snabdevanja stvorile su se mogućnosti i za repozicioniranje dobavljača sirovina i to u smeru korišćenja inovativnih materijala i prerastanja u dobavljače oblikovanih delova i komponenti. Specijalisti za komponente. Većina dobavljača u automobilskoj industriji nisu ni sistem integratori, ni standardizatori ni dobavljači sirovina, već manje kompanije specijalizovane za proizvodnju komponenti koje se u hijerarhiji lanca snabdevanja nalaze na drugom ili trećem nivou. Specijalisti za komponente mogu se dalje podeliti na (Ibidem, str. 19):

• Proizvođači komponenti – proizvode, dizajniraju i testiraju komponente kao što su npr. metalni žigovi, matrice za kalupe, kovačnice i sl., ali nisu odgovorni za projektovanje celokupnih podsklopova u koje se te komponente ugrađuju (tzv. ,,gray-box" rešenja). Ovi proizvođači su najčešće indirektni dobavljači proizvođača motornih vozila, a direktno snabdevaju dobavljače u višim nivoima u hijerarhiji lanca snabdevanja.

• Proizvođači podsklopova – pored aktivnosti koje obavljaju proizvođači komponenti odgovorni su još i za sklapanje, integraciju i projektovanje podsklopova kao što su npr. sistemi pedala i upravljački stubovi ali i za podsklopove proizvoda kao što su npr. baterije. Ovi proizvođači se najčešće fokusiraju na jedan podsklop i razvijaju tehnološke kompetencije za njegovo projektovanje i proizvodnju. U većini slučajeva reč je o indirektnim dobavljačima, a vrlo retko diretkno snabdevaju originalne proizvođače.

Strategija rasta individualnih dobavljača determinisana je njihovom trenutnom pozicijom u lancu snabdevanja i definisanim ciljevima rasta, što je prikazano na Slici 4.3. Ukoliko je kompanija pozicionirana kao specijalista za komponente, a nema ambiciju da raste, ona treba da bude fokusirana na proizvodnju širokog asortimana proizvoda sa niskim stepenom dodate vrednosti, na održavanje malog broja postrojenja na nekoliko lokacija, na efikasnu


108

proizvodnju, ravnu organizacionu strukturu i ograničene aktivnosti u domenu inženjeringa. Implementacija strategije rasta i prelazak na više nivoe u lancu snabdevanja, podrazumeva raspolaganje određenim resursima. Pomeranje sa pozicije proizvođača komponenti na poziciju proizvođača podsklopova zahteva posedovanje veština u više proizvodnih procesa, sposobnost upravljanja sopstvenim lancem snabdevanja, prisustvo u regionima u kojima originalni proizvođači sklapaju vozila i u kojima će podslopovi biti inkorporirani, a iznad svega raspolaganje inženjerskim veštinama. Strategija rasta

Slika 4.3. Pozicioniranje dobavljača u lancu snabdevanja Izvor: Veloso, F., Kumar, J., 2002.

Pretpostavka aktivnog uključivanja dobavljača u lanac snabdevanja je posedovanje kritične veličine neophodne za obezbeđivanje prisustva na više lokacija u inostranstvu i realizaciju razvojnih aktivnosti. Dostizanje veličine koja omogućava dovoljno resursa za razvojne aktivnosti u nešto povoljniju poziciju stavlja dobavljače iz zemalja sa nižom cenom rada. Kompanije koje su locirane u zemljama u kojima je cena kvalifikovane radne snage niža ostvaruju relativnu prednost u odnosu na dobavljače iz zemalja u kojima je ta cena viša.

4.2.3. VRSTE DOBAVLJAČA U LANCU SNABDEVANJA

U zavisnosti od uloge koju ostvaruju u lancu snabdevanja, u literaturi se izdiferenciralo više vrsta dobavljača. Prema kriterijumu važnosti koju dobavljač ima za ugovarača, razlikuju se (Evropska komisija 2009, Imrie 1994, De Toni i Nassimbeni 1996):

Komponente Podsklopovi Modularni sistemi

Proizvodi

Metalni žigovi Mali utisnuti delovi

Nizak stepen

dodate vrednosti ,,build to print"

Diferencirani proizvodi

Retrovizor Injektor goriva Upravljački stubovi

Srednji stepen dodate vrednosti

,,gray box rešenja"

Razvojne komponente

Vrata Blatobran ABS

Visok stepen dodate vrednosti

,,black box rešenja"

2 + red 1 red


109

• Podugovarači kapaciteta. Iako ugovarač raspolaže neophodnim ljudskim i tehnološkim resursima, on proizvodnju određenog proizvoda ustupa dobavljaču. Dobavljači su troškovno efikasniji i imaju ulogu branika, odnosno svojevrsnog tampona koji ugovarača štiti od neizvesnosti i fluktuacija na tržištu.

• Specijalizovani podugovarači. Dobavljači raspolažu specifičnom opremom, veštinama, kapacitetima i know-how koje ugovarači iz internih strategijskih razloga ne žele da razvijaju, već se za proizvodnju datog proizvoda oslanjanju na podugovarače. Ovakva vrsta podugovaranja implicira uspostavljanje dugoročnih odnosa.

Polazeći od proizvodnih sposobnosti dobavljača, kao što su kapaciteti i tehnologije, inovacije proizvoda i procesa, specijalizovana ekspertiza i sl., distinkcija se može napraviti između dve osnovne grupe (Evropska komisija 2009a, Hatzichronoglou 2005, OECD 2005):

• Dobavljači specijalizovani za proizvodnju/pružanje relativno običnih proizvoda/usluga sa niskim stepenom tehnološkog sadržaja. Nazivaju se dobavljači delova i klijentima pružaju ograničen broj poslovnih operacija. Baza ove vrste dobavljača je izrazito široka (niske barijere ulaska) zbog čega ugovarači nameću snažan pritisak na cene i rokove isporuke i mogu lako i brzo da zamene dobavljača. U uslovima oštre cenovne konkurencije i dnevnih porudžbina, dobavljači moraju da budu fleksibilni, konkurenti u cenama i sposobni da brzo odgovore na zahteve ugovarača. Dobavljači ove vrste su uglavnom mala i mikro preduzeća na trećem ili nižim nivoima u lancu snabdevanja.

• Dobavljači specijalizovani za proizvode i usluge sa visokim tehnološkim sadržajem. Reč je o vrsti dobavljača koja ima ulogu partnera, odnosno učestvuje u procesima dizajna, tehnološkog razvoja i inoviranja. Dobavljači ove vrste su MSP.

U okviru druge grupe dobavljača, pojedini autori (Lehtinen 2001, Evropska komisija 2004) prave razliku između tri podgrupe dobavljača:

• Dobavljači komponenti – pružaju veći broj poslovnih operacija svojim potrošačima, imaju relativno aktivnu ulogu u procesu razvoja proizvoda, sopstvenu mrežu dobavljača i snabdevaju ograničen broj ugovarača;

• Dobavljači specijalisti – odgovorni za celokupan dizajn i proizvodnju procesa ili proizvoda u okviru proizvodnog lanca. Poseduju visoke proizvodne sposobnosti i veštine, a ključne kompetencije razvijaju uz pomoć podrške ugovarača;

• Dobavljači sistema – ugovaračima obezbeđuju kompletne proizvodne module ili sisteme koji se sastoje od velikog broja operacija i usluga. Upravljaju sopstvenim složenim mrežama dobavljača usled čega moraju da poseduju menadžerske, integrativne, komunikacijske i interaktivne veštine, specijalizovane proizvodne sposobnosti i značajne finansijske resurse. Reč je o dobavljačima koji dodaju vrednost (value-added partners) i u strukturi lanca snabdevanja se nalaze na poziciji dobavljača prvog reda. Posledično, MSP su slabo zastupljena u ovoj grupi dobavljača.

Sa protokom vremena dobavljači mogu da evoluiraju, razvijaju se i menjaju svoju ulogu u strukturi lanca snabdevanja. Preduzeće može da uđe u lanac snabdevanja automobilske industrije kao dobavljač delova prema striktnoj specifikaciji ugovarača koji se nalazi na višoj poziciji nizvodno u lancu i da vremenom razvije kompetencije i veštine u domenu dizajna i razvoja proizvoda i specijalizuje se za obavljanje aktivnosti sa većim stepenom dodate vrednosti (Evropska komisija 2009a, OECD 2007b). U realnom životu, međutim, promena uloge i pomeranje nizvodno u strukturi lanca snabdevanja za MSP nije jednostavno budući da


110

se ona tokom čitavog svog životnog ciklusa suočavaju sa ograničenim resursima, da su osetljivija i ranjivija na konkurentske pritiske i česte i brze promene u poslovnom okruženju.

4.3. ULOGA MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA U LANCU SNABDEVANJA AUTOMOBILSKE INDUSTRIJE

Proces globalizacije svetske privrede stvorio je nove mogućnosti za preduzeća svih veličina generisanjem novih tržišta i uslovio delovanje novih konkurentskih sila. Kontinuiran pritisak sa snižavanjem troškova, skraćivanje vodećeg vremena i fokusiranje na ključne kompetencije uticalo je na promenu strategija upravljanja lancima snabdevanja velikih kompanija u smeru ustupanja proizvodnje dela inputa i razvoja dugoročnih odnosa sa dobavljačima. Upravljanje lancem snabdevanja na način koji obezbeđuje optimalan miks troškova, kvaliteta, fleksibilnosti i strategijskih prednosti kao što je pristup inovacijama postaje sve značajniji izvor konkurentske prednosti za velika preduzeća (Okatch et al. 2011 i Hermann 2005). Za MSP, globalizacija praćena dinamičnim razvojem informacione i komunikacione tehnologije, unapređenjem transportne infrastrukture i redukovanjem carina i taksi uticala je na promenu uloge ovih preduzeća kao tradicionalnih partnera, dobavljača i distributera velikih kompanija i kreirala brojne izazove i mogućnosti uključivanja u globalne lance vrednosti (UN 2010). Koncept lanca vrednosti omogućava analizu nekoliko ključnih aspekata fenomena globalizacije proizvodnje pod kojima se podrazumevaju: (i) proizvodni proces kao set aktivnosti kojima se dodaje vrednost i koje realizuju nezavisni subjekti; (ii) fragmentacija aktivnosti između velikog broja preduzeća i zemalja; (iii) distribucija proizvodnih zadataka duž lanca i (iv) vrsta kooperacije između preduzeća u lancu koja obično implicira asimetriju moći i informacija (OECD 2008). U osnovi koncepta je dodavanje vrednosti u čitavom spektru aktivnosti koje su neophodne da bi jedan proizvod prošao put od ideje do krajnjeg korisnika. Dodavanje vrednosti je ključ koji originalni proizvođači koriste kada donose odluku o tome koje aktivnosti da obavljaju sami, a za koje da primenjuju strategiju outscourcing-a. Distribuciju zadataka i pozicioniranje učesnika na različitim nivoima u strukturi lanca koji korespondiraju različitom stepenu dodate vrednosti uglavnom determinišu velike kompanije, a MSP gotovo nikada nemaju vodeću ulogu u lancu. Globalizacija lanaca vrednosti je uslovila promene u načinu organizovanja proizvodnje i odnosima između partnera u lancu. U potrazi za novim izvorima konkurentske prednosti, preduzeća se fokusiraju na svoje ključne kompetencije i aktivnosti sa najvišim stepenom dodate vrednosti, a za ostale aktivnosti primenjuju outscourcing. Činjenica prema kojoj se najveći prinos i najviši stepen dodate vrednosti ostvaruju u aktivnostima izvan proizvodnje, kao što su dizajn, brendiranje i marketing, imala je za posledicu outscourcing prizvodnje. Ustupanje dela proizvodnih aktivnosti i snabdevanje komponentama od dobavljača iz različitih zemalja imali su za posledicu stvaranje velike baze dobavljača, posebno u zemljama u razvoju kao što su Kina i Indija. Unapređenjem transportne infrastrukture i uvođenjem standarda u proizvodnji stvorile su se pretpostavke za uključivanje konkurentnih MSP sa različitih geografskih lokacija širom sveta u lance snabdevanja velikih MNK. Uključivanjem lokalnih MSP u lance snabdevanja MNK ostvaruju se višestruki benefiti za sve učesnike u lancu. MNK ostvaruju koristi od pristupa lokalnim resursima po nižim cenama, dok MSP ostvaruju benefite i na mikro i na makro nivou što je detaljnije prikazano u nastavku disertacije (APEC 2013, str. 4).


111

Benefiti uključivanja MSP u lance snabdevanja MNK na mikro nivou podrazumevaju (Ibidem):

• Unapređenje tehničkih kapaciteta – MSP uče nove proizvodne metode, upravljački know-how i tehnologije od MNK što im omogućava da drže korak sa novim proizvodima i procesima. Takođe, kroz obuke i transfere talentovanih radnika, zaposleni u MSP unapređuju svoje veštine kako bi standardi kvaliteta proizvoda i usluga bili u skladu sa zahtevima međunarodnih tržišta. MSP imaju pristup tehničkom osoblju i znanju MNK što kreira mogućnosti za kontinuelnim učenjem i unapređenjem proizvodnih tehnika. Jačanje tehničkih kapaciteta je od ključnog zunačaja za održivost poslovanja preduzeća.

• Povećanje tražnje za postojećim proizvodima i uslugama što vodi većoj iskorišćenosti kapaciteta i unapređenju proizvodne efikasnosti, kao i disperziji rizika na veći broj tržišta što je posebno relevantno u periodima krize.

• Saradnja sa preduzećima uzvodno i nizvodno u lancu snabdevanja MNK omogućava jačanje imidža i kredibiliteta MSP, a posledično i bolji pristup izvorima finansiranja, lakše privlačenje investitora i ljudskih resursa. Finansijska stabilnost MSP je pretpostavka investiranja u nova postrojenja, realizovanja IR aktivnosti i uključivanja u nove poslovne poduhvate sa većim stepenom dodate vrednosti.

• Postepen i održiv put ka internacionalizaciji. Uključivanjem u lance snabdevanja MSP se indirektno uključuju u izvozne aktivnosti MNK što im omogućava da stiču iskustvo uz minimalizovanje rizika i troškova, jačaju kapacitete za zadovoljavanje međunarodnih standarda i procesuiraju informacije o međunarodnim tržištima. Kada se stvore nove niše za snabdevanje proizvodima i uslugama, MSP iskorišćavaju svoju fleksibilnost i mogu brzo da se pozicioniraju pri čemu mogu da stvaraju nove poslovne mogućnosti kroz saradnju sa drugim MNK ili u okviru drugih lanaca snabdevanja.

Uključivanje MSP u lance snabdevanja MNK doprinosi rastu nacionalnih ekonomija na sledeće načine (Ibidem):

• Jačanje sektora MSP u pozitivnoj je vezi sa rastom nacionalnih ekonomija. Veličina sektora MSP dovodi se u pozitivnu vezu sa rastom BDP po glavi stanovnika (UNESCAP 2009). Takođe, u uslovima globalizacije učešće u međunarodnim proizvodnim i distributivnim mrežama se smatra jednim od ključnih pokretača ekonomskog razvoja (Hank i Fukunari 2009).

• Povećanje zaposlenosti i kreiranje novih radnih mesta. MSP absorbuju viškove radne snage iz tradicionalnih sektora i kreiraju nova radna mesta.

• Povećanje izvoza i jačanje deviznih rezervi nacionalne ekonomije. • Transformacija lokalne ekonomije i biznisa. Dinamična i inovativna MSP imaju ulogu

katalizatora transformacije tradicionalne u modernu ekonomiju. Specijalizacija u proizvodnji ili pružanju usluga na određenom tržištu omogućava povećanje produktivnosti i konkurentnosti čitave ekonomije.

U globalnim lancima snabdevanja MSP se najčešće javljaju u ulozi podugovarača, odnosno dobavljača drugog, trećeg i nižih nivoa. Na pozicijama dobavljača drugog nivoa pored MSP nalaze se i velike kompanije, dok su dobavljači na trećem i nižim nivoima dominantno preduzeća iz sektora MSP. Dobavljači prvog nivoa su velike kompanije koje snabdevaju vodeću kompaniju polufinalnim proizvodima. Svaki lanac snabdevanja je sastavljen iz mreža dobavljača. Dobavljače prvog nivoa podržava mreža sastavljena od velikih preduzeća i MSP.


112

MSP dobavljače drugog nivoa podržava mreža MSP dobavljača trećeg i nižih nivoa. Kao što je već bilo reči, ključnu ulogu u lancu ima vodeća kompanija, odnosno originalni proizvođač finalnog proizvoda koji je odgovoran za upravljanje proizvodnim procedurama i koji postavlja standarde proizvoda duž čitavog lanca. Uloga MSP u globalnim lancima snabdevanja prikazana je na Slici 4.4.

Slika 4.4. Uloga MSP u globalnim lancima snabdevanja

Izvor: APEC Policy Support Unit, 2013 Za MSP je lakše da se u lanac snabdevanja MNK uključe kao dobavljači delova i komponenti na nižim nivoima u hijerahiji ali je takva njihova pozicija i dosta rizična budući da ih lako mogu zameniti konkurentnija MSP. Da bi održala poziciju ili se eventualno pomerila nizvodno u lancu, MSP moraju da se orijentišu na proizvodnju delova sa većim stepenom dodate vrednosti. U automobilskoj industriji, uloga i značaj MSP kao dobavljača mora se analizirati u okviru konteksta preovlađujućih trendova koji su uslovili krupne promene unutar industrije, a posledično i u strukturi lanca snabdevanja. Do sredine 1980-tih godina XX veka o strukturi lanaca snabdevanja u automobilskoj industriji moglo se govoriti kao o ravnoj hijerarhiji. U periodu nakon toga usledila je intenzivna primena strategije outscourcing-a od strane originalnih proizvođača što je imalo za rezultat suočavanje dobavljača sa novim zahtevima, a pre svega sa zahtevom za praćenjem automobilskih proizvođača u inostranstvu (tzv. ,,follow sourcing"), zatim sa zahtevom za preuzimanjem sve većeg dela odgovornosti za dizajn proizvoda i konačno sa promenom prirode delova i komponenti koje snabdevaju u smeru razvoja modula i sistema (Frigant 2013, str. 316). Pomenute promene u ulogama dobavljača i razvoj piramidalne strukture lanaca snabdevanja doveli su do nastanka i rastućeg značaja tzv. globalnih, odnosno mega dobavljača. Mega dobavljači su velike kompanije, obično MNK, koje prate originalne proizvođače po celom svetu i kao takva imaju ulogu partnera od strateškog značaja za proizvođače. Sa pojavom mega dobavljača pitanje uloge i važnosti lokalnih MSP postaje posebno relevantno.

Dobavljači 4. nivoa

MSP

MSP

MSP

MSP


MSP

MSP

MSP


Velika preduzeća

MSP


MNK

Velika preduzeća

Vodeća kompanija

Originalni proizvođač

(MNK)

Sirovine Komponente Polufinalni proizvodi

Fin. proizv. i dist.mreža


113

Uprkos veličini i dominantnoj poziciji mega dobavljača u hijerarhiji lanca snabdevanja, uloga MSP se ne sme zanemariti. Kao dobavljači drugog, trećeg i nižih nivoa, MSP su važne i neizostavne karike u lancima snabdevanja, a postoje slučajevi u kojima se ova preduzeća nalaze čak na samom vrhu piramide. Značaj MSP kao dobavljača proističe iz osnovnih karakteristika i uloge koju ova preduzeća ostvaruju u nacionalnim ekonomijama generalno pa i u automobilskoj industriji. Autori Frigant (2013), Chanaron (2004) i Lung (2004), automobilsku industriju posmatraju kao sistem u kojem se, baš kao i u svakom drugom sistemu, ekvilibrijum zasniva na svim njegovim sastavnim delovima. MSP kao i svi drugi delovi sistema imaju svoju ulogu i doprinose pouzdanosti sistema kao celine. U analizi uloge MSP kao dobavljača polazi se od značaja koji ova preduzeća imaju kao generatori zaposlenosti, konkurentnosti, inovativnosti i dinamičnosti, kao i od njihove sposobnosti da se fokusiraju na tržišne niše za koje velike kompanije nisu dovoljno zainteresovane. MSP ostvaruju ulogu pokretača ekonomskog rasta svojim dominantnim učešćem u ukupnom broju privrednih subjekata, svojim doprinosom zaposlenosti i kreiranju dodate vrednosti. Takođe, ova preduzeća predstavljaju važan izvor novih radnih mesta. MSP ostvaruju značajno učešće u ukupnoj zaposlenosti nacionalnih automobilskih industrija. U prilog navedenoj tvrdnji govori i podatak prema kojem su automobilski klasteri najveći generatori zaposlenosti u ovoj industriji, a dominantno učešće u klasterima imaju upravo MSP (Frigant 2013). Zahvaljujući fleksibilnosti i sklonosti ka preduzimanju rizičnih poslovnih poduhvata MSP su važan izvor inovacija. Značaj ove uloge MSP proizlazi iz činjenice prema kojoj su inovacije i njihovo kontinuirano unapređenje jedini održiv osnov sticanja konkurentske prednosti preduzeća u savremenim uslovima poslovanja. U automobilskoj industriji koja se poslednjih decenija suočava sa ozbiljnim strukturnim promenama i trendovima među kojima se posebno ističu pritisci za snižavanjem troškova, zaoštravanje konkurencije, faktori koji sa strane tražnje nameću potrebu za stalnim unapređenjem i prilagođavanjem proizvoda i usluga promenama u preferencijama potrošača, kao i usaglašavanje sa regulatornim okruženjem i izmenjenim standardima, inovacije predstavljaju ključnu pretpostavku opstanka i razvoja svih učesnika u lancu snabdevanja. Iako se mereno brojem uvedenih patenata originalni proizvođači i mega dobavljači idalje smatraju najvećim nosiocima inovativnih aktivnosti u ovoj industriji, postoje brojne tehnološke oblasti u kojima dominiraju MSP (Ibidem). Originalni proizvođači su prepoznali sposobnost MSP da ponude nova tehnološka rešenja i to na način koji je superiorniji nego što je to slučaj sa mega dobavljačima, što je imalo za posledicu brojne joint venture aranžmane sa ciljem finansiranja start-up preduzeća. Svoje mesto u lancima snabdevanja automobilske industrije MSP pronalaze kao dobavljači delova i komponenti za čiju proizvodnju velike kompanije nisu zainteresovane, a koji su neophodni za funkcionisanje sistema kao celine. Fokusiranje na tržišne niše je veoma povoljna strategija za ova preduzeća koja zbog svoje veličine i ograničenih resursa nisu u mogućnosti da obezbede ulazak na tržišta na kojima već posluju velika preduzeća. Nije retkost da originalni proizvođači u težnji da dođu do dragocenih informacija o lokalnim potrošačima i tržištima tragaju za partnerima iz sektora MSP. Takođe, originalni proizvođači često imaju poteškoće u implementaciji follow-source strategije kada su prinuđeni da se oslone na lokalne dobavljače. Pozicija dobavljača drugog, trećeg i nižih nivoa u hijerarhiji lanca snabdevanja na kojoj se po pravilu nalaze preduzeća iz sektora MSP je uglavnom rizična i relativno lako zamenljiva. Da bi obezbedila opstanak i pomeranje nizvodno u strukturi ova preduzeća kontinuirano tragaju


114

za novim i unapređenim rešenjima u domenu dizajna, proizvodnje, isporuke i usluga što doprinosi dinamičnosti sektora i privrede kao celine. Visoke stope osnivanja novih preduzeća koje su karakteristične za ovaj sektor ostvaruju pozitivan uticaj na konkurentnost sektora. Uključivanje lokalnih MSP u lance snabdevanja velikih kompanija predstavlja veliku poslovnu šansu i povoljnu strategijsku opciju koja se dovodi u vezu sa unapređenjem poslovnih performansi ovih preduzeća. Ulogu dobavljača MSP realizuju kroz aktivnosti podugovaranja što je detaljnije prikazano u nastavku disertacije.

4.3.1. PODUGOVARANJE

Preduzeće može da ustupi obavljanje određenih aktivnosti svojim filijalama (in-house sourcing) ili eksternim dobavljačima (outscourcing) bilo u matičnoj zemlji ili u inostranstvu (OECD 2008). U okviru šireg koncepta outscourcing-a, pod kojim se uopšteno govoreći podrazumeva delegiranje određenih funkcija na izvršioce izvan preduzeća, izdiferencirao se pojam podugovaranja (subcontracting) koji se odnosi na situaciju u kojoj jedno preduzeće (ugovarač ili principal) stupa u ugovorni odnos sa drugim preduzećem (podugovarač ili dobavljač), a u vezi sa jednim ili više proizvodnih aspekata, dizajnom, tehnologijom, proizvodnjom, izgradnjom i održavanjem u okviru datog proizvodnog ciklusa. Prema UNIDO (2003), podugovaranje je ekonomski odnos u kojem jedan subjekat (glavni ugovarač) zahteva od drugog nezavisnog subjekta da preuzme proizvodnju delova, komponenti, podsistema ili pružanje usluga koje su neophodne za proizvodnju finalnog proizvoda, a uvek u skladu sa specifikacijom ugovarača. Koncept podugovaranja usko je povezan sa konceptom lanca vrednosti koji uključuje sve aktivnosti i organizacije koje su povezane sa protokom i transformacijom dobara od faze sirovina do krajnjeg korisnika, kao i protokom informacija. Koncept lanca vrednosti identifikuje svaki proizvodni proces kao set aktivnosti u kojima se vrši dodavanje vrednosti, a koje realizuju subjekti koji su nezavisni ali istovremeno i međusobno povezani (OECD 2007b). Podugovaranje podrazumeva asimetriju odnosa između velikih preduzeća nizvodno i malih preduzeća uzvodno u lancu vrednosti. Jedna od ključnih determinanti uspešnog rasta i razvoja MSP odnosi se na uspostavljanje korisnih veza sa velikim preduzećima posredstvom aranžmana podugovaranja (UNCTAD 2001 i Kumar i Subrahmanya 2007). Za lokalna MSP, integracija u lance snabdevanja velikih kompanija znači uključivanje u tokove globalne ekonomije, omogućava pristup resursima, tržištima i tehnologijama i otvara brojne mogućnosti u domenu unapređenja poslovnih performansi. Razvijanje dugoročnih odnosa sa velikim preduzećima omogućava prevazilaženje ili ublažavanje nekih od najvećih problema i prepreka rastu MSP, među kojima se posebno ističe ograničena raspoloživost resursa u smislu tehnologije, finansijskih sredstava, ljudskih resursa i marketinga. Uključivanjem u sisteme podugovaranja sa velikim kompanijama, MSP obezbeđuju pristup nedostajućim resursima i unapređuju produktivnost i konkurentnost. Prema izveštaju Evropske komisije (2009), pod najznačajnijim karakteristikama podugovaranja se smatraju sledeće:

• Podugovaranje se odnosi na kupovinu dela proizvoda ili usluge od drugog preduzeća. Neretko se odvija u formi asimetričnog odnosa između velikog principala i malog podugovarača – dobavljača;


115

• Podugovaranje uključuje i proizvode i usluge uprkos činjenici prema kojoj se ono najčešće dovodi u vezu sa proizvodnim preduzećima;

• Podugovaranje može biti ekskluzivan aranžman, mada se može odnositi i na situaciju u kojoj podugovarač snabdeva više klijenata. Preduzeće može biti dobavljač za jedne klijente, a ugovarač za neke druge (obično manja preduzeća). Takođe, preduzeće se može javiti u ulozi dobavljača za određene proizvode i u ulozi finalnog proizvođača za neke druge proizvode;

• Proizvodi i usluge podugovarača čine sastavni deo finalnog proizvoda. Ovi proizvodi i usluge mogu ali ne moraju biti posebno prilagođeni potrebama specifičnog klijenta ali moraju biti u skladu sa njegovim tehničkim i/ili komercijalnim specifikacijama i

• Odnosi u okviru koncepta podugovaranja obično su formalizovani eksplicitnim ugovornim odnosima koji obuhvataju i finansijske veze.

Na ovom mestu posebno je relevantno naglasiti da podugovarači, odnosno dobavljači nisu posebna grupa ili vrsta MSP. Mnoga od ovih preduzeća se pojavljuju i u ulozi dobavljača i u ulozi finalnih proizvođača dobara i usluga. Ilustracije radi, jedno preduzeće iz oblasti metalurgije koje zapošljava 10 radnika proizvodi metalne ograde i vrata. Pojavljuje se klijent koji je vlasnik/menadžer malog biznisa za proizvodnju jahti i koji traga za dobavljačem sposobnim da proizvede specifične i posebno dizajnirane čelične šipke/ograde za brodove. Budući da je impresioniran kvalitetom proizvoda i usluga ovog preduzeća, poziva ga da postane njegov dobavljač. Na ovaj način, metalurško preduzeće postaje MSP dobavljač (za period trajanja ugovora) i istovremeno nastavlja da proizvodi finalne proizvode. (Evropska komisija 2009) Broj dobavljača iz redova MSP u zemljama EU iznosi oko 3,7 miliona i on se povećava srazmerno povećanju veličine preduzeća (učešće mikro preduzeća iznosi 16%, a učešće srednjih preduzeća 24%) (Ibidem). MSP dobavljači najzastupljeniji su u sektorima transport/komunikacije, građevina i proizvodnja. Rezultati istraživanja (EIM/GDCC 2009), takođe, ukazuju da evropska MSP imaju relativno dugu tradiciju u realizovanju uloge podugovarača, a njih više od 25% je na tržištu duže od 25 godina. Dalje, relativno visok procenat ovih preduzeća je angažovan na realizaciji izvoznih aktivnosti. Takođe, uočena je pozitivna korelacija između veličine dobavljača i broja klijenata sa kojima imaju ugovorne odnose. U osnovi odluke da se deo proizvodnje ustupi dobavljačima je više razloga, među kojima se posebno ističu: nedostatak internih kapaciteta, potreba da se obezbedi pristup eskternoj ekspertizi/tehnologiji, finansijski razlozi (npr. strategija snižavanja troškova) ili neki drugi razlozi (npr. obezbeđivanje pristupa geografskim područjima koja su identifikovana kao potencijalno rastuća tržišta). U zavisnosti od motiva ugovarača, razlikuju se dve vrste podugovaranja (Evropska komisija 2009, str. 31):

• Podugovaranje kapaciteta. Ugovarač raspolaže ljudskim i tehničkim resursima za proizvodnju određene komponente, dela ili materijala ali nema potrebne kapacitete. Podugovarači imaju ulogu svojevrsne zaštite ugovarača od neizvesnih fluktuacija u tražnji.

• Specijalizovano podugovaranje. Ugovarač ne raspolaže specijalizovanim veštinama i/ili tehničkom opremljenošću neophodnim za proizvodnju finalnog proizvoda ili specijalizovane komponente zbog čega angažuje podugovarača.


116

Sistem podugovaranja poslova obezbeđuje značajne koristi i za ugovarača i za dobavljače. Podugovaranje obezbeđuje velikim preduzećima - ugovaračima pristup proizvodima (delovi, komponente, sklopovi, usluge) dobavljača koje karakteriše visok kvalitet i visok stepen pouzdanosti što im omogućava da se fokusiraju na svoje ključne kompetencije, odnosno na aktivnosti u kojima ostvaruju konkurenstku prednost i visoke prinose, kao i da ograničene resurse investiraju u aktivnosti kao što su istraživanje, razvoj i inovacije. Na taj način velika preduzeća uspevaju da poboljšaju konkurentnost i unaprede poslovne performanse. (Evropska komisija 2009 i Girma i Gorg 2004). Podugovaranje pomaže velikim preduzećima u snižavanju troškova i to pre svega iz sledećih nekoliko razloga (Abraham i Taylor 1996):

• Dobavljači (MSP) su visoko specijalizovani usled čega su efikasniji i efektivniji u obavljanju proizvodnih proces;

• MSP dobavljači su fleksibilniji usled čega mogu brzo da prilagođavaju proizvodne programe i

• Snabdevanje od dobavljača iz zemalja sa nižom cenom faktora (niže nadnice, niže cene materijala, niži troškovi usaglašavanja sa zakonskom regulativom, itd.) kao što su npr. Kina, Indija i zemlje istočne Evrope omogućava ugovaračima nižu cenu finalnog proizvoda i veću konkurentnost.

Podugovaranje je i mehanizam ulaska MNK na tržišta sa visokim potencijalom rasta u različitim geografskim područjima, a uspostavljanje veza i odnosa saradnje sa lokalnim dobavljačima omogućava penetraciju tržišta i povećanje lokalnog sadržaja što doprinosi ublažavanju trgovinskih barijera za proizvode ovih kompanija (UNIDO 2003).

Tabela 4.4. Neophodne veštine i sposobnosti MSP u procesu podugovaranja Veštine/Sposobnosti Kvalitet

• Sposobnost da se u potpunosti zadovolje potrebe i zahtevi potrošača

Fleksibilnost

• Sposobnost da se efikasno suočava i upravlja promenama, uključujući proizvodne funkcije, na kratak i dugi rok;

• Sposobnost da se na promene u inputima i zahtevima u pogledu outputa reaguje lako i u kratkom vremenskom periodu (agilnost);

• Sposobnost proizvodnje većeg varijeteta proizvoda (fleksibilnost proizvodnog miksa);

• Sposobnost da se efikasno proizvede širok spektar proizvoda u zahtevanim količinama (fleksibilnost obima);

• Sposobnost da se proizvodi lako prilagode promenama u dizajnu proizvoda, novim proizvodima i specijalnim potrebama (fleksibilnost modifikacije).

Inovacije • Sposobnost da se kreiraju i implementiraju jedinstvene proizvodne i/ili procesne

inovacije kojima se unapređuju performanse i dodaje vrednost za potrošače.

Integracije • Sposobnost integracije novih proizvoda i procesa u poslovne aktivnosti i usvajanja

novih internih ili eksternih procesa.

Usluge

• Sposobnost da se razumeju potrebe potrošača i saznaju, razviju i prenesu vredne informacije o proizvodima i procesima;

• Sposobnost da se pruži pomoć i internim grupama i potrošačima u rešavanju problema (npr. razvoj proizvoda, unapređenje kvaliteta, proizvodni dizajn).

Cenovna konkurentnost

• Sposobnost da se proizvede zadovoljavajući kvalitet po tržišno konkurentnoj ceni.

Izvor: Evropska komisija, 2009.


117

Efikasno podugovaranje zahteva bazu dobavljača koji su konkurentni i koji ostvaruju zadovoljavajući nivo poslovnih performansi. Prema istraživanju Evropske komisije (2009, str. 48), uključivanje MSP u lance snabdevanja u ulozi podugovarača podrazumeva raspolaganje sledećim internim sposobnostima: kvalitet, fleksibilnost, inovacije, integracije, usluge i cenovna konkurentnost što je prikazano u Tabeli 4.4. Prema Izveštaju Evropske komisije (2009), u periodu od sredine 1990-tih godina prošlog veka, dogodile su se značajne promene u tradicionalnoj praksi podugovaranja u svim sektorima privrede, a pod uticajem nekoliko dominantnih trendova među kojima se posebno ističu:

1. Rastući značaj specijalizovanog podugovaranja

U uslovima intenziviranja konkurentskog pritiska, skraćivanja životnog ciklusa proizvoda, sve zahtevnijih potrošača i povećanja kompleksnosti tehnologija, materijala i proizvodnih tehnika preduzeća se suočavaju sa izazovom traganja za novim izvorima konkurentske prednosti. Umesto na troškovima, konkurentska prednost sve više se zasniva na kvalitetu, satisfakciji potrošača i proizvodnim karakteristikama. Promena u strategijskoj orijetaciji preduzeća uslovila je fokusiranje velikih kompanija na manji broj aktivnosti u kojima se ostvaruje najviši stepen dodate vrednosti uz istovremeno ustupanje čitavih segmenata proizvodnje specijalizovanim mrežama dobavljača. Specijalizovani dobavljači raspolažu veštinama koje su neophodne za razvoj, dizajn i proizvodnju visoko inovativnih proizvoda i kompleksnih sistema.

2. Rastuća uloga dobavljača u lancu vrednosti Intenzivna primena specijalizovanog podugovaranja imala je za posledicu rastuću ulogu i odgovornosti dobavljača u lancu snabdevanja. Od dobavljača se više ne očekuje samo da obezbede proizvod/proces/uslugu u skladu sa specifikacijama ugovarača, već se na njih prebacuje odgovornost za kompleksne aktivnosti kao što su doprinos razvoju, organizacija i monitoring mreže poddobavljača, implementacija internih sistema kontrole kvaliteta, usklađivanje sa setom standarda i/ili obezbeđivanje isporuke i kvaliteta po konkurentnim cenama (OECD 2007b).

3. Rastuća saradnja između ugovarača i dobavljača Za razliku od tradicionalnih, u savremenim uslovima poslovanja između ugovarača i dobavljača se uspostavljaju i razvijaju dugoročni odnosi saradnje koji ze zasnivaju na uzajamnom poverenju i zajedničkim ciljevima, a koji impliciraju podelu rizika između partnera u oblastima kao što su razvoj proizvoda i inovacije sistema.

4. Rastuće prisustvo vertikalne piramidalne organizacije u sistemima podugovaranja Struktura sistema podugovaranja može biti zvezdastog ili piramidalnog oblika. Zvezdasta struktura znači da podugovarači ostvaruju direktan odnos sa originalnim proizvođačima (ugovaračima), a broj indirektnih dobavljača je ograničen. Ovakva struktura implicira postojanje jednog ugovarača i široke mreže dobavljača koji vrše snabdevanje velikim brojem različitih proizvoda/usluga/procesa, tzv. višestruko snabdevanje u formi zvede (multiple star-shaped sourcing).


118

Struktura piramidalnog oblika je vertikalna organizacija sa više nivoa snabdevanja u kojoj originalni proizvođač ima kontrolu nad finalnim proizvodom koji se isporučuje na tržište i nad dobavljačima prvog reda, ali ne i nad celokupnim proizvodnim procesom. Dobavljači prvog reda, obično velika preduzeća, su odgovorni za razvoj proizvoda, sprovođenje sistema i isporuku tih sistema originalnim proizvođačima. Dobavljači drugog reda, uglavnom MSP, se specijalizuju za uži spektar proizvoda i podsistema koji mogu biti i veoma kompleksni. Dobavljači trećeg i nižih redova, najčešće mikro i mala preduzeća, proizvode jednostavne delove i komponente. Mogućnosti uključivanja MSP u lance snabdevanja originalnih proizvođača ograničene su drugi i treći (i niže) nivo u strukturi lanaca. Poslednje decenije obeležio je trend prelaska na vertikalne strukture piramidalnog oblika, naročito u automobilskoj industriji, vazduhoplovstvu i sektrou elektronike, koji se odvijao kroz reorganizaciju mreže dobavljača i pomeranje pojedinih dobavljača na niže nivoe u strukturi, kao i kroz razvoj sopstvenih mreža dobavljača od strane dobavljača prvog reda (Evropska komisija 2007).

5. Smanjenje broja direktnih dobavljača i integracija među dobavljačima Podugovaranje u savremenim uslovima poslovanja karakteriše trend smanjivanja broja dobavljača prvog reda sa jedne strane, a sa druge strane tendencija rasta i udruživanja MSP kao dobavljača na nižim nivoima u formi merdžera ili grupa međusobno povezanih preduzeća, a u cilju obezbeđivanja kritičnih resursa i kompetencija.

6. Rastući značaj podugovaranja za MSP Uključivanje u lance snabdevanja velikih kompanija za MSP predstavlja značajan izvor konkurentnosti i unapređenja poslovnih performansi. Posredstvom podugovaranja, ova preduzeća uspevaju da obezbede integraciju u globalne ekonomske tokove i pristup nedostajućim resursima što se smatra jednom od glavnih prepreka njihovog rasta i razvoja. Prema Gubik (2005), podugovaranjm MSP ostvaruju konkurentnost kroz racionalizaciju proizvodnje, optimizaciju alokacije resursa i specijalizaciju u ključnim proizvodima/procesima.

7. Rastuća internacionalizacija i globalizacija lanaca proizvodnje Globalizacija svetske ekonomije uslovila je značajne promene u načinu organizovanja proizvodnje dobara i usluga i u fokus pažnje stavila sistem podugovaranja poslova između velikih i malih preduzeća. Jačanje uloge dobavljača u lancima snabdevanja stvorilo je brojne šanse i izazove za MSP koja su tradicionalno bila orijentisana na zadovoljavanje potreba lokalnih i nacionalnih tržišta. Uključivanje MSP u globalne lance snabdevanja zahteva usvajanje novih menadžerskih praksi i standarda koje u domenu tehnologije, kvaliteta, isporuke i postprodajnih usluga nameću velike MNK. Takođe, MSP sprovode intenzivnu internacionalizaciju poslovanja seljenjem dela ili celokupnih postrojenja u inostranstvo kako bi obezbedili geografsku blizinu svojim klijentima. MSP iz razvijenih zemalja, npr. iz EU, suočavaju se sa sve prisutnijom praksom originalnih proizvođača koji razvijaju dugoročne odnose sa dobavljačima iz zemalja sa nižom cenom faktora proizvodnje (Kina, Indija). Ovakva praksa predstavlja šansu za MSP iz zemalja istočne Evrope, budući da su one u neposrednoj blizini EU, a troškovno su konkurentnije.


119

8. Rastući značaj geografske blizine dobavljača i originalnih proizvođača (klasteri i industrijski parkovi-parkovi dobavljača)

Potreba i zahtev da se dobavljači lociraju u neposrednoj geografskoj blizini originalnih proizvođača javila se kao logičan odgovor na restrukturiranje proizvodnje u smeru integracije, intenzivne primene JIT koncepta i skraćivanja vremena isporuke. Takođe, geografska blizina je neophodna i usled trenda razvijanja bliskih odnosa saradnje između ugovarača i dobavljača, kao i u funkciji snižavanja transportnih troškova. U prilog navedenim tvrdnjama govori i razvoj baze dobavljača automobilske industrije u Češkoj i Slovačkoj, što se objašnjava njihovom geografskom blizinom velikom broju fabrika finalne montaže vodećih automobilskih proizvođača u EU (Ministarstvo spoljnih poslova Republike Slovačke 2008).

Tabela 4.5. Industrijski parkovi/parkovi dobavljača u Evropi

Originalni proizvo đač Park dobavljača

AUDI Ingolstadt Logistics Center, Ingolstadt, Nemačka Bad Friedrichshall Industry and Commerce Park, Neckarsulm, Nemačka Heilbronner Hafen, Heilbronner Hafen, Nemačka

BMW Regensburg & Munich, Wackersdorf, Nemačka BMW AG Werk Leipzig, Leipzig, Nemačka

Daimler Industriepark, Restatt, Nemačka Europole de Sarreguemines, Hambach, Francuska

FIAT Zona Industriale Contrade Barone, San Nicola de Melfi, Italija

FORD

Fabrieken te Genk, Genk, Belgija BPV Ingenieure Saarlouis, Saarbrucken, Nemačka Poligono Industriale de Almussafes, Valencia, Španija Ford-Werke, Cologne, Nemačka

GM/OPEL/VAUXHALL Antwerp Industrial Park, Antwerp, Belgija Vauxhall Supplier Park, South Wirral, Velika Britanija Opel Espana, Zaragoza, Španija

JAGUAR Halewood Plant, Liverpool, Velika Britanija NISSAN Sunderland Supplier Park, Tyne & Wear, Velika Britanija

PSA PSA Slovakia, Trnava, Slovačka PSA Peugeot Citroen, Rennes production centre, Chartres de Bretagne, Francuska

RENAULT

Sandouville Supplier Park, Le Havre, Francuska Usine Georges Besse, Douai, Francuska Palencia Supplier Park, Palencia, Španija Pitesti Supplier Park, Pitesti, Rumunija

SEAT Abrera Industrial Park, Abrera, Španija

VOLKSWAGEN

Autoeuropa Supplier Park, Quinta do Anjo, Portugalija Brussels Supplier Park, Brisel, Belgija Landaben Supplier Park, Pamplona, Španija Mosel Supplier Park, Mosel, Nemačka Volkswagen Slovakia Spol, Bratislava, Slovačka Emden Supplier Park, Niedersachsen, Nemačka

VOLVO Ghent Supplier Park, Ghent, Belgija Torslanda Supplier Park, Gothenburg, Švedska

Izvor: Automotive News, 2008


120

Rastuća potreba za geografskom blizinom originalnih proizvođača i dobavljača uporedo sa kontinuiranim pritiskom za unapređenjem konkurentnosti, inovativnosti i poslovnih performansi svih učesnika uslovili su intenzivnu primenu koncepta klastera i šireg koncepta industrijskih parkova. Koncept klastera se zasniva na fenomenu geografske koncentracije ekonomskih aktivnosti i kao takav predstavlja okvir u kojem dobavljači uspevaju da odgovore na pritiske originalnih proizvođača u domenu snižavanja troškova i inovativnosti, kao i da kroz odnose saradnje i udruživanja sa drugim preduzećima i institucijama obezbede pristup nedostajućim resursima. Prema Porteru (1998), udruživanje u klastere za rezultat ima visoku produktivnost i inovativnost zato što obezbeđuje pristup resursima kao što su zaposleni, dobavljači i specijalizovane informacije. Parkovi dobavljača zapravo su klasteri dobavljača locirani u neposrednoj blizini fabrika finalne montaže originalnih proizvođača. Koncept parkova dobavljača u automobilskoj industriji razvio se 1990-tih godina XX veka i to najpre u Brazilu, koji su mnogi originalni proizvođači iz SAD-a i Evrope doživljavali kao pogodno područje za eksperimentisanje novim proizvodnim konceptima, i zapadnoj Evropi da bi se ubrzo raširili i na ostatak Severne Amerike i tržišta u razvoju u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Danas u Evropi postoji veliki broj parkova dobavljača što je prikazano u Tabeli 4.5. Odluka o izboru lokacije dobavljača često je uslovljena odlukom o izboru lokacije ugovarača, a neretko je geografska blizina i jedan od preduslova uključivanja MSP u lanac snabdevanja originalnih proizvođača. Istraživanja pokazuju da je za preko 58% dobavljača u automobilskoj industriji u Nemačkoj lociranje postrojenja u neposrednoj blizini ugovarača bilo pretpostavka realizovanja ugovora (Evropska komisija 2009).

9. Rastuća uloga instrumenata elektronskog poslovanja u podugovaranju Poslednje decenije obeležio je rastući trend primene instrumenata elektronskog poslovanja i poslovne primene interneta (npr. elektronsko B2B tržište) u upravljanju narudžbinama i protokom informacija što je omogućilo ostvarivanje značajnih koristi i za ugovarače i za dobavljače. Korišćenje elektronskih tržišta za ugovarače znači bolju kontrolu lanaca snabdevanja i racionalizaciju troškova i informacija na svakom nivou unutar lanca. Takođe, različlite aplikacije omogućavaju lakše poređenje ponuda dobavljača, efikasniji proces selekcije najbolje ponude, praćenje performansi i efikasno upravljanje bazom dobavljača. Za dobavljače primena ovih instrumenata i praksi znači bolju globalnu izloženost i lakše ugovaranje poslova sa velikim kompanijama, premda je i izvor brojnih poteškoća budući da ih ugovarači često koriste da ograniče cene i podstaknu konkurenciju među dobavljačima.

10. Rastući pritisak ugovarača na dobavljače Uprkos trendu razvoja bliskih odnosa saradnje između ugovarača i podugovarača, dobavljači se suočavaju sa značajnim pritiskom za smanjenjem troškova, zadovoljavanjem standarda i rokova isporuke itd.. Ovakvi pritisci posebno se negativno odražavaju na mala preduzeća koja vrlo teško uspevaju da realizuju sva tehnološka i menadžerska unapređenja neophodna za uključivanje u lance snabdevanja velikih kompanija. Zadovoljavanje specifičnih standarda ugovarača koji se tiču proizvoda i procesa, kao i sposobnost brzog usvajanja novih, je obaveza i preduslov ulaska u lanac snabdevanja. Usklađivanje sa ovim standardima može biti


121

veoma zahtevno za dobavljače, naročito za manja preduzeća koja ne raspolažu sa dovoljno resursa i ne mogu da obezbede premijumske cene (OECD 2007b). Podugovaranje predstavlja veliku šansu i generiše brojne poslovne mogućnosti za MSP, posebno iz zemalja u razvoju. Uključivanjem u lance snabdevanja velikih kompanija, MSP obezbeđuju stabilnost u poslovanju i indirektan pristup globalnim tržištima uz znatno niže troškove nego što je to slučaj za individualne male proizvođače, a izloženost procesu razmene znanja između partnera u globalnim proizvodnim mrežama omogućava unapređenje ljudskog i tehnološkog kapitala (OECD 2008, str. 25).

4.3.2. POZICIONIRANOST MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA U STRUKTURI LANCA

SNABDEVANJA

Struktura lanca snabdevanja automobilske industrije je piramidalnog oblika što znači da postoji mali broj velikih proizvođača koje snabdeva veliki broj velikih i malih dobavljača. Dobavljači prvog reda su velike ili izuzetno velike kompanije koje ostvaruju značajan obrt, odgovorni su za snabdevanje celokupnih i kompleksnih sistema koji su spremni za sklapanje u fabrikama finalne montaže originalnih proizvođača, učestvuju u dizajnu proizvoda i koriste sopstvenu tehnologiju. Primer velikog dobavljača prvog reda je nemački Bosch čiji godišnji obrt premašuje 25 mlrd evra i koji ima više od 1.000 svojih dobavljača (podugovarača). Na pozicijama dobavljača drugog i trećeg reda su uglavnom MSP. Dobavljači drugog reda snabdevaju dobavljače prvog reda sa kompleksnim podsklopovima, ne učestvuju u razvoju proizvoda ali mogu da savetuju dobavljače prvog reda. Prema podacima Eurostat (Eurostat 2008), MSP čine preko 90% ukupnog broja preduzeća u sektorima koji snabdevaju automobilsku industriju EU (metalni proizvodi, hemikalije i hemijski proizvodi, guma i plastični proizvodi, IR, kompjuteri i IT aktivnosti, veleprodaja i prodaja na malo, snabdevanje strujom, gasom i vodom, električne mašine i aparati). Za svaki automobil u proseku postoji oko 50 dobavljača i oni generišu 75% ukupne dodate vrednosti (Evropska komisija 2009a). Dobavljači trećeg i nižih redova su uglavnom mala i mikro preduzeća koja dobavljače drugog reda snabdevaju komponentama, proizvodima i uslugama. Glavnu ulogu u lancu snabdevanja ima vodeća kompanija koja proizvodi finalni proizvod (originalni proizvođač automobila). Ova kompanija se oslanja na mali broj odabranih dobavljača (dobavljači prvog reda), a oni se oslanjaju na dobavljače drugog reda i tako redom uzvodno duž čitavog lanca snabdevanja što je prikazano na Slici 4.5. Svoju ulogu MSP pronalaze na nižim nivoima u hijerarhijskoj strukturi lanca. Generalno posmatrano, za preduzeće je lakše da u lanac snabdevanja uđe kao dobavljač nižeg reda ali je ta pozicija neizvesna budući da se ovi dobavljači mogu relativno lako zameniti drugim preduzećima koja mogu da ponude bolje komparativne prednosti kao npr. niže troškove (Lim i Kimura 2010). Posledično, MSP se suočavaju sa brojnim preprekama i izazovima ne samo prilikom ulaska, već i u pokušajima pomeranja nizvodno u strukturi lanca snabdevanja. U uslovima globalizacije tokova svetske ekonomije, odnosi između originalnih proizvođača i dobavljača unutar lanaca snabdevanja se menjaju. Rastuća tendencija korišćenja istih dobavljača na više lokacija (tzv. follow sourcing) ograničava mogućnosti za uključivanje lokalnih dobavljača, naročito iz zemalja u razvoju, u lance snabdevanja MNK i TNK. Mogućnosti, međutim, postoje na drugom i nižim nivoima u lancu snabdevanja na kojem globalni domet nije neophodan.


122

Slika 4.5. Pozicija MSP u lancu snabdevanja

Izvor: Lim, H., Kimur, F., 2010, prema Abonyi, G., 2005. Uključivanje MSP u lance snabdevanja kao dobavljača na pozicijama drugog i nižih redova znači napuštanje tradicionalne uloge zadovoljavanja potreba lokalnih i nacionalnih tržišta i iako ne podrazumeva internacionalizaciju i seljenje aktivnosti izvan nacionalnih granica, zahteva zadovoljavanje standarda velikih međunarodnih kompanija u pogledu kvaliteta, tehnologije, rokova isporuke i postprodajnih usluga. Postoji nekoliko ključnih aspekata problema sa kojima se ova MSP suočavaju. Pre svega, zadovoljavanje kriterijuma kvaliteta proizvoda, standarda snabdevanja i vremena isporuke globalnih kompanija je veliki izazov za MSP koja oskudevaju u resursima, imaju otežan pristup izvorima finansiranja, poteškoće prilikom regrutovanja visoko kvalifikovane radne snage i barijere u domenu zaštite intelektualne svojine. Takođe, tu su i zahtevi u pogledu snižavanja troškova i geografske blizine ugovaračima. Snižavanje profitnih margina dobavljača nameće potrebu za povećanjem obima proizvodnje kako bi se održao status quo (Evropska komisija 2009a). Tendencija povećanja broja modela i varijacija istog modela automobila pred dobavljače postavlja zahtev za proizvodnjom više različitih komponenti za jedan model, što otežava ostvarivanje efekata ekonomije obima. Uključivanje u tokove globalnog snabdevanja i opstanak u uslovima sve oštrije konkurencije, visokih zahteva i kontinuiranog pritiska originalnih proizvođača za snižavanjem troškova je izuzetno teško za individualna MSP. Udruživanje u klastere omogućava MSP da prevaziđu prepreke koje proističu iz njihove veličine i usitnjenosti i da lakše odgovore na pomenute pritiske.

ORIGINALNI PROIZVOĐAČ (VP)

DOBAVLJAČ (VP) DOBAVLJAČ (VP)

DOBAVLJAČ (VP)

DOBAVLJAČ (MSP)

DOBAVLJAČ (MSP)

DOBAVLJAČ (MSP)

DOBAVLJAČ (VP)

DOBAVLJAČ (MSP)

DOBAVLJAČ (MSP)

1. RED

2. RED

3. RED

4. RED

VP – veliko preduzeće MSP – malo i srednje preduzeće


123

Dobavljači drugog i trećeg reda uglavnom snabdevaju svoje ugovarače proizvodima i uslugama srednjeg do niskog stepena tehnološkog sadržaja. Ova pozicija je lako dostupna velikom broju preduzeća pa je i baza dobavljača prilično široka što za ugovarače implicira niske troškove zamene dobavljača. Poslovanje u ovakvim uslovima stvara ogroman pritisak za MSP posebno u razvijenim zemljama u kojima se velike kompanije orijentišu na dobavljače iz zemalja sa nižim cenama faktora proizvodnje. Prilagođavanje proizvodnih kapaciteta i razvijanje sposobnosti i veština koje su neophodne da se zadovolje zahtevi velikih ugovarača dovodi MSP u zavistan položaj posebno imajući u vidu asimetriju moći između ugovornih strana, odnosno veću pregovaračku snagu velikih kompanija koje vrše pritisak na snižavanje cena i smanjivanje profitne margine dobavljača. Nije retkost da dobavljači da bi odgovorili na zahteve ugovarača snižavaju stepen kompleksnosti svojih funkcija što posmatrano na srednji i dugi rok može da ima negativne implikacije. Rabellotti (2003) navodi primer MSP u jednom od najpoznatijih italijanskih klastera proizvođača cipela koji su fokusiranjem na proizvodnju, a napuštanjem aktivnosti razvoja i dizajna, uspeli da ostvare konkurentsku poziciju na globalnom tržištu ali je efekat smanjivanja funkcionalne složenosti dugoročno rezultirao gubitkom lokalnih veština. Kvalitet odnosa između međunarodnih ugovarača i partrnera u lancu snabdevanja može biti od ključne važnosti za poziciju MSP. Održavanje i jačanje kvalitetnih dugoročnih odnosa između MNK i MSP je uslovljeno delovanjem više faktora koji se mogu podeliti na interne i eksterne (APEC 2014). Interni faktori obuhvataju merenje performansi i razvoj dobavljača, a eksterni poslovno okruženje, fizičku i informacionu infrastrukturu. Unapređenje internih faktora podrazumeva pre svega da MNK sprovode redovnu evaluaciju performansi MSP dobavljača, a u cilju utvrđivanja da li oni zadovoljavaju proizvodne specifikacije, kao i identifikovanja potencijalnih rizika koji bi mogli da ugroze saradnju. Na osnovu rezultata evaluacije, MNK utvrđuju na kojim pozicijama u strukturi lanca snabdevanja da angažuju MSP, a zatim započinju realizaciju programa razvoja dobavljača. Razvojni programi imaju za cilj pružanje pomoći i podrške rastu MSP u okviru globalnog lanca vrednosti što za rezultat ima ne samo jačanje kapaciteta dobavljača, već i čitavog lanca. Eksterni faktori podrazumevaju, pre svega, povoljno poslovno okruženje koje je oličeno u savremenim trgovinskim procedurama, transparetnom zakonskom i regulatornom okviru, odsustvu korupcije i efikasnom carinskom sistemu (OECD i STO 2013). Drugi eksterni faktor se odnosi na postojanje fizičke infrastrukture koja omogućava efikasnu logistiku i transport dobara, usluga i ljudi, kao i brz i siguran protok informacija. Stepen povezanosti, odnosno jačina veza između kupca (ugovarača) i dobavljača u globalnim lancima snabdevanja može biti slaba, osrednja i čvrsta što je determinisano faktorima kao što su: vlasnička struktura, karakteristike industrije, proizvodni sektori, karakteristike proizvoda, karakteristike kupca, lokacija dobavljača, transfer tehnologije na relaciji kupac-dobavljač, što je prikazano u Tabeli 4.6. (OECD, STO, Svetska banka 2014, str. 21). Vodeće kompanije (MNK) imaju ključnu ulogu u koordinaciji aktivnosti unutar globalnih lanaca snabdevanja, one determinišu na kom nivou će se realizovati aktivnosti sa najvišim stepenom dodate vrednosti i postavljaju zahteve koje dobavljači moraju da zadovolje kako bi mogli da se uključe u lanac. Mogućnosti rasta i unapređenja pozicije dobavljača u strukturi lanca uslovljeno je karakteristikama vodeće kompanije, njenom poslovnom strategijom i stilom menadžmenta. Restrukturiranje globalnih lanaca vrednosti imalo je za posledicu pomeranja u odnosima snaga u korist proizvođača i dobavljača iz zemalja u razvoju.


124

Tabela 4.6. Stepen povezanosti kupca i dobavljača u globalnim lancima snabdevanja Slab

Tržišni tzv.

,,arms-length" 32 odnos

Osrednji

,,Lepljiva" povezanost

Visok

Vertikalna integracija

Vlasnička struktura

Vodeća kompanija (kupac) nema vlasništvo ni nad jednim dobavljačem

Vodeća kompanija (kupac) održava određeni stepen povezanosti sa dobavljačima

Vodeća kompanija (kupac) ima direktno ili indirektno vlasništvo nad dobavljačima

Karakteristike industrije

Niski tehnološki zahtevi, radno intenzivna, nizak stepen specifikacije za dizajn; Ekonomija obima

Niski tehnološki zahtevi, radno intenzivna, visok stepen specifikacije za dizajn; Ekonomija širine

Visok stepen tehnoloških zahteva i specifikacija za dizajn, radno ili kapitalno intenzivna; Ekonomija obima i širine

Proizvodni sektor

Potrošna dobra Potrošna dobra Trajna potrošna dobra

Karakteristike proizvoda

Standardni, nediferencirani proizvodi (npr. tekstil, elektronika, igračke), kratak ili dugačak životni ciklus

Specifični proizvodi u pogledu dizajna, procesa ili drugih zahteva (npr. dizajnirani tekstil, sportska obuća, elektronika), kratak životni ciklus

Osetljivi na kvalitet (automobilski delovi i komponente, sklopovi), dugačak životni ciklus

Karakteristike kupca

Mega (niske cene) maloprodavci, inetrnacionalni kupci

Vlasnici brendova, inetrnacionalni kupci

Proizvođači, vlasnici brendova

Lokacija dobavljača

Zemlje u razvoju sa niskim dohodkom

Zemlje u razvoju sa niskim i srednjih dohodkom

Zemlje u razvoju sa srednjim i visokim dohodkom

Transfer tehnologije na relaciji kupac-dobavljač

Malo verovatan Verovatan Obavezan

Izvor: OECD, WTO, WB, 2014, prema Kaplinsky, R., 2005. i Milberg, W., 2004. Značajnu ulogu u jačanju veza i odnosa između učesnika u lancima vrednosti mogu da imaju vlade zemalja koje posredstvom specifično dizajniranih programa pružaju pomoć i podršku integraciji MSP u globalne lance snabdevanja i unapređenju odnosa sa MNK (OECD 2008).

4.3.3. ZAHTEVI ORIGINALNIH PROIZVO ĐAČA PREMA DOBAVLJA ČIMA

Uprkos delovanju savremenih trendova koji oblikuju i menjaju odnose snaga unutar automobilske industrije, ključni faktori konkurentskog uspeha originalnih proizvođača ostaju nepromenjeni i obuhvataju: troškove, vreme pojave proizvoda na tržištu (time-to-market) i performanse (Mehta 2000). Pod pritiskom kontinuiranog unapređenja pomenutih faktora, originalni proizvođači prenose deo odgovornosti i postavljaju sve veće i strožije zahteve pred svoje dobavljače. Odabir dobavljača je od ključne važnosti budući da se takmičenje na globalnom tržištu više ne odvija između kompanija, već između njihovih lanaca snabdevanja. Uspeh globalnih kompanija direktno je uslovljen efikasnošću i efektivnošću njihovih lanaca snabdevanja.

32 Arm's-length odnos je onaj u kojem su svu učesnici nezavisni i ravnopravni


125

Uloga dobavljača prvog reda u lancu snabdevanja postaje sve značajnija, povećava se njihova pregovaračka pozicija u odnosu na originalne proizvođače i od njih se očekuje da preuzimaju sve veći deo odgovornosti za IR. Od dobavljača drugog i trećeg reda, originalni proizvođači očekuju aktivno angažovanje na aktivnostima dizajna i razvoja delova i sistema. Orijentacija originalnih proizvođača ka snižavanju transportnih troškova i geografskoj koncentraciji lanaca snabdevanja kako bi se minimalizovali potencijalni rizici, stvara šanse za MSP posebno u zemljama u razvoju koje su u neposrednoj blizini velikih automobilskih proizvođača (npr. zemlje istočne Evrope). Iskorišćavanje tih šansi, međutim, pretpostavlja zadovoljavanje kriterijuma i zahteva originalnih proizvođača. Prema OECD i STO (2013), najvažniji zahtevi originalnih proizvođača, odnosno velikih MNK, prema dobavljačima se odnose pre svega na zadovoljavanje specifikacija proizvoda, a zatim i na proizvodne troškove, veličinu tržišta, isporuku, sposobnost usklađivanja, transport i veštine ljudskih resursa. Selekcija dobavljača je kompleksan proces budući da saradnja u okviru lanaca snabdevanja mora da bude takva da omogućava ostvarivanje koristi za sve učesnike. Za MNK, MSP su izvor lokalnog znanja i ljudskih resursa, omogućavaju ostvarivanje bolje pozicije na lokalnim tržištima i unapređenje inovativnosti i produktivnosti. Za MSP, saradnja sa MNK znači bolju reputaciju, pristup ekspertizi, savetima i finansijama velikih partnera što doprinosi unapređenju kvaliteta proizvoda i procesa, a posledično i konkurentnosti. Snabdevanje velikih kompanija omogućava MSP da ostvaruju efekte ekonomije obima, pristupe inostranim tržištima i jačaju samopouzdanje i kredibilitet. Proces selekcije dobavljača podrazumeva ocenu njihovih ,,tvrdih" i ,,mekih" snaga (Ibidem, str. 33). Pod tzv. tvrdim karakteristikama se misli na atribute proizvoda i preduzeća, a pod tzv. mekim na integritet i korporativnu društvenu odgovornost što je prikazano na Slici 4.6.

,,Tvrde" snage preduzeća Atributi proizvoda

Kvalitet Cena

Isporuka

Atributi preduze ća Finansijsko zdravlje Geografska lokacija Proizvodni kapacitet Standardi i sertifikati Fleksibilnost Primena IKT Kapacitet za inovacije

,,Meke" snage preduzeća Poslovni integritet

Korporativna društvena odgovornost

Slika 4.6. Kriterijumi selekcije MSP dobavljača Izvor: OECD, WTO, 2013.

Fundamentalni kriterijum odabira dobavljača odnosi se na proizvod koji mora da odgovara zahtevima originalnog proizvođača u pogledu kvaliteta, cene i isporuke. Kvalitet je posebno relevantan u sofisticiranim industrijama kao što je automobilska. Originalni proizvođači sprovode redovne procese kontrole kvaliteta i testiranja proizvoda kako bi se uverili da oni zadovoljavaju zahtevane standarde. Pored kvaliteta, značajnu ulogu prilikom selekcije dobavljača ima i cena. Proizvodi ne samo što moraju da budu odgovarajućeg kvaliteta, već i njihova cena mora da bude konkurentna. Takođe, proizvodi moraju da budu isporučeni u definisanom roku i na pravo odredište kako bi se ispoštovao raspored proizvodnje, minimalizovali troškovi skladištenja i inventara i ograničile prekomerne zalihe.


126

Pored atributa proizvoda, originalni proizvođači razmatraju i atribute dobavljača koji obuhvataju (Ibidem):

1. Finansijsko zdravlje – smanjuje rizik od neizvršavanja ugovrenih obaveza i bankrota. Pod finansijskim zdravljem podrazumevaju se finansijski položaj i kreditna istorija preduzeća, a neretko se za ocenu finansijskog položaja dobavljača angažuju nezavisne specijalizovane institucije;

2. Proizvodni kapaciteti – determinišu da li je dobavljač u stanju da proizvede zahtevane proizvode i usluge u stabilnom i pouzdanom maniru, što je naročito važno za velike MNK kod kojih svaki prekid u tokovima snabdevanja unutar lanca uzrokuje velike gubitke;

3. Standardi i sertifikati – posedovanje međunarodno priznatih certifikata i specifičnih standarda potvrđuju primenu sistema kontrole kvaliteta u preduzećima;

4. Fleksibilnost – se odnosi na sposobnost prilagođavanja promenama u zahtevima potrošača i uslovima na tržištu. MNK očekuju da MSP brzo odgovore na potrebe potrošača, prilagode se promenama u obimu tražnje i unaprede proizvodne linije, kao i da generišu nove ideje kada su u pitanju proizvodi, proces proizvodnje, prodaja i postprodajne usluge;

5. Geografska lokacija – iako gubi na značaju u uslovima intenzivne primene IKT omogućava komparativnu prednost za lokalna MSP koja razumeju potrebe potrošača i uslove na tržištu;

6. Primena IKT u poslovanju - tzv. poslovna informatizacija podrazumeva učešće MSP u elektronskoj razmeni podataka i integrisanim elektronskim procesima menadžmenta lanca snabdevanja. Primena npr. elektronske nabavke omogućava značajno smanjenje vremena realizacije ugovorene transakcije između proizvođača i dobavljača;

7. Kapacitet za inovacije – predstavlja srž preduzetništva i jednu od ključnih karakteristika i najvećih prednosti MSP. Originalni proizvođači biraju dobavljače koji mogu da im pruže nove i kreativne ideje.

Za razliku od ,,tvrdih", ,,meke" karakteristike dobavljača je teže egzaktno oceniti budući da su više subjektivne prirode. Poslovni integritet obuhvata kategorije kao što su zakonska i regulatorna usklađenost, promovisanje slobodne i fer konkurencije i izbegavanje konflikata interesa i zapravo je fokusiran na etičke aspekte poslovanja preduzeća. Koncept korporativne društvene odgovornosti dobija sve više na značaju sa povećanjem svesti o važnosti socijalnih pitanja i pitanja zaštite životne sredine.

4.3.4. SWOT ANALIZA ULOGE MALIH I SREDNJIH PREDUZE ĆA

Suočavanje velikih kompanija, uglavnom MNK i TNK, sa pritiskom snižavanja troškova i obezbeđivanja prisustva na tržištima velikog broja zemalja širom sveta, stvorilo je nove šanse za lokalna MSP, posebno u zemljama u razvoju. Za velike kompanije, uspostavljanje poslovnih veza i odnosa sa lokalnim MSP u domenu nabavke, prodaje i distribucije obezbeđuje snižavanje troškova uz istovremeno unapređenje specijalizacije i fleksibilnosti i pristupa lokalnom znanju što podstiče rast i razvoj lokalnih sektora MSP čime se ostvaruju ekonomski i socijalni benefiti za širu društvenu zajednicu (Okatch et al. 2011, str. 27). Velike kompanije koje posluju u zemljama u razvoju uspostavljaju poslovne veze i odnose sa lokalnim MSP u različitim delovima lanca vrednosti kao što su: nabavka, proizvodnja, finansijske usluge, informacione i komunikacione tehnologije, distribucija i maloprodaja, franšizing, lizing i podugovaranje određenih funkcija i usluga (UNCTAD 2006).


127

Za MSP, uključivanje u globalne lance vrednosti velikih kompanija omogućava ostvarivanje niza koristi i otvara brojne poslovne mogućnosti. Koliko koristi će uloga dobavljača doneti preduzeću uslovljeno je njegovim kapacitetima da doprinese aktivnostima sa visokim stepenom dodate vrednosti. Najznačajnije koristi ogledaju se u pristupu globalnim tržištima uz niže troškove, pristupu nedostajućim resursima i tehnologijama, proširivanju poslovanja i ostvarivanju stabilnosti, unapređenju internacionalizacije, rastu i ostvarivanju efekata ekonomije obima. Realizovanjem uloge dobavljača MSP unapređuju profitabilnost kroz smanjenje troškova marketinga i kroz koristi od povećanja tražnje. Takođe, uključivanjem u globalne ekonomske tokove povećavaju se prodaja i promet. Specijalizacijom i fokusiranjem na tržišne niše MSP postaju svesnija svojih konkurentskih snaga čime jačaju svoju poziciju u lancu. Racionalizacijom proizvodnje i optimalnom alokacijom resursa ova preduzeća unapređuju konkurentnost što u uslovima dinamičnog i neizvesnog poslovnog okruženja postaje ključan preduslov opstanka i rasta. Saradnja sa partnerima uzvodno i nizvodno u lancu snabdevanja omogućava unapređenje efikasnosti kroz ostvarivanje koristi od protoka informacija, tehnološkog transfera, mogućnosti učenja, uvođenja novih poslovnih praksi, unapređenja ljudskog i tehnološkog kapitala. Kroz saradnju MSP uspevaju da budu u toku sa razvojnim i tehnološkim trendovima, odnosno sa state-of-the-art automobilske industrije. Pored višestrukih koristi, angažovanje MSP kao dobavljača velikih MNK stvara i brojne mogućnosti i šanse za rast i razvoj. Specijalizacijom za aktivnosti sa većim stepenom dodate vrednosti i razvojem kompetencija i veština u oblastima dizajna i razvoja proizvoda, MSP mogu da jačaju i unaprede svoju poziciju pomerajući se nizvodno u strukturi lanca snabdevanja. Fokusiranjem na određenu tehnologiju i uskom specijalizacijom MSP postaju specijalizovani dobavljači čime osiguravaju svoju poziciju i opstanak na tržištu. Udruživanje MSP dobavljača u klastere doprinosi saradnji i pruža velike mogućnosti u domenu unapređenja tehnologije, razmene znanja, inovacija, kao i prevazilaženja internih ograničenja oličenih u nedostatku finansijskih i ljudskih resursa. Sa uvođenjem modularne proizvodnje i prebacivanjem odgovornosti za IR na dobavljače sistema, kreiraju se šanse za MSP koja mogu da priušte investicije u funkcionalna unapređenja i razvoj. Uspostavljanje i razvoj dugoročnih odnosa saradnje kroz partnerstva i alijanse omogućava pristup većem broju potrošača, razmenu informacija, znanja, naprednih tehnologija i poslovnih praksi. Kroz odnose saradnje MSP uspevaju da nadomeste ograničenja koja su imanentna individualnim malim preduzećima, a koja se ogledaju u otežanom pristupu izvorima finansiranja, nedostatku menadžerskih praksi, ograničenim kapacitetima za IR, poteškoćama prilikom zadovoljavanja strogih i visokih standarda kvaliteta i isporuke, zaštite intelektualne svojine itd. Sa druge strane, učešće u globalnim lancima snabdevanja povezano je sa brojnim problemima i potencijalnim opasnostima za MSP. Problemi nastaju pre svega zato što je osnovni preduslov uključivanja sposobnost da se odgovori na stroge zahteve i kriterijume velikih kompanija po pitanju proizvoda, odnosno njegovog kvaliteta, cene i isporuke, kao i finansijskog položaja i stabilnosti preduzeća. Usklađivanje sa striktnim standardima kvaliteta je skupo i teško. Pojedini originalni proizvođači zahtevaju da dobavljači imaju kapacitet za finansiranje inovacija što je često dosta problematično za MSP. Kada uspeju da zadovolje ove kriterijume, MSP teško identifikuju svoje konkurentske snage i zauzimaju pozicije na nižim nivoima u lancu na kojima raspolažu sa nedovoljno znanja i razumevanja dinamike i strukture globalnih lanaca snabdevanja. Uključivanje u globalne tokove znači suočavanje sa oštrom konkurencijom što stvara veliki pritisak za MSP koja posluju u uslovima ograničenosti finansijskih i menadžerskih resursa, otežanog unapređenja tehnologija, inovativnosti i zaštite intelektualne svojine. Ranjivost ovih preduzeća dodatno se produbljuje


128

kontinuiranim pritiskom velikih kompanija za snižavanjem troškova usled čega su MSP primorana da smanjuju svoje profitne margine. Uska specijalizacija i prilagođavanje potrebama i zahtevima jednog velikog klijenta stvara preteranu zavisnost dobavljača od ugovarača, što u uslovima saturacije na tržištu automobila i izrazito oštre konkurencije unutar industrije može da predstavlja opasnost za MSP. Snižavanje stepena funkcionalne kompleksnosti kako bi se odgovorilo potrebama vodeće kompanije na srednji i dugi rok može za posledicu da ima gubitak određenih veština i fleksibilnosti, a to smanjuje sposobnost preduzeća da se brzo prilagodi promenama na tržištu. Takođe, intenzivan trend prebacivanja sve većeg dela odgovornosti na dobavljače stvara šanse za rast MSP i pomeranje na više pozicije u lancu snabdevanja, međutim stvara i opasnosti budući da pomeranje nizvodno podrazumeva preuzimanje kompleksnijih setova aktivnosti i zadataka kao što su razvoj proizvoda, inovacije u dizajnu, organizacija i upravljanje mrežama poddobavljača, uvođenje organizacionih i marketing inovacija i sl. za šta su neophodni menadžerski kapaciteti kojima ova preduzeća uglavnom ne raspolažu. Iskorišćavanje šansi koje proističu iz bliskih odnosa saradnje unutar lanca snabdevanja može da bude problematično imajući u vidu da se stepen saradnje povećava sa pomeranjem nizvodno u strukturi lanca, odnosno on je niži kod proizođača jednostavnijih delova i komponenti. Opstanak i uspeh MSP u globalnim lancima u značajnoj meri je determinisan sposobnošću ovih preduzeća da idu u korak sa tehnološkim i razvojnim trendovima i razumeju promene u strukturi lanca, da razmenjuju informacije i usvajaju nova znanja. Međutim, opasnost leži u činjenici da MSP na pozicijama ispod dobavljača prvog reda pate od ograničenog protoka informacija zato što se oslanjaju samo na informacije od drugih dobavljača koji se nalaze na pozicijama između njih i originalnog proizvođača. Takođe, uprkos rastućem značaju uloge MSP kao dobavljača u globalnim lancima snabdevanja, vodeća kompanija i drugi partneri često nedovoljno uvažavaju i priznaju doprinos ovih preduzeća tehnološkom razvoju industrije zbog čega se ona osećaju inferiorno i nemaju dovoljno samopouzdanja i svesti o svojim konkurentskim snagama. Sistematizacija snaga, slabosti, mogućnosti i opasnosti uključivanja MSP u lance snabdevanja globalnih kompanija prikazana je korišćenjem SWOT matrice u Tabeli 4.7.

Tabela 4.7. SWOT analiza uloge MSP dobavljača u lancu snabdevanja

SNAGE

• Pristup globalnim tržištima; • Stabilnost poslovanja; • Pristup nedostajućim resursima i tehnologijama; • Internacionalizacija i rast; • Povećanje efikasnosti, produktivnosti i

profitabilnosti; • Unapređenje konkurentnosti; • Povećanje prometa; • Specijalizacija i fokusiranje na tržišne niše; • Izloženost procesima razmene znanja, učenja,

tehnološkog transfera; • Usvajanje novih tehnologija i menadžerskih

praksi; • Praćenje state-of-the-art industrije.

SLABOSTI • Strogi i visoki zahtevi originalnih

proizvođača u pogledu proizvoda i performansi preduzeća;

• Ograničen kapacitet za finansiranje inovacija;

• Teškoće u identifikovanju konkurentskih snaga;

• Zauzimanje nižih pozicija u strukturi lanca snabdevanja;

• Nedovoljno poznavanje i razumevanje strukture i dinamike globalnih lanaca snabdevanja;

• Oštra konkurencija u globalnim lancima vrednosti;

• Ograničenost finansijskih i menadžerskih resursa;

• Osetljivost i ranjivost MSP na pritisak za snižavanjem troškova;


129

• Pritisci za snižavanjem cena uslovljavaju snižavanje profitnih margina MSP;

ŠANSE I MOGUĆNOSTI • Jačanje pozicije i pomeranje nizvodno u strukturi

lanca; • Preuzimanje uloge specijalizovanih dobavljača

osigurava opstanak i poziciju na tržištu; • Klasteri doprinose saradnji i unapređenju

tehnologije, znanja, inovacija i pristupa nedostajućim resursima;

• Investicije u funkcionalna unapređenja omogućavaju preuzimanje većeg stepena odgovornosti u lancu;

• Odnosi saradnje, partnerstva, alijanse

OPASNOSTI I PRETNJE • Preterana zavisnost od vodeće kompanije; • Snižavanje funkcionalne kompleksnosti vodi

ka gubitku fleksibilnosti i veština; • Odustvo menadžerskih kapaciteta neophodnih

za rast i preuzimanje odgovornosti za kompleksnije zadatke;

• Nemogućnost da se iskoriste efekti saradnje; • Ograničen protok informacija na nivoima

ispod prvog reda dobavljača; • Nedovoljno uvažavanje doprinosa MSP

tehnološkom razvoju industrije.

Izvor: Samostalna izrada autora Integracija MSP, posebno iz zemalja u razvoju, u globalne lance snabdevanja, odnosno njihovo osposobljavanje za zadovoljavanje strogih zahteva originalnih automobilskih proizvođača u domenu finansijskih i menadžerskih resursa teško je moguće bez ozbiljnije institucionalne podrške.

4.4. INSTITUCIONALNA PODRŠKA UKLJU ČIVANJU MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U GLOBALNE LANCE SNABDEVANJA

AUTOMOBILSKIH PROIZVO ĐAČA

MSP predstavljaju okosnicu rasta i razvoja i najznačajniji segment privreda gotovo svih zemalja nezavisno od stepena njihove razvijenosti. Važnost uloge ovih preduzeća proističe iz njihovog broja i uključenosti u sve segmente privrede, ali pre svega iz njihovog doprinosa povećanju zaposlenosti, bruto dodate vrednosti i prometa i podsticanja inovativnosti i razvoja novih tehnologija. Uloga MSP posebno je relevantna u zemljama u razvoju koje se suočavaju sa problemima visoke nezaposlenosti, nedovoljne konkurentnosti i niskog stepena privredne aktivnosti. Sa učešćem od preko 90% u ukupnom broju privrednih subjekata i generišući između 50% i 60% ukupne i 40% i 80% zaposlenosti u proizvodnji, MSP su kičma privatnog sektora i ključan faktor industrijskog razvoja. Podsticanje dinamičnog razvoja ovog sektora predstavlja možda i najveću razvojnu šansu za zemlje u razvoju u kojima još uvek dominiraju velika, pretežno neefikasna državna preduzeća (Erić et al. 2010, str. 15). Uprkos značaju i ulozi koju MSP ostvaruju u nacionalnim ekonomijama, ova preduzeća se tokom svog životnog ciklusa suočavaju sa nizom problema i prepreka među kojima se posebno ističu nedovoljna raspoloživost resursa u smislu tehnologije, finansija, marketinga i ljudskog kapitala, ograničen pristup informacijama i limitirane veze sa velikim kompanijama (Okatch et al. 2011, str. 2). Sposobnost MSP da se takmiče na globalnom tržištu zavisiće od mogućnosti da se obezbedi pristup nedostajućim infrastrukturnim resursima, kao i drugim preduzećima iz sektora koja imaju veći pristup pomenutim resursima i koja ostvaruju bolje poslovne performanse (Okatch et al. 2011 i Jenkins et al. 2007). Jedna od ključnih determinanti uspeha rasta i razvoja MSP je uspostavljanje korisnih veza i odnosa sa velikim preduzećima kroz aranžmane podugovaranja (UNCTAD 2001, Kumar i Subrahmanya 2007). Strategija uključivanja MSP u lance snabdevanja velikih kompanija dobija na značaju u uslovima globalizacije i outscourcing-a, odnosno rastuće potreba za izmeštanjem dela


130

proizvodnje izvan kapitalno intenzivnih sektora. Obezbeđivanje jake konkurentske pozicije na globalnom tržištu zahteva visoku stopu produktivnosti što a priori u povoljniji položaj stavlja velika preduzeća koja imaju mogućnost ostvarivanja efekata ekonomije obima. Međutim, globalizacija poslovanja kreirala je nove šanse za MSP koja treba da preuzmu ulogu podugovarača, odnosno dobavljača velikih kompanija i to posebno u situacijama u kojima su transakcioni i transportni troškovi visoki (Erić et al. 2010). Globalizacija lanaca vrednosti uslovila je da se zemlje u razvoju više ne smatraju izolovanim nacionalnim tržištima, već potencijalnim delovima globalnih proizvodnih sistema. Integracija zemalja u razvoju u globalne lance vrednosti omogućava pozicioniranje lokalnih preduzeća i njihovo pomeranje nizvodno u strukturi lanca posredstvom unapređenja sposobnosti i usvajanja novih veština, znanja i inovacija. Uključivanje u lance vrednosti globalnih kompanija omogućava ostvarivanje koristi za zemlje u razvoju i to ne samo od investicija u proizvodnji, već i od investicija sa većim stepenom dodate vrednosti kao što su one u domenu dizajna, istraživanja i inovacija. Ostvarivanje koristi od investicija sa većim stepenom dodate vrednosti uglavnom je imanentno zemljama sa visokim stepenom lokalnog znanja i kapaciteta i velikim nacionalnim tržištima (Kina, Indija). Male ekonomije uspevaju da ostvare koristi od novih formi organizacije proizvodnje zahvaljujući povoljnim sistemskim uslovima, atraktivnim paketima stimulativnih mera institucionalne podrške i dobrom bazom veština (OECD, STO i Svetska banka 2014). Sa restrukturiranjem lanaca vrednosti u globalnoj automobilskoj industriji stvorile su se poslovne mogućnosti za domaće industrije delova i komponenti, odnosno za angažovanje MSP dobavljača i to posebno u zemljama u razvoju. U ovim zemljama jedan od ključnih razloga podsticanja automobilske industrije leži upravo u stimulisanju razvoja industrije delova i komponenti zato što se na taj način ne samo kreiraju nova radna mesta i smanjuje efekat uvoza automobilskih delova na platni bilans, već se posredstvom efekata prelivanja (tzv. spillover) podstiče razvoj domaćih tehnoloških kapaciteta i sposobnosti (Humphrey i Memedovic 2003, str. 19). Mnoge zemlje otvaranje fabrika finalne montaže doživljavaju kao prvi korak u razvoju domaće automobilske industrije, a uvođenje zahteva za lokalnim sadržajem (local content requirement) kao podsticaj povećanju domaće proizvodnje (Ibidem). Zahtev za lokalnim sadržajem je protekcionistička institucionalna mera koja ima za cilj kreiranje radnih mesta i upošljavanje preduzeća u nacionalnoj privredi. Budući da je favorizovanje jednih u odnosu na druge učesnike uvek ekonomski manje povoljna alternativa i da je u suprotnosti sa sporazumima o slobodnoj trgovini i pravilima Svetske trgovinske organizacije, savremene države pribegavaju alternativnim merama za generisanje zaposlenosti i ekonomskog rasta kao što su: promovisanje povoljnog poslovnog okruženja, podsticanje korporativne društvene odgovornosti, obuka, unapređenje logistike, investicije u infrastrukturu i uvođenje carina ili subvencija (Hufbauer et al. 2013, str. 2). Nisu sve zemlje podjednako uključene u globalne lance vrednosti. Pojedine zemlje učestvuju u velikom broju različitih lanaca, bilo kao domaćini vodećim kompanijama ili kao dobavljači, dok postoje zemlje koje ostvaruju nizak stepen integracije. Prema rezultatima istraživanja OECD-a (OECD 2014), varijacije u stepenu integracije u globalne lance vrednosti u značajnoj meri su uslovljene specifičnim strukturnim i institucionalnim karakteristikama zemlje. Varijacije zavise od velikog broja faktora od kojih su neki trajni i ne mogu se menjati pod uticajem institucionalnih mera, kao npr. geografska pozicioniranost i raspoloživost prirodnih resursa, dok se drugi mogu oblikovati usvajanjem zakona i politika, potpisivanjem međunarodnih sporazuma i investicijama zemlje (OECD, STO i Svetska banka 2014). Druga grupa faktora obuhvata stepen razvijenosti infrastrukture, veštine i obučenost radne snage i


131

što je najvažnije poslovnu klimu. Treba napomenuti da stepen integracije jedne zemlje ne zavisi samo od uloge države, već i od samih preduzeća i njihove spremnosti i sposobnosti da se uključe u globalne lance vrednosti. Uloga države se ogleda u podsticanju poslovnog okruženja koje je stimulativno za proizvodnju, investicije, transport, komunikacije i trgovinu i koje omogućava preduzećima da u potpunosti iskoriste sopstvene i veštine svojih partnera (Ibidem str. 20). Takođe, ključni elementi povoljnog poslovnog okruženja obuhvataju i makroekonomsku stabilnost, pristup izvorima finansiranja i ukupnu lakoću poslovanja (ease of doing business). Uloga države u podsticanju integracije domaćih MSP u globalne lance snabdevanja je izuzetno važna. Posredstvom svojih mehanizama oličenih u politikama, zakonima, merama, programima i investicijama, država treba da obezbedi pretpostavke i uslove koji omogućavaju uključivanje zemlje i domaćih preduzeća u globalne ekonomske tokove. Intervencija države, odnosno njene politike mogu biti horizontalne ili specifično dizajnirane za podršku određenom sektoru (Ibidem). Horizontalne politike imaju za cilj unapređenje konkurentnosti privrede i obuhvataju aspekte kao što su makroekonomska stabilnost, razvoj ljudskog kapitala, nacionalna fizička infrastruktura, poslovno okruženje, pristup izvorima finansiranja i inovacije, a njihovom implementacijom se ostvaruju širi ekonomski efekti. Sektorske politike se odnose na targetirane sektore i obuhvataju carinske tarife i druge trgovinske barijere, subvencije, zahteve za lokalnim sadržajem i restrikcije slobodnoj međunarodnoj trgovini. Njihova primena se dovodi u vezu sa rizikom narušavanja balansa između intervencije države i delovanja tržišnih mehanizama (nevidljiva ruka tržišta). Najznačajniji aspekti, odnosno područja institucionalnog delovanja obuhvataju: 1. Razvoj fizičke infrastrukture. Postojanje kvalitetne fizičke infrastrukture u smislu puteva,

luka, aerodroma, efikasnosti procedura i sistema komunikacije omogućava brz i pouzdan protok dobara, usluga i informacija. Značaj fizičke infrastrukture sve više dobija na značaju u uslovima globalizacije u kojima je JIT sistem isporuke postao standard. Zahtevi za efikasnim transportom i visoki troškovi skladištenja nameću potrebu za brzom i pouzdanom isporukom. Razvoj infrastrukture je preduslov uključivanja zemlje u globalne lance vrednosti. Pouzdani i troškovno konkurentni infrastrukturni objekti omogućavaju domaćim preduzećima integrisanje u međunarodne trgovinske tokove i privlačenje SDI. Uloga države je da investira u razvoj infrastrukute i obezbedi efektivnost javnih infrastrukturnih politika kako bi se prevazišli nedostatci u domenu pristupa, pokrivenosti i troškova koji su posebno karakteristični za zemlje u razvoju.

2. Stabilan institucionalni okvir. Institucionalni okvir zemlje obuhvata formalne i

neformalne institucije koje treba da omoguće odvijanje političkih, ekonomskih i društvenih interakcija. Formalne institucije određuju politički sistem (strukturu vlasti, građanska prava, upravljačku strukturu), ekonomsku strukturu (svojinska prava, ugovore), mehanizam i sistem prinude, odnosno institucije koje obezbeđuju njihovo poštovanje (sudstvo, policija), dok neformalne institucije obuhvataju skup društvenih normi poput tradicije, običaja, moralnih vrednosti, religijskih verovanja, kao i sve druge norme ponašanja usvojene tokom vremena (Golubović 2002). Makroekonomska stabilnost i dobro javno upravljanje doprinose atraktivnosti zemlje za MNK, TNK i strane investitore koji ih percipiraju kao sigurno mesto za ulaganje kapitala. Sposobnost MSP da zadovolje preduslove uključivanja u globalne lance vrednosti, odnosno da budu konkurentna i da mogu da odgovore na stroge kriterijume velikih kompanija, u mnogome zavisi od institucionalnog i regulatornog okvira u kojem ova preduzeća obavljaju svoje poslovne aktivnosti. Uloga države u ovom domenu je ključna budući da usvajanjem i


132

implementacijom politika ona podstiče ili ograničava sposobnosti i kapacitete MSP da povećavaju konkurentnost, privlače investicije i obezbeđuju svoju poziciju u globalnim lancima. Unapređenjem regulatornog okvira stvaraju se uslovi za razvoj preduzetništva i osnivanje novih preduzeća, čime se podstiče inovativnost i kreiraju nova radna mesta.

3. Povoljno poslovno okruženje. Svetska banka (2005) je definisala poslovnu klimu kao set

faktora koji su specifični za jednu zemlju i koji oblikuju mogućnosti i podsticaje za preduzeća da investiraju, kreiraju radna mesta i razvijaju se, a Weiss (2013) je definisao poslovno okruženje kao podset poslovne klime. Poslovno okruženje predstavlja ukupnost svih internih i eksternih faktora i elemenata koji ostvaruju stvaran ili potencijalan uticaj na preduzeće. Prema Gonzales Rocha (2012), poslovno okruženje posmatrano sa aspekta MSP obuhvata: (i) institucionalni, pravni i regulatorni okvir; (ii) organizacioni okvir; i (iii) tržišne, socijalne i ekonomske okolnosti što otvara prostor za razmatranje uloga vladinih i nevladnih organizacija i institucija koje implementiraju politike, zakone i sprovode druge funckije u poslovnom okruženju (npr. poslovni inkubatori, inovativni centri, istraživačke agencije, privredne komore, poslovne asocijacije, trgovinske unije, privatne asocijacije itd.). Dethier et al. (2010) poslovno okruženje definišu u kontekstu fizičke infrastrukture, pristupa izvorima finansiranja, sigurnosti (odsustvo korupcije i kriminala) i regulatornog okvira. Prema Ayyagari et al. (2007), uloga MSP u proizvodnji dovodi se u vezu sa postojanjem konkurentnog poslovnog okruženja. U kontekstu integracije zemlje i preduzeća u globalne lance vrednosti relevatni su sledeći aspekti poslovnog okruženja (OECD, STO i Svetska banka 2014): (i) lakoća poslovanja pod kojom se podrazumevaju procedure, vreme i troškovi osnivanja i formalnog poslovanja, procedure izdavanja dozvola i licenci; (ii) standardi i sertifikati u smislu unificiranih zahteva za proizvode i procese što omogućva standardizaciju nabavke između većeg broja dobavljača; (iii) obezbeđivanje pristupa izvorima finansiranja stavljanjem u funkciju kreditnih biroa i implementacijom efektivnih zakona koji regulišu sredstva obezbeđenja i postupak stečaja i (iv) pristup tržištima, odnosno carinske i druge uvozne barijere.

4. Trgovinske barijere – carinske barijere. Integracija u globalne ekonomske tokove zahteva

da transport dobara i usluga izvan nacionalnih granica može da se odvija brzo i bez visokih troškova. Smanjivanje uvoznih dažbina i izvoznih procedura je jedan od ključnih faktora integracije u globalne lance snabdevanja. Uprkos činjenici prema kojoj trgovinske politike više nemaju važnost koje su u prošlosti imale, a carine u globalnim trgovinskim kanalima gube na značaju, kompleksnost strukture globalnih lanaca snabdevanja uslovljava multiplikovanje efekata stopa carinskih dažbina posebno za proizvode koji podrazumevaju više proizvodnih faza i dugačke lance kao što su motorna vozila (Ibidem). U cilju otklanjanja trgovinskih barijera, države potpisuju multilateralne ili regionalne sporazume ili nude poseban tretman za uvoz u specijalnim trgovinskim zonama ili sličnim programima kao npr. maquiladoras33 u Južnoj Americi. Kreiranje ovakvih zona podstiče ulazak MNK na nacionalna tržišta ali povećava osetljivost zemlje domaćina na promene u strategijama ovih kompanija i ograničava mogućnosti za uključivanje dobavljača drugog i trećeg reda u globalne lance snabdevanja.

5. Trgovinske barijere – necarinske barijere. Necarinske barijere u trgovini su sve one mere

koje se ne vezuju za uvoz ili izvoz, odnosno za carine, a povećavaju troškove trgovine. Ove barijere obuhvataju kvantitativna ograničenja odnosno kvote, uvozne dozvole,

33 Maquiladoras – proizvodne operacije koje se u Meksiku odvijaju u zonama slobodne trgovine, odnosno uvoz sirovina koji je oslobođen carina i drugih dažbina za fabrike koje vrše sklapanje, procesuiranje i proizvodnju i koje zatim proizvode izvoze u zemlje porekla sirovina.


133

zahteve za lokalnim sadržajem, usklađenost sa standardima kvaliteta i bezbednosti i sl. i one u značajnoj meri determinišu efikasnost globalnih lanaca snabdevanja. Rastući broj i kompleksnost standarda kvaliteta, bezbednosti i zaštite životne sredine predstavljaju ozbiljnu barijeru za integraciju MSP u globalne lance. U kontekstu globalnih lanaca vrednosti posebno relevantan aspekt necarinskih barijera se odnosi na ograničavanje pristupa tržištima usluga i to onih koje su ključne za njihovo funkcionisanje kao što su IKT usluge (smanjenje troškova koordinacije i omogućavanje trgovine uslugama), usluge menadžmenta lancem snabdevanja (smanjivanje zaliha, skraćivanje vodećeg vremena i brži odgovor na promene u zahtevima potrošača) i logističke usluge (monitoring kretanja dobara u realnom vremenu) (Ibidem). Kvalitet usluga koje podržavaju globalne lance snabdevanja zavisi ne samo od mogućnosti pristupa kvalifikovanih stranih provajdera, već i od nacionalnih sistema obrazovanja.

6. Unapređenje ljudskog kapitala. Preuzimanje uloge dobavljača velikih MNK i pomeranje

nizvodno u strukturi lanca snabdevanja podrazumeva raspolaganje adekvatnim veštinama, kompetencijama i znanjima i njihovo kontinuirano unapređenje kroz investicije u IR, usvajanje novih menadžerskih praksi, razmenu znanja i informacija. Globalni lanci vrednosti zavise od kompetencija i konkurentnosti performansi specifičnih zadataka, a posledično i od obrazovanja i veština zaposlenih i preduzetnika (OECD 2013). Ljudski kapital može da bude prepreka integraciji preduzeća u globalne lance vrednosti što je posebno slučaj u zemljama u razvoju u kojima su izdvajanja za obrazovanje ograničena. Država može da ima važnu ulogu u prevazilaženju ili ublažavanju ove prepreke kroz implementaciju programa profesionalne obuke i treninga, međutim iskustva pokazuju da ovi programi nisu efikasni i da se baziraju na zastarelim metodologijama. Mnogo bolji rezultati se ostvaruju kada globalne kompanije prenose znanja na lokalnu radnu snagu. Studije (OECD 2014) sugerišu postojanje značajnih razlika u obrazovanju između zemalja, pa čak i između gradova u okviru jedne zemlje i upućuju na sledeće zaključke: (i) inicijalno formalno obrazovanje više nije dovoljno i ono mora da se kombinuje sa konceptom doživotnog učenja kako bi se veštine prilagođavale i zaposleni osposobljavali za budućnost; (ii) razvoj ljudskog kapitala i njegovo prilagođavanje potrebama ekonomije koja raste i kontekstu rastuće integracije u globalne lance vrednosti zahteva promovisanje obuke i razvoja specifičnih i opštih veština i (iii) neophodno je jačanje veza između nauke i privrede kako bi sistem obrazovanja i programi obuke i treninga mogli da odgovore potrebama tržišta rada. U uslovima dinamičnog tehnološkog razvoja i kontinuiranog povećanja zahteva u pogledu standarda kvaliteta i procesa u globalnim lancima vrednosti, država treba da sprovodi efektivne strategije obrazovanja i razvoja ljudskog kapitala.

7. Inovacije. Investicije u inovacije su značajan preduslov integracije preduzeća u globalne

ekonomske tokove budući da se najveći stepen dodate vrednosti ostvaruje u aktivnostima kao što su razvoj novih koncepata, IR, proizvodnja delova i komponenti, marketing, usluge i sl., a one podrazumevaju tzv. ,,prećutno znanje" (tacit knowledge) u oblastima dizajna, razvoja tehnologija i kompleksnih sistema, menadžmenta i organizacionog know-how (OECD, STO, Svetska banka 2014, str. 37). Uloga države je da posredstvom nacionalnih inovacionih sistema podstiče unapređenje inovativnih kapaciteta kroz razvoj inovacione infrastrukture, preduzetništva, jačanje veza između institucija koje obavljaju inovacionu delatnost i privrede i kreiranje uslova koji stimulišu preduzeća da preuzimaju rizik, eksperimentišu, implementiraju i komercijalizuju nove ideje.

1. Privlačenje SDI. Uloga države je značajna ne samo u privlačenju stranih kompanija, već i u iskorišćavanju potencijalnih ekonomskih efekata njihovih investicija u nacionalnoj


134

privredi. Povoljno poslovno okruženje i adekvatan institucionalni okvir doprinose atraktivnosti zemlje za strane kompanije, a ulazak ovih kompanija može da ima višestruke pozitivne efekte ne samo za lokalna preduzeća, već i za privredu zemlje uopšte. Uključivanje domaćih preduzeća u lance snabdevanja globalnih kompanija omogućava povećanje stepena iskorišćenosti kapaciteta, unapređenje konkurentnosti i poslovnih performansi, transfer znanja i tehnologija i usvajanje naprednih menadžerskih veština. Dominantna praksa vlada većine zemalja je bila takva da je u fokus pažnje stavljano kreiranje povoljne investicione klime i stvaranje pretpostavki za privlačenje MNK, ali je nedovljno pažnje posvećivano razvoju lokalnih dobavljača bez čega izostaje puna iskorišćenost povoljnih efekata ulaska velikih kompanija na nacionalna tržišta. Politikama razvoja MSP i specifičnim programima razvoja dobavljača, država može da doprinese unapređenju sposobnosti integracije domaćih MSP i iskorišćavanja efekata transfera tehnologija i menadžerskih znanja u okviru lanaca snabdevanja globalnih kompanija.

Na osnovu studija slučaja o ulozi države u obezbeđivanju podrške integraciji MSP u lance snabdevanja globalnih proizvođača, u okviru kojih su intervjuisana MSP u automobilskim industrijama u odabranim zemljama, došlo se do sledećih rezultata i zaključaka (OECD 2008):

• Većina intervjuisanih MSP je istakla da vlade na nacionalnom i regionalnom nivou obezbeđuju malu ili nikakvu podršku njihovoj integraciji u globalne lance snabdevanja. Odgovori, međutim, upućuju na zaključak da MSP raspolažu sa nedovoljno znanja i razumevanja globalnog okruženja usled čega teško mogu da identifikuju politike i konkretne mere državne pomoći koje bi im bile od najveće koristi.

• Najveći problemi MSP odnose se na neophodnost unapređenja tehnoloških i inovativnih kapaciteta i nedostatak odgovarajućih finansijskih i ljudskih resursa koji bi te procese podržali.

• Ostali problemi MSP obuhvataju: nedostatak kapaciteta da se odgovori na standarde i zahteve za sertifikovanjem, nedovoljne sposobnosti u domenu upravljanja intelektualnim kapitalom i zaštite prava intelektualne svojine, slaba pregovaračka pozicija u odnosu na velike ugovarače, odsustvo podrške diverzifikaciji aktivnosti kako bi se smanjila zavisnost od jednog ili nekoliko velikih ugovarača.

Specifičnosti problema MSP i identifikovana područja u kojima je neophodna institucionalna podrška po zemljama koje su obuhvaćene studijama slučaja prikazani su u Tabeli 4.8. (Ibidem str. 72).

Tabela 4.8. Područja institucionalnog delovanja u automobilskoj industriji u odabranim zemljama

Studija slučaja/zemlja

Područje institucionalnog delovanja/podrške MSP

Australija • Unapređenje inovativnosti i IR, fleksibilnosti, sposobnosti JIT isporuke, marketinga; • Veličina MSP ograničava njihovu snagu, investicione mogućnosti i mogućnosti za

ostvarivanje efekata ekonomije obima, a usled nediversifikovanosti ova preduzeća su preterano zavisna od proizvodnje za potrebe domaće automobilske industrije;

• Odsustvo veština i kvalifikovane radne snage i poteškoće u oblasti zaštite intelektualne svojine usled neefikasne primene zakona.


135

Kina, Taipei • Ekspanzija na međunarodna tržišta uz zadržavanje nivoa kvaliteta usluga; • Snižavanje troškova u cilju unapređenja konkurentnosti uz istovremeno investiranje u

razvoj novih proizvoda i novih tržišta kako bi se povećala diverzifikacija i stepen dodate vrednosti;

• Pomoć u dobijanju certifikata od međunarodnih automobilskih proizvođača. Japan • Izgradnja infrastrukture za prikupljanje pouzdanih i blagovremenih informacija o

poslovnom okruženju; • Podrška MSP kroz unapređenje tehnoloških kapaciteta; • Podrška razvoju klastera (jačanje saradnje između MSP, naučno-istraživačkih i

obrazovnih institucija i organizacija podrške MSP). Španija • Investicije u IR i inovacije u cilju unapređenja konkurentnosti i internacionalizacije kao

pretpostavki rasta MSP; • Pritisak za snižavanjem troškova proizvodnje i ograničen pristup izvorima finansiranja

novih poslovnih projekata u odnosu na velike kompanije; • Nedovoljan stepen interakcije sa univerzitetima i nizak stepen uvođenja patenata.

Turska • Povećanje investicija, IR i inovacija; • Povećanje troškova proizvodnje je opasnost za MSP.

Indija:Tata Motors

• Unapređenje tehničkih kapaciteta uz održavanje visokog nivoa tehničke preciznosti i poštovanje rokova isporuke;

• Obezbeđivanje pristupa najnovijim tehničkim informacijama i finansijska podrška IR i razvojnim projektima.

Meksiko: Volkswagen

• Podrška lokalnim dobavljačima u sprovođenju procesa učenja kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta globalnih proizvođača;

• Slaba pregovaračka pozicija MSP u odnosu na Volkswagen.

Južna Afrika: Toyota

• Sposobnost MSP da brzo odgovore i isporuče proizvode i sisteme koji su u skladu sa očekivanjima Toyote u pogledu standarda kvaliteta, snabdevanja i vremena isporuke;

• Unapređenja u oblastima: razvoja veština, investicija, tehnološkog razvoja i fizičke infrastrukture.

Izvor: OECD, 2008. U nameri da se analizira praksa originalnih automobilskih proizvođača, odnosno MNK, prilikom ulaska na tržišta zemalja u razvoju i uključivanja lokalnih MSP kao dobavljača automobilskih delova i komponenti, kao i da se istraže problemi MSP i neophodna područja institucionalne podrške, UNCTAD (2001, str. 11) je analizirao studije slučaja Toyote u Južnoj Africi i Volkswagena u Meksiku, a rezultati istraživanja omogućili su dolazak do sledećih saznanja:

• Toyota South Africa (TSA) je najveći automobilski proizvođač u Južnoj Africi koji se nakon liberalizacije trgovine 1994. godine uključio u globalni sistem snabdevanja Toyota Manufacturing Corporation, što je imalo za posledicu povećanje proizvodnje i otvaranje fabrike za proizvodnju dva nova modela: Hilux i Corolla. Restrukturiranje i prelazak sa proizvodnje sedam modela automobila u relativno malom obimu, na proizvodnju samo dva modela u značajnije većem obimu, imalo je za posledicu restrukturiranje lanaca snabdevanja. TSA je tragao za novim dobavljačima koji mogu da zadovolje visoke standarde tehnologije i kvaliteta, a to je uslovilo zaoštravanje konkurencije na tržištu proizvođača delova i komponenti. Mogućnost uvoza ili snabdevanja od transnacionalnih dobavljača predstavljalo je veliku opasnost za lokalne dobavljače. MSP su očekivala podršku države u oblastima kao što su: razvoj veština, podsticaji investicijama, razvoj tehnologije, reforma radnog zakonodavstva i jačanje i razvoj Durban Auto klastera.

• Volkswagen je drugi po veličini najveći proizvođač automobila u Meksiku, posle Nissan-a. Nijedan lokalni dobavljač koji je intevjuisan u okviru studije slučaja nije


136

uspeo da iskoristi uključivanje u lanac snabdevanja Volkswagen-a za internacionalizaciju svog poslovanja. Razlagome tome treba tražiti u odsustvu specifičnih konkurentnskih prednosti u domenu tehnologije i ograničenih mogućnosti finansiranja internacionalizacije u uslovima u kojima MSP jedva uspevaju da drže korak sa rastućim zahtevima originalnog proizvođača. Većina TNK- dobavljača prvog reda je istakla da najveći deo inputa uvoze iz inostrastva, a da je lokalni stepen dodate vrednosti nizak. Neke od ovih kompanija (FTE Mexicana i Jonhson Controls) su navele da pružaju pomoć i podršku dobavljačima drugog i trećeg reda, odnosno MSP, u unapređenju stepena dodate vrednosti lokalnih inputa. Pojedine TNK obezbeđuju podršku integraciji MSP u globalne lance snabdevanja kroz otvaranje istraživačkih centara, asistenciju u dobijanju sertifikata, kreditiranje i obuku i trening. Značajna podrška integraciji lokalnih dobavljača obezbeđenja je kreiranjem industrijskog parka u neposrednoj blizini fabrike Volkswagen Puebla i još tri parka u državi Tlaxcala u kojoj je lociran najveći broj lokalnih dobavljača. Mreža Volkswagenovih dobavljača u državi Tlaxcala se sastoji od 56 dobavljača drugog i trećeg reda od čega više od polovine čine MSP koja zapošljavaju približno 15.000 ljudi.

• Većina nezavisnih lokalnih dobavljača i u Južnoj Africi i u Meksiku nije uspela da zadovolji standarde originalnih automobilskih proizvođača. Svoju šansu ova preduzeća su pronašla na drugom i trećem nivou u strukturi lanaca snabdevanja. Iskorišćavanje ove šanse za lokalna MSP znači kontinuirano unapređenje kako bi se zadovoljili standardi dobavljača prvog reda i originalnih proizvođača u pogledu kvaliteta, snabdevanja i vremena isporuke. Uspostavljanjem bliskih odnosa sa proizvođačima prvog reda, koji su postali usko specijalizovani i zavisni od originalnih proizvođača, i Toyota i Volkswagen su stavili lokalne dobavljače po strani marginalizujući njihovu ulogu u lancima snabdevanja. Transfer informacija i tehnologija se vršio samo do prvog nivoa dobavljača.

• Lokalni dobavljači i u Južnoj Africi i u Meksiku su naveli da je njihova uloga u

globalnim lancima snabdevanja dodatno ograničena usled delovanja sledeća tri faktora: (i) nedostatak odgovarajućih veština zaposlenih; (ii) nedostatak fizičke infrastrukture, posebno puteva i električne energije i (iii) nedostatak finansijskih sredstava neophodnih za unapređenja kako bi se zadovoljili međunarodni standardi.

Na osnovu teorijskih saznanja i rezultata studija slučajeva, kao najznačajnija oblast institucionalne podrške integraciji MSP u globalne lance snabdevanja izdiferenciralo se kreiranje povoljnog poslovnog okruženja. Uloga države je da obezbedi makroekonomsku stabilnost zemlje i razvijenost fizičke infrastrukture, kao i da implementacijom politika, strategija, programa i drugih mera podrške obezbedi okruženje koje podstiče razvoj preduzetništva i unapređenje konkurentnosti, tehničko-tehnoloških i drugih kompetencija i veština, kao i investicije, preuzimanje inovativnih aktivnosti i poduhvata, pruža pomoć prilikom sertifikovanja i usvajanja međunarodnih standarda kvaliteta, snabdevanja i isporuke, omogućava pristup povoljnim izvorima finansiranja i reguliše oblasti međunarodne trgovine, tržišta rada, zaštite intelektualne svojine, obrazovanja i razvoja ljudskog kapitala. Uključivanje MSP u lance snabdevanja globalnih kompanija determinisano je sposobnošću ovih preduzeća da odgovore na stroge zahteve globalnih kompanija u pogledu finansijskih i menadžerskih resursa, kvaliteta, cene i isporuke i zaštite intelektualne svojina, a sve to je teško ostvarivo bez snažne institucionalne podrške (UN 2010).


137

V ULOGA FIATA U KREIRANJU LANCA SNABDEVANJA U

AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI SRBIJE

Ostvarujući ulogu generatora prihoda, zaposlenosti i izvoza i značajnog faktora unapređenja konkurentnosti, automobilska industrija je jedan od najznačajnijih sektora u privredi Srbije. Nakon raspada SFRJ, ekonomskih sankcija Međunarodne zajednice, ekonomskog sunovrata, deindustrijalizacije zemlje i neuspešnog procesa privatizacije i restrukturiranja, sektor automobilske industrije nalazio se u izrazito teškom stanju koje je karakterisao nizak stepen iskorišćenosti kapaciteta, nedovoljna konkurentnost proizvoda, nizak nivo produktivnosti i izvoza, smanjenje broja zaposlenih i značajno zaostajanje u tehničko-tehnološkom pogledu. Razvojni potencijal oličen u kvalifikovanoj i dostupnoj radnoj snazi, niskim troškovima faktora proizvodnje, a pre svega rada, dugogodišnjoj tradiciji i iskustvu, već postojećim kapacitetima i infrastrukturi, nižim poreskim stopama i povoljnoj geografskoj pozicioniranosti uslovio je potrebu za revitalizacijom industrije privlačenjem stranog investitora. Dolazak Fiata, odnosno zajedničko investiciono ulaganje kompanije Fiat Group Automobiles i Vlade Republike Srbije kojim je osnovano privredno društvo za proizvodnju motornih vozila Fiat Chrysler Automobili Srbija, označio je početak nove etape u razvoju srpske automobilske industrije. Ekonomski efekti ove investicije na razvoj privrede Srbije analizirani su u kontekstu doprinosa razvoju lokalne mreže dobavljača, odnosno mogućnosti integrisanja lokalnih MSP u lanac snabdevanja Fiata.

5.1. OSVRT NA ISTORIJSKI RAZVOJ AUTOMOBILSKE INDUST RIJE SRBIJE

U cilju analize i ocene ekonomskog značaja i potencijala automobilske industrije u Srbiji prikazan je sažet osvrt na istorijski razvoj industrije koji je za potrebe istraživanja u okviru disertacije podeljen u tri etape. Prva etapa obuhvata period od završetka Drugog svetskog rata do kraja 1980-tih godina XX veka koji su obeležili ,,rođenje" i dinamičan razvoj automobilske industrije. Druga etapa obuhvata period od raspada SFRJ do potpisivanja ugovora o strateškom partnerstvu i zajedničkom ulaganju između italijanskog Fiata i Republike Srbije koji je označila stagnacija i propadanje fabrike automobila i čitavog industrijskog kompleksa. Treća etapa se odnosi na period od osnivanja mešovitog preduzeća Fiat Automobili Srbija do danas, odnosno period revitalizacije industrije. Rani začeci razvoja automobilske industrije vezuju se za početak razvoja vojne i industrije uopšte u Srbiji, odnosno za preseljenje livnice Topova iz Beograda i osnivanje fabrike ,,Topolivnica" 1853. godine u Kragujevcu. Iz ove fabrike izrastao je ,,Vojnotehnički zavod", odnosno ,,Artiljerisko tehnički zavod" koji je sa 12.000 zaposlenih i 10.000 mašina predstavljao motor razvoja vojne industrije Jugoslavije između dva svetska rata (Mićič 2014, str, 86). U okviru Zavoda 1939. godine za potrebe vojske započeta je montaža vozila sa benzinskim motorom američke marke Chevrolet. Po završetku Drugog svetskog rata 1946. godine ,, Artiljerisko tehnički zavod", koji je imao status vojno industrijskog giganta Srbije, tadašnje Kraljevine Jugoslavije i čitave jugoistočne Evrope, menja naziv u Zavodi ,,Crvena zastava". U skladu sa novom razvojnom i vojnom politikom zemlje prestaje proizvodnja municije u Kragujevcu i dolazi do izmeštanja vojnih kapaciteta što je za posledicu imalo višak proizvodnih kapaciteta i radne snage koje je trebalo uposliti. Velikom većinom glasova


138

na referendumu zaposlenih u Zavodima održanom 26. avgusta 1953. godine odlučeno je da se najveći deo ostvarene dobiti usmeri na proizvodnju automobila što je označilo ,,rođenje" fabrike automobila ,,Zastava" i početak razvoja srpske automobilske industrije. Iste godine započeta je montaža američkog terenskog vozila tipa ,,Jip" kompanije Willys, a nekoliko godina kasnije za strateškog partnera u konkurenciji kompanija Willys iz SAD-a, Renault iz Francuske, Austin i Rover iz Engleske izabrana je italijanska kompanija Fiat. Najvažniji zamajac razvoju automobilske industrije dala je saradnja sa italijanskom kompanijom Fiat, odnosno potpisivanje ugovora o kupovini licence automobilskog giganta iz Torina 1954. godine u vrednosti od 350 miliona tadašnjih lira. Prve aktivnosti nakon kupovine licence realizovale su se kroz montažu modela „Fijat AP-55” – „Kapanjola”, „Fijat 1.400 BJ” i „Fijat 1.100 B”. Godine 1957. i 1958. smatraju se početkom razvoja prateće industrije delova i komponenti, a 1960. godine počela je proizvodnja po licenci ,,Fijat 600" čuvenog ,,Fiće” (Zastava 750). Popularni ,,Fića” je predstavljao svojevrsni simbol i najprepoznatljiviji brend tadašnje Jugoslavije koji je tokom tri decenije rada fabrike proizveden u više od 900.000 primeraka, široko je korišćen za potrebe policije, vojske i hitne pomoći i kao takav značajno je doprineo opštoj motorizaciji zemlje. U anketi koju su 2000. godine sproveli dnevni listovi Privredni pregled i D-auto, ,,Fića” je proglašen za automobil milenijuma u Jugoslaviji. Proizvodnja licencne limuzine ,,Tristać” (Zastava 1300) započeta je 1961. godine i trajala je do 1979. godine. U tom periodu proizvedeno je više od 200.000 ovog modela poznatog kao ,,jugoslovenski mercedes”. 1968. godine proizvodni kapaciteti fabrike su prošireni na 85.000 vozila godišnje čime je okončana prva faza programa razvoja, a u okviru Zavoda ,,Crvena Zastava" poslovalo je sedam fabrika od kojih pet u Kragujevcu i po jedna u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.34 Na bazi modela ,,Fijat 128” razvijen je prvi sopstveni model ,,Zastava 101” poznatiji kao ,,Stojadin” koji je proizveden u preko milion primeraka. 1980. godine proizvodni kapaciteti fabrike prošireni su na 200.000 automobila godišnje, a te godine započeta je i serijska proizvodnja čuvenog modela ,,Yugo”. 1988. godine počela je proizvodnja modela ,,Yugo Florida" koji je po uzoru na model ,,Fiat Tipo” razvijen na sopstvenoj platformi što je ,,Crvenu Zastavu" koštalo 150 miliona dolara, od čega su dve trećine uložene u zadovoljavanje pretpostavki kako bi se kompletna proizvodnja automobila i rezervnih delova odvijala u SFRJ.35 U periodu 1988-1998. godina proizvedeno je 160.000 automobila pomenutog modela. Poslednji ,,Yugo” sa proizvodne trake fabrike u Kragujevcu je sišao 2008. godine. Fabrika automobila ,,Zastava" je bila najveći industrijski kompleks u bivšoj Jugoslaviji koji je zapošljavao 56.379 radnika i prostirao se na površini od 300 hektara, sa oko milion kvadratnih metara hala i 15 kilometara dugačkim proizvodnim linijama. Tokom svog pet decenija dugog poslovanja ,,Zastava" je ostvarila proizvodnju od preko 4 miliona i izvoz od 700.000 automobila u 74 zemlje na 5 kontinenata. U okviru projekta ,,Jugo Amerika" koji je nosio epitet ,,posla veka" u periodu 1985-1992. godina na tržište SAD je izvezeno 140.000 automobila u vrednosti od 350 miliona dolara. Rekordni obim proizvodnje ostvaren je 1989. godine kada je sa proizvodnih traka fabrike sišlo 230.000 vozila namenjenih prvenstveno domaćem tržištu čime je generisan prihod od približno 1 mlrd američkih dolara. U sistem proizvodnje automobilske industrije pored fabrike ,,Zastava" bilo je uključeno i 280 kooperanata iz 130 gradova SFRJ. 34Magazin auto, Jubileji: 60 godina Zastava automobila, dostupno na: http://www.magazinauto.com/60-godina-zastava-automobila/ [13.11.2015.] 35 Zastava automobili, dostupno na: http://newhive.com/madacki/zastava-automobili?q=%23cars [14.11.2015.]


139

Političke tenzije i raspad SFRJ koji je potom usledio označili su početak propadanja ovog industrijskog kompleksa. Poslednju deceniju XX veka, usled ekonomskih sankcija Međunarodne zajednice, obeležili su potpuni ekonomski sunovrat i deindustrijalizacija zemlje koji su uslovili drastično smanjenje obima industrijske proizvodnje, smanjenje domaćeg i gubitak inostranih tržišta i smanjenje broja zaposlenih. Teškom položaju preduzeća dodatno je doprineo i neuspešan proces privatizacije i restrukturiranja. Fabrika automobila ,,Zastava" je delila sudbinu ostalih industrijskih preduzeća koja su usled dezinvestiranja, destrukcije kapitala, smanjene operativne sposobnosti opreme i tehnološkog zaostajanja postala devastirana, izraubovana, zastarela i prilagođena strukturi tržišta iz prethodnog perioda (Ibidem, str. 89). Postrojenja industrijskog kompleksa ,,Grupe Zastava" u Kragujevcu dodatno su uništena i tokom NATO bombardovanja 1999. godine kada je razoreno više od 60% kapaciteta. 2000. godine u okviru Grupe poslovalo je 47 preduzeća i 432 kooperanta od čega 220 direktno zavisnih, sa ukupno 31.650 zaposlenih. U periodu 2006-2008. godina, na osnovu ugovora sa Fiatom, vršilo se sklapanje i osvajanje proizvodnje modela ,,Zastava 10" po licenci ,,Fiat Punto". Uprkos obnavljanju fabrike i ponovnom pokretanju proizvodnje, pronalaženje strateškog partnera prepoznato je kao jedina šansa za oživljavanje fabrike ,,Zastava automobili" i razvoj srpske automobilske industrije. Nakon političkih promena 2000. godine u Srbiji je intenziviran proces tranzicije ka tržišnom modelu privređivanja. U periodu 2001-2008. godina ostvaren je napredak u pogledu makroekonomske stabilnosti, rasta BDP, povećanja spoljne trgovine, smanjenja zaostajanja za razvijenijim tranzicionim zemljama i unapređenja ekonomskih performansi privrede uopšte (Estrin i Uvalic 2013). Kao rezultat poboljšanja ukupnog političkog i ekonomskog ambijenta, trgovinske liberalizacije sa EU i ubrzavanja procesa reformi i privatizacije stvorile su se pretpostavke za veće privlačenje SDI. Za zemlju domaćina, priliv stranog kapitala je značajan sa aspekta smanjenja deficita trgovinskog bilansa, modernizacije tehničko-tehnoloških kapaciteta, razvoja ljudskih resursa, unapređenja konkurentnosti i uključivanja domaćih preduzeća u međunarodne ekonomske tokove kroz povećanje izvoznih potencijala. Privlačenje SDI ima ključnu ulogu u rešavanju problema nedovoljne konkurentnosti domaće privrede i to pre svega kroz savremenu opremu i tehnologije. Za kompanije, prema teoriji o multinacionalnim preduzećima, SDI u inostranstvu su atraktivna strategijska opcija na lokacijama koje su optimalne u smislu da omogućavaju kombinaciju specifičnih prednosti preduzeća i lokalnih prednosti zemlje domaćina na način koji omogućava iskorišćavanje i istraživanje prednosti kompanije (Ibidem, Rugman 1982). Prema Dunning (1993), SDI pokreću sledeća četiri motiva: (i) tržište koje je veliko i ima potencijal za rast; (ii) unapređenje efikasnosti kroz snižavanje proizvodnih troškova npr. seljenjem proizvodnje u zemlje sa nižim troškovima radne snage; (iii) resursi i (iv) materijalna i nematerijalna aktiva. Za zemlje u tranziciji je specifično to da su one atraktivne za SDI zato što se u njima odvija proces privatizacije koji implicira relativno niske cene, izuzetno podsticajne poreske politike i značajne državne subvencije (Estrin i Uvalic 2013). Najveći priliv SDI u privredi Srbije u periodu od 2000. godine je ostvaren po osnovu privatizacije. U strukturi SDI prema načinu realizacije posebno se izdvajaju zajednička ulaganja, a među njima investicija italijanskog Fiata. Na osnovu ugovora o zajedničkom investicionom ulaganju potpisanom 29. septembra 2008. godine između kompanije Fiat (Fiat Group Automobiles) i Vlade Republike Srbije (RS) osnovano je zajedničko privredno društvo za proizvodnju putničkih automobila Fiat Automobili Srbija (FAS) d.o.o. sa sedištem u Kragujevcu. Aneksom ugovora o osnivanju mešovitog preduzeća FAS definisana je vlasnička struktura prema kojoj 67% kompanije pripada Fiatu, a preostalih 33% manjinskom partneru Vladi RS. Na osnovu dostupnih dokumenata, početni osnivački kapital društva je


140

iznosio 700.000 evra, od čega je Fiat uplatio 469.000 evra, dok je Republika Srbija uplatila 231.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, dok je upisani osnovni kapital preduzeća iznosio 300 miliona evra. Ugovorom je predviđena početna investicija Fiata u vrednosti od 700 miliona evra i ulaganje RS u vrednosti od 200 miliona evra. RS još je preuzela obavezu obezbeđivanja paketa stimulativnih podsticaja za FAS u vidu bespovratnih sredstava i poreskih olakšica za zapošljavanje, oslobađanja od plaćanja poreza na dobit, subvencija u iznosu od 1.000 evra za prodaju modela ,,Fiat Punto Klasik", izgradnje prateće infrastrukture, oslobađanja od lokalnih poreza i taksi, formiranje slobodne carinske zone koja obuhvata fabriku i industrijsku zonu, odnosno park dobavljača ,,Grošnica", kao i bescarinski izvoz u zemlje EU i potencijalnu mogućnost bescarinskog plasmana određenog kontigenta automobila u okviru Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Takođe, kompaniji FAS ustupljeni su svi pogoni nekadašnje fabrike ,,Zastava" i dodatnih 67 hektara zemljišta za proširenje kapaciteta. Osnivanje preduzeća FAS, čiji naziv je marta 2015. godine promenjen u Fiat Chrysler Automobili Srbija (FCA), je označilo kraj postojanja fabrike automobila Zastava i početak nove etape u istoriji razvoja srpske automobilske indutrije koja se može označiti kao faza revitalizacije. Logo ,,Zastava" zamenio je logo ,,Fiat", a proizvodnju ,,Zastave 10" proizvodnja modela ,,Fiat Punto Klasik" i ,,Fiat 500L". Pored FCA, kao jedinog originalnog proizvođača automobila (OEM) i ključnog aktera, u okviru industrije posluje i više od 100 proizvođača delova i komponenti od kojih značajan deo pripada sektoru MSP. Analiza finansijskih performansi ukazuje da je u periodu 2011-2014. godina za preduzeće FCA karakterističan rast ukupnih prihoda i rashoda. Intenzivniji rast ukupnih prihoda u odnosu na ukupne rashode, nakon 2012. godine, uslovio je realizaciju poslovne aktivnosti sa pozitivnim bruto finansijskim rezultatom. Dinamika prihoda i rashoda FCA je prikazana na Grafikonu 5.1.

Grafikon 5.1. Dinamika prihoda i rashoda FCA Srbija d.o.o. Kragujevac, 2011-2014. - u 000 RSD -

Izvor: Samostalna izrada autora prema podacim APR


141

Posmatrano s aspekta strukture bruto finansijskog rezultata, preduzeće FCA u 2014. godini posluje apsolutno uspešno. Apsolutna uspešnost u poslovanju posledica je realizovanog bruto dobitka i dobitka iz redovnog poslovanja. Dinamički posmatrano, apsolutna uspešnost u poslovanju nastajala je postepeno. Za razliku od 2014. godine, u 2013. godini preduzeće je poslovalo relativno uspešno, dok je u periodu 2011-2012. godine poslovalo apsolutno neuspešno. Relativno uspešno poslovanje u 2013. godini posledica je pojave negativnog rezultata u okviru redovnih poslovnih aktivnosti, dok je apsolutna neuspešnost u periodu 2011-2012. godine proizilazila iz bruto gubitka i gubitka u okviru redovnog poslovanja. Struktura bruto finansijskog rezultata kompanije prikazana je u Tabeli 5.1. Tabela 5.1. Struktura bruto finansijskog rezultata FCA Srbija d.o.o. Kragujevac, 2011-2014

Pozicija 2011. 2012. 2013. 2014.

Poslovni prihodi 7.634.094 40.849.073 171.363.499 156.064.162 Poslovni rashodi 13.052.656 45.774.260 169.769.426 152.145.915 Finansijski prihodi 3.326.896 10.723.541 5.805.155 3.396.232 Finansijski rashodi 3.385.933 9.313.350 7.833.827 6.551.946 Ostali prihodi 1.048.954 1.878.548 2.740.717 2.062.185 Ostali rashodi 1.269.790 226.267 1.139.385 478.315 Poslovni rezultat -5.418.562 -4.925.187 1.594.073 3.918.247 Rezultat iz finansiranja -59.037 1.410.191 -2.028.672 -3.155.714 Rezultat iz redovnog poslovanja -5.477.599 -3.514.996 -434.599 762.533 Rezultat iz ostalih prihoda -220.836 1.652.281 1.601.332 1.583.870 Ukupan bruto finansijski rezultat -5.698.435 -1.862.715 1.166.733 2.346.403

Izvor: Samostalna kalkulacija autora prema podacim APR Prelazak iz zone gubitka u zonu dobitka uticao je na rast prinosa na aktivu (Return On Assets - ROA) i prinosa na sopstveni kapital (Return On Equity - ROE). U periodu 2011-2014. godine stope profitabilnosti imaju rastući trend što je prikazano na Garfikonu 5.2., pri čemu je prinos na kapital beležio znatno intenzivniji rast. Za razliku od 2011. godine kada je FCA po osnovu svakog uloženog dinara u aktivu i sopstveni kapital beležio 7,21% i čak 22,82% neto gubitka respektivno, u 2014. godini preduzeće na svaki uložen dinar u aktivu i sopstveni kapital realizuje 1,98% i 10,33% neto dobitka respektivno. Rast profitabilnosti nije uticao na poboljšanje finansijskog položaja. U posmatranom periodu, preduzeće FCA, poslovalo je likvidno jedino u 2011. godini, nakon čega vrednosti racia likvidnosti imaju opadajući trend. Prema vrednosti Current Ratio, svakih 100 dinara kratkoročnih obaveza u 2011 i 2014. godini pokriveno je sa 114 i 31 dinar obrtnih sredstava respektivno. S druge strane, shodno vrednosti Quick Ratio, svakih 100 dinara kratkoročnih obaveza u 2011 i 2014. godini pokriveno je sa 102 i 20 dinara likvidnih sredstava respektivno. Konstantan pad likvidnosti u periodu 2011-2014. godine posledica je sve intenzivnije finansijske neravnoteže. Ako se izuzme 2011. godina kada je preduzeće likvidno poslovalo, u periodu 2012-2014. godine finansijska ravnoteža je pomerena ka kratkoročnim izvorima finansiranja (KIF). Finansijska ravnoteža u kojoj su KIF viši od likvidnih i kratkoročno vezanih sredstava (KVS) implicira da su dugoročno vezana sredstva (DVS) viša od trajnih i dugoročnih izvora finansiranja (DIF). Nedostatak dugoročnih izvora finansiranja uslovio je finansiranje dela dugoročno vezanih sredstava iz kratkoročnih izvora finansiranja i uticao na pogoršanje likvidnosti u celokupnom posmatranom periodu. Nelikvidno poslovanje praćeno je rastom zaduženosti, što se sa aspekta povećanja učešća dugoročno vezanih sredstava u ukupnoj imovini, može smatrati uslovno opravdanim. Rast


142

zaduženosti u periodu kada raste vrednost stalne imovine, usled opterećenosti poslovnih prihoda u isto vreme i troškovima amortizacije i rashodima kamata, povećava rizik ostvarenja dobitka iz redovnog poslovanja. Međutim, uslovna opravdanost za rast zaduženosti proističe iz zabeleženog permanentnog rasta rezultata iz redovnog poslovanja.

Grafikon 5.2. Stope profitabilnosti FCA Srbija d.o.o. Kragujevac, 2011-2014.

Izvor: Samostalna izrada autora prema podacim APR

Iako je u uslovima odsustva pune transparentnosti ugovora o investicionom ulaganju između Fiata i RS praktično nemoguće u potpunosti sagledati ekonomske efekte ove investicije, evidentan je njen doprinos unapređenju konkurentnosti i poslovnih performansi automobilske industrije i privrede kao celine. U nastavku disertacije analiziran je značaj automobilske industrije za privredu Srbije sa posebnim fokusom na mogućnosti uključivanja domaćih MSP u lanac snabdevanja Fiata kao efektivnog instrumenta unapređenja njihovih poslovnih performansi.

5.2. EFEKTI INVESTICIJE FIATA NA RAZVOJ AUTOMOBILSK E INDUSTRIJE SRBIJE

Polazeći od neophodnosti napuštanja dosadašnjeg modela privrednog rasta koji se zasnivao na uvozu i zaduživanju, odnosno njegove supstitucije modelom koji bi se prevashodno bazirao na investicijama, štednji i izvozu, fokus pažnje kreatora ekonomske politike i naučne i stručne javnosti mora se pomeriti na one delove privrede koji su konkurentni i vitalni u pogledu proizvodnje i mogućnosti plasmana na inostrana tržišta. Konkurentnost privrede Srbije posmatrana i na makro i na mikro nivou je nezadovoljavajuća. Ma makro nivo, konkurentnost nacionalne ekonomije je rezultat njene sposobnosti da generiše inovacije u cilju postizanja ili održavanja prednosti u odnosu na druge nacije u jednom broju ključnih industrijskih grana (Porter 1990). Na mikro nivou, konkurentnost se odnosi na efikasnost i komparativnu prednost preduzeća u međunarodnim okvirima (Đuričin et al. 2013). Prema Globalnom indeksu konkurentnosti36, Srbija se nalazi na 94 mestu od ukupno 144 zemlje. 36 Svetski ekonomski forum prati konkurentnost nacionalnih ekonomija izračunavanjem Globalnog indeksa konkurentnosti koji predstavlja ponderisani prosek vrednosti dvanaest stubova: institucije, infrastruktura,


143

Razloge nepovoljne konkurentske pozicije Srbije treba tražiti, pre svega, u neadekvatnom makroekonomskom okruženju i institucionalnom okviru, ali i nedovoljnom stepenu razvijenosti proizvodnih kapaciteta, niskom nivou produktivnosti, slabom kvalitetu proizvoda i zaostajanju u primeni savremenih tehnologija i investicija u IR. Posmatrano sa aspekta unapređenja konkurentnosti i generisanja prihoda, zaposlenosti i izvoza, automobilska industrija je jedan od najznačajnijih sektora u privredi Srbije. Budući da se pre procesa privatizacije ova industrija nalazila u izrazito teškom stanju koje je karakterisao nizak stepen iskorišćenosti kapaciteta, nedovoljna konkurentnost proizvoda, nizak nivo produktivnosti i izvoza, smanjenje broja zaposlenih, kao i odsustvo investicija što je imalo za posledicu značajno zaostajanje u tehničko-tehnološkom pogledu, njena revitalizacija privlačenjem stranog investitora je definisana kao jedan od prioritetnih ciljeva ekonomske politike. Potencijal za razvoj industrije objašnjava se raspoloživim resursima i značajnim komparativnim prednostima zemlje koje se ogledaju u kvalifikovanoj i dostupnoj radnoj snazi, niskim troškovima faktora proizvodnje, a pre svega rada, dugogodišnjoj tradiciji i iskustvu, već postojećim kapacitetima i infrastrukturi, nižim poreskim stopama i povoljnoj geografskoj pozicioniranosti. U uslovima postojećeg poslovnog ambijenta i rejtinga zemlje, dolazak stranog investitora morao je biti praćen značajnim subvencijama države, kao kompenzaciji za rizik ulaganja u domaću privredu (Jeremić i Milojević 2015). Značaj i potencijali automobilske industrije analizirani su u kontekstu razvojnih efekata investicije Fiata na privredu Srbije, a posebno na sektor MSP. SDI iz perspektive investitora predstavljaju pogodan instrument ostvarivanja i uvećanja profita zasnovan na iskorišćavanju raspoloživih prirodnih i drugih materijalnih i nematerijalnih resursa, osvajanju tržišta i uživanju efekata različitih vidova subvencija i podsticaja zemlje domaćina, dok iz perspektive zemlje uvoznice kapitala ovakve investicije su korisne ukoliko su tehnološki intenzivne i podstiču razvoj domaće ekonomije. Uprkos ograničenoj dostupnosti relevantnih podataka sadržanih u ugovorima o zajedničkom ulaganju i osnivanju preduzeća FAS (sada FCA), kao i u vezi subvencija države, usled koje sagledavanje ukupnih efekata investicije Fiata nije moguće, analiza koja sledi pokušaće da pruži odgovor na pitanje da li je i u kojoj meri ova investicija ostvarila ulogu pokretača razvoja automobilske industrije Srbije. Dolazak automobilskog giganta iz Torina nesporno je označio prekretnicu u razvoju domaće automobilske industrije u smislu njenog vraćanja na mapu relevantnih učesnika u međunarodnim okvirima i kreiranja razvojnih šansi za dobavljače delova i komponenti. Najznačajniji aspekt investicije se odnosi na njen tehnološki intenzitet. Investicija FCA (u iznosu od 1,3 mlrd evra)37 u rekonstrukciju postojećih fabričkih pogona, izgradnju novih objekata i instaliranje najsavremenije proizvodne opreme omogućila je podizanje nivoa kvaliteta proizvoda i efikasnosti proizvodnje kao pretpostavki unapređenja konkurentnosti industrije i celokupne privrede. Odpočinjanje proizvodnje modela ,,Fiat Punto Klasik" i novog modela ,,Fiat 500L" presudno je uticalo na konkurentsku poziciju preduzeća, budući da se na globalnom tržištu automobila konkurentska pozicija može održavati samo kontinuiranim inoviranjem, odnosno uvođenjem novih proizvoda, tržišnom orijentacijom i unapređenjem poslovnih performansi. Proizvodnja po standardima renomiranog proizvođača

makroekonomsko okruženje, zdravstvo i obrazovanje, visoko obrazovanje i obuka, efikasnost tržišta robe, efikasnost tržišta rada, kvalitetno finansijsko tržište, tehnološka opremljenost, veličina tržišta, unapređenje poslovnog sektora i razvoj tehnoloških inovacija, The Global Competitiveness Report 2014–2015, Svetski ekonomski forum, 2014 37 http://www.fiatsrbija.rs/fca/index.html


144

kakav je Fiat podrazumeva visoke standarde kvaliteta i isporuke u čitavom lancu snabdevanja što je uslovilo značajna unapređenja u oblasti primene savremenih koncepata menadžmenta kvalitetom za domaće dobavljače delova i komponenti. Sertifikovanje prema standardu sistema upravljanja kvalitetom u automobilskoj industriji - ISO/TS 16949 je pretpostavka uključivanja u lance snabdevanja globalnih proizvođača i kao takvo predstavlja veliki izazov i razvojnu šansu za domaća preduzeća. Zahvaljujući transferu tehnologije i know-how, kao i tržišnom potencijalu i poslovnim performansama, Fiat ostvaruje ulogu značajnog faktora unapređenja konkurentnosti celokupne privrede. Dalje, značajan efekat investicije u proširivanje kapaciteta ogleda se u povećanju obima proizvodnje. Proizvodni kapacitet fabrike iznosi 300.000 vozila godišnje, a stepen njegove iskorišćenosti je uslovljen tražnjom na domaćem, ali mnogo više na inostranim tržištima. Obim prodaje modela ,,Fiat Punto Klasik", čija proizvodnja je počela u aprilu 2009. godine, već u narednoj godini je prodat u 15.000 primeraka38, premda se ovakav rezultat u značajnoj meri duguje subvenciji države u iznosu od 1.000 evra za prodaju po principu zamene ,,staro za novo". Obim proizvodnje modela ,,Fiat 500L" iznosi oko 100.000 automobila godišnje, od ćega se 90% plasira na tržištima Evrope i Amerike. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u periodu od početka proizvodnje u ,,FCA" učešće automobilske industrije (šifra 29 – proizvodnja motornih vozila, prikolica i poluprikolica39) u bruto dodatoj vrednosti, kao stvarnom merilu ekonomske aktivnosti zemlje, povećano je sa 0,3 na 0,9%, što je prikazano u Tabeli 5.2.

Tabela 5.2. Bruto dodata vrednost za šifru 29 - proizvodnja motornih vozila, prikolica i poluprikolica

Vrednost, tekuće cene,

mil. RSD

Učešće u BDP, %

Vrednost, stalne cene

(cene prethodne godine), mil. RSD

Vrednost, ulančane mere obima,

referentna 2010. godina, mil. RSD

Stope realnog rasta,

prethodna godina =100%

2009 7788,1

0,3 7251,4 8270,1 -33,0

2010 7923,8

0,3 7462,0 7923,8 -4,2

2011 9552,8

0,3 8549,0 8549,0 7,9

2012 16062,2

0,4 15221,1 13621,7 59,3

2013 36209,2

0,9 35318,7 29952,3

119,9

Izvor: Republički zavod za statistiku Investicija Fiata u značajnoj meri je uticala na povećanje izvoznog potencijala Srbije. Poslovanje uspešnih preduzeća izvoznika je od ključne važnosti za privrede malih zemalja čija tržišta su ograničena, a mogućnost plasmana na inostranim tržištima je i determinanta konkurentnosti. Izvoz Srbije je skoncentrisan u grupi nekoliko velikih preduzeća, među kojima su najvažnija FCA, Železara Smederevo i NIS, što govori u prilog visokom stepenu zavisnosti od performansi ovih preduzeća. Najkonkurentniji proizvodi u domaćoj privredi su

38 http://www.fiatsrbija.rs/modeli/punto-classic/index.html [21.11.2015.] 39 Republički zavod za statistiku, Nomenklatura industrijskih proizvoda za godišnje istraživanje industrije, Šifra 29 – proizvodnja motornih vozila, prikolica i poluprikolica: 2910 proizvodnja motornih vozila, 2920 proizvodnja karoserija za motorna vozila, prikolice i poluprikolice, 2931 proizvodnja električne i elektronske opreme za motorna vozila, 2932 proizvodnja ostalih delova i dodatne opreme za motorna vozila


145

automobili i nafta što je prilično nepovoljna situacija sa aspekta diverzifikacije rizika vezanog za tržišnu poziciju pojedinačnih preduzeća izvoznika. Najveći izvoznik u Srbiji je FCA koji je, prema podacima Ministarstva finansija, u 2014. godini ostvario 1,36 mlrd evra izvoza. Iza Fiata na listi najvećih izvoznika u zemlji postoji velika praznina pa je na drugom mestu Železara Smederevo koja je u posmatranoj godini ostvarila izvoz u vrednosti od 200,8 miliona evra, zatim slede Tigar Tyres iz Pirota, Naftna industrija Srbije, Tetrapak iz Beograda, Gorenje, Petrohemija iz Pančeva, Hemofarm iz Vršca, duvanska industrija Philip Morris i na desetom mestu Jura korporacija iz Rače što je prikazano na Grafikonu 5.3.

Grafikon 5.3. Vrednost izvoza deset najvećih izvoznika u Republici Srbiji u 2014. godini -u milionima evra-

Izvor: Samostalna izrada autora na osnovu podataka Ministarstva finansija RS

Sa stanovišta efekata na platni i spoljnotrgovinski bilans zemlje, neophodno je sagledavanje neto izvoza, odnosno učešća izvoznika sa nižim učešćem uvoza u izvoznom proizvodu. Prema istraživanju autora Jeremić i Milojević (2015), u proteklom periodu ostvarene su pozitivne promene u pokrivenosti uvoza izvozom i u strukturi izvoza u korist proizvoda više faze prerade. Brži rast izvoza od uvoza u posmatranom periodu najviše se duguje ulasku grupe novih preduzeća na tržište koja su prevashodno okrenuta izvozu, među kojima se ističu Fiat i određen broj proizvođača delova i komponenti koji su došli za njim. Rezultati analize kretanja 30 najvećih neto izvoznika u 2014. godini su pokazali da oni pretežno dolaze iz prerađivačke industrije, pre svega metalske i elektro industrije, zatim poljoprivredne proizvodnje i u manjem obimu iz namenske industrije. Rezultati istraživanja još su pokazali i da dominantno učešće u grupi trideset najvećih izvoznika ostvaruju preduzeća sa većinskim stranim vlasništvom, što ukazuje na neophodnost unapređenja konkurentnosti i poslovnih performansi domaćih preduzeća. Lista deset najvećih neto izvoznika prikazana je u Tabeli 5.3. Sa stanovišta neto izvoza pozicija Fiata je dosta manje povoljna u odnosu na poziciju sa stanovišta vrednosti izvoza, što je posledica činjenice da se većina delova uvozi. Problem se dalje usložnjava kada se ima u vidu da su domaći dobavljači komponenti i sami veliki uvoznici, a te nabavke za Fiat se ne knjiže kao uvoz čak i kada je dobavljač delove uvezao iz inostranstva. Ukoliko bi se u razmatranje uzeo uvoz pet najvećih dobavljača Fiata, koji je na


146

osnovu podataka Uprave carina u 2014. godini zajedno iznosio 172,5 mil. evra (Jonhson Control je uvezao robu u vrednosti od 60,4 mil. evra, Magneti Marelli u vrednosti od 41,4 mil. evra, PMC u vrednosti od 42,6 mil. evra, Denso u vrednosti od 21,29 mil. evra i Sigit u vrednosti od 6,7 mil. evra), neto izvoz FCA bi bio manji. Analiza ukupnih neto efekata ovog posla sa aspekta uticaja na platni i trgovinski bilans nije moguća usled ograničene dostupnosti preciznih podataka o uvozu (Ibidem, str. 15.)

Tabela 5.3. Deset najvećih neto izvoznika u Srbiji u 2014. godini

- u milionima evra-

Izvoz 2014.

godina

Uvoz 2014.

godina Neto

Izvoz 2013.

godina

Uvoz 2013.

godina Neto

Poslovni prihodi,

2013. godina

FCA SRBIJA DOO KRAGUJEVAC

1.365 929 436 1.531 1.155 376 1.517

HIP-PETROHEMIJA AD PANČEVO - U RESTRUKTURIRANJU

148 21 127 234 33 201 377

YURA CORPORATION DOO RAČA

119 42 77 116 41 74 120

RTB INVEST DOO 81 15 66 107 15 91 153 SOJAPROTEIN AD BEČEJ

64 2 61 63 3 60 101

HEMOFARM AD VRŠAC

149 89 60 158 115 43 216

JUGOIMPORT-SDPR JP BEOGRAD

67 12 55 65 18 47 83

SIRMIUM STEEL DOO SREMSKA MITROVICA

99 48 51 103 56 47 138

VICTORIAOIL AD ŠID 52 3 49 72 3 70 117 SUNOKO DOO NOVI SAD

50 8 42 76 15 62 206

Izvor: Jeremić, Z., Milojević, M., 2015. Automobilska industrija je značajan generator zaposlenosti i kao takva ostvaruje važnu ulogu u svim ekonomijama, a posebno u zemaljama u tranziciji koje se suočavaju sa problemima visoke nezaposlenosti. U Republici Srbiji, na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku o kretanju broja zaposlenih u automobilskoj industriji (šifra 29) u periodu 2009-2014. godina, koji su prikazani na Grafikonu 5.4. može se uočiti da je ostvareno povećanje od 17,3%, odnosno 3.748 zaposlenih, sa tim što je u 2014. u odnosu na prethodnu godinu broj zaposlenih smanjen za 721 lice. Ukupan broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji u 2014. godini je iznosio 381.121 radnika, što je drastično smanjenje u odnosu na 2001. godinu kada je iznosio 619.119 lica (Anketa o radnoj snazi, RZS). Broj zaposlenih u fabrici automobila u Kragujevcu, prema podacima sadržanim u Strategiji održivog razvoja grada Kragujevca 2013-2018. godina (Grad Kragujevac), 2001. godine je iznosio 11.364, 2009. godine 2.976, a 2011. godine samo 1.169. Danas, prema podacima, SIEPA (2015), FCA zapošljava 3.668 radnika. Prema broju zaposlenih u automobilskoj industriji Fiat se nalazi na drugom mestu iza proizvođača delova Yura korporacija koji zapošljava 4.806 lica, dok je na trećem mestu DAD Draxlmaier automotive sa 2.828 zaposlenih. Prema podacima Ministarstva privrede, u periodu od 2006. godine ukupan broj


147

zaposlenih u preduzećima koja su povezana sa automobilskom industrijom, bilo direktno ili indirektno, odnosno iz pratećih sektora i industrija kao što su tekstilna, hemijska, elektronska, metalska, proizvodnja proizvoda od gume itd., kao i iz oblasti servisa i distribucije povećan je sa 24.804 na 35.907 radnika, što se najvećim delom duguje subvencijama za zapošljavanje.

Grafikon 5.4. Kretanje broja zaposlenih u automobilskoj industriji (šifra 29), 2009-2014. godina

Izvor: Republički zavod za statistiku

Investicija Fiata u kombinaciji sa značajnim državnim podsticajima ali i potencijalima domaće automobilske industrije oličenim u dugogodišnjoj tradiciji, kvalifikovanoj, jeftinoj i raspoloživoj radnoj snazi, razvijenoj infrastrukturi i povoljnoj geografskoj pozicioniranosti imala je za rezultat povećanje priliva SDI. Dolazak Fiata, kao velikog i u globalnim razmerama renomiranog proizvođača, je doprineo stvaranju pozitivnog imidža Srbije kao privlačne investicione lokacije.

Grafikon 5.5. Struktura SDI po delatnostima, prema broju projekata

Izvor: SIEPA, 2015.


148

Prema podacima SIEPA, automobilska industrija je u proteklom periodu bila najatraktivniji sektor za strane investitore što se može uočiti na Grafikonu 5.5. na kojem je dat prikaz strukture SDI po delatnostima, prema broju realizovanih projekata. Struktura SDI prema vrednosti nešto je drugačija pa se automobilska industrija nalazi na petom mestu sa učešćem od 8,6% dok su prva četiri mesta zauzele finansijske usluge, telekomunikacije, prehrambena industrija i maloprodaja sa učešćem od 17,4%, 16,4%, 12,0% i 8,8% respektivno. Budući da je konkurentska pozicija originalnih proizvođača determinisana efikasnošću i efektivnošću lanaca snabdevanja, dolazak Fiata pratili su njegovi najveći dobavljači. Ovo je uobičajena praksa za ključne, odnosno dobavljače prvog nivoa pred koje originalni proizvođači postavljaju zahtev za tzv. follow sourcing-om. U pitanju su velike MNK koje slede matičnu kompaniju, lociraju se u neposrednoj blizini fabrike i direktno je snabdevaju sklopovima i polusklopovima. Država je ustupanjem nekadašnjih Zastavinih pogona, kreiranjem industrijske zone i drugim poreskim olakšicama, a pre svega oslobađanjem poreza na dobit i umanjenjem poreskog opterećenja neto zarada, stvorila povoljne uslove za poslovanje ovih preduzeća. Dolazak najvažnijih Fiatovih dobavljača – kompanija Magneti Mareli, Johnson Control Automotive, Sigit, PMC i HTL realizovan je u formi greenfield i brownfield investicija. U fabričkom krugu FCA, odnosno u pogonu nekadašnje Zastavine fabrike automobila Mehanička obrada, izgrađena je zajednička fabrika američke kompanije Johnson Control i najvećeg Fiatovog dobavljača italijanske kompanije Magneti Mareli u kojoj se proizvode kompletan enterijer, obloge na vratima, instrument table, podne konzole i zadnja krila za model ,,Fiat 500L". Na toj lokaciji, takođe, je i proizvodni pogon Magneti Mareli Plastik u kojem se proizvode prednji i zadnji branici sa svim potrebnim pozicijama, kao što su svetla, farovi i maglenke, kao i Magneti Mareli izduvni sistemi, a organizovan je i deo proizvodnje kablova kompanije Draxlmaier. Na prostoru nekadašnje kasarne Vojske Srbije, na površini od 30 hektara, formirana je industrijska zona ,,Grošnica" sa statusom slobodne carinske zone, koja zapravo predstavlja park dobavljača iz kojeg se direktno vrši snabdevanje proizvodnih linija za model ,,Fiat 500L". U industrijskoj zoni svoje fabrike su izgradile kompanije Johnson Control Automotive, Sigit, PMC i HTL. Američka kompanija Johnson Controls, koja je svetski lider u proizvodnji sedišta, delova za vrata, instrument tabli, elektronike i delova za enterijer automobila i koja posluje u više od 150 zemalja i ima pogone na 240 lokacija, jednu fabriku koja je zajedničko ulaganje sa kompanijom Magenti Mareli otvorila je u fabričkom krugu, a drugu u kojoj se proizvode sedišta u industrijskoj zoni. U ,,Goršnici" svoje pogone su otvorile italijanska kompanija Sigit koja proizvodi delove od gume i plastike, HTL koja vrši sveobuhvatne usluge sklapanja točkova i PMC koja proizvodi sisteme oslanjanja, otpreske od lime i sklopve za šasije. Takođe, u parku dobavljača smešteni su i distributivni centri kompanija Denso koja proizvodi klima uređaje i Kauteks gde se proizvode rezervoari za gorivo. Efekti pomenutih SDI dovode se u pozitivnu vezu sa nivoom ekonomske aktivnosti, zapošljavanjem, izvozom i konkurentnošću privrede. Fabrike najvećih kooperanata zapošljavaju više od 1.500 ljudi i proizvode oko 60% delova i komponenti za potrebe FCA, a u park dobavljača je investirano više od 100 mil. evra. Međutim, korisnost stranih investicija za zemlju domaćina najviše se ogleda u stepenu u kojem one doprinose razvoju domaće ekonomije. Posledično, efekte investicije Fiata neophodno je sagledati u kontekstu razvoja lokalne mreže dobavljača. Uključivanje domaćih proizvođača delova i komponenti u lanac snabdevanja Fiata na pozicijama dobavljača drugog i nižih nivoa, što je trebalo da bude najveća razvojna šansa za domaća MSP, gotovo sasvim je izostalo. Samo dva domaća dobavljača su uspela da se


149

uključe u lanac snabdevanja Fiata i to kompanija Gomma Line iz Kragujevca, koja proizvodi gumeno-tehničke delove za dobavljača prvog nivoa – italijansku kompaniju Sigit, i Promotor Irva koji direktno isporučuje dizalice za model ,,Fiat Punto Classic". Svi ostali dobavljači delova i komponenti su investicije stranih kompanija, odnosno preduzeća u većinskom stranom vlasništvu što se može uočiti na Slici 5.1.

Slika 5.1. Najveći dobavljači FCA Srbija Izvor: SIEPA, 2015.

Razloge zbog kojih je izostalo formiranje lokalne mreže dobavljača treba tražiti pre svega u nemogućnosti domaćih preduzeća da, usled teškog stanja i brojnih problema, odgovore na zahteve Fiata u pogledu kvaliteta, cene i isporuke proizvoda, kao i raspoloživosti tehničkih, finansijskih i menadžerskih resursa. Usled tehničkog zaostajanja, finansijske iscrpljenosti, nerazvijenosti sistema upravljanja kvalitetom, neposedovanja sertifikata ISO/TS 16949 i odsustva snažne institucionalne podrške, većina srpskih dobavljača nespremno je dočekala dolazak Fiata. Takođe, značajne subvencije države i lokalnih samouprava učinile su uslove poslovanja za strane investitore povoljnijim od onih u kojima svoje poslovne aktivnosti obavljaju domaća preduzeća. Dobavljači sa većinskim stranim kapitalom ostvaruju superiornije performanse, imaju bolji finansijski položaj i veću poslovnu stabilnost, što su važne pretpostavke uključivanja u lance snabdevanja globalnih kompanija. Uključivanje u lance snabdevanja globalnih kompanija predstavlja veliku poslovnu šansu i efektivan instrument unapređenja konkurentnosti i poslovnih performansi domaćih MSP. Sa stanovišta razvoja privrede Srbije, jedan od najvažnijih efekata investicije Fiata odnosi se upravo na podsticanje razvoja sektora MSP kroz formiranje lokalne mreže dobavljača. Polazeći od značaja i uloge koju MSP ostvaruju na svim nivoima ekonomskog, a posebno industrijskog razvoja, kao osnovna motorna snaga i generator više od 90% ukupnog broja privrednih subjekata i između 50% i 60% ukupne zaposlenosti, kreiranje povoljnog


150

poslovnog okruženja i jačanje ljudskih i finansijskih kapaciteta ovih preduzeća predstavlja jedan od ključnih ciljeva ekonomske politike. U Srbiji se od MSP očekuje da preuzmu odlučujuću ulogu u stvaranju konkurentne tržišne privrede i smanjenju nezaposlenosti. U skladu sa tim, neophodno je identifikovanje problema i sugerisanje mogućih pravaca delovanja u cilju prevazilaženja prepreka koje stoje na putu integrisanja domaćih MSP u lance snabdevanja globalnih automobilskih proizvođača.

5.3. MOGUĆNOSTI UKLJU ČIVANJA DOMA ĆIH MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U LANAC SNABDEVANJA FIATA

Sa daljim i sve intenzivnijim procesom globalizacije svetske ekonomije, MSP posredstvom učešća u globalnim lancima snabdevanja postaju efektivan generator ekonomskog rasta. Formiranjem lokalnih mreža dobavljača ostvaruju se višestruki pozitivni efekti za sektor MSP, originalne proizvođače i nacionalnu privredu. Realizacijom uloge dobavljača, lokalna MSP obezbeđuju pristup globalnim tržištima uz niže troškove, transfer znanja i novih tehnologija, razvoj veština i kapaciteta, usvajanje standarda i savremenih poslovnih praksi, pristup nedostajućim resursima, diverzifikaciju rizika kroz razvoj dugoročnih odnosa saradnje, proširivanje i internacionalizaciju poslovanja, unapređenje konkurentnosti i poslovnih performansi. Efekti formiranja mreža dobavljača za nacionalnu ekonomiju ogledaju se pre svega u uključivanju domaće privrede u međunarodne tokove i privlačenju SDI, podsticanju ekonomskih aktivnosti i razvoja, povećanju proizvodnje, zaposlenosti i izvoza i unapređenju konkurentnosti. Koristi od korišćenja lokalne baze dobavljača za globalne kompanije obuhvataju smanjenje troškova nabavke, proizvodnje i distribucije, povećanje produktivnosti, veće mogućnosti za društveno odgovorno ponašanje, smanjenje uticaja kursnih razlika kroz supstituciju uvoza, povećanje fleksibilnosti u dizajnu novih proizvoda ili tehnologija, smanjenje negativnog uticaja na životnu okolinu i razvoj dobrih odnosa sa lokalnom zajednicom i zemljom domaćinom (Janković 2014, str. 11). Sposobnost uključivanja lokalnih MSP u lance snabdevanja globalnih kompanija determinisana je njihovim tehničkim, ljudskim i finansijskim kapacitetima i stepenom razvijenosti poslovnog okruženja. Osnovne karakteristike MSP, koje su pre svega posledica njihove veličine, uslovljavaju visok stepen zavisnosti zdravlja i uspešnosti ovih preduzeća od poslovnog, institucionalnog i regulatornog okruženja u okviru kojeg se ona osnivaju i obavljaju svoje poslovne aktivnosti. MSP raspolažu ograničenim resursima i u pogledu kapitala i u pogledu ljudskih resursa zbog čega su osetljivija i teže podnose visoke poreske i administrativne namete (Beraha 2015). Postojanje bilo kakve neperfektnosti na tržištu a priori favorizuje velika preduzeća što u uslovima odsustva adekvatnih podsticaja i poreskih olakšica dodatno utiče na nepovoljniji položaj MSP (Erić et al. 2012, str. 26). Privredu Srbije karakteriše relativno nizak stepen konkurentnosti posmatran sa aspekta makroekonomske stabilnosti i efikasnosti institucionalnog i regulatornog okruženja što ograničavajuće deluje na poslovanje svih privrednih subjekata, a posebno sektora MSP. Stabilnost makroekonomskog okruženja, merena visinom budžetskog deficita, nacionalne štednje, inflacije, javnog duga i kreditnog rejtinga, je važan preduslov povoljnog poslovnog i investicionog ambijenta (Đuričin et al. 2013, str. 88). Prema rezultatima istraživanja u okviru ,,Ankete 1000 preduzeća" (USAID 2014), domaći privrednici kao najveće probleme u okviru makroekonomske politike percipiraju inflaciju, nestabilnost deviznog kursa i fluktuaciju kamatnih stopa.


151

Institucionalno okruženje je determinisano efikasnošću sa kojom država definiše i primenjuje politike i zakone i kao takvo utiče na produktvinosti i rast privrede. Analiza faktora kao što su pravo svojine, etika i korupcija, pritisci na donošenje odluka, efikasnost vlade i bezbednost ukazuje na relativno nizak stepen konkurentnosti institucionalnog okruženja Srbije (Đuričin et al. 2013, str. 49). Dimenzije regulatornog okvira koje u značajnoj meri uslovljavaju osnivanje i poslovanje MSP obuhvataju jednostavnost i transparentnost procedura, potrebno vreme i visinu troškova registracije preduzeća, administraciju i vođenje poslovnih knjiga, poresku politiku, stepen korupcije, razvijenost neformalne i sive ekonomije, pristup izvorima finansiranja, zaštitu intelektualne svojine, poslovno informisanje i povezivanje, standarde kvaliteta i sertifikate i izdavanje građevinskih dozvola. Prema rezultatima već pomenutog istraživanja (USAID 2014), najproblematičniji aspekti regulatornog okruženja u Srbiji obuhvataju administrativne procedure, postupak izdavanja građevinskih dozvola, poresku administraciju, visinu fiskalnih i parafiskalnih nameta i sivu ekonomiju. Jedan od najosetljivijih aspekata poslovanja MSP u privredi Srbije odnosi se na finansiranje, odnosno mogućnost pribavljanja kapitala iz povoljnih izvora. Dostupnost izvora finansiranja uvek je manja za MSP u odnosu na velika preduzeća, a razloge tome treba tražiti u faktorima na strani ponude i faktorima na strani tražnje kao što su: (i) ukupan pravni, institucionalni i regulatorni okvir zemlje; (ii) raspoloživost veština, znanja i informacija o mogućim izvorima finansiranja; i (iii) raspoloživost odgovarajućeg miksa finansijskih instrumenata i finansijskih institucija u razumnom vremenskom roku (OECD 2006, str. 27). Prema rezultatima terenskog istraživanja40, kojim je obuhvaćeno više od 600 MSP i preduzetnika na teritoriji RS, najveći problemi u finansiranju domaćih MSP se odnose na ograničen broj dostupnih izvora i neposedovanje dovoljno znanja i veština iz oblasti finansijskog menadžmenta. Preduslov racionalnih finansijskih odluka preduzeća jeste postojanje lepeze mogućih izvora finansiranja što u velikoj meri zavisi od stepena privredne razvijenosti i to posebno razvijenosti finansijskog sistema i finansijskih tržišta (Erić 2003). U Srbiji, najčešće korišćeni interni izvor finansiranja MSP su sopstvena sredstva, a eksterni krediti komercijalnih banaka. Budući da su sopstvena sredstva po pravilu ograničena i da sa rastom i razvojem uglavnom ne mogu da zadovolje potrebe preduzeća za kapitalom, oslanjanje na ovaj izvor finansiranja u značajnoj meri ograničava rast i razvoj, investicije, IR aktivnosti i sl. (Beraha 2015, str. 291). Finansiranje zaduživanjem kod komercijalnih banaka takođe je praćeno brojnim problemima. Pre svega, krediti su skupi zato što finansiranje MSP za banke nije profitabilno usled izraženog rizika povraćaja sredstava, visokih administrativnih troškova, problema obezbeđenja kredita i nepovoljnog kreditnog rejtinga (Erić et al. 2012). Prema rezultatima pomenutog istraživanja, 45% anketiranih MSP u Srbiji je kao najveći problem navelo visoke kamate, 26% je navelo sredstva obezbeđenja, a 11% visoke bankarske troškove. Takođe, sredstva iz ovog izvora su ograničena što se može objasniti sledećim faktorima: (i) odsustvo preterane zainteresovanosti banaka za finansiranje MSP zbog visokog rizika, nepostojanja kreditne istorije, visokih troškova obrade zahteva, problematičnih sredstava obezbeđenja itd.; (ii) ograničenost dugoročnih izvora sredstava za banke; (iii) visok nivo stope obaveznih rezervi smanjuje kreditni potencijal banaka i čini kredite skupim; i (iv) visoke kamatne stope na državne hartije od vrednosti privlače banke da investiraju u njih radije nego u MSP koja su uvek povezana sa visokim stopama rizika.

40 Finansiranje malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji, Institut ekonomskih nauka i Privredna komora Srbije, 2012. godina


152

MSP u Srbiji ne raspolažu neophodnim znanjima i veštinama za donošenje racionalnih finansijskih odluka. Većina menadžera i vlasnika je nedovoljno upoznata sa različitim aspektima upravljanja finansijama, odnosno odluke o izboru izvora finansiranja se donose uz nedovoljno uvažavanje faze u životnom ciklusu preduzeća, ciljeva rasta i razvoja, finansijskog položaja, karaktera poslovnih aktivnosti i strukture ulaganja, stabilnosti novčanih tokova, odnosa menadžmenta prema riziku i dostupnosti pojedinih izvora zbog čega one ne obezbeđuju ostvarivanje optimalne strukture kapitala. Problematika finansiranja MSP u privredi Srbije dodatno se usložnjava usled niskog stepena razvijenosti alternativnih izvora kao što su rizični kapital, privatni investicioni fondovi, poslovni anđeli i mikrofinansiranje i odsustva svesti o mogućnostima finansiranja iz nacionalnih i međunarodnih programa podrške. Za opstanak, rast i razvoj MSP neophodno je povoljno poslovno okruženje u kojem postoji razvijen bankarski sistem ali i pristup nebankarskim finansijskim institucijama, dostupnost državnih razvojnih programa, intenzivnije oslanjanje na različite kategorije sopstvenih sredstava i razvijenost alternativnih izvora finansiranja. Pored finansiranja, jedan od ključnih problema domaćih MSP odnosi se na nedovoljnu konkurentnost proizvoda i usluga na stranim, ali sve izraženije i na domaćem tržištu. Slaba konkurentnost posledica je zaostajanja preduzeća u tehničko-tehnološkim aspektima, a pre svega u pogledu starosti opreme, ulaganja i kvaliteta kao i u pogledu realizovanja inovativnih aktivnosti. Prema rezultatima istraživanja (Nacionalna agencija za regionalni razvoj RS 2013), svako drugo preduzeće raspolaže opremom starom između 5 i 10 godina, svako četvrto preduzeće koristi opremu stariju od 10 godina, dok nešto manje od petine preduzeća posluje sa novijom opremom. Polovina anketiranih preduzeća je imala značajna ulaganja u protekle tri godine koja su se u najvećem procentu odnosila na ulaganja u opremu (68%), zatim na drugom mestu na ulaganja u poslovni prostor (27%), dok je udeo ulaganja u patente, licence i autorska prava veoma mali (4%). Mala i srednja preduzeća ostvarila su značajno veća ulaganja u odnosu na mikro preduzeća i preduzetnike. Kvalitet proizvoda i usluga domaćih preduzeća meren stepenom ispunjenja odgovarajućih propisa i standarda je još uvek na nezadovoljavajućem nivou. Rezultati pomenutog istraživanja su pokazali da tek svako četvrto preduzeće raspolaže sertifikatima koji se odnose na sistem kvaliteta, pri čemu najviše sertifikata imaju srednja preduzeća (58%), a najmanje preduzetnici i mala preduzeća (16% i 19% respektivno). Najzastupljeniji standardi kvaliteta su ISO900141 i HACCP42. Najveći broj preduzeća koja poseduju sertifikate posluju u oblastima proizvodnje/prerade, informacionih tehnologija, ugostiteljstva i reciklaže. Relativno nizak stepen inovativnih aktivnosti domaćih MSP je još jedan faktor koji ograničavajuće utiče na konkurentnost ovih preduzeća. Naime, inovacije su ključan preduslov konkurentnosti preduzeća budući da samo novi proizvodi i usluge, odnosno novi načini njihove proizvodnje i isporuke stvaraju vrednost za potrošače. Inovacije, kao konverzija znanja i ideja u benefite u smislu novih ili unapređenih proizvoda, usluga ili procesa,

41 ISO9001 je međunarodni standard koji definiše sistem upravljanja kvalitetom i sveoubuhvatno je primenljiv na sve organizacije, proizvode i usluge. Sistem kvaliteta je upravljački sistem koji omogućava ostvarenje postavljenih ciljeva u pogledu kvaliteta poslovanja i pružanja usluga. Sistem čine organizaciona struktura, odgovornost subjekta u organizaciji, procesi i resursi potrebni za upravljanje sistemom, http://www.preduzetnickiservis.rs/sertifikacija-standardizacija-i-standardi/iso-standardi [11.01.2016.] 42 HACCAP je sistem bezbednosti hrane koji se zasniva na analizi i kontroli potencijalnih bioloških/mikrobioloških, hemijskih i fizičkih opasnosti kojima su izložene sirovine, mogućih opasnosti pri rukovanju, proizvodnji, distribuciji i konzumiranju krajnjeg proizvoda. Njegova primena podrazumeva poštovanje standardnih operativnih procedura i uputstava kojima se smanjuju rizici po bezbednost hrane, http://www.eurostandard.rs/sta-je-haccp/ [11.01.2016.]


153

omogućavaju kreiranje novih radnih mesta i ostvarivanje pametnog i održivog razvoja (Erić et al. 2011, str. 61). Zahvaljujući svojoj fleksibilnosti, dinamičnosti i sposobnosti da brzo i efikasno reaguju na promene u okruženju, MSP su sklonija realizovanju inovativnih aktivnosti. Međutim, pomenuto istraživanje je pokazalo da tek svako peto MSP u privredi Srbije sprovodi sopstvene inovativne aktivnosti, a svako šesto ostvaruje inovativnu saradnju sa drugim privrednim subjektima i institucijama. Razloge tome treba tražiti pre svega u ograničenoj dostupnosti izvora finansiranja za inovativna preduzeća budući da je njihovo poslovanje povezano sa visokim stepenom rizika i neizvesnosti, kao i u nedovoljnom stepenu saradnje i povezanosti preduzeća i naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija. Za MSP proizvođače delova i komponenti za automobilsku industriju je karakteristično da se pored uobičajenih problema koji su imanentni ovom sektoru suočavaju i sa dodatnim zahtevima i izazovima koji proističu iz prirode i vladajućih okolnosti unutar same industrije, sve kompleksnije uloge dobavljača i specifičnih veza i odnosa između originalnih proizvođača i dobavljača, kao i između samih dobavljača. Pre svega, u uslovima rastuće konkurencije i sve većeg pritiska za povećanjem kvaliteta, snižavanjem troškova i unapređenjem usluga koje tržište postavlja pred originalne proizvođače oni taj pritisak neminovno prenose na ostale učesnike u lancu vrednosti, odnosno na dobavljače na svim nivoima u strukturi lanca snabdevanja. Uključivanje MSP u globalne lance snabdevanja u automobilskoj industriji uslovljeno je sposobnošću ovih preduzeća da odgovore na sve strožije zahteve u pogledu finansijskih i menadžerskih resursa, kvaliteta, cene i isporuke. Dolazak Fiata je uslovio obustavljanje kompletne Zastavine proizvodnje stavljajući u nepovoljan položaj domaće proizvođače delova i komponenti koji su primarno snabdevali, odnosno u potpunosti zavisili od proizvodnje u kragujevačkoj fabrici. Domaći dobavljači su bili primorani da u značajnoj meri smanje svoju proizvodnju, a u uslovima teškog stanja i brojnih problema sa kojima se suočavaju, zadovoljavanje strogih kriterijuma italijanskog automobilskog giganta ili iznalaženje novog originalnog proizvođača bilo je veoma otežano. U teškom položaju našli su se i domaći dobavljači koji nisu zavisili od Zastave, odnosno koji su snabdevali velike strane kompanije, budući da su se usled delovanja svetske ekonomske i finansijske krize suočili sa smanjenom tražnjom. Efekti globalne krize na finansijskim tržištima dodatno su uticali na inače limitirane mogućnosti finansiranja MSP. Na osnovu SIEPA baze dobavljača za sektor automobilske industrije, u Srbiji posluje 133 dobavljača od čega 74,4%, odnosno 99 preduzeća pripada sektoru MSP. Pored proizvođača delova i komponenti, lanac snabdevanja obuhvata i preduzeća koja vrše organizaciju prevoza, obavljaju špediterske i usluge carinskog posredovanja pri uvozi i izvozu, osiguranje robe u transportu i smeštanje robe u javna carinska skladišta i carinske zone. Pored problema koji su karakteristični za čitav sektor MSP, dobavljači delova i komponenti za automobilsku industriju suočavaju se i sa specifičnim problemima koji ujedno predstavljaju ključne prepreke njihovog uključivanja u lance snabdevanja globalnih proizvođača. Najznačajniji problemi dobavljača obuhvataju finansijsko zdravlje preduzeća, probleme vezane za kvalitet, odnosno implementaciju međunarodnih standarda, nedovoljnu primenu savremenih metoda nastupa na globalnom tržištu i nedovoljnu saradnju između industrije i podržavajućih institucija (UNIDO 2009). Originalni automobilski proizvođači pred dobavljače, odnosno isporučioce delova i komponenti postavljaju stroge zahteve u pogledu sistema upravljanja kvalitetom. U cilju usklađivanja tih zahteva razvijen je standard ISO/TS 16949 koji se sastoji iz zahteva standarda ISO 9001 i dodatnih zahteva koji su specifični za automobilsku industriju. Ovi


154

dodatni zahtevi uglavnom se odnose na veću zastupljenost statistike u oblastima kontrolisanja i praćenja sposobnosti i stabilnosti procesa i kvaliteta specijalnih karakteristika proizvoda Primena ovog standarda i sertifikacija od strane akreditovanog sertifikacionog tela u većini slučajeva je osnovni preduslov uključivanja dobavljača u lanac snabdevanja originalnih proizvođača. Zahtev da isporučioci imaju uspostavljen i održavan standard ISO/TS 16949 za originalne proizvođače je garancija da će dobiti zahtevani proizvod, zahtevanih karakteristika, u tačno definisano vreme, na montažnim trakama. Uvođenje ISO/TS 16949 pored ispunjavanja zahteva ovog standarda podrazumeva i primenu sledećih metoda i postupaka za upravljanje projektima (razvoj i/ili osvajanje novog proizvoda)43: Planiranje kvaliteta proizvoda (APQP), Analiza grešaka i njihovih efekata (FMEA), Statističko upravljanje procesima (SPC), Analiza sistema merenja (MSA), Proces odobravanja dela za proizvodnju (PPAP) i Metodologija za rešavanje problema (8D). Takođe, neophodno je i zadovoljavanje specifičnih zahteva kupaca (Customer Specific Requirements) vezanih za sistem upravljanja kvalitetom i to posebno u aspektima kao što su44: praćenje parametara (isporuka na vreme, udeo loših delova u milion proizvedenih delova, dodatni troškovi transporta, brzina odgovora na reklamacije, itd.), sistematsko praćenje i analiza troškova (ne) kvaliteta, uspostavljanje audita procesa i audita proizvoda, neprekidno poboljšanje proizvodnih procesa kroz statističko upravljanje i studiju sposobnosti procesa, definisanje planova za vanredne situacije, primena FMEA, SPC i MSA pri osvajanju novih proizvoda, zahtev za primenom PPAP, itd. Upoznavanje menadžmenta sa specifičnim zahtevima i osposobljavanje preduzeća za usvajanje standarda ISO/TS 16949 je složen proces koji u najvećem broju slučajeva zahteva pomoć eksternih konsultanata i značajne finansijske resurse. Do pre nekoliko godina praksa domaćih preduzeća u implementaciji sistema upravljanja kvalitetom je bila takva da se uglavnom zasnivala na razvoju autonomnih koncepata kontrole i primeni koncepata za koje nije postojala sertifikacija od strane treće strane. Takođe, evidentno je i značajno kašnjenje sa primenom ISO 9001 i ISO/TS 16949 standarda. Prema rezultatima istraživanja Međunarodne organizacije za standardizaciju (International Organization for Standardization 2014), broj sertifikata ISO/TS 16949 u Srbiji 2007. godine je iznosio svega 6, dok je taj broj 2014. godine iznosio 44 što ukazuje na značajne pozitivne pomake. Uprkos nesumnjivom napretku u pogledu broja sertifikata, intenzivnije uključivanje domaćih MSP dobavljača delova i komponenti u lance snabdevanja globalnih proizvođača neće biti moguće bez daljeg angažovanja na uspostavljanju i sertifikaciji sistema upravljanja kvalitetom prema ISO/TS16949. Polazeći od teškog stanja i brojnih problema sa kojima se suočavaju preduzeća u privredi Srbije, nije realno očekivati da će ona samostalno, izolovano i bez značajnije institucionalne podrške uspeti da se prilagode zahtevima pomenutog standarda. Pored problema koji proističu iz strogih zahteva originalnih proizvođača u pogledu isporuke proizvoda visokog kvaliteta, u predviđenom roku i po prihvatljivim cenama, domaća MSP dobavljači se suočavaju i sa problemima slabe finansijske snage, nedovoljne efikasnosti i visokih troškova. Uporedo sa strategijom smanjivanja broja dobavljača i promenama u strukturi lanaca snabdevanja, dobavljači se suočavaju sa pritiscima za unapređenjem performansi, snižavanjem troškova i preuzimanjem sve većeg dela odgovornosti za dizajn i 43 Interconsulting, Sistemi upravljanja kvalitetom, dostupno na: http://www.interconsulting.biz/standardi/iso-ts-16949 [1.12.2015.] 44 Ibidem


155

kvalitet. U okviru vladajućih struktura u lancima snabdevanja u kojima velike kompanije - dobavljači prvog nivoa vrše isporuku kompletnih sistema i modula, MSP svoje mesto pronalaze na nižim pozicijama. Sa dolaskom Fiata i njegovih ključnih dobavljača, najveća šansa za domaća MSP je uspostavljanje poslovnih veza sa velikim dobavljačima prvog ili drugog nivoa, a preduslov za to je unapređenje konkurentnosti kroz povećanje efikasnosti, snižavanje troškova i veće iskorišćavanje efekata ekonomije obima, razvoj i modernizaciju kapaciteta, jačanje inovativnih sposobnosti, pouzdanosti i poslovnog integriteta. Za srpska MSP karakterističan je i nizak stepen učešća u projektima sa originalnim proizvođačima i dobavljačima prvog nivoa, kao i primene savremenih metoda nastupa na međunarodnom tržištu. Neophodna su unapređenja, tehnička podrška i transfer znanja u oblastima kao što su odnosi sa kupcima (kako pristupiti kupcu, kako pripremiti i prezentovati ključne prednosti, itd.), prodaja i marketing, e-poslovanje, i sl. (Ibidem). Težak položaj MSP dodatno se usložnjava usled njihove teritorijalne i granske usitnjenosti i izolacije i još uvek nedovoljno razvijenog umrežavanja i saradnje. Preduzetnici u Srbiji još uvek preferirarju samostalan nastup i nerado stupaju u bliske odnose saradnje sa drugim preduzećima, institucijama i predstavnicima Vlade oličenim u različitim agencijama i institucijama podrške što je u značajnoj meri posledica socijalističkog uređenja koje je negativno uticalo na razvoj preduzetničke kulture, ali i nedovoljne raspoloživosti informacija i odsustva poverenja u pozitivan ishod zajedničkog nastupa. Priliv SDI uslovljava asimetriju moći između lokalnih MSP i velikih MNK u lancima snabdevanja. Samostalna MSP obično ne raspolažu sa dovoljno resursa i kapaciteta i nedovoljno su vidljiva za velika preduzeća koja ih ne percipiraju kao potencijalne dobavljače. Udruživanje MSP u klastere prema bottom-up principu (odozdo-nagore) omogućava ukrupnjivanje efekata poslovanja, ublažavanje prepreka i problema i aktivnije uključivanje ovih preduzeća u lance snabdevanja globalnih kompanija. Imajući u vidu da domaća MSP raspolažu određenim komparativnim prednostima u odnosu na strane kompanije, koje se ogledaju u povoljnoj geografskoj pozicioniranosti, odnosno blizini industrijske zone u Kragujevcu u kojoj su smešteni najveći Fiatovi dobavljači što omogućava snižavanje troškova transporta i skladištenja, fleksibilnost u pogledu razumevanja i bržeg prilagođavanja promenama u zahtevima potrošača i uslovima na tržištu, mogućnost uske specijalizacije i fokusiranja na zahteve samo jednog partnera u lancu snabdevanja, razvoj bliskih i dugoročnih odnosa saradnje sa Fiatom i dobavljačima prvog nivoa, kao i razvijenoj infrastrukturi i dugogodišnjem iskustvu u automobilskoj industriji, kvalifikovanoj i obučenoj, a jeftinoj radnoj snazi, strategija unapređenja poslovnih performansi srpskih dobavljača u lancu snabdevanja automobilske industrije treba da se zasniva na široj primeni koncepta klastera.


156

VI TEORIJSKO – METODOLOŠKI OKVIR ISTRAŽIVANJA

Naučno istraživanje je složen organizovan, sistematski, svrsishodan proces sticanja naučnog saznanja o strogo definisanom predmetu istraživanja verifikovanom važećom naučnom procedurom, odnosno odgovornom primenom naučnih metoda, koji se odvija u nekoliko faza: (i) određivanje predmeta istraživanja; (ii) postavljanje hipoteza; (iii) prikupljanje podataka i njihova obrada; (iv) naučni opis pojave koja se istražuje; i (v) naučno objašnjenje (Miljevi ć 2007, str. 270). U postupku istraživanja, odnosno sticanja naučnih saznanja koristi se skup načina, koncepcija, postupaka i instrumenata koji čine naučni metod. U literaturi se najčešće koristi klasifikacija naučnih metoda prema kriterijumima opštosti - primenljivosti i predmeta koji se metodom istražuje, kojom se one dele na osnovne, opštenaučne, posebne i metode prikupljanja podataka. Prema pomenutom autoru (Ibidem, str. 71), u osnovne metode spadaju analiza, sinteza, apstrahovanje, specijalizacija, konkretizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija; opštenaučne metode su primenljive u svim naukama i one obuhvataju statističku metodu modelovanja, aksiomatsku, analitičko - deduktivnu i hipotetičko – deduktivnu metodu; posebne metode se primenjuju u pojedinim grupama nauka pa tako u posebne metode društvenih nauka spadaju strukturalizam, aksiologizam, dijalektički metod itd.; metode prikupljanja podataka obuhvataju metode ispitivanja, metode posmatranja i metode eksperimenata, kao i metodu analize dokumenata i metodu studije slučaja koje se još nazivaju i operativne metode. Teorijski okvir istraživanja u disertaciji posmatran u širem smislu je celokupna teorijska osnova, a u užem smislu celina postojećih teorijskih saznanja i koncepata koji su korišćeni za sagledavanje i razumevanje predmeta istraživanja i definisanje istraživačkih problema. Metodološki okvir istraživanja je skup naučnih metoda koje su korišćene u postupku sticanja naučnih saznanja. Polazeći od karaktera istraživanja koje je i teorijsko i empirijsko, korišćene su sledeće naučne metode: osnovne metode istraživanja – analiza, opštenaučne metode – metod ekonometrijske analize (analiza stohastičke granice) i statistički metod (t-test) i metode prikupljanja podataka – studija slučaja i analiza sadržaja dokumenata.

6.1. TEORIJSKI OKVIR ISTRAŽIVANJA

Teorija predstavlja konceptualnu osnovu za razumevanje i analizu određenog fenomena. Cilj formulisanja teorija je upravo da se neki fenomen objasni, predvidi i razume, kao i da se postojeća znanja prošire u okvirima granica kritički determinisanih pretpostavki. Teorijski okvir pruža uvid u teoriju koja objašnjava postojanje problema koji je predmet istraživanja. (Swanson, Richard 2013) Teorijski okvir čine koncepti i već postojeća teorijska saznanja koja se koriste u datom istraživanju. Definisanje okvira zahteva da odabrana teorija bude u skladu sa predmetom i ciljem istraživanja u okviru kojeg se koristi, kao i da može da pruži značajna objašnjenja relevantnog fenomena ili istraživačkog problema. Teorijski okvir doprinosi unapređenju kvaliteta istraživanja na nekoliko načina (Corvellec 2013, Asher, Herbert 1984, Trochim, William 2006, Jarvis 1999): (i) eksplicitno navođenje teorijskih pretpostavki omogućava njihovu kritičku evaluaciju; (ii) teorijski okvir povezuje istraživača sa postojećim znanjima u datoj oblasti i na taj način pruža osnovu za definisanje hipoteza i odabir metoda istraživanja; (iii) artikulacija teorijskih pretpostavki navodi istraživača da se bavi pitanjima ,,šta" i ,,ko", a to je preduslov intelektualnog iskoraka od


157

prostog opisivanja fenomena koji je predmet observacije ka generalizaciji u vezi sa različitim aspektima tog fenomena; (iv) teorija pomaže da se postave granice prilikom generalizacije, a teorijski okvir određuje koje ključne varijable imaju uticaj na posmatrani fenomen i naglašava potrebu da se istraži kako i pod kojim okolnostima se te varijable razlikuju. Polazeći od predmeta i cilja, teorijski okvir disertacije može se posmatrati u širem i užem smislu. Posmatran u širem smislu, on obuhvata sva teorijska saznanja koja bliže određuju i objašnjavaju predmet istraživanja. Pregled i sistematizacija postojeće literature doprinose sagledavanju relevantnosti i aktuelnosti istraživačkog problema i obogaćuju informacionu osnovu za ostvarivanje definisanog cilja disertacije. Teorijski okvir posmatran u užem smislu obuhvata teorijska saznanja i koncepte klastera i klastera lanaca snabdevanja. Koncept klastera, koji se zasniva na pretpostavci prema kojoj geografska koncentracija međusobno povezanih preduzeća u lancu vrednosti i pružaoca usluga, obrazovnih, naučno-istraživačkih i drugih institucija i agencija podrške doprinosi unapređenju konkurentnosti MSP, je osnov definisanja istraživačkih pitanja i izbora odgovarajućih istraživačkih metoda. Koncept klastera lanaca snabdevanja ide još dalje u pogledu razumevanja značenja, prirode i izazova fenomena klastera, a kombinujući ga sa menadžmentom lanca snabdevanja obezbeđuje teorijsku osnovu za identifikovanje strategije unapređenja poslovnih performansi MSP u lancu snabdevanja. Zbog prirode saznanja do kojih se došlo u postupku analize odabranih studija slučaja i analize postojećeg stanja u oblasti klastera u privredi Srbije, ona takođe čine sastavni deo teorijskog okvira posmatranog u užem smislu.

6.1.1. KONCEPT KLASTERA

Paradoksalno, izvori trajne konkurentske prednosti u globalnoj ekonomiji sve više leže u lokalnim stvarima – znanju, odnosima i motivaciji koje rivali iz dalekih zemalja teško mogu da dostignu.

Michael E. Porter Fenomen geografske koncentracije ekonomskih aktivnosti već decenijama privlači pažnju brojnih ekonomista. Marshall (1890) je još krajem XIX veka ukazivao na prednosti aglomeracije ekonomskih aktivnosti oličene u specijalizaciji i dostupnosti kvalifikovane radne snage, a Schumpeter (1939) je govorio o klasterizaciji industrije. Međutim, pojam klastera u ekonomsku teoriju uvodi Michael E. Porter 1990. godine objavljivanjem svog čuvenog dela ,,Competitive Advantage of Nations". Prema Porteru (1990, str. 73) nacionalni prosperitet se stvara, a ne nasleđuje. On ne proističe iz prirodnih obilja, od raspoložive radne snage, kamatnih stopa ili vrednosti valute, na čemu insistira klasična ekonomija, već konkuretnost države zavisi od kapaciteta njene industrije da inovira i unapređuje. Preduzeća ostvaruju konkurentsku prednost kada su suočena sa pritiscima i izazovima iz okruženja, odnosno kada posluju u okruženju koje karakterišu jaki domaći rivali, agresivni dobavljači i zahtevni potrošači. U uslovima rastuće globalne konkurencije koja se sve više zasniva na znanju, uloga država ne gubi, već naprotiv dobija na značaju. Konkurenstka prednost se stvara i održava kroz visoko lokalizovane procese, a razlike u nacionalnim vrednostima, kulturi, ekonomskim strukturama, institucijama i istoriji doprinose konkurentskom uspehu.


158

Porter (1990, str. 75) dalje ističe kako se strategije uspešnih kompanija međusobno razlikuju ali je modus poslovanja svake od njih u svojoj suštini isti. Kompanije ostvaruju konkurentsku prednost kroz inovacije. Pod inovacijama se u najširem smislu podrazumevaju i nove tehnologije i novi načini obavljanja poslovnih aktivnosti. Inovacije mogu da se manifestuju u novom proizvodnom dizajnu, novom proizvodnom procesu, novom marketinškom pristupu ili novom načinu sprovođenja obuke. Većina inovacija su inkrementalne i nastaju kao rezultat kumulacije više manjih saznanja i unapređenja, a ne jednog velikog revolucionarnog proboja. Inovacije stvaraju konkurentsku prednost ili kroz potpuno nove tržišne mogućnosti ili kroz zadovoljavanje tržišnih segmenata koje druga preduzeća ignorišu. U automobilskoj industriji, na primer, japanski proizvođači obezbedili su značajnu prednost fokusiranjem na manje, kompaktnije i po snazi slabije modele vozila koji su za strane konkurentske proizvođače bili nedovoljno profitabilni i nedovoljno atraktivni. Uloga informacija u procesu inoviranja i unapređenja je značajna bilo da je reč o informacijama koje konkurentnima nisu dostupne ili za koje oni ne znaju da postoje. Jednom stečena konkurentska prednost koja je zasnovana na inovacijama može da se održi samo kroz njeno kontinuirano unapređenje budući da se skoro svaka prednost može imitirati. Japanski automobilski proizvođači su nakon penetracije stranih tržišta uvođenjem malih i jeftinijih vozila, započeli agresivno investiranje u otvaranje velikih i modernih fabrika kako bi ostvarivali efekte ekonomije obima, a zatim i inoviranje u oblasti procesnih tehnologija uvođenjem JIT koncepta i drugih praksi u proizvodnji i upravljanju kvalitetom. Na primeru japanskih automobilskih proizođača, Porter je ukazao na dva preduslova održive konkurentske prednosti. Prvi preduslov se odnosi na globalni pristup, odnosno kompanija mora svoje proizvode da prodaje širom sveta ali pod svojim imenom, posredstvom međunarodnih marketinških kanala koje sama kontroliše, kao i da locira proizvodnju i IR aktivnosti u stranim zemljama kako bi mogla da iskoristi jeftinu radnu snagu i strane tehnologije i obezbedi bolji pristup lokalnim tržištima. Drugi preduslov održavanja konkurentske prednosti podrazumeva da kompanija učini svoju prednost zastarelom kako bi sprečila njeno imitiranje od strane konkurencije. Zašto kompanije u određenim državama imaju veću sposobnost kontinuelnog inoviranja, unapređenja i traganja za novim i sofisticiranim izvorima konkurentske prednosti Porter (1990, str. 78 ) objašnjava kroz četiri nacionalna atributa koji delujući i pojedinačno i kao sistem čine tzv. dijamant nacionalne konkurentske prednosti, odnosno koji determinišu okruženje koje svaka država uspostavlja i u okviru kojeg preduzeća realizuju svoje poslovne aktivnosti. Dijamant nacionalne konkurentske prednosti čine sledeća četiri faktora prikazana na Slici 6.1.:

1. Faktori proizvodnje. Raspoloživost faktora proizvodnje, kao što su kvalifikovana radna snaga i infrastruktura, koji su neophodni za poslovanje u datoj grani.

2. Uslovi tražnje. Karakter domaće tražnje za proizvodima i uslugama grane. 3. Nivo razvijenosti povezanih i pratećih industrija. Prisustvo/odsustvo dobavljača i

drugih povezanih međunarodno konkurentnih sektora. 4. Strategija, struktura i rivalitet preduzeća. Uslovi u nacionalnom okruženju koji

determinišu osnivanje, organizovanje i upravljanje preduzećima i intenzitet konkurencije na domaćem tržištu.


159

Slika 6.1. Porterov dijamant nacionalne konkurentske prednosti

Izvor: Porter, 1990. Pomenuti faktori determinišu nacionalno okruženje u okviru kojeg se preduzeća osnivaju i međusobno takmiče. Delujući i pojedinačno i kao sistem, ovi faktori stvaraju pretpostavke za ostvarivanje konkurentske prednosti i to kroz dostupnost resursa i neophodnih veština, kroz informacije na osnovu kojih preduzeća percipiraju poslovne mogućnosti i usmeravaju korišćenje svojih resursa i veština, kroz ciljeve vlasnika, menadžera i pojedinaca u okviru preduzeća i što je najvažnije kroz pritisak za investiranjem i inoviranjem. Porter (1990) je promovisao koncept klastera zasnovan na ,,dijamantu konkurentske prednosti". Dijamant kreira okruženje koje podstiče stvaranje klastera konkurentnih sektora koji su međusobno povezani sistemima vertikalnih (kupac-prodavac) ili horizontalnih (zajednički potrošači, tehnologije, kanali) veza i odnosa. Za klastere je karakteristična geografska koncentracija, a jednom kada se formiraju predstavljaju grupe međusobno podržavajućih sektora u okviru kojih se ostvaruju koristi za sve članove uzvodno, nizvodno i horizontalno. Međupovezanost unutar klastera podstiče jačanje konkurencije, IR, uvođenje novih strategija i razvoj novih veština, omogućava slobodan protok informacija i bržu difuziju inovacija kreirajući na taj način nove poslovne mogućnosti i uslovljavajući nove načine konkurentske borbe. Industrije jedne zemlje koje su najkonkurentnije na globalnom nivou pokazuju sklonost geografske koncentracije u klastere, a interakcija između već pomenuta četiri seta faktora čini dijamant konkurentske prednosti. Što su ove interakcije razvijenije i intenzivnije, to je produktivnost ovih preduzeća veća. Prema jednoj vrlo opštoj definiciji, klasteri su grupe preduzeća, povezanih ekonomskih subjekata i institucija koje su locirane u neposrednoj blizini i koje su dostigle nivo neophodan za razvoj specijalizovanih znanja, veština, resursa i usluga (Europe INNOVA 2008a, str. 7).

STRATEGIJA I STRUKTURA PREDUZEĆA I INTENZITET

KONKURENCIJE

FAKTORI PROIZVODNJE

USLOVI TRAŽNJE

STRATEGIJA, STRUKTURA I

RIVALITET PREDUZEĆA


160

Klasteri se mogu definisati i kao geografska koncentracija međuzavisnih preduzeća i institucija koja se međusobno takmiče ali i sarađuju i koja su povezana sistemom tržišnih i netržišnih veza (UK Department of Trade and Industry 1998). Prema Porteru (1990), klasteri su grupe međupovezanih preduzeća, dobavljača, srodnih industrija i specijalizovanih institucija koje su prisutne na određenim lokacijama. Klasteri su mreže međusobno povezanih preduzeća u lancu vrednosti i pružaoca usluga, obrazovnih, naučno-istraživačkih i drugih institucija i agencija podrške. Preduzeća ostvaruju konkurentsku prednost kreiranjem veće vrednosti za potrošače kroz inovacije i kontinuirana unapređenja proizvoda i organizacije. U osnovi koncepta klastera je geografska koncentracija koja je prema autorima Baptista i Svann (1999) izuzetno značajna za organizaciona unapređenja i tehnološke inovacije. Preduzeća unutar klastera uspevaju lakše da ostvare prednost u odnosu na konkurenciju i to zahvaljujući čvrstim vezama i odnosima, razmeni znanja i informacija i difuziji inovacija. Veza između klastera i inovacija bazira se na tzv. ,,prećutnom znanju" koje je inkorporirano u socijalnim interakcijama. Naime, prema Bathelt et al. (2002, str. 1) inovacije, kreiranje znanja i učenje su rezultat interaktivnih procesa u kojima učesnici koji poseduju različite vrste znanja i kompetencija rade zajedno i razmenjuju informacije sa ciljem da iznađu rešenja za određene tehničke, organizacione, komercijalne ili intelektualne probleme. Značaj prostornog aspekta ovih interakcija varira u zavisnosti od vrste znanja koje se razmenjuje. U slučaju difuznog i ,,prećutnog" znanja autori ističu važnost prostorne blizine učesnika u interakcijama i razmenama. Klasteri se dovode u vezu sa inovacijama zato što one nastaju kao rezultat interakcija koje se unutar klastera odvijaju između dinamičnog preduzetništva, privatnog kapitala, naučno istraživačkih institucija i kreatora ekonomske politike. Geografska blizina učesnika u klasteru omogućava brzu i jednostavnu razmenu znanja i informacija i uspostavljanje neplaniranih kontakata kao ključnih preduslova procesa inoviranja. Kreiranjem okruženja koje je stimulativno za fleksibilno kombinovanje kompetencija, rano identifikovanje tehnoloških trendova i kreiranje efektivnih sredstava i kanala komunikacije klasteri povećavaju mogućnosti za nastanak inovacija. U okviru klastera se stvaraju uslovi za zajedničko preuzimanje rizika, razvoj instrumenata za široku penetraciju tržišta, jačanje baze o potrošačima i povećanje sigurnosti u isplativost preuzetih investicija. Sa razvojem klastera dolazi do akumulacije iskustva, a virtuelne veze i odnosi povećavaju specijalizaciju i širenje znanja. Posredstvom različitih kanala komunikacije omogućava se privlačenje komplementarnih veština i tehnologija. Efektivna specijalizacija doprinosi povećanju produktivnosti preduzeća u klasteru. Prema Porteru (1998), klasteri doprinose kreiranju konkurentske prednosti preduzeća na tri načina:

• Unapređenjem produktivnosti preduzeća unutar klastera; • Određivanjem smera i tempa inovacija koje su u osnovi budućeg povećanja

produktivnosti; i • Stimulisanjem formiranja novih preduzeća koja jačaju i proširuju klaster.

Klasteri najčešće nastaju spontanim povezivanjem tri vrste učesnika: (i) preduzeća koja imaju značajnu tržišnu i tehnološku snagu; (ii) proizvođača i dobavljača – najčešće MSP; i (iii) obrazovnih i naučno-istraživačkih institucija. Prema Rapajiću (2010, str. 152), nastanak klastera najčešće se vezuje za poslovanje velikih kompanija i njihovu neposrednu blizinu, a


161

važna pretpostavka nastanka klastera je i neposredna blizina instraživačkih institucija koje obezbeđuju podršku u radu kompanija i omogućavaju prodor novih tehnologija i inovacija u proizvodnji. U osnovi regionalne koncentracije različitih ekonomskih subjekata i institucija je iskorišćavanje efekata sinergije koji proističu iz geografske koncentracije dobavljača i potrošača, pristupa kvalifikovanoj radnoj snazi, pristupa know-how, nižih transportnih i komunikacijskih troškova, raspoloživosti specifičnih prirodnih resursa i infrastrukture i blizine univerziteta i istraživačkih institucija i centara. Koncept udruživanja u klastere preduzeća često percipiraju kao strategiju proširivanja sposobnosti, resursa i responzivnosti do nivoa koji je za individualna preduzeća teško dostižan (Lyon i Atherton 2000, str. 2). Učešćem u klasteru mnogi resursi i usluge postaju dostupni, a udruživanjem, podelom rizika i razvijanjem komplementarnih funkcija preduzeća ostvaruju efekte ekonomije obima. Učesnici u klasteru sarađuju u svojim bazičnim delatnostima pri čemu se međusobno dopunjuju. Klasteri doprinose inovativnosti i rastu preduzeća. Porter (1998) je potencijalne benefite koje udruživanje u klastere može imati za preduzeća sumirao na sledeći način:

• Bolji pristup dobavljačima i fleksibilnost; • Pristup specijalizovanim informacijama kroz lične veze i odnose; • Zajednički marketing; • Lokalno rivalstvo i pritisak koji nameću drugi članovi klastera; • Inovacije koje nastaju kao rezultat raspolaganja informacijama o novim tržištima i

tehnološkim unapređenjima; • Obezbeđivanje komplementarnih proizvoda; • Unapređenje reputacije područja; • Raspoloživost iskusne radne snage; • Pristup institucijama i javnim dobrima; i • Stimulativno okruženje za osnivanje novih preduzeća.

Lyon i Atherton (2000, str. 4) ističu da je udruživanje u klastere zasnovano na tri bazična principa:

• Istovetnost. Udruživanje preduzeća koja posluju u istim ili povezanim sektorima, imaju zajednički tržišni fokus ili područje delovanja;

• Koncentracija. Grupisanje preduzeća koja ostvaruju interakcije; • Povezanost. Međupovezanost i međuzavisnost preduzeća, pri čemu se uspostavljaju

različite vrste odnosa. Nezavisno od veličine i vrste veza i odnosa kojima su učesnici međusobno povezani, udruživanje u klastere je uvek zasnovano na pomenutim principima. Klasteri mogu da obuhvataju mali broj preduzeća ili čitave sektore pa i kombinacije različitih sektora, a veze između učesnika mogu da budu horizontalne i vertikalne, formalne i neformalne. (Ibidem) U kontekstu istraživanja u okviru disertacije posebno je relevantno istaći značaj vertikalnih veza koje se uspostavljaju između dobavljača i kupaca u lancu snabdevanja. U lancima snabdevanja razvijaju se različite vrste vertikalnih veza, a za automobilsku industriju posebno je karakteristično razvijanje sistema JIT isporuke. Lociranje dobavljača u blizini proizvodne kompanije koju snabdevaju je direktno u funkciji unapređenja kvaliteta usluge i bržeg i efikasnijeg otklanjanja mogućih problema. Vertikalne veze između dobavljača obično se razvijaju tokom dužeg vremenskog perioda i zasnovane su na uzajamnom poverenju. U


162

automobilskoj industriji, originalni proizvođači razvijaju bliske dugoročne odnose sa svojim dobavljačima kako bi obezbedili neophodan kvalitet i snizili troškove, a ovakva vrsta saradnje bazira se više na snazi proizvođača, a manje na uzajamnom poverenju (Ibidem, str. 7). Klasteri su grupacije različitih učesnika koji se u načelu mogu svrstati u sledeće četiri kategorije: preduzeća (privatni sektor), različite vladine institucije i agencije, naučne, obrazovne i istraživačke institucije i finansijske institucije. Za uspešno funkcionisanje klastera od podjednake je važnosti prisustvo svih pomenutih kategorija, pri čemu značaj uloge svake od njih varira u zavisnosti od faze razvoja klastera. U početnim fazama razvoja klastera na značaju dobija uloga države koja posredstvom inicijativa i politika podrške podstiče formiranje klastera, dok u kasnijim fazama veći značaj ima privatni sektor. U savremenim uslovima poslovanja koje karakteriše neizvesnost i u kojima je uspeh i opstanak preduzeća uslovljen razvijanjem poslovne folozifije koja se zasniva na inovacijama, učenju, razmeni informacija, znanja i iskustava uloga naučno – istraživačkih, obrazovnih i drugih institucija postaje sve više relevantna. Kvalitet veza i odnosa unutar klastera u značajnoj meri je determinisan stepenom u kojem su učesnici spremni da razmenjuju informacije, znanje i iskustvo. Drugim rečima, saradnja preduzeća i različitih institucija mora da bude zasnovana na poverenju, odnosno ne sme da postoji rizik od zloupotrebe informacija, strategijskih odluka i namera drugih učesnika. O klasterima se ne može govoriti kao o statičkim grupacijama, već radije kao o dinamičnim formama udruživanja koje kontinuirano evoluiraju kao posledica orijentisanosti članova ka promenama, unapređenjima i traganju za novim poslovnim mogućnostima. Jedna od izuzetno značajnih karakteristika klastera odnosi se na konkurenciju koja postoji i unutar i između klastera. Konkurencija podstiče inovativnost tako što stvara pritisak na preduzeća da kontinuirano tragaju za novim izvorima i načinima stvaranja veće vrednosti za potrošače. Rezultati jednog istraživanja koje je sprovedeno nad 100 preduzeća u Velikoj Britaniji (Lyon i Atherton 2000) je pokazalo da se aktivnosti unutar klastera mogu svrstati u sedam kategorija što je prikazano u Tabeli 6.1.

Tabela 6.1. Aktivnosti unutar klastera Aktivnost Način realizacije

Razvoj novog proizvoda Zajedničke aktivnosti IR, razmena informacija i ideja, uticaj na planove istraživanja univerziteta i instituta

Obezbeđivanje izvora finansiranja

Bolji pristup, odnosno veća dostupnost izvora finansiranja (naročito rizičnog kapitala)

Osnivanje i razvoj preduzeća Zajedničke marketing aktivnosti, prikupljanje i razmenjivanje marketing informacija, unapređenje imidža regiona

Obezbeđivanje proizvoda i pružanje usluga

JIT isporuka, pomoć dobavljačima u domenu unapređenja kvaliteta i snižavanja troškova, zajednička nabavka i transport, deljenje opreme, tehnička podrška, Bench marking analiza

Obuka Zajednički kursevi obuke i treninga, određivanje programa kurseva Lobiranje Uticaj na poslovno i regulatorno okruženje Umrežavanje Uspostavljanje kontakata, veza i razvijanje odnosa saradnje

Izvor: Lyon, F., Atherton, A., 2000. Porter (1998, str. 77) ukazuje na paradoks prema kojem globalizacija i mogućnosti bržeg i jeftinijeg transporta umanjuju ulogu lokacije u konkurentskom nadmetanju kompanija, odnosno sve što može da se nabavi iz bilo kojeg dela sveta posredstvom globalnog tržišta ili


163

korporativnih mreža je dostupno svim kompanijama i zbog toga ne može biti izvor konkurentske prednosti. Sa druge strane, ako lokacija gubi na značaju kako je moguće da visoke performanse ostvaruju tekstilne kompanije u severnoj i južnoj Karolini, automobilske kompanije u južnoj Nemačkoj i proizvođači obuće u severnoj Italiji? Svetskom ekonomijom dominira ono što je Porter definisao kao klaster: kritična masa na jednoj lokaciji - neobičan konkurentski uspeh u određenoj oblasti (Ibidem str. 78). Paradoks je u činjenici prema kojoj izvori trajne konkurentske prednosti u globalnoj ekonomiji sve više leže u lokalnim stvarima – znanju, odnosima i motivaciji koje rivali iz dalekih zemalja teško mogu da dostignu (Ibidem). Klasteri su karakteristična odlika gotovo svih nacionalnih, regionalnih i ekonomija glavnih gradova naročito u razvijenim zemljama sveta. Posmatrano kroz istoriju, klasteri su se formirali u širokom spektru tradicionalnih industrija (tekstilna, brodogradnja, automobilska, itd.). Najpoznatiji klasteri na svetu su Silikonska dolina i Holivud. Prilikom analize klastera neophodno je praviti distinkciju između funkcionalno definisanih sistema međupovezanih aktivnosti i prostorno definisanih sistema sličnih i povezanih aktivnosti. Drugim rečima, mora se praviti razlika između industrijskih klastera i regionalnih ili lokalnih klastera (Andersson et al. 2004, str. 156). Industrijski klasteri su skup učesnika, resursa i aktivnosti udruženih na razvoju, proizvodnji i prodaji proizvoda i usluga u čijem fokusu je unapređenje konkurentnosti različitih sektora. Industrijski klasteri su koncentracija sličnih ili povezanih preduzeća na jednom geografskom području koja dele zajednička tržišta, tehnologije i veštine. Prema Porteru (1990), industrijski klasteri predstavljaju fenomen u kojem je veliki broj međupovezanih preduzeća i agencija podrške iz specifične oblasti akumuliran na određenoj geografskoj lokaciji što za posledicu ima formiranje snažne i održive konkurentnosti, pri čemu vodeća industrija predstavlja jezgro klastera. Geografska blizina svih učesnika u klasteru omogućava unapređenje specijalizacije i tehnološke inovativnosti uz istovremeno snižavanje transakcionih troškova. Industrijski klasteri, međutim, se ne odnose na prost zbir sličnih preduzeća na jednom geografskom području. Neizostavna komponenta ovih klastera je postojanje istih odnosa ponude i tražnje kao u lancu ishrane, što omogućava konsolidaciju resursa, snižavanje proizvodnih troškova i unapređenje konkurentske prednosti čitave industrije (Han 2009, str. 128). Regionalni ili lokalni klasteri su prostorne aglomeracije preduzeća i drugih subjekata koji obavljaju iste ili slične ekonomske aktivnosti, a uspeh ovih klastera primarno je determinisan geografskom blizinom učesnika. Preduzeća na određenoj lokaciji se ponekad udružuju u klastere kako bi iskoristila prednosti geografske blizine koncentraciji potrošača, koji mogu da budu i druga preduzeća. U takvim slučajevima najčešće su potrošači ti koji zahtevaju da izvori snabdevanja budu locirani u neposrednoj blizini kako bi mogli da ostvaruju koristi od integracije u lancu snabdevanja (Kuah 2002, str. 210). Prema Porteru (1998), klasteri mogu da se prostiru duž državnih ili nacionalnih granica, premda su najčešće u okvirima političkih granica. Autor, takođe, naglašava da se klasteri pored čitavog spektra specijalizovanih dobavljača delova i opreme proširuju nizvodno na kanale, potrošače, proizvođače komplementarnih proizvoda i druge sektore koji su povezani posredstvom sličnih veština, tehnologija i inputa. Brojni autori kao što su Kuah (2002), Baptista i Svann (1999), Beaudry et al. (1998), Svann et al. (1998), Svann i Prevezer (1996) govore o tzv. pozitivnoj povratnoj sprezi unutar klastera. Naime, aglomeracija ima za rezultat bolje uslove ponude i tražnje unutar klastera nego što bi to bio slučaj u uslovima izolacije, što se pozitivno odražava na rast postojećih i ulazak novih preduzeća. Rast postojećih i ulazak novih preduzeća u klaster povećavaju intenzitet aglomeracije što podstiče dalji rast i ulazak, a to se ubrzava kada klaster dostigne


164

kritičnu masu (Pandit et al. 2001). Efekti ovakve pozitivne povratne sprege obuhvataju još i višu stopu rasta produktivnosti (Henderson 1986), obilatije inovacije (Baptista i Svann 1999) i značajniju razmenu znanja i informacija (Oakey 1985). Postojanje pozitivne povratne sprege zapravo znači da rast postojećih i ulazak novih preduzeća jačaju snagu klastera pri čemu se taj uticaj paralelno odvija i u suprotnom smeru, odnosno sa jačanjem klastera povećava se i stopa rasta postojećih i stopa privlačenja novih preduzeća. Primenom ekonometrijskih modela, pomenuti autori su analizirali stopu rasta preduzeća kao funkciju jačine klastera u kojem su locirani, kao i da li jaki klasteri privlače disproporcionalan broj novih start-up preduzeća. Prema Svann (1998), model pozitivne povratne sprege pokazuje da fenomen klastera, posmatran kroz ulazak novih preduzeća i rast postojećih preduzeća, stvara spregu koja indukuje dalji rast u okviru klastera. Na osnovu pomenutog modela, autor je došao do sledećih saznanja (Ibidem):

• Preduzeća u klasteru rastu brže od proseka (u slučaju da su u klaster udružena sa drugim preduzećima iz istog podsektora industrije);

• Klasteri privlače disproporcionalan broj novih preduzeća (klaster koji je jak u podsektoru X tipično će privući ulazak novih preduzeća u podsektor Y);

• Preduzeća u klasteru su inovativnija (posmatrano bilo kroz broj patenata ili kroz broj inovacija);

• Preduzeća iz jednog podsektora koja se nalaze u jakim klasterima ali u drugim podsektorima neće rasti brže, odnosno mogu čak da rastu i sporije. Identična ambivalentnost može se primeniti i za sklonost preduzeća u klasteru za uvođenje inovacija;

• U oblasti biotehnologije, jačina naučne baze u klasteru ima snažan pozitivan uticaj na osnivanje novih i rast postojećih preduzeća u klasteru.

Klasteri se osnovano dovode u vezu sa povećanjem inovativnosti, konkurentnosti, produktivnosti i zaposlenosti, a posledično i ekonomskim rastom i prosperitetom regiona i država. Pozitivna veza između klastera i inovativnosti zapravo je rezultat razmene znanja koja se odvija unutar klastera, a koja se smatra najvažnijim izvorom inovacija. Geografska blizina omogućava uspostavljanje socijalnih interakcija i sinergija između različitih učesnika – preduzeća, finansijskih institucija, istraživačkih i obrazovnih institucija, agencija podrške itd. što za rezultat ima kreiranje tzv. ,,prećutnog znanja" koje kao takvo nije dostupno na tržištu i drugačije je od onog koje već postoji u datoj industriji (Petrin i Kotnik 2014 i Malecki 2010). Rezultati empirijskih istraživanja svedoče o ulozi klastera u unapređenju ekonomskih performansi regiona. Petrin i Kotnik (2014) navode rezultate empirijske studije autora Delgado, Porter i Stern (2010) koji su pokazali postojanje pozitivne veze između industrija lociranih u jakim klasterima i viših stopa rasta zaposlenosti, stopa rasta prosečnih zarada i stopa rasta patenata. Takođe, koncentracija većeg broja preduzeća na jednom geografskom prostoru podstiče lokalnu konkurenciju što za rezultat može da ima snižavanje cena inputa. Klasteri omogućavaju veću aglomeraciju ekonomskih aktivnosti što podrazumeva i veću dostupnost kvalifikovanih radnika, specijalizovanih dobavljača, srodnih industrija, sofisticiranih kupaca i intenziviranje lokalne konkurencije, kao i snižavanje transakcionih troškova, unapređenje transfera znanja i protoka informacija i razvoj specijalizovanih lokalnih institucija (Delgado et al. 2010). Posledično, jaki klasteri doprinose unapređenju ekonomskih performansi regiona kroz povećanje efikasnosti, podsticanje produktivnosti i kreiranja novih radnih mesta i povećanje prinosa na investicije, inovacije i expanziju (Ibidem). Dalje, klasteri se dovode u vezu i sa podsticanjem preduzetništva i osnivanjem novih firmi tako što (i) smanjuju barijere za ulazak novih preduzeća; (ii) obezbeđuju uslove za lakše iskorišćavanje poslovnih šansi i ostvarivanje efekata ekonomije


165

obima i širine; (iii) omogućavaju upoznavanje i uspostavljanje bliskih odnosa saradnje i poverenja između preduzeća koja na taj način brže i lakše pronalaze kupce za svoje proizvode i usluge; (iv) snižavaju transakcione troškove što podstiče specijalizaciju; (v) snižavaju barijere za izlazak iz grane što pronalazak alternativnog zaposlenja za neuspešne preduzetnike čini jednostavnijim (Petrin i Kotnik 2014 i Hellerstedt 2010). Pozitivni uticaji klastera, međutim, nisu konstantni tokom vremena. Tokom životnog ciklusa klastera evidentno je prisustvo rizika koji preti da pozitivne karakteristike pretvori u one koje uslovljavalju stagnaciju i samouništenje klastera. Visok stepen specijalizacije koji je imanentan klasterima uslovljava i visok stepen njihove ranjivosti i osetljivosti na tehnološke diskontinuitete, promene u načinu poslovanja, zahtevima potrošača i trendovima u ekonomiji uopšte. U uslovima odsustva kontinuiranog inoviranja i unapređenja, fleksibilni i dinamični klasteri se pretvaraju u rigidne tvorevine koje nisu u stanju da se prilagode intenzivnim i dinamičnim promenama u okruženju i kojima su neophodna strukturna prilagođavanja. Kontinuirano inoviranje je preduslov opstanka i održivog uspeha klastera, a preterano oslanjanje na uspostavljene veze i odnose između učesnika u klasteru može da dovede do smanjenja konkurentskog pritiska i posledično do odsustva pokretačkih snaga koje iniciraju nastanak inovacija. Nije retkost da se kod zrelih klastera tokom vremena razvije i sindrom samodovljnosti koji se odnosi na situaciju u kojoj je klaster primarno fokusiran na interno funkcionisanje i ne primećuje promene koje se odvijaju u eksternom okruženju. Spoznaja o značaju i potencijalnim pozitivnim efektima klastera na ekonomski rast i razvoj regiona i država uopšte, a posebno na razvoj sektora MSP, uslovila je pomeranje fokusa pažnje kreatora savremenih ekonomskih politika ka inicijativama za podršku osnivanju i razvoju klastera. Ove inicijative su se razvile iz tradicionalnih područja institucionalnog delovanja i kao takve se formulišu i implementiraju u okviru: (i) regionalnih, industrijskih i politika razvoja sektora MSP; (ii) politika privlačenja SDI; i (iii) politika podsticanja naučno-istraživačkih i inovativnih aktivnosti. Politike razvoja klastera najčešće su usmerene na kreiranje, mobilisanje ili jačanje određene kategorije klastera, unapređenje efikasnosti specifičnog instrumenta (npr. istraživanja i razvoja) ili na stvaranje ambijenta koji je pogodan za osnivanje i razvoj klastera (Beraha 2012, str. 74). Klasteri su postali ključni elementi nacionalnih i regionalnih strategija podsticanja inovativnosti, konkurentnosti i razvoja MSP. Inicijative za razvoj klastera predstavljaju instrumente institucionalne podrške, odnosno partnerstva između preduzeća u klasteru, državnih i naučno-istraživačkih institucija koja imaju za cilj da obezbede podršku osnivanju novih i jačanju i razvoju već postojećih klastera. Inicijative mogu da se definišu i kao organizovani napori privatnog sektora, javnih i/ili akademskih institucija na unapređenju konkurentnosti klastera u okviru određenog regiona (Sollvel et al. 2003, str. 9). Inicijative nisu uvek zasnovane na formalnim politikama, već mogu da budu pokretane i na ,,bottom-pu" (odozdo- na gore) principu kada njima upravljaju klaster organizacije. Takođe, one obično imaju uzak geografski fokus i širok spektar članova, a karakteristične su za sektore kao što su biofarmacija, automobilska industrija, informacione tehnologije i sl. Pod osnovnim ciljevima inicijativa podrazumevaju se: (i) istraživanje i umrežavanje; (ii) političko delovanje; (iii) komercijalna saradnja; (iv) edukacija i trening; (v) inovacije i tehnologija; (vi) ekspanzija klastera (Ibidem).


166

6.1.2. KONCEPT KLASTERA LANACA SNABDEVANJA

U uslovima poslovanja na globalnom tržištu koje karakteriše dinamičnost, neizvesnost i sve oštrija konkurencija, inovacije i njihovo kontinuirano unapređenje postaju jedini izvor održive konkurentske prednosti. Drugim rečima, samo novi proizvodi ili značajna poboljšanja postojećih proizvoda, novi ili unapređeni metodi proizvodnje i isporuke, novi izvori sirovina i poluproizvoda i novi metodi organizacije omogućavaju stvaranje veće vrednosti za potrošače. Inovacije, bilo da su po svojoj prirodi inkrementalne ili radikalne predstavljaju izvor konkurentske prednosti za preduzeća, a posledično i za industrije, regione i države. Otuda kreiranje ambijenta koji podstiče saradnju i učenje i u kojem se posredstvom mreža vertikalnih i horizontalnih veza i odnosa razmenjuju znanja, informacije i iskustvo, ostvaruju sinergetski efekti, a učesnici u različitim fazama lanca vrednosti međusobno dopunjuju, dobija sve više na značaju. Podsticanje inovativnih aktivnosti kao preduslova ostvarivanja konkurentske prednosti posebno je relevantno za MSP koja se u svom poslovanju suočavaju sa brojnim ograničenjima. Izolovana ova preduzeća vrlo teško uspevaju da obezbede konkurentsku prednost i uhvate se u koštac sa preduzećima sa značajnom tržišnom i tehnološkom snagom oličenim u globalnim gigantima, a pre svega u MNK. Lanci snabdevanja, kao mreže vertikalno organizovanih i integrisanih učesnika u uzastopnim fazama lanca vrednosti, i klasteri, kao geografske koncentracije međuzavisnih proizvođača, dobavljača, pružaoca usluga i obrazovnih i naučnih institucija i agencija podrške kod kojih je fokus manje na uzastopnim, a više na horizontalno uspostavljenim vezama i odnosima, zapravo predstavljaju dva podjednako važna načina unapređenja konkurentnosti preduzeća, industrija i regiona. Između koncepta menadžmenta lanca snabdevanja i koncepta industrijskih klastera postoji komplementarnost i simbioza, odnosno njihova kombinacija može efektivno da unapredi konkurentsku prednost industrija, a posledično i regionalnu ekonomsku konkurentnost (Han 2009, str. 127). Kao rezultat traganja za novim načinima unapređenja poslovnih performansi MSP u ekonomskoj teoriji i praksi razvila se nova upravljačka paradigma poznata kao ,,klaster lanca snabdevanja" (Cluster Supply Chain), koja predstavlja kombinaciju industrijskih klastera i menadžmenta lanca snabdevanja. Industrijski klasteri i menadžment lanca snabdevanja, delujući kao platforme efektivne regionalne ekonomske kooperacije i paradigme organizacionog menadžmenta, postaju ključne tačke opstanka i razvoja MSP (Xue et al. 2011, str. 2146). I koncept klastera i koncept menadžmenta lanca snabdevanja naglašavaju značaj uspostavljanja veza i odnosa saradnje između različitih učesnika u istom ili delovima različitih lanaca vrednosti kao izvora konkurentske prednosti. Analogija sa Porterovim lancem vrednosti karakteristična je za oba pomenuta koncepta. Prema Rapajiću (2010, str. 153), upravo odnos koji postoji između različitih kompanija u okviru menadžmenta lanca snabdevanja, a koji je zasnovan na konceptu lanca vrednosti, čija je suština u zajedničkom i koordiniranom delovanju sa ciljem kreiranja što veće vrednosti za finalnog potrošača, u konceptu klastera preslikava se na regionalni, odnosno nacionalni nivo i poslovanje komplementarnih preduzeća unutar određene oblasti u koncentrisanom prostoru. Autor (Ibidem) dalje ističe da ako se klasteri posmatraju kao mreža međuzavisnih kompanija unutar određene oblasti i sa njima povezanih institucija, uočljivo je da se unutar svakog klastera nalaze mnogobrojni lanci snabdevanja, odnosno da je menadžment lanca snabdevanja sastavni deo i neizostavni činilac klastera. Polazeći od razumevanja klastera lanaca snabdevanja kao kombinacije industrijskih klastera i menadžmenta lanca snabdevanja, oni se mogu definisati kao set mreža koje se sastoje od


167

horizontalnih veza između preduzeća u određenom industrijskom klasteru, pri čemu su te mreže uzastopno uređene na osnovu vertikalnih veza između preduzeća (Xue et al. 2011, str. 2146). Autori (Ibidem) dalje ističu da horizontalna saradnja sa drugim MSP koja se nalaze na istim pozicijama u lancu vrednosti, omogućava preduzećima da zajednički ostvaruju efekte ekonomije obima koji prevazilaze individualne kapacitete, dok vertikalna saradnja sa drugim MSP koja se nalaze na različitim pozicijama u lancu vrednosti omogućava preduzećima da se specijalizuju za obavljanje svojih bazičnih delatnosti i vrše eksternu podelu rada. Takođe, saradnja između preduzeća omogućava zajedničko učenje, otklanjanje ili ublažavanje problema koji se javljaju kao posledica njihove veličine i unapređenje konkurentnosti. Iako su klasteri i menadžment lanca snabdevanja koncepti koji u osnovi pripadaju različitim područjima istraživanja i prvi se na izvestan način posmatra kao makroekonomska, a drugi kao mikroekonomska kategorija, u osnovi oba koncepta je lanac vrednosti, odnosno integracija i saradnja u funkciji unapređenja konkurentnosti preduzeća, industrija, regiona i nacionalnih ekonomija. I klasteri i lanci snabdevanja se baziraju na međuzavisnosti, saradnji, zajedničkom učenju, širenju znanja i razmeni informacija i ideja (Rapajić 2010). Oba koncepta omogućavaju unapređenje poslovnih performansi svih učesnika u sistemu. U izučavanju koncepta lanca snabdevanja došlo je do pomeranja fokusa sa ,,lanca" na ,,mreže snabdevanja", odnosno lanac snabdevanja se odnosi na čitav lanac funkcionalnih mreža koje povezuju proizvođače, dobavljače, distributere, maloprodavce i finalne potrošače i u kojima lanac započinje nabavkom sirovina, zatim se na osnovu bazičnih kompetencija i kontrole protoka informacija, logistike i protoka kapitala proizvode poluproizvodi i finalni proizvodi, da bi se finalni proizvodi posredstvom prodajnih mreža isporučili krajnjim potrošačima (Han 2009). Lanci snabdevanja su mreže uzastopnih (sekventnih) organizacija u lancu vrednosti koje su povezane uzvodnim (ka dobavljačima) i nizvodnim (ka potrošačima) vezama i odnosima i koje ostvaruju međusobne interakcije i saradnju realizujući procese i aktivnosti koji za cilj imaju dodavanje i isporuku vrednosti za potrošače. Preduzeća u lancu vrednosti se mogu posmatrati kao višedimenzionalne mreže entiteta koji čine sistem u okviru kojeg sarađuju i ostvaruju interakcije. Između preduzeća koja čine entitet u lancu snabdevanja sprovodi se funkcionalna podela rada, razvijaju funkcionalne veze i odnosi i postoji koordinacija i saradnja u obavljanju aktivnosti. U teoriji iz oblasti menadžmenta lanca snabdevanja ovi entiteti se označavaju kao veze (npr. usluge transporta) i čvorovi (npr. skladišta) i oni mogu imati različite uloge u više lanaca snabdevanja (Milovanović et al. 2011, str. 342). Čvorovi preduzeća mogu da budu integralni entiteti industrijskih klastera, odnosno sa jedne strane industrijski klasteri se sastoje od podržavajućih institucija i preduzeća između kojih postoji specijalizovana podela rada ili povezanih preduzeća u lancu vrednosti, a sa druge strane u okviru industrijskih klastera se uspostavljaju i vertikalna specijalizacaija i horizontalni odnosi saradnje (Han 2009, str. 129). Drugim rečima, industrijski klasteri su odabrani setovi ili grupe lanaca snabdevanja, a posledično čvorovi preduzeća u lancima snabdevanja su integralni entiteti industrijskih klastera što upravo i predstavlja suštinu veze između ova dva koncepta (Ibidem). Kao koncentracija međuzavisnih preduzeća i institucija podrške koja su locirana u neposrednoj blizini i između kojih postoje čvrsti odnosi saradnje, Han (2009) ističe da je industrijski klaster geografska koncentracija lanca snabdevanja. Naime, polazeći od činjenice da jedan lanac snabdevanja geografski može da se prostire na jednoj ili više lokacija, nameće se zaključak da je industrijski klaster zapravo lokalna koncentracija jednog ili više lanaca ili delova lanaca snabdevanja. Klasteri lanaca snabdevanja obuhvataju preduzeća koja su direktno uključena u protok dobara, usluga, informacija i kapitala uzvodno i nizvodno u lancu vrednosti i proširuju se dalje na potrošače, zatim bočno na proizvođače komplementarnih


168

proizvoda i na preduzeća iz drugih industrija sa kojima su povezana istim veštinama, tehnologijama ili zajedničkim inputima, kao i na institucije i agencije podrške.45 Geografska koncentracija i blizina učesnika omogućava obezbeđivanje nedostajućih resursa i razvoj neophodnih veština na način koji iziskuje manje vremena i koji minimizira troškove. Han (2009) dalje naglašava da industrijski klasteri, kao koncentracije velikog broja preduzeća na jednom geografskom području, doprinose unapređenju okruženja za razvoj lanaca snabdevanja. Geografska koncentracija velikih, srednjih i malih preduzeća i institucija podrške koja je zasnovana na specijalizaciji i međusobnoj povezanosti omogućava uspostavljanje saradnje između svih učesnika u klasteru u domenu logistike, protoka informacija i kapitala. Zajedničko korišćenje industrijske infrastrukture, ljudskih resursa, prava intelektualne svojine i menadžerskih kapaciteta omogućava uspostavljanje simbioze kojom se kreira povoljno operativno okruženje za funkcionisanje lanca snabdevanja, što direktno doprinosi unapređenju ukupnih performansi lanca snabdevanja. Doprinos industrijskih klastera kreiranju okruženja koje je stimulativno za razvoj i funkcionisanje lanaca snabdevanja ogleda se kroz (Ibidem, str. 129): 1) Uspostavljanje čvrstih odnosa saradnje i platformi za deljenje i zajedničko korišćenje

resursa. Geografska koncentracija i komplementarnost preduzeća i institucija unutar klastera omogućava razvijanje bliskih odnosa i lakše i brže obezbeđivanje neophodnih resursa, a naročito informacija i znanja. Učesnici u klasteru ostvaruju prednosti od dostupnosti infrastrukturnih objekata i organizacija koje pružaju profesionalne usluge. Preduzeća unutar klastera su usko povezana i dele zajedničke interese što podstiče saradnju između preduzeća koja čine čvorove u lancu snabdevanja. Geografska blizina, bliski odnosi saradnje, uzajamno poverenje i posvećenost unutar klastera omogućavaju stvaranje jedinstvenog formalnog i neformalnog kodeksa ponašanja i prakse i bliskih odnosa saradnje što umanjuje oportunističke tendencije i minimizira rizik i troškove saradnje. Ovakva saradnja okuplja dobavljače, potrošače i konkurente u lancu snabdevanja koji dele resurse i veštine.

2) Industrijski klaster snižava troškove međukompanijskih transakcija i povećava operativnu efikasnost lanca snabdevanja. Industrijski klaster je institucionalni aranžman za snižavanje transakcionih troškova preduzeća u lancu snabdevanja i to zahvaljujući činjenici prema kojoj oni predstavljaju formacije u kojima srodne industrije obrazuju virtuelne entitete. U okviru ovih sistema preduzeća zadovoljavaju i usklađena su sa istim institucionalnim aranžmanima i izbegavaju potencijalne sukobe između različitih sistema, a protok informacija je lakši i brži. Prostorna blizina preduzeća u klasteru omogućava snižavanje transakcionih troškova kao što su transportni troškovi i smanjenje neophodnih finansijskih sredstava. Takođe, klasteri obezbeđuju infrastrukturu i povoljno okruženje za obezbeđivanje potrebnog kapitala, a to sve u kombinaciji sa kreiranjem ambijenta koji stimuliše razmenu znanja, ideja, informacija i kreativnosti. Unutar klastera troškovi pribavljanja informacija i verovatnoća pojave oportunizma su smanjeni što uslovljava snižavanje transakcionih troškova ispod nivoa tržišnih transakcija čime se unapređuje operativna efikasnost. Poverenje i saradnja između preduzeća direktno utiču na snižavanje troškova internog pregovaranja, ugovaranja i nagodbi, troškova sklapanja i monitoringa performansi ugovorenih poslova između preduzeća uzvodno i nizvodno u lancu snabdevanja što za rezultat ima minimiziranje transakcionih troškova u čitavom

45 Cluster Manufacturing: A Suplly Chain Perspective, str. 1, www.cognizant.com/InsightsWhitepapers/Cluster-Manuf.pdf [15.07.2015.]


169

lancu snabdevanja. Snižavanje operativnih troškova vremenom uslovljava povećanje profita i konkurentnosti preduzeća u lancu snabdevanja.

3) Razvijenost lanca snabdevanja doprinosi unapređenju nivoa razvijenosti industrijskog klastera. Preduzeća na različitim nivoima u lancu vrednosti, bilo da su horizontalni čvorovi ili da su vertikalno povezana, međusobno i sarađuju i takmiče se. Određeni stepen konkurencije je poželjan zato što podstiče inovativnost dok sa druge strane realizovanje inovativnih aktivnosti zahteva značajne ljudske, materijalne i finansijske resurse što predstavlja prepreku za individualna preduzeća. Uspostavljanjem odnosa saradnje preduzeća uspevaju da nadomeste nedostajuće resurse, razmenjuju informacije i znanja. Kao posledica različite sposobnosti inoviranja i različite pozicije u lancu snabdevanja, između preduzeća postoji i određeni stepen konkurencije. Koncept lanca snabdevanja zapravo omogućava održavanje visokog nivoa saradnje uz istovremen odgovarajući nivo konkurencije što doprinosi povećanju ukupne konkurentnosti industrijskog klastera.

Ključne karakteristike klastera, pod kojima se podrazumevaju fizička blizina, komplementarnost bazičnih kompetencija, zajednički potencijal za rast, konkurentska pozicija i mehanizmi industrijske organizacije i koordinacije, obezbeđuju značajne benefite za preduzeća u lancu snabdevanja što je prikazano na Slici 6.2. Među tim pozitivnim efektima posebno se ističu sledeće:46

• Koncentracija resursa na jednom području omogućava racionalizaciju i skraćivanje lanaca snabdevanja;

• Geografska blizina u značajnoj meri smanjuje kompleksnost lanaca snabdevanja; • Međuzavisnost, uspostavljanje poverenja i saradnja između preduzeća u okviru

jednog lanca snabdevanja doprinose dugoročnoj orijentaciji i unapređenju performansi preduzeća;

• Povećanje produktivnosti kao rezultat bržeg pristupa potrošačima i dobavljačima, bržeg pristupa specijalizovanim informacijama i bolje mreže podrške lancima snabdevanja;

• Lakše motivisanje i merenje performansi svih partnera u lancu snabdevanja; • Veća vidljivost zahvaljujući dobroj komunikaciji; • Veća fleksibilnost kada su partneri u lancu snabdevanja u istom klasteru; • Značajno smanjenje rizika od neuspeha kao rezultat fokusiranosti svih partnera u

lancu snabdevanja; • Brža i efikasnija razmena informacija. Preduzeća unutar klastera brže dolaze do

informacija o novim poslovnim mogućnostima; • Brže identifikovanje manjka proizvoda i usluga; • Brže dobijanje povratnih informacija omogućava bržu modifikaciju lanca snabdevanja čime se ostvaruju značajne uštede.

46 Ibidem


170

Slika 6.2. Karakteristike klastera koje doprinose unapređenju lanaca snabdevanja

Izvor: Cluster Manufacturing: A Suplly Chain Perspective Karakteristike i potencijalni pozitivni efekti klastera lanaca snabdevanja ukazuju da je u pitanju izuzetno obećavajući poslovni obrazac za MSP koja poslujući u ovakvom okruženju uspevaju mnogo lakše i uz niže troškove da obezbede nedostajuće resurse, razviju neophodne kompetencije i pronađu odgovarajuće partnere. Geografska blizina unutar klastera omogućava intenzivnu komunikaciju i saradnju, snižavanje troškova i obezbeđivanje efekata ekonomije obima i širine što doprinosi unapređenju poslovnih performansi MSP u lancu snabdevanja.

6.1.3. KLASTERI U AUTOMOBILSKOJ INDUSTRIJI – ANALIZE STUDIJA SLU ČAJA

Klasteri su u fokusu pažnje kreatora ekonomskih politika već nekoliko decenija zbog uloge koju ostvaruju kao pokretači konkurentnosti i ekonomskog rasta na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Klasteri su prepoznati kao izuzetno moćan instrument podsticanja ekonomskog razvoja i povećanja zaposlenosti. U Evropi je registrovano preko 2.000 klastera i oni generišu 38% radnih mesta. Koncept klastera naročito je značajan za MSP koja zahvaljujući udruživanju i saradnji uspevaju da prevaziđu ili ublaže ograničenja koja proističu iz njihove veličine i da unaprede svoje performanse posebno u domenu inovativnosti i rasta. Politike i programi razvoja klastera su neizostavni deo ekonomskih politika evropskih zemalja, a njihov primarni cilj je unapređenje inovativnih kapaciteta i konkurentnosti sektora MSP. U odnosu na period od pre jedne decenije, fokus institucionalne podrške klasterima u razvijenim evropskim zemljama primetno se pomerio sa podrške formiranju klaster inicijativa u svim industrijskim sektorima koji su značajni za dati region ili privredu kao celinu na podsticanje saradnje između preduzeća iz različitih sektora. Koncept klastera našao je svoju široku primenu kao efikasan instrument unapređenja regionalne i nacionalne konkurentnosti i rasta u zemljama koje su postale članice EU u periodu 2004 – 2008. godina, među kojima se po uspešnosti i relevantnosti za predmet istraživanja u okviru disertacije posebno ističe Slovenija. U automobilskoj industriji, možda izraženije nego što je to slučaj u nekim drugim industrijama, klasteri su veoma zastupljena forma udruživanja učesnika u različitim fazama

Fizička blizina

Ključne

kompetencije

Veze i odnosi

Integris. ponaš.

i procesi

Deljenje info. i

rizika

Održavanje

dug. odnosa

Identični

ciljevi

Saradnja

Zajednički

fokus


171

lanca vrednosti kao i iz srodnih i podržavajućih industrija. Razloge tome treba tražiti pre svega u kompleksnosti finalnog proizvoda, odnosno činjenici prema kojoj se automobil u proseku sastoji od nekoliko hiljada delova i komponenti koji se u uslovima oštre konkurencije i rastućeg pritiska za snižavanjem troškova moraju dopremiti do fabrika za finalnu montažu uz poštovanje unapred definisanih standarda kvaliteta i isporuke. Uključenost velikog broja preduzeća u lancu snabdevanja implicira potrebu za iznalaženjem načina, odnosno primenu koncepata i praksi efikasnog menadžmenta lancem snabdevanja. Kombinacija koncepata klastera i menadžmenta lanca snabdevanja predstavlja jedan od efikasnih metoda za unapređenje poslovnih performansi svih učesnika. Poslednjih nekoliko decenija sa procesom restrukturiranja automobilske industrije, odnosno sa rastućom globalnom integracijom i transformacije od industrije koja je pokretana ponudom ka industriji koja je pokretana tražnjom, došlo je do krupnih promena u strukturi lanca snabdevanja čime su se stvorile poslovne šanse za uključivanje perifernih zemalja u globalnu proizvodnu mrežu automobilske industrije. Intenzivna primena strategije outscourcing-a od strane originalnih proizvođača imala je za rezultat suočavanje dobavljača sa novim zahtevima, a pre svega sa zahtevom za praćenjem automobilskih proizvođača u inostranstvo (tzv. ,,follow sourcing"), zatim sa zahtevom za preuzimanjem sve većeg dela odgovornosti za dizajn proizvoda i konačno sa promenom prirode delova i komponenti u korist razvoja modula i sistema (Frigant 2013, str. 316). Pomenute promene u ulogama dobavljača i razvoj piramidalne strukture lanca snabdevanja uslovili su nastanak i rastući značaj globalnih tzv. mega dobavljača, ali i nametnuli nove izazove pred male lokalne dobavljače. Procesi globalizacije i ekonomske integracije sa jedne strane su stvorili nove poslovne šanse za MSP koja uključivanjem u lance vrednosti globalnih proizvođača, odnosno MNK, unapređuju svoje poslovne performanse i doprinose povećanju konkurentnosti nacionalnih ekonomija, a sa druge strane su uslovili intenziviranje konkurencije, strožije kriterijume i povećavanje pritiska za snižavanjem cena, inoviranjem i kontinuiranim unapređenjem kao preduslovima uključivanja i opstanka u lancima snabdevanja. Klasteri u automobilskoj industriji najčešće predstavljaju formalne regionalne mreže koje povezuju originalne proizvođače, dobavljače i institucije i agencije podrške, imaju ulogu platformi za razmenu informacija, znanja i ideja koje su ključne za inovacije i karakteriše ih geografska blizina učesnika. Država posredstvom klaster inicijativa ima značajnu ulogu u osnivanju i finansiranju ovih klastera, a institucionalna podrška je podjednako važna i tokom njihovog životnog veka. Za lokalne MSP uključivanje u regionalne automobilske klastere pruža mogućnost prevazilaženja barijera, sticanja neophodnih kompetencija i lakšeg dolaženja do resursa koji su preduslov preuzimanja uloge dobavljača velikih automobilskih proizvođača. U svim privredama u kojima postoje jake automobilske industrije postoje klasteri, npr. Detroit u SAD i Ulsan u Južnoj Koreji. Ni zemlje u razvoju nisu izuzetak pa u blizini Sao Pauola u Brazilu postoji ABC regija, u Indiji oblasti Pune, Gurgaon i Chennai, a u Kini provincija Guangzhou. Razvijeni klasteri u sektoru automobilske industrije postoje i u post-tranzicionim zemljama centralne i istočne Evrope kao što su Slovenija, Mađarska, Slovačka, Češka. Autori Dodourova i Bevis (2012) su na osnovu rezultata istraživanja u okviru PROSESC projekta47 sumirali neke od značajnih karakteristika regionalnih poslovnih mreža u

47 Producer services for the European Sustainability and Competitiveness


172

automobilskoj industriji. Istraživanje je sprovedeno 2012. godine u sedam partnerskih zemalja: Nemačka, Mađarska, Italija, Rumunija, Slovenija, Španija i Velika Britanija. Podaci su dobijeni metodom intervjua u kojima su učestvovali predstavnici svih relevantnih grupa u automobilskoj industriji: originalnih proizvođača motornih vozila (OEM), dobavljača prvog nivoa, MSP dobavljača, regionalnih vlasti, menadžmenta klastera, univerziteta i istraživačkih institucija i regionalnih agencija podrške. Prikupljeni podaci su analizirani korišćenjem softverskog paketa NVivo9 data analysis. Kao najznačajnije karakteristike poslovnih mreža u automobilskoj industriji u zemljama EU izdiferencirale su se sledeće (Dodourova i Bevis 2012, str. 6):

• Uključivanjem u poslovne mreže ostvaruju se višestruki benefiti za organizacije različitih veličina. Preduzeća u automobilskoj industriji su saglasna po pitanju uloge mreža u generisanju inovacija.

• U automobilskoj industriji postoje dve vrste poslovnih mreža: formalne i neformalne. Formalne mreže se odnose na relativno stabilne klastere ili privremene na projektima zasnovane mreže, a neformalne mreže se zasnivaju isključivo na ličnim kontaktima, poverenju i kredibilitetu.

• Klasteri su regionalne formalne mreže koje se između zemalja razlikuju u sledećim kriterijumima: veličina, baza članova, metodi finansiranja, nivo organizovanosti, nivo eksterne podrške i vrsta usluga za članove. Ključna odlika razvijenijih klastera odnosi se na prisustvo različitih delova industrije i povezanih institucija.

• Prisustvo velikih kompanija – MNK u vidu originalnih proizvođača motornih vozila ili dobavljača prvog nivoa je jedan od ključnih faktora uspešnosti klastera.

• Privremene poslovne mreže se razvijaju na osnovu inicijativa istraživačkih centara za određeni razvojni projekat koji im je dodeljen od strane velikih kompanija. Karakter ovih mreža ne obezbeđuje razvijanje dugoročnih formalnih odnosa, ali doprinosi gustini i stabilnosti neformalnih veza unutar industrije.

• Neformalne mreže se baziraju isključivo na ličnim kontaktima koji su ukorenjeni u međusobnom poverenju i zajedničkim iskustvima i kao takve su od umerenog značaja za MSP i od periferne važnosti za MNK.

• Stepen razvijenosti klastera uslovljen je jačinom veza i odnosa između MNK i naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija.

Prisustvo velikih kompanija, odnosno originalnih proizvođača ili dobavljača prvog nivoa ima značajne implikacije na funkcionisanje automobilskih klastera. Ove kompanije, budući da je najčešće reč o MNK, imaju dovoljno tržišne moći i snage da ostvaruju ulogu lidera i determinišu tok razvoja klastera. Autori Dodourova i Bevis (Ibidem) ističu da klasteri u kojima je baza članova ograničena samo na MSP, naučno-istraživačke, obrazovne i institucije podrške obično pate od nedostatka unapred utvrđenog pravca i kontrole, nestabilne strukture i mogućnosti pojave internih konflikata. Rezultati istraživanja pomenutih autora su pokazali da klasteri koji prvenstveno povezuju MSP omogućavaju članovima da rade na izgradnji kolektivnih sposobnosti za uključivanje u veće i kompleksnije projekte, dok se u razvijenijim klasterima MSP angažuju na IR projektima sa MNK, univerzitetima i istraživačkim institutima što ima pozitivne implikacije na njihove tehnološke i organizacione kapacitete. Drugim rečima, odsustvo velikih i moćnih kompanija ograničavajuće deluje na ostvarivanje potencijalnih pozitivnih efekata klastera na razvoj lokalnih dobavljača. Uspostavljanje saradnje između MNK i MSP u okviru klastera je kritičan faktor uspešnog razvoja regionalnih automobilskih sistema i ima jake pozitivne implikacije na ekonomski razvoj regiona uopšte (Ibidem).


173

Klasteri kreiraju okruženje koje omogućava uspostavljanje interakcija i razvijanje bliskih dugoročnih odnosa saradnje. Uprkos činjenici prema kojoj su odnosi unutar klastera u značajnoj meri formalizovani posredstvom članarina i drugih ugovornih aranžmana, primarna uloga klastera je da podstiču jačanje poverenja i izgradnju kredibiliteta što je posebno relevantno na relaciji između MSP i MNK (u ulozi originalnih proizvođača ili dobavljača prvog nivoa), kao i između MSP i državnih i istraživačkih institucija. Klasteri zapravo predstavljaju garanciju kvaliteta i poslovne izvrsnosti MSP kao lokalnih dobavljača, čime unapređuju njihovu pregovaračku poziciju (Ibidem). Prema Petrin i Kotnik (2014, str. 12), klasteri kreiraju okruženje u kojem preduzeća mnogo lakše stiču i održavaju konkurentsku prednost i to na sledeće načine:

• Kroz uspostavljanje vertikalne i horizontalne (kupac-dobavljač) saradnje, jačanje poverenja i razvoj mreža socijalnog kapitala;

• Kroz obezbeđivanje pristupa resursima (specifična znanja, tehnologije, finansijski resursi, proizvodi, tržišta, itd.) kojima individulna preduzeća ne raspolažu, ali su dostupni u okviru mreža u klasteru;

• Kroz transfer znanja što preduzećima omogućava viši stepen inovativnosti; • Kroz jednu od strategija restrukturiranja (tzv. spin-off) (Erić i Stošić 2013); • Kroz stimulisanje interakcije između kupaca i dobavljača.

Klasteri imaju ulogu posrednika između velikih kompanija i lokalnih dobavljača budući da velika preduzeća uglavnom nisu zainteresovana za uspostavljanje direktnih odnosa saradnje sa MSP. Razloge tome, prema rezultatima pomenutog istraživanja, treba tražiti u faktorima koji se pripisuju MSP, a među kojima se ističu: nedostatak kredibiliteta, odsustvo kapaciteta za proizvodnju zahtevanih količina po odgovarajućoj ceni, nedostatak efikasne funkcionalone međupovezanosti MSP i visoki troškovi koordinacije aktivnosti velikog broja preduzeća unutar mreže. Privlačenjem SDI u vidu velikih i moćnih MNK ne ostvaruju se a priori koristi za MSP iz razloga što ove kompanije za snabdevanje proizvodima i uslugama ne moraju da angažuju domaće dobavljače, odnosno često se oslanjaju na dobavljače iz svojih već postojećih globalnih lanaca snabdevanja. Za lokalna MSP, dolazak MNK uvek znači i zaoštravanje konkurencije usled čega veliki broj ne uspeva da opstane na tržištu. Uopšteno govoreći MSP uglavnom nisu spremna za suočavanje sa zahtevima velikih kompanija. Za MSP, koja se inače u toku svog životnog ciklusa susreću sa specifičnim problemima i preprekama, poseban izazov predstavlja osposobljavanje za ulazak u lanac snebdevanja MNK i u tom domenu im je neophodna značajna podrška. Klasteri predstavljaju platformu pomoću koje se zajedničkim i koordiniranim naporima velikih preduzeća, naučnih i obrazovnih institucija, države i drugih relevantnih institucija i agencija obezbeđuje neophodna pomoć MSP. Iskustva Tajlanda. U prilog tvrdnji prema kojoj angažovanost i dugoročna posvećenost MNK razvoju lokalnih dobavljača govori i studija slučaja Toyota Motor Thailand (TMT), kao primer poslovne mreže koja je rezultat inicijative MNK za uspostavljanjem čvršće saradnje i tehničke povezanosti sa dobavljačima delova i lokalnim MSP dobavljačima. Relevantnost analize iskustava Tajlanda za predmet istraživanja u okviru disertacije objašnjava se činjenicom da je u pitanju ekonomija u kojoj se proces industrijalizacije zasnivao na privlačenju SDI, što je prepoznato i kao jedna od razvojnih šansi privrede Srbije. Svoj interes za investiranje u Tajland strane kompanije više su videle u niskoj ceni rada, a manje u kvalifikovanoj radnoj snazi i drugim znanjem intenzivnim faktorima usled čega je priliv SDI


174

bio usmeren u manje znanjem intenzivne sektore kao što su automobilski, elektrika i elektronika, proizvodnja mašina i prerađivačka industrija uopšte (Punyasavatsut 2008 i Ramstetter et al. 2006). MNK su imale ključnu ulogu u svim pomenutim sektorima, a budući da su po produktivnosti i tehnološkim kapacitetima ove kompanije bile daleko superiornije od lokalnih preduzeća ona nisu bila naročito voljna da uspostavljaju saradnju sa domaćim dobavljačima i sve kompleksnije aktivnosti obavljale su strane kompanije (Punyasavatsut 2008 i Altenburg et al. 2004). Vlada Tajlanda je prepoznala važnost institucionalne podrške unapređenju veza i odnosa između MNK i MSP u automobilskoj industriji, kao najvećem klasteru delova i materijala za japanske automobilske proizvođače u ASEAN. Uporedo sa početkom implementacije industrijske politike Tajlanda, koja je obuhvatala i politiku razvoja MSP, u fokus pažnje stavljaju se poslovne veze i umrežavanje, uključujući i podugovaranje, između MSP i velikih kompanija. Usmeravanje institucionalne podrške ka uspostavljanju veza i odnosa između MSP i MNK zasnivalo se na uverenju prema kojem podugovaranje predstavlja efikasan način prevazilaženja ključnih barijera MSP i to posebno u domenu unapređenja veština, standarda i kapaciteta, obezbeđivanja tehničke podrške za unapređenje kvaliteta proizvoda, unapređenja menadžerskih veština, finansijske podrške i obezbeđivanja velikih/stabilnih porudžbina (Punyasavatsut 2008). Takođe, umrežavanje sa MNK za MSP predstavlja i izvor moderne tehnologije i pristupa stranim tržištima, marketinškim i informacija o distributivnim kanalima (Punyasavatsut 2008 i Knorringa i Schmitz 2000). Međutim, za MSP uključivanje u lance snabdevanja MNK nikada nije jednostavno budući da se velike globalne kompanije uglavnom radije odlučuju za outscourcing proizvoda i usluga iz svojih globalnih lanaca snabdevanja nego za snabdevanje od lokalnih dobavljača. Iskustva Tajlanda pokazuju da se razvoj lokalne mreže dobavljača prevashodno duguje posvećenosti i angažovanju Toyote u nameri da se snabdevanje svim delovima i komponentama za potrebe proizvodnje u okviru TMT vrši od lokalnih dobavljača. Budući da je uspeh kompanije u značajnoj meri uslovljen postojanjem jake mreže kvalitetnih dobavljača, Toyota Tailand je preuzela aktivnu ulogu u procesu restrukturiranja lokalnih MSP i njihovog osposobljavanja za suočavanje sa globalnom konkurencijom. U kojem god delu sveta da posluje, razvoj odnosa sa dobavljačima Toyota zasniva na sledeća tri principa (Muramatsu 2000, str. 67):

• Fer konkurencija zasnovana na politici otvorenih vrata. Toyota je otvorena za saradnju sa svim dobavljačima bez obzira na nacionalnost, veličinu i prethodno iskustvo. Uspostavljanje saradnje isključivo zavisi od procene ukupnih ekonomskih i tehnoloških kapaciteta potencijalnih dobavljača, pri čemu ključni parametri evaluacije obuhvataju kvalitet, troškove, tehnološki kapacitet i pouzdanost u pogledu isporuke željene količine inputa na vreme i sposobnosti preduzeća da implementira kaizen strategiju, odnosno kontinuirano poboljšava i unapređuje proizvode, usluge i menadžment.

• Uzajamna korist zasnovana na međusobnom poverenju. Toyota duboko veruje u uzajamno korisne, dugoročne odnose sa dobavljačima zasnovane na poverenju, pri čemu je komunikacija faktor koji u najvećoj meri doprinosi uspostavljanju i održavanju poverenja.

• Doprinos lokalnom ekonomskom razvoju kroz lokalizaciju i društveno odgovorno ponašanje. Uporedo sa strategijom seljenja proizvodnje u različite zemlje širom sveta, jedan od osnovnih ciljeva kompanije je da doprinese ekonomskom razvoju zemlje domaćina kroz razvoj lokalne mreže dobavljača.


175

Toyota je razvila Okvir optimalnog globalnog snabdevanja (Global Optimal Purchasing Framework) kao osnovu za uspostavljanje ugovornih odnosa sa dobavljačima širom sveta. Komponente okvira promovišu konkurenciju između postojećih i potencijalnih dobavljača podstičući ih na taj način da kontinuirano unapređuju svoje proizvode i usluge, a to istovremeno kompaniji obezbeđuje snabdevanje inputima od najkonkurentnijih dobavljača na svetu. Tri osnovna elementa Okvira obuhvataju (Ibidem, str. 68):

• Sistem globalnog upoređivanja troškova. Sistem omogućava evaluaciju konkurentnosti kupljenih inputa na globalnom nivou.

• Program regrutovanja novih dobavljača. U okviru ovog programa identifikuju se i razvijaju odnosi sa konkurentnim dobavljačima.

• Program osnaživanja postojećih dobavljača. Program pomaže postojećim dobavljačima da unaprede svoju međunarodnu konkurentnost

Program osnaživanja postojećih dobavljača, prikazan na Slici 6.3., je deo šire politike kompanije u čijoj osnovi je izgradnja i jačanje dugoročnih odnosa saradnje sa dobavljačima, a usmeren je na pružanje podrške individualnim dobavljačima u njihovim naporima da unaprede konkurentnost. Program se sastoji iz dva dela: Toyota Target Value System i Suppliers Support Programme. Toyota Target Value System je kompleksan sistem koji se kontinuirano primenjuje u odnosima između Toyote i njenih dobavljača. U okviru ovog sistema, Toyota i dobavljači zajednički definišu dugoročne zadatke i ciljeve kako bi se unapredila konkurentnost dobavljača. Na osnovu dugoročnih ciljeva definišu se kratkoročni ciljevi - tzv. target values. Dobavljači zatim preduzimaju mere i realizuju aktivnosti neophodne za ostvarenje postavljenih ciljeva. Toyota vrši evaluaciju napretka u ostvarivanju ciljeva u pogledu organizacije, truda i postignuća i o tome obaveštava dobavljače. Dobavljači koji uspeju da unaprede konkurentnost bivaju nagrađeni, a oni koji imaju poteškoće dobijaju ekspertsku pomoć.

Slika 6.3. Toyotin Program osnaživanja postojećih dobavljača Izvor: Muramatsu, Y., 2000, str. 70.

TOYOTA TARGET VALUE SYSTEM No. 1.

KONKURENTNOST

BAZA GLOBALNOG

UPOREĐIVANJA TROŠKOVA

ZAJEDNIČKO RAZUMEVANJE

VIŠI CILJEVI

NAGRADE EVALUACIJA NOVI DOBAVLJAČI

SUPPLIER SUPPORT PROGRAMME

GODIŠNJI CILJEVI

KAIZEN KRUG


176

Toyota od dobavljača očekuje/zahteva izvrsnost u ključnim oblastima koje determinišu konkurentnsku prednost, a pod kojima se podrazumevaju kvalitet, troškovi, isporuka, inžinjerstvo i tehnologija, menadžment (Ibidem). Takođe, neophodno je da dobavljači održavaju jaku poziciju u pogledu jedinstvenog dizajna i specifičnih tehnologija, kao i praćenje trendova i držanje koraka u oblasti IT. Uspostavljanje ugovornog odnosa sa Toyotom za potencijalne dobavljače obično podrazumeva proces pripreme tokom kojeg se posebna pažnja posvećuje pitanjima kao što su (Ibidem, str. 69):

• Razvoj kulture koja promoviše kreativnost, kontinuelno učenje i unapređenje; • IR uz istovremenu analizu potreba potrošača i potencijala konkurencije; • Unapređenje satisfakcije zaposlenih u cilju promovisanja kreativnosti i

organizacionog razvoja; • Unapređenje upravljačkog informacionog sistema kako bi se pomoglo izvršiocima da

donose bolje i efektivnije odluke. Zahvaljujući uspostavljanju i jačanju dugoročnih odnosa saradnje, lokalna MSP uspevaju da kontinuirano unapređuju konkurentnost uz istovremenu posvećenost Toyote ublažavanju problema sa kojima se ova preduzeća suočavaju u svom poslovanju, a posebno u periodima krize. Za vreme ekonomske krize na Tajlandu, Toyota je preduzela niz mera podrške lokalnim MSP kao što su prilagođavanje cena u cilju ublažavanja efekata fluktuacije deviznog kursa, naručivanje unapred u cilju povećanja prometa, povećanje količine lokalnih inputa na štetu uvoza, itd. (Ibidem, str. 69). Napore na jačanju kapaciteta, unapređenju menadžerskih sposobnosti i transferu znanja na lokalne dobavljače Toyota je realizovala posredstvom Toyota Cooperation Club. Članstvo u ovom klubu dostupno je samo onim lokalnim preduzećima koja su orijentisana na razvijanje dugoročnih odnosa saradnje sa kompanijom TMT. Klub je organizovan na način da predstavlja platformu za prenošenje i razmenu znanja posredstvom kojeg se lokalnim dobavljačima pruža besplatna konsultantska pomoć u domenu unapređenja proizvodnih i upravljačkih kapaciteta i veština i podstiče dugoročna saradnja i jačanje neformalnih socijalnih mreža. Za kreiranje i razvoj lokalne mreže dobavljača pored posvećenosti i angažovanja MNK na unapređenju konkurentnosti i uspostavljanju dugoročnih odnosa saradnje sa MSP, neophodna je i snažna institucionalna podrška, odnosno ciljno dizajnirane i usmerene politike i programi podrške razvoju MSP. Uključivanje lokalnih MSP u lance snabdevanja globalnih kompanija nije moguće bez osnaživanja i unapređenja poslovnih performansi ovih preduzeća, a za to je potrebno angažovanje i globalnih kompanija i države. Komunikacija, koordinacija i saradnja sa lokalnim MSP i državom doprinosi uspehu MNK. U Evropi, automobilska industrija se u uslovima rastuće globalne konkurencije, sve dinamičnijih inovacija i transformacije lanaca snabdevanja suočava sa krupnim promenama i izazovima. Budući da pritisci za snižavanjem troškova i povećanjem inovativnosti posebno teško pogađaju MSP, poslednjih godina je primetan trend povećanja broja inicijativa za razvoj klastera sa ciljem da se obezbedi podrška razvoju lokalnih dobavljača. Umrežavanje i saradnja između originalnih proizvođača, dobavljača, naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija i agencija podrške pokazalo se kao veoma efikasan odgovor na tržišne i tehnološke izazove. Rezultati istraživanja i analize studija slučaja (Europe Innova 2008b) kojim su obuhvaćene Slovenija (ACS – Automotive Cluster of Slovenia), Holandija (ATC – The Automotive Technology Centre Netherlands), severna Francuska, odnosno region Normandije (The


177

Normandy Motor Valley Cluster), Velika Britanija (West Midlands), Nemačka (Regionalni automobilski klasteri North Hessen, Rhine-Main-Neckar i Stuttgart) i Austrija (The Upper Austria Automotive Cluster) su potvrdili važnost uloge klastera i klaster inicijativa48 u razvoju automobislkih industrija, a posebno lokalnih mreža dobavljača. Klaster inicijative doprinose razvoju lokalnih mreža dobavljača kroz podršku internacionalizaciji i većem uključivanju MSP u globalne tokove i kroz povećanje stepena svesti velikih kompanija o prednostima snabdevanja od lokalnih dobavljača, čime se ostvaruju značajne koristi i za MSP i za velika preduzeća. U svim analiziranim zemljama, prema pokazateljima zaposlenosti, BDP i izvoza automobilska industrija ostvaruje važan doprinos rastu nacionalnih privreda. Učešće MSP u ukupnom broju preduzeća u pomenutoj industriji, kao i u automobilskim klasterima je izuzetno visoko (između 60% i 90%). Takođe, prisustvo originalnih proizvođača u značajnoj meri determiniše strukturu industrije i predstavlja ključan faktor u formiranju i razvoju automobilskih klastera. Većina MSP favorizuje prisustvo originalnih proizvođača i velikih preduzeća u klasteru smatrajući da im to omogućava da lakše prate i prilagođavaju se promenama u tržišnim zahtevima. Iskustva Slovenije i regiona Štutgart u Nemačkoj su detaljnije ilustrovana u narednom delu teksta. Iskustva Slovenije. Slovenija se smatra primerom dobre prakse u oblasti formiranja i razvoja klastera, a njena iskustva posebno su značajna za druge zemlje u tranziciji. Relevantnost analize iskustava Slovenije za predmet i cilj disertacije objašnjava se činjenicom da se ova zemlja sa velikim uspehom suočila sa brojnim izazovima imanentnim privredi u tranziciji, zatim sličnostima u strukturi automobilske industrije Slovenije i Srbije, kao i politikom razvoja klastera koja je doprinela formiranju i razvoju jakog automobilskog klastera sa važnom ulogom u razvoju industrije i unapređenju konkurentnosti, inovativnosti i poslovnih performansi MSP dobavljača. Definisanje nove politike industrijskog razvoja sa fokusom na razvoj preduzetništva i konkurentnosti smatra se početkom institucionalne podrške razvoju klastera čiji osnovni cilj je brže prilagođavanje slovenačkih preduzeća savremenim tehnološkim, menadžerskim i organizacionim zahtevima i promovisanje razvoja organizacionih struktura i institucija koje unapređuju nacionalne proizvodne kapacitete (Petrin i Kotnik 2014, str. 7). Klasteri su se pokazali kao osnova za uspešno kreiranje sinergije između različitih učesnika – preduzeća, finansijskih institucija, naučno-istraživačkih, obrazovnih i institucija podrške, a umrežavanje kao efikasan mehanizam za transfer znanja između preduzeća koja na taj način ostvaruju višestruke koristi (Ibidem, str. 21). Okosnicu slovenačke politike razvoja klastera predstavljao je Pilot program Ministarstva ekonomije lansiran 2000. godine usmeren na razvoj sistematskog pristupa razvoju klastera, promociju koncepta klastera, generisanje iskustava i jačanje kapaciteta. Primarni ciljevi politike razvoja klastera obuhvatali su: a) podsticanje umrežavanja i kooperacije između preduzeća, jačanje individualnih i zajedničkih sposobnosti za razvoj partnerstava u različitim sferama biznisa i inteziviranje saradnje između preduzeća i naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija u cilju unapređenja tehnološkog razvoja i inovativnosti; b) unapređenje znanja i veština neophodnih za formiranje i razvoj klastera; i c) iniciranje formiranja klastera u praksi (Beraha 2012, str. 115). Specifičnost razvoja slovenačkih klastera ogleda se u pristupu ,,odozdo-na gore" (,,bottom-up") i primeni modela dinamičnih koncentričnih krugova u kojem se oko velikih, bazičnih preduzeća uspostavljaju mreže manjih krugova MSP koja zatim formiraju podklastere

48 Klaster inicijative su organizovani napori usmereni na razvoj klastera bilo kroz jačanje potencijala članova klastera ili kroz oblikovanje odnosa između njih (Europa INNOVA 2008b, str. 11)


178

zasnovane na specijalizaciji i geografskoj koncentraciji. Pristup ,,odozdo-na gore" znači da su preduzeća osnovna pokretačka snaga procesa formiranja i razvoja klastera. Model dinamičnih koncentričnih krugova je razvijen u pokušaju da se reši problem nedovoljnog stepena razvijenosti postojećih klastera za koji se verovalo da je uslovljen neujednačenom snagom i stepenom uključenosti velikih i malih preduzeća članica. Naime, razvoj klastera uglavnom je pokretan inicijativama velikih preduzeća, dok su manja sledila, nisu bila dovoljno inkorporirana i postojao je problem odsustva poverenja unutar klastera. Prema pomenutom modelu, bazična preduzeča organizuju mreže manjih krugova sastavljenih od MSP koja zatim formiraju podklastere zasnovane na specijalizaciji i geografskoj koncentraciji (Jaklić et al. 2003). Prema Svetina et al. (2009) postoje zapravo dve alternative formiranja klastera koje nisu međusobno isključive, već se mogu kombinovati unutar istog klastera. Prva alternativa se odnosi na koncept u kojem velike kompanije primenjuju outscourcing ulazeći u poslovne odnose sa već postojećim malim dobavljačima sa jedne strane i novoosnovanim filijalama sa druge strane. Mreža preduzeća raste oko velike kompanije koja ima centralnu ulogu i predstavlja bazu formiranja klastera. Često se dešava da se u okviru mreže preduzeća formiraju podklasteri. Druga alternativa takođe podrazumeva postojanje vodeće velike kompanije ali i merdžere, akvizicije i druge oblike vlasničke transformacije. Jaka, vodeća kompanija može da koristi svoju ekonomsku snagu kako bi oko sebe organizovala mrežu dobavljača i institucija podrške. U okviru ovih mreža manja preduzeća uspevaju da razvijaju svoje kompetencije i ostvaruju veći stepen nezavisnosti što im omogućava da se uključe i u druge mreže. Organizacija klastera primenom ovog modela omogućava otklanjanje problema nejednake snage i odsustva poverenja između članova unutar klastera, a moguća je samo ukoliko postoji inicijativa samih preduzeća. Država posredstvom svojih mehanizama ne sme da vrši pritisak na velika preduzeća ali treba da ih podstiče na veći stepen saradnje sa manjim dobavljačima. Slovenačku automobilsku industriju čini jedan originalni proizvođač – Revoz i veliki broj proizvođača komponenti koji se uglavnom nalaze na pozicijama dobavljača drugog i trećeg nivoa, a među kojima se posebno ističu preduzeća kao što su Cimos Prevent, TPV, Unior, Kolektor, itd. Osvrtom na razvoj industrije u periodu od proglašenja nezavisnosti Slovenije 1991. godine do danas može se uočiti da je prerastanje originalnog Revoz sporazuma između Renault-a i Industrije motornih vozila 1994. godine u joint venture anranžman kojim je francuska kompanija postala većinski vlasnik, kao i potpuno preuzimanje vlasništva 2004. godine čime Revoz postaje podružnica Renaulta-a, dalo značajan zamajac razvoju i doprinelo da ova industrija postane jedan od najvažnijih izvoznika i generatora zaposlenosti u privredi. U uslovima intenziviranja konkurencije i sve strožijih zahteva tržišta za unapređenjem strategija i procesa u cilju obezbeđivanja rasta, diferencijacije, tehnološkog unapređenja, snižavanja troškova i kontinuiranog povećanja konkurentnosti, automobilska industrija se suočila sa izazovima u pogledu restrukturiranja i potrebe brzog prilagođavanja i orijentacije na zadovoljavanje potreba razvijenih tržišta zemalja zapadne Evrope. Opstanak i rast domaćih dobavljača primarno su determinisani sposobnošću i brzinom sa kojom oni uspevaju da unaprede svoje performanse, modernizuju proizvodne kapacitete i usvajaju standarde kvaliteta. Automobilski klaster Slovenije je osnovan je 2001. godine u okviru konkursa Ministarstva ekonomije za finansiranje pilot projekata. Klaster se inicijalno sastojao od 9 preduzeća i 3 institucije, a taj broj ubrzo se povećao na 59, od čega 53 preduzeća i 6 istraživačkih i obrazovnih institucija. Pored formalnog klastera, šire poimanje slovenačkog automobilskog klastera obuhvata i preduzeća i institucije specijalizovane u oblastima proizvodnje mašinskih alata, kalupa i plastičnih proizvoda kao neizostavnih učesnika u lancu snabdevanja


179

automobilske industrije. U lanac snabdevanja uključeno je više od 200 preduzeća uglavnom srednje veličine koja su članovi nekog od formalnih (Automobilski klaster Slovenije, Klaster proizvođača alata, Slovenački klaster plastike) ili neformalnih udruženja. Uloga klastera je ključna u povezivanju i umrežavanju proizvođača, dobavljača, istraživačkih, obrazovnih i drugih institucija i agencija obezbeđujući platformu za međusobnu komunikaciju, zajedničke IR aktivnosti, obrazovanje i obuku, unapređenje kvaliteta, podršku povećanju izvoza itd. Interakcije između preduzeća unutar klastera primarno su determinisane ulogom i pozicijom svakog preduzeća u lancu snabdevanja (Borras i Tsagdis 2008, str. 150). Budući da je Revoz jedini proizvođač automobila u klasteru, većina dobavljača nastoji da se uključi u njegov lanac snabdevanja. Najčešći oblici interakcije su oni između MSP-podugovarača i vodećih velikih lokalnih kompanija. Interakcije između velikih preduzeća i MSP predstavljaju suštinu odnosa u klasteru, a regulisane su ugovorima i sporazumima. Za MSP, članstvo u klasteru je šansa da postanu isporučioci velikih kompanija. Iskustva regiona Štutgart (Nemačka). Region Štutgarta je globalno prepoznatljiv po automobilskoj industriji i automobilskom klasteru u kojem dominantna uloga pripada pre svega renomiranim proizvođačima Daimler i Porsche, ali i gustoj mreži dobavljača velike, srednje i male veličine među kojima je i najveći dobavljač na svetu - kompanija Bosch. Pored originalnih proizvođača i dobavljača, važnu ulogu u regionalnom klasteru ima i koncentracija inovativnih istraživačkih i obrazovnih institucija kao što su Univerzitet u Štutgartu, Esslingen univerzitet primenjenih nauka i istraživački instituti kao što su Fraunhofer i Steinbeis. Prema podacima sadržanim u rezultatima istraživanja Europa Innova (2008b, str. 95), u regionu su smeštena sedišta kompanija Daimler, u čijem vlasništvu su brendovi Mercedes-Benz, Smart i Maybach, i Porsche, kao i njihove fabrike i IR centri. Takođe, region čini i diversifikovana baza dobavljača na čijem vrhu se nalazi Bosch koji je prema obimu prodaje najveći dobavljač automobilske industrije na svetu, zatim globalni dobavljači kao što su Mahle, Durr, Eberspaher, Recaro, Mann & Hummel, Beru, grupa dobavljača u stranom vlasništvu kao što su Modine, TRW, Valeo i Faurecia, kao i veliki broj manjih dobavljača koji se u strukturi lanca snabdevanja nalaze na pozicijama drugog i trećeg nivoa. U klasteru posluje i veliki broj inženjerskih kompanija kompetentnih za širok spektar delatnosti od razvoja do proizvodnje među kojima su neke globalnog dometa kao što su Bertrandt, Porsche Engineering Services i MB-Tech, a neke opslužuju regionalno tržište. Dva originalna proizvođača i veliki globalni dobavljači ostvaruju ulogu najvećih generatora zaposlenosti u regionu. Odgovor originalnih proizvođača automobila i dobavljača na krupne strukturne promene koje su obeležile poslednju deceniju XX veka u Nemačkoj bio je oličen u fokusiranju na odabrane ključne aktivnosti i primeni strategije outscourcing-a i to posebno iz zemalja sa nižim troškovima, a naročito iz zemalja istočne Evrope. U regionu Stutgarta, najznačajniji trendovi u automobilskoj industriji odnosili su se na outscourcing aktivnosti razvoja na dobavljače, povećanje stepena svesti o štetnim efektima motornih vozila na životnu sredinu, pritisak za snižavanjem troškova, smanjivanje broja dobavljača koji su direktno snabdevali originalne proizvođače, konsolidaciju i internacionalizaciju, odnosno globalizaciju, što je sa prebacivanjem dela poslova na dobavljače u zemljama istočne Evrope predstavljalo pretnju za zaposlenost u regionu (Bohm et al. 1992 i Europa Innova 2008b, str. 97). Usled uspeha u poslovanju i odsustva problema u pogledu inovativnosti i kompetencija, preduzeća u regionu na svojevrstan način su se začaurila i nisu sasvim spremno dočekala izazove globalizacije ekonomskih tokova. U nameri da se regionu udahne živost, sredinom 1990-tih godina


180

formirane su dve organizacije. Prvo je osnovana organizacija Verband Region Stuttgart sa zadatkom koordinacije i planiranja za čitav region posredstvom izabrane skupštine i operativnih timova, a zatim i klaster organizacija pod nazivom Stuttgart Region Economic Development Cooperation (WRS). WRS je osnovan od strane javnih i privatnih subjekata sa ciljem ,,otvaranja" regiona i unapređenja regionalne konkurentnosti, a podrška u domenu formiranja klastera i inovativnosti je pružana i tradicionalnim i novim sektorima (automobilski, mašinski, IT, zdravstvo, itd.). Klaster inicijativa automobilskog regiona Štutgart (Cluster Initiative Automotive Region Stuttgart - CARS) je inicijativa WRS strukturirana na način da može fleksibilno da reaguje na promene u automobilskoj industriji i regionu. Inicijativom su obuhvaćene oblasti kao što su regionalna komunikacija, razvoj veština, zaštita životne sredine, održiva mobilnost i razvoj softverskih usluga za potrebe automobilske industrije. Primarni ciljevi klaster inicijative mogu se sistematizovati na sledeći način (Europa Innova 2008b, str. 98):

• Obezbeđivanje regionalnih kanala i platformi za komunikaciju – kroz realizaciju tri različite vrste aktivnosti sa distinktivnim ali komplementarnim profilima: 1) platforma pod nazivom: ,,Treffpunkt Automotive" (Meeting-point Automotive) na kojoj se diskutuje o budućim tehnološkim i poslovnim vizijama; 2) interaktivni sastanci na kojima učestvuju predstavnici originalnih proizvođača, velikih dobavljača i istraživačkih institucija, adresiraju se operativna pitanja kao npr. optimizacija lanaca snabdevanja i generišu projekti saradnje; 3) regularne posete proizvodnim preduzećima ili istraživačkim institutima u regionu što pruža mogućnost upoznavanja sa regionalnim kapacitetima i inovativnim potencijalima istraživačkih instituta. U okviru ovih poseta organizuju se sesije za diskusiju sa predstavnicima menadžmenta institucije ili kompanije domaćina. Prilikom realizacije ovih aktivnosti, WRS koristi poziciju neutralnog agenta da podstiče komunikaciju između različitih učesnika.

• Jačanje komunikacije i ciljno orijentisane kooperacije između preduzeća i istraživačkih institucija – kroz regionalnu vaučer šemu kojom se vrši sufinansiranje inicijalne faze kooperacije između MSP dobavljača i istraživačkih institucija. Tematski fokus ove kampanje je difuzija novih tehnologija duž lanca vrednosti u automobilskoj industriji.

• Inicijalna kontakt tačka za promovisanje snaga i prednosti regiona potencijalnim investitorima u automobilskoj industriji – rast i održivost klastera u značajnoj meri su determinisani investicijama, a u pogledu ,,tvrdih" karakteristika region nije preterano konkurentan (visoke cene zemljišta i nekretnina) zbog čega je neophodno promovisati njegove prednosti oličene u ,,mekim" faktorima kao što su dostupnost visoko kvalifikovane radne snage, razvijena infrastruktura za istraživanje i razvoj i visok životni standard.

• Razvoj propulzivnih tehnologija i prilagođavanje alternativnim izvorima energije – rastuća svest o uticaju klimatskih promena i povećanju cene fosilnih goriva uslovila je potrebu za razvojem regionalnih veština u proizvodnji i razvoju gorivnih ćelija. Uokviru CARS inicijative razvijena je implementirana dualna strategija. Prva dimenzija strategije se odnosi na aktivnosti podrške razvoju tehnologija u regionu koje se ralizuju posredstvom organizacije Fuel-Cell Alliance Baden-Württemberg koja ima ulogu facilitatora kooperacije između preduzeća i istraživačkih institucija, a koje su organizaciono i finansijski podržane od strane WRS. Druga dimenzija strategije se odnosi na unapređenje i razvoj svesti o značaju ovog pitanja među svim učesnicima u automobilskoj industriji i budućim kupcima, a realizuje se


181

posredstvom godišnjeg foruma. Forum ostvaruje ulogu platforme za otvorenu komunikaciju i promociju, sastoji se od izuzetno posećenog simpozijuma i izložbenog prostora, a sa godinama je postao jedan od najvažnijih događaja u oblasti tehnologija gorivih ćelia. Svake godine na forumu se dodeljuje nagrada za najinovativniju ideju sa mogućnošću praktične primene.

• Podrška razvoju softverskih usluga za potrebe automobilske industrije – Uloga softvera u savremenoj automobilskoj industriji je ogromna. Softverski alati nalaze široku primenu u razvojnim i proizvodnim aktivnostima, IT aplikacije omogućavaju integrisanje lanaca snabdevanja, a moderni automobili sadrže sve više softverskih rešenja. Sve to ukazuje da će konkurentnost automobilskog klastera u budućnosti u velikoj meri zavisiti od saradnje sa softverskim kompanijama. Cilj klastera je da pruži podršku razvoju regionalnih mreža, razmeni informacija i povećanju svesti, kao i realizovanje praktičnih aktivnosti kao što su obuke o novim standardima, metodima unapređenja kvaliteta itd.

• Iniciranje među-regionalnog povezivanja – Povezivanje svih stejkholdera u automobilskoj industriji na nivou čitave države Baden-Wurttemberg, kao i šire na nivou EU. WRS ima značajnu ulogu u okviru Jugo-zapadne klaster inicijative (South-West Cluster Initiative) koja povezuje regionalne originalne proizvođače, dobavljače, kreatore ekonomske politike i istraživačke institute. Takođe, postoje brojne aktivnosti i projekti koji za cilj imaju povezivanje automobilskih klastera i jačanje konkurentnosti automobilske industrije na nivou čitave Evrope.

Iskustva Nemačke, kao jedne od najrazvijenijih ekonomija sveta, i regiona Štutgarta, globalno prepoznatljivog po jakoj automobilskoj industriji, su korisne lekcije za mnoge razvijene, a naročito zemlje u tranziciji. Analiza studije slučaja regiona Štutgart daje značajan doprinos diskusiji o tome na koji način klasteri mogu da budu moćan instrument povezivanja, podsticanja komunikacije i saradnje između različitih učesnika i intenziviranja tehnoloških transfera između preduzeća i istraživačkih instituta. Posredstvom klaster inicijative u automobilskoj industriji, regionalna klaster organizacija realizuje set konkretnih aktivnosti kao što su interaktivni sastanci, regularne posete, šeme finansiranja, konferencije, projekti i platforme za komunikaciju i promociju. Ova pozitivna iskustva mogu da posluže preduzećima, postojećim klasterima, državnim agencijama i naučno-istraživačkim institutima u Srbiji kao dragocena informaciona osnova za predlaganje aktivnosti i mera sa ciljem većeg povezivanja i saradnje svih učesnika u lancu vrednosti automobilske industrije, unapređenja konkurentnosti kroz jačanje inovativnih i proizvodnih kapaciteta, razmenu znanja i tehnologija, veću primenu rezultata IR u privredi i bolju komunikaciju između Fiata i domaćih dobavljača. Pored analize studija slučaja Slovenije i Nemačke, u nastavku disertacije detaljnije će biti opisana i iskustva Mađarske koja su posebno relevantna za predmet i cilj disertacije budući da u pogledu strukture industrije i problema i izazova dobavljača u lancu snabdevanja postoje značajne sličnosti sa Srbijom. Iskustva Mađarske. Zahvaljujući izuzetno povoljnoj geografskoj pozicioniranosti na raskršću puteva koji centralnu i istočnu Evropu spajaju sa zemljama Balkana i Bliskog istoka, kao i visokom nivou obrazovnog sistema i dugoj tradiciji u razvoju i proizvodnji motornih vozila, Mađarska je postala važan centar razvoja automobilske industrije centralne Evrope. SWOT analiza sektora automobilske industrije ove zemlje prikazana je u Tabeli 6.2. (AutoNet Transnational Automotive Network in Central 2013, str. 33).


182

Tabela 6.2. SWOT analiza automobilske industrije Mađarske

SNAGE • Dugogodišnja tradicija; • Konkurentnost plata u sektoru; • Razvijena baza dobavljača; • Tradicija u oblasti IR u nauci i privredi; • Nekoliko decenija značajnih aktivnosti

Vlade na podsticanju i upravljanju SDI.

SLABOSTI • Zaostajanje u pogledu obučenosti i

nedovoljan broj kvalifikovanih radnika; • Nedovoljan broj studenata na tehničkim

fakultetima i u srednjim školama; • Nedovoljan stepen razvijenosti klastera; • Nedovoljan broj aerodorma; • Poteškoće u pristupu; • Mali broj kompanija koje sprovode

značajne IR aktivnosti; • Nedovoljno transparentno poslovno

okruženje. ŠANSE I MOGUĆNOSTI

• Inicijative klju čnih kompanija u oblasti formiranja klastera;

• Razvoj transportne mreže generiše nove investicione mogućnosti;

• Aktivnosti IR u oblasti proizvodnje kao klju čan faktor konkurentnosti u takmičenju sa stranim kompanijama;

• Jačanje institucionalne podrške.

OPASNOSTI I PRETNJE • Mali broj programa u srednjim školama i na

tehničkim fakultetima; • Nizak stepen mobilnosti radne snage unutar

zemlje; • Visoka zaduženost preduzeća u sektoru,

posebno dobavljača, kao posledica efekata svetske finansijske krize;

• Nedovršena infrastrukturna unapređenja; • Nemogućnost realizovanja značajnijih IR

aktivnosti budući da MNK te aktivnosti idalje vezuju za matičnu zemlju;

• Visok nivo fiskalnih nameta. Izvor: AutoNet Transnational Automotive Network in Central Europe 2013, str. 33.

Sektor automobilske industrije ostvaruje značajno učešće u ukupnoj proizvodnji, izvozu, zaposlenosti i dodatoj vrednosti ekonomije. Brojne komparativne prednosti učinile su Mađarsku atraktivnom destinacijom za MNK, odnosno vodeće originalne proizvođače motornih vozila kao što su Audi, Opel i Suzuki koji zajedno ostvaruju oko 20% ukupnog izvoza zemlje. Najveća fabrika kompanije Audi u Evropi smeštena je u mađarskom gradu Gyor u kojoj se proizvode modeli ,,Audi TT", ,,Audi TT Roadstar" i ,,A3 Kabriolet" namenjeni isključivo izvozu, kao i motori za originalne proizvođače Volkswagen, Škoda, Seat i Lamborghini. Audi je generator značajnih investicija i zapošljavanja, a do kraja 2013. godine uloženo je oko 900 mil. Evra u proširenje kapaciteta i otvoreno 1.800 novih radnih mesta (Ibidem). Takođe, Daimler-Benz je uložio 800 mil. Evra u novu fabriku u Kečkemetu kapaciteta 100.000 vozila godišnje, a zaposlenje je obezbeđeno za 2.500 ljudi. U gradu Szentgotthard nalazi se fabrika kompanije Opel u kojoj se proizvode modeli ,,Vectra" i ,,Astra". Pored originalnih proizvođača, postoji razvijena mreža dobavljača delova i komponenti koju čini više od 600 preduzeća od kojih odprilike trećina poseduje sertifikate za sistem menadžmenta kvalitetom. Struktura lanca snabdevanja je takva da se na vrhu nalaze podružnice tri MNK – Audi, Opel i Suzuki. Prvi nivo dobavljača čine velike kompanije koje direktno snabdevaju fabrike originalnih proizvođača i vrše ulogu integratora povezujući dobavljače sa nižih nivoa u lancu snabdevanja. Među ovim kompanijama nalaze se neki od vodećih svetskih dobavljača kao što su Bosch, Denso, Daewoo-MGM, Delphi Calsonic i drugi. Drugi nivo dobavljača su velika i srednja preduzeća koja proizvode komponente i delove srednjeg nivoa kompleksnosti, dok se na trećem nivou u strukturi lanca snabdevanja nalaze uglavnom MSP koja proizvode jednostavnije delove. Na najnižem nivou se nalaze


183

dobavljači rezervnih delova među kojima dominiraju preduzeća sa većinskim mađarskim kapitalom koja ostvaruju niske profitne stope. Na višim nivoima u strukturi lanca snabdevanja mađarske automobilske industrije dominiraju preduzeća sa većinskim stranim kapitalom koja su kapitalno intenzivna i tehnološki superiorna, dok se domaći dobavljači, usled nezadovoljavajućih poslovnih performansi nalaze na najnižim nivoima za koje je karakteristična proizvodnja sa niskim stepenom dodate vrednosti. Iako rezultati istraživanja Industrial Economics Research and Consulting Ltd. ukazuju na spremnost MNK da povećaju učešće lokalnih dobavljača, svega nekoliko domaćih preduzeća je uspelo da zadovolji stroge kriterijume ovih kompanija (Ibidem, str. 34). Unapređenje konkurentnosti i proizvodnja tehnološki intenzivnih proizvoda sa visokim stepenom dodate vrednosti je ključan faktor razvoja i unapređenja poslovnih performansi i pozicije lokalnih dobavljača posebno u uslovima zaoštravanja konkurencije u vidu cenovno konkurentnih azijskih kompanija. Poslednjih godina, u uslovima krupnih strukturnih promena u globalnoj automobilskoj industriji koje su usledile kao odgovor na efekte svetske ekonomske i finansijske krize, došlo je do značajnih pomeranja i u mađarskoj auto industriji u smeru dalje koncentracije sektora, razvoja bliskih odnosa između dobavljača, rastućeg značaja kooperacija i sve većeg fokusa na tehnološki razvoj. Uporedo sa sve intenzivnijom primenom strategije outscourcing-a od strane MNK, odnosno prebacivanja dela odgovornosti za inovativne aktivnosti na lokalne dobavljače, javila se potreba za unapređenjem i razvojem sposobnosti za inovacije i IR u privredi Mađarske. Asocijacija mađarske automobilske industrije (AHAI) razvila je plan prema kojem bi Centar za razvoj automobilskih i transportnih veština (Automotive and Transportation Competence Centre) postao jezgro budućeg razvoja industrije. Intencija je da se implementacijom programa Vlade podrži proširivanje mreže razvojnih automobilskih centara kao dopuna IR bazama regionalnih univerzitetskih centara, a sa ciljem povećanja efikasnosti saradnje između MNK, MSP dobavljača, akademskih istraživačkih instituta i drugih relevantnih institucija. Uloga ovih centara Centara je uspostavljanje i održavanje saradnje između proizvodnih preduzeća, lokalnih i regionalnih obrazovnih i naučno-istraživačkih institucija, pružanje pomoći MSP na polju uključivanja u IR aktivnosti velikih preduzećima, obezbeđivanje podrške stranim kompanijama za lakše uključivanje u privredu zemlje, kao i promovisanje transfera znanja i tehnologija i unapređenje inovativnih kapaciteta (Ibidem, str. 38). Značajna pretpostavka unapređenja inovativnih i IR aktivnosti je visoko razvijen i kvalitetan sistem srednjeg i visokog obrazovanja kadrova tehničkog i inženjerskog profila za potrebe automobilske industrije. Među najvažnijim obrazovnim institucijama posebno se ističu University of Technology and Economics u Budimpešti, Szechenyi Istvan Univerzitet u Gyoru, Univerzitet u Miškolcu i Pannon Univerzitet u Veszpremu. Preduzeća iz automobilskog sektora razvijaju bliske odnose saradnje sa univerzitetima pre svega u oblasti obuke kadrova ali i razvoja i tehničkih rešenja za probleme u proizvodnji. Saradnja između preduzeća i obrazovnih institucija nema formalan karakter i uglavnom se odvija ad hoc, a važan korak u njenoj formalizaciji predstavlja osnivanje istraživačkog centra – Research Centre of Motor Vehicle Industry Electronics and Logistics. Pored aktivnosti usmerenih na jačanje partnerstava između velikih kompanija i univerziteta, osnivanje novog centra – Competence Centre u saradnji sa Univerzitetom i Industrijskim parkom u Gyoru i Inovativnim centrom za cilj ima unapređenje transfera tehnologije i znanja ka sektoru MSP.


184

Razvoj poslovih mreža i klastera u automobilskoj industriji javio se kao posledica povećanja broja i vertikalne integracije učesnika u lancu snabdevanja od velikih globalnih kompanija do malih dobavljača specijalizovanih za određene segmente proizvodnje. Važan doprinos razvoju klastera dale su i inicijative za unapređenje tehnološkog razvoja i otklanjanje problema MSP dobavljača, kao i aktivna uloga obrazovnih i istraživačkih institucija u domenu poboljšanja razvojnih i IR kapaciteta. Prvi klaster – The Pannon Automotive Cluster je osnovan 2000. godine uz podršku Univerziteta Szechenyi Istvan u Gyoru i nekoliko drugih univerziteta koji su se aktivno uključili u IR projekte. Klaster danas broji 96 članova, a osnovna misija je podsticanje nacionalnog i međunarodnog umrežavanja kroz unapređenje komunikacije i uspostavljanje partnerstava, kao i pružanje podrške članicama u oblastima kao što su razvoj, analiza kapaciteta dobavljača, benchmarking49, organizacija programa obuke, transfer tehnologije itd. Drugi klaster – The North Hungarian Automotive Cluster je osnovan inicijativom tri dobavljača prvog nivoa, Regionalne privredne komore, Innovation Management Cooperation Research Centra i Univerziteta u Miškolcu. Klaster okuplja dobavljače, poslovne ljude i predstavnike akademske zajednice sa ciljem jačanja inovativnosti, konkurentnosti i profitabilnosti u regionu severne Mađarske. Treći klaster – Hungarian Vehicle Development Cluster je 2009. godine osnovalo šest inženjerskih MSP sa bogatim iskustvom u međunarodnim projektima. Klaster realizuje inovativne projekte, pruža podršku osnivanju novih preduzeća, pomaže pojedincima u oblasti razvoja invencija, pruža usluge upravljanja projektima, deluje kao platforma za inovacije i ostvaruje saradnju sa širokom mrežom istraživačkih centara, univerziteta i posrednika u poslovanju. Relevantnost analize studije slučaja Mađarske proizlazi iz činjenice da je ova zemlja prepoznala unapređenje položaja MSP kao jedan od ključnih faktora razvoja nacionalne automobilske industrije koju čini veliki broj dobavljača i značajnije manji broj originalnih proizvođača. U uslovima suočavanja domaćih preduzeća sa sve oštrijom konkurencijom oličenom u MNK u svojstvu originalnih proizvođača i dobavljača prvog nivoa, znanje, odnosno obrazovanje i IR, postaju ključan preduslov sticanja i održavanja konkurentske prednosti. Razvoj i osposobljavanje lokalnih MSP za uključivanje u lance snabdevanja globalnih kompanija zahteva pre svega unapređenje kapaciteta za IR, a zatim i poboljšanje ukupnog poslovanja ovih preduzeća (menadžment, finansije, itd.) i kreiranje povoljnijeg poslovnog ambijenta (Ibidem, str. 42). Razvoj okruženja koje podstiče kreiranje znanja podrazumeva usklađivanje sistema obrazovanja, IR i sektora MSP sa razvojnim potrebama privrede što sa jedne strane doprinosi privlačenju SDI, a sa druge strane omogućava lokalnim MSP da se uključe u lance snabdevanja MNK u većem broju i na višim pozicijama. Unapređenje položaja MSP je moguće kroz povećanje stepena dodate vrednosti obezbeđivanjem dodatnih usluga kupcima, uvođenje i primenu savremenih organizacionih tehnika, fleksibilnost i sposobnost brzog reagovanja na promene na tržištu i poboljšanje finansijskog zdravlja. Takođe, razvijanje bliskih odnosa saradnje i uspostavljanje strateških partnerstava sa drugim kompanijama je siguran put za unapređenje kapaciteta lokalnih MSP. Imajući sve navedeno u vidu, intenziviranje napora i institucionalne podrške razvoju klastera nameće se kao jedan od najvažnijih strategijskih prioriteta. 49 Benchmarking je proces sistematskog i kontinuiranog merenja i upoređivanja poslovnih procesa preduzeća sa poslovnim procesima preduzeća koje je lider na tržištu, a u cilju unapređenja poslovnih performansi i konkurentnosti tog preduzeća.


185

Sagledavanje koncepta klastera lanaca snabdevanja i učenje iz iskustva, odnosno osvrt na odabrana iskustva i primere dobrih praksi iz zemalja u kojima klasteri ostvaruju važnu ulogu kao spona koja povezuje originalne proizvođače, velike, male i srednje dobavljače, naučno-istraživačke institute i državne agencije podrške u automobilskoj industriji predstavlja važnu iteraciju u procesu iznalaženja konkretnih rešenja i predlaganja moguće strategije unapređenja položaja i poslovnih performansi MSP u lancu snabdevanja automobilske industrije u privredi Srbije.

6.1.4. ANALIZA POLITIKE RAZVOJA KLASTERA I STEPENA RAZVIJEN OSTI

POSTOJEĆIH KLASTERA U PRIVREDI SRBIJE

Sistematski napori i institucionalna podrška promovisanju i razvoju koncepta klastera u Srbiji su odpočeli sa izvesnim zakašnjenjem u odnosu na druge zemlje centralne i istočne Evrope, a naročito u odnosu na razvijene zemlje sveta, što se uglavnom duguje političkim i ekonomskim prilikama koje su obeležile poslednju deceniju XX veka. Okosnicom srpske politike razvoja klastera smatra se fomulisanje pilot projekta pod nazivom ,,Podsticaj razvoja klastera u periodu od 2006. do 2011. godine" , koji je deo šireg ,,Programa razvoja poslovnih inkubatora i klastera u periodu od 2007. do 2010. godine". Program je rezultat zajedničkih napora tadašnjeg Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja (sada Ministarstvo privrede) i Nacionalne agencije za regionalni razvoj na implementaciji ,,Strategije razvoja MSPP u periodu od 2003. do 2008. godine" i ,,Plana Vlade RS za podsticanje razvoja MSP u periodu od 2005. do 2007. godine". Osnovni ciljevi Projekta obuhvatali su: (i) uspostavljanje strateškog partnerstva i veza između preduzeća u funkciji povećanja specijalizacije, kvaliteta ljudskih resursa i drugih faktora proizvodnje; (ii) unapređenje pretpostavki i kapaciteta za tehnološki razvoj i inovacije uspostavljanjem aktivnog partnerskog odnosa između preduzeća i istraživačko-razvojnih institucija, kao i uključivanje pomenutih institucija u komercijalne projekte i (iii) povećanje kapaciteta i osposobljavanje preduzeća za poslovanje na inostranim tržištima i povećanje vrednosti i obima njihovog izvoza (Beraha 2012, str. 147). Realizacija projekta se odvijala u četiri faze: (i) pripema i osnivanje pilot klastera; (ii) stabilizacija i rast klastera; (iii) jačanje operativnih kapaciteta i komercijalizacija; i (iv) faza održivosti, povezivanje sa međunarodnim poslovnim mrežama, realizacija zajedničkih inovativnih projekata i sl. Za učešće u projektu morao je biti zadovoljen uslov minimalnog broja članova klastera koji je iznosio 12, pri čemu 9 preduzeća i 3 institucije (obrazovne, naućno-istraživačke, IR ili druge). Projektom je predviđeno sufinansiranje razvoja klastera u dve faze i to u prvoj fazi finansiranjem do 50% troškova uspostavljanja interne organizacije, a u drugoj fazi finansiranjem 80% troškova opreme, zakupa prostora i zaposlenih i 50% troškova realizacije IR i drugih projekata i aktivnosti u oblastima kao što su marketing, savetovanje i sl. U okviru prve faze realizacije projekta tokom 2006. godine osnovana su četiri klastera (Automobilski klaster, Klaster za gumu i plastiku, Klaster za obradu drveta, Klaster za malu poljoprivrednu mehanizaciju) koja su zajedno okupila 130 preduzeća sa ukupno 12.650 zaposlenih i 16 obrazovnih i naučno-istraživačkih institucija. Tokom druge i treće faze 2007. i 2008. godine projektom je podržano 16, odnosno 14 klastera od kojih je četiri bilo u fazi osnivanja. Tokom čitavog perioda trajanja projekta (2006-2009. godina) ukupno je podržano 25 klastera od kojih su najuspešniji: Klaster proizvođača cveća – Šumadijski cvet, Automobilski klaster Srbija, Klaster Bipom –male poljoprivredne mašine i Srpski softverski klaster (Ibidem, str. 153).


186

Usvajanjem ,,Strategije razvoja inovativnih i konkurentnih MSP u periodu od 2008. do 2013. godine" predviđeno je kreiranje sistematskog okvira za razvoj klastera i obezbeđivanje podrške MSP zasnovane na primerima dobre prakse i uspešnih programa. U 2009. godini iz budžeta je izdvojeno 40 mil. RSD za realizovanje ciljeva Projekta, a pre svega za podršku inovativnim i izvozno orijentisanim klasterima i profesionalizaciju menadžmenta. Značajna podrška formiranju i razvoju klastera realizovana je i na pokrajinskom nivou kroz finansiranje inicijativa i edukaciju u oblastima kao što su upoznavanje sa pojmom i značajem koncepta i procesom osnivanja klastera, primena međunarodnih standarda kvaliteta, upravljanje projektima, primena novih tehnologija, inovacije itd. Nastavak angažovanja države na podsticanju razvoja klastera kroz formulisanje i implementaciju strategija i programa zasnivao se na primeni jedinstvenog pristupa i ,,top-down" principa. Prema podacima iz Izveštaja o MSPP za 2013. godinu (Ministarstvo privrede i Nacionalna agencija za regionalni razvoj 2014), Nacionalna agencija za regionalni razvoj je realizovala ,,Program podrške razvoju inovativnih klastera" posredstvom kojeg je obezbeđena podrška za 17 klastera u iznosu od 12,4 mil RSD, a SIEPA je kroz ,,Program podsticanja konkurentnosti i internacionalizacije srpske privrede" obezbedila podršku za 6 poslovnih udruženja u ukupnom iznosu od 6,2 mil. RSD. U predstojećem periodu podrška razvoju klastera će se realizovati u okviru implementacije ,,Strategije za podršku malim i srednjim preduzećima, preduzetništvu i konkurentnosti za period od 2015. do 2020. godine". Četvrti stub strategije pod nazivom ,,Konkurentne prednosti MSPP na izvoznim tržištima" obuhvata sledeće oblasti: podrška inovacijama, standardi i kontrola kvaliteta, podrška klasterima i podrška izvozu. Uprkos značajnom napretku, politika razvoja klastera u Srbiji još uvek je na nedovoljno razvijenom nivou. Iskustva razvijenih zemalja ukazuju na neefikasnost jedinstvenog pristupa u formulisanju i implementaciji programa i strategija (,,one size fits all"), kao i na potrebu da država preuzme ulogu katalizatora sledeći ,,bottom-up" pristup. Prilagođavanje institucionalne podrške specifičnim potrebama i problemima zahteva kvantitativno i kvalitativno mapiranje postojećih klastera koje bi pokazalo gde se oni nalaze (kvantitativno) i kakav je njihov razvojni potencijal (kvalitativno). Prema rezultatima istraživanja koje je sprovedeno 2010. godine (Beraha 2012), anketirani klasteri su naglasili da je neophodno unapređenje institucionalne podrške u oblastima kao što su finansiranje, edukacija postojećih i potencijalnih članova o prednostima udruživanja, podrška uspostavljanju saradnje sa drugim klasterima i velikim preduzećima, profesionalizacija državnih institucija, privlačenje većeg broja članova i usluge mentoringa. Prema dostupnim podacima (Kuća klastera, Savet za klastere, Privredna komora Srbije 2012), u privredi Srbije postoji 40 klastera premda je precizan broj teško utvrditi usled nepostojanja jedinstvene baze ili registra. Klasteri se osnivaju kao udruženja građana i evidentiraju u Registru udruženja kod Agencije za privredne registre. Prema zastupljenosti u privrednim granama, najviše klastera je identifikovano u sektoru turizma, poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji. Dugogodišnja tradicija i iskustvo u automobilskoj industriji, geografska koncentracija preduzeća specijalizovanih za proizvodnju delova i komponenti, komparativne prednosti kao što su povoljna geografska pozicija, jeftina radna snaga i razvijena infrastruktura, kao i institucionalna podrška uslovili su formiranje dva automobilska klastera – Automobilski klaster Srbija i Regionalni automobilski klaster centralne Srbije koji zajedno okupljaju 40, odnosno 34 MSP budući da je 6 preduzeća istovremeno u oba klastera.


187

Automobilski klaster Srbija (AC Srbija)50 je mreža preduzeća i organizacija koje posluju u automobilskom sektoru kao dobavljači delova i opreme i pružaoci usluga. Klaster se sastoji od 42 članice, od čega 39 preduzeća i 3 institucije. Od ukupno 39 preduzeća velikih je 12, srednjih 8, malih 17, a 2 preduzeća su u stečaju. Klaster funkcioniše uz podršku Vlade, Nacionalne agencije za regionalni razvoj, Nemačke organizacije za tehničku saradnju (GIZ), UNIDO i USAID. Osnovne aktivnosti klastera obuhvataju: (i) informisanje, obuku i unapređenje tehničkih, organizacionih i upravljačkih veština članica; (ii) razvoj i razmenu informacija unutar mreže, kao i između članica klastera i partnerskih mreža, kupaca, finansijskih organizacija, državnih institucija i naučno-istraživačkih institucija na nacionalnom i međunarodnom nivou; (iii) izgradnju i promociju imidža klastera i regiona na sajmovima i skupovima i kod potencijalnih klijenata; i (iv) kooperacija u smislu traženja, definisanja i upravljanja projektima saradnje između članica unutar klastera, kao i između klastera i domaćih i stranih kompanija i to naročito u oblasti inovacija. Regionalni automobilski klaster centralne Srbije51 je regionalna inicijativa za razvoj automobilske industrije u regionu čiji se razvoj decenijama vezivao za ovu granu, a i budući razvojni pravci u značajnoj meri će biti determinisani investicijom italijanskog Fiata, odnosno Ugovorom o zajedničkom ulaganju između Fiata i RS. Klaster je formiran inicijativom Regionalne privredne komore Kragujevac uz podršku Regionalne privredne komore Kraljevo, Regionalne privredne komore Kruševac, Privredne komore Srbije, Elektrotehničkog i Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu, Grada Kragujevca i Regionalne agencije za ekonomski razvoj Šumadije i Pomoravlja, a u cilju potpunijeg iskorišćavanja tržišnih mogućnosti. Klaster okuplja 27 članica, od čega 9 institucija i 18 preduzeća (2 velika, 6 srednjih, 9 malih, 1 u restrukturiranju). Aktivnosti klastera obuhvataju zajednički nastup članica na međunarodnim sajmovima, kao što je Međunarodni sajam auto komponenti jugoistočne Evrope, na kojima se ostvaruju značajni kontakti sa globalnim originalnim proizvođačima, zatim obuke za pripremu prezentacija i izlaganje preduzeća na sajmovima, obuke u domenu sistema upravljanja kvalitetom itd. U okviru TEMPUS projekta pod nazivom "Western Balkans Virtual Manufacturing Network", koji je realizovao Elektrotehnički fakultet u Kragujevcu sa ciljem kreiranja trougla znanja između institucija visokog obrazovanja, preduzeća (uglavnom MSP), istraživačkih i inovativnih centara i lokalnih i regionalnih vlasti, omogućena je razmena informacija i iskustava u oblasti tehnoloških rešenja i projekata i bliža saradnja sa Fakultetom. Ocena stepena razvijenosti na osnovu dostupnih pokazatelja ukazuje da je stanje srpskih klastera nezadovoljavajuće. Prema Globalnom indeksu konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma52 za period 2013-2014, Srbija se po nivou razvijenosti klastera nalazi na 115 mestu, po kvantitetu i kvalitetu lokalnih dobavljača na 110 i 98 mestu respektivno, a po saradnji između univerziteta i privrede na 95 mestu. Prema nivo razvijenosti klastera, Tajland, Slovenija, Nemačka i Mađarska koje su analizirane kao primeri dobre prakse nalaze se na višim pozicijama u poređenju sa Srbijom i to na 40, 96, 3 i 91 mestu respektivno. Prema metodologiji mapiranja klastera Evropskog klaster opservatorija zasnovanoj na statističkom modelu ,,Three Star" koji klastere ocenjuje na osnovu dimenzija veličine, koeficijenta

50 Automobilski klaster Srbije, dostupno na: http://www.acserbia.org.rs/article/o-nama/o-nama.html [22.1.2016] 51 Regionalni automobilski klaster centralne Srbije, dostupno na: http://www.raccs.rs/index.html [22.1.2016] 52 World Economic Forum, Competitivenss Ranking, dostupno na: http://reports.weforum.org/global-competitiveness-report-2014-2015/rankings/ [25.01.2016.]


188

specijalizacije i fokusa53, nijedan srpski klaster ne zadovoljava kriterijume za dobijanje jedne zvezdice. Klasteri u privredi Srbije su mali i nedovoljno vidljivi, a njihov značaj je skroman na nacionalnom, a još više na međunarodnom nivou. Polazeći od toga da je kvalitet veza i odnosa između preduzeća i institucija unutar klastera u značajnoj meri determinisan veličinom klastera, stepenom njegove specijalizacije i stepenom prilagođenosti i fokusiranosti datog regiona na proizvodnju u relevantnim industrijama u okviru klastera, srpski klasteri ne poseduju kritičnu masu neophodnu za ostvarivanje pozitivnih veza i odnosa. Slabost domaćih klastera objašnjava se delovanjem većeg broja internih i eksternih faktora. Pre svega, u Srbiji još uvek ne postoji dovoljno razvijena svest o pojmu i potencijalnim efektima udruživanja u klastere. Za razliku od razvijenih zemalja sveta koje su odavno prepoznale da geografska koncentracija, povezivanje i specijalizacija stvaraju stimulativno okruženje za povećanje produktivnosti, inovativnosti i konkurentnosti MSP, domaća naučna i stručna javnost je tek od nedavno počela da pokazuje veće interesovanje za izučavanje koncepta i mogućnosti njegove šire primene u privredi Srbije. Postojeći rezultati naučno-istraživačkog rada nemaju komercijalnu primenu i njima se ne posvećuje dovoljna pažnja od strane kreatora ekonomske politike. Broj preduzeća i institucija u klasterima je mali. Prema rezultatima Izveštaja o MSPP za 2013. godinu, svaki šesti preduzetnik je član nekog poslovnog udruženja, a samo 5% je uključeno u klastere. Mali broj članova klastera implicira nepostojanje kritične mase koja bi omogućila iskorišćavanje efekata udruživanja, efektivne razmene znanja, dostupnosti kapitala, specijalizacije i ostvarivanja efekata ekonomije obima, raspoloživosti IR kapaciteta, razvoja ljudskih resursa, bolje pregovaračke pozicije u lancima snabdevanja, razvoja infrastrukture za zajedničku obuku itd. Odsustvo dovoljnog broja velikih preduzeća sa liderskom pozicijom na tržištu umanjuje snagu klastera i izostaju efekti koje njihovo članstvo može da ima na uključivanje MSP u lance snabdevanja. Kao posledica nedovoljne uključenosti naučno-istraživačkih, obrazovnih, IR i drugih institucija ne ostvaruje se dovoljno čvrsta saradnja koja bi rezultirala unapređenjem inovativnosti i konkurentnosti članica. Učešće klastera u relevantnim pokazateljima kao što su zaposlenost, promet i izoz na nivou datog sektora takođe je nedovoljno, što dodatno ukazuje na značajno zaostajanje za razvijenim klasterima u Evropi. Nizak nivo menadžerskih sposobnosti i veština za upravljanje klasterima ograničavajuće deluje na razvojni potencijal domaćih klastera zbog čega oni uglavnom nemaju jasnu viziju, misiju i planove za ostvarivanje dugoročnih ciljeva. Tome treba pridodati i permanentnu oskudicu kapitala, odnosno organičen pristup izvorima finansiranja zbog čega se klasteri najviše oslanjaju na pomoć države. Takođe, aktivnosti postojećih klastera više su usmerene na promociju i zajednički nastup na međunarodnim sajmovima, a manje na IR, inovativne aktivnosti i stvaranje vrednosti.

53 Veličina se odnosi na broj radnih mesta u klasteru; Koeficijent specijalizacije se izračunava poređenjem količnika ukupne zaposlenosti u datoj kategoriji klastera u regionu i ukupne zaposlenosti u regionu sa količnikom ukupne zaposlenosti u Evropi u datoj kategoriji klastera i ukupne zaposlenosti u Evropi. Klaster dobija jednu zvezdicu ako je koeficijent jednak ili veći od 2; Fokus poredi zaposlenost u klasteru sa ukupnom zaposlenošću u regionu. Klasteri sa manje od 1.000 zaposlenih ne dobijaju nijednu zvezdicu i smatraju se malim i beznačajnim.


189

Nezadovoljavajuće stanje je posledica i aktuelne politike razvoja klastera koja se sprovodi posredstvom programa i projekata u okviru različitih nacionalnih strateških dokumenata, bez jasne vizije i uz nedovoljno uvažavanje specifičnih potreba i problema. Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da je neophodno da država identifikuje sektore sa najvećim potencijalom i značajem za privredni rast i da specifično dizajniranim merama podstiče formiranje i razvoj klastera u njima. Država je nedovoljno aktivna u podsticanju dijaloga i saradnje između velikih kompanija i sektora MSP, a posebno između MNK koje same po sebi nisu dovoljno zainteresovane za kreiranje lokalnih mreža dobavljača, kao i između nauke i privrede. Na kraju, prilikom analize stanja i problema klastera moraju se uzeti u obzir i sveukupne političke i ekonomske prilike u zemlji. Nizak nivo konkurentnosti privrede Srbije posmatran sa aspekta makroekonomske stabilnosti i efikasnosti institucionalnog i regulatornog okruženja ograničavajuće deluje na poslovanje svih privrednih subjekata, a posebno sektora MSP.

6.2. METODOLOŠKI OKVIR ISTRAŽIVANJA

U postupku istraživanja u okviru disertacije korišćene su osnovne metode – analiza, opštenaučne metode – analiza stohastičke granice koja spada u metode ekonometrijske analize i t-test koji pripada grupi statističkih metoda i metode prikupljanja podataka – studija slučaja i analiza sadržaja dokumenata. Metod analize je korišćen prilikom raščlanjivanja, odnosno sagledavanja sastavnih delova, svojstava, veza, odnosa i karakteristika predmeta istraživanja. Pored deskriptivne analize koja je primenjena prilikom opisivanja činjenica i svojstava o kojima su stečena saznanja, eksplikativna analiza je omogućila dublje razumevanje i shvatanje predmeta i problema istraživanja. Studija slučaja, kao metoda pomoću koje se do naučnih saznanja dolazi proučavanjem slučaja, našla je primenu u analizi odabranih zemalja u pogledu razvoja klastera u sektoru automobilske industrije. Usled nepouzdanosti ove metode, koja je posledica niskog stepena standardizovanosti i pripadnosti kvalitativnoj metodologiji, njena primena u istraživanju je ograničena samo na proširivanje informacione osnove i boljeg razumevanja istraživačkog problema, a ne i u postupku dokazivanja, odnosno odbacivanja postavljenih hipoteza. Zbog prirode saznanja do kojih se došlo primenom ove metode, ona se u strukturi disertacije nalaze u sastavu teorijskog okvira istraživanja. Metod analize sadržaja dokumenata je našao primenu prilikom prikupljanja podataka iz finansijskih izveštaja preduzeća objavljenih kod Agencije za privredne registre. Podaci iz finansijskih izveštaja su korišćeni za dobijanje pokazatelja poslovnih performansi preduzeća koja su predmet empirijske analize. Kvantitativna metodologija primenjena u disertaciji se sastoji iz dva analitička bloka: analize stohastičke granice i t-testova za testiranje hipoteze o jednakosti aritmetičkih sredina. Glavni rezultat analize stohastičke granice je kvantitativno izražena efikasnost poslovanja preduzeća kao integralna mera poslovnih performansi. Korišćenjem t-testova poređene su pojedinačne performanse profitabilnosti preduzeća, kao i njihova integralna efikasnost ocenjena u prvom metodološkom bloku. Na taj način su efektivno analizirana sledeća istraživačka pitanja:


190

• Da li postoji razlika u ostvarenim poslovnim performansama MSP unutar i izvan klastera?

• Da li postoji pozitivan uticaj klastera na konkurentnost MSP? • Da li prisustvo velikih preduzeća utiče na performanse klastera?

Analiza stohastičke granice (Stochastic Frontier Analysis – SFA) predstavlja metod ekonomske analize kojim se modelira proizvod neke ekonomske aktivnosti (najčešće proizvodnje, prihoda, profita ili troškova) u odnosu na relevantne inpute, pod pretpostavkom da je veza između proizvoda i inputa stohastičke i nelinearne prirode. SFA se teorijski oslanja na standardne mikroekonomske modele proizvoda i troškova, kao što je Cobb-Douglas-ova proizvodna funkcija. Proizvodna funkcija u opštem obliku definiše tehničku relaciju između nivoa inputa i nivoa rezultujućeg proizvoda u procesu proizvodnje. Na nivou pojedinačnog preduzeća, proizvodna funkcija u determinističkom obliku je matematički definisana kao:

gde je nivo proizvodnje datog preduzeća , vektor inputa a vektor parametara koji definišu transformaciju inputa u autput sa stanovišta postojeće tehnologije. Implicitna pretpostavka proizvodne funkcije je da sva preduzeća svoje proizvodne aktivnosti obajvljaju tehnološki efikasno, tako da proizvod prosečno efikasnog preduzeća definiše proizvodnu granicu (production frontier), za datu kombinaciju inputa. U datom kontekstu, sve u realnosti empirijski opservisane devijacije proizvoda jednog preduzeća u odnosu na proizvodnu granicu se tretiraju kao rezultat dejstva proizvodnih faktora koji nisu obuhvaćeni ekonomskim modelom proizvodne funkcije. Sa druge strane, SFA polazi od pretpostavke da je proizvodna granica definisana proizvodom ,,najboljeg” preduzeća, odnosno preduzeća koje pri datom nivou tehnologije maksimalno efikasno koristi svoje resurse (FAO 2003). Na taj način se u ekonomsko modeliranje proizvodne funkcije, pored inputa, direktno uvodi i tehnička neefikasnost kao objašnjavajući faktor proizvodnog procesa. Proizvodna funkcija u kontekstu SFA za dato preduzeće je definisana u determinističkom obliku kao:

sa sledećom notacijom:

• - maksimalni nivo proizvodnje koji je moguće ostvariti uz efikasno korišćenje date kombinacije inputa (feasible output),

• - predstavlja nivo proizvoda koji realizuje preduzeće definisan kao u prethodnoj

jednačini ,

• - mera tehnološke neefikasnosti, odnosno relativna razlika između stvarno realizovanog proizvoda preduzeća i maksimalno mogućeg.

Prethodna jednačina se može rearanžirati na sledeći način:


191

iz čega proizilazi vrlo bitno svojstvo tehničke neefikasnosti – da je njena maksimala vrednost jednaka jedinici, pri čemu jedinčna vrednost tehničke neefikasnosti faktički znači da preduzeće maksimalno efikasno koristi svoje resurse, a opadajuće vrednosti impliciraju opadajuću efikasnost upotrebe resursa. Sledeća bitna karakteristika SFA metoda je uvođenje stohastike u determinističko modeliranje proizvodne funkcije. U opštem kontekstu stohastičkog modela proizvodne funkcije, svaka razlika između realno opservisanog proizvoda i proizvodne granice za dati nivo inputa se tretira kao rezultanta dejstva slučajnih faktora, u skladu sa pretpostavkom da preduzeća u proseku posluju tehnološki efikasno. U slučaju SFA, opservisana razlika između stvarnog proizvoda i proizvodne granice se predstavlja kao zbir dejstva slučajnih faktora, odnosno tzv slučajne ,,greške” i tehnološke neefikasnosti. Ilustracija ovog koncepta predstavljena je na Grafikonu 6.1.

Grafikon 6.1. Stohastička proizvodna linija

Izvor: Marmolejo-Saucedo et al., 2015.

Na kraju je bitno i napomenuti da se na nivou grane tehnološka neefikasnot posmatra takođe kao slučajna varijabla, koja varira od preduzeća do preduzeća u skladu sa nekom distribucijom verovatnoća. Pretpostavke o slučajnoj grešci i stohastičkim osobinama tehničke neefikasnosti se u literaturi najčešće eksponencijalno inkorporiraju u determinističku formu SFA proizvodne funkcije, čime se dobija finalna forma SFA matematičkog modela:

gde je eksponencijalno redefinisana tehnička neefikasnost, a slučajno odstupanje proizvoda od proizvodne granice. Smisao eksponencijalnog inkorporiranja slučajnih elemenata u proizvodnu funkciju ogleda se u jednostavnosti njene transformacije u linearnu formu pogodnu za ekonometrijsko ocenjivanje, što će biti detaljnije objašnjeno u nastavku disertacije. Značajno je napomenuti i da između i ne postoji suštinska razlika u smislu merenja neefikasnosti, već da je u pitanju obična eksponencijalna konveksna transformacija oblika , ali da postoji razlika u interpretiranju kao posledica transformacije; tehnološka neefikasnost merena sa se kreće od nule kao minimalne vrednosti, , dok veće vrednosti impliciraju niži nivo efikasnosti a nulta vrednost korespondira jediničnoj vrednosti neefikasnosti merenoj sa i izražava proizvodnju na proizvodnoj granici.


192

Primena metodologije SFA u empirijskim analizama stekla je veliku popularnost u naučnim i stručnim radovima, jer omugućava eksplicitno merenje efikasnosti, odnosno neefikasnosti, kojom preduzeće upravlja svojim resursima. Za razliku od standardnih linearnih regresionih modela koji ukazuju samo na veličinu i značajnost uticija nekog faktora na rezultat ekonomske aktivnosti, SFA pruža i informaciju o tome koliko efikasno skup svih faktora doprinosi realizaciji rezultata. U tom smislu, ocenjena efikasnost predstavlja integralnu meru poslovnih performansi preduzeća. To donosi analitički benefit u komparativnoj analizi poslovnih performansi preduzeća - umesto poređenja pojedinačnih performansi kao što su profitabilnost, troškovna efikasnost, likvidnost itd., moguće je porediti uspešnost poslovanja, odnosno konkurentnost preduzeća na osnovu samo jedne integralne mere performansi. Inicijalni razvoj SFA metodologije vezan je za rad Aigner et al. (1977). Kasniji radovi su uspostavili brojne verzije SFA metodologije uvođenjem dodatnih statističkih pretpostavki o osobinama tehničke neefikasnosti i slučajne greške. Nezavisno od kompleksnosti pratećih dodatnih pretpostavki, generalni SFA empirijski model baziran je na linearnoj regresiji sa kompozitnom greškom. Ekonometrijska linearizacija finalne forme SFA matematičke funkcije bazirana je na pretpostavci da proizvodna granica ima standradnu formu Cobb-Douglas-ove proizvodne funkcije,

U tom slučaju, linearni pandan proizvodne granice predstavlja log-linearna verzija Cobb-Douglas-ove proizvodne funkcije, koji nelinearni model proizvodne granice transformiše u linearnu formu pogodnu za empirijsko ocenjivanje korišćenjem standardnih ekonometrijskih estimatora. Osnovna specifikacija empirijskog SFA modela se može predstaviti sledećim skupom jednačina i bazičnih pretpostavki:

Totalna greška modela predstavlja kompozitnu grešku, koja se sastoji od dve komponente – slučajne greške i tehničke neefikasnosti, kao što je diskutovano u prethodnom delu disertacije, sa sledećom notacijom:

• – standardna greška sa poželjnim osobinama klasičnog linearnog regresionog modela, normalno distribuirana sa nultom očekivanom vrednošću i homoskedastičnom varijansom;

• – tehnička neefikasnost, koja prati neku nepoznatu asimetričnu distribuciju verovatnoća funkcionalne forme determinisanu vektorom nepoznatih parametara .

U kontekstu SFA analize kao integralnog merenja performansi preduzeća, standardna greška i tehnička neefikasnost imaju svoju jasnu ekonomsku interpretaciju. Standardna greška predstavlja zbirni efekat svih faktora koji nasumično utiču na rezultujući proizvod i koji nisu


193

pod kontrolom menadžmenta. Tehnička neefikasnost predstavlja umanjenje rezultujućeg proizvoda u odnosu na proizvodnu granicu, koji je pod kontrolom menadžmenta, odnosno koji je posledica neadekvatnog menadžmenta. Bez komponente tehničke neefikasnosti, regresiona linija faktički predstavlja proizvodnu granicu oblika:

Važno je napomenuti da tehnička neefikasnost u empirijskom SFA modelu može imati pozitivni ili negativni predznak, u zavisnosti od toga šta je ,,proizvod” koji se modelira regresijom. U slučaju konkavne relacije inputa i rezultujućeg proizvoda (slučaj proizvodne funkcije) kao što je slučaj sa proizvodnjom, prihodima ili profitom, neefikasnost ima negativni predznak jer je ostvareni rezultat manji u odnosu na proizvodnu liniju. U alternativnoj specifikaciji konveksnog odnosa inputa i rezultata kao što je troškovna funkcija, neefikasnost ima pozitivni predznak jer su stvarno realizovani troškovi veći u odnosu na troškovno-efikasnu liniju. Najveći izazov empirijskog modeliranja stohastičke proizvodne granice predstavlja odabir adekvatne forme distribucije verovatnoća neefikasnosti, što je neophodan preduslov za definisanje adekvatnih statističkih estimatora i njihovih osobina u funkciji statističkog zaključivanja. Već je napomenuto da distribucija verovatnoća neefikasnosti mora po definiciji biti asimetrična, što proizilazi iz pomenutog svojstva neefikasnosti da je veća ili jednaka nuli, . Tri najčešće pretpostavljene distribucije neefikasnosti koje se mogu naći u literaturi, a koje ispunjavaju uslov o pozitivnim vrednostima neefikasnosti, su:

i. Eksponencijalna distribucija, inicijalno predložena u radu Meeusen i van den Broeck (1977). Ilustracija eksponencijalne distribucije prikazana je na Grafikonu 6.2.

Grafikon 6.2. Primer eksponencijalne distribucije

ii. Polu-normalna distribucija (half-normal distribution), predložena u pionirskom SFA

radu Aigner et al. (1977). U pitanju je asimetrična verzija normalne distribucije sa funkcijom gustine verovatnoća čiji je maksimum iniciran u nultoj vrednosti slučajne varijable, a zatim monotono opada ka pozitivnim vrednostima, kao što je ilustrovano na Grafikonu 6.3.


194

Grafikon 6.3. Primer polu-normalne distribucije

iii. Okrnjena normalna distribucija (truncated normal distribution), prvobitno je

predložena u radu Stevenson (1980). Okrnjena normalna distribucija predstavlja generalniju formu upotrebe normalne distribucije u odnosu na polu-normalnu jer dozvoljava mogućnost da funkcija gustine verovatnoća dostigne maksimum u bilo kojoj pozitivnoj vrednosti slučajne varijable, kao što je ilustrovano na Grafikonu 6.4.

Grafikon 6.4. Primer okrnjene normalne distribucije

Estimatori nepoznatih parametara SF proizvodne linije se najčešće izvode na bazi funkcije maksimalne verodostojnosti (Maximum Likelihood – ML). Nezavisno od korišćenog estimatora, ocenjeni reziduali iz regresije predstavljaju ocenu totalne kompozitne greške u notaciji , , što predstavlja problem sa stanovišta SFA čiji je ultimativni cilj izolacija ocenjene neefikasnosti u modelu . Izolacija iz kompozitne greške se u empirijskim analizama uglavnom bazira na rešenju ponuđenom u radu Jondrow et al. (1982), gde se očekivana vrednost neefikasnosti određuje na bazi uslovne distribucije verovatnoća u odnosu na ocenjene vrednosti kompozitne greške , . Prvobitni empirijski radovi u domenu SF analize su koristili ekonometrijske modele za modeliranje uporednih podataka, odnosno podataka koji nemaju vremensku već samo individualnu dimenziju jedinica posmatranja. Sa povećanjem kompleksnosti modela tokom vremena razvijeni su SF modeli za panel strukture podataka sa uporednom i vremenskom dimenzijom. U inicijalnom pristupu SF panel modeliranja (npr. Battesse i Coelli 1988), neefikasnost je tretirana kao vremenski konstantna vrednost, dok su kasniji radovi


195

(Kumbhakar 1990 i Battesse i Coelli 1992) omogućili kalkulacije vremenski dinamične (time-varying) neefikasnosti. Greene (2005) je predložio analitički pristup koji eksplicitno razdvaja moguće fiksne (Fixed Effects) i slučajne efekte (Random Effects) u SF modelu od ocenjene kompozitne greške, kao i mogućnost modeliranja na bazi pretpostavke o heteroskedastičnoj prirodi varijanse neefikasnosti. Drugi metodološki blok predstavlja korišćenje t-testova za poređenje poslovnih performansi preduzeća, u skladu sa istraživačkim pitanjima. Konstrukcija t-testova i njihova upotreba u svrhe statističkog zaključivanja nije detaljno predstavljena u disertaciji, s obzirom na trivijalni karakter ovog oblika statističke analize.

6.3. REZULTATI EMPIRIJSKOG ISTRAŽIVANJA

Empirijska analiza je bazirana na balansiranom panelu podataka za 40 preduzeća koja posluju u sektoru automobilske industrije Srbije, za period 2011-2013. godina. Za potrebe analize, preduzeća su grupisana u tri kategorije prema kriterijumu veličine i pripadnosti klasteru54: velika preduzeća koja posluju u klasteru (ukupno 10), MSP koja posluju u klasteru (ukupno 10) i MSP koja posluju van klastera (ukupno 20). Uzorkom su obuhvaćena sva velika preduzeća iz sektora automobilske industrije koja pripadaju klasteru i sva MSP koja posluju kao dobavljači za sektor automobilske industrije za koja postoje javno publikovani finansijski izveštaji. Rezultati SF analize Početni model u empirijskoj SF analizi predstavlja funkcija prihodne granice, matematičkog oblika:

gde je vektor relevantnih inputa, a funkcija transformacije inputa u rezultat Cobb-Douglas-ove funkcionalne forme. U modeliranju SF ukupan prihod, kao vrednosno izražen rezultat poslovnih aktivnosti preduzeća, je postavljen kao zavisna varijabla na osnovu koje se determiniše neefikasnost. Ukupnim prihodima je data prednost u odnosu na dobit kao alternativnu varijantu rezultata poslovnih aktivnosti, prevashodno zato što je u posmatranom periodu veliki broj preduzeća u uzorku poslovao sa gubitkom, kojeg zbog negativnog predznaka nije moguće logaritmovati. Empirijska specifikacija prihodne stohastičke granice data je u formi log-linearne Cobb-Douglas-ove funkcije:

54 Istraživanje je ograničeno na preduzeća koja pripadaju Automobilskom klasteru Srbije iz razloga što je on, mereno brojem preduzeća članica, veći od Regionalnog automobilskog klastera centralne Srbije.


196

u sledećoj notaciji:

• - poslovni prihodi preduzeća i u godini t;

• – poslovna imovina;

• - osnovna sredstva;

• - materijalni troškovi;

• - troškovi zarada;

• – broj zaposlenih;

• - skup vektora kontrolnih veštačkih varijabli

• - individualni fiksni efekat preduzeća i;

• – slučajna greška,

• - tehnička (menadžerska) neefikasnost, . Odabir inputa baziran je na intencijama da se efikasnost kojom preduzeće ostvaruje prihode analizira u odnosu na osnovna sredstva i broj zaposlenih koji predstavljaju aproksimaciju klasičnih proizvodnih faktora kapitala i rada, ali i troškova radne snage i materijalnih troškova koji reflektuju troškovnu efikasnost proizvodnje i poslovnu imovinu koja generiše prihode. U odnosu na teorijsku specifikaciju, empirijski model unosi novinu u smislu obuhvata individualnih kompanijskih efekata i kontrolnih varijabli. Obuhvatom individualnih fiksnih efekata eliminisano je dejstvo svih onih faktora koji na nivou pojedinačnih preduzeća imaju vremenski postojan (time-invariant) sistematski uticaj na efikasnost poslovanja, kao što je npr. vlasnička struktura. Kontrolne varijable u ovom slučaju se odnose na vremenske veštačke varijable kojima se eliminiše efekat specifičnih uslova poslovanja u datoj godini, zajedničkih za sva preduzeća u sektoru. Model je ocenjen korišćenjem SF metodologije koju je predložio Green (2005), a koja se bazira na ekonometriskoj estimaciji modela korišćenjem MLDV estimatora koji kombinuje maksimalnu verodostojnost i veštačke varijable (Maximum Likelihood Dummy Variable). U cilju robustnosti analize, empirijski model je ocenjen u tri varijante, pod pretpostavkom da stohastička neefikasnost prati eksponencijalnu, polu-normalnu i okrnjeno normalnu distribuciju verovatnoća. Estimacija modela je realizovana u softveru za ekonometrijsku analizu Stata 13.0 na bazi komande sfpanel koji su kreirali Belotti et al. (2012). Rezultati estimacije prikazani u Tabeli 6.3.55 sugerišu da najrobustniji ocenjeni uticaj sa stanovišta znaka i značajnosti koeficijenata ima poslovna imovina, dok uticaj i karakter ostalih inputa u regresiji varira u zavisnosti od pretpostavljene distribucije neefikasnosti. U tumačenju rezultata prednost je data modelu koji je ocenjen na bazi okrnjene normalne distribucije, s obzirom da ona predstavlja najopštiji slučaj pozitivne asimetrične distribucije (normalna distribucija je teorijski superiornija u odnosu na eksponencijalnu, dok polu-normalna distribucija predstavlja specijalni slučaj okrnjene normalne). Ocenjeni koeficijenti na bazi okrnjene distribucije sugerišu da preduzeća u automobilskoj industriji Srbije efektivno koriste troškove zarada i poslovnu imovinu u generisanju prihoda, ali da imaju problem u efektivnom korišćenju osnovnih sredstava i broja zaposlenih kao inputa poslovne aktivnosti.

55 Ocene individualnih fiksnih efekata nisu prikazane u tabeli zbog preglednosti.


197

Tabela 6.3. Rezultati estimacije SF modela

Inputi Distribucije verovatnoća

eksponen. polu-norm. okrnjeno norm.

poslovna imovina 0.6746*** 0.1598* 0.3760***

(0) (0.0946) (0.083)

osnovna sredstva 0.0569*** 0.1616 -0.0496***

(0) (0.0988) (0.0116)

troškovi materijala 1.2485*** 0.1702 0.2508

(0) (0.1619) (0.1747)

troškovi zarada -1.0691*** 0.2482 0.8585***

(0) NA (0.0977)

broj zaposlenih 0.5121*** 0.3203 -0.7957***

(0) (0.2062) (0.1774)

veštačka za 2011 -0.1313*** 0.0158 0.1057

(0.0001) (0.1064) (0.5085)

veštačka za 2012 -0.0542*** -0.0123 0.0623

(0.0001) (0.1028) (0.5284) Napomena: standardne greške ocena su date u zagradama Nivoi signifikantnosti: * p<0.1, ** p<0.05, *** p<0.01

Izvor: Samostalno istraživanje autora Poslednji korak u SF analizi predstavlja izračunavanje tehničke, odnosno menadžerske efikasnosti, koji ujedno predstavlja i integralnu meru konkurentnosti u poslovanju. Iako je primarni rezultat SF analize tehnička neefikasnost preduzeća, ona se može lako transformisati u kompatibilni indikator efikasnosti, koji ima intuitivno jasniju interpretaciju u ekonomskom smislu. Teorijski, efikasnost u ostvarivanju prihoda preduzeća u notaciji se dobija stavljanjem u odnos prihodne linije (u kojoj je isključena tehnička neefikasnost) i stvarno ostvarenih prihoda:

Ovako izračunata efikasnost predstavlja koeficijent koji izražava u kom procentu efikasnost generisanja prihoda datog preduzeća prati prihodnu liniju, odnosno praksu generisanja prihoda najuspešnijih preduzeća, npr. efikasnost od 0,8 znači da za datu kombinaciju inputa preduzeće realizuje 80% prihoda u odnosu na prihod koji realizuje maksimalno efikasno preduzeće. Ekonometrijski ocenjene vrednosti efikasnosti kao rezultat SF analize su u drugom metodološkom bloku korišćene kao inputi u analizi uticaja klastera i veličine preduzeća na ostvarene performanse.

Rezultati analize na bazi t-testova Korišćenjem t-testova analizirana su sledeća istraživačka pitanja:

• Da li postoji pozitivan uticaj klastera na konkurentnost MSP? • Da li postoji razlika u ostvarenim poslovnim performansama MSP unutar i izvan

klastera? • Da li prisustvo velikih kompanija utiče na performanse klastera?


198

U analizi prvog istraživačkog pitanja pošlo se od ocenjene efikasnosti velikih preduzeća i MSP u klasteru, za koju je pretpostavljeno da reflektuje integralnu meru konkurentnosti, u smislu koliko efikasno preduzeća koriste svoje resurse u generisanju prihoda. Hipoteza koja se eksplicitno testira je definisana na sledeći način:

• H0: efikasnost (konkurentnost) MSP u klasteru i van klastera se ne razlikuju; • H1: efikasnost (konkurentnost) MSP u klasteru je veća od MSP van klastera.

Rezultati testiranja hipoteze prikazani su u Tabeli 6.4. U analizi su korišćene ocenjene vrednosti efikasnosti iz sva tri ocenjena modela u prethodnoj sekciji zarad robustnosti. Rezultati analize su vrlo ujednačeni, a zaključci na bazi statističkog zaključivanja vrlo robustni. Ocenjena vrednost efikasnosti u generisanju prihoda MSP u klasteru se kreće u intervalu od 90% do 93.6% u odnosu na efikasnu prihodnu granicu i veća je u sva tri slučaja od efikasnosti MSP van klastera, koja se kreće u intervalu od 82,7% do 85%. Izračunata t-statistika potvrđuje da je ova razlika statistički značajna u slučaju eksponencijalne i polu-normale distribucije na nivou signifikantnosti od 5%, odnosno 1% u slučaju okrnjeno normalne. Time je nulta hipoteza jednoznačno odbačena u korist alternativne, te se može zaključiti da je konkurentnost, odnosno efikasnost MSP u klasteru veća od MSP van klastera.

Tabela 6.4. Analiza konkurentnosti MSP u i van klastera

Distribucija eksponencijalna polu-normalna okrnjeno normalna

Statistika MSP u

klasteru MSP van

klastera MSP u

klasteru MSP van

klastera MSP u

klasteru MSP van

klastera

prosek 0.8991167 0.8270729 0.9152167 0.847149 0.9366793 0.8494996

standardna dev.

0.1131641 0.190142 0.0849786 0.2109321 0.0723286 0.2248596

t test 2.2129** 2.1531** 2.717***

Nivoi signifikanstnosti: * p<0.1, ** p<0.05, *** p<0.01 Izvor: Samostalno istraživanje autora

Efikasnost i efektivnost predstavljaju dve osnovne dimenzije u kojima se manifestuje uspešnost u poslovanju jednog preduzeća. Metodologija SF analize pruža uvid u integralnu efikasnost kojom jedno preduzeće upravlja svojim resursima i inpute transformiše u rezultate. U kontekstu daljeg merenja poslovnih performansi analiza je fokusirana na indikatore profitabilnosti kao mere efektivnosti poslovanja preduzeća na tržištu. U analizi profitabilnosti korišćena su tri uobičajena indikatora: profitna marža, koeficijent obrta imovine i prinos na poslovnu imovinu. Indikatori su definisani na sledeći način:

• Profitna marža (profit margin) , gde su i neto dobit i prihodi od

prodaje preduzeća i u godini t, respektivno; • Koeficijent obrta imovine (asset turnover) , gde su i prihodi od

prodaje i poslovna imovina preduzeća i u godini t, respektivno; • Prinos na poslovnu imovinu (return on asset) , gde su i neto

dobit i poslovna imovina preduzeća i u godini t, respektivno;


199

U analizi profitabilnosti MSP u sektoru automobilske industrije testirane su sledeće hipoteze:

• H0: Performanse (profitabilnost) MSP u klasteru i van klastera se ne razlikuju; • H1: MSP u klasteru beleže bolje performanse (profitabilnost) u odnosu na MSP van

klastera. Rezultati analize su prikazani u Tabeli 6.5. Ono što se prvo može primetiti na bazi rezultata analize jeste da je prosečna profitna marža MSP (neponderisani prosek) kako u klasteru tako i van klastera bila negativna, što je iznenađujući rezultat. Dok je prosečna profitna marža kod MSP u klasteru bila na ,,negativnoj” nuli, MSP izvan klastera su u proseku realizovala negativnu profitnu maržu u iznosu od čak 125% vrednosti prihoda od prodaje. Detaljniji uvid u strukturu podataka (u Prilogu) ukazuje da su osnovni razlog ovog iznenađujućeg rezultata ekstremno visoke vrednosti gubitka koja su neka preduzeća realizovala u odnosu na prihode od prodaje, kao što su FAM AD Kruševac od MSP u klasteru i Neobus AD, HK Proleter doo i Zastava SP od MSP izvan klastera. Standardna devijacija profitnih marži takođe ilustruje veliku volatilnost u kretanju profitne marže MSP van klastera, jer je više od 30 puta veća u odnosu na standardnu devijaciju MSP unutar klastera. Slična situacija je i sa stopom prinosa na poslovnu imovinu, gde MSP unutar klastera realizuju prinos na nivou ,,pozitivne” nule, dok MSP van klastera beleže negativnu stopu prinosa oko -3%. Bolji poslovni rezultati MSP van klastera mereni prinosom na imovinu u odnosu na rezultate merene profitnom maržom proizilaze iz činjenice da gubitaška preduzeća raspolažu velikom poslovnom imovinom, koja u dobroj meri neutrališe visoke gibitke kada se koristi kao denominator. Sa stanovišta obrta imovine, MSP u klasteru u proseku beleže takođe bolje rezultate i imaju veći koeficijent obrta u odnosu na MSP van klastera.

Tabela 6.5. Analiza profitabilnosti MSP u i van klastera

Indikator Profitna marža Obrt imovine Prinos na imovinu

Statistika MSP u klasteru

MSP van klastera

MSP u klasteru

MSP van klastera

MSP u klasteru

MSP van klastera

prosek -0.0115209 -1.24008 0.9267389 0.753126 0.002507 -0.0305679

standardna dev.

0.1488975 3.785259 0.4936189 0.4732757 0.1802027 0.2491605

t test 2.5100** 1.6760* 0.7126


Rezultati t-testova u Tabeli 6.5. impliciraju da su profitna marža i obrt imovine MSP u klasteru statistički značajno veći od MSP van klastera, dok ta razlika nije potvrđena t-testom u slučaju prinosa na imovinu. Imajući u vidu da MSP u klasteru beleže u proseku bolje performanse profitabilnosti za sva tri razmatrana indikatora, kao i da je značajnost te razlike potvrđena u dva od tri slučaja, može se konstatovati da je ova hipoteza potvrđena. Poslednje istraživačko pitanje koje je empirijski analizirano korišćenjem t-testa odnosi se na uticaj velikih preduzeća na performanse, odnosno konkurentnost klastera. Kao parametar za analizu performansi klastera korišćene su ocene efikasnosti iz SF regresija. Cilj ove analize je utvrđivanje da li velike kompanije koje posluju u klasteru u proseku realizuju veću tehnološku efikasnost u odnosu na MSP u klasteru. Konsekventno, potvrđivanje ove hipoteze implicira da prisustvo većih kompanija ima pozitivan uticaj na konkurentnost klastera.


200

Hipoteza koja je testirana u okviru analize ovog istraživačkog pitanja je formulisana na sledeći način:

• H0: efikasnost (konkurentnost) velikih i MSP u klasteru se ne razlikuju; • H1: efikasnost (konkurentnost) velikih preduzeća u klasteru je veća od MSP u

klasteru. Rezultati analize prikazani su u Tabeli 7.4. i značajno odstupaju od očekivanja koja proizilaze iz postavljene hipoteze. Ocenjena vrednost efikasnosti na bazi sve tri primenjene regresije implicira da je prosečna efikasnost velikih kompanija u klasteru u proseku manja od efikasnosti MSP u klasteru. Prosečna vrednost ocenjene efikasnosti se kod velikih preduzeća kreće u intervalu od 78% do 83%, dok se kod MSP u klasteru ona kreće u intervalu od 90% do 93.7%.

Tabela 6.6. Analiza konkurentnosti velikih i MSP u klasteru

Distribucija eksponencijalna polu-normalna okrnjeno normalna

Statistika Velika MSP Velika MSP Velika MSP

prosek 0.7801227 0.8991167 0.813805 0.9152167 0.8292863 0.9366793

standardna dev.

0.2648561 0.1131641 0.2056038 0.0849786 0.2129727 0.0723286

t test 2.2505** 2.4838** 2.6056**


Statistička značajnost potvrđena t-testovima i robustnost ove razlike implicira jednoznačno odbacivanje i nulte i alternativne hipoteze, u korist tvrđenja da velika preduzeća u proseku umanjuju konkurentnost klastera.


201

VII ANALITI ČKI OKVIR ZA FORMULISANJE STRATEGIJE

UNAPREĐENJA POSLOVNIH PERFORMANSI MALIH I SREDNJIH

PREDUZEĆA U LANCU SNABDEVANJA AUTOMOBILSKE

INDUSTRIJE

Analitički okvir za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi malih i srednjih preduzeća u lancu snabdevanja automobilske industrije je plan koji identifikuje aktivnosti neophodne za ostvarivanje definisanog cilja disertacije, a to je unapređenje poslovnih performansi MSP koja posluju kao dobavljači delova i komponenti u sektoru automobilske industrije Srbije. Kontekst razvoja analitičkog okvira za formulisanje strategije je celokupna teorijska osnova istraživanja koja obuhvata obeležja i specifičnosti poslovanja MSP, aspekte strategije i poslovnih performansi, ključne trendove u savremenoj automobilskoj industriji, ulogu MSP u lancu snabdevanja i stanje u sektoru automobilske industrije Srbije, sa posebnim fokusom na saznanja do kojih se došlo sagledavanjem koncepata klastera i klastera lanaca snabdevanja i analizom odabranih studija slučaja. Analitički okvir formulisanja strategije su saznanja do kojih se došlo primenom kvantitativnih metoda u postupku empirijskog istraživanja uticaja klastera na konkurentnost i poslovne performanse MSP u sektoru automobilske industrije Srbije. Elementi analitičkog okvira za formulisanje strategije obuhvataju viziju i ciljeve strategije, situacionu analizu i područja strategijskog delovanja.

7.1. VIZIJA I CILJEVI STRATEGIJE

Investicija Fiata i oživljavanje automobilske industrije predstavljalo je možda najveću razvojnu šansu za MSP proizvođače delova i komponenti u privredi Srbije. Uključivanjem u lance snabdevanja globalnih kompanija MSP mogu da ostvare višestruke koristi kao što su proširivanje poslovanja i pristup globalnim tržištima uz niže troškove, pristup nedostajućim resursima i tehnologijama, internacionalizacija, povećanje prodaje, rast i ostvarivanje efekata ekonomije obima. Uspostavljanje bliskih odnosa saradnje između partnera u lancu omogućava protok informacija, tehnološke transfere, učenje i razmenu znanja, primenu savremenih poslovnih praksi i unapređenje ljudskog i tehnološkog kapitala što doprinosi povećanju efikasnosti poslovanja MSP. Međutim, sa dolaskom MNK ne ostvaruju se a priori pozitivni efekti za sektor MSP. Pre svega, globalne kompanije se ne odlučuju uvek za snabdevanje proizvodima i uslugama od lokalnih dobavljača,. Takođe, lokalna MSP uglavnom nisu pripremljena, odnosno ne raspolažu sa dovoljno kompetencija i resursa za zadovoljavanje visokih kriterijuma ovih kompanija. Prisustvo MNK uvek znači i povećanje konkurentskog pritiska. Mogućnosti uključivanja lokalnih MSP u lance snabdevanja globalnih kompanija uslovljeno je stepenom razvijenosti poslovnog okruženja i tehničkim, ljudskim i finansijskim kapacitetima ovih preduzeća koje ona samostalno i izolovano vrlo teško uspevaju da obezbede. Uprkos očekivanjima, pozitivan efekat dolaska Fiata na razvoj lokalne mreže dobavljača je izostao. Samo dva domaća preduzeća uspela su da se uključe u lanac snabdevanja Fiata i to preduzeće Gomma Line iz Kragujevca, koje proizvodi gumeno-tehničke delove za dobavljača prvog nivoa – italijansku kompaniju Sigit, i Promotor Irva koji direktno isporučuje dizalice za


202

model ,,Fiat Punto Classic". Svi ostali Fiatovi dobavljači su investicije stranih kompanija, odnosno preduzeća u većinskom stranom vlasništvu. Razloge tome treba tražiti u većem broju internih i eksternih faktora među kojima se posebno ističu: (i) nedovoljna konkurentnost kao posledica zaostajanja u pogledu kvaliteta, troškova, odnosno cene, investicija, tehničko-tehnološke opremljenosti i kapaciteta za inovacije; (ii) nepovoljan finansijski položaj i ograničen pristup izvorima finansiranja; (iii) poteškoće prilikom usvajanja i primene standarda ISO/TS 16949; (iv) nizak nivo saradnje, razmene informacija i znanja sa drugim preduzećima, obrazovnim i istraživačkim institucijama i drugim relevantnim učesnicima; (v) nedovoljna snaga pojedinačnih preduzeća u odnosima sa velikim kompanijama; (vi) postojeće poslovno okruženje i (vii) dosadašnja institucionalna podrška. Analiza stanja i problema domaćih MSP dobavljača u sektoru automobilske industrije ukazali su na postojanje potrebe da se formuliše strategija koja bi pomogla kreatorima ekonomske politike u Srbiji u iznalaženju načina da se unapredi položaj ovih preduzeća i to posebno u kontekstu mogućnosti uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. U uslovima u kojima MSP samostalno i izolovano veoma teško uspevaju da se prilagode zahtevima globalnog tržišta, jasno definisana i ciljno usmerena institucionalna podrška dobija na značaju. Da je formulisanje strategije opravdano potvrđuju raspoložive komparativne prednosti lokalnih dobavljača koje bi mogle, a nisu u potpunosti iskorišćene. Pod tim prednostima se podrazumevaju geografska blizina industrijskoj zoni u kojoj su smešteni najveći Fiatovi dobavljači prvog nivoa što omogućava skraćivanje vremena i snižavanje troškova nabavke, proizvodnje i isporuke, povećanje produktivnosti, dugogodišnja tradicija i iskustvo u proizvodnji, kvalifikovana a jeftina radna snaga, obezbeđivanje pristupa lokalnim resursima po nižim cenama i izbegavanje problema vezanih za follow sourcing za strane kompanije, kao i mogućnosti za razvoj dobrih odnosa sa zemljom domaćinom. Polazeći od vizije kao odgovora na pitanje koje je željeno stanje u budućnosti, vizija strategije jeste razvoj lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije u čijoj strukturi se na pozicijama dobavljača drugog i trećeg nivoa nalazi veći broj konkurentnih i profitabilnih domaćih MSP. Implementacija strategije treba da omogući ostvarivanje strateškog cilja, a to je unapređenje poslovnih performansi MSP, kroz realizovanje specifičnog cilja koji se odnosi na razvoj klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije. Razvoj klastera lanca snabdevanja podrazumeva sprovođenje aktivnosti u okviru tri područja delovanja: povećanje broja MSP u klasterima, jačanje saradnje između MSP i velikih preduzeća, i unapređenje veza i saradnje između MSP i naučno-istraživačkih i državnih institucija i agencija podrške. Strategija je plan aktivnosti na realizaciji utvrđenih ciljeva koje su identifikovane na osnovu rezultata empirijskog istraživanja uticaja klastera na konkurentnost i poslovne performanse MSP u sektoru automobilske industrije u Srbiji. Inicijalni korak u razvoju analitičkog okvira za formulisanje strategije je analiza klastera kao ključnog elementa nacionalnih i regionalnih strategija konkurentnosti i razvoja MSP i koncepta koji je široku primenu našao upravo u automobilskoj industriji. Koncept klastera dalje se posmatra sa aspekta njegovog doprinosa kreiranju okruženja koje je povoljno za razvoj lanaca snabdevanja. Analizom studija slučaja došlo se do značajnih saznanja o doprinosu klastera razvoju lokalnih mreža dobavljaća, o ulozi klastera u integrisanju MSP dobavljača u lance snabdevanja globalnih kompanija i o značaju institucionalne podrške. Ocena postojećeg stanja u privredi Srbije i posebno u sektoru automobilske industrije ukazala je nedovoljno razvijenu svest o značaju i potencijalnim pozitivnim efektima klastera i odsustvo intenzivnije primene ovog koncepta u razvoju lanca snabdevanja. Na osnovu rezultata empirijske analize definisan je analitički okvir, odnosno predložene aktivnosti u


203

okviru tri ključna područja delovanja u cilju kreiranja klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije, odnosno unapređenja poslovnih performansi MSP. Relevantnost analitičkog okvira za formulisanje strategije proističe iz njegovog potencijalnog doprinosa jačanju položaja MSP dobavljača delova i komponenti, kao i razvoju sektora automobilske industrije koji je sa stanovišta generisanja prihoda, zaposlenosti i izvoza veoma značajan za privredu Srbije. Takođe, unapređenje poslovnih performansi MSP dobavljača za automobilsku industriju pozitivno bi uticalo na jačanje celokupnog sektora MSP, što je značajno imajući u vidu da su ova preduzeća pojedinačno posmatrano najznačajniji pokretač privrednog rasta i razvoja. Poseban značaj analitičkog okvira ogleda se i u tome što je on definisan na osnovu rezultata empirijskog istraživanja o uticaju klastera na konkurentnost i poslovne performanse preduzeća, a broj takvih istraživanja u privredi Srbije je ograničen.

7.2. SITUACIONA ANALIZA

Utvrđivanje aktivnosti koje je neophodno preduzeti kako bi se unapredile poslovne performanse preduzeća zahteva analizu većeg broja faktora, odnosno grupa faktora među kojima se posebno ističu (Erić i Stošić 2013, str. 288 prema Thompson i Strickland 2003, str. 44): (i) tržišne mogućnosti, atraktivnost industrije i konkurentske snage; (ii) interne sposobnosti i mogućnosti; (iii) ukupni resursi - materijalni i nematerijalni; (iv) opasnosti i pretnje iz okruženja koje narušavaju poslovanje preduzeća i ostvarivanje povoljnih performansi poslovanja; (v) vizija, sistem vrednosti i nivo aspiracija menadžera, posebno top menadžmenta; (vi) elementi makroekonomskog okruženja (društveni, politički, etički i posebno ekonomski); i (vii) organizaciona kultura i poslovna filozofija. Identifikovanje aktivnosti, odnosno odabir adekvatne strategijske alternative koja treba da omogući poboljšanje performansi preduzeća, u uslovima istovremenog delovanja većeg broja internih i eksternih faktora, pretpostavlja primenu odgovarajućeg metoda. Kao skup metoda za analizu internog i eksternog okruženja, situaciona analiza omogućava sagledavanje sposobnosti, potrošača i poslovnog okruženja preduzeća. Situaciona analiza je evaluacija prošlih i sadašnjih ekonomskih, političkih, socioloških i tehnoloških faktora sa ciljem da se identifikuju interne i eksterne snage koje mogu imati uticaj na performanse i izbor strategije preduzeća, kao i da se izvrši ocena sadašnjih i budućih snaga, slabosti, šansi i opasnosti preduzeća. Inicijalni korak u postupku situacione analize MSP u sektoru automobilske industrije Srbije je analiza eksternog okruženja u kojem posluju svi privredni subjekti u zemlji. Značaj analize eksternog okruženja proističe iz činjenice da preduzeća nisu izolovani entiteti već svoje poslovne aktivnosti obavljaju u uslovima delovanja većeg broja faktora koji direktno ili indirektno determinišu njihovu efikasnost. Analiza eksternog okruženja biće sprovedena primenom PEST analize kao konceptualnog okvira koji razmatra političko-institucionalne, ekonomske, sociološko/demografske i tehnološke faktore makro okruženja. Model PEST analize je 1967. godine formulisao harvardski profesor Francis Aguilar i on se najčešće kombinuje sa SWOT analizom snaga, slabosti, šansi i opasnosti preduzeća i Porterovim analitičkim modelom konkurentnskih snaga za sagledavanje konkurencije i konkurentskog položaja preduzeća. Situaciona analiza u okviru disertacije biće izvršena primenom PEST i SWOT analize. Sagledavanje uticaja makro okruženja na poslovanje preduzeća u privredi Srbije započinje analizom političkog i institucionalnog ambijenta koji je determinisan političkim i pravnim


204

parametrima. Pod političkim parametrima se pre svega misli na političku stabilnost zemlje koju određuju faktori kao što su stabilnost vlade, izbori, vladajući trendovi i sl. Pravni parametri obuhvataju zakone i regulative u oblastima kao što su zaštita životne sredine, zaštita potrošača, radno pravo, zaštita konkurencije, prava intelektualne svojine, poresko pravo i sl. Institucionalno okruženje je determinisano efikasnošću države u formulisanju i implementaciji politika i zakona koji utiču na poslovne aktivnosti i produktivnost privrede. Uprkos značajnom napretku koji je ostvaren u periodu nakon 2000. godine, stabilnost političkog okruženja u Srbiji još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Prema Indeksu političke stabilnosti Svetske banke za 2014. godinu (World Bank 2014a), Srbija se nalazi na 85. mestu sa vrednošću indeksa od 0,18 poena. U poređenju sa zemljama u okruženju, od Srbije je lošije rangirana samo Bosna i Hercegovina koja se nalazi na 105. mestu. Srbija je nisko ocenjena i prema svim indikatorima Worldwide Governance Svetske banke za 2014. godinu (World Bank 2014b). Najlošiju ocenu Srbija je dobila prema indikatoru vladavine prava (50,5) koji pokazuje meru u kojoj subjekti imaju poverenje i pridržavaju se pravila društva i ocenjuje kvalitet sprovođenja ugovora, imovinskog prava, rada policije i sudova, nivo kriminala i verovatnoću izbijanja nasilja i prema indikatoru kontrole korupcije (51,9) koji prikazuje meru u kojoj se javna vlast koristi u privatne svrhe, odnosno meru korumpiranosti, kao i uticaj elita i privatnih interesa. Vrednost indikatora političke stabilnosti i odsustva nasilja, koji odražava verovatnoću destabilizacije ili rušenja vlade neustavnim ili nasilnim sredstvima, uključujući verovatnoću izbijanja politički motivisanog nasilja i terorizma, za posmatranu godinu je 53,4 i u ovom pogledu Srbija je ostvarila značajan napredak (38,4 u 2012. godini, 7,2 u 2000. godini). Prema indikatoru efikasnosti vlade koji se odnosi se na kvalitet javnih usluga i državne službe i stepen njihove nezavisnosti od političkih pritisaka, a između ostalog ocenjuje i kvalitet formulisanja i sprovođenja politike, kredibilitet i posvećenost vlade sprovođenju takve politike, Srbija je ocenjena sa 58,2. Nešto lošiju ocenu (56,3) Srbija je dobila za indikator regulatornog kvaliteta kojim se ocenjuje sposobnost vlade u formulisanju i sprovođenju politika i propisa i promovisanju razvoja privatnog sektora i za indikator glas i odgovornost (56,2) koji prikazuje u kojoj meri građani mogu da učestvuju u vršenju vlasti, kao i meru slobode izražavanja, slobode udruživanja i slobode medija. Institucionalno okruženje se odnosi na efikasnost države u formulisanju i sprovođenju politika i primeni zakona. Institucije, kao temelj konkurentnosti privrede, kreiraju zakonodavno administrativni okvir koji stvara ambijent za poslovanje pojedinaca, preduzeća i državnog sektora (Đuričin et al. 2012, str. 36). Prema Globalnom indeksu konkurentnosti za 2015. godinu Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum 2015), Srbija je rangirana na 94. od mogućih 140 pozicija, sa vrednošću indeksa od 3,9. Globalni indeks konkurentnosti je kompozitni indeks koji predstavlja ponderisani prosek dvanaest stubova konkurentnosti. Stubovi konkurentnosti mogu se podeliti u tri grupe: (i) osnovni faktori - institucije, infrastruktura, makroekonomsko okruženje, zdravstvo i obrazovanje; (ii) faktori povećanja efikasnosti - visoko obrazovanje i obuka, efikasnost tržišta robe, efikasnost tržišta rada, efikasnost finansijskog tržišta, tehnološka opremljenost, veličina tržišta; i (iii) faktori inovativnosti i sofisticiranosti – sofisticiranost poslovnog sektora i inovacije. Najlošije vrednosti indeksa Srbija je dobila za stubove institucije (3,2), makroekonomsko okruženje (3,6), efikasnost finansijskog tržišta (3,2), poslovna sofisticiranost (3,1) i inovacije (2,9). Vrednost indeksa za stub institucije – javne institucije koji se formira kao ponderisani prosek vrednosti podindikatora koji obuhvataju: (i) pravo svojine; (ii) etika i korupcija; (iii) pritisci na donošenje odluka; (iv) efikasnost vlade; i (v) bezbednost u posmatranoj godini je iznosio


205

3,1 što je Srbiju pozicioniralo na 112. mesto. Prema većini stubova globalnog indeksa, Srbija se nalazi ispod proseka zemalja zapadnog Balkana. Posebno problematični faktori političkog i institucionalnog okruženja Srbije se odnose na nestabilnost vlade, korupciju, neefikasnost sudstva, birokratiju i pristup izvorima finansiranja. Politička i nestabilnost vlade u značajnoj meri se dovode u vezu sa problematikom statusa Kosova i Metohije. Sa zvaničnim otpočinjanjem pregovora u januaru 2014. godine ostvaren je značajan napredak u procesu integracije Srbije u EU. Sa aspekta borbe protiv korupcije, izvestan napredak je vidljiv u domenu uspostavljanja prаvnog i institucionаlnog okvirа zа prevenciju i suzbijаnje korupcije, sprečаvаnja sukobа interesа u jаvnom sektoru, uključivаnja u regionаlnu i međunаrodnu borbu protiv korupcije i uspostаvljаnja etičkih stаndаrdа i trаnspаrentnog finаnsirаnja političkih strаnаkа (Ibidem str. 53). U pogledu efikasnosti sudstva, uprkos sveobuhvatnoj reformi sudstva koja je sprovedena 2005. godine, još uvek su neophodna unapređenja u domenu brzine rešavanja sudskih sporova, nezavisnosti, nepristrasnosti i odgovornosti rada pravosudnih organa. Pravni i administrativni okvir poslovanja u značajnoj meri utiče na privredni razvoj kreirajući poslovno okruženje koje obezbeđuje pravnu sigurnost i ne postavlja nepotrebne prepreke poslovanju. U Srbiji je sproveden niz regulatornih promena koje su imale za cilj unapređenje poslovnog okruženja, a posledično i ekonomski razvoj, među kojima su posebno relevantne sveobuhvatna reforma propisa sprovedena u periodu 2009-2011. godina kojom je ukinuto više od dvestotine nepotrebnih propisa i smanjeni administrativni troškovi poslovanja i usvajanje novih zakona (Zakon o privrednim društvima, Zakon o stečaju, Zakon o radu, Zakon o privatizaciji i dr.). Uprkos uloženim naporima, poslovno okruženje i dalje se ne može oceniti kao povoljno posebno za MSP kao najosetljiviji sektor privrede. Najproblematičniji aspekti poslovnog okruženja za ova preduzeća odnose se na pravni okvir za osnivanje, poslovanje i gašenje preduzeća, administraciju i vođenje poslovnih knjiga, transparentnost i jednostavnost procedura, pristup izvorima finansiranja, zaštitu intelektualne svojine, poresku politiku, neformalnu i sivu ekonomiju, izdavanje građevinskih dozvola i standarde kvaliteta. Sledeći korak u okviru PEST analize je sagledavanje ekonomskog okruženja kroz analizu osnovnih makroekonomskih indikatora i parametara (privredni trendovi, porezi i poreska administracija, devizni kurs, kamatne stope, trendovi u oblasti zapošljavanja i stope nezaposlenosti itd.), kao i promena u uslovima poslovanja i ekonomskoj politici koje mogu imati direktan uticaj na performanse privrede (Stošić et al. 2012, str. 61). Stabilno makroekonomsko okruženje je važan faktor povoljnog investicionog i poslovnog ambijenta. Makroekonomsko okruženje Srbije odlikuju nedovoljan privredni rast, visok nivo spoljnog i javnog duga, uslovljen visokim budžetskim deficitom, nedovoljan nivo investicija, oscilacije deviznog kursa i visok nivo nezaposlenosti. Stabilan privredni rast Srbije u periodu 2005-2008. godina, u kojem je prosečan godišnji rast realnog BDP iznosio 5,4%, prekinut je 2009. godine kada je došlo da značajnog smanjenja privredne aktivnosti, a BDP je zabeležio pad od 3,1% (prema podacima SEE-6 Economic Outlook 2015, str. 27). Oporavak privrede nakon recesije izazvane svetskom ekonomskom i finansijskom krizom odvijao se usporeno. Pozitivne tendencije oporavka privredne aktivnosti praćene značajnim povećanjem izvoza, pre svega sektora automobilske industrije i poljoprivrede, zabeležene su u 2013. godini, a zaustavljene već naredne godine usled velikih poplava čija je šteta zvanično procenjena na 1,5 mlrd evra, odnosno 5% BDP (EBRD, Transition Report Serbia 2014). U 2014. godini je zabeležen pad BDP od 1,8%, odnosno


206

njegova vrednost je bila za 1,5% niža od vrednosti merene konstantnim cenama koja je ostvarena u periodu pre krize (kraj 2008. godine). Negativan trend u kretanju BDP nastavljen je i u prvom kvartalu 2015. godine uglavnom kao posledica smanjenja državne potrošnje i neto izvoza. Zahvaljujući rastu realnih investicija i neto izvoza, blag napredak je zabeležen u drugom kvartalu posmatrane godine. Privredni rast u 2015. godini od oko 0,8% i očekivani rast u 2016. godini od oko 1,8% sporiji su u odnosu na sve druge uporedive zemlje centralne i istočne Evrope (Petrović et al. 2016, str. 3). Nizak privredni rast, kao jedna od konstantnih odlika ekonomije Srbije, uglavnom je posledica nedovoljnog nivoa investicija. Učešće investicija u BDP-u je znatno ispod 20% (prosečan nivo investicija u periodu 2010-2014. iznosio je 18,5% BDP-a) što nije dovoljno za pokretanje privrednog rasta (Ibidem, str. 8). U uslovima nestabilnog političkog i makroekonomskog okruženja i investicioni ambijent je nepovoljan, a odsustvo odgovarajućeg nivoa investicione aktivnosti ograničavajuće deluje na mogućnost izlaska privrede Srbije iz recesije i dostizanje viših stopa privrednog rasta. Ekonomiju Srbije karakterišu i nepovoljna fiskalna kretanja. Prema podacima Ministarstva finansija, javni dug beleži rast u čitavom periodu od 2008. godine, a u 2014. godini je dostigao nivo od 72% BDP-a što je Srbiju svrstalo u grupu najzaduženijih zemalja u regionu. Takođe, budžetski deficit u posmatranom periodu je rastao izuzev u 2013. godini kada je zabeležio smanjenje u odnosu na prethodnu godinu da bi u 2014. godini dostigao nivo od 6,6% BDP-a. U cilju stabilizacije javnih finansija i otklanjanja opasnosti od bankrotstva, u 2015. godini je započet trogodišnji program fiskalne konsolidacije. Sprovedene mere, a pre svega smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, imale su za rezultat smanjenje deficita na 3,7% BDP-a ali je on idalje izuzetno visok i kao takav ne doprinosi smanjenju javnog duga. Javni dug se u 2015. godini povećao za više od 5% što upućuje na zaključak da pitanje zaduženosti nastavlja da bude jedan od najvećih izazova ekonomske, odnosno fiskalne politike. Visoka nezaposlenost je jedan od najvećih ekonomskih i socijalnih problema u Srbiji. Prema podacima RZS, a na osnovu Ankete o radnoj snazi, stopa nezaposlenosti lica starosti 15-64 godine u periodu 2008-2014. godina je porasla sa 14,4% na 20,1%. U poslednjem kvartalu 2015. godine stopa nezaposlenosti 15-64 godine je iznosila 18,2%, a ukupna 17,9%. Na ozbiljnost problema nezaposlenosti u Srbiji ukazuje podatak da se u razvijenim zemljama stopa nezaposlenosti kreće u intervalu između 5% i 10%. Nepovoljna kretanja u oblasti zaposlenosti i nezaposlenosti praćena su i problemima nejednake distribucije zarada, regionalne neujednačenosti zaposlenosti, nesklada između ponude i tražnje na tržištu rada oličenim u pojavi viška suficitarnih zanimanja i manjka deficitarnih zanimanja. MSP, kao značajan generator zaposlenosti i kreiranja novih radnih mesta, treba da imaju važnu ulogu u rešavanju problema visoke nezaposlenosti u Srbiji. Nešto povoljniji aspekti ekonomskog okruženja Srbije se odnose na inflaciju, čija stopa je kao rezultat snažne intervencije Narodne banke Srbije u periodu 2008-2014. godina smanjena sa blizu 10% na manje od 2%, zatim na kretanje tekućeg računa koji je u posmatranom periodu smanjen za više od 12% pa je u 2014. godini iznosio 6% BDP-a i na rast izvoza koji je u istoj godini dostigao vrednost od 11,2 mil. evra. Nezadovoljavajuća stabilnost makroekonomskog okruženja Srbije merena stopom privrednog rasta, visinom budžetskog deficita i javnog duga i stopom nezaposlenosti odražava se na poslovni i investicioni ambijent. Prema Izveštaju o poslovanju Svetske banke za 2016. godinu


207

(World Bank 2016), Srbija se prema lakoći poslovanja nalazi na 59. mestu od 189. zemalja što je značajan napredak u odnosu na prethodnu godinu kada je na rang listi zauzimala 91. poziciju. Lakoća poslovanja se ocenjuje na osnovu deset indikatora kojima se mere kvalitet i efikasnost propisa i regulatornih procesa prilikom osnivanja preduzeća i obavljanja poslovnih aktivnosti koji obuhvataju: (i) započinjanje posla; (ii) izdavanje građevinskih dozvola; (iii) električna energija; (iv) registracija vlasništva; (v) dobijanje kredita; (vi) plaćanje poreza; (vii) međunarodna trgovina; (ix) poštovanje ugovora; i (x) rešavanje stečaja. Uprkos značajnom napretku u odnosu na 2015. godinu, izdavanje građevinskih dozvola i plaćanje poreza nastavljaju da budu najlošije ocenjeni indikatori lakoće poslovanja u Srbiji. Prema indikatoru izdavanje građevinskih dozvola Srbija se nalazi na 139. mestu (178. mesto u 2015. godini) sa 18 procedura, odnosno 272, a prema indikatoru plaćanje poreza na 143. mestu (165. mesto u 2015. godini). Lošiju poziciju na rang listi u posmatranoj u odnosu na prethodnu godinu Srbija je ostvarila u pogledu započinjanja poslovanja, dobijanja kredita, električne energije, registracije vlasništva i rešavanja stečaja. Prema indikatoru započinjanje poslovanja, Srbija se nalazi na 65. mestu sa 6 procedura, odnosno 12 potrebnih dana. U poređenju sa zemljama bivše SFRJ, Srbija je prema pomenutom izveštaju bolje pozicionirana samo od Bosne i Hercegovine koja zauzima 79. poziciju. Najbolje je pozicionirana Makedonija (12. mesto), zatim Slovenija (29. mesto), Hrvatska (49. mesto) i Crna Gora (46. mesto). Makedonija je ostvarila najveći napredak u indikatorima započinjanje poslovanja, plaćanje poreza i izdavanje građevinskih dozvola (2, 7 i 10. mesto respektivno). Ekonomsko okruženje Srbije determinisano je kretanjima osnovnih makroekonomskih pokazatelja koji ukazuju na postojanje značajnih strukturnih problema u domaćoj ekonomiji, kao i kvalitetom poslovnog ambijenta koji uprkos značajnim unapređenjima idalje nije na zadovoljavajućem nivou što ograničavajuće deluje na poslovanje svih preduzeća, a posebno MSP. Politička i makroekonomska (ne)stabilnost utiču na povoljnost investicionog ambijenta što je posebno relevatno imajući u vidu da su investicije jedan od najznačajnijih faktora izlaska privrede Srbije iz recesije i ostvarivanja privrednog rasta. Treći segment PEST analize se odnosi na aspekte sociološkog okruženja koji su relevantni za donošenje strategijskih odluka. Socijološko okruženje je detrminisano velikim brojem faktora među kojima se posebno ističu običaji, verovanja, stavovi, ponašanje, kultura, stil života, osnovne karakteristike stanovništva i trendovi demografskog razvoja. Polazeći od predmeta i cilja disertacije, analiza će biti fokusirana na ključne promene u demografskoj strukturi koje se nepovoljno odražavaju na razvoj preduzetništva i ekonomsko okruženje u Srbiji, kao i na trendove vezane za strukturu potrošnje i zarade i kretanja zaposlenosti i nezaposlenosti. Za Srbiju je karakteristično smanjenje stanovništva usled negativnog prirodnog priraštaja. Prema podacima RZS (Republički zavod za statistiku 2015), procenjen broj stanovnika u Srbiji u 2014. godini je 7.131.787. Stopa rasta stanovništva u odnosu na prethodnu godinu je bila negativna i iznosila -4,9%. U periodu 2004-2014. godina broj stanovnika se smanjio za 331.370. Prema rezultatima istraživanja Svetske banke ,,Stavovi građana o preduzetništvu" u Srbiji, broj mladih u 2015. godini u odnosu na 1981. godinu je bio za 10% manji. Takođe, prosečna starost stanovništva je 42,6 što Srbiju svrstava u red zemalja duboke demografske starosti i u evropskim i u svetskim razmerama. Svaki treći stanovnik je stariji od 55. godina, a učešće lica starijih od 65. godina u ukupnom stanovništvu je 16,3%. Osnovna odlika starosno-polne strukture je brojčana dominacija muškaraca kod mladog stanovništva, odnosno žena kod sredovečnog i starog stanovništva. Promene u demografskoj strukturi u


208

smeru povećanja učešća starijih lica negativno se odražavaju na sklonost ka preduzimanju preduzetničkih aktivnosti. Obrazovna struktura stanovništva, kao jedan od pokazatelja stepena razvijenosti ekonomije, je nezadovoljavajuća. Srednju školu je završilo 48,9% lica starijih od petnaest godina, dok je više ili visoko obrazovanje steklo 16%, odnosno svaki šesti stanovnik. U pogledu korišćenja IKT, 34,2% lica starijih od petnaest godina je kompjuterski pismeno. Odsustvo odgovarajuće obrazovne strukture ograničavajuće deluje na formiranje kritične mase radne snage koja treba da omogući privredni rast. Kretanja u oblasti zaposlenosti i nezaposlenosti takođe su nepovoljna. Stopa nezaposlenosti kao udeo nezaposlenih u ukupnom aktivnom stanovništvu je 22,4% pri čemu je najniža stopa nezaposlenosti zabeležena u regionu Beograda (17,9%), a najviša u Regionu Južne i Istočne Srbije (27,3%). Stopa neaktivnosti kao udeo neaktivnog stanovništva starog petnaest i više godina u ukupnom stanovništvu starom petnaest i više godina je 51,8%. Posebno je problematična stopa nezaposlenosti mladih koja je prema podacima RZS u 2013. dostigla nivo od 49,4%. Stopa nezaposlenosti mladih u Srbiji je viša u odnosu na isti pokazatelj za zemlje regiona i prosek EU. Trend povećavanja nezaposlenosti mladih započet 2008. godine kontinuirano se nastavlja uslovljavajući tzv. ,,odliv mozgova". Prema broju visokoobrazovanih mladih ljudi koji napuštaju zemlju u potrazi za boljim životom Srbija se nalazi na prvom mestu u regionu. Podaci o prosečnoj zaradi i strukturi finalne potrošnje ukazuju na nizak životni standard stanovništva. Prosečna zarada zaposlenih kod pravnih lica u 2014. godini je iznosila 65.166 RSD, dok su u strukturi finalne potrošnje domaćinstava u 2013. godini dominirali hrana i bezalkoholna pića (23,2%) i izdaci za stanovanje, vodu, električnu energiju, gas i ostala goriva (18,3%). Izdaci za transport iznosili su 10,7% pri čemu nabavka vozila 1,8% i korišćenje i održavanje vozila 7,2%, izdaci za rekreaciju i kulturu 5,4% i izdaci za obrazovanje 1,1%. Snabdevenost domaćinstava trajnim potrošnim dobrima, odnosno putničkim automobilima je 49,70%, mobilnim telefonima 85,59%, personalnim računarima 53,90%. Broj registrovanih putničkih automobila u 2014. godini je 1.797.429. Pored nepovoljnih demografskih trendova, nezadovoljavajuće obrazovne strukture, visoke stope nezaposlenosti i niskog životnog standarda, preduzetništvo kao veoma značajan izvor zapošljavanja i kreiranja radnih mesta je još uvek nedovoljno razvijeno. Prema pomenutom istraživanju Svetske banke, uprkos značajnom preduzetničkom potencijalu broj preduzetnika u Srbiji je nedovoljan (3 preduzetnika na svakih 100 punoletnih građana). Podatak prema kojem svako drugo nezaposleno lice veruje da poseduje osobine koje su neophodne za obavljanje preduzetničke aktivnosti upućuje na zaključak da je interesovanje građana za preduzetništvo tri puta veće nego što je broj preduzetnika u Srbiji. U odnosu na žene, muškarci su skloniji razmišljanju i upuštanju u preduzetničke poduhvate. Kao ključne osobine koje mlada osoba treba da poseduje da bi postala preduzetnik građani percipiraju znanje, novac i upornost, dok su prema stavovima mladih najvažnije osobine istrajnost, inovativnost, samozadovoljstvo, odgovornost i samostalnost. Samo 55% građana preduzetništvo dovodi u vezu sa društvenim ugledom, pri čemu visokoobrazovani građani češće imaju pozitivan stav o preduzetništvu.. Rezultati istraživanja ukazuju da o preduzetništvu mnogo češće razmišljaju oni koji imaju posao, nego oni koji ga nemaju. Jačanje preduzetničke inicijative i kreiranje okruženja koje je stimulativno za osnivanje i razvoj preduzetništva i porodičnih preduzeća je posebno značajno


209

sa aspekta nezaposlenosti mladih. Prema podacima Nacionalne službe zapošljavanja četvrtina nezaposlenih u Srbiji, skoro 190.000, su mlađi od 30 godina, a čak 62% nema nikakvo radno iskustvo, što im znatno otežava put do pronalaženja posla. Poslednji korak u sprovođenju PEST analize se odnosi na sagledavanje parametara tehnološkog okruženja, a pre svega razvoja i primene novih proizvodnih tehnologija, IKT, novih materijala, zastarelosti opreme, tehnoloških transfera itd. Relevantnost tehnološkog okruženja proističe iz zasnovanosti razvoja savremenih privreda na inovacijama i preduzetništvu. Znanje, inovacije i informacije postaju najznačajniji izvori konkurentske prednosti u uslovima poslovanja na globalnom tržištu. Prema Izveštaju Innovation Union Scoreboard 2015 Evropske komisije (European Commission 2015), Srbija je svrstana u grupu zemalja umerenih inovatora sa učinkom ispod proseka EU. Međutim, u periodu od 2010. godine, Srbija je ostvarila rast inovativnih performansi po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,3% što je iznad proseka EU. Relativan učinak u odnosu na EU sa aspekta vrednosti performansi i indikatora koji određuju nivo inovativnosti poboljšan je u periodu 2007-2014. godina (48,36% i 69,37% respektivno). Određeni potencijali Srbije odnose se na finansiranje i podršku inovacijama, a slabosti na zaštitu intelektualne svojine. Visok rast je ostvaren u pogledu izdvajanja za IR u javnom sektoru, saradnje inovativnih MSP sa drugim institucijama, MSP koja uvode inovacije u proizvode ili procese i prihoda iz inostranstva po osnovu licenci i patenata. Prema podacima EUROSTAT za 2010. godinu, od ukupnog broja preduzeća koja su realizovala inovativne aktivnosti, 50% se odnosi na oblast informacionih tehnologija i grafičke delatnosti, a druga polovina na oblast proizvodnje i prerade. Inovacije proizvoda/proizvodnog procesa, odnosno organizacije/marketinga realizovalo je 15,4% i 22,55% preduzeća respektivno, dok je 45.9% ostvarilo inovacije i u proizvodu/proizvodnom procesu i u organizaciji/marketingu. Unapređenja u pojedinim indikatorima inovativnosti nisu praćena povećanjem broja inovativnih MSP što upućuje na potrebu daljeg jačanja inovativnih potencijala domaćih preduzeća. Prema Izveštaju o MSP za 2013. godinu, učešće MSP koja realizuju stručne, naučne, tehničke i inovativne aktivnosti u ukupnom broju preduzeća je iznosilo 11,69%, a u ukupnom sektoru MSP 11,71. Doprinos ovih preduzeća ukupnoj zaposlenosti, dodatoj vrednosti, obrtu, izvozu i uvozu je skroman (4,67%, 5,07%, 2,95%, 0.92% i 0.99% respektivno). Rezultati istraživanja Nacionalne agencije za regionalni razvoj iz 2014. godine, kojim je obuhvaćeno 10% od ukupnog broja MSP u Srbiji, su pokazali značajno zaostajanje domaćih preduzeća u pogledu tehničko-tehnološke opremljenosti. Svako peto preduzeće raspolaže opremom koja nije starija od 5 godina, 52% koristi opremu starosti između 5 i 10 godina, a svako treće koristi opremu stariju od 10 godina. Inovativne aktivnosti je realizovao 31% MSP pri čemu se kod 54% pozitivni efekti ovih aktivnosti odnose na uštede sirovina i energije, a kod preostalih 46% na snižavanje troškova rada. Od ukupnog broja inovativnih preduzeća samo 7% je zaštitilo intelektualnu svojinu i to 5% brend i 2% industrijski dizajn. Relativne prednosti Srbije u pogledu inovativnosti odnose se na ljudske resurse, transparentnost, kvalitet i rezultate istraživanja. Prema broju mladih starosti 20-24 godine koji imaju stečeno najmanje srednje obrazovanje Srbija se nalazi iznad proseka EU (92,2% i 82,3% respektivno). Prema broju mladih u starosnoj grupi 30-34 godine koji su stekli više ili


210

visoko obrazovanje Srbija se nalazi ispod proseka EU (25% i 37,9% respektivno). U poslednjem projektnom ciklusu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS (2011-2014) bilo je uključeno 11.615 istraživača od čega 1.174 mladih istraživača mlađih od 30 godina. Prema Global Information Technology Report 2015 (World Economic Forum 2015) u okviru kojeg se vrši ocena faktora, politika i institucija koje treba da omoguće puno iskorišćavanje IKT za unapređenje konkurentnosti i opšteg dobra stanovništva, Srbija je rangirana na 77. mestu od ukupno 144 zemlje. Uprkos kontinuiranom napretku, Srbija je lošije rangirana od većine zemalja iz okruženja, a posebno od Slovenije koja se nalazi na 37, Hrvatske na 46, Crne Gore na 52. i Makedonije na 57. poziciji. U odnosu na prosek EU, Srbija značajno zaostaje u pogledu primene interneta u domaćinstvima (70% i 39% respektivno), dok se sa aspekta korišćenja interneta u preduzećima nalazi na nivou proseka EU. Rezultati istraživanja RZS o upotrebi IKT u domaćinstvima u 2015. godini, koje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku od 2400 domaćinstava na teritoriji Srbije, su pokazali da 64,4% domaćinstava poseduje računar, 90,3% poseduje mobilni telefon i 63,8% domaćinstava poseduje internet priključak, što čini povećanje od 1% u odnosu na 2014. godinu, a 8% u odnosu na 2013. godinu. Zastupljenost internet priključaka je najveća u Beogradu (71,6%), zatim u Vojvodini (67,9%) i u centralnoj Srbiji (57,2%). Zastupljenost računara i internet priključka u domaćinstvima u značajnoj meri je uslovljena visinom mesečnih prihoda. Računar većinom poseduju domaćinstva koja imaju mesečni prihod koji premašuje 600 evra (88,4%), dok učešće domaćinstava sa prihodom do 300 evra iznosi svega 47,9%. Prema visini mesečnog prihoda internet priključak većinom poseduju domaćinstva koja imaju mesečni prihod koji premašuje 600 evra (87,7%), dok učešće domaćinstava sa prihodom do 300 evra iznosi svega 46,4%. Broj korisnika računara se povećao za 1,0% u odnosu na 2014. godinu, za 7,9% u odnosu na 2013. godinu, a za 10,2% u odnosu na 2012. godinu. Među korisnicima računara, 56,6% ima srednje obrazovanje, 21,8% korisnika niže od srednjeg obrazovanja, a 21,6% visoko i više obrazovanje. Broj korisnika interneta se povećao za 2,5% u odnosu na 2014. godinu. Među korisnicima interneta, 57,3% ima srednje obrazovanje, 21,0% korisnika niže od srednjeg obrazovanja, a 21,7% visoko i više obrazovanje. U odnosu na 2014. godinu, broj lica koja su koristila internet svakog ili skoro svakog dana povećao se za nešto više od 100.000. Preko 1.500.000 lica koristi elektronske servise javne uprave, 97,4% internet populacije od 16-24 godine starosti ima nalog na društvenim mrežama, a preko 1.220.000 lica kupovalo je ili poručivalo robu/usluge putem interneta u poslednjih godinu dana. Ocena ukupnog okruženja u Srbiji sa aspekta osnivanja, poslovanja i razvoja MSP je relativno nezadovoljavajuća. Politička i institucionalna nestabilnost i makroekonomsko okruženje za koje su karakteristični značajni strukturni problemi nepovoljno se odražavaju na poslovanje svih privrednih subjekata, a posebno MSP kao najosetljivijeg dela privrede. Demografski trendovi i obrazovna struktura takođe ne pogoduju razvoju preduzetničkih inicijativa. Uprkos rezultatima istraživanja koji ukazuju na postojanje značajnog potencijala, broj preduzenika u Srbiji je još uvek nedovoljan, a razloge tome treba tražiti pre svega u nepovoljnom poslovnom okruženju, neadekvatnoj institucionalnoj podršci, otežanom finansiranju iz povoljnih izvora i stavovima građana o preduzetništvu, odnosno odsustvu preduzetničke kulture. Domaća MSP značajno zaostaju u pogledu tehničko-tehnološke opremljenosti, inovativnih aktivnosti i zaštite intelektualne svojine.


211

Ocena snaga, slabosti, šansi i opasnosti MSP u sektoru automobilske industrije Srbije biće sprovedena primenom SWOT analize. Budući da je SWOT analiza uloge MSP kao dobavljača u automobilskoj industriji već sprovedena u okviru četvrte glave disertacije, na ovom mestu biće sagledane specifične karakteristike ovih preduzeća u sektoru automobilske industrije Srbije i to posebno sa aspekta mogućnosti njihovog uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. Snage MSP dobavljača delova i komponenti u sektoru automobilske industrije Srbije oličene su pre svega u povoljnoj geografskoj pozicioniranosti, odnosno blizini industrijske zone u Kragujevcu u kojoj su smešteni najveći Fiatovi dobavljači, što omogućava snižavanje troškova transporta i skladištenja, kao i fleksibilnost u pogledu razumevanja i bržeg prilagođavanja promenama u zahtevima potrošača i uslovima na tržištu. Pod snagama se podrazumevaju i mogućnost uske specijalizacije i fokusiranja na zahteve samo jednog partnera u lancu snabdevanja, razvoj bliskih i dugoročnih odnosa saradnje sa Fiatom i dobavljačima prvog nivoa. Takođe, razvijena infrastruktura i dugogodišnje iskustvu u automobilskoj industriji, kao i kvalifikovana i obučena, a jeftina radna snaga predstavljaju značajne komparativne prednosti, odnosno snage domaćih MSP. Slabosti domaćih MSP se odnose na nedovoljnu konkurentnost, ograničenost resursa, slabu finansijsku snagu, probleme vezane za kvalitet, odnosno implementaciju međunarodnih standarda, primenu savremenih metoda nastupa na globalnom tržištu, nedovoljnu efikasnost i visoke troškove, nizak nivo saradnje sa drugim preduzećima i institucijama podrške i nedovoljnu snagu pojedinačnih preduzeća u odnosima sa velikim kompanijama u lancu snabdevanja. Nedovoljna konkurentnost je posledica zaostajanja u pogledu kvaliteta, troškova, investicija, tehničko-tehnološke opremljenosti i kapaciteta za inovacije. U uslovima ograničenosti resursa, a pre svega kapitala i otežanog pristupa izvorima finansiranja iz kreditnih izvora domaća MSP veoma teško uspevaju da zadovolje stroge kriterijume Fiata i njegovih dobavljača prvog nivoa u pogledu kvaliteta, cene i isporuke. Domaća MSP značajno kasne sa primenom ISO 9001 i ISO/TS 16949 standarda što je preduslov uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. Takođe, stepen inovativnih aktivnosti domaćih MSP je relativno nizak. Šanse domaćih MSP su vezane za preuzimanje uloge specijalizovanih dobavljača. Sa dolaskom Fiata i njegovih najvećih dobavljača stvorene su mogućnosti za uključivanje lokalnih preduzeća u lanac snabdevanja na pozicijima dobavljača drugog, trećeg ili nižih nivoa. Integrisanje u lanac snabdevanja bi omogućilo opstanak, jačanje pozicije na tržištu i unapređenje poslovnih performansi domaćih MSP. Posredstvom realizovanja uloge dobavljača, odnosno uspostavljanjem poslovnih veza sa velikim dobavljačima prvog ili drugog nivoa, stvorile bi se pretpostavke za unapređenje efikasnosti, snižavanje troškova i veće iskorišćavanje efekata ekonomije obima, kao i razvoj i modernizaciju kapaciteta, jačanje inovativnih sposobnosti, pouzdanosti i poslovnog integriteta MSP. Udruživanje u klastere i razvoj klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije predstavlja veliku poslovnu šansu za lokalna MSP. Klasteri omogućavaju preduzećima da nadomeste nedostajuće resurse i kompetencije, obezbede transfer znanja i tehnologija, dele rizike, obezbede veću iskorišćenost efekata ekonomije obima kroz razvoj komplementarnih funkcija i jačaju pregovaračku poziciju u odnosu na velike kompanije. Uspostavljanje veza i odnosa između MSP, velikih preduzeća i naučno-istraživačkih, obrazovnih i relevantnih institucija podrške na različitim nivoima u lancu vrednosti posredstvom razvoja klastera lanca snabdevanja omogućilo bi veće uključivanje lokalnih dobavljača u lanac snabdevanja Fiata, a posledično i unapređenje poslovnih performansi ovih preduzeća.


212

Opasnosti za MSP proističu iz nedovoljne zainteresovanosti Fiata i njegovih najvećih dobavljača za razvoj lokalne mreže dobavljača sa jedne strane i slabe vidljivosti domaćih preduzeća usled teritorijalne i granske usitnjenosti i izolacije i još uvek nedovoljno razvijenog umrežavanja i saradnje sa druge strane. Takođe, gubitak fleksibilnosti i veština usled uske specijalizacije i preterana zavisnost od velikih kompanija na višim pozicijama u strukturi lanca snabdevanja stvaraju opasnost za domaća preduzeća u uslovima značajnijih promena ili ulaska drugih originalnih proizvođača na tržište Srbije. Ograničeni kapaciteti za inovacije, otežano obezbeđivanje finansijskih resursa, odsustvo menadžerskih znanja i veština i nizak stepen saradnje sa drugim preduzećima i institucijama mogu da onemoguće brzo prilagođavanje promenama u zahtevima partnera u lancu snabdevanja, rast i preuzimanje kompleksnijih zadataka što predstavljaja veliku pretnju za lokalne dobavljače. Definisanje analitičkog okvira za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi MSP u lancu snabdevanja automobilske industrije Srbije treba da omogući puno iskorišćavanje snaga i šansi, jačanje slabosti ili ublažavanje njihovih negativnih efekata, kao i prevođenje slabosti u snage, a opasnosti i pretnje u šanse za lokalne dobavljače.

7.3. PODRUČJA STRATEGIJSKOG DELOVANJA

Analitički okvir za formulisanje strategije utvrđuje set aktivnosti za unapređenje poslovnih performansi MSP posredstvom realizacije inicijative za razvoj klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije. Pod inicijativom za razvoj klastera lanca snabdevanja se podrazumeva organizovani napor različitih učesnika, a pre svega države, postojećih klastera i akademskih i institucija podrške usmeren na razvoj lokalnih dobavljača i oblikovanje odnosa između svih učesnika u lancu snabdevanja. Inicijativa pretpostavlja sprovođenje aktivnosti u okviru tri područja delovanja: povećanje broja MSP u klasterima, unapređenje odnosa između MSP i velikih preduzeća, i jačanje saradnje između preduzeća i naučno-istraživačkih, obrazovnih i drugih relevantnih institucija. U automobilskoj industriji Srbije, kreiranje klastera lanca snabdevanja treba da omogući unapređenje performansi MSP dobavljača koji bi na taj način mogli lakše i uz niže troškove da obezbede nedostajuće resurse, razviju neophodne kompetencije i pronađu odgovarajuće partnere, kao i povećanje stepena svesti velikih kompanija o prednostima snabdevanja od lokalnih dobavljača. Klaster lanca snabdevanja predstavlja višedimenzionalnu mrežu, odnosno set odnosa koji se paralelno uspostavljaju na tri nivoa: na horizontalnom nivou između MSP na istim pozicijama u lancu vrednosti, na vertikalnom nivou između MSP i velikih preduzeća na različitim pozicijama u lancu vrednosti i između preduzeća i akademskih, državnih i drugih institucija podrške. U osnovi koncepta klastera je saradnja između preduzeća u okviru jedne industrije, a u osnovi koncepta lanca snabdevanja saradnja između preduzeća u jednom proizvodnom lancu. Horizontalna saradnja između preduzeća na istim pozicijama u lancu snabdevanja omogućava ostvarivanje sinergetskih efekata od udruživanja resursa, a vertikalna saradnja između preduzeća na različitim pozicijama u lancu snabdevanja omogućava specijalizaciju i alokaciju ograničenih resursa na ključne kompetencije. Integracija koncepata klastera i lanca snabdevanja doprinosi unapređenju performansi svih učesnika u lancu snabdevanja. Klaster lanca snabdevanja podrazumeva sve učesnike uzvodno i nizvodno u lancu, kao i bočne proizvođače komplementarnih proizvoda i preduzeća iz srodnih industrija koja koriste iste tehnologije, inpute ili veštine, potrošače i institucije podrške. Klaster, kao geografska koncentracija međupovezanih preduzeća različite veličine i institucija podrške koje zajednički koriste fizičku infrastrukturu, ljudske i tehničke


213

kapacitete, logistiku, protok informacija i kapitala, kreira povoljno okruženje za funkcionisanje lanca snabdevanja. Klaster doprinosi razvoju lanca snabdevanja kroz uspostavljanje čvrste saradnje i zajedničko korišćenje resursa i snižavanje transakcijskih troškova između preduzeća u lancu. Sistem veza i odnosa koji se uspostavlja između učesnika u klasteru lanca snabdevanja je prikazan na Slici 7.1. BAZIČNA DELATNOST KLASTERA LANAC SNABDEVANJA

Slika 7.1. Klaster lanca snabdevanja Izvor: Sureephong et al., 2008.

Kreiranje klastera lanca snabdevanja kao virtuelnog entiteta, odnosno razvoj višedimenzionalne mreže odnosa između različitih učesnika u lancu snabdevanja automobilske industrije Srbije, pretpostavlja zajedničko angažovanje državnih institucija i agencija, postojećih klastera, poslovnih udruženja i naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija na realizaciji seta aktivnosti u okviru tri ključna područja delovanja:

• Povećanje broja MSP u klasterima; • Unapređenje saradnje između MSP i velikih preduzeća; • Unapređenje saradnje između MSP i naučno-istraživačkih i državnih institucija

podrške. Povećanje broja MSP u klasterima. Prvo područje delovanja se odnosi na povećanje broja MSP u klasterima. Polazeći od rezultata empirijske analize kojima je potvrđena prva hipoteza prema kojoj je efikasnost (konkurentnost) MSP u klasteru veća od MSP van klastera i druga hipoteza prema kojoj MSP u klasteru beleže bolje performanse (profitabilnost) u odnosu MSP van klastera, uključivanje većeg broja ovih preduzeća u klastere bi doprinelo unapređenju njihovih poslovnih performansi, a posledično i mogućnosti uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. Veći broj MSP u klasteru povećava snagu klastera koji tada podstiče razvoj lanca snabdevanja u kojem strane kompanije lakše prepoznaju benefite korišćenja lokalne mreže dobavljača.

Institucije podrške

Državne agencije

Asocijacije

Akademske institucije


214

Ideja o klasterima kao geografskim koncentracijama međusobno povezanih preduzeća, dobavljača, srodnih industrija i specijalizovanih institucija nije nova i već nekoliko decenija privlači pažnju naučne i stručne javnosti u svetu. U Srbiji, međutim, uprkos izvesnim naporima kreatora ekonomske politike, koncept klastera još uvek nije dovoljno afirmisan. Dosadašnja politika razvoja klastera se sprovodila bez jasne vizije i strategije, u okviru različitih nacionalnih strategija i programa i uz relativno malo uvažavanje specifičnih potreba i problema. Rezultati naučno-istraživačkog rada su skromni i nemaju komercijalnu primenu. Nedovoljna popularizacija koncepta u kombinaciji sa preduzetničkom kulturom koja podstiče individualizam i izraženim nepoverenjem u bilo kakav oblik saradnje sa drugim preduzećima, a još više sa državnim institucijama, uslovili su da je u Srbiji stepen svesti o pojmu i pozitivnim efektima klastera nezadovoljavajući. Brojna iskustva iz razvijenih i zemalja u tranziciji nedvosmisleno ukazuju da država treba da identifikuje sektore sa najvećim potencijalom i značajem za privredni rast, i da u tim sektorima organizovano, sistematski i specifično dizajniranim merama podstiče razvoj klastera. Kao rezultat kompleksnosti finalnog proizvoda i velikog broja preduzeća u lancu snabdevanja, klasteri su naročito zastupljena forma udruživanja u automobilskoj industriji. U Srbiji, uprkos velikim očekivanjima i značaju koji sektor automobilske industrije ima za privredu, dolazak Fiata nespremno su dočekala MSP proizvođači delova i komponenti. U uslovima teškog položaja MSP i nedovoljno aktivne uloge države u podsticanju dijaloga i saradnje između velikih preduzeća i MSP, izostao je puni efekat investicije Fiata na razvoj lokalne mreže dobavljača. Postojeći klasteri, mali po broju članova, još uvek nisu dovoljno vidljivi za Fiat i velike kompanije na pozicijama dobavljača prvog nivoa. Imajući u vidu da MNK uglavnom nisu a priori zainteresovane za saradnju sa lokalnim preduzećima, kao i da pojedinačna MSP obično ne raspolažu kapacitetima za zadovoljenje zahteva ovih kompanija, neophodno je jačanje postojećih klastera kroz povećanje broja preduzeća. Povećanjem broja MSP u klasterima ostvaruju se višestruki pozitivni efekti. Pre svega, udružena u klastere MSP unapređuju konkurentnost i ostvaruju bolje poslovne performanse čime se povećavaju izgledi za njihovo uključivanje u lanac snabdevanja. Takođe, veći broj MSP u klasteru povećava snagu klastera koji tada podstiču razvoj lanca snabdevanja u kojem strane kompanije lakše prepoznaju benefite korišćenja lokalne mreže dobavljača. Udružena u klastere MSP postaju vidljivija za globalne kompanije i one ih tada lakše percipiraju kao potencijalne partnere. Kao garant kvaliteta i poslovne izvrsnosti MSP, klasteri unapređuju pregovaračku poziciju lokalnih dobavljača u odnosima sa MNK. Uspostavljanjem čvrstih veza i odnosa, preduzeća unutar klastera razmenjuju informacije i znanje, zajednički koriste resurse, fleksibilnija su, snižavaju troškove marketinga, zajednički realizuju IR aktivnosti, imaju veći pristup izvorima finansiranja, mogu da dele troškove nabavke i transporta, mogu da imaju veći uticaj na poslovno i regulatorno okruženje. Sa stanovišta MSP, udruživanje u klastere se percipira kao strategija unapređenja poslovnih performansi kroz ostvarivanje sinergetskih efekata od zajedničkog korišćenja resursa, razvoja kompetencija i podele rizika, uspostavljanje vertikalne i horizontalne saradnje, jačanje poverenja, razvoj mreža socijalnog kapitala i lakše ulaženje u aranžmane podugovaranja sa velikim preduzećima. Realizovanje uloge dobavljača na nižim pozicijama u strukturi lanca snabdevanja posebno dobija na značaju u uslovima vladajućih trendova u kojima MNK intenzivno primenjuju strategiju outscourcing-a kreirajući na taj način značajne poslovne prilike za lokalna MSP.


215

Razvoj klastera pre svega podrazumeva kreiranje povoljnih uslova za poslovanje MSP kroz unapređenje ukupnog poslovnog okruženja, unapređenje pristupa izvorima finansiranja, razvoj ljudskih resursa, jačanje održivosti i konkurentnosti MSP, unapređenje pristupa novim tržištima i razvoj i promociju preduzetništva što je definisano nacionalnom Strategijom za podršku razvoju malih i srednjih preduzeća, preduzetništva i konkurentnosti za period od 2015. do 2020. godine (Sl. glasnik RS, 35/2015). Usvajanjem Strategije država se obavezala da će obezbediti podršku razvoju MSP kroz realizaciju aktivnosti u okviru definisanih stubova, odnosno područja delovanja. U kontekstu unapređenja poslovnog okruženja strategijom su definisane aktivnosti na uspostavljanju podsticajnog regulatornog okvira u skladu sa potrebama i mogućnostima MSP, unapređenju efikasnosti sprovođenja administrativnih postupaka i povećanja transparentnosti procesa donošenja propisa i javnih politika. U cilju unapređenja pristupa izvorima finansiranja predviđene su aktivnosti na unapređenju kvaliteta ponude bankarskog sektora za MSP, razvoja novih finansijskih instrumenata i unapređenja sposobnosti MSP za pristup različitim izvorima finansiranja. U oblasti kontinuiranog razvoja ljudskih resursa strategija predviđa unapređenje kvaliteta radne snage i podršku razvoju obrazovanja za preduzetništvo. Aktivnosti na jačanju održivosti i konkurentnosti MSP obuhvataju unapređenje efikasnosti institucionalne podrške poslovanju i razvoju MSP, optimizaciju i unapređenje stepena iskorišćenosti postojeće i izgradnju nove poslovne infrastrukture, jačanje inovativnosti MSP i stimulisanje poslovnog udruživanja i kreiranja lanaca vrednosti. U okviru unapređenja pristupa novim tržištima, definisane su aktivnosti obezbeđivanja kontinuirane podrške MSP za izlazak na nova tržišta i smanjenja i prevazilaženja tehničkih prepreka trgovini. U okviru poslednjeg stuba strategije koji se odnosi na razvoj i promociju preduzetničkog duha i podsticanje preduzetništva žena, mladih i socijalnog preduzetništva definisane su aktivnosti na unapređenju statističkog praćenja i istraživanja preduzetništva žena, mladih i socijalnog preduzetništva i na sprovođenju politika i instrumenata za podršku ženskom preduzetništvu, preduzetništvu mladih i socijalnom preduzetništvu. Pored nacionalne Strategije koja predstavlja okvir institucionalnog delovanja na razvoju MSP, u okviru kojeg je prepoznat značaj udruživanja preduzeća u klastere i uspostavljanja saradnje između velikih preduzeća i MSP u lancima vrednosti, neophodno je definisanje i implementacija posebno dizajniranih programa usmerenih na pojedine sektore i grupe preduzeća, odnosno njihove specifične probleme. Rezultati empirijskog istraživanja koji su pokazali da su MSP u automobilskom klasteru u proseku konkurentnija i da ostvaruju bolje poslovne performanse bi mogao da bude osnov za dizajniranje programa promocije klastera među MSP dobavljačima u sektoru automobilske industrije. Učešće u realizaciji programa pored države, koja posredstvom nacionalnih, regionalnih i lokalnih agencija već ima razvijene kanale komunikacije sa dobavljačima, treba da uzmu i postojeći automobilski klasteri, naučno-istraživačke i obrazovne institucije. Polazna osnova u implementaciji programa promocije klastera je mapiranje MSP dobavljača u sektoru automobilske industrije koji nisu članovi klastera, identifikovanje njihovih raspoloživih i nedostajućih resursa, specifičnih potreba i prioriteta, kao i postojećih mera podrške kako bi se utvrdile oblasti koje treba unaprediti. Sledeći korak je pružanje podrške razumevanju ideje klastera i afirmacija kolektivne efikasnosti i zajedničkih aktivnosti kroz seriju seminara, radionica i predavanja. Neophodno je inicirati dijalog između preduzeća koja nisu u klasteru i menadžmenta klastera kako bi se razmenile informacije i razvilo poverenje i svest o postojanju zajedničkih interesa. U ovoj fazi je najvažnije promovisati pozitivne efekte udruživanja na otklanjanje ili ublažavanje dijagnostikovanih problema MSP, pri čemu se pre svega misli na efekte zajedničkog korišćenja resursa, snižavanje troškova kroz kolektivne


216

nabavke sirovina i repromaterijala, jačanje pregovaračke pozicije kroz zajednički nastup u u funkciji lakšeg ulaženja u aranžmane podugovaranja sa velikim preduzećima u lancu snabdevanja, zajedničko uvođenje standarda kvaliteta, unapređenje kapaciteta za razvoj i inovacije kroz zajedničke projekte i razmenu znanja. Menadžment postojećih klastera i predstavnici naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija treba da doprinesu izmeštanju koncepta klastera iz isključivo teorijskog u realni kontekst posredstvom diseminacije dosadašnjih pozitivnih iskustava i praksi i rezultata istraživanja. Rezultati benchmarking analize performansi MSP koja su u klasteru i koja nisu može da bude značajan informacioni input u procesu donošenja odluke o udruživanju preduzeća u klaster. Takođe, naučno-istraživačke i obrazovne institucije koje se finansiraju iz budžeta Republike treba da obezbede konsultantske usluge za MSP u klasterima u oblastima kao što su razvoj ljudskih resursa, unapređenje poslovanja, finansijski menadžment, tehnološki razvoj i sl., kao i da iniciraju veći broj zajedničkih projekata u cilju podsticanja saradnje i zajedničkog učenja. Unapređenje saradnje između MSP i velikih preduzeća. Drugo područje delovanja podrazumeva aktivnosti na unapređenju saradnje između MSP i velikih preduzeća u sektoru automobilske industrije Srbije. Rezultati empirijske analize su pokazali da prisustvo velikih preduzeća u klasteru umanjuje konkurentnost klastera, čime je odbačena treća hipoteza prema kojoj je prosečna efikasnost velikih kompanija u klasteru veća od efikasnosti MSP u klasteru. Odsustvo jakih velikih kompanija značajno umanjuje snagu i pozitivne efekte klastera na poslovne performanse i integrisanje MSP u lanac snabdevanja globalne kompanije. U cilju jačanja klastera i posebno sa aspekta mogućnosti uključivanja domaćih MSP u lanac snabdevanja Fiata neophodno je uključivanje većeg broja velikih preduzeća značajnije tržišne i tehnološke snage. Klasteri po pravilu nastaju povezivanjem preduzeća sa značajnom tržišnom i tehnološkom snagom, proizvođača i dobavljača iz sektora MSP i naučno-istraživačkih, obrazovnih i drugih institucija podrške. Velike kompanije, najčešće MNK, ostvaruju ulogu lidera u klasteru oko kojeg se okupljaju manja preduzeća formirajući regionalne proizvodne sisteme. Stepen razvijenosti klastera u značajnoj meri je determinisan prisustvom velikih preduzeća koja imaju dovoljno tržišne moći i snage da određuju tok i pravac razvoja klastera, unapređuju organizacione i tehnološke kapacitete kroz transfer znanja i tehnologija, uspostavljaju čvrste veze sa naučno-istraživačkim i obrazovnim institucijama. Posmatrano sa aspekta broja zaposlenih kao jedne od determinanti merenja, velika preduzeća povećavaju snagu klastera. Takođe, uspostavljanje bliskih odnosa saradnje unutar klastera omogućava MSP da se lakše integrišu u lance snabdevanja velikih kompanija. Podugovaranje, kao deo šireg koncepta outscourcing-a, je pogodan poslovni aranžman za MSP koja na taj način obezbeđuju pristup nedostajućim resursima i unapređuju produktivnost i konkurentnost. Klasteri doprinose ublažavanju posledica asimetrije odnosa između velikih preduzeća i MSP u lancima snabdevanja. Uloga velikih kompanija u razvoju klastera posebno dobija na značaju u sektoru automobilske industrije i to zbog specifičnosti strukture sektora koja se ogleda u visokom stepenu koncentracije, tendenciji izmeštanja pogona u neposrednu blizinu tržišta finalnih potrošača, kao i zbog izrazito regionalnog karaktera i ograničene modularnosti u lancu vrednosti. Primena build where you sell modela za proizvod visokog stepena kompleksnosti kakav je automobil uslovila je potrebu za primenom outscourcing-a i posledično restrukturiranjem lanca snabdevanja u smeru smanjivanja broja i razvoja bliskih dugoročnih odnosa saradnje sa dobavljačima. Sa povećanjem značaja uloge lokalnih dobavljača, stvorila se velika poslovna šansa za MSP koju ona, međutim, samostalno i izolovano teško uspevaju


217

da iskoriste. Klasteri treba da imaju ulogu posrednika između MNK i lokalnih dobavljača u lancu snabdevanja. MNK u ulozi originalnih proizvođača ili dobavljača prvog nivoa su jedan od najvažnijih faktora uspeha i razvijenosti klastera. Analiza odabranih iskustava primenom metode studije slučaja potvrđuje značaj opredeljenosti i dugoročne posvećenosti MNK razvoju lokalnih mreža dobavljača. Podugovaranje, kao deo šireg koncepta outscourcing-a, je pogodan poslovni aranžman za MSP koja na taj način uspevaju da ostvare brojne koristi kao što su uključivanje u globalne ekonomske tokove, prustup tržištima, resursima i tehnologijama. Uspostavljanjem veza i odnosa saradnje sa velikim kompanijama, MSP uspevaju lakše da se prilagode tržišnim zahtevima i drže korak sa trendovima u datoj industriji. U Srbiji, odsustvo jakih velikih kompanija značajno umanjuje snagu postojećih klastera. Rezultati istraživanja pokazuju da je prosečna efikasnost velikih kompanija u klasteru u proseku manja od efikasnosti MSP u klasteru, odnosno velika preduzeća ne doprinose povećanju konkurentnosti klastera. Saznanja do kojih se došlo u postupku istraživanja primenom metode studije slučaja i primenom kvantitativnih metoda na uzorku preduzeća u Srbiji, ukazuju da je u cilju jačanja klastera i posebno sa aspekta mogućnosti uključivanja domaćih MSP u lanac snabdevanja Fiata neophodno uključivanje većeg broja velikih preduzeća značajnije tržišne i tehnološke snage. Pod ovim preduzećima se misli pre svega na Fiat i kompanije Magneti Mareli, Johnson Control Automotive, Sigit, PMC i HTL koje se nalaze na pozicijama dobavljača prvog nivoa u lancu snabdevanja Fiata, ali i na druga velika preduzeća u sektoru. Ulazak Fiata u klaster kao jedinog originalnog proizvođača u srpskoj automobilskoj industriji koji se nalazi na vrhu piramide lanca snabdevanja je možda najznačajnije sa aspekta razvoja lokalne mreže dobavljača. Međutim, saznanja do kojih se došlo u procesu istraživanja za potrebe disertacije ukazuju da ne postoji dovoljan stepen zainteresovanosti Fiata za uspostavljanje bliže saradnje sa lokalnim MSP, kao i da u datim uslovima ulazak ove kompanije u klaster nije realno očekivati. Posledično, manje je verovatno i da će se druge velike kompanije – dobavljači prvog nivoa pridružiti klasteru budući da one uglavnom slede matičnu kompaniju u lancu snabdevanja. Odsustvo zainteresovanosti MNK za investiranje u razvoj lokalne baze dobavljača nije retkost i javlja se kao posledica nepoverenja u sposobnosti domaćih dobavljača u pogledu kvaliteta, cene i isporuke proizvoda. Kao rezultat toga, MNK preferiraju snabdevanje od stranih kompanija iz svojih već postojećih globalnih lanaca snabdevanja. U takvim okolnostima, država treba da doprinese uspostavljanju dijaloga i promovisanju prednosti korišćenja lokalne baze dobavljača pod kojima se misli na niže troškove transporta, kraće vreme isporuke, pristup lokalnim resursima po nižim troškovima i mogućnost bržeg reagovanja na promene u zahtevima potrošača. Uloga države je značajna ne samo u kreiranju povoljne investicione klime za privlačenje MNK, već i u stvaranju uslova za puno iskorišćavanje efekata tih investicija za lokalna preduzeća i celokupnu privredu. U zemljama u razvoju, privlačenje SDI u sektor automobilske industrije primarno je pokretano ciljem stimulisanja razvoja industrije delova i komponenti. Integrisanjem domaćih preduzeća u lanac snabdevanja globalne kompanije ostvaruju se višestruki pozitivni efekti na kreiranje radnih mesta, stepen iskorišćenosti kapaciteta, unapređenje konkurentnosti, transfer znanja i razvoj tehnoloških kapaciteta, usvajanje savremenih menadžerskih veština i smanjenje efekata uvoza delova na platni bilans zemlje. Puno iskorišćavanje ekonomskih efekata ulaska MNK na nacionalno tržište podrazumeva kreiranje povoljnog poslovnog okruženja koje determinišu makroekonomska


218

stabilnost, razvijenost fizičke infrastrukture, pristup izvorima finansiranja, lakoća poslovanja, regulatorni okvir u oblastima kao što su međunarodna trgovina, tržište rada i zaštita intelektualne svojine, obrazovanje i razvoj ljudskog kapitala, kao i konkurentnost, tehničko-tehnološki i inovativni kapaciteti MSP. U postojećim uslovima u Srbiji, neophodno je dalje angažovanje države pre svega na povećanju konkurentnosti privrede kroz unapređenje makroekonomske stabilnosti i efikasnosti institucionalnog i regulatornog okruženja koje utiče na poslovanje svih privrednih subjekata, kao i na kreiranju povoljnog poslovnog okruženja za razvoj MSP. Dalje, u kontekstu razvoja automobilske industrije i veće integrisanosti domaćih dobavljača, država treba da inicira uspostavljanje saradnje između svih učesnika u lancu snabdevanja. Kreiranje virtuelnog klastera lanca snabdevanja pretpostavlja jačanje vertikalne saradnje između velikih preduzeća i MSP dobavljača. Za razliku od MSP, koja samostalno nisu vidljiva na tržištu i nemaju dovoljno razumevanja za potrebe velikih preduzeća, velika preduzeća treba posebno zainteresovati i pružiti im podršku u razumevanju prednosti razvoja lokalne baze dobavljača. Jedna od mogućih metodologija za razvoj vertikalne saradnje koja se pokazala uspešnom u većem broju zemalja u razvoju, a mogla bi da nađe primenu i u privredi Srbije, je metodologija koju je razvio UNIDO (UNIDO 2001, str. 21), a koja obuhvata sledeće četiri faze:

• Evaluacija postojećih i potencijalnih dobavljača; • Organizovanje okruglog stola – diskusije između ugovarača i dobavljača; • Detaljna anliza poslovanja dobavljača kako bi se utvrdile oblasti u kojima su

neophodna unapređenja; i • Implementacija integrisanih planova unapređenja.

Implementacija integrisanog plana unapređenja uključuje targetirane dobavljače i velika preduzeća ugovarače, a obično započinje aktivnostima kao što su obuke u oblasti razvoja menadžerskih veština, timskog rada, planiranja i primene savremenih proizvodnih tehnika i metoda upravljanja kvalitetom. Planom su predviđene aktivnosti na unapređenju proizvodnih procesa i postrojenja u cilju minimizacije vremena trajanja ciklusa i troškova, smanjivanja zaliha i primene metoda upravljanja kvalitetom. Ova faza realizacije plana ne zahteva značajna ulaganja, već samo skromne investicije u unapređenja što je posebno relevantno sa aspekta ograničenosti resursa MSP. Uspešnost primene navedene metode objašnjava se ciljno orijentisanim pristupom koji pretpostavlja identifikaciju dobavljača i ugovarača, analizu poslovanja dobavljača i utvrđivanje specifičnih oblasti u kojima su neophodna unapređenja kako bi se zadovoljile potrebe ugovarača. MSP pokazuju veći stepen motivisanosti za uvođenje promena u poslovanju ukoliko imaju jasno definisan cilj. Takođe, značajna je i višedimenzionalnost pristupa u smislu da obezbeđuje obuku i trening, tehničku podršku i pristup finansijskim resursima. Zainteresovanost finansijskih institucija za kreditiranje MSP je veća ukoliko ostvaruju čvrstu saradnju sa velikim preduzećima za koja su karakteristični stabilnost i kredibilitet u poslovanju. Aktivnosti na uspostavljanju vertikalne saradnje u lancu snabdevanja mogu da obuhvate i identifikovanje i promociju inovativnih kapaciteta domaćih MSP, prezentaciju aktivnosti postojećih klastera, jačanje saradnje sa naučno-istraživačkim i obrazovnim institucijama kroz iniciranje zajedničkih IR projekata, razvoj specifičnih znanja i veština za potrebe industrije,


219

institucionalnu podršku u sertifikovanju MSP za međunarodne standarde upravljanja kvalitetom i zadovoljavanje standarda isporuke, dalji razvoj fizičke infrastrukture itd. Pored države, razvoj vertikalnih odnosa je uslovljen i odlučnošću i sposobnošću MSP da kontinuirano uče, razmenjuju informacije, usvajaju savremene tehnike i metode poslovanja, prilagođavaju se i unapređuju svoje kapacitete. Unapređenje saradnje između MSP i naučno-istraživačkih i državnih institucija podrške. Treće područje delovanja se odnosi na unapređenje saradnje između MSP i naučno-istraživačkih i državnih institucija podrške u okviru klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji. I koncept klastera i koncept menadžmenta lanca snabdevanja naglašavaju značaj uspostavljanja veza i odnosa saradnje između različitih učesnika u lancu vrednosti i podržavajućih institucija kao izvora konkurentske prednosti. Nivo povezanosti i saradnje između MSP i naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija u značajnoj meri determiniše inovativne sposobnosti MSP koja samostalno uglavnom ne raspolažu neophodnim resursima i kompetencijama ili imaju nedovoljno razvijenu svest o važnosti inovacija za ostvarivanje konkurentske prednosti. Jačanje saradnje sa državnim institucijama i agencijama podrške treba da omogući bolje artikulisanje specifičnih potreba MSP, a posledično i unapređenje efikasnosti mera institucionalne podrške u cilju unapređenja poslovnih performansi i integracije lokalnih dobavljača u lanac snabdevanja Fiata. U uslovima globalizacije svetske ekonomije, zaoštravanja konkurencije, rastućeg pritiska za snižavanjem troškova i potrebe brzog prilagođavanja promenama u zahtevima potrošača, preduzeća se suočavaju sa izazovom kontinuiranog traganja za novim izvorima konkurentske prednosti. U nastojanju da ostvare konkurentsku prednost preduzeća se fokusiraju na aktivnosti u kojima ostvaruju najveći stepen dodate vrednosti. Dinamičnost i neizvesnost savremenog poslovnog okruženja, u kojem se konkurentska borba više ne odvija između preduzeća već između lanaca snabdevanja, zahtevaju fokusiranost svih učesnika na kreiranje i isporuku vrednosti za potrošače. Inovacije postaju ključan faktor opstanka i rasta zato što samo novi proizvodi ili značajna poboljšanja postojećih proizvoda, novi ili unapređeni metodi proizvodnje i isporuke, novi izvori sirovina i poluproizvoda i novi metodi organizacije omogućavaju stvaranje vrednosti za potrošače. Klasteri podstiču inovacije kreiranjem okruženja u kojem dolazi do interakcija između dinamičnog preduzetništva, privatnog kapitala, naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija i državnih agencija podrške. Geografska blizina učesnika omogućava brzu i efikasnu razmenu informacija i znanja, fleksibilno kombinovanje kompetencija, akumulaciju iskustva, identifikovanje tehnoloških trendova i zajedničko realizovanje IR aktivnosti što povećava mogućnost nastanka inovacija. Kreiranje efektivnih kanala komunikacije omogućava kombinovanje komplementarnih veština i tehnologija, a povećan broj socijalnih interakcija doprinosi razmeni znanja. Zahvaljujući čvrstim vezama, zajedničkom učenju i difuziji inovacija, preduzeća unutar klastera mnogo lakše uspevaju da ostvare konkurentsku prednost. U automobilskoj industriji su razvoj novih tržišta, povećanje obima svetske proizvodnje i rast tražnje uslovili drastično intenziviranje konkurencije i povećanje pritiska za snižavanjem troškova i unapređenjem proizvoda. Sa primenom strategije outscourcing-a, odnosno fokusiranjem originalnih proizvođača na ključne aktivnosti u lancu vrednosti, dobavljači preuzimaju sve veći deo odgovornosti za razvoj proizvoda i procesa. Uloga dobavljača postaje ključna u domenu investicija i tehnološkog razvoja. Razvoj novih tehnologija, u osnovi koje su zahtevi potrošača za vozilima koja su bezbednija, pouzdanija i imaju bolje karakteristike i zahtevi za smanjenjem štetnih uticaja na životnu sredinu, je ključan faktor


220

održavanja konkurentske prednosti svih učesnika u lancu snabdevanja. Dobavljači prvog nivoa realizuju najveći deo IR aktivnosti, dok oni na nižim pozicijima u strukturi lanca postaju odgovorni za dizajn i razvoj delova i sistema. Opstanak dobavljača podrazumeva kontinuiran razvoj kapaciteta i veština, sposobnost brzog reagovanja na potrebe tržišta u oblasti najnovijih tehnologija, razvoj inovacija, snižavanje troškova, unapređenje kvaliteta proizvoda i skraćivanje vremena isporuke. Rastući značaj uloge dobavljača u lancu vrednosti automobilske industrije stvorio je nove poslovne prilike za lokalna MSP, ali i nametnuo strožije zahteve u pogledu kapaciteta za razvoj i inovacije. Efikasno realizovanje aranžmana podugovaranja pretpostavlja bazu dobavljača koji su konkurentni i koji ostvaruju zadovoljavajući nivo poslovnih performansi. Pozicija MSP u strukturi lanca je rizična i relativno lako zamenjiva zbog čega su ona primorana da kontinuirano tragaju za novim i unapređenim rešenjima u domenu dizajna, proizvodnje, isporuke i usluga. Integrisanje u globalne lance snabdevanja omogućava brojne koristi za MSP, ali koliko će ona uspeti da ih iskoriste determinisano je njihovim kapacitetima da doprinesu aktivnostima sa visokim stepenom dodate vrednosti. Zahvaljujući fleksibilnosti i dinamičnosti, MSP su sklonija ulaženju u rizičnije poslovne poduhvate ali u odnosu na velika preduzeća po pravilu raspolažu ograničenim finansijskim i ljudskim resursima i imaju manji pristup informacijama. Rezultati istraživanja (OECD 2004a, str. 16) ukazuju da su inovativni kapaciteti većine MSP limitirani i da ona teže ostvaruju saradnju sa mrežama preduzeća i akademskih institucija u oblasti IR, što je posledica organizacionih slabosti, nedostupnosti informacija i odsustva menadžerskih veština. Takođe, učestvovanje u zajedničkim projektima i mrežama zahteva investiranje značajnih resursa na duži vremenski period pri čemu MSP ostvaruju nedovoljan uticaj u odnosu na velika preduzeća i istraživačke institucije. Podsticanje inovativnih aktivnosti MSP zahteva jačanje kapaciteta ovih preduzeća za inovacije i uspostavljanje čvršće saradnje sa naučno-istraživačkim institucijama, što implicira potrebu za snažnijom institucionalnom podrškom. Kreiranje ambijenta u kojem se posredstvom mreža vertikalnih i horizontalnih veza i odnosa razmenjuju znanja i informacije i ostvaruju sinergetski efekti od zajedničkog korišćenja resursa dobija sve više na značaju. Sposobnost kreiranja i implementacije jedinstvenih proizvodnih i/ili procesnih inovacija kojima se unapređuju performanse i stvara vrednost za potrošače postaje ključan izvor konkurentske prednosti preduzeća, industrija i celokupne privrede. Uspostavljanje saradnje sa drugim preduzećima, akademskim, razvojnim i podržavajućim institucijama posebno je relevantno za MSP koja u uslovima ograničenih resursa i brojnih problema samostalno teško uspevaju da obezbede konkurentsku prednost u odnosu na velika preduzeća značajne tehnološke i tržišne snage. Stepen inovativnosti privrede Srbije je na relativno niskom nivou. Prema Innovation Union Scoreboard za 2015. godinu (Evropska komisija 2015), Srbija se nalazi u grupi zemalja koje su umereni inovatori sa indeksom inovativnosti koji je ispod proseka EU. Rezultati istraživanja pokazuju da MSP nedovoljno razumeju značaj inovacija za unapređenje performansi i ostvarivanje konkurentske prednosti i tek svako sedmo preduzeće realizuje inovativne aktivnosti, a svako četrnaesto ostvaruje inovativnu saradnju sa drugim preduzećima ili institucijama (Službeni glasnik RS, br. 35/2015, str. 30). Jedan od faktora koji u najvećoj meri ograničava inovativne aktivnosti domaćih MSP odnosi se na slabe veze između naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija i sektora MSP. Pored skromnih budžetskih izdvajanja za nauku, rezultati naučno-istraživačkog rada nemaju komercijalnu primenu i nedovoljno uvažavaju specifične potrebe privrede, dok sa druge strane MSP ne


221

percipiraju akademske institucije kao moguće partnere. U datim okolnostima, uspostavljanje veza i saradnje između naučno-istraživačkih institucija i privrede, prilagođavanje istraživanja identifikovanim potrebama domaćih preduzeća i jačanje svesti MSP o važnosti inovativnih aktivnosti je u fokusu pažnje kreatora ekonomske politike. Nacionalnom Strategijom za podršku razvoju malih i srednjih preduzeća, preduzetništva i konkurentnosti za period od 2015. do 2020. godine definisan je okvir mera za unapređenje saradnje između nauke i privrede. Aktivnosti obuhvataju nastavak realizacije mera koje su već započete u prethodnom periodu kao što su reorganizacija naučno-istraživačkih instituta, osnivanje centara za transfer tehnologija, mreže tehnoloških brokera, pružanje podrške visokotehnološkim privrednim društvima kroz rad Fonda za inovacionu delatnost, programi za sprovođenje zajedničkih inovativnih projekata privrede i naučno-istraživačkih organizacija, takmičenja i druge aktivnosti na promociji inovacija, kao i učešće u različitim projektima finansiranim iz međunarodnih fondova. Jačanje inovativnih kapaciteta MSP u sektoru automobilske industrije u kontekstu kreiranja pretpostavki za njihovo aktivnije integrisanje u lanac snabdevanja Fiata zahteva specifi čno dizajnirane i targetirane aktivnosti. Uspostavljanje veza i saradnje između MSP i naučno-istraživačkih institucija u okviru klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji treba da omogući unapređenje konkurentnosti i poslovnih performansi domaćih dobavljača kao preduslova uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. Uspostavljanjem dijaloga, država treba da podstakne naučno-istraživačke institucije da svoja istraživanja prilagode specifi čnim potrebama i oblastima poslovanja MSP u automobilskoj industriji u kojima se neophodna unapređenja. Veće učešće MSP na konferencijama i okruglim stolovima u organizaciji naučnih instituta može da doprinese razmeni informacija i boljoj artikulaciji potreba i problema. Instituti treba da preuzmu ulogu besplatnih konsultanata za MSP u oblastima koje su ključne za poslovanje u sektoru automobilske industrije, a posebno u domenu unapređenja kvaliteta, razvoja ljudskih resursa, finansijskog menadžmenta, primene novih tehnologija i sl. Razvoj klastera i izgradnja kanala komunikacije omogućili bi efikasniju diseminaciju rezultata već postojećih istraživanja i njihovu komercijalnu primenu. Uspostavljanjem odnosa saradnje između svih učesnika u klasteru lanca snabdevanja stvorile bi se mogućnosti za realizovanje zajedničkih IR projekata kombinovanjem resursa, znanja i kompetencija. Unapređenje performansi svih učesnika, a posebno MSP u lancu snabdevanja automobilske industrije pretpostavlja saradnju svih institucija koje pružaju podršku. Uspostavljanjem koordinacije između državnih agencija, MSP, velikih preduzeća i akademskih institucija posredstvom virtuelnih veza unutar klastera lanca snabdevanja povećala bi se efikasnost mera institucionalne podrške. Iniciranje dijaloga i razmena informacija kroz saradnju na horizontalnom i vertikalnom nivou unutar klastera obezbedili bi veću artikulaciju specifičnih potreba i oblasti u koje treba usmeriti podršku, a samim tim i značajne informacione inpute u procesu dizajniranja ciljno orijentisanih programa i mera za podršku razvoju sektora MSP. Očekivani efekat realizacije aktivnosti u okviru definisanih područja strategijskog delovanja je kreiranje virtuelnog klastera lanca snabdevanja u sektoru automobilske industrije Srbije, odnosno razvoj funkcionalnih mreža odnosa koje povezuju proizvođače, dobavljače, naučno-istraživačke, obrazovne i državne institucije i agencije podrške. Povezivanje i geografska koncentracija međuzavisnih preduzeća i institucija podrške obezbeđuje ostvarivanje sinergetskih efekata od zajedničkog korišenja tehnologija i inputa, razvoja kompetencija i veština i protoka dobara, usluga, informacija i kapitala. Povećanje broja MSP u automobilskim klasterima omogućiće unapređenje poslovnih performansi većeg broja


222

lokalnih dobavljača i povećati snagu klastera. Sa unapređenjem poslovnih performansi povećavaju se i kapaciteti domaćih MSP da zadovolje kriterijume velikih preduzeća na višim pozicijama u lancu snabdevanja. Klasteri veće snage ostvaruju veći uticaj na poslovanje preduzeća članica i imaju bolju pregovaračku poziciju u odnosima sa velikim preduzećima. Razvoj saradnje između velikih kompanija i MSP u okviru klastera lanca snabdevanja povećava vidljivost lokalnih dobavljača, a posredstvom dijaloga i bliskih kontakata obezbeđuje se bolje razumevanje i efikasnije prilagođavanje MSP potrebama i zahtevima velikih preduzeća. Kroz transfer znanja i tehnologija, velika preduzeča unapređuju tehnološke i organizacione kapacitete MSP. Bliski odnosi saradnje i međusobno poverenje motivišu velike kompanije da se angažuju na razvoju lokalnih mreža dobavljača. Velika preduzeća određuju tok razvoja klastera, a klasteri podstiču razvoj lanca snabdevanja. Jačanje saradnje sa naučno-istraživačkim i obrazovnim institucijama doprinosi unapređenju inovativnih kapaciteta, razvoju kompetencija i unapređenju poslovanja MSP, kao pretpostavki integrisanja u lanac snabdevanja Fiata. Iniciranje komunikacije i bliskih odnosa između MSP i državnih institucija i agencija povećava efikasnost mera institucionalne podrške kroz prilagođavanje programa specifičnim potrebama MSP.


223

ZAKLJU ČAK

Proces globalizacije je uslovio krupne promene u stukturi automobilske industrije u smeru razvoja novih tržišta, povećanja obima svetske proizvodnje i delovanja novih konkurentskih sila čime su stvorene poslovne mogućnosti za preduzeća svih veličina. Geografsko širenje proizvodnje iniciralo je talas investicija u otvaranje proizvodnih postrojenja u tranzicionim i zemljama u razvoju. Kontinuiran pritisak sa snižavanjem troškova, skraćivanjem vodećeg vremena i povećanjem varijeteta proizvoda uticao je na promene u upravljanju i strukturi lanca snabdevanja. U nastojanju da ostvare konkurentsku prednost, preduzeća se fokusiraju na svoje ključne kompetencije i aktivnosti u kojima ostvaruju najveći stepen dodate vrednosti. Sa outscourcing-om proizvodnje, sve izraženijim globalnim dometom originalnih proizvođača i tendencijom standardizacije platformi i modula u cilju snižavanja troškova i ostvarivanja efekata ekonomije obima, povećava se značaj uloge dobavljača koji preuzimaju sve veći deo odgovornosti za razvoj proizvoda i sistema. U uslovima globalizacije lanaca vrednosti, zemlje u razvoju više nisu izolovana nacionalna tržišta već potencijalni delovi globalnih proizvodnih sistema. Integracijom u globalne ekonomske tokove ostvaruju se koristi od investicija u proizvodnji ali i od investicija u oblastima istraživanja, dizajna i inovacija u kojima se ostvaruje veći stepen dodate vrednosti. Sa restrukturiranjem lanaca vrednosti u globalnoj automobilskoj industriji u smeru smanjivanja broja i razvoja bliskih dugoročnih odnosa saradnje sa dobavljačima stvorile su se poslovne mogućnosti za domaće industrije delova i komponenti, odnosno za lokalna MSP. Podugovaranje, kao deo šireg koncepta outscourcing-a, je pogodan poslovni aranžman za MSP koja na taj način obezbeđuju pristup nedostajućim resursima i unapređuju produktivnost i konkurentnost. Uključivanjem MSP u lance snabdevanja globalnih kompanija kroz poslovni aranžman podugovaranja ostvaruju se pozitivni efekti za sve učesnike u lancu snabdevanja, kao i za nacionalnu privredu. Za MSP, integrisanje u globalne lance vrednosti je efektivan instrument unapređenja poslovnih performansi i konkurentnosti kroz pristup globalnom tržištu uz niže troškove, pristup nedostajućim resursima i tehnologijama, proširivanje i stabilnost u poslovanju, rast i ostvarivanje efekata ekonomije obima, unapređenje obima prodaje i profitabilnosti. Racionalizacijom proizvodnje i optimalnom alokacijom resursa preduzeća unapređuju konkurentnost što u uslovima dinamičnog i neizvesnog poslovnog okruženja postaje ključan preduslov opstanka i rasta. Saradnja sa partnerima uzvodno i nizvodno u lancu snabdevanja omogućava unapređenje efikasnosti kroz ostvarivanje koristi od protoka informacija, tehnološkog transfera, mogućnosti učenja, uvođenja novih poslovnih praksi, unapređenja ljudskog i tehnološkog kapitala. Specijalizacijom i fokusiranjem na tržišne niše, MSP postaju svesnija svojih konkurentskih snaga što doprinosi jačanju njihove pozicije u lancu snabdevanja. Globalne kompanije ostvaruju koristi od pristupa lokalnim resursima po nižim troškovima, skraćivanja vremena i snižavanja transportnih troškova nabavke, proizvodnje i isporuke, povećanja produktivnosti, izbegavanja problema vezanih za follow sourcing, kao i mogućnosti razvoja dobrih odnosa sa zemljom domaćinom. Uključivanje lokalnih MSP u lance snabdevanja MNK doprinosi rastu nacionalnih ekonomija kroz jačanje sektora MSP, kreiranje novih radnih mesta, povećanje izvoza i smanjenje efekata uvoza delova na platni bilans, unapređenje produktivnosti i konkurentnosti.


224

Stimulisanje razvoja domaće industrije delova i komponenti je primaran cilj privlačenja stranih direktnih investicija u sektor automobilske industrije u tranzicionim i zemljama u razvoju. Međutim, sa dolaskom multinacionalnih korporacija ne ostvaruju se a priori pozitivni efekti za sektor MSP iz najmanje dva razloga. Prvo, globalne kompanije obično nemaju poverenja u kapacitete lokalnih dobavljača zbog čega preferiraju snabdevanje od preduzeća iz svojih već razvijenih lanaca snabdevanja. Drugo, lokalna MSP uglavnom nisu pripremljena, odnosno ne poseduju kompetencije i ne raspolažu sa dovoljno resursa za zadovoljavanje strogih kriterijuma ovih kompanija. Uloga države je značajna ne samo u kreiranju povoljne investicione klime za privlačenje stranih direktnih investicija, već i u stvaranju uslova za iskorišćavanje efekata tih investicija za lokalna preduzeća i nacionalnu ekonomiju. Puno iskorišćavanje ekonomskih efekata ulaska MNK na nacionalna tržišta podrazumeva kreiranje povoljnog poslovnog okruženja koje determinišu makroekonomska stabilnost, razvijenost fizičke infrastrukture, pristup izvorima finansiranja, lakoća poslovanja, adekvatan regulatorni okvir u oblastima kao što su međunarodna trgovina, tržište rada i zaštita intelektualne svojine, obrazovanje i razvoj ljudskog kapitala, kao i konkurentnost, tehničko-tehnološki i inovativni kapaciteti MSP. Uključivanje MSP u lance snabdevanja globalnih kompanija determinisano je kapacitetima ovih preduzeća da odgovore na stroge zahteve u pogledu finansijskih i menadžerskih resursa, kvaliteta, cene i isporuke. Selekcija dobavljača postaje od ključne važnosti u uslovima u kojima se takmičenje na globalnom tržištu više ne odvija između kompanija, već između lanaca snabdevanja. Determinisanost uspeha globalnih kompanija efikasnošću i efektivnošću lanaca snabdevanja imala je za posledicu sve strožije zahteve i kriterijume originalnih proizvođača. Najvažniji zahtevi se odnose na zadovoljavanje specifikacija proizvoda, proizvodne troškove, uslove isporuke i transport, sposobnost prilagođavanja i veštine ljudskih resursa. Od dobavljača na poziciji prvog nivoa u strukturi lanca snabdevanja očekuje se preuzimanje odgovornosti za IR aktivnosti, a od dobavljača na pozicijama drugog i trećeg nivoa aktivno angažovanje na dizajnu i razvoju proizvoda i procesa. Proces selekcije dobavljača podrazumeva ocenu njihovih ,,tvrdih" karakteristika koje se odnose na atribute proizvoda i preduzeća i ,,mekih" karakteristika koje se dovode u vezu sa integritetom i društvenom odgovornošću. Usled ograničene raspoloživosti resursa i kapaciteta, lokalna MSP samostalno i izolovano teško uspevaju da zadovolje stroge kriterijume globalnih kompanija. Koncept klastera našao je široku primenu u automobilskoj industriji kao efektivan instrument za prevazilaženje barijera, sticanje neophodnih kompetencija i lakše obezbeđivanje resursa koji su preduslov uključivanja MSP u lance snabdevanja automobilskih proizvođača. Lanci snabdevanja, kao mreže vertikalno organizovanih i integrisanih učesnika u uzastopnim fazama lanca vrednosti, i klasteri, kao geografske koncentracije međuzavisnih proizvođača, dobavljača, pružaoca usluga i obrazovnih i naučnih institucija i agencija podrške kod kojih je fokus manje na uzastopnim, a više na horizontalno uspostavljenim vezama i odnosima, predstavljaju dva podjednako važna načina unapređenja konkurentnosti preduzeća. Klasteri imaju ulogu posrednika između globalnih kompanija i lokalnih dobavljača u lancu snabdevanja. Klasteri jačaju pregovaračku poziciju MSP u odnosima sa velikim preduzećima na višim pozicijama u strukturi lanca snabdevanja. Posredstvom ostvarivanja sinergetskih efekata od zajedničkog korišćenja resursa, podele rizika, razvoja kompetencija, razmene informacija, zajedničkog učenja i realizovanja IR aktivnosti, klasteri doprinose konkurentnosti i unapređenju poslovnih performansi MSP. Geografska koncentracija i blizina učesnika omogućava obezbeđivanje


225

nedostajućih resursa i razvoj neophodnih kompetencija na način koji iziskuje manje vremena i koji minimizira troškove. Kombinacija koncepta menadžmenta lanca snabdevanja i koncepta klastera omogućava MSP da kroz horizontalnu saradnju sa drugim preduzećima koja se nalaze na istim pozicijama u lancu vrednosti zajednički ostvaruju efekte ekonomije obima koji prevazilaze individualne kapacitete, a kroz vertikalnu saradnju sa preduzećima koja se nalaze na različitim pozicijama u lancu vrednosti da se specijalizuju za obavljanje svojih bazičnih delatnosti i vrše eksternu podelu rada. Klasteri kreiraju okruženje koje podstiče razvoj lanaca snabdevanja. Uspostavljanje bliskih odnosa saradnje unutar klastera omogućava zajedničko korišćenje resursa i veština, protok informacija i širenje znanja i dostupnost usluga podržavajućih institucija za sve učesnike u lancu snabdevanja. Geografska blizina smanjuje kompleksnost, a koncentracija resursa doprinosi racionalizaciji i skraćivanju lanaca snabdevanja. Prostorna blizina preduzeća u klasteru utiče na snižavanje transportnih troškova i potrebnih finansijskih sredstava, a poverenje i saradnja na snižavanje troškova pregovaranja, ugovaranja, nagodbi i monitoringa čime se minimiziraju transakcioni troškovi, a posledično povećavaju profit i konkurentnost u čitavom lancu snabdevanja. U privredi Srbije, izostanak očekivanog efekta investicije Fiata na razvoj lokalne mreže dobavljača uslovio je potrebu za sagledavanjem mogućih pravaca delovanja u cilju poboljšanja položaja domaćih MSP, a posebno u kontekstu mogućnosti njihovog uključivanja u lanac snabdevanja globalnog proizvođača. Predmet istraživanja doktorske disertacije je primena koncepta klastera u cilju integrisanja malih i srednjih preduzeća u lance snabdevanja globalnih proizvođača u automobilskoj industriji. Cilj istraživanja je definisanje analitičkog okvira za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi MSP u lancu snabdevanja automobilske industrije. U procesu razvoja analitičkog okvira za formulisanje strategije pošlo se od definisanog teorijskog okvira kao konceptualne osnove za razumevanje i analizu predmeta istraživanja. U širem smislu, sagledana su osnovna obeležja MSP čime je omogućen potpuniji uvid u karakteristike, probleme i specifičnosti poslovanja ovih preduzeća. Analiza koncepta i merenja poslovnih performansi, pojma strategije i specifičnih strategija MSP obezbedili su razumevanje veze, odnosno uslovljenosti ostvarenih performansi odabranom poslovnom strategijom. Razmatranje aspekta institucionalne podrške je omogućilo dolaženje do saznanja o značaju uloge države za razvoj i unapređenje poslovnih performansi MSP. U cilju sagledavanja pozicije MSP u lancu snabdevanja automobilske industrije sprovedena je analiza ključnih trendova i faktora koji su determinisali promene u strukturi i načinu organizovanja proizvodnje u sektoru. Posebno su razmatrani aspekti upravljanja lancem snabdevanja u kontekstu uspostavljanja nove konfiguracije u kojoj su se izdiferencirale nove uloge, odnosno izmenjena struktura dobavljača. Uloga MSP u lancu snabdevanja analizirana je u kontekstu poslovnog aranžmana podugovaranja, pozicioniranosti na drugom, trećem i nižim nivoima u strukturi lanca, zahteva i kriterijuma u procesu selekcije dobavljača i SWOT analize. Analiza i ocena stanja u automobilskoj industriji Srbije, a naročito sa aspekta mogućnosti uključivanja domaćih MSP u lanac snabdevanja Fiata, ukazala je na prisustvo većeg broja internih i eksternih faktora ograničenja, među kojima se posebno ističu postojeće poslovno okruženje i dosadašnja institucionalna podrška, kao i nedovoljna konkurentnost, nepovoljan finansijski položaj, zaostajanje u pogledu primene standarda upravljanja kvalitetom, nizak nivo saradnje sa drugim preduzećima, naučno-istraživačkim i drugim relevantnim


226

institucijama i nedovoljna snaga pojedinačnih preduzeća u odnosima sa velikim kompanijama. U uslovima delovanja pomenutih faktora, domaća MSP samostalno i izolovano veoma teško mogu da se prilagode zahtevima globalnog tržišta. Analiza koncepata i već postojećih saznanja u okviru teorijskog okvira istraživanja posmatranog u užem smislu omogućila je jasno razumevanje pozitivnih efekata klastera na integrisanje MSP u lance snabdevanja globalnih automobilskih proizvođača, a posledično i na unapređenje njihovih poslovnih performansi. Analizom klastera lanca snabdevanja kao platforme koja kombinuje ova dva koncepta u novu upravljačku paradigmu došlo se do saznanja o značaju uspostavljanja veza i odnosa saradnje između različitih učesnika u lancu vrednosti, kao izvora konkurentske prednosti i unapređenja performansi. Primena metode studije slučaja, kojom su analizirana iskustva Tajlanda, Slovenije, regiona Štutgart u Nemačkoj i Mađarske, je omogućila sagledavanje načina na koji uključivanje u automobilske klastere omogućava lokalnim MSP prevazilaženje barijera, sticanje neophodnih kompetencija i lakše dolaženje do resursa koji su preduslov preuzimanja uloge dobavljača velikih kompanija. Sagledane su i implikacije prisustva velikih kompanija na funkcionisanje klastera i doprinos MNK razvoju lokalnih mreža dobavljača. Saznanja do kojih se došlo primenom metode studije slučaja pružila su uvid u pozitivne efekte primene koncepta klastera u lancu snabdevanja automobilske industrije, kao platforme pomoću koje se zajedničkim i koordiniranim naporima velikih preduzeća, naučnih i obrazovnih institucija, države i drugih relevantnih institucija i agencija obezbeđuje neophodna pomoć MSP. Takođe, obezbeđeno je i razumevanje uloge države koja posredstvom politike razvoja klastera doprinosi razvoju industrije i unapređenju konkurentnosti i poslovnih performansi MSP dobavljača. Analiza politike razvoja klastera u Srbiji koja se sprovodi posredstvom programa i projekata u okviru različitih nacionalnih strateških dokumenata, je ukazala na odsustvo jasne vizije i nedovoljno uvažavanje specifičnih potreba i problema pojedinačnih sektora. Ocena stepena razvijenosti postojećih klastera u Srbiji je omogućila identifikovanje problema i oblasti u kojima su neophodna unapređenja, a koje se odnose na nedovoljnu snagu postojećih klastera, veliki broj MSP proizvođača delova i komponenti u sektoru automobilske industrije koji nisu članovi nijednog klastera i nezainteresovanost Fiata kao jedinog originalnog proizvođača za razvoj lokalne mreže dobavljača. Teorijski okvir je determinisao tok daljeg istraživanja u cilju definisanja analitičkog okvira za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi MSP u lancu snabdevanja automobilske industrije Srbije. Na osnovu analize koncepata i postojećih teorijskih saznanja definisana su istraživačka pitanja i odabrane metode koje su primenjene u postupku empirijskog istraživanja. Empirijsko istraživanje uticaja klastera na poslovne performanse i konkurentnost MSP i doprinosa velikih preduzeća unapređenju performansi klastera u sektoru automobilske industrije Srbije, koje predstavlja osnovu za definisanje analitičkog okvira, je sprovedeno polazeći od sledećih istraživačkih pitanja:

• Da li postoji pozitivan uticaj klastera na konkurentnost malih i srednjih preduzeća? • Da li postoji razlika u ostvarenim poslovnim performansama malih i srednjih

preduzeća unutar i izvan klastera? • Da li prisustvo velikih kompanija utiče na performanse klastera?

Definisana istraživačka pitanja su efektivno analizirana primenom ekonometrijskog metoda analize stohastičke granice i statističkih t-testova na balansiranom panelu podataka za 40 preduzeća koja posluju u sektoru automobilske industrije Srbije, za period 2011-2013.


227

godina. Za potrebe analize, preduzeća su grupisana u tri kategorije prema kriterijumu veličine i pripadnosti klasteru: velika preduzeća koja posluju u klasteru, MSP koja posluju u klasteru i MSP koja posluju van klastera. Uzorkom su obuhvaćena sva velika preduzeća iz sektora automobilske industrije koja pripadaju Automobilskom klasteru Srbije i sva MSP koja prema bazi SIEPA posluju kao dobavljači za sektor automobilske industrije, a za koja postoje javno publikovani finansijski izveštaji. Uticaj klastera na poslovne performanse i konkurentnost preduzeća je analiziran sa aspekta efikasnosti i efektivnosti, kao dve osnovne dimenzije uspešnosti poslovanja. Efikasnost poslovanja preduzeća je kvantitativno izražena primenom modela analize stohastičke granice. Efikasnost je determinisana na osnovu ukupnih prihoda, kao vrednosno izraženog rezultata poslovnih aktivnosti, a pod pretpostavkom da ona reflektuje integralnu meru konkurentnosti preduzeća. Ukupnim prihodima je data prednost u odnosu na dobit kao alternativnu varijantu rezultata poslovnih aktivnosti, prevashodno zato što je u posmatranom periodu veliki broj preduzeća u uzorku poslovao sa gubitkom, kojeg zbog negativnog predznaka nije moguće logaritmovati. Ukupni prihodi su analizirani u odnosu na osnovna sredstva i broj zaposlenih koji predstavljaju aproksimaciju klasičnih prozivodnih faktora kapitala i rada, ali i troškova radne snage i materijalnih troškova koji reflektuju troškovnu efikasnot proizvodnje i poslovnu imovinu koja generiše prihode. Empirijski model unosi novinu u smislu obuhvata individualnih kompanijskih efekata i kontrolnih varijabli. Obuhvatom individualnih fiksnih efekata eliminisano je dejstvo svih onih faktora koji na nivou pojedinačnih preduzeća imaju vremenski postojan sistematski uticaj na efikasnost poslovanja, kao što je npr. vlasnička struktura. Kontrolne varijable se odnose na vremenske veštačke varijable kojima se eliminiše efekat specifičnih uslova poslovanja u datoj godini, zajedničkih za sva preduzeća u sektoru. Model je ocenjen korišćenjem metodologije koja se bazira na ekonometriskoj estimaciji modela korišćenjem MLDV estimatora koji kombinuje maksimalnu verodostojnost i veštačke varijable (Maximum Likelihood Dummy Variable). U cilju robustnosti analize, empirijski model je ocenjen u tri varijante, pod pretpostavkom da stohastička neefikasnost prati eksponencijalnu, polu-normalnu i okrnjeno normalnu distribuciju verovatnoća. Estimacija modela je realizovana u softveru za ekonometrijsku analizu Stata 13.0 na bazi komande sfpanel. Rezultati estimacije su pokazali da najrobustniji ocenjeni uticaj sa stanovišta znaka i značajnosti koeficijenata ima poslovna imovina, dok uticaj i karakter ostalih inputa u regresiji varira u zavisnosti od pretpostavljene distribucije neefikasnosti. U tumačenju rezultata prednost je data modelu koji je ocenjen na bazi okrnjene normalne distribucije, s obzirom da ona predstavlja najopštiji slučaj pozitivne asimetrične distribucije. Ocenjeni koeficijenti na bazi okrnjene distribucije sugerišu da preduzeća u automobilskoj industriji Srbije efektivno koriste troškove zarada i poslovnu imovinu u generisanju prihoda, ali da imaju problem u efektivnom korišćenju osnovnih sredstava i broja zaposlenih kao inputa poslovne aktivnosti. Tehnička, odnosno menadžerska efikasnosti, koja predstavlja integralnu meru konkurentnosti u poslovanju, izračunata je stavljanjem u odnos prihodne linije (u kojoj je isključena tehnička neefikasnost) i stvarno ostvarenih prihoda i kao takva ona predstavlja koeficijent koji izražava u kom procentu efikasnost generisanja prihoda datog preduzeća prati prihodnu liniju, odnosno praksu generisanja prihoda najuspešnijih preduzeća. Efektivnost poslovanja je analizirana na osnovu profitabilnosti preduzeća merene indikatorima profitne marže, koeficijenta obrta imovine i prinosa na poslovnu imovinu. Ekonometrijski ocenjene vrednosti efikasnosti kao rezultat analize stohastičke granice su korišćene kao inputi u analizi uticaja klastera i veličine preduzeća na ostvarene performanse. Korišćenjem statističkog t-testa je ispitan uticaj klastera ne konkurentnost (efikasnost) i


228

performanse (efektivnost) malih i srednjih preduzeća u i izvan klastera i uticaj velikih preduzeća na performanse, odnosno konkurentnost klastera. U analizi prvog istraživačkog pitanja pošlo se od ocenjene efikasnosti velikih i MSP u klasteru, za koju je pretpostavljeno da reflektuje integralnu meru konkurentnosti, u smislu koliko efikasno preduzeća koriste svoje resurse u generisanju prihoda. Eksplicitno je testirana prva definisana hipoteza: H1: efikasnost (konkurentnost) MSP u klasteru je veća od MSP van klastera. Hipoteza je testirana na osnovu ocenjenih vrednosti efikasnosti MSP u klasteru i van klastera. U cilju robusnosti zaključaka, efikasnost je analizirana korišćenjem ocenjene vrednosti iz sva tri ocenjena modela. Ocenjena vrednost efikasnosti u generisanju prihoda MSP u klasteru se kreće u intervalu od 90% do 93.6% u odnosu na efikasnu prihodnu granicu i veća je u sva tri slučaja od efikasnosti MSP van klastera, koja se kreće u intervalu od 82.7% do 85%. Na osnovu t-statistike potvrđeno je da je ova razlika statistički značajna u slučaju eksponencijalne i polu-normale distribucije na nivou signifikantnosti od 5%, odnosno 1% u slučaju okrnjeno normalne čime je potvrđena prva postavljena hipoteza, odnosno zaključeno je da je konkurentnost, odnosno efikasnost MSP u klasteru veća od MSP van klastera. U analizi drugog istraživačkog pitanja, pošlo se od analize profitabilnosti MSP u klasteru i van klastera, kao mere efektivnosti poslovanja. Profitabilnost je izračunata korišćenjem tri uobičajena indikatora: profitna marža, koeficijent obrta imovine i prinos na poslovnu imovinu. Profitna marža je izračunata stavljanjem u odnos neto dobiti i prihoda od prodaje, koeficijent obrta imovine stavljanjem u odnos prihoda od prodaje i neto imovine i prinos na poslovnu imovinu stavljanjem u odnos neto dobiti i poslovne imovine preduzeća. Analizom profitabilnosti testirana je druga postavljena hipoteza: H2: MSP u klasteru beleže bolje performanse (profitabilnost) u odnosu MSP van klastera. Rezultati analize su pokazali da je prosečna profitna marža MSP (neponderisani prosek) i u klasteru i van klastera negativna, što je posledica ekstremno visoke vrednosti gubitka koja su u odnosu na prihode od prodaje realizovala pojedina preduzeća, kao što su FAM AD Kruševac od MSP u klasteru i Neobus AD, HK Proleter doo i Zastava SP od MSP izvan klastera. Standardna devijacija profitnih marži ilustruje veliku volatilnost u kretanju profitne marže MSP van klastera, jer je više od 30 puta veća u odnosu na standardnu devijaciju MSP unutar klastera. Slična situacija je i sa stopom prinosa na poslovnu imovinu, gde MSP unutar klastera realizuju prinos na nivou ,,pozitivne” nule, dok MSP van klastera beleže negativnu stopu prinosa oko -3%. Bolji poslovni rezultati mereni prinosom na imovinu su ostvarila MSP van klastera što se duguje činjenici da gubitaška preduzeća raspolažu velikom poslovnom imovinom, koja u dobroj meri neutrališe visoke gibitke kada se koristi kao denominator. Sa stanovišta obrta imovine, MSP u klasteru u proseku beleže bolje rezultate i imaju veći koeficijent obrta u odnosu na MSP van klastera. Primenom t-testova dobijeni su rezultati koji impliciraju da su profitna marža i obrt imovine MSP u klasteru statistički značajno veći od MSP van klastera, dok ta razlika nije potvrđena u slučaju prinosa na imovinu. Imajući u vidu da MSP u klasteru beleže u proseku bolje performanse profitabilnosti za sva tri razmatrana indikatora, kao i da je značajnost te razlike potvrđena u dva od tri slučaja, može se konstatovati da je druga hipoteza potvrđena, odnosno da MSP u klasteru ostvaruju bolje performanse (profitabilnost) od MSP van klastera.


229

Treće istraživačko pitanje je empirijski analizirano korišćenjem t-testa pomoću kojeg je ispitan uticaj velikih preduzeća na konkurentnost klastera, odnosno utvrđeno je da li velike kompanije koje posluju u klasteru u proseku realizuju veću tehnološku efikasnost u odnosu na MSP u klasteru. Kao parametar za analizu performansi klastera korišćene su ocene efikasnosti dobijene primenom analize stohastičke granice. U okviru analize je testirana treća postavljena hipoteza: H3: Efikasnost (konkurentnost) velikih preduzeća u klasteru je veća od efikasnosti (konkurentnosti) malih i srednjih preduzeća u klasteru. Ocenjena vrednost efikasnosti na bazi sve tri primenjene regresije implicira da je prosečna efikasnost velikih kompanija u klasteru manja od efikasnosti MSP u klasteru. Na osnovu dobijenih rezultata, koji značajno odstupaju od očekivanja koja proizlaze iz postavljene hipoteze, jednoznačno je odbačena hipoteza i konstatovano je da velika preduzeća u proseku umanjuju konkurentnost klastera. Rezultati empirijske analize predstavljaju osnovu za definisanje analitičkog okvira za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi MSP u lancu snabdevanja automobilske industrije Srbije, kao postavljenog cilja doktorske disertacije. Vizija strategije je razvoj lanca snabdevanja u čijoj strukturi se na pozicijama dobavljača drugog i trećeg nivoa nalazi veći broj domaćih MSP. Implementacija strategije treba da omogući ostvarivanje strateškog cilja, a to je unapređenje poslovnih performansi MSP, kroz realizovanje specifičnog cilja koji se odnosi na razvoj klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije. Analitičkim okvirom je utvrđen set aktivnosti za unapređenje poslovnih performansi MSP posredstvom realizacije inicijative za razvoj klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji Srbije. Pod inicijativom za razvoj klastera lanca snabdevanja se podrazumeva organizovani napor različitih učesnika, a pre svega države, postojećih klastera i akademskih i institucija podrške usmeren na razvoj lokalnih dobavljača i oblikovanje odnosa između svih učesnika u lancu snabdevanja. Inicijativa pretpostavlja sprovođenje aktivnosti u okviru tri područja delovanja: povećanje broja MSP u klasterima, unapređenje odnosa između MSP i velikih preduzeća, i jačanje saradnje između preduzeća i naučno-istraživačkih i drugih relevantnih institucija. Prvo područje strategijskog delovanja se odnosi na povećanje broja MSP u klasterima. Polazeći od rezultata empirijske analize kojima je potvrđena prva hipoteza prema kojoj je efikasnost (konkurentnost) MSP u klasteru veća od MSP van klastera i druga hipoteza prema kojoj MSP u klasteru beleže bolje performanse (profitabilnost) u odnosu MSP van klastera, uključivanje većeg broja dobavljača u klastere doprinelo bi unapređenju njihovih poslovnih performansi, a posledično i mogućnostima uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. Takođe, veći broj MSP u klasteru povećava snagu klastera koji tada podstiču razvoj lanca snabdevanja u kojem strane kompanije lakše prepoznaju benefite korišćenja lokalne mreže dobavljača. Udružena u klastere MSP postaju vidljivija za globalne kompanije i one ih tada lakše percipiraju kao potencijalne partnere. Kao garant kvaliteta i poslovne izvrsnosti MSP, klasteri unapređuju pregovaračku poziciju lokalnih dobavljača u odnosima sa MNK. U cilju povećanja broja MSP u automobilskom klasteru, strategijom je predviđena realizacija programa promocije klastera među MSP proizvođačima delova i komponenti. Kao nosioci programa predviđeni su država, posredstvom već razvijene mreže nacionalnih, regionalnih i lokalnih agencija, postojeća dva automobilska klastera i naučno-istraživačke i obrazovne institucije. Implementacija programa pretpostavlja mapiranje MSP dobavljača u sektoru automobilske industrije koji nisu članovi klastera, identifikovanje njihovih raspoloživih i


230

nedostajućih resursa, specifičnih potreba i prioriteta, kao i postojećih mera podrške kako bi se utvrdile oblasti koje treba unaprediti. Sledeći korak je pružanje podrške razumevanju ideje klastera i afirmacija kolektivne efikasnosti i zajedničkih aktivnosti kroz seriju seminara, radionica i predavanja. Neophodno je inicirati dijalog između preduzeća koja nisu u klasteru i menadžmenta klastera kako bi se razmenile informacije i razvilo poverenje i svest o postojanju zajedničkih interesa. U ovoj fazi je najvažnije promovisati pozitivne efekte udruživanja na otklanjanje ili ublažavanje dijagnostikovanih problema MSP. Diseminacijom dosadašnjih pozitivnih iskustava i praksi, menadžment postojećih klastera i predstavnici naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija treba da doprinesu izmeštanju koncepta klastera iz isključivo teorijskog u realni kontekst. Naučno-istraživačke i obrazovne institucije koje se finansiraju iz budžeta Republike treba da obezbede konsultantske usluge za MSP u klasterima u oblastima kao što su razvoj ljudskih resursa, unapređenje poslovanja, finansijski menadžment, tehnološki razvoj i sl., kao i da iniciraju veći broj zajedničkih projekata u cilju podsticanja saradnje i zajedničkog učenja. Drugo područje strategijskog delovanja podrazumeva aktivnosti na unapređenju saradnje između MSP i velikih preduzeća u sektoru automobilske industrije Srbije. Rezultati empirijske analize su pokazali da prisustvo velikih preduzeća u klasteru umanjuje konkurentnost klastera, čime je odbačena treća hipoteza prema kojoj je prosečna efikasnost velikih kompanija u klasteru veća od efikasnosti MSP u klasteru. Odsustvo jakih velikih kompanija značajno umanjuje snagu klastera zbog čega je u cilju jačanja klastera i posebno sa aspekta mogućnosti uključivanja domaćih MSP u lanac snabdevanja Fiata neophodno uključivanje većeg broja velikih preduzeća značajnije tržišne i tehnološke snage. Pod ovim preduzećima se misli pre svega na Fiat i kompanije Magneti Mareli, Johnson Control Automotive, Sigit, PMC i HTL koje se nalaze na pozicijama dobavljača prvog nivoa u lancu snabdevanja Fiata, ali i na druga velika preduzeća u sektoru. Međutim, saznanja do kojih se došlo u procesu istraživanja su ukazala da u postojećim uslovima ulazak Fiata u klaster nije realno očekivati budući da ne postoji dovoljan stepen zainteresovanosti ove kompanije za uspostavljanje bliže saradnje sa lokalnim MSP, a posledični da je manje verovatno da će se i druge velike kompanije na pozicijama dobavljača prvog nivoa pridružiti klasteru, strategijom je predviđeno angažovanje države na unapređenju vertikalne saradnje između velikih preduzeća i MSP u okviru virtuelnog klastera lanca snabdevanja. U cilju unapređenja saradnje neophodno je realizovanje aktivnosti na uspostavljanju dijaloga i promovisanju prednosti korišćenja lokalne baze dobavljača. Strategija pretpostavlja primenu UNIDO metodologije za razvoj vertikalne saradnje (2001) koja se pokazala uspešnom u većem broju zemalja u razvoju, a koja obuhvata sledeće faze: evaluacija postojećih i potencijalnih dobavljača, organizovanje okruglog stola – diskusije između ugovarača i dobavljača, detaljna analiza poslovanja dobavljača u cilju uvrđivanja oblasti u kojima su neophodna unapređenja i implementacija integrisanih planova unapređenja. Uspešnost primene ove metodologije se duguje ciljno orijentisanom i višedimenzionalnom pristupu. Uspostavljanje vertikalne saradnje u lancu snabdevanja predviđa i aktivnosti na identifikovanju i promociji inovativnih kapaciteta domaćih MSP, prezentaciju aktivnosti postojećih klastera, jačanje saradnje sa naučno-istraživačkim i obrazovnim institucijama kroz iniciranje zajedničkih IR projekata, razvoj specifičnih znanja i veština za potrebe industrije, institucionalnu podršku u sertifikovanju MSP za međunarodne standarde upravljanja kvalitetom i zadovoljavanje standarda isporuke i dalji razvoj fizičke infrastrukture. Treće područje strategijskog delovanja se odnosi na unapređenje saradnje između MSP i naučno-istraživačkih i državnih institucija podrške u okviru klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji, što će omogućiti unapređenje konkurentnosti i poslovnih


231

performansi domaćih dobavljača, kao preduslova uključivanja u lanac snabdevanja Fiata. Slabe veze između naučno-istraživačkih i obrazovnih institucija i sektora MSP je jedan od faktora koji u najvećoj meri ograničava inovativne aktivnosti domaćih MSP, a inovacije su ključan izvor konkurentske prednosti, opstanka i rasta preduzeća u savremenim uslovima poslovanja. Analitičkim okvirom je predviđeno angažovanje države na uspostavljanju dijaloga i podsticanju naučno-istraživačkih institucija da svoja istraživanja prilagode specifičnim potrebama i oblastima poslovanja MSP u sektoru automobilske industrije u kojima se neophodna unapređenja. Kroz veće učešće MSP na konferencijama i okruglim stolovima u organizaciji naučnih instituta omogućiće se razmena informacija i bolja artikulacija potreba i problema ovih preduzeća. Instituti treba da preuzmu ulogu besplatnih konsultanata za MSP u oblastima koje su ključne za poslovanje u sektoru automobilske industrije, a posebno u domenu unapređenja kvaliteta, razvoja ljudskih resursa, finansijskog menadžmenta, primene novih tehnologija i sl. Izgradnja kanala komunikacije u okviru klastera lanca snabdevanja će omogući efikasniju diseminaciju rezultata već postojećih istraživanja i njihovu komercijalnu primenu. Takođe, uspostavljanjem koordinacije, razmenom informacija i artikulisanjem potreba između državnih agencija, MSP, velikih preduzeća i akademskih institucija posredstvom virtuelnih veza unutar klastera lanca snabdevanja omogućiće se dizajniranje ciljno targetiranih programa, a posledično i povećati efikasnost mera institucionalne podrške razvoju sektora MSP i sektora automobilske industrije. Naučni doprinos strategije, odnosno analitičkog okvira za formulisanje strategije unapređenja poslovnih performansi MSP ogleda se u pozitivnim efektima kreiranja klastera lanca snabdevanja u automobilskoj industriji na konkurentnost i poslovne performanse MSP dobavljača i mogućnost njihovog integrisanja u lanac snabdevanja Fiata, a posledično i na razvoj sektora automobilske industrije kao značajnog generatora prihoda, zaposlenosti i izvoza u privredi Srbije. Poseban značaj analitičkog okvira proističe iz njegove zasnovanosti na rezultatima empirijske analize uticaja klastera na poslovne performanse MSP i uticaja velikih preduzeća na performanse klastera, imajući u vidu da je broj ovakvih istraživanja u Srbiji skroman. Saznanja do kojih se došlo u procesu istraživanja značajno će obogatiti postojeću domaću literaturu iz oblasti klastera i klastera lanaca snabdevanja i obezbediti relevantnu informacionu osnovu za kreatore ekonomske politike, naučnu i stručnu javnost.


232

LITERATURA

Abonyi, G. (2005) Integrating SMEs into global and regional value chains: Implications for subregional cooperation in the Greater Mekong Sub region, Paper prepared for UNESCAP: Bangkok

Abraham, K.G., Taylor, S.K. (1996) Firms' Use of Outside Contractors: Theory and Evidence, Journal of Labour Economics 14 (3), str. 394-424

Aćimović, S. (2006) Razumevanje lanca snabdevanja, Ekonomski anali, No. 170, str. 67-88 Aćimović, S., Beraha I. (2010) Klasteri u funkciji razvoja sektora malih i srednjih preduzeća

– odabrana evropska iskustva, Kraj privatizacije, posledice po ekonomski razvoj i nezaposlenost u Srbiji, Institut ekonomskih nauka, Beogradska bankarska akademija, Savez samostalnih sindikata Srbije, str. 288-300

Aigner, D., Lovell, C., Schmidt, P. (1977) Formulation and estimation of stochastic frontier production function models, Journal of Econometrics 6(1): 21–37

Alfred P. Sloan Foundation (2000) Globalization and Jobs in the Automotive Industry, A Study by Carnegie Mellon University and the Massachusetts Institute of Technology, Final Report

Analoui, F., Karami, A. (2003) Strategic management in small and medium enterprises, London: Thomson learning

Andersson, T. Schwaag-Serger, S., Sorvik, J., Wise Hansson, E. (2004) The Cluster Policies Whitebook, IKED

Andersson, T., Serger, Schwaag, S., Sorvik, J., Hansson, Wise, E. (2004) The Cluster Policies Whitebook, IKED

APEC (Asia-Pacific Economic Cooperation) (2014) Integrating SMEs into Global Value Chains: Policy Principles and Best Practices, APEC Policy Support Unit

APEC Policy Support Unit (2013) SME's Participation in Global Production Chains, Issue Paper No. 3

Aragon-Sanchez A., Sanchez-Marin G. (2005) Strategic Orientation, Management Characteristics, and Performance: A Study of Spanish SMEs, Journal of Small Business Management, 43(3), str. 287–308

Asher, Herbert, B. (1984) Theory Building and Data Analysis in the Social Sciences, Knoxville, TN, University of Tennessee Press

Audretsch, D.B. (1995) Innovation and Industry Evolution, MIT Press, Cambridge Automobilski klaster Srbije, dostupno na: http://www.acserbia.org.rs/article/o-nama/o-

nama.html [22.1.2016] Automotive News (2008) Who's who at Europe's supplier parks, dostupno na:

www.autonews.com/assets/PDF/CA41508318 [16.03.2015] Automotive News, Top 100 global OEM parts suppliers, dostupno na:

https://www.autonews.com/assets/PDF/CA89220617.PDF [25.05.2015.] AutoNet Transnational Automotive Network in Central Europe (2013) Framework Policy

Document, Notes on the Automotive industry in Central Europe: Slovakia, Slovenia, Italy, Czech Republic, Poland, Germany, Hungary, Central Europe Cooperating for Success, European Union – European Regional Development Fund i AutoNet

Avlijaš, R. (2010) Preduzetništvo, Univerzitet Singidunum, Beograd Ayyagari, M., Beck, T., Demirguc Kunt, A. (2007) Small and medium enterprises across the

globe, Small Business Economics, 29(4), str. 415-434 Balcet, G., Enrietti, A. (2000) The Impact of Focused Globalisation in the Italian Automotive

Industry, AITEG European Network


233

Balcet, G., Enrietti, A. (2002) The Impact of Focused Globalisation in the Italian Automotive Industry, The Journal of Interdisciplinary Economics, vol. 13, pp. Xx

Bannock, G. et al. (2002) Indigenous Private Sector Development and Regulation in Africa and Central Europe: A 10 Country Study, London

Baptista, R., Swann, G.M.P. (1999) A comparison of clustering dynamics in the US and UK computer industries, Journal of Evolutionary Economics, 9(3): 373-399.

Barnes, M., Dickinson, T., Coulton, L., Dransfield, S., Field, J., Fisher, N., Saunders, I., Shaw, D. (1998) A new approach to performance measurement for small to medium enterprises, Proceedings of the Performance Measurement – Theory and Practice Conference, Cambridge, 14–17 July

Barney, J. (1991) Firm Resources and Sustained Competitive Advantage, Journal of Management, No. 17, str. 99-120.

Barney, J. (1995) Looking inside for competitive advantage. Academy of Management Executive, 9(4), str. 49-61

Batra, G., Mahmood, S. (2003) Direct Support to Private Firms: Evidence on Effectiveness,World Bank Policy Research Working Paper 3170

Battese, G., Coelli, T. (1988) Prediction of firm-level technical efficiencies with a generalized frontier production function and panel data, Journal of Econometrics 38: 387–399

Beal, R.M. (2000) Competing Effectively: Environmental Scanning, Competitive Strategy, and Organizational Performance in Small Manufacturing Firms. Journal of Small Business Management, Vol. 38, str. 27-47.

Beaudry, C., Cook, G.A.S., Pandit, N.R., Swann, G.M.P. (1998) Industrial Districts and Localised Technological Knowledge: The Dynamics of Clustered SME Networking, Research Report 3.3 (Clusters, growth and the age of firms; A study of three industries: Aerospace, Broadcasting and Financial Services) for the European Community DG XII.

Beaver, G. (2002) Small Business, Entrepreneurship and Enterprise Development, Pearson: Harlow

Beck, T., Demirguc-Kunt, A., Laeven, .L, Levine, R. (2005) Finance, firm size and growth, World Bank Policy Research, Working Paper No. 3485.

Beck, T., Demirguc-Kunt, A., Laeven, L., Levine, R. (2004) Finance, firm size, and growth, World Bank Mimeo

Bell, C.M. (2000) The Royal Navy, Seapower and Strategy Between the Wars, Stanford: Stanford University Press

Belotti, F., Daidone, S., Ilardi, G., Atella, V. (2012) Stochastic frontier analysis using Stata, The Stata Journal (2012): 1-39

Beraha I. (2011) Mala i srednja preduzeća kao faktor ekonomskog razvoja i smanjenja nezaposlenosti, Stvarni pravni život br. 1/2011, str.315-332, Institut za uporedno pravo, Beograd

Beraha, I. (2012) Alternative za unapređenje razvoja klastera malih i srednjih preduzeća u Srbiji, Institut ekonomskih nauka, Beograd

Beraha, I. (2015) Finansiranje kao jedna od ključnih prepreka razvoju preduzetništva i sektora malih i srednjih preduzeća u Srbiji, Strukturne promene u Srbiji – dosadašnji rezultati i perspektive, Institut ekonomskih nauka, Beograd

Beraha, I. (2015) Finansiranje kao jedna od ključnih prepreka razvoju malih i srednjih preduzeća u Srbiji, Strukturne promene u Srbiji – dosadašnji rezultati i perspektive, Institut ekonomskih nauka, Beograd, str. 283-298

Berry, A. (2007) The Importance of SMEs in the Economy, ITD Global Conference on Taxtation of Small and Medium Enterprises


234

Berry, M. (1998) Strategic planning in small high tech companies, Long Range Planning, 31(3), str. 455-466.

Bhattacharya, S., Mukhopadhya, D., Giri, S. (2014) Supply Chain Management in Indian Automotive Industry: Complexities, Challenges and Way Ahead, International Journal of Managing Value and Supply Chains (IJMVSC) Vol. 5, No. 2, June 2014

Blackman, A.J. (2003) Entrepreneurs: Interrelationships Between Their Characteristics, Values, Expectations, Management Practices and SME Performance, Unpublished Doctoral Dissertation, Griffith University, Australia.

Böhm, D.H., Graf, H., Thomalla, I. (1992) Be deutung und Entwicklung der Automobilindustrie im Raum Stuttgart, Institut für Angewandte Wirtschaftsforschung Tübingen

Bošnjak, M. (2011) Globalna finansijska i ekonomska kriza i njen uticaj na privredu i finansije Srbije, Studija za sajt Ministarstva finansija Republike Srbije, Beograd

Bourne, M.C.S., Neely, A.D., Mills, J.F., Platts, K.W. (2003) Implementing performance measurement systems: a literature review, International Journal of Business Performance Management, Vol. 5, No. 1, str. 1-24.

Bowman, C. (1998) Strategy in Practice, London: Prentice-Hall Inc. Brandes, O., Brege, S. i Brehmer, P.O. (2013) The Strategic Importance of Supplier

Relationships in the Automotive Industry, International Journal of Engineering Business Management, Vol. 5, 17:2013

Brandt, L., Van Biesebroeck, J. (2005) Capability Building in China’s Auto Supply Chains, Conference Proceedings: Offshore Outscourcing, University of Toronto

Brunetti, A., Kisunko, G., Weber, B. (1998) A Note on the Institutional Bias Against Small, Local Firms in Less Developed Countries, World Bank, Washington D.C.

Campbell-Hunt, C. (2000) What have we learned about generic competitive strategy? A meta-analysis. Strategic Management Journal 21, str. 127–154.

Chanaron, J.J. (2004) Relationships between the core/periphery of the European automotive system, International Journal of Automotive Technology and Management, Vol. 4, No. 2/3, str. 198–222.

Chandler, A.D.Jr. (1962) Strategy and Structure: Chapters in the History of the Industrial Enterprise, Cambridge: M. I. T. Press

Chinomona, R. (2013) The fostering role of information technology on SMEs’ strategic purchasing, logistics integration and business performance, Southern African Business Review Vol.17, No 1,str. 76-97.

Christopher, M. (2005) Logistics and Supply Chain Management. Prentice Hall Co Cognizant, Cluster Manufacturing, A Supply Chain Perspective, dostupno na:

www.cognizant.com/InsightsWhitepapers/Cluster-Manuf.pdf [15.10.2015.] Cohen, S., Roussel, J. (2005) Strategic Supply Chain Management, McGraw-Hill. USA Cole, G.A. (1994) Strategic Management, London: DP Publications Collin, C. (1995) Cases in Strategic Management, 2nd edn, New York: Pitman Books Cooper, M., Lambert D., Pagh J. (1997) Supply Chain Management: More Than a New

Name for Logistics, The International Journal of Logistics Management 8, no. 1, strana 1-13.

Corvellec, H. (2013) What is Theory?: Answers from the Social and Cultural Sciences, Stockholm: Copenhagen Business School Press

Covin, J.G. (1991) Entrepreneurial Versus Conservative Firms: A Comparison of Strategies and Performance, Journal of Management Studies 28 (5), str. 439–462.

Covin, J.G., Slevin, D.P. (1989) Strategic management of small firms in hostile and benign environments. Strategic Management Journal, 10(1), str. 75-87.


235

Crepon, B., Duguet, E., Mairesse, J. (1998) Research, Innovation and Productivity: An Econometric Analysis at the Firm Level, Economics of Innovation and New Technology 7, 2, str. 115-58

Czinkota, M.R.,Ronkainen, I.A. (1988) International Marketing. Chicago: The Dryden Press Daft, R. L., Sormunen, J., Parks, D. (1988) Strategic Management Journal, Vol. 9, No. 2, str.

123-139. D'Amboise, G. (1993) Do small business manifest a certain strategic logic? An approach for

identifying it, Journal of Small Business Entrepreneurship, Vol. 11, No.1. De Toni, A., Nassimbeni, G. (1996) Strategic and operational choices for small

subcontracting firms, International Journal of Operations & Production Management, Vol. 16, No. 6, str. 41-56

Dean, T.J., Brown, R.L., Bamford, C.E. (1998) Differences in large and small firm responses to environmental context: Strategic implications from a comparative analysis of business formations, Strategic Management Journal, vol. 19 (8), str. 57-68

Dess, G.G., Davis, P.S. (1984) Porter’s (1980) Generic Strategies as Determinants of Strategic Group Membership and Organizational Performance, Academy of Management Journal, 27(3), str. 467-488.

Dethier, J., Hirn, M., Straub, S. (2010) Explaining enterprise performance in developing countries with business climate survey data, The World Bank Research Observer, 26, str. 258–309

Dicken, P. (1998) Global Shift, Gilford Press, New York, NY Dodourova, M., Bevis, K. (2012) Comprehensive role of networks and clusters in the

European car industry, Producer services for the European Sustainability and Competitiveness, Innovation and Environment Regions of Europe Sharing Soulutions

Đorđević, D., Anđić, Ž. (2003) Mala i srednja preduzeća i proces upravljanja, Zbornik radova sa naučno-stručnog skupa "Menadžemt u industriji", Visoka škola strukovnih studija za poslovno industrijski menadžment, Kruševac

Dunning, J.H. (2000) Regions, Globalization and the Knowledge Based Economy, Oxford University Press, New York

Đuričin, S., Beraha, I. (2010) Financial support for SME sector in Serbia, Erenet Profile, Vol. V, No. 4, str. 37-42,

Đuričin, S., Stevanović, S., Baranenko, E. (2013) Analiza i ocena konkurentnosti privrede Srbije, Institut ekonomskih nauka, Beograd

EBRD (2015) Transition Report Serbia 2014, dostupno na: http://2014.tr-ebrd.com/serbia/ [18.03.2015.]

Economist (2008) The Special reports: A global love affair. London: The Economist, 2008-11-06.

EIM/GDCC (2009) Survey 2009, Internalisation of European SMEs Elfring, T., Hulsink, W. (2003) Networks in entrepreneurship: The case of high-technology

firms, Small Business Economics, 21, str.409-422. Erić, D. (2003) Finansijska tržišta i institucije, Čigoja štampa, Beograd Erić, D., Beraha, I., Đuričin, S. (2011) Financing innovative small and medium-sized

enterprises in times of crisis, Revista Romana de Economie, Romanian Journal of Economics, Anul XXI, Vol. 33, No. 2 (42), Romanian Academy, Institute of National Economy, str. 59-74.

Erić, D., Beraha, I., Đurićin, S., Kecman, N., Jakišić, B. (2012) Finansiranje malih i srednjih preduzeća u Srbiji, Privredna komora Srbije i Institut ekonomskih nauka, Beograd

Erić, D., Stošić, I. (2013) Korporativno restrukturiranje, Institut ekonomskih nauka, Beogradska bankarska akademija, Čigoja štampa, Beograd


236

Euro Quality Standard, HACCP, dostupno na: http://www.eurostandard.rs/sta-je-haccp/ [11.01.2016.]

Europe INNOVA (2008a) The Concept of Clusters and Cluster Policies and their Role for Competitiveness and Innovation: Main Statistical Results and Lessons learned, Paper No.9

Europe INNOVA (2008b) Automotive Clustering in Europe, Case Studies on Cluster Management and Development

European Commission (2012) Study on the SME’s impact on the EU labour market European Commission (2015) Innovation Union Scoreboard European Commission, Automotive Industry, dostupno na:

http://ec.europa.eu/growth/sectors/automotive/index_en.htm, [23.02.2015.] European Commission, Enternal Market, Industry, Entrepreneurship and SMEs, EU Cluster

Portal, dostupno na: http://ec.europa.eu/growth/smes/cluster/index_en.htm [21.10.2015.] European Commission, European Innovation Scoreboard, dostupno na:

http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/Community_innovation_survey [22.01.2014.]

European Commission, Small Business Portal, SME definition, dostupno na: http://ec.europa.eu/enterprise/policies/sme/facts-figures-analysis/sme definition/index_en.htm [18.09.2014.]

European Commission, Small Business Portal, SME Facts and figures, dostupno na: http://ec.europa.eu/enterprise/policies/sme/facts-figures-analysis/sme definition/index_en.htm [18.09.2014.]

Eurostat (2008) Europe in figures: Eurostat Yearbook 2008, Luxembourg, dostupno na: http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_OFFPUB/KS-CD-07-001/EN/KS-CD-07-001-EN.PDF [03.01.2014.]

Eurostat, National Statistical Offices, DIW Econ (2014) Annual Report on European SMEs 2013-2014, dostupno na: ec.europa.eu/growth/smes/business.../annual-report-smes-2014_en.pdf [25.05.2013.]

Evropska komisija (2003) Observatory of European SMEs 2002, Internalisation of SMEs, EIM, Luxembourg

Evropska komisija (2004) European Competitiveness Report 2004, Brisel, dostupno: http://ec.europa.eu/enterprise/enterprise_policy/competitiveness/doc/comprep_2004_en.pdf [14.01.2014.]

Evropska komisija (2004a) Observatory of European SMEs 2003, No. 4: Internalisation of SMEs, EIM, Luxembourg

Evropska komisija (2004b) Europe's Automotive Industry on the Move, Competitiveness in a changing world, Report prepared under the responsibilty of the Austrian Institute of Economic Research for the European Commission's Directorate General

Evropska komisija (2006) Final Report of the Expert Group on Management Capacity Building, European Commission Enterprise and Industry Directorate-General, Promotion of SMEs competitiveness, dostupno na: http://ec.europa.eu/enterprise/policies/sme/files/support_measures/mcb/mcb_en.pdf [12.04.2012.]

Evropska komisija (2008) The Concept of Clusters and Cluster Policies and their role for competitiveness and innovation: Main statistical resultas and lessons learned, Commission Staff Working Document SEC (2008) 2637

Evropska komisija (2009) EU SMEs and subcontracting, Final Report, istraživanje sproveli: EIM Business & Policy Research (Holandija) i Ikei Research and Consultancy (Španija) u saradnji sa European Network for Social and Economic Research (ENSR)

Evropska komisija (2009a) Background on the situation in the European car industry, Brisel


237

Evropska komisija (2011) Annual Report on EU SMEs 2010/2011, Are EU SMEs recovering from the crisis?, European Commission, DG-Enterprise, Rotterdam, Cambridge

Evropska komisija (2014) Annual Report on EU SMEs 2013/2014, A Partial and Fragile Recovery

Evropska komisija (2015) Innovation Union Scoreboard 2015 Feller, A., Shunk, D., Callarman, T. (2006) Value Chains versus Supply Chains, Business

Process Trends, Business Process and Management Analysis, Opinion and Insight Ferrazzi, M., Goldstein, A. (2011) The New Geograpfy of Automotive Manufacturing,

International Economics, 2011/03 Fiat Automobili Srbija, dostupno na: http://www.fiatsrbija.rs/modeli/punto-classic/index.html

[21.11.2015.] Food and Agricultural Organization of the United Nations (2003) Measuring and assessing

capacity in fisheries Forsman, M., Hinttu, S., Kock, S. (2002) Internalization from a SME perspective,

International Marketing and Purchusing Group, 18th Conference, France Freiling, J. (2007) SME Management – What Can We Learn From Entrepreneurship

Theory?, University of Bremen - Faculty of Business Studies and Economics, Frigant, V. (2013) Editorial: Putting SMEs back at the heart of automotive supply chain

analysis, International Journal of Automotive Techology and Management, Vol. 13, No. 4., str. 315-319

Garengo, P., Biazzo, S., Bititci, U.S. (2005) Performance measurement systems in SMEs: A review for a research agenda, International Journal of Management Reviews, Vol. 7, Issue 1, str. 25-47.

Gereffi, G. (1999) International Trade and Industrial Upgrading in the Apparel Commodity Chain, Journal of International Economics, No. 48, str. 37–70

Gibcus, P., Kemp, R.G.M. (2003) Strategy and Small Firm Performance, Research Report H200208, SCALES

Gibson B., Cassar G. (2005) Longitudinal Analysis of Relationships between Planning and Performance in Small Firms, Small Business Economics, 25, str. 207–222.

Girma, S., Gorg, H. (2004) Outscourcing, Foreign Ownership and Productivity: Evidence from United Kingdom Establishment Level Data, Review of International Economics, 12 (5), str. 817-832

Golubović, S. (2002) Proces globalizacije i razvoj institucionalne infrastrukture u balkanskim zemljama u tranziciji, Kulturni i etnički identiteti u procesu globalizacije i regionalizacije Balkana, Centar za balkanske studije i JUNIR

Gonzales Rocha, E.A. (2012) The Impact of the Business Environment on the Size of the Micro, Small and Medium Enterprise Sector; Preliminary Findings from a Cross-Country Comparison, Procedia Economics and Finance, 01/2012, 4:335-349

Grad Kragujevac, Strategija, Strategija održivog razvoja grada Kragujevca 2013-2018, dostupno na: http://www.kragujevac.rs/340-1-l [21.11.2015.]

Grant, R.M. (1991) The Resource-Based Theory of Competitive Advantage: Implications for Strategy Formulation, California Management Review, Vol. 33, Issue 3, str. 114-135

Grbić, M., Janković, N. (2014) Priliv i sektorska struktura grinfild i braunfild investicija u lokalnoj privredi, Stanje i perspektive ekonomskog razvoja grada Kragujevca, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, str. 61-71.

Greene, W. (2005) Reconsidering heterogeneity in panel data estimators of the stochastic frontier model, Journal of Econometrics 126: 269–303

Gruber, M., Heinemann, F., Brettel, M., Hungeling, S. (2010) Configurations of resources and capabilities and their performance implications: An exploratory study on technology ventures. Strategic Management Journal, 31(12), str. 1337-1356.


238

Gubik A. (2005) New Opportunities for SMEs founded by Co-operation, European Integration Studies, Miskolc, Volume 4. No. 1, str. 25-36

Hallberg, K. (2000) A Market Oriented Strategy for Small and Medium Scale Enterprises, Discussion Paper Number 40, International Finance Corporation, The World Bank, Washington D.C.

Han, X. (2009) Research on Relevance of Supply Chain and Industry Cluster, International Journal of Marketing Studies, Vol. 1, No. 2, str. 127-130.

Hank, L., Kimura, F. (2009) The Internalization of SMEs in Regional and Global Value Chains, IDB Publications, Working paper 47858

Hatzichronoglou T. (2005) The Impact of Offshoring on Employment: Measurement Issues and Implications, OECD, Pariz

Heilbrunn, S., Rozenes, S., Vitner, G. (2011) DEA based Taxonomy to map successful SME's, International Journal of Business and Social Science, Vol. 2 , No 2. str. 232 – 241.

Henderson, J.V. (1986) The efficiency of resource usage and city size, Journal of Urban Economics, Vol. 19: 47-70.

Hermann, K. (2005) Linking small and big-measuring the impact of private sector involvement in poverty reduction and local economic development: Economic research papers, African Development Bank

Hitt, M.A., Ireland, R.D. (2000) The intersection of entrepreneurship and strategic management research, Handbook of Entrepreneurship, Vols. 46–63, Oxford, UK: Blackwell Publishers

Hobohm, S. (2001) Small and Medium sized Enterprises in Economic Development: the UNIDO Experience, Industrial Development Office, Austria

Holweg, M. (2008) The Evolution of Competition in the Automotive Industry, Springer Hufbauer, G.C., Schott, J.J., Cimino-Isaacs, C., Vieiro, M., Wada, E. (2013) Local Content

Requirements: A Global Problem, Peterson Institute for International Economics Humphrey, J., Memedovic, O. (2003) The Global Automotive Industry Value Chain: What

Prospects for Upgrading by Developing Countries, United Nations Industrial Development Organization, Vienna

Interconsulting, Sistemi upravljanja kvalitetom, dostupno na: http://www.interconsulting.biz/standardi/iso-ts-16949 [1.12.2015.]

International Finance Corporation (2010) Scaling-Up SME Access to Financial Services in the Developing World, Financial Inclusion Experts Group – SME Finance Subgroup, The World Bank Group

International Labour Organization (2010) The Global Economic Crisis, Sectoral Coverage, Automobile Industry: Trends and reflections, International Labour Office, Geneva

International Organization for Standardization (2014) The Survey data, The ISO Survey of Management System Standard Sertification 2014, dostupno na: http://www.iso.org/iso/home/standards/certification/iso-survey.htm?certificate=ISO9001&countrycode=RS#countrypick [14.01.2016.]

International Trade Administration, Automotive Reports, The American Automotive Industry Supply Chain – In the Throes of a Rattling Revolution, dostupno na: ita.doc.gov/td/auto/domestic/SupplyChain.pdf [10.05.2015.]

Jarillo, J.C. (1989) Entrepreneurship and growth: the strategic use of external resources, Journal of Business Venturing, 4, 133-147.

Jarvis, P. (1999) The Practitioner-Researcher, Developing Theory from Practice, San Francisco, CA, Jossey-Bass

Jenkins, B., Alkhalkatsi, A., Roberts, B., Gardiner, A. (2007) Business Linkages: lessons, opportunities and challenges, International Finance Corporation Report


239

Jennings, P.L., Beaver, G. (1997) The Performance and Competitive Advantage of Small Firms. A Managerial Perspective, International Small Business Journal, Vol. 15, No. 2, p. 63-75.

Jeremić. Z., Milojević, M. (2015) Najuspešniji izvoznici i najveći uvoznici u periodu 2008-2014. godina, The Economy and Finance Board 2015, Business Info Group

Johnson G., Scholes K., (1993) Exploring Corporate Strategy, 3rd edn, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, NJ

Jondrow, J., Lovell, C., Materov, I., Schmidt, P. (1982) On the estimation of technical efficiency in the stochastic production function model, Journal of Econometrics 19: 233–238

Kaplinsky, R. (2005) Globalization, Poverty and Inequality: Between a Rock and a Hard place, Wiley

Karami, A. (2007) Strategy Formulation in Entrepreneurial Firms, Ashgate Publishing, Ltd. Keasey, K., Watson, R. (1993) Small firm management: Ownership, finance and

performance, Oxford: Basil Blackwell Keats, B.W., Bracker J.S. (1998) Towards a Theory of Small Firm Performance: A

Conceptual Model, American Journal of Small Business, 12 (4), str. 41–58. Kemp, R.G.M., Folkeringa, M., De Jong, J.P.M., Wubben, E.F.M. (2003) Innovation and

firm performance, Research Report H200207, SCientific AnaLysis of Entrepreneurship and SMEs, Zoetermeer

Klink, G., Mathur, M., Kidambi, R., Sen, K. (2014) Contribution of The Automobile Industry to Technology and Value Creation, Auto Tech Review, July 2014, Volume 3, Issue 7, pp 18-23

Kotey, B., Meredith G.G. (1997) Relationship among Owner/ Manager Personal Values, Business Strategies, and Enterprise Performance, Journal of Small Business Management, 35 (2), str. 37–61.

Kuah, A.T.H. (2002) Cluster Theory and Practice: Advantages for the Small Business Locating in a Vibrant Cluster, Journal of Research in Marketing and Entrepreneurship, Vol. 4, Issue 3, str. 206-228.

Kuća klastera, Savet za klastere, Privredna komora Srbije (2012) Katalog klastera u Srbiji Kumar, R.S., Subrahmanya, B. (2007) Subcontracting relationships of Indian SMEs with

global TNCs. Do SMEs gain? How? Journal of Asian economics, Vol. 5, No. 39 Kumbhakar, S. (1990) Production frontiers, panel data and time-varying technical

inefficiency, Journal of Econometrics 46: 201–212 Lall, S. (2000) Strengthening SME for International Competitiveness, Workshop on What

MakesYour Firm Internationally Competitive?, Egyptian Centre for Economic Studies, Cairo, 6–8 March

Lechner, C., Dowling, M. (2003) Firm networks: external relationships as source for the growth and competitiveness of entreprneurial firms, Entrepreneurship and Regional Development, 15, 1-26.

Lehtinen, U. (2001) Changing Subcontracting - A Study on the Evolution of Supply Chains and Subcontractors, University of Oulu, Oulu

Levy, M., Powell, P. (2005) Strategies for growth in SMEs: The role of information and information systems, Butterworth-Heinemann

Li, Y.H., Huang, J.W., Tsai, M.T. (2009) Entrepreneurial orientation and company performance: The role of knowledge creation process, Industrial Marketing Management, 38 (209), str. 440-449.

Lichtenstein, B., Brush, C. (1997) Salient resources in new ventures: A longitudinal study of the composition and changes of key organisational resources in three entrepreneurial firms, Paper presented at the Babson Entrepreneurship Research Conference


240

Lim, H., Kimura, F. (2010) The Internationalization of Small and Medium Enterprises in Regional and Global Value Chains, ADBI Working Paper Series, ADB Institute, No. 231

Lu, J.W., Beamish, P.W. (2002), The Internationalisation and Growth of SMEs, Strategic Management Journal, Vol. 22, Issue 6-7, str. 565-586

Lung, Y. (2004) Coordinating competencies and knowledge in the auto industry, International Journal of Automotive Technology and Management, Vol. 4, No. 2/3, str. 109–111.

Lynch, R.L., Cross, K.C., (1991) Measure up! Yardstick for Continuous Improvement, Blackwell Business, Cambridge, USA, str. 1-90.

Lyon, F., Atherton, A. (2000) A Business View of Clustering: Lessons for Cluster Development Policies, Foundation for SME Development

Madić, V. (2011) Promene u okruženju i ključni izazovi globalne auto industrije u postkriznom periodu, Ekonomski Horizonti, 2011, 13, (1) str. 83-103

Magazin auto, Jubileji: 60 godina Zastava automobila, dostupno na: http://www.magazinauto.com/60-godina-zastava-automobila/ [13.11.2015.]

Magna kompanija, dostupno na: http://www.magna.com/home [28.06.2015.] Maloni, M., Benton, W.C. (1999) Power influences in the Supply Chain, Fisher College of

Business, The Ohaio State University Mamede, R., Davidsson, P. (2003) Entreprenuership and Economic Development – How can

entrepreneurial development lead to wealth distribution? Retrieved June 27, 2005 from http://aplicaciones.icesi.edu.co/ciela/anteriores/Paper/pmed

Manzur, S. Q., Nayeem, A. (2008) Constraints to SMEs: A Rotated Factor Analysis Approach, MPRA Paper 26135, University Library of Munich, Germany

Marmolejo-Saucedo, J., Rodríguez-Aguilar, R., Cedillo-Campos, M., Salazar-Martínez, M. (2015) Technical efficiency of thermal power units through a stochastic frontier, Dyna 191(82): 63-68

McKenna, S.D. (1996) The darker side of the entrepreneur, Leadership and Organization, Development Journal. 17/6, str. 41–45

McKinsey, Automotive Ad CF&S Practice (1999) Capital Markets Perspectives on Global Automotive Supplier Industry, Presentation

Meeusen, W., Van den Broeck, J. (1977) Efficiency estimation from Cobb-Douglas production function with composed errors, International Economic Review 18(2): 435–444

Mehta, A. (2000) Sharing CAE Responsibilities Between OEM & Suppliers: Emerging. Issues, Paper read at 2nd MSC Worldwide Automotive Conference

Mićič, V. (2014) Deindustrijalizacija privrede grada Kragujevca i perspektive razvoja industrije, Stanje i perspektive ekonomskog razvoja grada Kragujevca, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, str. 85-95.

Milberg, W. (2004) The Changing structure of International Trade linked to Global Production Systems: What are the Policy Implications, Working paper No. 33, Policy Integration Department World Commission on the Social Dimension of Globalization, International Labour Office, Geneva

Miles, R.E., Snow, C.C., (1978) Organizational strategy, structure and process, New York, McGraw-Hill.

Miljevi ć, I.M. (2007) Skripta iz metodologije naučnog rada, Filozofski fakultet, Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Pale

Miller, D. (1988) Relating Porter’s Business Strategies to Enviornment and Structre: Analysis and Performance Implications, Academy of Management Journal, 31, str. 280–308.

Miller, D.,Toulouse J.M. (1986) Chief Executive Personality and Corporate Strategy and Structure in Small Firms, Management Science, 32 (11), str. 1389–1409.


241

Milovanović, G., Baraca, N., Anđelković, A. (2011) Logistika, menadžment lanca snabdevanja i konceptualne perspektive njihovih odnosa, Ekonomske teme, godina XLXI, br. 3, str. 339-354.

Ministarstvo privrede RS i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (2014) Izveštaj o malim i srednjim preduzećima i preduzetništvu za 2013. godinu, Beograd

Ministarstvo spoljnih poslova Republike Slovačke (2008) Automotive Industry Thriving in Slovakia, Trend Watch Monthly review, dostupno na: http://www.mfa.sk [18.01.2016.]

Mintzberg, H. (1988) Generic Strategies: Toward a Comprehensive Framework, Advances in Strategic Management, Vol. 5, str. 1-67.

Mintzberg, H. (1989) Mintzberg on management: inside our strange world of organizations, New York: Free Press

Mintzberg, H., Waters, J.A. (1985) Of Strategies, Deliberate and Emergent, Strategic Management Journal 6, str. 257-272

Moller, K. (2005) Role of Partnership and Networks in SME Innovation and Growth, Industrial Marketing and Purchasing group, the 21st IMP-conference in Rotterdam

Montanari, J.R. (1978) Managerial Discretion: An Expanded Model Organizational Choice, Academy of Management Review, No. 9, str. 128–137.

Moser, R., Kern, D., Wohlfarth, S., Hartmann, E., (2011) Supply Network Configuration benchmarking – Framework development and application in the India automotive industry, Benchmarking: An International Journal, Vol. 18, No. 6, str. 783-801.

Muramatsu, Y. (2000) Toyota's trategy towards SME suppliers, UNCTAD Murphy G.D., Trailer J.W., Hill R.C. (1996): Measuring Performance in Entrepreneurship

Research, Journal of Business Research, 36, pp. 15–23. Murray, J.A., O'Gorman, C. (1994) Growth strategies for the smaller business, Strategic

Change, Vol. 3, Issue 3, str. 175-183. Nacionalna agencija za regionalni razvoj RS (2013) Istraživanje o stanju, potrebama i

problemima MSPP u Srbiji, Kvantitativno terensko istraživanje Neely, A.D., Gregory, M., Platts, K. (1995) Performance measurement system design – a

literature review and research agenda, International Journal of Operations & Production Management, Vol. 15 No. 4, str. 80-116.

Oakey, R. (1985) High technology industry and agglomeration economies in: Silicon landscapes, Edited by Hall, P. and Markusen, A., Boston: Allen and Unwin, 94-117.

Observatory of European SMEs (2002) Highlights from the 2001 Survey, dostupno na: http://ec.europa.eu/enterprise/enterprise_policy/analysis/observatory_en.htm [12.04.2012.]

Observatory of European SMEs (2002) High-tech SMEs in Europe, dostupno na: http://ec.europa.eu/enterprise/enterprise_policy/analysis/observatory_en.htm. [12.04.2012.]

OECD (2000a) Enhancing the Competitiveness of SMEs through Innovation, Conference for Ministers responsible for SMEs and Industry Ministers

OECD (2000b) Enhancing the Competitiveness of SMEs in the Global Economy: Strategies and Policies

OECD (2001) The New Economy Beyond the Hype, the OECD Growth Project, Paris. OECD (2001a) Innovative Networks: Co-operation in National Innovation Systems OECD (2001b) Enhancing SME Competitiveness, The OECD Bologna Ministerial

Conference OECD (2004a) Promoting Entrepreneurship and Innovative SMEs in a Global Economy,

Second OECD Conference of Ministers Responsible for SMEs, Executive Summary of the Background Reports, Istanbul, 3-5 June


242

OECD (2004b) Networks, Partnerships, Clusters and Intellectual Property Rights: Opportunities and Challenges for Innovative SMEs in a Global Economy, 2nd OECD Conference of ministers responsible for Small and Medium-sized Enterprises (SMEs), promoting Entrepreneurship and Innovative SMEs in a Global Economy: Towards a more responsible and inclusive globalization

OECD (2005) Encouraging Linkages between Small and Medium-Sized Companies and Multinational Enterprises - An Overview of Good Policy Practice, Pariz

OECD (2007a) Promoting Entrepreneurship in South East Europe: Policies and Tools, Chapter 2: Encouraging the Internalization of SMEs

OECD (2007b) Enhancing the Role of SMEs in Global Value Chains - Background Report, Pariz, dostupno na: http://www.oecd.org/dataoecd/27/43/38900592.pdf [22.02.2015.]

OECD (2008) Enhancing the Role of SMEs in Global Value Chains, Pariz OECD (2009a) Responding to the Economic Crisis: Fostering Industrial Restructuring and

Renewal OECD (2009b) The Impact of the Global Crisis on SME and Entrepreneurship, Financing

and Policy Responses, Centre for Entrepreneurship, SMEs and Local Development OECD (2014) Developing Countries Participation in Global Value Chains and its

Implications for Trade and Trade-Related Policies, OECD internal document to be issued as an OECD Trade Policy Paper in 2015

OECD i STO (2013) Aid for Trade at a Glance 2013: Connecting to Value Chains, Chapter 3 - Value Chains and the Development Path

OECD, Svetska trgovinska organizacija, Svetska banka (2014) Global Value Chains: Challenges, Opportunities and Implications for Policy, Report prepared for submission to the G20 Trade Ministers Meeting, Sydney, Australia

OECD-APEC (2007) Removing Barriers to SME Access to International Markets Paris, Organisation for Economic Cooperation and Development (OECD) Publishing

Ohmae, K. (1995) The End of the Nation State: The Rise of Regional Economies, The Free Press, A Division of Simon and Schuster Inc., New York

OICAa, International Organization for Motor Vehicle Manufacturers (2013) World motor vecihle production by country and type, OICA correspondent survey, dostupno na: http://www.oica.net/wp-content/uploads//total-2013.pdf [19.03.2015.]

OICAb, International Organization for Motor Vehicle Manufacturers, Economic Contributions, dostupno na: http://www.oica.net/category/economic-contributions/ [20.02.2015.]

OICAc, International Organization for Motor Vehicle Manufacturers, Production Statistics, dostupno na: http://www.oica.net/category/production-statistics/, [23.02.2015.]

OICAd, International Organization for Motor Vehicle Manufacturers, dostupno na: http://www.oica.net/wp-content/uploads//total-sales_2012-2014-Q2.pdf, [26.02.2015.]

Okatch, B. A., Mukulu, E., Uyugi, L. (2011) The motivation behind subcontracting relationships between large firms and Small and medium enterprises in the motor vehicle manufacturing industry in Kenya, Australian Journal of Business and Management Research, Vol. 1, No. 3

Olson, P.D., Bokor D.W. (1995) Strategy Process Content Interaction: Effects on Growth Performance in Small Start-up Firms, Journal of Small Business Management, 33 (1), str. 34–44.

Olson, P.D., Bokor, D.W. (1995) Strategy Process-Content Interaction: Effects on Growth Performance in Small, Start-Up Firms, Journal of Small Business Management 33, str. 34-44.

Paunović, B., Novković, N. (2003) Mogućnosti i uslovi finansiranja malih i srednjih preduzeća, Časopis za procesnu tehniku i energetiku u poljoprivredi/PTEP, Vol. 7, br. 1-2


243

Pearce, J.A., Robinson R.B.J. (1985) Strategic Management: Strategy Formulation and Implementation, Homewood, Illinois, Richard D. Irwin, Inc.

Pearce, J.A., Robinson, R.B. (1985) Strategic management: strategy formulation and implementation. 2nd edition, Homewood, Illinois: Richard D Irwin, Inc.

Petrin, T., Kotnik, P. (2014) Government support to Cluster development: The Case of Slovenia, Cluster Development in the Czech Republic and Slovenia, Faculty of Economics Ljubljana

Petrin, T., Kotnik, P. (2014) Government support to Cluster development – The Case of Slovenia, Cluster Development in the Chezh Republic and Slovenia, Faculty of Economics Ljubljana

Petrović, P., Brčerević, D., Minić, S. (2016) Ekonomski oporavak, zaposlenost i fiskalna konsolidacija: pouke iz 2015. godine i izgledi za 2016. i 2017. godinu, Radni document, Fiskalni savet RS

Porter, M.E. (1979) How Competitive Forces Shape Strategy, Harvard Business Review, Vol. 57, str. 137-145;

Porter, M.E. (1980) Competitive Strategy: Techiques for Analyzing Industries and Competitors, Free Press, USA

Porter, M.E. (1985) Competitive Advantage: Creating and Sustaining superior performance, NY: Free Press

Porter, M.E. (1990) Competitive Advantage of Nations, Harward Business Review, March-April 1990

Porter, M.E. (1991) Towards a Dynamic Theory of Strategy, Strategic Management Journal, Vol. 12, Issue 2, str. 95-117.

Porter, M.E. (1998) Clusters and the New Economics of Competition, Harward Business Review, November-December 1998

Prahalad, C.K., Hamel, G. (1990) The Core Competence of the Corporation, Harvard Business Review, Vol. 68, Issue 3, str. 79-91.

Preduzetnički servis, ISO Standardi, ISO:9001, dostupno na: http://www.preduzetnickiservis.rs/sertifikacija-standardizacija-i-standardi/iso-standardi [11.01.2016.]

Punyasavatsut, C. (2008) SMEs in the Thai Manufacturing Industry: Linking with MNES, u Lim, H. (ed.), SME in Asia and Globalization, ERIA Research Project Report 2007-5, str. 287-321.

Rabellotti, R. (2004) The effect of globalisation on industrial districts in Italy: The case of Brenta, Local Enterprises in the Global Economy: Cheltenham: Elgar

Ramanujam, V., Venkatraman V., Camillus J. (1986): Objectives Based Evaluation of Strategic Planning Systems, International Journal of Management Science, 29, pp. 299–306.

Rapajić, S. (2010) Unapređenje menadžmenta lanca snabdevanja kroz klastere, Montenegrin Journal of Economics, No. 11

Regionalni automobilski klaster centralne Srbije, dostupno na: http://www.raccs.rs/index.html [22.1.2016]

Reid, G.C., Smith J.A. (2000): What Makes a New Business Start of Successful?, Small Business Economics, 14, pp. 165–182.

Riemenschneider, C.K., Mckinny V.R., (1999) Assessing the Adoption of Web-based E-Commerce for Business: A research proposal and preliminary findings, The International Journal of Electronic Commerce and Media, volume 9, (1/2), str. 9-13.

Robertson, R. (1992) Globalization: Social Theory and Global Culture. London: Sage. Robinson, R.B. (1982) The importance of outsiders in small firm strategic planning,

Academy of Management Journal, 25 (1), str. 80-93


244

Robinson, R.B., Pearce J.A. (1988): Planned Patterns of Strategic Behavior and Their Relationships Business Unit Performance, Strategic Management Journal, 9, str. 43–60.

Robinson, R.B., Pearce, J.A. (1988) Planned patterns of strategic behavior and their relationship to business-unit performance, Strategic Management Journal, 9 : 1, str. 43-60.

Robson, P., Bennet, R. (2000) SME growth: The relationship with business advice and external collaboration, Small Business Economics, 15, 193-208.

Sabadka, D. (2013) Impacts of shortening product Life cycle in the Automotive industry, Transfer inovácií 29/2013, Technical Faculty, University of Kosice

Sapienza, H.J., Smith, K.G., Gannon, M. J. (1988) Using subjective evaluations of organizational performance in small business research. American Journal of Small Business, 12(3), str. 45-53.

Scheinman, M.N. (2009) Carrot or Stick: Will Mexican Policymakers Respon to Automakers in the Crisis? Paper for the 17th Gerpisa International Colloquium, Paris, June 17-19, 2009.

Schendel, D.E., Hofer, C. W. (Eds.) (1979) Strategic management, A new view of business policy and planning, Boston: Little, Brown, & Co.

Scherer, F.M. (1988) Innovation and small firms, Testimony before the Subcommittee on Monopolies and Commercial Law, Committee on the Judiciary, US House of Representatives

Schumpeter J.A. (1965) Economic Theory and Entrepreneurial History. In: Aitken HG (ed) Explorations in enterprise. Harvard University Press, Cambridge, MA

Schwartz, R.G., Teach, R.D. (2000) Entrepreneurship research: an empirical perspective, Entrepreneurship Theory and Practice, 8(3), str.32–40

Schwarz, M. (2008) Trends in the Automotive Industry-Implications on Supply Chain Management, Cisco White paper, dostupno na: www.ictpartner.net/web/about/ac79/.../ Auto_Trends_WP_FINAL.pdf [08.07.2015.]

SEE-6 Economic Outlook 2015, Ekonomski institut Zagreb, Ekonomski institut Sarajevo, Ekonomski institut Skopje, Ekonomski fakultet Univerziteta u Crnoj Gori, Institut ekonomskih nauka Beograd, Institut za ekonomska istraživanja Ljubljana, 2015.

Sharma, V., Sahay, B.S., Sardana, G.S. (2008) An Empirical Assessment of the Impact of SCM Practices on Quality Performance: A Case in the Indian Automobile Industry, Supply Chain Forum: An International Journal, Vol. 9, No. 1.

Sharma,V.K., Sahay, B.S., (2008), Managing automobile supply chain for competitiveness : the Indian scenario, Paradigm,Vol. XII , No. 2.

SIEPA (2008) Automotive components sector survey, Beograd SIEPA (2015) Investirajte u Srbiju, dostupno na:

https://www.google.rs/#q=siepa+2015+prezentacija+investirajte+u+srbiju [22.11.2015] SIEPA, Baza dobavljača, dostupno na: http://serbia-locations.rs/suppliers

srb/index.php?search=Nazivu&reg=Registarskom_broju&fl=all&mu=all&di=all&re=all&se1=2&se2=all&se3=all&te1=all&te2=all&te3=all&qua=all&tes=all&tr=all&od=0&do=250&order=rating [1.12.2015.]

Simchi-Levi, D., Kaminsky P., Simchi-Levi E. (2003) Designing & Managing the Supply Chain, McGraw-Hill Co.

Sinclair, D., Zairi, M. (2000) Performance measurement: a critical analysis of the literature with respect to total quality management, International Journal of Management Reviews, Vol. 2, Issue 2, str. 145-168

Sl. glasnik RS, Zakon o računovodstvu, br. 62/2013 Službeni glasnik RS, Zakon o privrednim društvima br. 36/2011 Službeni glasnik RS, Zakon o privrednim društvima, br. 36/2011 Službeni glasnik RS, Zakon o računovodstvu, br. 62/2013


245

Smallbone, D., Leig, R., North, D. (1995) The characteristics and strategies of high growth SMEs, International Journal of Entrepreneurial Behavior & Research, Vol. 1 Iss: 3, str.44-62

Smallbone, D., Welter, F. (2001) The Role of Government in SME Development in Transition Economies, International Small Business Journal, No.19 (4), str. 63-77.

Smith, D. (2010) The Role of Entrepreneurship in Economic Growth, Undergraduate Economic Review, Vol. 6, Issue, Article 7, University of North Carolina at Chapel Hill

Smith, T.M., Reece, J.S. (1999) The relationship of strategy, fit, productivity, and business performance in a services setting, Journal of Operations Management, 17(2), str. 145-161.

Solvell, O. (2008) Clusters, Balancing Evolutionary and Constructive Forces, Ivory Tower Publisher, Stockholm

Solvell, O., Lindquist, G., Ketels, C. (2003) The Cluster Initiative Greenbook, Stockholm Stanworth, M. John – Curran, James (1976) Growth and the Small Firm, Journal of

Management Studies, Vol. 13, No. 2, str. 94-110. Statista, The Statistics Portal, China's share of the global car market, dostupno na:

http://www.statista.com/statistics/225123/chinas-share-of-the-global-car-market/, [6.03.2015.]

Statista, The Statistics Portal, Global market share of the leading automakers, dostupno na: http://www.statista.com/statistics/316786/global-market-share-of-the-leading-automakers/, [6.03.2015.]

Stevenson, R. (1980) Likelihood functions for generalized stochastic frontier functions, Journal of Econometrics 13: 57–66.

Storey, D.J. (1994) Understanding the Small Business Sector, Routledge: London. Stošić, I., Nikolić, D., Zdravković, A. (2012) PEST Analysis of Serbia, Economic Analysis,

Vol. 45, No. 1-2, str. 59-73 Sturgeon, T.J., Memedovic, O., Van Biesebroeck, J., Gereffi, G. (2009) Globalisation of the

Automotive industry: Main features and trands, Int. J. Technological Learning, Innovation and Development, Vol. 2, Nos. 1/2, 2009

Sturgeon, T.J., Van Biesebroeck, J. (2010) Effects of the Crisis on the Automotive Industry in Developing Countries, A Global Value Chain Perspective, Policy Research Working Paper 5330, The World Bank

Sureephong, P., Chakpitak, N., Buzon, L, Bouras, A. (2008) Cluster development and knowledge exchange in Supply chain, arXiv preprint arXiv:0806.0519

Svetina Cotič, A., Jaklič, M., Zagorsek, H. (2009) Cluster Policy Implementation and Evaluation of Slovenia: Lessons from a Transition Economy, Technological change and mature regions: firms, knowledge and policy, Cheltenham: Edward Elgar, str. 321-340.

Svetski ekonomski forum (2014) The Global Competitiveness Report 2014-2015 Swann G.M.P., Prevezer, M., Stout, D. eds. (1998) The dynamics of industrial clustering:

International comparisons in computing and biotechnology, Oxford: Oxford University Press.

Swann, G.M.P., Prevezer, M. (1996) A comparison of the dynamics of industrial clustering in computing and biotechnology, Research Policy 25: 1139-1157.

Swanson, Richard A. (2013) Theory Building in Applied Disciplines, San Francisco, CA: Berrett-Koehler Publishers

The American Automotive Industry Supply Chain – In the Throes of a Rattling Revolution, the US Department of Commerce, dostupno na: www.trade.gov/static/auto_reports_supplychain.pdf [10.06.2015.]

The Economist Intelligence Unit, several years, Motor Business International and Components Business International


246

The International Council of Clean Transportation (2014) European Vehicle Market Statistics, Pocketbook

The US Department of Commerce (2012) The American Automotive Industry Supply Chain – In the Throes of a Rattling Revolution, The International Trade Administration

Thompson, A.A., Strickland III A.J. (1993) Strategic Management Concepts and Cases, Fifth Edition Homewood, Illinois: Richard D. Irwin, Inc.

Todorović, J., Đuričin, D., Janoševič, S. (2000) Strategijski menadžment, Institut za tržišna istraživanja, Beograd

Trochim, William M.K. (2006) Philosophy of Research, Research Methods Knowledge Base UNCTAD (2001) World Investment Report: Promoting Linkages between foreign affiliates

and domestic firms, Part 2. Geneva: ILO. UNCTAD (2006) World Investment Report: Transnational Corporation Linkages in

Developing Countries. The Case of Backward Linkages via Subcontracting. New York: United Nations Centre of Transnational Corporations. Geneva, ILO.

UNESCAP (2009) Globalization of Production and the Competitiveness of Small and Medium-sized Enterprises in Asia and the Pacific: Trends and Prospects

UNIDO (2001) Development of Clusters and Network of SMEs, The UNIDO Programme, Private sector development branch, Investment promotion and institutional capacity building division

UNIDO (2003) International Subcontracting Versus Delocalisation? A Survey of the Literature and Case Studies from the SPX Network, Vienna, Austria, dostupno na: http://www.unido.org/fileadmin/import/18187_SPXversusDELOCinonedoc.pdf [22.06.2015.]

UNIDO (2009) Final Report, Business Partnership Programme, Serbia United Nations (2010) Integrating Developing countries' SMEs into Global Value Chains,

New York i Geneva United Nations Economic Commission for Europe (2000) Strategy for SME Development,

Ujedinjene nacije, New York i Ženeva United Nations Industrial Development Organisation (UNIDO) (2003) International

Subcontracting Versus Delocalisation? A Survey of the Literature and Case Studies from the SPX Network, Beč, Austrija

USAID (2014) USAID Projekat za bolje uslove poslovanja, Anketa 1000 preduzeća Veloso, F., Kumar, J. (2002) The Automotive Supply Chain: Global Trands and Asian

Perspectives, ERD Working Paper Series No. 3., Economic and Research Department, Asian Development Bank

Venesaar, U., Loomets, P. (2006) The Role of Entrepreneurship in Economic Development and Implications for SME Policy in Estonia, paper presented to the 14th Nordic Conference on Small Business Research, Stockholm, Sweden,

Venkatraman, V., Ramanujam, V. (1986) Measurement of Business Economic Performance: An Examination of Method Convergence, Massachusetts Institute of Technology

Veselinović, P., Makojević, N. (2014) Stanje i tendencije u razvoju ekonomskih aktivnosti na području grada Kragujevca, str. 3-26.

Wad, P. (2008) The Development of Automotive Parts Suppliers in Korea and Malaysia: A Global Value Chain Perspective, Asia Pacific Business Review, January 2008, Vol. 14, No. 1, pp. 47-64.

Wad, P. (2010) Impact of the Global Economic and Financial Crisis over the Automotive Industry in Developing Countries, United Nations Industrial Development Organization, Research And Statistics Branch Working Paper 16/2009


247

Watts, L.R., Ormsby, L.C. (1990) Small Business Performance as a Function of Planning Formality, A Laboratory Study, Journal of Business and Entrepreneurship, Vol. 2 (1), str. 1-8.

Wernerfelt, B. (1984) A Resource-Based View of the Firm. Birger, Strategic Management Journal, Vol. 5, No. 2, str. 171-180.

WikiBooks, Small and Medium Enterprises and ICT/SME Adoption of ICT, dostupno na: http://en.wikibooks.org/wiki/Small_and_Medium_Enterprises_and_ICT/SME_Adoption_of_ICT [14.01.2015.]

Wood, D.R., Johnston, R.A., DeGenaro, G.J. (1988) The impact of formal planning on the financial performance of real estate firms. Journal of Business, 5, (1), str. 44–51.

World Bank (1997) World Development Report 1997: The State in a Changing World, New York, N.Y., Oxford University Press

World Bank (2014a) Political Stability Index Report 2014, dostupno na: http://www.theglobaleconomy.com/rankings/wb_political_stability/ [16.02.2016.]

World Bank (2014b) Worldwide Givernance Indicator 2014, dostupno na: info.worldbank.org/governance/wgi/pdf/c246.pdf [16.02.2016.]

World Bank (2016) Doing Business Report 2016, dostupno na: http://reports.weforum.org/global-risks-2016/ [16.02.2016.]

World Business Council for Sustainable Development (2007) Promoting SMEs for Sustainable Development

World Economic Formu (2015) Global Competitiveness Index 2015, dostupno na: http://reports.weforum.org/global-risks-2016/ [16.02.2016.]

World Economic Forum (2015) The Global Information Technology Report, dostupno na: http://reports.weforum.org/global-information-technology-report-2015/report-highlights/#heatmap [22.02.2016]

World Economic Forum, Competitivenss Ranking, dostupno na: http://reports.weforum.org/global-competitiveness-report-2014-2015/rankings/ [25.01.2016.]

Xue, X., Wei, Z., Zeng, Z. (2011) The Design for Service System for SMEs Collaborative Alliances: Cluster Supply Chain, Journal of Software, Vol. 6, No. 11, str. 2146-2153.

Zastava automobili, dostupno na: http://newhive.com/madacki/zastava-automobili?q=%23cars [14.11.2015.]


248

PRILOG 1.

Str

ate

gija

un

apređ

enja

pos

lovn

ih p

erf

orm

ansi

MS

P u

lancu

snabde

van

ja

auto

mobils

ke in

dust

rije

249

T

abe

la 1

. P

rofit

, uku

pni

pri

hodi i

pri

hodi o

d pro

daje M

SP

iz s

ekto

ra a

utom

obils

ke in

dust

rije

koja

su u

kla

ste

ru,

2011-2

013.

godin

a

im

e p

redu

zeća

P

rofit

(ne

to d

obita

k)

Uku

pni p

rihod

i

Prih

odi o

d pr

odaj

e20

11.

2012

.20

13.

2011

.20

12.

2013

.20

11.

2012

.20

13.

AD

P D

OO

ML

AD

EN

OV

AC

2078

753

82

694

.08

33

50.9

65

494

.80

525

1.9

27

463.

845

DR

UŠ

TV

O Z

A P

RO

JEK

TO

VA

NJE

I P

RO

IZV

OD

NJU

AL

AT

NIH

MA

ŠINA

AG

EN

A

TE

CH

NO

LO

GY

DR

UŠ

TV

O S

A O

GR

AN

IČE

NO

M O

DG

OV

OR

NO

ŠĆU

ŠIM

AN

OV

CI

2004

022

07

8574

196.

735

155

.23

114

3.5

13

1.2

20.

513

1.3

16.7

42

1.14

6.1

06

1.2

27.

787

1.0

73.1

41

1.08

5.2

99

999.

266

1.0

52.5

69F

AM

AD

KR

UŠ

EV

AC

U R

ES

TR

UK

TU

RIR

AN

JU 2

004

785

27.

160

-49

7.3

52-7

25.5

60

-405

.25

12

.25

3.6

531.

84

8.3

39

1.86

4.6

78

1.9

88.

890

1.8

11.1

91

1.64

9.4

15

1.7

46.

213

1.7

35.6

06G

OM

MA

LIN

E D

OO

KR

AG

UJE

VA

C20

241

225

12.

730

64.

297

78.8

07

51.9

4527

3.4

224

74.6

51

543

.80

743

0.6

272

51.0

17

440

.55

950

4.7

383

98.7

71

PR

OL

ET

ER

0711

083

92.

269

1.8

795

11

.40

041

9.8

592

80.7

48

303

.23

233

4.6

133

94.6

14

237

.82

627

1.6

253

01.3

55

AD

KR

UŠ

IK-P

RE

CIZ

NI

LIV

0726

287

62.

447

1.2

14-2

4.9

19

-7.0

8625

6.1

912

79.9

61

325

.76

528

7.3

062

07.3

41

215

.68

631

3.5

832

45.5

37

TA

GO

R E

LE

TR

ON

IC D

OO

NIŠ

06

837

468

20.

146

8.8

398

.91

012

.632

473.

296

523

.24

040

7.9

48

468.

161

460

.66

850

1.8

28

391.

615

451

.37

0T

PV

ŠU

MA

DIJ

A D

OO

KR

AG

UJE

VA

C20

067

594

1.1

095

2251

071

420

9.7

613

05.0

67

340

.05

428

4.9

611

84.1

41

282

.82

332

1.2

872

62.7

50

UN

IOR

FO

RM

ING

TO

OL

S D

OO

KR

AG

UJE

VA

C -

U S

TEČA

JU20

392

754

-18.

002

-44.

416

-133

.49

1-6

5.3

0334

0.9

463

67.5

513

01.6

46

336.

714

301

.80

338

7.7

06

290.

365

326

.62

5P

RE

DU

ZEĆ

E A

UT

O Č

AČ

AK

DO

O K

ON

JEV

IĆI,

ČAČ

AK

07

649

746

366.

261

335.

629

256

.87

631

9.5

89

5.2

39.

004

4.9

41.1

45

5.14

5.0

41

5.1

08.

397

5.0

12.1

67

4.76

8.6

54

4.9

77.

317

4.9

19.3

79

pro

sek

mat

ični

bro

j pr

eduz

eća

pro

sek

pro

sek

Izvo

r: S

am

ost

aln

a ka

lkul

acija

auto

ra

T

abe

la 2

. P

osl

ovna

imov

ina,

trošk

ovi m

ate

rijala

i t

rošk

ovi

zara

da

MS

P iz

sek

tora

auto

mobils

ke in

dust

rije

koja

su

u kl

ast

eru

, 20

11-2

013.

godin

a

R

b.im

e pr

eduz

eća

Pos

lovn

a im

ovin

a

Tro

škov

i mater

ijala

T

rošk

ovi z

arad

a

2011

.20

12.

2013

.20

11.

2012

.20

13.

2011

.20

12.

2013

.1.

AD

P D

OO

ML

AD

EN

OV

AC

20.7

87.5

3857

1.84

770

6.30

516

4.24

624

5.01

853

.825

96.2

02

2.D

RU

ŠT

VO

ZA

PR

OJE

KT

OV

AN

JE I

PR

OIZ

VO

DN

JU A

LA

TN

IH M

AŠ

INA

AG

EN

A

TE

CH

NO

LO

GY

DR

UŠ

TV

O S

A O

GR

AN

IČE

NO

M O

DG

OV

OR

NO

ŠĆU

ŠIM

AN

OV

CI

20.0

40.2

201.

096.

920

1.23

5.87

31.

238.

300

1.19

0.36

474

9.8

0363

2.51

852

6.01

663

6.11

216

9.95

921

3.17

021

8.98

920

0.70

63.

FA

M A

D K

RU

ŠE

VA

C U

RE

ST

RU

KT

UR

IRA

NJU

200

4785

27.

025.

103

7.03

1.49

86.

863.

640

6.97

3.41

41.

271.

068

1.11

2.82

01.

265.

040

1.21

6.30

926

6.04

429

7.53

431

6.34

7293

.308

4.G

OM

MA

LIN

E D

OO

KR

AG

UJE

VA

C20

2412

2519

7.07

829

6.06

744

9.26

031

4.13

516

0.25

025

1.82

727

9.31

723

0.46

541

.808

64.2

1594

.384

66.8

025.

PR

OL

ET

ER

0711

0839

369.

719

379.

073

406.

638

385.

143

237.

481

129.

688

154.

748

173.

972

151.

205

121.

456

114.

709

129.

123

6.A

D K

RU

ŠIK

-PR

EC

IZN

I LIV

0726

2876

390.

353

302.

985

487.

626

393.

655

121.

945

116.

975

139.

041

125.

987

81.4

1088

.821

98.3

7889

.536

7.T

AG

OR

EL

ET

RO

NIC

DO

O N

IŠ 0

6837

468

293.

238

336.

871

300.

846

310.

318

10.6

719.

675

8.61

99.

655

20.8

7120

.174

17.8

4719

.631

8.T

PV

ŠU

MA

DIJ

A D

OO

KR

AG

UJE

VA

C20

.067

.594

576.

542

618.

963

611.

495

602.

333

98.4

1215

7.48

917

9.49

514

5.13

259

.585

66.8

9873

.562

66.6

829.

UN

IOR

FO

RM

ING

TO

OL

S D

OO

KR

AG

UJE

VA

C -

U S

TEČA

JU20

.392

.754

422.

154

379.

659

159.

203

320.

339

121.

395

117.

963

33.2

2590

.861

111.

863

128.

553

82.9

3910

7.78

510

.P

RE

DU

ZEĆ

E A

UT

O Č

AČ

AK

DO

O K

ON

JEV

IĆI, Č

AČ

AK

076

4974

62.

727.

396

2.97

4.35

03.

172.

624

2.95

8.12

377

.724

84.9

9369

.385

77.3

6714

2.25

316

1.27

616

5.39

115

6.30

7

mat

ični

bro

j pr

eduz

eća

pros

ek

pros

ek

pros

ek

Izvo

r: S

am

ost

aln

a ka

lkul

acija

auto

ra

Str

ate

gija

un

apređ

enja

pos

lovn

ih p

erf

orm

ansi

MS

P u

lancu

snabde

van

ja

auto

mobils

ke in

dust

rije

250

T

abe

la 3

.

Bro

j zapos

leni

h i

visi

na

osn

ovn

ih s

reds

tava

MS

P iz

se

ktora

aut

omobils

ke in

dust

rije

koja

su

u k

last

eru

, 2011-2

013.

godin

a

R

b.im

e pr

eduz

eća

B

roj z

apos

leni

h20

11.

2012

.20

13.

2011

.20

12.

2013

.

1.A

DP

DO

O M

LA

DE

NO

VA

C20

787

538

68

935

71.8

47

706

.305

2.D

RU

ŠT

VO

ZA

PR

OJE

KT

OV

AN

JE I

PR

OIZ

VO

DN

JU A

LA

TN

IH M

AŠ

INA

AG

EN

A

TE

CH

NO

LO

GY

DR

UŠ

TV

O S

A O

GR

AN

IČE

NO

M O

DG

OV

OR

NO

ŠĆU

ŠIM

AN

OV

CI

200

4022

01

5015

01

4915

035

8.5

273

98.1

48

441

.123

399.

266

3.F

AM

AD

KR

UŠ

EV

AC

U R

ES

TR

UK

TU

RIR

AN

JU 2

0047

852

214

224

218

219

1.77

1.5

021

.75

0.89

11.

737

.603

1.7

53.

332

4.G

OM

MA

LIN

E D

OO

KR

AG

UJE

VA

C20

241

225

577

81

007

88

5.5

461

35.3

83

243

.978

154.

969

5.P

RO

LE

TE

R07

110

839

260

257

240

252

150

.447

162

.91

21

71.0

5516

1.47

16.

AD

KR

UŠ

IK-P

RE

CIZ

NI

LIV

072

6287

61

3913

41

3813

718

5.1

611

95.7

80

361

.426

247.

456

7.T

AG

OR

EL

ET

RO

NIC

DO

O N

IŠ 0

6837

468

192

122

21

66.

111

86.

595

62.8

477

1.85

18.

TP

V Š

UM

AD

IJA

DO

O K

RA

GU

JEV

AC

200

6759

492

85

868

843

7.9

124

23.2

45

425

.655

428.

937

9.U

NIO

R F

OR

MIN

GT

OO

LS

DO

O K

RA

GU

JEV

AC

- U

ST

EČA

JU20

392

754

117

117

7010

120

9.7

091

80.3

34

013

0.01

410

.P

RE

DU

ZEĆ

E A

UT

O Č

AČ

AK

DO

O K

ON

JEV

IĆI, Č

AČ

AK

076

4974

61

8019

01

8718

61.

136.

819

1.3

16.

439

1.15

9.1

951

.20

4.15

1

pro

sek

pros

ek

sre

dnje

mat

ični

bro

j pr

edu

zeća

V

isin

a os

novn

ih s

reds

tava

sre

dnje

sre

dnje

u 20

11.

bilo

ma

lo -

ne

ma

fin

an

sijs

ke iz

vešt

aje

Ve

ličin

a p

red

uzeća

velik

o

velik

o

sre

dnje

sre

dnje

sre

dnje

sre

dnje

Izvo

r: S

am

ost

aln

a ka

lkul

acija

auto

ra

T

abe

la 4

. P

rofit

, uku

pni p

rihodi i

pri

hodi o

d pro

daje v

elik

ih p

reduzeć

a iz

se

ktor

a auto

mobils

ke in

dus

trije

koja

su

u kl

as

teru

, 2011-2

013.

godin

a

R

b.im

e p

redu

zeća

2011

.20

12.

2013

.20

11.

2012

.20

13.

2011

.20

12.

2013

.1

.D

P 2

1 ok

toba

r0

76

316

00

-29

8.5

22

-720

.59

7-6

8.7

22

-36

2.61

41

47.4

49

108

.79

236

6.6

32

20

7.6

241

13.

867

101

.47

11

38.

614

117

.98

42

.A

uto

cob

est

do

o B

eog

rad

20

552

39

55

64

161

-36

.52

8-1

1.9

344

45.6

61

285

.38

06

5.2

96

26

5.4

463

67.

603

204

.39

36

1.1

382

11.0

45

3.

FA

BR

IKA

KO

TR

LJA

JUĆ

IH L

EŽ

AJE

VA

I K

AR

DA

NA

FK

L A

D T

EM

ER

IN

08

115

89

38

4.2

41

1.5

52

17.2

96

34.

363

2.4

06.9

40

1.46

3.7

68

1.3

62

.94

81

.74

4.5

522

.15

6.07

41.

301

.56

21

.17

0.7

851

.54

2.80

7

4.

DR

UŠ

TV

O Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

, T

RG

OV

INU

, PO

SR

ED

OV

AN

JE I

US

LU

GE

IGB

AU

TO

MO

TIV

E

CO

MP

DO

O I

NĐIJ

A2

03

264

50

53

.88

691

.70

41

15.6

68

87.

086

634

.45

59

86.5

38

1.2

03

.83

39

41

.609

59

0.06

995

8.5

88

1.1

84.

470

911

.04

2

5.

PR

ED

UZ

EC

E I

ND

US

TR

IJA

PR

EC

IZN

E M

EH

AN

IKE

AK

CIO

NA

RS

KO

D

RU

ŠT

VO

, BE

OG

RA

D

(ZV

EZ

DA

RA

)0

70

112

45

2.2

06

4.6

50

1.7

88

2.88

17

96.2

00

831

.71

974

1.9

61

78

9.9

605

38

.21

668

2.5

30

59

3.5

326

04.7

59

6.

AK

CIO

NA

RS

KO

DR

UŠ

TV

O L

IVN

ICA

KIK

IND

A K

IKIN

DA

08

053

91

0-5

07

.08

3-1

.570

.94

4-5

40.8

41

-87

2.95

64

81.9

04

73

3.7

89

717

.58

66

44

.426

41

1.24

737

4.4

08

37

9.1

933

88.2

83

7.

KN

OT

T-A

UT

OF

LE

X Y

UG

DO

O Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

, T

RG

OV

INU

I US

LU

GE

, B

EČE

J0

88

033

74

33

.52

032

.73

293

.61

45

3.2

891

.790

.52

31.

625

.16

41

.82

2.8

09

1.7

46

.165

1.5

94.

122

1.57

9.3

66

1.7

48.

910

1.6

40

.79

9

8.

PR

ED

UZ

EC

E Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

GU

MA

RS

KIH

I H

EM

IJS

KIH

PR

OI

ZV

OD

A T

RA

YA

L

KO

RP

OR

AC

IJA

AD

, K

RU

ŠE

VA

C0

76

239

92

-10

8.3

39

-36

.03

4-1

89.1

74

-11

1.18

23

14.6

67

407

.56

631

8.0

13

34

6.7

492

94.

985

294

.54

12

84.

427

291

.31

8

9.

PR

ED

UZ

EC

E Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

GU

MA

RS

KIH

I H

EM

IJS

KIH

PR

OI

ZV

OD

A T

RA

YA

L

KO

RP

OR

AC

IJA

AD

, K

RU

ŠE

VA

C0

71

440

83

-1.7

45.1

24

-1.5

97.6

99

-741

.12

5-1

.36

1.3

163

.357

.97

83.

284

.37

62

.08

3.1

36

2.9

08

.497

2.8

42.

950

2.59

6.8

20

2.1

16.

077

2.5

18.

616

10

.AK

CIO

NA

RS

KO

DR

UŠ

TV

O Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

I P

RO

ME

T U

NU

TR

AŠNJE

OP

RE

ME

ZA

VO

ZIL

A

ZA

ST

AV

A T

AP

AC

IRN

ICA

KR

AG

UJE

VA

C0

76

095

74

5.1

98

28.3

11

34.7

50

22.

753

1.3

28.5

10

1.61

3.9

12

1.4

63

.51

01

.46

8.6

441

.22

9.29

31.

530

.24

91

.41

5.3

541

.39

1.63

2

pro

sek

Uku

pni p

riho

dip

rose

k

Pri

hodi

od

prod

aje

pro

sek

mat

ični

bro

j pr

eduz

eća

P

rofit

(ne

to d

obita

k)

Izvo

r: S

am

ost

aln

a ka

lkul

acija

auto

ra

Str

ate

gija

un

apređ

enja

pos

lovn

ih p

erf

orm

ansi

MS

P u

lancu

snabde

van

ja

auto

mobils

ke in

dust

rije

251

T

abel

a 5

. Posl

ovna

imovi

na,

trošk

ovi m

ate

rija

la i

trošk

ovi

za

rada

velik

ih p

reduzeć

a iz

sek

tora

auto

mobils

ke in

dust

rije

koja

su

u kl

as

teru

, 2011-

2013.

godin

a

R

b.im

e p

redu

zeća

2011

.20

12.

2013

.20

11.

2012

.20

13.

2011

.20

12.

2013

.1

.D

P 2

1 ok

toba

r0

76

316

00

1.86

8.7

87

1.5

85.5

41

1.7

88.1

24

1.7

47.

484

40.9

28

39

.31

24

0.7

94

40

.345

13

2.73

512

0.6

70

12

7.7

431

27.0

49

2.

Aut

oco

be

st d

oo

Be

ogra

d2

05

523

95

906

.01

59

21.1

24

735

.70

98

54.

283

123

.45

269

.36

39

.4

09

67

.408

13

7.47

69

8.7

63

20.

036

85.

425

3.

FA

BR

IKA

KO

TR

LJA

JUĆ

IH L

EŽ

AJE

VA

I K

AR

DA

NA

FK

L A

D T

EM

ER

IN

08

115

89

31.

473

.08

01

.386

.37

31

.364

.17

11

.40

7.87

51

.212

.57

06

93.2

67

555

.97

08

20

.602

46

3.61

840

6.5

15

42

5.5

664

31.9

00

4.

DR

UŠ

TV

O Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

, T

RG

OV

INU

, PO

SR

ED

OV

AN

JE I

US

LU

GE

IGB

AU

TO

MO

TIV

E

CO

MP

DO

O I

NĐIJ

A2

03

264

50

579

.01

17

98.5

95

1.0

30.8

60

80

2.82

260

.91

892

.20

812

3.7

17

92

.281

31

8.25

649

3.4

05

60

4.2

674

71.9

76

5.

PR

ED

UZ

EC

E I

ND

US

TR

IJA

PR

EC

IZN

E M

EH

AN

IKE

AK

CIO

NA

RS

KO

D

RU

ŠT

VO

, BE

OG

RA

D

(ZV

EZ

DA

RA

)0

70

112

45

513

.28

31

.627

.80

01

.590

.40

71

.24

3.83

03

04.7

45

358

.26

93

1.

39

42

31

.469

32

9.10

427

7.9

91

24

2.8

492

83.3

15

6.

AK

CIO

NA

RS

KO

DR

UŠ

TV

O L

IVN

ICA

KIK

IND

A K

IKIN

DA

08

053

91

07.

500

.49

04

.421

.24

64

.270

.24

45

.39

7.32

71

55.7

10

142

.61

416

4.2

65

15

4.1

961

85.

475

196

.50

51

73.

802

185

.26

17

.K

NO

TT

-AU

TO

FL

EX

YU

G D

OO

ZA

PR

OIZ

VO

DN

JU,

TR

GO

VIN

U I U

SL

UG

E,

BEČ

EJ

08

803

37

49

13.1

12

980

.12

91

.042

.63

79

78.

626

1.1

31.2

85

1.02

1.9

28

1.1

06

.51

51

.08

6.5

761

28.

182

129

.27

21

45.

767

134

.40

78

.P

PT

-ZA

PT

IVK

E -

U R

ES

TR

UK

TU

RIR

AN

JU0

76

239

92

609

.19

86

41.9

03

846

.37

96

99.

160

111

.57

41

00.6

74

10

1.2

49

10

4.4

992

15.

675

223

.99

12

60.

436

233

.36

7

9.

PR

ED

UZ

EC

E Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

GU

MA

RS

KIH

I H

EM

IJS

KIH

PR

OI

ZV

OD

A T

RA

YA

L

KO

RP

OR

AC

IJA

AD

, K

RU

ŠE

VA

C0

71

440

83

13.

203

.99

81

1.8

87.5

38

9.1

57.2

14

11

.41

6.2

502

.269

.81

01.

99

0.7

60

1.3

26

.03

31

.86

2.2

011

.15

1.64

596

0.3

49

93

8.0

541

.01

6.68

3

10

.AK

CIO

NA

RS

KO

DR

UŠ

TV

O Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

I P

RO

ME

T U

NU

TR

AŠNJE

OP

RE

ME

ZA

VO

ZIL

A

ZA

ST

AV

A T

AP

AC

IRN

ICA

KR

AG

UJE

VA

C07

609

57

46

71.0

86

709

.39

07

77.3

86

71

9.28

78

63.6

31

978

.80

290

8.8

23

91

7.0

852

63.

643

300

.10

92

93.

917

285

.89

0

pro

sek

T

rošk

ovi m

ater

ijala

pro

sek

T

rošk

ovi z

arad

a

pro

sek

mat

ični

bro

j pr

eduz

eća

Pos

lovn

a im

ovin

a

Izvo

r: S

am

ost

aln

a ka

lkul

acija

auto

ra

T

abel

a 6

. Bro

j zaposl

enih

i vi

sina

osn

ovn

ih s

redst

ava

velik

ih p

reduzeća

iz s

ekto

ra a

uto

mobils

ke in

dust

rije

koja

su

u kl

as

teru

, 20

11-2

013.

godin

a

R

b.im

e pr

edu

zeća

2011

.20

12.

2013

.20

11.

2012

.20

13.

1.

DP

21

okt

oba

r07

631

600

293

278

258

276

1.5

13.2

441

.45

4.1

45

1.6

04.2

96

1.5

23.

895

2.

Au

toco

best

do

o B

eog

rad

2055

239

524

822

24

017

04

19.6

129

7.9

74

1.3

48

17

2.9

78

3.

FA

BR

IKA

KO

TR

LJA

JUĆ

IH L

EŽ

AJE

VA

I K

AR

DA

NA

FK

L A

D T

EM

ER

IN

0811

589

356

158

157

157

13

37.4

4736

0.1

27

339

.56

03

45.

71

1

4.

DR

UŠ

TV

O Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

, T

RG

OV

INU

, P

OS

RE

DO

VA

NJE

I U

SL

UG

E I

GB

AU

TO

MO

TIV

E

CO

MP

DO

O I

NĐIJ

A20

326

450

500

777

947

741

471

.469

626.

41

27

15.9

72

60

4.6

18

5.

PR

ED

UZ

EC

E IN

DU

ST

RIJ

A P

RE

CIZ

NE

ME

HA

NIK

E A

KC

ION

AR

SK

O

DR

UŠ

TV

O,

BE

OG

RA

D

(ZV

EZ

DA

RA

)07

011

245

451

401

394

415

513

.283

486.

74

34

59.9

97

48

6.6

74

6.

AK

CIO

NA

RS

KO

DR

UŠ

TV

O L

IVN

ICA

KIK

IND

A K

IKIN

DA

0805

391

041

838

529

536

61

94.5

8318

1.0

51

72.3

66

14

9.3

33

7.

KN

OT

T-A

UT

OF

LE

X Y

UG

DO

O Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

, TR

GO

VIN

U I U

SL

UG

E, B

EČE

J08

803

374

176

176

172

175

381

.973

405.

50

94

13.4

09

40

0.2

97

8.

PP

T-Z

AP

TIV

KE

- U

RE

ST

RU

KT

UR

IRA

NJU

0762

399

232

433

032

332

61

85.4

6017

6.5

22

508

.01

92

90.

00

0

9.

PR

ED

UZ

EC

E Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

GU

MA

RS

KIH

I H

EM

IJS

KIH

PR

OI

ZV

OD

A T

RA

YA

L

KO

RP

OR

AC

IJA

AD

, K

RU

ŠE

VA

C07

144

083

2.1

49

1.6

52

1.6

87

1.8

29

6.9

05.3

195

.45

0.0

88

5.3

88.4

56

5.9

14.

621

10.

AK

CIO

NA

RS

KO

DR

UŠ

TV

O Z

A P

RO

IZV

OD

NJU

I P

RO

ME

T U

NU

TR

AŠNJE

OP

RE

ME

ZA

VO

ZIL

A

ZA

ST

AV

A T

AP

AC

IRN

ICA

KR

AG

UJE

VA

C07

609

574

384

424

408

405

329

.255

333.

41

73

64.0

32

34

2.2

35

pro

sek

mat

ični

bro

j pr

edu

zeća

V

isin

a os

novn

ih s

reds

tava

B

roj z

apos

leni

hp

rose

k

Izvo

r: S

am

ost

aln

a ka

lkul

acija

auto

ra

Str

ate

gija

un

apređ

enja

pos

lovn

ih p

erf

orm

ansi

MS

P u

lancu

snabde

van

ja

auto

mobils

ke in

dust

rije

252

T

abe

la 7

. P

rofit

, uku

pni

pri

hodi i

pri

hodi o

d pro

daje M

SP

iz s

ekt

ora

aut

omobils

ke in

dust

rije

koja

nis

u u

kla

ste

ru,

2011-2

013

. godin

a

Rb.

ime

pred

uzeć

a

Pro

fit (

neto

dob

itak)

Uku

pni p

riho

di

Pri

hodi

od

prod

aje

2011

.20

12.

2013

.20

11.

2012

.20

13.

2011

.20

12.

2013

.1.

AU

TO

VE

NT

IL A

D U

ŽIC

E 0

7219

610

58.3

7958

.564

24.7

1847

.220

225.

766

269.

490

255.

007

250.

088

196.

117

235.

522

227.

827

219.

822

2.S

TR

EIT

-JU

CIT

DO

O S

RE

MS

KA

MIT

RO

VIC

A88

2406

132

18-9

.050

68.5

9620

.921

630.

318

961.

986

1.26

0.00

695

0.77

058

2.17

492

9.95

91.

174.

611

895.

581

3.L

IVN

ICA

TO

PO

LA

AD

U R

ES

TR

UK

TU

RIR

AN

JU 0

7631

618

-80.

065

-67.

160

-173

.305

-106

.843

277.

746

310.

177

172.

952

253.

625

179.

544

130.

090

162.

513

157.

382

4.T

IGA

R T

EH

NIČ

KA

GU

MA

DO

O P

IRO

T17

4665

85-1

40.0

14-3

33.7

57-1

87.8

16-2

20.5

2942

8.86

835

7.61

032

2.45

836

9.64

533

9.44

734

2.37

135

2.65

834

4.82

55.

LO

HR

BAČ

KA

TO

PO

LA

2022

6463

437.

732

352.

379

132.

413

307.

508

2.44

0.16

02.

976.

207

1.97

7.86

22.

464.

743

2.47

9.00

42.

708.

237

1.45

0.02

32.

212.

421

6.A

KC

ION

AR

SK

O D

RU

ŠT

VO

SIN

TE

R, U

ŽIC

E72

1965

210

.503

1.81

0-2

0.34

7-2

.678

257.

632

218.

821

211.

292

229.

248

264.

266

189.

201

204.

185

219.

217

7.N

EO

BU

S A

D N

OV

I SA

D N

OV

OS

AD

SK

A F

AB

RIK

A A

UT

OB

US

A A

KC

ION

AR

SK

O D

RU

ŠT

VO

, N

OV

I SA

D -

U S

TEČ

AJU

8008

434

-168

.199

-391

.738

2.98

5-1

85.6

5153

5.21

84.

323

78.

690

206.

077

584.

466

46.1

1778

.468

236.

350

8.V

AT

RO

SP

RE

M P

RO

IZV

OD

NJA

DO

O B

EO

GR

AD

2062

1907

6.55

73.

359

2.45

44.

123

364.

137

234.

283

142.

350

246.

923

353.

681

232.

667

139.

955

242.

101

9.P

OT

ISJE

-PR

EC

IZN

I LIV

AD

AD

A08

2084

091.

390

1.67

217

.922

6.99

518

8.96

320

1.46

221

9.42

82

03.2

8418

7.56

219

3.82

221

6.26

019

9.21

510

.H

K-P

RO

LE

TE

R D

OO

KR

AG

UJE

VA

C20

2004

059.

246

8.27

9-2

6.99

8-3

.158

134.

686

110.

577

44.6

6796

.643

131.

562

109.

894

35.1

4592

.200

11.

FL

UID

UT

VA

AD

PA

NČ

EV

O08

0612

38-4

7.14

5-8

0.09

7-2

7.32

7-5

1.52

327

.815

113.

392

21.4

3954

.215

26.9

824.

403

2.74

311

.376

12.

AT

RIK

OD

DO

O K

RU

ŠE

VA

C17

5581

454.

033

2.49

632

72.

285

223.

213

311.

628

210.

833

248.

558

224.

188

272.

352

206.

328

234.

289

13.

MIN

G D

OO

BE

OG

RA

D07

4129

1693

.459

112.

736

103.

668

103.

288

367.

334

488.

001

437.

747

431.

027

261.

340

342.

607

320.

845

308.

264

14.

TE

HN

OM

ER

KU

R D

OO

0744

5130

7.05

618

.221

6.27

410

.517

76.1

4799

.671

75.0

2483

.61

469

.384

94.2

6467

.201

76.9

5015

.M

AR

S D

OO

BE

OČIN

0820

3326

45.3

7223

.494

13.4

5227

.439

281.

319

280.

627

233.

864

265.

270

260.

307

236.

002

215.

817

237.

375

16.

ME

TE

CH

2001

4245

34.8

8743

.988

75.1

0951

.328

592.

211

738.

820

1.05

4.1

7879

5.07

051

5.02

767

7.34

896

1.42

171

7.93

217

.D

-CO

MP

AN

Y D

OO

BA

BU

ŠN

ICA

0613

6834

234.

547

129.

872

313.

661

226.

027

697.

086

604.

075

1.0

20.1

8377

3.78

168

4.88

257

9.74

398

9.46

075

1.36

218

.S

ILA

AD

ST

AR

A M

OR

AV

ICA

0805

9098

16.1

5522

.723

34.1

5224

.343

519.

250

576.

907

576.

158

557.

438

424.

654

508.

766

526.

851

486.

757

19.

AG

EN

A T

EC

HN

OLO

GY

DO

O Š

IMA

NO

VC

I20

0402

2078

.574

196.

735

155.

231

143.

513

1.22

0.48

31.

316.

742

1.14

6.10

61.

227.

777

1.07

3.14

11.

085.

299

999.

266

1.05

2.56

920

.Z

AS

TA

VA

SP

EC

IJA

LN

I AU

TO

MO

BIL

I DO

O S

OM

BO

R -

U R

ES

TR

UKT

UR

IRA

NJU

0823

4477

-323

.843

-388

.423

-210

.747

-307

.671

24.5

1658

.56

012

7.74

270

.273

26.7

2933

.152

17.5

9625

.826

mat

ični

bro

j pr

eduz

eća

pros

ek

pros

ek

pros

ek

Izvo

r: S

am

ost

aln

a ka

lkul

acija

auto

ra

Str

ate

gija

un

apređ

enja

pos

lovn

ih p

erf

orm

ansi

MS

P u

lancu

snabde

van

ja

auto

mobils

ke in

dust

rije

253

T

abe

la 8

. P

osl

ovna

imov

ina,

trošk

ovi m

ate

rijala

i t

rošk

ovi

zara

da

MS

P iz

se

ktora

auto

mobils

ke in

dust

rije

koja

nis

u u

klast

eru

, 2011-2

013.

godin

a

Rb.

ime

pred

uzeć

a

P

oslo

vna

imov

ina

T

rošk

ovi m

aterija

la

Tro

škov

i zar

ada

20

11.

2012

.20

13.

2011

.20

12.

2013

.20

11.

2012

.20

13.

1.A

UT

OV

EN

TIL

AD

UŽ

ICE

072

1961

037

6.39

144

2.32

448

2.32

043

3.67

847

.493

56.8

0267

.026

57.1

0774

.240

86.7

6195

.034

85.3

452.

ST

RE

IT-J

UC

IT D

OO

SR

EM

SK

A M

ITR

OV

ICA

8824

061

4072

4347

2.35

21.

082.

538

654.

044

408.

703

580.

263

748.

515

579.

160

50.7

6693

.406

124.

519

89.5

643.

LIV

NIC

A T

OP

OL

A A

D U

RE

ST

RU

KT

UR

IRA

NJU

076

3161

854

1.20

446

3.54

040

4.26

446

9.66

916

1.19

810

7.50

3152.

500

140.

400

107.

871

82.1

0178

.847

89.6

064.

TIG

AR

TE

HN

IČK

A G

UM

A D

OO

PIR

OT

1746

6585

1.30

7.92

21.

310.

887

1.25

7.37

91.

292.

063

225.

491

237.

930

190.

338

217.

920

160.

509

168.

270

124.

942

151.

240

5.L

OH

R B

AČ

KA

TO

PO

LA

2022

6463

2.48

3.97

02.

698.

665

2.37

7.84

22.

520.

159

1.24

5.63

91.

677.

157

1.15

8.33

01.

360.

375

142.

760

213.

946

212.

467

189.

724

6.A

KC

ION

AR

SK

O D

RU

ŠT

VO

SIN

TE

R, U

ŽIC

E72

1965

227

3.75

429

8.10

332

1.07

429

7.64

412

8.65

011

1.13

312

0.40

612

0.06

377

.899

70.8

2174

.570

74.4

30

7.N

EO

BU

S A

D N

OV

I SA

D N

OV

OS

AD

SK

A F

AB

RIK

A A

UT

OB

US

A A

KC

ION

AR

SK

O D

RU

ŠT

VO

, N

OV

I SA

D -

U S

TEČ

AJU

8008

434

974.

607

835.

332

827.

661

879.

200

439.

615

4.90

352

.757

165.

758

115.

159

72.0

3817

.070

68.0

898.

VA

TR

OS

PR

EM

PR

OIZ

VO

DN

JA D

OO

BE

OG

RA

D20

6219

0723

6.45

619

0.60

313

7.20

518

8.08

821

3.50

512

1.33

961

.780

132.

208

73.6

4553

.008

35.3

5654

.003

9.P

OT

ISJE

-PR

EC

IZN

I LIV

AD

AD

A08

2084

0912

0.71

410

7.94

110

7.75

911

2.13

850

.695

51.4

9063

.45

455

.213

83.1

1790

.440

103.

303

92.2

8710

.H

K-P

RO

LE

TE

R D

OO

KR

AG

UJE

VA

C20

2004

0515

1.83

817

3.38

412

5.02

815

0.08

363

.421

47.7

7821

.09

544

.098

33.1

3135

.267

31.1

2333

.174

11.

FL

UID

UT

VA

AD

PA

NČ

EV

O08

0612

3889

.649

89.6

4958

.195

79.1

646.

459

25.6

682.

926

11.

684

30.2

5023

.991

8.41

720

.886

12.

AT

RIK

OD

DO

O K

RU

ŠE

VA

C17

5581

4521

2.06

323

3.71

326

8.99

723

8.25

815

3.25

518

4.71

41

27.2

5215

5.07

435

.351

55.5

4338

.231

43.0

4213

.M

ING

DO

O B

EO

GR

AD

0741

2916

376.

950

395.

117

434.

249

402.

105

79.9

6015

9.61

115

6.55

513

2.04

263

.679

83.9

9679

.400

75.6

9214

.T

EH

NO

ME

RK

UR

DO

O07

4451

3013

3.05

613

1.48

713

4.08

513

2.87

628

.320

33.9

1627

.51

529

.917

23.9

5524

.761

25.7

7924

.832

15.

MA

RS

DO

O B

EOČ

IN08

2033

2647

4.96

439

9.02

135

0.34

940

8.11

135

.041

73.5

6881

.28

963

.299

35.8

0347

.678

57.4

4946

.977

16.

ME

TE

CH

2001

4245

557.

981

614.

893

620.

673

597.

849

323.

857

403.

810

586

.731

438.

133

105.

654

124.

044

187.

281

138.

993

17.

D-C

OM

PA

NY

DO

O B

AB

UŠ

NIC

A06

1368

3472

3.53

782

5.35

61.

179.

326

909.

406

202.

983

173.

658

323.

453

233.

365

97.1

6312

0.15

316

7.68

212

8.33

318

.S

ILA

AD

ST

AR

A M

OR

AV

ICA

0805

9098

424.

654

508.

766

552.

493

495.

304

261.

698

292.

991

312

.506

289.

065

120.

893

122.

926

120.

342

121.

387

19.

AG

EN

A T

EC

HN

OLO

GY

DO

O Š

IMA

NO

VC

I20

0402

201.

235.

873

1.23

5.87

31.

238.

300

1.23

6.68

263

2.51

8632

.518

526.

016

597.

017

213.

170

213.

170

218.

989

215.

110

20.

ZA

ST

AV

A S

PE

CIJ

AL

NI A

UT

OM

OB

ILI D

OO

SO

MB

OR

- U

RE

ST

RUK

TU

RIR

AN

JU08

2344

7750

9.37

046

6.35

096

2.34

164

6.02

07.

072

13.3

178.

502

9.63

014

5.31

114

5.93

713

1.82

914

1.02

6

mat

ični

bro

j pr

eduz

eća

pros

ek

pros

ek

pros

ek

Izvo

r: S

am

ost

aln

a ka

lkul

acija

auto

ra

Str

ate

gija

un

apređ

enja

pos

lovn

ih p

erf

orm

ansi

MS

P u

lancu

snabde

van

ja

auto

mobils

ke in

dust

rije

254

Tabe

la 9

. B

roj z

apos

leni

h i

visi

na

osn

ovnih

sre

dst

ava

MS

P iz

sek

tora

auto

mobils

ke in

dust

rije

koja

nis

u u

u k

last

eru

, 2011-2

013.

godin

a

Rb.

ime

pred

uzeć

a

Bro

j zap

osle

nih

2011

.20

12.

2013

.20

11.

2012

.20

13.

1.A

UT

OV

EN

TIL

AD

UŽ

ICE

072

1961

01

2012

41

2612

36

8.3

518

3.12

897

.352

82.

944

2.S

TR

EIT

-JU

CIT

DO

O S

RE

MS

KA

MIT

RO

VIC

A88

2406

152

67

856

819

2.5

761

74.8

20

597

.413

321.

603

3.L

IVN

ICA

TO

PO

LA

AD

U R

ES

TR

UK

TU

RIR

AN

JU 0

7631

618

202

113

120

145

364

.645

339

.41

73

07.0

1433

7.02

54.

TIG

AR

TE

HN

IČK

A G

UM

A D

OO

PIR

OT

174

6658

52

2021

12

0221

195

3.7

179

85.0

49

978

.852

972.

539

5.L

OH

R B

AČ

KA

TO

PO

LA

202

2646

31

5621

52

1319

518

9.6

951

79.9

08

183

.279

184.

294

6.A

KC

ION

AR

SK

O D

RU

ŠT

VO

SIN

TE

R,

UŽ

ICE

7219

652

163

156

150

156

159

.278

177

.93

11

81.4

1117

2.87

3

7.N

EO

BU

S A

D N

OV

I S

AD

NO

VO

SA

DS

KA

FA

BR

IKA

AU

TO

BU

SA

AK

CIO

NA

RS

KO

DR

UŠ

TV

O,

NO

VI

SA

D -

U S

TEČ

AJU

8008

434

192

150

1011

774

8.2

647

33.8

75

733

.875

738.

671

8.V

AT

RO

SP

RE

M P

RO

IZV

OD

NJA

DO

O B

EO

GR

AD

206

2190

71

017

262

78

58.

860

55.

962

55.9

555

6.92

69.

PO

TIS

JE-P

RE

CIZ

NI

LIV

AD

AD

A08

208

409

112

109

110

110

40.

591

38.

711

36.7

683

8.69

010

.H

K-P

RO

LE

TE

R D

OO

KR

AG

UJE

VA

C20

200

405

787

263

71

92.

268

90.

365

86.8

868

9.84

011

.F

LU

ID U

TV

A A

D P

ANČ

EV

O08

061

238

605

121

44

94.

864

53.

660

20.3

715

6.29

812

.A

TR

IKO

D D

OO

KR

UŠ

EV

AC

175

5814

550

79

546

16

6.3

516

5.22

861

.443

64.

341

13.

MIN

G D

OO

BE

OG

RA

D07

412

916

115

123

122

120

304

.365

314

.87

73

51.5

8232

3.60

814

.T

EH

NO

ME

RK

UR

DO

O07

445

130

575

448

53

36.

784

36.

840

40.3

253

7.98

315

.M

AR

S D

OO

BE

OČIN

082

0332

682

106

124

104

275

.524

259

.52

82

26.0

4725

3.70

016

.M

ET

EC

H20

014

245

126

136

197

153

372

.949

393

.19

23

98.9

6038

8.36

717

.D

-CO

MP

AN

Y D

OO

BA

BU

ŠN

ICA

061

3683

41

6017

12

2718

653

6.9

326

75.4

65

918

.396

710.

264

18.

SIL

A A

D S

TA

RA

MO

RA

VIC

A08

059

098

191

190

186

189

237

.964

333

.05

23

42.1

9930

4.40

519

.A

GE

NA

TE

CH

NO

LO

GY

DO

O Š

IMA

NO

VC

I20

040

220

150

150

149

150

358

.527

398

.14

84

41.1

2339

9.26

620

.Z

AS

TA

VA

SP

EC

IJA

LN

I A

UT

OM

OB

ILI

DO

O S

OM

BO

R -

U R

ES

TR

UKT

UR

IRA

NJU

082

3447

71

7517

51

3816

342

5.6

044

01.9

44

940

.366

589.

305

mat

ični

bro

j pr

edu

zeća

V

isin

a os

novn

ih s

reds

tava

Ve

ličin

a p

red

uzeća

sre

dnje

sre

dnje

sre

dnje

pro

sek

pros

ek

sre

dnje

sre

dnje

sre

dnje

sr

edn

jesr

edn

jeve

liko

sre

dnje

u r

est

rukt

urira

nju

sre

dnje

u r

est

rukt

urira

nju

sre

dnje

sre

dnje

sre

dnje

sre

dnje

u s

teče

jusr

edn

jesr

edn

jesr

edn

jesr

edn

je

Izv

or:

Sam

ost

alna k

alk

ula

cija

auto

ra


255

BIOGRAFIJA AUTORA

• Isidora Beraha rođena je u Beogradu 26.06.1980. godine. Osnovnu i prva tri razreda Pete beogradske gimnazije završila je u Beogradu sa odličnim uspehom. Diplomu srednje škole stekla je u James Madison High School, San Antonio, Teksas, SAD. U periodu 1999-2000. godina pohađala je jednogodišnji studijski program na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, Rothberg International School, Odeljenje za diplomske studije, Izrael. Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu završila je sa prosečnom ocenom 8,76 i diplomirala 06.10.2005. godine. Postdiplomske studije završila je na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na smeru Organizacija i menadžment, sa prosečnom ocenom 9,77. Magistarsku tezu pod nazivom Kreiranje klastera malih i srednjih preduzeća u funkciji razvoja privrede Srbije odbranila je 25.06.2010. godine (mentor dr Slobodan Aćimović, vanredni profesor).

Od 2005. godine zaposlena je u Institutu ekonomskih nauka, Beograd, najpre kao istraživač pripravnik, a od 2010. godine u zvanju istraživača saradnika. Učestvovala je na više naučnih projekata koje je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

Od 2015. godine angažovana je na Beogradskoj bankarskoj akademiji – Fakultetu za bankarstvo, osiguranje i finansije Univerziteta Union kao asistent za užu naučnu oblast »Poslovna ekonomija i menadžment«. Na osnovnim studijama angažovana je u izvođenju dela nastave na predmetima ,,Preduzetništvo" i ,,Osnovne menadžmenta".

• Isidora Beraha je član je ERENET mreže za preduzetničko istraživanje i obrazovanje Univerziteta Centralne Evrope (Entrepreneurship Research and Education Network of Central European Univeristies) od 2009. godine. • Isidora Beraha je objavila dve monografije, veći broj naučnih radova u časopisima i tematskim zbornicima, poglavlja u knjigama i saopštenja sa međunarodnih i nacionalnih naučnih skupova.

strategija unapreĐenja poslovnih performansi malih

Documents