seth grahame-smith - abraham linkoln - lovac na vampire_docx

edes - www.CroWarez.org

2

Set Grejam Smit

Abraham Linkoln

Lovac na vampireZa Erin i Džošuu

Naslov originala: Seth Grahame-Smith “Abraham Lincoln:Vampire hunter”

Prevela s engleskog: Jadranka Počuča

2

Set Grejam Smit

Abraham Linkoln




2

Set Grejam Smit

Abraham Linkoln





3

Granice koje dele Život odSmrti u najboljem slučaju

mutne su i nejasne. Ko će reći gde se jednozavršava a gde počinje drugo?

EdgarAlan Po

Činjenice

1. Više od dvesta pedeset godina, između 1607. i 1865, vampiri sucvetali u američkoj tmini. Malo ko je verovao u njih.

2. Abraham Linkoln je bio jedan od najnadarenijih lovaca na vampiresvog vremena i vodio je tajni dnevnik o svom doživotnom ratu protiv njih.

3. Glasine o postojanju tog dnevnika već dugo su omiljena tema međuistoričarima i Linkolnovim biografima. Većina odbacuje tu mogućnost,smatrajući je mitom.

4

UVOD

Ne mogu da govorim o onome što sam video, niti da tražim utehu za bol kojuosećam. Kada bih to uradio, ova nacija bi utonula u još veće ludilo, ili bi mislila da jenjen predsednik lud. Istina, bojim se, mora da živi kao hartija i mastilo. Skrivena izaboravljena dok se svaki ovde pomenut čovek ne pretvori u prah.

Abraham Linkoln, u jednom odeljku dnevnika,3. decembra 1863.

IJoš sam krvario... ruke su mi drhtale. Koliko sam znao, on je i dalje bio

tu, gledao me je. Negde, preko golemog ponora, bio je upaljen televizor. Nekičovek je govorio o jedinstvu.

Ništa od toga nije bilo važno.Knjige raširene preda mnom bile su jedino što je postojalo u tom trenutku.

Deset knjiga različite veličine u kožnim povezima, svaka drugačije nijanse crneili smeđe. Neke samo stare i pohabane. Ostale su jedino ispucale korice držaleda se ne raspadnu, stranica koje su izgledale kao da će se zdrobiti ukoliko ihokrene išta snažnije od daha. Pokraj njih je ležao svežanj pisama čvrstouvezanih crvenom gumicom. Neka spaljenih ivica. Ostala požutela poput filteracigareta rasutih po podu podruma pod mojim nogama. Među tim starinamaisticao se samo jedan list bleštavobelog papira. S jedne strane i imenajedanaestoro ljudi, meni nepoznatih. Nije bilo brojeva telefona. Nije biloimejlova. Samo adrese devetorice muškaraca i dveju žena, i poruka nažvrljanau dnu strane:

Očekuju te.Negde je onaj čovek i dalje govorio. Kolonisti... nada... Selma.Knjiga u mojim šakama bila je najmanja od deset knjiga, i lako moguće

najkrhkija. Njene izbledele smeđe korice behu izgrebane, uflekane i izanđale.Mesingana kopča koja je nekada štitila tajne među njima davno se odlomila.Unutra je svaki kvadratni milimetar papira bio prekriven mastilom, nekimtamnim kao onoga dana kad se osušilo; nekim toliko izbledelim da sam gajedva razabrao. Bilo je ukupno stotinu osamnaest listova ispisanih rukom sa obestrane, pričvršćenih za povez. Bili su ispunjeni ličnim čežnjama; teorijama;strategijama; grubim crtežima muškaraca neobičnih lica. Bili su ispunjeni

5

pričama iz druge ruke i detaljnim spiskovima. Dok sam ih čitao, video samkako se piščev rukopis razvija iz suviše opreznog pisanja deteta u gusto zbijenežvrljotine mladog čoveka.

Pročitao sam poslednju stranicu, osvrnuo se preko ramena da proverimjesam li i dalje sam, pa se vratio na prvu. Morao sam ponovo da je pročitam.Smesta, pre no što razum pusti svoje pse na opasna verovanja koja su počela dami marširaju kroz glavu.

Knjižica je počinjala sa pet apsurdnih, očaravajućih reči:Ovo je dnevnik Abrahama Linkolna.

Rajnbek je gradić na severu države zaboravljen u vremenu. Gradić gdeporodične radnje i poznata lica oivičavaju ulice, a najstarija krčma u Americi (ukojoj je, što će vam svaki varošanin s ponosom reći, jednom prenoćio i generalVašington lično) i dalje nudi svoje udobnosti po pristupačnim cenama. To jegradić gde ljudi jedni drugima daju ručno sašivene jorgane i pećima na drvazagrevaju svoje domove; i gde sam rođenim očima video, i to više puta, kako sepita od jabuka hladi na prozorskom ispustu. Tom je gradiću mesto u snežnojkugli.

Poput većine Rajnbeka, sitničarnica u Istočnoj pijačnoj ulici preživeli jedelić umiruće prošlosti. Od 1946, meštani zavise od nje u svemu, od tajmera zakuvanje jaja, preko traka za porube, do olovaka i božičnih igračaka. Ako ga mi neprodajemo, onda vam ne treba, hvališe se u izlogu natpis izbledeo od sunca. A akovam ipak treba, naručićemo ga. Unutra, između kariranog linoleuma i nimalolaskavih fluorescentnih sijalica, naći ćete sve moguće ovozemaljske sitnice,organizovane po korpama. Cene ispisane masnom olovkom. Platne kartice senevoljno primaju. To je bio moj dom, od osam i trideset ujutro do sedamnaest itrideset uveče. Šest dana nedeljno. Svake nedelje.

Oduvek sam znao da ću pošto diplomiram završiti u toj prodavnici, baškao što jesam i svakog leta od svoje petnaeste godine. Nisam im bio rod ustrogom smislu te reči, ali Džen i Al su uvek postupali prema meni kao premasvom detetu, davali su mi posao kad mi je bio najpotrebniji i slali džeparac doksam bio daleko na školovanju. Zato sam smatrao da im dugujem punih šestmeseci, od juna do Božića. Takav je bio plan. Šest meseci rada u prodavnicidanju, a noću i vikendom rad na mojim romanima. Dovoljno vremena dazavršim prvu verziju i dobro je doteram. Do Menhetna mi je trebalo samo sat ipo vožnje vozom, i tamo sam nameravao da odem pošto završim, sa kilogram-

6

dva netražene korigovane dobre prilike pod miškom. Zbogom, dolino Hadson.Zdravo, književna turnejo.

Devet godina kasnije, i dalje sam bio u toj prodavnici.Negde usred ženidbe, preživljavanja saobraćajne nesreće, rođenja deteta,

odustajanja od svog romana, započinjanja i odustajanja od još pet-šest drugih,rođenja drugog deteta i nastojanja da izađem na kraj s računima, dogodilo senešto sasvim neočekivano i obeshrabrujuće značajno: prestao sam da marim zapisanje i počeo da marim za sve drugo: Decu. Brak. Hipoteku. Prodavnicu.Kipteo sam od besa kada bih video kako meštani kupuju u bakalnici niže uulici. Kupio sam računar da imam bolji uvid u inventar. Uglavnom sam tražionove načine da namamim ljude unutra. Kad se u Red Huku zatvorilaprodavnica polovnih knjiga, kupio sam deo njihove robe i stavio policu knjigaza iznajmljivanje u zadnji deo radnje. Tombole. Rasprodaje. Vaj-faj. Sve samo daih namamim unutra. Svake godine sam probao nešto novo. I svake godinejedva smo spajali kraj s krajem.

Henri* je dolazio oko godinu dana pre no što smo se prvi put upustili urazgovor. Razmenjivali smo očekivane učtivosti; ništa više. „Prijatan dan."„Vidimo se sledeći put." Znao sam njegovo ime samo zato što sam ga čuo krozlozu u Pijačnoj ulici. Pričalo se da je kupio veliku kuću na Putu 9G i uposliobataljon lokalnih majstora da je srede. Bio je malo mlađi od mene, imao jeotprilike dvadeset sedam godina, tamnu razbarušenu kosu, preplanuo tenčitave godine i druge naočari za sunce za svaku priliku. Videlo se da je bogat.Njegova odeća je to veoma jasno pokazivala: kvalitetne staromodne majice,vuneni blejzeri, farmerke koje su koštale više od mog automobila. Međutim, onnije bio poput ostalih bogataša koji su ulazili u radnju. Onih šupaka vikendašakoji su voleli da se prenemažu u preteranom divljenju našem „slatkom" gradiću inašoj „prekrasnoj" radnjici, prolazeći tik pokraj natpisa Molimo vas da ne unositehranu i piće sa ogromnim čašama kafe sa ukusom lešnika i nikada ne potrošivšini cent. Henri je bio učtiv. Tih. I što je najbolje, nikad ne bi izašao a da najpre nepotroši najmanje pedeset dolara, uglavnom na starine kakve danas možete dakupite samo u specijalizovanim prodavnicama, „lajfboi" sapune, limenke„andželes" kreme za cipele. Ušao bi, platio gotovinom i otišao. Prijatan dan.Vidimo se sledeći put. A onda, jednog dana u jesen 2007, podigao sam pogled sasvoje sveske sa spiralnim povezom i ugledao ga. Stajao je s druge strane______________________________________*U to vreme nije se predstavljao ovim imenom. Radi doslednosti nazivam ga njegovim pravimimenom kroz celu knjigu, pa i ovde. (Piščeva napomena)

7

tezge i zurio u mene kao da sam upravo rekao nešto uvredljivo.„Zašto ste odustali od njega?"„Mhm... Molim?"Henri je pokazao svesku ispred mene. Uvek sam držao jednu pokraj kase,

za slučaj da mi sine neka genijalna ideja ili zapažanje (nikad nije, ali semper fi*,znate?). U protekla četiri sata ispisao sam pola strane ideja za priču, od kojih jesvaka zauzela samo po jedan red i nijedna nije zahtevala drugi. Donju polovinustrane zauzimao je nažvrljani čovečuljak koji pokazuje srednji prst ljutitomdžinovskom orlu kandži oštrih poput žileta. Rugati se ptici ubici** pisalo je ispodcrteža. Tužno, ali nedeljama mi ništa bolje nije palo na pamet.

„Od svog pisanja. Zanimalo me je zašto ste odustali od njega."Sad sam ja zurio u njega. Ne znam zašto, ali u misli mi je iznenada došao

neki čovek sa baterijskom lampom u ruci, preturao je po policama mračnogskladišta prekrivenim paučinom. Nimalo prijatna misao.

„Izvinite, ali ja ne..."„Ne razumete, da, jasno. Izvinite vi. Bilo je neučtivo s moje strane što sam

vas prekinuo."Gospode bože... sad sam ja osetio snažnu potrebu da mu se izvinim zbog

njegovog izvinjenja.„Ma ne, uopšte. Samo... otkud vam...?"„Izgledali ste mi kao neko ko piše."Pokazao je policu s knjigama za iznajmljivanje iza mene.„Očigledno volite knjige. Video sam da pišete ovde s vremena na vreme...

Pretpostavio sam da je u pitanju strast. Samo me je zanimalo zašto je nistesledili."

Logično. Pomalo nadobudno (šta, samo zato što radim u sitničarnici, nesledim svoju strast?), ali dovoljno logično da pusti malo vazduha natrag u sobu.Dao sam mu iskren, obeshrabrujuće tipičan odgovor, koji se sveo na sledeće:„Život je ono što ti se dešava dok si zauzet pravljenjem drugih planova." To je odvelodo razgovora o Džonu Lenonu, što je odvelo do razgovora o Bitlsima, što jeodvelo do razgovora o Joko Ono, što nije odvelo nikuda. Razgovarali smo. Pitaosam ga kako mu se dopada kraj. Kako napreduje njegova kuća. Čime se bavi.Dao mi je zadovoljavajuće odgovore na sve to. Ali čak i dok mi je odgovarao,čak i dok smo stajali tu i učtivo čavrljali, samo dva mladića koja________________________________________*Semper Fidelis (lat.), večno odan. Poznato geslo Korpusa mornaričke pešadije SAD. (Prim. prev.)**Igra rečima s naslovom knjige Harper Li Ubiti pticu rugalicu. (Prim. prev.)

8

opušteno ćaskaju, nisam mogao da se otmem utisku da se tu istovremenoodvija još jedan razgovor. Razgovor u kojem ja ne učestvujem. Osećao sam kakoHenrijeva pitanja postaju sve ličnija. Osećao sam kako se isto dešava i s mojimodgovorima. Pitao me je za ženu. Za decu. Za moje pisanje. Pitao me je zaroditelje. Za kajanja. Sve sam mu odgovorio. Znao sam da je to čudno. Nije mebilo briga. Želeo sam da mu kažem. Tom bogatom mladiću razbarušene kose,preskupih farmerki i tamnih naočara. Tom mladiću kome nikad nisam videooči. Kojeg gotovo uopšte ne poznajem. Hteo sam da mu ispričam sve. Samo jeizašlo iz mene, kao da je on izvadio kamen koji mi je godinama bio zaglavljen uustima, kamen koji je zadržavao sve moje tajne nagomilane unutra. Kako sam udetinjstvu ostao bez majke. Nevolje sa ocem. Bekstvo od kuće. Svoje pisanje.Svoje sumnje. Ozlojedujuću uverenost da postoji nešto više od toga. Naše borbes novcem. Moje borbe s depresijom. Koliko sam samo puta pomislio dapobegnem. Koliko sam samo puta pomislio da se ubijem.

Slabo se sećam da sam rekao i pola toga. Možda nisam.U nekom trenutku pitao sam Henrija da li bi hteo da pročita moj

nezavršeni roman. Uplašila me je pomisao na to da ga on ili bilo ko drugi čita.Uplašila me je čak i pomisao da ga čitam sam. No ipak sam ga pitao.

„Nema potrebe", odgovorio je.Bio je to (do tog trenutka) najčudniji razgovor u mom životu. Kad se Henri

izvinio i otišao, osećao sam se kao da sam pretrčao šesnaest kilometarasprintom.

Nikad više nije bilo tako. Kad je sledeći put ušao, razmenili smo očekivaneučtivosti; ništa više. Prijatan dan. Vidimo se sledeći put. Kupio je svoj sapun ikremu za cipele. Platio je gotovinom. To se nastavilo. Ulazio je sve rede i rede.

Kad je Henri ušao poslednji put, u januaru 2008, doneo je paketić, umotanu smeđi papir i uvezan kanapom. Bez reči ga je spustio pokraj kase. Njegov sividžemper i tamnocrveni šal bili su posuti sitnim snežnim pahuljama, sunčanenaočari poškropljene kapljicama vode. Nije se potrudio da ih skine. To me nijeiznenadilo. Na vrhu paketa nalazila se bela koverta na kojoj je bilo napisanomoje ime, malo mastila pomešalo se sa snegom i počelo da se razliva.

Gurnuo sam ruku pod pult i smanjio ton televizorčića koji sam držao tamoradi gledanja utakmica Jenkija. Tog dana na programu su se prikazivale vesti.Bilo je to jutro preliminarnih izbora u Ajovi, a Barak Obama je bio u mrtvoj trcis Hilari Klinton. Bilo šta samo da prekratim vreme.

„Voleo bih da uzmeš ovo."Gledao sam ga jedan časak kao da je rekao to na norveškom.

9

„Šta, ovo je za mene? Šta je...?"„Izvinjavam se, ali čeka me automobil. Najpre pročitaj pismo. Javljaću se."I to je bilo to. Gledao sam ga kako izlazi na studen, pitajući se dopušta ili

ikada ikome da završi misao, ili sam u pitanju samo ja.

IIPaketić je ostatak dana stajao pod pultom. Umirao sam od želje da otvorim

tu prokletinju, ali kako nisam imao pojma ko je zaista taj tip, nisam nameravaoda se izlažem opasnosti da otpakujem eksplozivnu lutku ili kilogram heroina utrenutku kad neka izviđačica odluči da ušeta u radnju. Izgarao sam odznatiželje dok se ulice nisu zamračile i gospođa Kalop napokon odlučila zatamniju nijansu zelenog pletiva (posle mučnih devedeset minuta premišljanja),pa zaključao vrata nekoliko minuta ranije. Dođavola sa lutalicama večeras.Božić je prošao, a ionako je nastupila mrtva sezona. Osim toga, svi su u kućamai gledaju kako se u Ajovi odvija drama Obama—Hilari. Rešio sam da popušimcigaretu u podrumu pre no što se zaputim kući i doznam rezultate. Uzeo samHenrijev poklon, pogasio fluorescentne sijalice i pojačao zvučnik televizora.Ako bude kakve vesti o izborima, čuću je kako odzvanja niz stepenice.

Podrum nije bio bogzna šta. Ako izuzmemo nekoliko kutija pretekloginventara poslaganih uza zidove, bio je uglavnom prazna prostorija prljavogizbetoniranog poda osvetljena jednom jedinom golom sijalicom od četrdesetvati. Uz jedan zid bio je postavljen stari metalni radni sto na kojem je stajaoračunar za inventar, a bili su tu i ormarić za spise sa dve fioke, u kojima smodržali dokumenta, i dve stolice na rasklapanje. Bojler. Kutija sa osiguračima.Dva prozorčića koja su provirivala na uličicu iznad. Više od svega predstavljaoje mesto gde sam pušio za hladnih zimskih meseci. Privukao sam stolicu narasklapanje stolu, pripalio jednu i počeo da odvezujem kanap na vrhu urednouvijenog... Pismo.

Sinula mi je ta misao, poput onih genijalnih ideja i zapažanja zbog kojihsam držao svesku pri ruci. Treba prvo da pročitam pismo. Našao sam švajcarskinožić na privesku u džepu pantalona (7,20 dolara plus porez, jeftinije nećetenaći nigde u okrugu Dačiz, garantujem) pa otvorio koverat lakim brzimpokretom ručnog zgloba. Unutra se nalazio savijen list blistavobelog papira saspiskom imena i adresa otkucanim na jednoj strani. Na drugoj strani, rukomispisano pismo:

10

Moram da tražim od tebe da prihvatiš određene uslove pre no što otvoriš ovajpaket:

Prvo, shvati da ovo nije dar, već pozajmica. Tražiću od tebe, kad to odlučim, da mivratiš ove predmete. Zbog toga mi treba tvoje iskreno obećanje da ćeš ih štititi po svakucenu i postupati prema njima sa pažnjom i poštovanjem koje bi poklonio svakompredmetu od ogromne vrednosti.

Drugo, sadržaj ovog paketa izuzetno je osetljive prirode. Moram da tražim od tebeda ih ne pokazuješ nikome i da ne razgovaraš o njima ni s kim osim sa mnom i jedanaestpojedinaca navedenih na suprotnoj strani dok ne dobiješ moju dozvolu da to uradiš.

Treće, pozajmljujem ti ove predmete jer očekujem da napišeš rukopis o njima, recimoprilične dužine, koji ja treba da odobrim. Imaš vremena koliko god ti je potrebno. Pozadovoljavajućem svršetku tog posla, dobićeš prikladnu naknadu.

Ukoliko iz bilo kog razloga ne možeš da pristaneš na bilo koji od ovih uslova,molim te, stani i sačekaj da ti se javim. A ako pristaješ, možeš da nastaviš.

Verujem da je tvoja svrha da to uradiš.,HJebote, čoveče... sad nije bilo govora da ga ne otvorim. Strgnuo sam papir,

otkrivši svežanj pisama čvrsto uvezanih crvenom gumicom i deset knjiga ukožnom povezu. Otvorio sam knjigu na vrhu gomile. Dok sam to radio, uvojakplave kose ispao je na sto. Podigao sam ga, zagledao i vrteo među prstimačitajući nasumično odabran delić teksta sa listova između kojih je bio pritisnut:

... kada bih samo mogao da nestanem sa ove zemlje, jer na njoj ljubavi više nema.Uzeli su je od mene, a s njom su mi uzeli i svu nadu u...

Letimično sam pročitao ostatak prve knjige, očaran. Negde na spratu, nekažena je nabrajala imena država. Stranice i stranice, svaki milimetar ispunjengusto zbijenim rukopisom. Datuma kao što su 6. novembar 1835; 3. jun 1841. Sacrtežima i spiskovima. Sa imenima kao što su Spid, Beri i Sejlem. S rečju koja sestalno ponavljala, iznova i iznova:

Vampir.Ostale knjige su bile iste. Promenili su se samo datumi i rukopis. Letimično

sam pročitao i njih.... tamo sam video, prvi put, muškarce i decu koje su prodavali kao... mere

predostrožnosti, jer smo znali da Baltimor vrvi... bio je to greh koji nisam mogao daoprostim. Bio sam primoran da pristanem na...

Dve stvari su bile očigledne: sve ih je napisala ista osoba i sve su veoma,veoma stare. Osim toga, nisam imao pojma šta te knjige predstavljaju niti šta je

11

primoralo Henrija da ih pozajmi meni. A onda sam naišao na prvu stranu prveknjige i onih pet apsurdnih reči:

Ovo je dnevnik Abrahama Linkolna.Glasno sam se nasmejao.Sve je dobilo smisao. Bio sam zapanjen. Sasvim, zapanjen kao da me je

neko ošamario. Ne zato što sam u rukama držao davno izgubljeni dnevnik„velikog emancipatora", već zato što sam sasvim pogrešno procenio čoveka.Henrijevu ćutljivost protumačio sam kao povučenost u sebe. Njegovokratkotrajno zanimanje za mene kao znak da je prijateljski nastrojen. Međutim,sad mi je sve bilo jasno. Taj tip je očito izgubio pamet. Ili to, ili se zavitlava smojom pameću. Šegači se sa mnom, kao što rade bogati momci koji ne znaju štaće sa slobodnim vremenom. A opet, moguće je da nije posredi šala, zar ne? Kobi se toliko pomučio zbog obične šale? Ili je ovo, možda je ovo u stvari Henrijevroman od kojeg je on odustao? Vešto upakovan spisateljski poduhvat? Sad samse osetio grozno. Da. Da, naravno, to je to. Ponovo sam pregledao knjige,očekujući da spazim suptilne nagoveštaje dvadeset prvog veka. Sitne pukotineu oklopu. Nije bilo nijedne, makar koliko sam uspeo da zapazim na prvipogled. Osim toga, nešto mi je neprestano protivrečilo: ako je ovo spisateljskipoduhvat do kojeg mu je stalo, čemu onda onih jedanaest imena i adresa? Zaštoje Henri zatražio od mene da pišem o tim knjigama, umesto da zatraži da ihpreradim? Igla je ponovo počela da naginje ka „ludom". Je li to moguće? Da lion uistinu veruje da su ovih deset knjižica... Ne, nemoguće je da veruje u to. Je litako?

Jedva sam čekao da kažem svojoj ženi. Jedva sam čekao da podelim čistuludost svega toga s nekim. Među mnoštvom gradskih psihopata, ovaj tip jenadmašio sve. Ustao sam, sakupio knjige i pisma, zdrobio cigaretu petom, iokrenuo se da...

Nešto je stajalo petnaestak centimetara od mene.Zateturao sam se unatrag, sapleo o stolicu na rasklapanje, te pao i udario

potiljkom o ćošak starog metalnog stola. Zamaglilo mi se pred očima. Već samosećao toplotu krvi što mi je tekla kroz kosu. Nešto se sagnulo iznad mene. Očisu mu bile par crnih klikera. Koža proziran kolaž damarajućih plavih vena. Austa, u tim ustima jedva su stajali njegovi mokri, glatki očnjaci.

Bio je to Henri.„Neću ti ništa", kazao je. „Potrebno mi je samo da shvatiš."Odigao me je od tla uhvativši me za kragnu. Osećao sam kako mi krv teče

niz vrat.

12

Onesvestio sam se.Prijatan dan. Vidimo se sledeći put.

IIIRečeno mi je da ne zalazim u pojedinosti mesta gde me je Henri odveo te

večeri, niti onoga što mi je pokazao. Dovoljno je reći da sam se zbog toga osećaofizički loše. Ne zbog nekih strahota kojima sam možda bio očevidac, već zbogkrivice što sam bio društvo njima, svojom voljom ili ne.

Proveo sam s njim manje od sat vremena. Za to kratko vreme mojepoimanje sveta porušeno je do temelja. Moje shvatanje smrti, svemira i boga...sve se nepovratno promenilo. Za to kratko vreme poverovao sam, bez trunkesumnje, u nešto što bi mi samo sat ranije zvučalo suludo:

Vampiri postoje.Nedelj u dana nisam oka sklopio, najpre od straha, zatim od uzbuđenja.

Ostajao sam dokasno u radnji svake večeri, pažljivo proučavajući knjige i pismaAbrahama Linkolna. Poredeći njihove neverovatne tvrdnje s pouzdanim„činjenicama" objavljenih Linkolnovih biografija. Oblepio sam zidove podrumakopijama starih fotografija. Hronologijama. Porodičnim stablima. Pisao sam doranih jutarnjih sati.

Prva dva meseca moja žena je bila zabrinuta. Druga dva bila je sumnjičava.Do šestog meseca smo se rastali. Strahovao sam za svoju bezbednost. Zabezbednost svoje dece. Za svoje duševno zdravlje. Imao sam tako mnogopitanja, ali Henrija nigde nisam mogao da pronađem. Naposletku sam prikupiosmelosti da porazgovaram sa jedanaestoro „pojedinaca" sa spiska. Neki su bilisamo nevoljni. Ostali neprijateljski nastrojeni. Međutim, uz njihovu pomoć(doduše neradu) polako sam počeo da povezujem skrivenu istoriju vampira uAmerici. Njihovu ulogu u rođenju, rastu i zamalo smrti naše nacije. I jednogčoveka koji je spasao tu naciju od njihove tiranije.

Nekih sedamnaest meseci žrtvovao sam sve za tih deset knjiga u kožnimpovezima. Za taj svežanj pisama čvrsto uvezanih crvenom gumicom. Uizvesnom smislu bili su to najbolji meseci mog života. Svakog jutra budio samse na dušeku na naduvavanje u podrumu sitničarnice sa ciljem. Sa svešću daradim nešto istinski važno, čak iako to radim sasvim sam, očajno sam. Čak iakosam izgubio razum.

Vampiri postoje. A Abraham Linkoln je bio jedan od najboljih lovaca navampire svog vremena. Njegov dnevnik, koji počinje u njegovoj dvanaestoj

13

godini i nastavlja se sve do dana njegovog ubistva, jedan je sasvim zadivljujući,dirljiv i revolucionaran dokument. Dokument koji baca novo svetlo na brojneključne događaje u američkoj istoriji i dodaje neizmernu složenost čoveku kojise ionako već smatra neobično složenim.

Postoji više od petnaest hiljada knjiga o Linkolnu. O njegovom detinjstvu.O njegovom duševnom zdravlju. O njegovoj seksualnosti.

O njegovim stavovima o rasi, religiji i pravu. Većina njih sadrži mnogoistine. Neke čak nagoveštavaju postojanje „tajnog dnevnika" i „opsednutostokultnim". Ipak, nijedna od njih ne sadrži ni reč o središnjoj bici njegovog života.Bici koja se naposletku prosula po bojištima Građanskog rata.

Ispostavlja se da je veliki mit o „časnom Ejbu", mit usađen u naša najranijasećanja iz škole, u biti nečastan. Da ne predstavlja ništa do spoj polovičnih istinai propusta.

Ono što sledi zamalo mi je uništilo život. Ono što sledi, napokon, jesteistina.

Set Grejam-Smit Rajnbek, država Njujork januar 2010.

14

1.DEODEČAK

JedanIzuzetno dete

U ovom našem tužnom svetu, žalost pogađa sve; a mladepogađa najstrašnije, jer ih zatiče nespremne.

Abraham Linkoln u pismu Fani Makalok, 23. decembra 1862.

IDečak je čučao toliko dugo da su mu noge utrnule, ali nije se usuđivao da

se pomeri. Jer tu, na mraznoj čistinici u šumi, nalazila su se stvorenja koja jetako dugo čekao da vidi. Stvorenja koja su ga poslali da ubije. Zagrizao je donjuusnu ne bi li sprečio cvokotanje zuba i nanišanio očevu kremenjaču tačno kakosu ga učili. U telo, setio se. U telo, ne u vrat. Nečujno, pažljivo je povukao orozunazad i uperio cev u svoju metu, krupnog mužjaka koji je zaostao za ostalima.Decenijama kasnije dečak će se sećati šta se sledeće dogodilo.

Oklevao sam. Ne zbog sukoba savesti, već iz straha da mi se puška suviše skvasilapa neće hteti da opali. Međutim, pokazalo se da je taj strah bio neosnovan, jer kad sampovukao oroz, kundak me je udario u rame takvom silinom da me je oborio na leđa.

Ćurke su se razbežale u svim pravcima dok se Abraham Linkoln,sedmogodišnji dečak, dizao sa snegom prekrivenog tla. Ustao je i prineo prsteneobičnoj toplini koju je osećao na bradi.

„Progrizao sam usnu", napisao je. „Ali nisam pustio ni glasa. Toliko sam goreood želje da saznam jesam li pogodio tog jadnička ili ne."

Jeste. Krupni mužjak raspomamljeno je mlatarao krilima, probijajući sekroz sneg u malim krugovima. Ejb je posmatrao sa odstojanja, ,,u strahu danekako ne ustane i pokida me". Mlataranje krilima; vučenje perja kroz sneg. Bili suto jedini zvuci na svetu. Pridružilo im se škripanje pod Ejbovim nogama kad jeprikupio smelosti i primakao se. Krila su sad već slabije udarala. Stvorenje jeumiralo.

Prostrelio ga je pravo kroz vrat. Glava mu je visila pod neprirodnimuglom, vukla se po du dok je ptica i dalje mlatarala krilima. U telo, ne u vrat. Sa

15

svakim otkucajem srca, krv bi pokuljala iz rane i pala u sneg, gde se mešala satamnim kapljicama iz Ejbove raskrvavljene usne i suzama koje su mu već tekleniz lice.

Borila se za dah, ali nije mogla da udahne, a u očima joj je bio strah kakav još nikadnisam video. Stajao sam iznad tog jadnog stvorenja čitavih godinu dana, kako se činilo,preklinjući Boga da mu umiri krila. Preklinjući ga da mi oprosti što sam tako povrediostvorenje koje mi nije nanelo nikakvo zlo; koje nije predstavljalo nikakvu pretnju mojojličnosti ni blagostanju. Naposletku se umirilo, i pošto sam smogao hrabrosti, odvukaosam ga kilometar i po kroz šumu i položio majci pred noge, glave obešene veoma niskokako bih sakrio suze.

Abraham Linkoln nikada više neće oduzeti nijedan život. A ipak će postatijedan od najvećih ubica devetnaestog stoleća.

Ožalošćeni dečak nije ni oka sklopio te noći. „Mislio sam samo na nepravdukoju sam naneo drugom živom biću i strah koji sam video u njegovim očima dok mu jeobećanje života izmicalo." Ejb nije hteo da pojede ni komadić svog ulova i živeo jegotovo samo na hlebu dok su se njegovi majka, otac i starija sestra gostilićuretinom naredne dve nedelje. Njihova reakcija na taj njegov štrajk glađu nijezabeležena, ali verovatno im je bio čudan. Uostalom, voljno gladovanje, izprincipa, predstavljalo je neobičan izbor za bilo koga u to doba, naročito zadečaka rođenog i odraslog na američkoj granici.

No Ejb Linkoln je uvek bio drugačiji.Amerika je bila još u povoju kad je taj budući predsednik rođen, 12.

februara 1809. godine, samo trideset tri godine posle potpisivanja Deklaracijenezavisnosti. Mnogi velikani Američke revolucije, Robert Trit Pejn, BendžaminRaš i Samjuel Čejs, još su bili živi. Džon Adams i Tomas Džeferson nećenastaviti svoje burno prijateljstvo još tri godine i neće umreti za još sedamnaest,neverovatno, istoga dana. Četvrtog jula.

Te prve američke decenije bile su decenije naizgled bezgraničnog rasta imogućnosti. Do rođenja Ejba Linkolna, veličina gradova Bostona i Filadelfijeudvostručila se za manje od dvadeset godina. Za isto to vreme stanovništvoNjujorka se utrostručilo. Gradovi su bivali sve naseljeniji i napredniji. „Nasvakog ratara dolaze dva trgovca odećom; na svakog kovača, zgrada opere", našalio seVošington Irving u svom njujorškom mesečniku Salmagundi.

Međutim, sa porastom gradskog stanovništva porasla je i opasnost. PoputLondonaca, Parižana i Rimljana, i američki građani počeli su da se navikavajuna zločine. Krađa je bila daleko najčešći prekršaj. Kako nije bilo dosijea saotiscima prstiju niti kamera od kojih bi strahovali, lopove su sputavale jedino

16

savest i veština. Ulične pljačke gotovo da nisu bile vredne pomena u lokalnimnovinama, osim ako žrtva nije bila neka uvažena ličnost.

Ima jedna priča o staroj udovici po imenu Agnes Pendel Braun, koja ježivela sa svojim dugogodišnjim baderom (gotovo jednako starim kao ona igluvim kao top) u trospratnoj ciglenoj vili na Amsterdamskoj aveniji. Drugogdecembra 1799, Agnes i njen batler legli su na spavanje, on na prvi sprat, ona natreći. Kad su se sutradan ujutro probudili, nisu zatekli nijedan komadnameštaja, nijednu umetninu, komad odeće, posudu ni svećnjak (kao ni sveće).

Spretni provalnici ostavili su jedino krevete u kojima su Agnes i njen batlerspavali.

Bilo je i povremenih ubistava. Pre Rata za nezavisnost ubistva u američkimgradovima bila su veoma retka (nemoguće je navesti tačne cifre, ali u tribostonska dnevna lista od 1775. do 1780. pominje se samo jedanaest ubistava,od kojih je deset odmah rešeno). Većina njih bila su takozvana ubistva iz časti,kao što su dvoboji ili porodične svađe. U većini slučajeva nisu podizaneoptužbe. Zakoni ranog devetnaestog veka bili su nejasni, a kako o obučenimpolicijskim snagama nije bilo ni govora, slabo su se sprovodili. Važno jepomenuti da se ubistvo roba nije smatralo ubistvom, bez obzira na okolnosti.Bilo je to puko „uništenje imovine".

Neposredno pošto se Amerika izborila za nezavisnost, počelo je da sedešava nešto čudno. Stopa ubistava u gradovima dramatično je porasla, gotovopreko noći. Za razliku od ubistava iz časti svojstvenih ranijim godinama, ta suubistva izgledala nasumična; besmislena. Između 1802. i 1807. zabeležena suneverovatna dvesta četiri nerešena ubistva samo u gradu Njujorku. Ubistva bezočevidaca, bez pobuda i često bez jasnog uzroka smrti. Budući da detektivi (kojisu većinom bili neobučeni dobrovoljci) nisu vodili nikakvu evidenciju, jedinapreživela svedočanstva potiču iz šačice izbledelih novinskih članaka. Jedančlanak iz lista Njujork spektejtof naročito dočarava paniku koja je vladala gradomdo jula 1806. godine.

Gospodin Stouks iz broja 210 u Desetoj ulici tokom jutarnje šetnje naišao je nanesrećnu žrtvu, mulatkinju. Gospodin je primetio da su joj oči bile širom otvorene, a telosasvim ukočeno, kao da se osušilo na suncu. Pozornik po imenu Maklejn obavestio me jeda pokraj nesrećnice nije pronađena krv, kao ni na njenoj odeći, i da je jedina rana nanjenom telu bio sitni beleg na ručnom zglobu. Ona je četrdeset druga koja je takoskončala ove godine. Časni gradonačelnik, gospodin Djuvit Klinton, sa osobitimpoštovanjem savetuje dobrom građanstvu da i dalje bude na oprezu, dok se zlikovac

17

odgovoran za ubistva ne uhvati. Ženama i deci se ne preporučuje da idu ikuda bezpratnje gospode, a gospodi se savetuje da po mraku idu u parovima.

Taj je prizor jezivo nalikovao mnoštvu drugih o kojima se pisalo tog leta.Nije bilo ozbiljnih povreda. Nije bilo krvi. Razrogačene oči i ukočeno telo. Licemaska strave. Uočavala se izvesna sličnost među žrtvama: bili su to slobodnicrnci, skitnice, prostitutke, putnici i mentalno zaostali, ljudi koji su imali maloili nimalo veze s gradom, ljudi bez porodice, čija ubistva teško da bi nagnalaljutitu svetinu da traži pravdu. A Njujork uopšte nije bio usamljen u timnevoljama. Slični članci punili su bostonske i filadelfijske novine tog leta, aslične glasine ulivale strah u srca uspaničenih stanovnika. Pričalo se o luđacimaiz mraka. O stranim doušnicima. Pričalo se čak i o vampirima.

IIFarma Ponirući izvori bila je daleko od grada Njujorka otprilike onoliko

koliko se daleko moglo stići u Americi ranog devetnaestog veka. Uprkos svomimenu, ta „farma" na istoku Kentakija, površine nešto veće od dvesta jutara, bilaje ledina većim delom obrasla gustom šumom, na čijem su kamenitom tluizgledi za obilnu žetvu bili u najboljem slučaju neverovatni.Tridesetjednogodišnji Tomas Linkoln kupio ju je za obveznicu od dvesta dolaranekoliko meseci pre Ejbovog rođenja. Stolar po struci, Tomas je na svom novomimanju na brzinu sagradio jednosobnu brvnaru dugu šest i široku pet metara.Imala je tvrd zemljani pod, studen tokom čitave godine. Krov je obilnoprokišnjavao, a kad bi zavijao vetar, kroz bezbrojne pukotine u zidovimaduvala je promaja. U tim skromnim životnim uslovima, jednog nedeljnog jutra,neobično toplog za to doba godine, šesnaesti predsednik Sjedinjenih Državadošao je na svet. Priča se da nije plakao kad se rodio, već da se samo upitnozagledao u majku, a potom joj se osmehnuo.

Ejb neće upamtiti Poniruće izvore. Kad je imao dve godine, izbila je svađaoko vlasništva nad zemljom, pa je Tomas preselio svoju porodicu šesnaestkilometara severnije, na manju, plodniju Farmu Okruglog potoka. Iako je tlo bilomnogo pogodnije, Tomas, koji je mogao lepše da živi uzgajajući kukuruz i žito iprodajući ih susedima, nije uzorao ni jutro zemlje.

Bio je nepismen, lenj čovek, koji nije umeo ni da se potpiše dok ga moja majka nijenaučila. Nije imao ni trunku ambicije u sebi... niti želje da se izbori za bolji život iomogući svojoj porodici nešto više od najnužnijih potrepština. Nikad nije zasejao ni red

18

više no što je bilo neophodno da nas stomaci ne bole od gladi, niti je zaradio novčić višeno što je bilo potrebno za najjednostavniju odeću na našim plećima.

Bio je to preterano oštar sud, koji je četrdesetjednogodišnji Ejb napisao nadan očeve sahrane (na koju je odlučio da ne ode, i verovatno osećao grižusavesti zbog toga). Iako se za Tomasa Linkolna nipošto ne bi moglo reći da jebio „ambiciozan", stiče se dojam da je bio pouzdan, mada ne darežljiv otacporodice. Činjenice da nikad nije napustio svoju porodicu u trenucima velikogsiromaštva i nevolje i da nije napustio granicu radi udobnosti gradskog života(kao što su učinili mnogi njegovi savremenici) govore dovoljno o njegovojličnosti. I mada nije uvek shvatao i odobravao sinovljeva nastojanja, uvek ih je(na kraju) dopuštao. Međutim, Ejb nikad neće moći da mu oprosti tragedijukoja će im obojici preobratiti život.

U skladu s tim vremenom, život Tomasa Linkolna bio je život neprekidneborbe i česte tragedije. Rođen 1778. godine, još kao dete se odselio iz Virdžinijeu Kentaki sa ocem Abrahamom i majkom Batšibom. Kada je imao osam godina,Tomas je svojim očima gledao kako mu ubijaju oca. Bilo je proleće i Abrahamstariji krčio je zemlju koju je nameravao da zaseje „kad ga je iz zasede napala grupaurođenika iz plemena Šoni". Tomas je bespomoćno gledao kako mu oca prebijajunasmrt, preklali su ga i oderali mu kožu sa glave. Šta je (ako je uopšte išta)izazvalo taj napad i zašto je njegov život pošteđen, nije umeo da kaže. Ma šta daje bio razlog tome, život Tomasa Linkolna nepovratno se promenio. Kako nijeimao nasledstva, bio je prepušten sebi i lutao od grada do grada, radećisvakojake teške fizičke poslove. Bio je šegrt kod jednog drvodelje, službovaokao čuvar zatvora, i vozio splav po Misisipiju i Sangamanu. Rušio je balvane,orao njive i odlazio u crkvu kad god je mogao. Nema dokaza da je ikad kročio uškolu.

Taj sasvim običan život zasigurno ne bi ostao zabeležen u istoriji da Tomasjednoga dana, u svojoj dvadeset osmoj godini, nije kročio u Elizabetaun islučajno ugledao mladu kćer jednog farmera iz Kentakija. Njihov brak,zaključen 12. juna 1806. godine, promeniće tok istorije kako niko nije ni sanjao.

Po svemu sudeći, Nensi Henks bila je bistra, mila i lepa žena, „osobito vešta"sa rečima (ali retko je govorila među novim poznanicima zbog velikesramežljivosti). Bila je pismena, budući da je, za razliku od svog sina, steklaformalno obrazovanje. Nensi je bila snalažljiva i, mada je u divljini Kentakijabilo teško doći do knjiga, uvek je uspevala da pozajmi ili izmoli makar jednu zaone retke trenutke kad bi posvršavala sve dnevne poslove. Još dok je Ejb biodetence, čitala mu je sve što bi joj dopalo šaka: Volterovog Kandida, Defoovog

19

Robinsona Krusoa, Bajronovu i Kitsovu poeziju. Ali mladi Abraham je najviše odsvega voleo Bibliju. To pažljivo detence sedelo bi u majčinom krilu i drhtalo oduzbuđenja slušajući neverovatne priče iz Starog zaveta: o Dejvidu i Golijatu,Nojevoj barci, pomorima u Egiptu. Naročito ga je očarala priča o Jovu,pravedniku kojem su sve uzeli i kojeg su zadesile sve moguće kletve, patnje iizdaje, a on je ipak nastavio da voli i hvali Gospoda. „Mogao je da bude sveštenik",napisao je jedan Ejbov prijatelj iz detinjstva, godinama potom na izbornompamfletu, „da ga je život malo više mazio."

U Americi s početka devetnaestog veka teško se moglo naći teže mesto zaživot od Farme Okruglog potoka. U proleće bi od čestih oluja potok nabujao, izliose iz korita i pretvorio useve u glib do pasa. U zimu bi sva boja iščezla sastudenog pejzaža, a drveće se pretvorilo u izuvijane prste koji su lupkali jedni odruge na vetru. Odatle će Ejb poneti svoja najranija sećanja: kako juri starijusestru Saru kroz jutra plavog pepela i šumarke divljih oraha; kako se drži zaponijeva leđa dok jaše po prijatnom letnjem danu; kako cepa potpalu sekiricompored oca. Tamo će doživeti i prve od brojnih razornih gubitaka.

Kad je Ejb imao tri godine, Nensi Linkoln rodila je dečaka kojem su nakrštenju nadenuli ime Tomas, kao njegovom ocu. Sinovi su bili veliko blagoporodicama sa granice, i stariji Tomas nesumnjivo se radovao danu kad će imatidva stasala sina da dele posao s njim. Međutim, ti su snovi bili kratkog veka.Detence je umrlo ne navršivši ni mesec dana. Ejb će pisati o tome dvadesetgodina kasnije, pre no što doživi da sahrani vlastita dva sina.

Što se tiče moje žalosti, ne sećam je se. Verovatno sam bio premlad da bih pojmioznačenje neopozivosti tog događaja. Međutim, nikad neću zaboraviti majčinu i očevupatnju. Svako nastojanje da je opišem bilo bi uzaludno i reči bi joj samo nanelenepravdu. Mogu da kažem jedino ovo, da je to bol od koje se čovek nikad ne oporavi.Hodajuća smrt.

Nemoguće je doznati šta je usmrtilo Tomasa Linkolna mlađeg. Česti uzrocikretali su se od gubitka tečnosti preko upale pluća i premale telesne težine narođenju. Urođene i hromozomske anomalije dijagnostikovane su i shvaćene tekviše od stoleća kasnije. Čak i u najboljim uslovima, stopa smrtnosti decepočetkom devetnaestog veka iznosila je deset procenata.

Stariji Tomas napravio je kovčežić i sahranio sina pokraj brvnare. Nisuostala nikakva obeležja grobnice. Nensi se pribrala i posvetila preostaloj deci,naročito Ejbu. Podsticala je njegovu nezasitu znatiželju, njegovu urođenu ljubavprema učenju priča, imena i činjenica i njihovom stalnom ponavljanju. Uprkosmuževom negodovanju, počela je da podučava Ejba čitanju i pisanju pre

20

njegovog petog rođendana. „Knjige za oca nisu imale nikakve koristi", seća se ongodinama kasnije „osim da posluže kao potpala kad se drva za vatru skvase." Madanema nikakvih zabeležaka o njenim osećanjima, Nensi Linkoln je sigurno slutilada je njen sin nadaren. Zasigurno je bila rešena da mu pomogne da postignemnogo više u životu nego što su ona i njen muž bili u prilici da postignu.

Stari kambrijski put prolazio je direktno kroz Farmu Okruglog potoka. Bio jeto u neku ruku auto-put, glavna saobraćajnica između Luivila i Nešvila, isvakakav svet svakodnevno je prolazio njime u oba smera. Petogodišnji Ejbsatima je neprestano sedeo na ogradi i smejao se kočijašu koji je prevoziomelasu i uvek pravio predstavu psujući na svoje mazge, ili mahao pismonošikad bi progalopirao na svom konju. S vremena na vreme viđao je robove kojevode na javnu prodaju.

Sećam se da sam video kako prolaze konjska kola sa crncima. Bilo ih je nekoliko. Svesu bile žene, različite dobi. Bile su... okovanih šaka i svezane skupa lancima na tovarnomprostoru kola, bez šačice sena da ublaži truckanje kola i ćebeta da ih zaštiti od zimskestudeni. Kočijaši su naravno sedeli na tapaciranim sedištima napred, svi umotani uvunu. Pogled mi se sreo s pogledom najmlađe crnkinjice, koja je bila otprilike mojihgodina. Imala je možda pet ili šest. Priznajem da nisam mogao da je gledam više odčaska pre no što sam okrenuo glavu, na njenom se licu ocrtavala tolika tuga.

Kao baptist, Tomas Linkoln je odgojen da veruje da je ropstvo greh. To jejedan od njegovih malobrojnih trajnih doprinosa sinovom karakteru.

Farma Okruglog potoka postala je svratište putnika koji su prolazili Starimkambrijskim putem. Sara bi spremila krevet svakom gostu u nekoj pomoćnojprostoriji (farma se sastojala od brvnare, kolibe za čuvanje namirnica i alata, teambara), a Nensi bi u sumrak poslužila gostima večeru. Linkolnovi nikad nisutražili od svojih gostiju da plate, mada su mnogi to činili, novcem ili češće unaturi, recimo žitom, šećerom ili duvanom. Posle večere, žene bi se povukle napočinak, a muškarci bi proveli veče pijuckajući viski i pušeći lulu. Ejb bi ležaobudan u svom krevetu na tavanu iznad, slušajući kako njegov otac zabavljagoste naizgled neiscrpnim obiljem priča, uzbudljivih pripovesti o prvimdoseljenicima i Američkom ratu za nezavisnost, šaljivim anegdotama ialegorijama, i istinitim (ili delimično istinitim) pričama iz njegovih lutalačkihdana.

Ocu je možda i manjkalo štošta, ali u tome je bio pravi majstor. Iz noći u noć diviosam se njegovoj moći da drži pažnju slušalaca. Umeo je da ispriča priču tako detaljno,da je toliko nakiti da bi se čovek posle zakleo kako je to njegovo vlastito sećanje, a netamo neka priča. Trudio bih se da ne zaspim do kasno posle ponoći, nastojeći da


21

upamtim svaku reč i da smislim način da ispričam istu priču svojim mladimprijateljima na način koji bi oni razumeli.

Poput oca, i Ejb je imao urođen dar za pripovedanje, i s vremenom će gapotpuno usavršiti. Njegova sposobnost opštenja, svođenja složenih ideja najednostavne, živopisne parabole, biće značajno preimućstvo u kasnijempolitičkom životu.

Od putnika se očekivalo da ispričaju sve novosti iz spoljašnjeg sveta.Većina njih je jednostavno prepričavala priče iz luivilskih i nešvilskih novina ilisu ponavljali tračeve koje su usput čuli. „Često se dešavalo da tri puta u nedeljidana slušamo o istom pijancu koji je upao u isti jarak od tri različita čoveka." No svečešće se događalo i da stigne putnik sa drugačijim pričama. Ejb se seća kako jedrhtao ispod pokrivača jedne noći kad je doseljenik iz Francuske opisivao ludilokoje je zahvatilo Pariz osamdesetih godina osamnaestog veka.

Ljudi su prozvali grad la ville des morts, pričao je Francuz. Grad Smrti. Svaka jenoć donosila nove vriske, a svako jutro nove blede leševe razrogačenih očiju na ulicamaili nadute žrtve izvađene iz slivnika, kojima je često tekla krvava voda. Bili su to ostacimuškaraca, žena i dece. Nedužnih žrtava koje nije povezivalo ništa osim siromaštva, iama baš niko u Francuskoj nije sumnjao u identitet njihovih ubica.

„Bili su to les vampires" rekao je. „Videli smo ih svojim očima!" Vampiri su, kazaonam je, vekovima bili „pritajeno prokletstvo" Pariza. Ali sad, s obzirom na toliku glad ibolest... na toliko sirotih prosjaka gusto zbijenih po sirotinjskim četvrtima... odvažniji sunego ikad. I gladniji nego ikad. »A Luj ipak ništa ne preduzima! On i njegovi pompezniplemići sede skrštenih ruku dok se vampiri goste svojim izgladnelim žrtvama, doknjegovim podanicima ne dozlogrdi da trpe!"

Naravno, priča tog Francuza, kao i sve priče o vampirima, smatrala sebudalaštinom, izmišljenom da bi se njome plašila deca. Ipak, Ejbu su te pričebile beskrajno očaravajuće. Satima je izmišljao vlastite priče o „krilatimbesmrtnicima", o njihovim „belim očnjacima umrljanim krvlju, koji čekaju u tminisledećeg nesrećnika da doluta do njih". Voleo je da isprobava njihovu delotvornostna sestri, koja je „bila plašljivija od poljskog miša, ali ipak je mislila da su zabavne".

Tomas bi, međutim, prekorio sina čim bi ga uhvatio da ispreda priče ovampirima. Te su priče „besmislice za malu decu" i nije im mesto u učtivomrazgovoru.

22

IIIHiljadu osamsto šesnaeste godine, još jedna razmirica oko zemlje okončala

je boravak Linkolnovih na Farmi Okruglog potoka.Vlasništvo je na granici bilo mutan koncept jer su se često izdavali

višestruki dokumenti o vlasništvu nad istim imanjem, a dokumenti su semisteriozno pojavljivali i nestajali (u zavisnosti od prirode mita). Kako ne biulazio u skupu pravnu bitku, Tomas je nanovo preselio svoju porodicu, podrugi put za Ejbovih sedam godina, i poveo ih na zapad, preko reke Ohajo, uIndijanu. Tamo se, očito ništa ne naučivši iz prethodnih sukoba oko zemlje,Tomas jednostavno poslužio komadom zemlje od sto trideset jutara u gustopošumljenom naselju poznatom kao Golubiji potočić, nadomak današnjegDžentrivila. Odluka da odu iz Kentakija bila je ujedno i praktična i moralna.Praktična jer je bilo mnogo jeftinog zemljišta koje se moglo uzeti pošto suIndijanci oterani posle rata 1812. godine. Moralna jer je Tomas bio abolicionist, aIndijana je bila slobodna teritorija.

U poređenju sa farmama Ponirući izvori i Okrugli potok, novi domLinkolnovih bio je doslovce neukroćen, okružen „nepreglednom divljinom", gdesu medvedi i risovi lutali bez granica i straha od ljudi. Prve mesece proveli su uprigratku sklepanom na brzinu, velikom tek toliko da u njega stane četvoroljudi, s jedne, strane izloženom vremenskim prilikama. Oštra studen te prvezime u Indijani sigurno je bila nesnosna.

Golubiji potočić bio je udaljen, ali nikako osamljen. Na manje od kilometari po od kuće Linkolnovih živelo je osam ili devet porodica, a mnogi od njih bilisu zemljaci iz Kentakija. „Više od desetak dečaka mojih godina živelo je nedaleko odnas i nisam morao dugo da pešačim do njihovih kuća. Oformili smo miliciju i povelikampanju nestašluka o kojoj se još priča u južnoj Indijani." Međutim, ta rastućazajednica nije bila samo riznica živahne i bučne dece. Kao što je bio čest slučajna granici, porodice su ujedinile sredstva i talente ne bi li povećale svoje izgledeza opstanak, pa su zajedno sejale i žnjele useve, razmenjivale robu i rad ipriticale u pomoć jedne drugima u trenucima bolesti i bede. Budući da je važioza najboljeg stolara u kraju, Tomas je retko oskudevao u poslu. Među njegovimprvim doprinosima zajednici bila je jednosobna školica, koju će Ejb retkopohađati u predstojećim godinama. Tokom svoje prve predsednićke kampanjenapisaće kratku biografiju u kojoj će priznati da je njegovo školovanje trajalo„ukupno manje od godinu dana". No uprkos tome, makar jednom od prvihnastavnika u toj školi, Ejzelu Votersu Dorsiju, bilo je jasno da je Abraham

23

Linkoln „izuzetno dete".Posle onog kobnog susreta sa ćuranom, Ejb je rekao da više neće loviti

divljač. Tomas ga je za kaznu zadužio da cepa drva, misleći da će ga težakfizički rad prisiliti da se predomisli. Iako je Ejb jedva mogao da podigne sekiruiznad struka, satima i satima je nevešto cepao i slagao klade.

Trebalo je da bude tako da se ne zna gde prestaje sekira a gde počinje moja ruka.Posle nekog vremena drška bi mi jednostavno kliznula kroz prste i ruke bi mi visile uzbedra poput zavesa. Ako bi otac primetio da se tako odmaram, počeo bi da psuje, podigaosekiru sa zemlje i iscepao desetak cepanica u minuti ne bih li se postideo i ponovoprionuo na posao. No ipak nisam odustao, i iz dana u dan ruke su mi polako jačale.

MLADI EJB PIŠE U SVOJ DNEVNIK NA SVETLOSTI KAMINA, A POKRAJ NJEGA STOJI

NJEGOVO NAJRANIJE ORUŽJE ZA LOV NA VAMPIRE.

Ejb je uskoro mogao da iscepa više panjeva u minuti od oca.Prošle su dve godine od onih prvih meseci u prigratku. Porodica je sad

živela u čvrstoj brvnarici sa kamenim ognjištem, krovom od šindre i izdignutimdrvenim podom koji je ostajao topao i suv i zimi. Kao i uvek, Tomas je radio tektoliko da bi imali dovoljno za hranu i odeću. Nensini baba-tetka i deda-teča,Tom i Elizabet Sperou, došli su iz Kentakija da žive u jednoj pomoćnoj zgradi ipomažu u poslovima na farmi. Živeli su lepo i mirno. „Odavno sam naučio da netreba da verujem tom miru", napisao je Ejb1852. godine, „budući da uvekpredstavlja uvod u neku veliku nevolju."

Jedne septembarske noći 1818. godine, Ejb se trgnuo iz sna. Uspravio se upostelji i pokrio lice šakama, kao da je neko stajao nad njim i pretio da će gaodalamiti motkom po glavi. Nije bilo nikoga. Shvativši da je umislio tuopasnost, spustio je šake, zadržao dah i osvrnuo se oko sebe. Svi su spavali.Sudeći po žeravicama u ognjištu, bilo je dva ili tri u noći.

Ejb je izašao u dvorište samo u noćnoj haljini iako je jesen već bila stigla.

23










23










24

Otišao je do pomoćnog objekta:, i dalje u polusnu, zatvorio vrata za sobom iseo. Kad su mu se oči privikle, mesečina koja je dopirala kroz daske najednomse činila dovoljna da se na njoj čita. Kako nije imao knjigu da čitanjem prekrativreme, Ejb je provlačio šake kroz te tanke pramičke svetlosti, zagledajući šarekoje je pravila na njegovim prstima.

Napolju je neko razgovarao.Ejb je zadržao dah kad su se koraci dvojice muškaraca primakli, pa

zaustavili. Ispred brvnare su. Jedan je govorio ljutitim šapatom. Mada nijeuspeo da razabere reči, Ejb je znao da taj glas ne pripada nikome iz Golubijegpotoka. „Akcenat je bio engleski, ton neobično visok." Neznanac je na trenutakbesneo, zatim zaćutao, čekajući odgovor. Došao je. Ovoga puta glas je bioveoma poznat. Pripadao je Tomasu Linkolnu.

Priljubio sam oko uz prorez među daskama. Bio je to uistinu otac, i bio je s nekimkoga nisam video nikad dotad. Taj tuđinac bio je zdepast muškarac, odeven u najfinijuodeću koju sam u životu video. Nedostajala mu je desna podlaktica, rukav mu je biouredno zakopčan za lakat. Otac se, mada je nesumnjivo bio krupniji od neznanca,šćućurio pred njim.

Ejb se trudio da razabere šta govore, ali bili su predaleko. Gledao je, dajućisve od sebe da protumači njihove gestove, njihove usne dok...

Otac je, najednom zabrinut da nas ne probudi, poveo svog poznanika dalje odbrvnare. Zadržao sam dah kad su se primakli, siguran da će me odati lupanje srca. Stalisu na manje od četiri metra od mesta gde sam sedeo. Ovako je tekao ostatak njihoverasprave: „Ne mogu", rekao je otac. Tuđinac je stajao u tišini i razočarenju.

Naposletku je odgovorio: „Onda ću ga naplatiti na drugi način."

IVTom i Elizabet Sperou su umirali. Tri dana i tri noći Nensi je negovala

svoju baba-tetku i njenog muža, koji su bili u velikoj groznici, bunilu i imali sutakve grčeve da je od njih golemi Tom plakao kao malo dete. Ejb i Sara nisu semicali od majke, pomagali su joj da kvasi obloge i menja posteljinu i molili se snjom za čudesno ozdravljenje, za koje su svi, duboko u sebi, znali da neće doći.Starci su to već videli. Nazivali su je „mlečnom bolešću", sporo trovanje nastalozbog pijenja pokvarenog mleka. Bila je neizlečiva i smrtonosna. Ejb nikad dotadnije gledao kako neko umire i nadao se da će mu Bog oprostiti što je bioradoznao i pomalo priželjkivao da vidi kako se to dešava.

Nije se usudio da kaže ocu šta je video i čuo nedelju dana ranije. Tomas je

25

bio naročito dalek (i uglavnom odsutan) od te noći i činilo se da ne želi daučestvuje u bdenju kraj Tomovog i Elizabetinog uzglavlja.

Umrli su brzo jedno za drugim, prvo on, a zatim ona, nekoliko sati kasnije.Ejb je bio potajno razočaran. Očekivao je očajnički poslednji hroptaj ili dirljivmonolog, kao u knjigama koje je u to vreme čitao noću. Umesto toga, Tom iElizabet su jednostavno pali u komu, nepomično ležali nekoliko sati i umrli.Tomas Linkoln nije uputio ni reč saučešća ženi, već je odmah ujutro prionuo napravljenje kovčega od dasaka i drvenih klinova. Sperouovi su do večere bili uzemlji.

Otac nikad nije mnogo voleo tetku i teču, i teško da su oni bili prvi rođacikoje je pokopao. Ipak, nikad ga nisam video tako ćutljivog. Činio se izgubljen umislima. Uznemiren.

Četiri dana kasnije, Nensi Linkoln počela je da se oseća loše. Isprva jetvrdila kako je to samo obična glavobolja, sigurno posledica stresa zbogTomove i Elizabetine smrti. Tomas je ipak poslao po najbližeg doktora, koji ježiveo pedeset kilometara dalje. Kad je doktor stigao, sutradan uoči svitanja,Nensi je bila u bunilu zbog groznice.

Sestra i ja klečali smo pokraj nje, drhteći od straha i želje za snom. Otac je sedeo naobližnjoj stolici dok ju je doktor pregledao. Znao sam da umire. Znao sam da me Bogkažnjava. Da me kažnjava što sam bio radoznao i hteo da vidim tetkinu i tečinu smrt.Da me kažnjava što sam usmrtio stvorenje koje mi nije nanelo zlo. Za sve sam ja kriv.Pošto je doktor završio, zamolio je oca da nasamo popričaju napolju. Kad su se vratili,otac nije mogao da obuzda plač. Niko od nas nije mogao.

Te je noći Ejb sedeo sam kraj majčinog uzglavlja. Sara je zaspala pokrajvatre, a Tomas na časak zadremao na stolici. Nensi je naposletku pala u komu.Satima je vrištala, najpre od priviđenja, potom od bola. U jednom trenutku,Tomas i doktor morali su da je obuzdaju dok je govorila o tome kako je„pogledala vragu u oči".

Ejb joj je skinuo oblogu sa čela i umočio je u lavor kraj svojih nogu. Uskoroće morati da upali još jednu sveću. Ona kraj njenog uzglavlja počela je datreperi. Kad je podigao oblogu i uvrnuo je da je iscedi, majčina ruka uhvatila gaje za zglob. „Sinčiću moj", prošaputala je Nensi.

Preobražaj je bio potpun. Lice joj je bilo spokojno, glas smiren i blag. Oči su jojponovo svetlele. Srce mi je poskočilo. Ovo može da bude samo čudo za koje sam se takoiskreno molio. Pogledala je u mene i osmehnula se. „Sinčiću moj", prošaputala je opet.„Živi." Suze su mi potekle niz obraze. Zapitao sam se je li to samo nekakav surov san.„Mama?", upitao sam. „Živi", ponovila je. Plakao sam. Bog mi je oprostio. Bog mi ju je

26

vratio. Ponovo se osmehnula. Osetio sam da njena šaka klizi sa mog zgloba i gledao kakojoj se oči sklapaju. „Mama?" Još jednom, ovoga puta jedva čujno, ponovila je: „Živi."

Nikad više nije otvorila oči.Nensi Henks Linkoln umrla je 5. oktobra 1818, u trideset četvrtoj godini

života. Tomas ju je sahranio na padini iza brvnare. Ejb je bio sam na svetu.Majka mu je bila srodna duša. Poklanjala mu je ljubav i podršku od dana

kad je rođen. Čitala mu je svih onih večeri, uvek držeći knjigu u levoj ruci inežno milujući njegovu tamnu kosu desnom rukom dok joj ne bi zaspao nakrilu. Njeno gaje lice prvo pozdravilo kad je došao na ovaj svet. Nije plakao.Samo ju je pogledao i osmehnuo se. Ona je bila ljubav i svetlost. A sad je višenema. Ejb je lio suze za njom.

Ubrzo posto je sahranjena, Ejb je odlučio da pobegne od kuće. Pomisao daostane u Golubijem potočiću sa jedanaestogodišnjom sestrom i ocem skrhanim odtuge bila mu je nepodnošljiva. Pre no što je proteklo trideset šest sati od majčinesmrti, devetogodišnji Ejb Linkoln zaputio se kroz divljinu Indijane, noseći svojoskudni imetak u vunenom ćebetu. Plan mu je bio genijalno jednostavan.Otpešačiće do reke Ohajo. Tamo će umoliti brodare da ga puste na baržu iotploviti niže, do donjeg sliva reke Misisipi, pa u Nju Orleans, gde će kao slepiputnik moći da se ukrca na neki od brojnih brodova. Možda će uspeti da stignedo Njujorka ili Bostona. Možda će odjedriti čak do Evrope, da vidi besmrtnekatedrale i zamkove koje je često zamišljao.

MLADI EJB STOJI NAD MAJČINIM GROBOM NA DUBOREZU S POČETKA

DEVETNAESTOG VEKA POD IMENOM ZAKLETVA NA OSVETU.

26








26








27

Ukoliko je njegov plan imao mane, bilo je to vreme odlaska. Ejb je odlučioda ode od kuće po podne, i pošto je prevalio šest kilometara, kratak zimski danbio je na izmaku i polako je padao mrak. Okružen neukroćenom divljinom, sasamo vunenim ćebetom i malo hrane uza se, Ejb je zastao, oslonio se na drvo izajecao. Bio je sam u mraku i čeznuo za mestom koje više nije postojalo. Čeznuoje za majkom. Čeznuo je za dodirom sestrine kose na licu dok plače na njenomramenu. Na svoje iznenađenje, shvatio je da čezne čak i za očevim zagrljajem.

Začuo se slabašan krik u noći, dug životinjski krik koji je odjeknuo svud oko mene.Odmah sam pomislio na medvede koje je naš sused Ruben Grigzbi spazio kraj potoka premanje od dva dana i shvatio da sam tikvan što sam otišao od kuće bez noža. Začuo se jošjedan krik, pa još jedan. Imao sam utisak da se kreću svud oko mene, i što sam višeosluškivao, to je postajalo očiglednije da ih ne proizvode ni medved ni puma niti kakvadruga životinja. Imali su drugačiji prizvuk. Ljudski prizvuk. Najednom sam shvatio štato čujem. Ne potrudivši se ni da ponesem svoje stvari, skočio sam i potrčao kući kolikosu me noge nosile.

Bili su to vrisci.

28

DvaDve priče

I pošto smo ovako izabrali svoj put, bez ikakvih obmana i sa časnom namerom,hajdete da obnovimo svoju veru u Boga i krenemo napred srčano i neustrašivo.

Abraham Linkoln, u obraćanju Kongresu, 4.jula 1861.

IUkoliko je Tomas Linkoln ijednom pokušao da uteši svoju decu

neposredno posle smrti njihove majke, ukoliko ih je ijednom upitao kako su ilipodelio s njima svoju tugu, ne postoje nikakva svedočanstva o tome. Čini se daje mesece posle sahrane proveo u gotovo potpunoj ćutnji. Budio bi se pre zore.Kuvao sebi kafu. Nezainteresovano pročeprkao po tanjiru s doručkom. Radiodo mraka i opijao se (najčešće) dok se ne bi obeznanio. Kratka molitva prevečere najčešće je bila jedina prilika kada bi Ejb i Sara čuli njegov glas.

Budi tu za našim stolom, Gospode...Neka te slave i ovde i svuda.Podari nam milost svoju i blagoslov...Da bismo okrepljeni ustali na tvoju službu.No bez obzira na sve svoje mane, Tomas Linkoln je imao nešto što su

starosedeoci nazivali „zdrava pamet". Znao je da je njegova situacija neodrživa.Znao je da ne može dalje da izdržava svoju porodicu sam.

U zimu 1819, malo više od godinu dana posle Nensine smrti, Tomas jeiznebuha saopštio kako odlazi „na dve-tri nedelje" i da će, kad se vrati, deca imatinovu majku.

To nas je veoma iznenadilo, jer smo ga za proteklih godinu dana retko kad čuli daprogovara i nismo ni slutili da ima takve namere. Nije nam rekao ima li na umu nekuodređenu ženu. Zapitao sam se je li naumio da se javi na neki oglas iz Gazeta ili ćejednostavno lutati ulicama Luivila i zaprositi bilo koju damu bez pratnje na koju naiđe.Priznajem da me ni jedno ni drugo ne bi mnogo iznenadilo.

Ejb i Sara nisu znali da Tomas zapravo jeste imao nekog određenog naumu, poznanicu iz Elizabetauna (mesta u kojem je prvi put ugledao Nensitrinaest godina ranije) koja je nedavno ostala udovica. Mislio je da senenajavljen pojavi na njenim vratima, da je zaprosi i odvede u Golubiji potočić.To je bilo to. Ceo njegov plan.

29

Za Tomasa je taj put označavao kraj nemog tugovanja. Za devetogodišnjegEjba i jedanaestogodišnju Saru bio je to prvi put da su ostali sami kod kuće.

Noću bismo ostavili sveću da gori u sredini sobe, sakrili bismo se ispod pokrivača izaprečili vrata očevim krevetom. Ne znam od čega smo hteli da se zaštitimo, znam samoda smo se tako osećali bolje. Ostali bismo tako budni do duboko u noć, osluškujućizvukove koji su dopirali odasvud. Životinjske zvukove. Daleke glasove koje je donosiovetar. Krckanje grančica dok je nešto koračalo oko brvnare. Drhtuljili smo u svojimposteljama dok plamen sveće naposletku ne bi utrnuo, a potom se šapatom prepirali koće napustiti sigurno okrilje svoje postelje i zapaliti sledeću sveću. Kad se otac vratio,oboje nas je dobro išibao što smo sagoreli tolike sveće za tako kratko vreme.

Tomas je održao reč. Vratio se sa zaprežnim kolima. Na njima je bilo sveovozemaljsko imanje (ili makar sve što je moglo da stane) nove gospođe, SareBuš Linkoln, i njeno troje dece: trinaestogodišnje Elizabet, desetogodišnjeMatilde i devetogodišnjeg Džona. Za Ejba i njegovu sestru, ta kola prepunanameštaja, časovnika i posuda bila su nalik „maharadžinom blagu". Za novugospođu Linkoln, prizor te bosonoge, prljave dece sa granice bio je jednakoneverovatan. Iste te večeri svukla ih je i oribala od glave do pete.

Sara Buš Linkoln je bila ružna žena, u to nije bilo sumnje. Imala je dubokousađene oči i usko lice, zbog kojih je izgledala stalno izgladnelo. Njeno visokočelo izgledalo je još više jer je oštru kosu uvek skupljala u zategnutu punđu.Bila je mršava, krivonoga i nedostajala su joj dva donja zuba. Ali udovac saslabim izgledima za uspeh i bez dolara u džepu nije mogao da bude izbirljiv.Niti je to mogla da bude žena sa troje dece i zaostalim dugovima. Njihova jezajednica rođena iz dobre stare „zdrave pameti".

Ejb je bio spreman da mrzi svoju maćehu. Od trenutka kad je Tomassaopštio svoju nameru da se oženi, Ejb je počeo da razmišlja o tome kako dapodrije svoju maćehu. Smišljao je kako da njene mane upotrebi protiv nje.

Stoga mi nije pogodovalo što je ona bila dobra, mila, puna razumevanja i beskrajnoosedjiva. Naročito osetljiva na činjenicu da ćemo moja sestra i ja u srcu uvek imatiposebno mesto za svoju dragu majku.

Kao i Nensi pre nje, nova gospođa Linkoln zapazila je Ejbovu ljubav premaknjigama i rešila da je neguje. Među stvarima koje je donela iz Kentakija nalaziose Vebsterov priručnik za pisanje, koji je bio zlatni rudnik za neškolovanogdečaka. Sara (koja je kao i njen novi muž bila nepismena) često je tražila od Ejbada im čita iz njene Biblije posle večere. Voleo je da zabavlja svoju novu porodicuodlomcima iz Poslanica Korinćanima i Knjiga o kraljevima; Solomonovommudrošću i Navalovom glupošću. Njegova vera je ojačala posle majčine smrti.

30

Voleo je da je zamišlja kako gleda naniže sa nebesa i miluje ga anđeoskimprstima po mekoj smeđoj kosi dok čita. Štiteći ga od zla. Tešeći ga u teškimtrenucima.

Ejb je zavoleo i svoje nove polusestre, a naročito polubrata Džona, kojeg jenazvao „general" jer je mnogo voleo da se igra rata.

Gde ja nisam mogao da stojim, Džon nije mogao da stoji mirno, uvek izmišljajućinekakvu bitku ili štogod drugo i okupljajući potreban broj dečaka za boj u njoj. Uvek meje nagovarao da se ostavim svojih knjiga i priključim se njegovoj zabavi. Odbio bih, a onbi mi dosađivao, obećavajući da će me unaprediti u kapetana ili pukovnika. Obećavajućida će posvršavati i moje poslove ukoliko se pridružim. Gnjaveći me dok mi ne bipreostalo ništa do da napustim udobnost svog drveta za čitanje i otmem se kontroli. Uto vreme smatrao sam ga glupakom. Sad uviđam koliko je bio mudar. Jer dečaku trebaviše od knjiga da bi bio dečak.

Sara je za jedanaesti rođendan poklonila Ejbu maleni dnevnik u kožnompovezu (protivno Tomasovim željama). Kupila ga je novcem koji je zaradilačisteći i krpeći odeću gospodinu Gregsonu, starcu iz susedstva, čija je ženapreminula nekoliko godina ranije. Na granici se ionako teško dolazilo do knjiga,a dnevnici su bili pravi luksuz, naročito za dečake iz siromašnih porodica.Možemo samo da zamislimo Ejbovu radost kad je dobio taj poklon. Nije časio ničasa da napiše prvi odeljak, koji je predano zabeležio neveštim rukopisom istogdana kad je dobio poklon.

Ovo je dnevnik Abrahama Linkolna.9. februar 1820., Ovu knjigu sam dobio na poklon za jedanesti [sic] rođendan od

oca i maćehe, gospođe Sare Buš Linkoln. Trudiću se da ga svakodnevno koristim radipoboljšanja svoje pismenosti.

- Abraham Linkoln

IIJedne večeri početkom proleća, nedugo pošto su ove reči pažljivo

sastavljene, Tomas je pozvao svog sina napolje da sedi s njim pored vatre. Bio jepijan. Ejb je to znao, čak i pre no što ga je otac pozvao da sedne pokraj njega napanj i zgreje se. Otac je ložio vatru napolju samo kad je želeo da se dobro nalije.

„'Sam ti ikad pričao za tvog dedu?"Tu je priču najviše voleo da priča kad je bio pijan: o tome kako je kao dečak

bio očevidac surovog ubistva svog oca, događaja koji je ostavio duboke ožiljkena njegovoj duši. Nažalost, udobnosti kauča Sigmunda Frojda bile su još

31

decenijama daleko. U njihovom odsustvu, Tomas je radio što bi svaki emotivnoosakaćeni čovek sa granice ispunjen samopoštovanjem uradio kako bi izašao nakraj sa svojim mukama: dobro bi se napio i otvorio dušu. Ako je u tome biloikakve utehe za Ejba, ogledala se u sledećem: njegov je otac bio nadarenpripovedač i umeo je da oživi svaki detalj. Oponašao bi različita narečja iglumio radnje. Menjao boju glasa i ritam pripovedanja. Bio je rođeni glumac.

Nažalost, Ejb je tu predstavu gledao već mnogo, mnogo puta. Znao je daispriča tu priču od reči do reči: kako je njegov deda (koji se takođe zvaoAbraham) orao polje nadomak svoje kuće u Kentakiju. Kako su ga osmogodišnjiTomas i njegova braća gledali dok mukotrpno radi po vrelini tog majskogpopodneva. Kako su ih prenuli pokliči ratne družine pripadnika plemena Šonikad je iskočila iz svog skrovišta i napala. Kako se maleni Tomas sakrio izadrveta i gledao kako mu udaraju oca u glavu kamenim čekićem. Kako muprerezuju grkljan tomahavkom. Mogao je sve to da opiše, čak i bakino lice dokjoj je mladi Tomas saopštavao vest pošto je otrčao kući.

Međutim, to nije bila verzija koju mu je Tomas ispričao ovoga puta.

Priča je počinjala kao i uvek, po vrelom talasu meseca maja 1786. godine.Tomas je imao osam godina. On i njegova dva starija brata, Džosaja i Mordikaj,otišli su sa ocem do čistine u šumi velike tri jutra, nedaleko od seoske kuće kojusu mu pomogli da sagradi nekoliko godina ranije. Tomas je posmatrao oca dokje pridržavao maleno ralo što je pravilo brazde iza Bena, ostarelog konja zavuču, kojeg su imali još od pre rata. Žestoko sunce napokon je zašlo za horizont,ostavivši dolinu reke Ohajo u mekoj plavičastoj svetlosti, ali i dalje je bilo„vrelije od paklenog ognja" i uz to vlažno. Abraham stariji radio je bez košulje,puštajući da mu vazduh hladi dugi mišićavi torzo. Mladi Tomas jahao je naBenovim leđima, držeći uzde, dok su njegova braća išla iza i rasejavala seme.Čekajući dobrodošle zvuke zvona koje ih poziva na večeru.

Dotle je Ejb znao svaku reč. Zatim sledi deo kad ih prenu ratni pokličipripadnika plemena Šoni. Deo kad se stari konj propne na zadnje noge i zbaciTomasa na zemlju. Kad on otrči u šumu i gleda ih kako mu ubijaju oca.Međutim, pripadnici plemena Šoni uopšte nisu došli. Ne ovoga puta. Ovo jebila nova priča. Priča koju je Ejb prepričao u pismu Džošui Spidu više oddvadeset godina kasnije.

„Istina jeste", kazao mi je otac polušapatom, „da tvog dedu nije ubiočovek."

32

Gologrudi Abraham radio je na rubu svoje čistine, odmah uz šumu, kad seiz nje začulo „veliko šuštanje i pucketanje grana", ni dvadesetak metara dalje odmesta gde su on i njegovi sinovi radili.

„Tata mi je rekao da povučem uzde dok on ne oslušne. Mislili smo da tosamo jeleni prolaze, mada smo dotad videli i dosta mrkih medveda."

Čuli su i priče. Izveštaje o ratnim družinama pripadnika plemena Soni, kojivrebaju neoprezne koloniste, ubijaju žene i decu belaca bez srama. Spaljuju imdomove. Naživo deru kožu sa glave muškarcima. Bila je to još sporna zemlja.Indijanaca je bilo posvuda. Opreza nikad nije bilo naodmet.

„Šuštanje je zatim doprlo iz drugog dela šume. Ma šta da je to bilo, nije bilojelen i nije bilo samo. Tata je opsovao što je ostavio kremenjaču kod kuće ikrenuo da oslobađa Bena. Nije nameravao da dopusti tim vrazima da mu uzmukonja. Kazao je mojoj braći da idu, Mordikaja je poslao po pušku, a Džosaju popomoć iz postaje Hjuz.*

Šuštanje se zatim izmenilo. Krošnje drveća počele su da se povijaju, kao danešto skače po njima, sa jedne na drugu.

„Tata je požurio sa kaiševima. 'Šoniji', prošaputao je. Srce samo što mi nijeiskočilo iz grudi kad sam to čuo. Pratio sam te krošnje pogledom, čekajući dačopor razbesnelih divljaka istrči iz šume, uzvikujući, urlajući i mašućisekiricama. Video sam njihova crvena lica kako bulje u mene. Osećao sam kakomi čupaju kosu... kako mi skidaju kožu sa glave."

Abraham se i dalje borio s kaiševima kad je Tomas ugledao kako nešto beloiskače iz krošnje „petnaestak metara iznad". Nešto ljudske veličine i oblika.

„Bio je to duh. Po tome kako je leteo iznad zemlje. Po tome kako mu se belotelo mreškalo dok se kretao kroz vazduh. Duh iz plemena Šoni, došao je da namuzme duše jer smo zagazili na njihovu teritoriju."

Tomas ga je gledao kako visoko leti ka njima, suviše prestrašen da poviče.Suviše prestrašen da upozori oca da se primiče. Da je tik iznad njega. U tomtrenutku.

„Ugledao sam odblesak beline i začuo krik koji bi probudio i mrtvacaudaljenog i više od kilometar. Stari Ben se uplašio, zbacio me na zemlju paizbezumljeno jurnuo, a ralo koje je visilo o jednom remenu poskakivalo je zanjim. Pogledao sam naviše prema mestu gde je tata stajao. Nije ga bilo."

Tomas se s mukom pridigao sa tla dok mu se vrtelo u glavi i (mada će to________________________________________*Prvi doseljenici često su gradili kuće oko utvrda ili „postaja". U slučaju napada Indijanaca, povlačilisu se u ta utvrđenja. Njihovo osoblje predstavljali su mali odredi dobrovoljaca. (Piščeva napomena)

33

shvatiti tek satima potom) slomljenog ručnog zgloba. Duh je stajao pet ili šestmetara dalje, okrenut leđima. Stajao je iznad njegovog oca, strpljiv i smiren.Streljao ga je pogledom poput boga. Naslađivao se njegovom bespomoćnošću.

„Nije to bio nikakav duh. Niti pripadnik plemena Šoni. Čak i s leđa videosam da taj tuđinac nije ništa više do dečak, nimalo veći od moje braće. Košuljamu je izgledala kao da je sašivena za nekog dvostruko krupnijeg od njega. Belakao slonovača. Upola upasana u njegove prugaste sive pantalone. Koža mu jebila gotovo iste nijanse, a vrat ispresecan plavim linijicama. Stajao je tu,nepomičan i ne dišući, kao kakav kip."

Abraham stariji imao je jedva četrdeset dve godine. Dobri geni darovali sumu visinu i široka pleća. Pošten rad vitkost i snažne mišiće. Još nikad nijeizgubio ni u jednoj tuči i, k vragu, neće izgubiti ni u toj. Digao se („polako, kaoda su mu rebra polomljena"), napregnuo mišiće i stegnuo pesnice. Bio jepovređen, ali to je moglo da pričeka. Najpre će da mlatne tog kopi...

„Tata je zinuo u čudu kada je pogledao tog dečaka u lice. Šta god da jevideo na njemu, prestrašilo ga je nasmrt."

„Šta, za boga milo...?"Dečak je zamahnuo da udari Abrahama u glavu. Promašio me je. Abraham

je uzmaknuo korak unazad i podigao pesnice, ali nije ga udario. Promašio me je.Osetio je bol na levom obrazu. Zar nije? Bridenje pod okom. Dodirnuo je licevrhom kažiprsta... lagano. Krv je potekla, lipćući iz posekotine tanke poputžileta koja mu se protezala od uha do usta. Nije promašio.

Ovo su poslednje sekunde mog života.Abraham je osetio kako mu se glava trgla unazad. Osetio kako mu se očna

jabučica raspada. Svetlost svuda. Osetio je kako mu krv teče iz nozdrva. Jošjedan udarac. Još jedan. Čuo je sinovu vrisku odnekud. Zašto ne beži? Osetio jeda mu je vilica slomljena. Zubi izbijeni. Osetio je kako se pesnice odmiču, avriska stišava. Spavati sad... nikad se ne probuditi.

Dečak je podigao Abrahamovo telo za kosu, zadajući mu udarce iznova iiznova dok mu čelo naposletku nije „uleglo kao ljuska jajeta".

„Tuđinac je obmotao ruke oko očevog vrata i podigao ga. Ponovo samvrisnuo, siguran da je naumio da ga dokrajči. Umesto toga, gurnuo je one dugenokte na palčevima, one noževe, kroz tatinu Adamovu jabučicu i, pras,razrezao mu vrat od sredine. Stavio je usta ispod te rupe i lakomo pio kao štopijanac loče iz boce viskija. Gutajući gutljaje krvi. Kad je mlaz utanjio, obmotaoje ruku oko tatinih prsa i čvrsto ga prigrlio. Stezao mu je srce dok nije iscedio iposlednju kap, a potom ga bacio na zemlju i okrenuo se. Pogledao pravo u

34

mene. Tad sam shvatio. Tad sam shvatio zašto se tata toliko uplašio. Dečak jeimao oči crne kao ugalj, zube duge i oštre kao vučje. Lice belo kao đavolje, bogme ubio ako lažem. Srce mi je poskočilo. Zastao mi je dah. Stajao je tamo licaprekrivenog tatinom krvlju i... kunem ti se da je sklopio šake na grudima i...pevao...mi.

Imao je iskren, savršen glas mladića. Akcenat nepogrešivo engleski.Kad velika tuga srce povrediI seta misli pritisneTad muzika srebrnim zvukom svojimBrzo lek i utehu donese.*Da nešto toliko odvratno može da proizvede takav zvuk, da na tom

bledom licu može da bude tako topao osmeh, sve je to bila surova šala. Pošto jeotpevao pesmu, vrag se duboko poklonio pa utrčao u šumu. „Trčao je dok višenisam video trag beline medu drvečem." Osmogodišnji Tomas je kleknuo nadočev izobličen, ispijen leš. Drhtao je celim telom.

„Znao sam da moram da lažem. Znao sam da nikad nijednoj živoj duši nesmem reći šta sam video jer će misliti da sam budala, ili lažov, ili nešto još gore.A uostalom, šta sam to video? Možda sam sve samo usnio. Kad je Mordikajdotrčao s kremenjačom, kad je upitao šta se dogodilo, zaplakao sam i rekao mujedino što sam mogao. Jedino u šta bi poverovao, da je ratnička družinapripadnika plemena Šoni ubila našeg oca. Nisam mogao da mu kažem istinu.Nisam mogao da mu kažem da je to bio vampir."

Ejb nije mogao da govori. Sedeo je naspram svog pijanog oca, puštajući dapovremeno pucketanje vatre ispuni tišinu.

Čuo sam na stotine njegovih priča, neke iz života drugih ljudi, neke iz njegovogživota. Međutim, još nikad nisam čuo da je izmislio neku priču, čak ni u pijanomstanju. Iskreno nisam mislio da je njegov um kadar za to. Niti sam mogao da smislimrazumno objašnjenje zašto bi tako nešto slagao. To je ostavljalo jednu jedinuuznemirujuću mogućnost.

„Misliš da sam pošandrcao?", upitao je Tomas.Upravo sam to mislio, ali nisam mu odgovorio. Naučio sam da u takvim prilikama

držim jezik za zubima, radije nego da rizikujem srdito pogrešno tumačenje nekenedužne opaske. Rešio sam da sedim ćutke dok me ne pošalje u kuću ili dok ne zaspi.__________________________________________*Pesma Ričarda Edvardsa iz Šesnaestog stoleća, na koju se aludira u Romeu i Juliji, u petoj sceničetvrtog čina. (Piščeva napomena)

35

,,K vragu, imaš valjan razlog za to."Otpio je gutljaj prošlonedeljnog rada* i pogledao me s nežnošću kakvu dotad nisam

bio video u njemu. Odlažući na trenutak sve ostalo na stranu i videći nas dvojicu neonakve kakvi smo bili, već onakve kakvi smo mogli da budemo u nekom boljem životu.Otac i sin. Oči su mu se ispunile suzama, što me je začudilo i uplašilo. Imao sam osećajda me preklinje da poverujem. Ipak nisam mogao da verujem u nešto tako glupo. Bio jesamo pijanac koji priča priču. Samo to.

„Govorim ti ovo jer treba da znaš. Jer... zaslužuješ istinu. Govorim ti dasam video dva vampira u životu. Prvog u tom polju. Drugog..." Tomas jepogledao u stranu, ponovo savladavajući suze. „Drugi se zove Džek Barts... ivideo sam ga neposredno pre no što je tvoja majka umrla..."

Otac je leto 1817. proveo u grehu zavisti. Dozlogrdilo mu je da gleda kako njegovisusedi zarađuju mnogo gajeći pšenicu i kukuruz na svojoj zemlji. Dozlogrdilo mu je dalomi leđa gradeći ambare koje su oni koristili da se obogate, ne deleći pritom s njim nidelić zarade. Osetio je, prvi put u životu, nešto nalik ambiciji. Nedostajao mu je kapital.

Džek Barts je bio zdepast jednoruk čovek sa ukusom za skupu odeću iblagodatnom transportnom firmom u Luivilu. Bio je i jedan od malobrojnihdržavljana Kentakija koji su davali privatne pozajmice. Tomas je u mladostiradio za njega, utovarujući i istovarujući barže na reci Ohajo za dvadeset cenatadnevno. Barts je uvek dobro postupao prema njemu i plaćao mu brzo, i kad suim se putevi razišli, rukovali su se i Barts mu je otvoreno ponudio da se vrati.Više od dvadeset godina kasnije, u proleće 1818, Tomas Linkoln je prihvatio tuponudu. Sa šeširom u rukama i nisko pognute glave, Tomas je seo u kancelarijuDžeka Bartsa i zatražio pozajmicu od sedamdeset pet dolara, tačno koliko mu jetrebalo da kupi ralo, konja za vuču, seme i „sve ostalo što je čoveku potrebno da gajipšenicu, osim sunca i kiše".

Barts, koji je izgledao „zdravo i srdačno kao i uvek, u svom ljubičastom mantilus jednim rukavom", odmah je pristao. Uslovi su mu bili jednostavni: Tomas će sevratiti sa devedeset dolara (glavnica plus dvadeset posto kamate) najkasnije doprvog septembra. Sve što zaradi preko toga može da zadrži. Dvadeset postobilo je više nego duplo nego što bi bilo koja ugledna banka u to vremenaplatila, ali budući da Tomas nije imao bukvalno ništa (samo se poslužio___________________________________*Mnogi su farmeri pravili viski kako bi dodatno zaradili na svojoj žetvi. Ejb ovde misli na činjenicudaje Tomas često trampio svoje stolarske proizvode za viski od kukuruza, na veliku žalost svoje novežene. (Piščeva napomena)

36

komadom zemlje u Golubijem potočiću, nije imao zaloga, niti je imao komedrugom da se obrati.

Otac je prihvatio uslove i prionuo na posao, obarao je drveće, čupao panjeve, oraozemlju i sejao. Bio je to mukotrpan rad. Zasejao je ukupno pet jutara pšenice golimrukama. Ukoliko požnje trideset merova po aru (razumna procena), imaće dovoljno davrati dug Bartsu i još malo da preguramo zimu. Iduće godine zasejaće više. A one tamounajmiće pomoć. Za pet godina posedovaćemo najveću farmu u okrugu. Za deset udržavi. Pošto je i poslednje seme položio u zemlju, otac se odmarao i čekao da njegovabudućnost iznikne iz zemlje.

Međutim, ispostavilo se da niko nije upamtio vrelije i suvlje leto od leta1818. godine. Kad je stigao jul, u celoj Indijani nije bilo nijedne zdrave stabljikeza žetvu. Tomas je bio uništen.

Nije imao izbora do da proda ralo i konja za koliko god novca može. Kakonije bilo useva za žetvu, nisu mnogo vredeli. Suviše posramljen da izađe Bartsuna oči, Tomas mu je prvog septembra poslao dvadeset osam dolara zajedno sapismom (koje je izdiktirao Nensi), obećavši da će ostatak poslati čim budemogao. Bilo je to najbolje što je mogao da uradi. No nije bilo dovoljno dobro zaDžeka Bartsa.

Dve nedelje kasnije, Tomas Linkoln se zatekao kako ga preklinje šapatom,dok mu se magličasti dah video na studenom noćnom vazduhu. Ustao je izpostelje samo nekoliko minuta ranije. Probudio se kad ga je nešto laganododirnulo po obrazu. Rukav plavog svilenog mantila. Svežanj novčanica,dvadeset osam dolara ukupno. Silueta Džeka Bartsa, koji je stajao nad njegovimkrevetom.

Barts nije prevalio toliki put da bi se svađao, samo da bi upozorio. Otac mu je biodrag. Oduvek mu je bio drag. Stoga će mu dati još tri dana da nađe ostatak novca. To jeposao, vidiš. Ako se pročuje da Džek Barts čini posebne usluge pozajmljivačima kojizaostaju sa isplatom duga, onda će i drugi razmisliti da li da mu vrate na vreme. A gdeće ga to odvesti? U bedu? Ne, ne. Nema tu ničeg ličnog. To je samo pitanje platežnosti.

Stajali su pored sporednog objekta kako šapatom ne bi probudili nikog ubrvnari. Barts ga je još jednom upitao:

„Možeš li da nabaviš moj novac za tri dana?" Tomas je ponovo obesioglavu.

„Ne mogu." Barts se osmehnuo i pogledao u stranu.„Onda..."Okrenuo se opet prema ocu. Ali njegovog lica nije bilo, već demon na

njegovom mestu. Prozor u pakao. Crne oči i bela koža i zubi dugi i oštri kao

37

vučji, bog me ubio ako lažem.„... ću ga naplatiti na drugi način."Ejb je zurio u oca kroz vatru.

Ejb je zurio u oca kroz vatru.Strava. Strava mi je ispunila utrobu. Ruke i noge. Osetio sam slabost.

Mučninu. Nisam hteo da čujem ni reč više. Ne večeras. Nikada. Ali otac nijemogao da stane. Ne kad je bio tako blizu kraju. Kraju koji sam već slutio, alinisam se usuđivao da poverujem u njega.

„Vampir je uzeo mog oca..."„Prestani..."„Vampir je uzeo Spero..."„Dosta!",,I vampir je uzeo tvoju..."„Idi dođavola!" Tomas je zajecao.Pri samom pogledu na njega probudila se u meni neka dotad neznana

mržnja. Mržnja prema mom ocu. Prema svemu. Gnušao sam ga se. Otrčao samu noć iz straha od nečeg što bih mogao reći; što bih mogao uraditi ako se još kojitrenutak zadržim u njegovom društvu. Moja me je srdžba držala daleko odkuće tri dana i tri noći. Spavao sam u ambarima i pomoćnim objektima suseda.Krao jaja i klasje kukuruza. Hodao dok mi noge ne bi zaklecale od umora.Plakao pri pomisli na majku. Uzeli su je od mene. Otac i Džek Barts. Mrzeo samsebe što sam bio premalen da bih je zaštitio. Mrzeo sam oca što mi je rekao takonemoguće, nezamislive stvari. A ipak sam znao da su istinite. Nisam mogao daobjasnim kako sam znao sa takvom sigurnošću, ali znao sam. Po tome kako nasje otac ućutkivao kad god smo ispredali priče o vampirima. Po kricima koje jevetar donosio noću. Po majčinim grozničavim šaputanjima o tome kako je„pogledala vragu u oči". Otac je bio pijanica. Lenja hladnokrvna pijanica. Ali nijebio lažov. Za ta tri dana mržnje i oplakivanja, popustio sam ludilu i priznaonešto sebi: verujem u vampire. Verujem u njih i mrzim ih sve do poslednjeg.

Kad se napokon vratio kući (uplašenoj maćehi i ćutljivom ocu), Ejb nijeizustio ni reč. Otišao je pravo po svoj dnevnik i zabeležio jednu jedinu rečenicu.Rečenicu koja će iz korena promeniti tok njegovog života i dovesti mladu nacijuna rub propasti.

Ovim zvanično odlučujem da ću ubiti svakog vampira u Americi.

38

IIISara se nadala da će im Ejb čitati posle večere. Smrkavalo se, ali gorela je

lepa vatrica i bilo je i više no dovoljno vremena za nekoliko stranica o Joninimpustolovinama ili Josifovom mnogobojnom kaputu. Dopadalo joj se kako im jeEjb čitao. Takav život. Takva izražajnost i jasnost. Posedovao je mudrost dalekostarijeg čoveka. Manire i milinu kakvi se retko viđaju kod deteta. Bio je, kako ćereći Vilijamu Herndonu posle ubistva svog pastorka, „najbolji dečak kojeg sam uživotu videla ili se nadala da ću videti".

Međutim, od njene Biblije nije bilo ni traga. Da li ju je pozajmila susedu izaboravila? Da li ju je ostavila kod gospodina Gregsona? Sve je pretražila, aliuzalud. Sara više nikad neće videti svoju Bibliju.

Ejb ju je spalio.Bio je to ishitren potez ljutog deteta, zbog kojeg će se kasnije kajati (mada

izgleda nikad dovoljno da bi priznao svojoj maćehi istinu). Godinama potompokušaće da se opravda:

Kako da verujem u boga koji dopušta da [vampiri] postoje? Boga koji je dopustio damoja majka postane plen njihovog zla?* Ili nije mogao to da spreči ili je bio saučesnik utome. U svakom slučaju, ne zaslužuje da ga veličam. U svakom slučaju, on je mojneprijatelj.

Takav je um ljutitog jedanaestogodišnjaka. Dečaka koji na svet gleda kao na izborizmeđu dve sasvim različite izvesnosti. Koji veruje da „nešto" mora da bude ovakvo ilionakvo. Sram me je što se to dogodilo, jeste. I ne bih da uvećavam taj sram pretvarajućise da nije.

Slomljene vere, jedanaestogodišnji Ejb otišao je korak dalje u svojojrešenosti u ovom manifestu bez datuma (otprilike avgust 1820):

Od sada će moj život biti život strogog proučavanja i posvećenosti. U sve ću seuputiti. Postaću veći ratnik od Aleksandra. Moj život imaće samo jedan cilj. Taj cilj jeda ubijem** što više vampira. U ovaj dnevnik beleži ću [sic] o ubijanju vampira. Nikoosim mene neće ga čitati.Njegovo dotad nezasito zanimanje za knjige pretvoriće se u opsesiju. Pešačio jeviše od sat vremena do kuće Arona Stibela, obućara koji se hvalisao______________________________________*Ne zna se kako je Barts usmrtio Nensi Linkoln i Sperouove, ali na osnovu podataka iz drugih delovadnevnika, najverovatnije im je dao „malu dozu" vlastite krvi. Ubosti prst i istisnuti nekoliko kapi uusta usnule žrtve najčešći je način. Takva količina sasvim je dovoljna da izazove propratne pojavepreobražaja (mučninu, smrt) bez ijednog trajnog preimućstva. (Piščeva napomena)**Zanimljivo je primetiti ponovljenu upotrebu reči „ubiti" i „ubijanje" u ovim prvim odeljcima. Ejb ćekasnije koristiti preciznije glagole, „uništiti" i „zaklati". (Piščeva napomena)

39

ličnom bibliotekom od nekih stotinu i pedeset tomova, dvaput nedeljno, da bivratio jedan i pozajmio drugi naramak knjiga. Išao je sa maćehom u Elizabetaunkad god bi odlazila u posetu rođaku, gde bi se osamio u domu SamjuelaHejkrafta, jednog od gradskih osnivača i ponositog vlasnika gotovo pet stotinaknjiga. Ejb je čitao o okultnom; nalazio pominjanje vampira u evropskomfolkloru. Prikupio je spisak njihovih navodnih mana, obeležja i navika. MaćehaSara često ga je ujutro nalazila usnulog za stolom, glave položene na otvorenojstranici.

Kad nije unapređivao um, Ejb je predano unapređivao svoje telo. Cepao jedvostruko više drva svakog dana. Gradio duge krivudave kamene zidove.Vežbao gađajući stabla sekirom. Najpre sa devet metara. Potom sa osamnaest.Kad bi ga polubrat Džon pozvao da se igraju rata, oberučke bi prihvatio tuponudu i borio se s novim žarom, zbog koga je više od jednog deteta izsusedstva završilo sa raskrvarenom usnom. Na osnovu podataka prikupljenihiz knjiga, Ejb je istesao dvanaest kolaca i napravio tobolac u kojem ih je nosio.Napravio je i maleno raspeće (mada je proglasio Boga svojim „neprijateljem",čini se da se Ejb nije protivio njegovoj pomoći). Počeo je da nosi sa sobomvrećice belog luka i semena slačice. Oštrio je svoju sekiru dok ne bude dovoljnooštra da „oslepi sve koji je pogledaju". Noću je sanjao o smrti. O tome kako lovisvoje neprijatelje i probada ih kocem kroz srce. O tome kako im odseca glave. Oslavnoj bici. Godinama potom, kad se oblaci Građanskog rata budu nadvijalinad obzorjem, Ejb će se prisećati te svoje mladalačke krvoždernosti.

Postoje samo dve vrste ljudi koji žele rat: oni koji uopšte ne misle da se u njemubore i oni koji nemaju ama baš nikakvu predstavu o tome šta je on. U mojoj mladosti je,mogu sa sigurnošću da tvrdim, važilo ovo drugo. Izgarao sam za tim „ratom" savampirima, ne znajući ništa o njegovim posledicama. Ne znajući ništa o tome kako jedržati na rukama prijatelja koji izdiše ili sahraniti rođeno dete. Svaki čovek koji sesusreo sa smrću oči u oči dobro zna da ne treba da ga traži.

No u leto 1821, te su lekcije i dalje bile godinama daleko. Ejb je želeo svojrat sa vampirima, i posle meseci predanog proučavanja i vežbanja, bio jespreman za prvi napad. Napisao je pismo.

IVEjb je bio neobično visok za dvanaestogodišnjeg dečaka. Već je bio dostigao

očevu visinu, nekih stotinu osamdeset centimetara. Kao i njegovom nesrećnomdedi, dobri geni i godine mukotrpnog rada podarile su mu izuzetnu snagu.

40

Bio je ponedeljak, „letnji dan kakav se viđa samo u Kentakiju, svetao i zelen;povetarac je donosio toplotu i semenke maslačka". Ejb i Tomas su sedeli na vrhupomoćnog objekta i popravljali krov urušen od zime. Radili su u tišini. Iako seEjbova mržnja ohladila, i dalje mu je bilo teško da bude u očevom društvu.Odeljak iz njegovog dnevnika od 2. decembra 1843. (nedugo po rođenjuEjbovog sina Roberta) baca svetlost na prirodu tog njegovog prezira.

S godinama sam smekšao u mnogo pogleda, ali u tom pogledu ostajemnepokolebljiv. Njegova slabost! Njegova nesposobnost! Nije uspeo da zaštiti svojuporodicu. Mislio je samo na sebe i pustio da drugi ispaštaju zbog njegovih postupaka.Da nas je samo pokupio i utekao na neko daleko područje. Da je samo zamolio susede damu unapred plate nešto što će im u budućnosti uraditi. Ali on nije učinio ništa. Ništa,samo je dokono sedeo. Ćutke. Potajno se nadajući da će nekako, nekim čudom, njegovenevolje jednostavno nestati. Ne, nema potrebe da se ovo više analizira: daje umestonjega bio bilo koji drugi čovek, ona bi još bila sa mnom. To ne mogu da mu oprostim.

Izgleda da je Tomas, za šta mu se mora odati priznanje, shvatao i prihvataosvoju osudu. Nije pomenuo reč „vampir" od one večeri. Niti je pritiskao Ejba dagovori.

Sara je odvela devojčice da joj pomognu da očisti kuću gospodinaGregsona tog ponedeljka po podne, a Džon je otišao da se bori u nekomizmišljenom ratu. Dva Linkolna radila su na krovu kad se primakao konj, nosećidete na leđima. Debeljuškasto dete u zelenom mantilu. Ili to ili vrlo niskogčoveka. Niskog čoveka sa tamnim naočarima i... jednom rukom. Bio je to DžekBarts.

Tomas je spustio čekić, a srce samo što mu nije iskočilo iz grudi pri pomislina to šta li Barts sad hoće. Dok je on sišao i zaputio se da dočeka svogneočekivanog gosta, Ejb je već bio na pola puta do brvnare. Barts je dodaoTomasu svoje uzde i sišao s poteškoćom, pridržavajući se o sedlo jednomrukom dok je nabijenim, kratkim nogama tražio tlo. Pošto je sišao s konja, našaoje lepezu u mantilu i upotrebio je, rashlađujući lice. Tomas nije mogao da neprimeti kako na njemu nije bilo ni graške znoja.

„Jednostavno užasno... užasno, strašno toplo."„Gospodine Bartse, ja..."„Moram priznati, vaše pismo me je iznenadilo, gospodine Linkolne.

Prijatno, to je sigurno. Ali ipak me je iznenadilo."„Moje pismo, gospodine Ba..."„Da ste ga napisali ranije, možda bi se neprijatnost među nama izbegla.

Strašno... strašna neprijatnost..."


41

Tomas je bio suviše zbunjen da bi primetio kako Ejb ide ka njima sa dugimdrvenim predmetom u rukama.

„Oprostićete mi zbog žurbe", kazao je Barts, „ali trebalo bi smesta dapođem. Imam neka posla u Luivilu koja moram da završim još večeras."

Tomas nije znao šta da kaže. K vragu, ama baš ništa nije mu padalo na um.„Pa, imate li ga, gospodine Linkolne?"Ejb im se pridružio, noseći dugu, ručno izgraviranu škrinju sa poklopcem

spojenim šarkom. Kovčežić za maleni leš. Stao je iza oca, gledajući ravno uBartsa. Nadvijajući se nad njim. Gledajući ga znalački.

„Čudno", kazao je Ejb, raspršivši tišinu. „Nisam vas očekivao za dana."Ovoga puta zbunjen je bio Barts.„Ko je ovo dete?"„Moj sin", rekao je Tomas, skamenjen.„Ovde je", kazao je Ejb, podigavši škrinju. „Sve. Svih stotinu dolara, baš

kao što piše u pismu."Tomas je bio siguran da nije dobro čuo. Siguran da je sve to san. Barts je

pogledao u Ejba, sumnjičav. Zbunjen. Široko se osmehnuo.„Gospode bože!", kazao je Barts. „Na trenutak sam pomislio da smo svi

ludi!"Barts se zasmejao. Ejb je podigao poklopac, tek toliko da gurne šaku

unutra.„Dobar dečak", kazao je Barts, smejući se iskreno. „Onda dopusti da ga

uzmemo."Podigao je šaku i pomilovao me debelim prstima po kosi. U glavi mi je bilo

samo to kako me je majka isto tako milovala kad mi je čitala. U glavi mi je bilosamo njeno milo lice. Ljutito sam pogledao naniže u tog čoveka. U to stvorenje.Zasmejao sam se s njim dok je otac bespomoćno stajao, a u grudima mi jebuktao plamen. Osećao sam drveni kolac pod prstima. Mogao sam da uradimbilo šta. Bio sam bog.

Ovo su poslednji trenuci tvog života.Ne sećam se kako sam ga zabo, sećam se samo da jesam. Njegov je smeh zamukao i

trapavo je koraknuo. Oči su mu pocrnele za tili čas, kao da su se bunari mastila unjegovim zenicama najednom rasuli, a prosuta tečnost zadržala iza stakla. Očnjaci sumu se spustili i smesta sam ugledao plavičastu mrežu ispod njegove kože. Bila je istina.Do tog trenutka bilo je mesta sumnji. Ali sad sam video rođenim očima.

Sad sam znao.Vampiri su stvarni.

42

Podigao je ruku i bucmastom šačicom instinktivno uhvatio kolac. Na licu mu jošnije bilo straha. Samo zbunjenost, kao da pokušava da shvati kako je to takav predmetprikačen za njegovo telo. Ubrzo je izgubio ravnotežu i klonuo u sedeći položaj, gde jeostao na časak pre no što je sasvim klonuo na leđa. Popustio je kolac i ruka mu je pala uzbok.

Obišao sam ga, pitajući se kad će napasti. Pitajući se kad će se nasmejati zaludnostimog postupka i usmrtiti me. Dok sam to radio, on me je pratio očima. Bile su jedino štose kretalo u tom času. U njima je bilo straha. Umirao je... i bojao se. Ono malo boje što jeimao napustilo ga je, a tamna gusta krv potekla mu je iz nozdrva i oko usta. Najprepotočić... potom bujica, lila mu je niz obraze i preplavljivala oči. Bilo je više krvi negošto sam mislio da je moguće. Video sam kako mu duša (ukoliko je uistinu imao takvonešto) odlazi. Neočekivano se i u strahu oprašta od tako dugog, dugog života, životanesumnjivo ispunjenog srećom, i patnjom, i borbom, i uspehom. Trenucima prelepim dabi se delili. Suviše bolnim da bi ih se sećao. Sve se to sad završavalo i mnogo se plašio.Plašio se ništavila koje ga čeka. Ili još gore, kazne.

A onda je izdahnuo. Očekivao sam da će mi oči zasuziti. Da ću se pokajati kadvidim šta sam uradio. Priznajem da nisam osetio ništa. Poželeo sam samo da se višenapatio.

Tomas je stajao zgranut.„Vidi šta si uradio", kazao je posle mučne tišine. „Ubio si nas."„Naprotiv... Ubio sam njega."„Doći će ih još."Ejb je već bio počeo da se udaljava.„Onda će mi trebati još kolaca."

43

TriHenri

Širom sveta vlada večna borba između ta dva principa, dobra i zla. To su dvaprincipa koja stoje sučeljena još od pamtiveka; i zauvek će nastaviti da se glože.

Abraham Linkoln u raspravi sa Stivenom Daglasom, 15. oktobra 1818.

IJugoistočna Indijana živela je u strahu u leto 1825. Za šest nedelja od

početka aprila nestalo je troje dece. Prvo, sedmogodišnji dečak po imenuSamjuel Grin; nestao je dok se igrao u šumi nadomak svoje porodične farme uMedisonu, gradu u procvatu na obalama reke Ohajo. Grupe tragača krenule suu potragu za njim. Prečešljali su i dna močvara, ali od dečaka nije bilo ni traga.Manje od dve nedelje kasnije, pre nego što su meštani Medisona izgubili svakunadu da će ga ikada naći, šestogodišnja Gertruda Vilkoks nestala je iz svogkreveta usred noći. Tad se strah pretvorio u paniku. Roditelji nisu puštali decuiz kuća. Susedi su optuživali susede, i utom su prošle tri nedelje bez incidenta.A onda je 20. maja nestalo i treće dete, ne iz Medisona, već iz gradaDžefersonvila, trideset dva kilometra nizvodno. Ovoga puta telo je nađeno zasamo nekoliko dana, zajedno sa još dva leša. Jedan lovac je došao do tog jezivogotkrića prateći svoje pse do plitkog pošumljenog jarka gde su ležala tri ispijenaleša, na brzinu prekrivena grmljem. Tela su im bila neprirodno propala, gotovosasvim bezbojna. Svako lice zgrčeno od straha, oči razrogačene.

Ejb Linkoln je tog leta imao šesnaest godina i njegova rešenost da „ubijesvakog vampira u Americi" bila je na nepovoljnom početku. Ispostavilo se da sustrahovanja njegovog oca bila bespotrebna. Nijedan vampir nije došao da osvetiDžeka Bartsa. Zapravo, za četiri godine, koliko je prošlo otkako je probo kocemBartsa, Ejb nije čak ni video drugog vampira, mada ne zato što se nije trudio.Nebrojene je noći proveo goneći daleke krike koje je vetar donosio i stražarećinad sveže iskopanim grobovima u slučaju da, kako folklor navodi, neki vampirdođe da se gosti lešom. No kako nije imao ništa osim starih knjiga i mitova daga vode i oca nevoljnog da pomogne, Ejb je te četiri godine proveo veomaosujećen. Nije mu preostalo ništa do da nastavi da trenira. Dostigao je punuvisinu od metar i devedeset pet centimetara, a svaki kvadratni centimetarnjegovog tela bio je čist mišić. U rvanju i utrkama mogao je da savlada većinumuškaraca dvostruko starijih od sebe. Mogao je da zabode oštricu sekire u drvo

44

sa više od dvadeset sedam metara udaljenosti. Mogao je da vuče plug jednakobrzo kao konj i podigne kladu tešku stotinu trinaest kilograma iznad glave.

Međutim, nije umeo da šije. Pošto se nedeljama trudio da sašije sebi dug„lovački kaput", samo da bi se ovaj posle jednog ili dva nošenja sasvim raspao,odustao je i platio švalji da to uradi (nije zamolio maćehu iz straha da se nezapita za šta će mu takav kaput). Dugi crni kaput bio je postavljen debelimmaterijalom preko grudi i stomaka, i imao je unutrašnje džepove za svakojakenoževe, češnjeve belog luka i bočicu svete vodice, koju je sam blagosiljao.Tobolac sa kocima nosio je na plećima, a debeli kožni okovratnik, koji je poručiood kožara u Elizabetaunu, nosio je oko vrata.

Kad je vest o tim ispijenim leševima stigla do Golubijeg potočića, Ejb sesmesta zaputio ka reci.

Ocu sam rekao da sam našao posao na barži koja plovi za Nju Orleans i da ću sevratiti sa platom od dvadeset dolara za šest nedelja.

Uradio sam to uprkos tome što nisam dobio takvu ponudu za posao i uprkos tomešto nisam imao predstavu gde ću naći taj novac. Nisam uspeo da smislim drugi načinda mi otac dozvoli da tako dugo ne budem kod kuće.

Protivno nepogrešivo „časnoj" predstavi o njemu, Ejb se nije libio laganjadokle god je ono služilo plemenitoj svrsi. Bila je to prilika za kojom je čeznuočetiri duge godine. Prilika da isproba svoje veštine. Svoje oružje. Prilika da osetiushićenje gledajući kako mu vampir skončava pred nogama. Da vidi strah unjegovim očima.

Bilo je tragača daleko boljih od Abrahama Linkolna. Ljudi koji su znalimnogo više o reci Ohajo. Međutim, u celom Kentakiju i Indijani nije bilo živogstvora koji je posedovao šire znanje o tajanstvenim nestancima i nerešenimubistvima.

Kad sam čuo opis nađenih tela u Džefersonvilu, odmah mi je bilo jasno da je za toodgovoran vampir, i imao sam veoma dobru predstavu o tome kuda se zaputio. Setiosam se da sam čitao o sličnom slučaju u Dugreovom delu O istoriji reke Misisipi, oslučaju koji je zbunjivao doseljenike gotovo pedeset godina ranije. Deca su počela danestaju iz svojih postelja u gradićima pokraj reke, počevši od Načeza i nastavljajućiprema Donaldsonvilu. Od severa ka jugu. Tela su nalažena u grupama uz reku, veomaraspadnuta. Neprirodno, na svakom su se nalazile samo sitne posekotine po udovima.Bio sam spreman da se opkladim da se ovaj vampir, poput tog, zaputio ka jugunizvodno. Takođe sam bio spreman da se opkladim da putuje brodom. A ako putujebrodom, stići će u Evansvil pre ili kasnije.

Tamo je Ejb ležao u zasedi u noći 30. juna 1825. godine, u utorak, skriven u

45

šipražju na šumovitim obalama reke Ohajo.Srećom, mesec je bio pun i otkrivao je svaki detalj noći... laganu maglu što se

kotrljala nad površinom reke, kapljice rose na lišću mog skrovišta, siluete usnulih pticana grani drveta i baržu privezanu ni tridesetak metara od mog skrovišta. Ni po čemu senije razlikovala od manjih barži koje se viđaju kako plove uzvodno i nizvodno: dugadvanaest i široka tri i po metra; napravljena od neobrađenih drvenih dasaka; dve trećinepalube zauzete natkrivenim prostorom za život, ipak su mi oči satima bile prikovane bašza taj brod, jer sam bio siguran da je na njemu vampir.

Ejb je danima posmatrao brodove koji su povremeno pristajali uz obaluEvansvila. Dobro je osmotrio svakog čoveka koji je zakoračio na tlo, tražećiobeležja o kojima je toliko čitao: bledu kožu, izbegavanje sunčeve svetlosti,strah od krstova. Čak je i uhodio nekolicinu „sumnjivih" brodara dok su svojimposlom odlazili u grad. Međutim, time ništa nije postigao. Naposletku mu jebarža koja se nije zaustavila pobudila sumnju.

Malo mi je falilo da legnem na spavanje. Sunce je bilo sasvim zašlo i svi brodovikoji nameravaju nizvodno ostaće privezani u luci dok ne svane. A onda sam ga ugledao.Obris barže u prolazu, jedva vidljive u tmini. Začudilo me je što neki brod prolazi krozjedan od najprometnijih gradova u tom delu reke bez zaustavljanja. Još više me jezačudilo što to radi noću.

Ejb je trčao uz reku, rešen da prati taj čudni brod (kojim, koliko je video,nije upravljao niko) koliko god bude mogao.

Obilne kiše ubrzale su reku i bilo mi je teško da držim korak. Barža je nastavila daizmiče, i kad je zamakla iza rečne okuke, uplašio sam se da sam je zauvek izgubio.

Međutim, posle pola sata trčanja, Ejb ju je sustigao. Brod je bio privezan uzistu obalu nekoliko kilometara van grada, a maleni mostić vodio je s njegovepalube na obalu. Dobro se udaljio i započeo celonoćno bdenje. Proticali sugladni, zamorni sati, ali Ejb se nije micao sa svog mesta.

Toliko sam mirovao da sam strahovao da će me noge izdati kad mi ustrebaju. Alinisam se usuđivao da napadnem dok ga ne vidim. Dok ne ugledam stvorenje kakoiskrsava iz svog usnulog mesta. Pogledao sam naniže u sekiru u svojim rukama da seuverim da je još tu. Stresao sam se u iščekivanju da je gledam kako leti i zariva mu se ugrudi. Da vidim strah na njegovom licu dok bude napuštao ovaj svet.

Začulo se slabašno šuštanje lišća i krckanje grančica sa severa. Neko seprimicao, koračajući kroz šumu uz obalu. Ejb je smirio disanje. Osećao je drškusekire u desnoj šaci. Zamišljao zvuk koji će napraviti dok bude cepala kožu ikost i pluća.

Tolike sam sate čekao da se to stvorenje pojavi. Nijednom mi nije palo na pamet da

46

je vampir možda već u blizini. To nije bilo važno. Spremio sam sekiru i čekao da gaugledam.

Ispostavilo se da je „on" ženica u crnoj haljini i s crnim šeširom. Obliknjenog tela nagoveštavao je da je prilično stara, iako je s lakoćom koračala poneravnoj obali.

Nijednom mi nije palo na pamet da je to možda žena, a kamoli starica. Najednomsam uvideo ludost svoje namere. Kakav to dokaz imam? Kakav dokaz osim sumnje da jeto vampirov brod? Hoću li tek tako ubiti ma koga kome pripada i nadati se da će sepokazati kako je moja teorija tačna? Jesam li spreman da oduzmem život toj starici a danisam sasvim siguran?

Ejb nije morao dugo da se muči, jer kad se primakla, video je nešto unjenom naručju. Nešto belo. Bilo je to dete.

Gledao sam dok ga je nosila kroz šumu [i] prema brodu. Nije imalo više od petgodina, u beloj noćnoj haljini, ruke i noge su mu slobodno visile. Video sam mu krv naokovratniku. Na rukavima. Nisam mogao da napadnem sa takve udaljenosti iz straha dane promašim pa sekirom usmrtim dečaka (ako je uopšte bio živ).

Ejb je gledao kako vampirica dolazi do broda i kreće mostićem, pa zastajenasred puta.

Telo joj se ukrutilo. Onjušila je vazduh kao što sam viđao da životinje rade kadosete miris opasnosti. Pogledala je kroz tminu ka suprotnoj obali, pa prema meni.

Ejb se skamenio. Nije disao. Nije se ni mrdnuo. Zadovoljna što nemaopasnosti, starica je produžila mostićem i zakoračila na palubu.

Obuzela me je mučnina. Bes, usmeren više na mene nego na nju. Kako seusuđujem da dokono sedim i dopuštam da odnese tog dečaka? Kako se usuđujem dadopustim da me nešto tako ništavno kao što je strah, nešto tako nevažno kao što je mojživot, spreči da učinim ono što se mora učiniti? Ne! Ne, radije ću umreti od njene rukenego od srama! Ustao sam iz svog skrovišta i potrčao ka reci. Ka brodu. Odmah je čulamoje korake, videla je otkuda dolazim i spustila dečaka na palubu. Aha! Eto mi prilike!Podigao sam sekiru i hitnuo je. Gledao kako se obrće u vazduhu dok leti prema njoj.Uprkos izgledu i godinama, starica je bila vrlo okretna i hitra, izbegla je moju sekirutako da je ova završila na dnu reke Ohajo. Nastavio sam da trčim, uveren da ćuzahvaljujući vežbi i snazi ipak uspeti. Uveren da nema drugog izbora. Gurnuo sam rukeu džepove kaputa i našao lovačke noževe za obe šake. Čekala me je, ispruženih kandži.Očiju crnih poput šešira koji je nosila. Zakoračio sam na most i skočio na nju, ali oname je mlatnula kao što konj repom mlatne obada, odbacivši me na palubu i izbivši mivazduh iz pluća. Okrenuo sam se na leđa, dok me je celo telo boleo, i držao noževe predsobom kako bih je držao na odstojanju. Zgrabila ih je za oštrice i istrgla mi ih iz šaka,ostavivši mi samo gole šake da se njima branim. Skočio sam na noge i kidisao na tu

47

bednu staru đavolicu, izbezumljeno mašući pesnicama. Postigao bih jednak uspeh i dasam nosio povez preko očiju, s takvom lakoćom je izbegavala moje udarce. Sasvimiznenada osetio sam snažan bol u predelu stomaka, bol koji me je zamalo oborio s noguna usnulog dečaka.

Vampirica je snažnim pesnicama slomila nekoliko Ejbovih rebara.Zateturao se dok ga je udarala u stomak iznova... i iznova. Zakašljao se i

poprskao je kapljicama krvi po licu.Tu je zastala, prešla srednjim prstom preko obraza i prinela ga jeziku.„Bogato", kazala je sa osmehom. Upinjao sam se da ostanem na nogama, znajući

da će mi, ako ponovo padnem, to biti poslednji put. Pomislio sam na svog dedu, kako sunjegovo lice smrvile vampirske pesnice. Kako nije uspeo da mu zada čak nijedan udaraczauzvrat. Nisam hteo da me zadesi ista sudbina. Iskoristio sam njenu stanku kao svojuprednost i pronašao poslednje preostalo oružje u kaputu, nožić. Bacio sam se na nju saposlednjom preostalom snagom i zario joj oštricu u stomak. To joj je samo dodatnopopravilo raspoloženje, jer me je zgrabila za zglob i povukla ga uz svoju utrobu, sekućise i smejući sve vreme. Osetio sam kako mi stopala više ne dodiruju palubu; osetio samnjene šake oko vrata. Za samo časak, kako se činilo, davio sam se. Zagnjurila mi je glavuu vodu, leđa su mi bila pritisnuta uz bok broda. Izbezumljeno sam mlatarao nogama.Preostajalo mi je jedino da gledam naviše u njeno lice. U njene bore izglačane vodom. Aonda su se misli okrenule od borbe i ispunila me je neobična radost. Sve će se ubrzozavršiti i odmaraću se. Te crne oči menjale su oblik nada mnom dok je voda počinjala dase smiruje.

Dok sam ja počinjao da se smirujem. Biću s njom uskoro. Bila je noć.A onda je došao on.Ejb je bio jedva svestan kad je ta starica nestala, neko ju je povukao unazad

i vratio na brod. Njene šake ga više nisu držale pa je polako tonuo ka dnu reke.Iz dubina me je izvukla božja ruka. Smestila me je na palubu broda pokraj usnulog

deteta u beloj noćnoj haljini. S tog niskog mesta posmatrao sam kako se odvija ostatak,tonući u san i izranjajući iz njega. Čuo sam kako ona žena izvikuje:

„Izdajniče!"Video sam siluetu čoveka koji se borio s njom. Video sam kako joj glava pada na

palubu ispred mesta gde sam ležao. Telo joj je bilo odvojeno od nje.A onda nisam video ništa više.

48

II„I često, kako bi nas osvojili na našu štetu, sluge tame govore nam istinu,

pridobijajući nas iskrenim tricama, kako bi izdali..."*Probudio sam se u odaji bez prozora pokraj čoveka koji je čitao spram svetiljke. Bio

je visok oko metar i šezdeset, vitak, tamne kose duge do ramena. Kad je video da sambudan, prestao je da čita i stavio obeleživač među stranice obimne knjige u kožnompovezu.

Postavio sam jedino pitanje koje je bilo važno. Pitanje koje mi nije davalo mira usnu.

„Dečak... je li..."„Na sigurnom je. Ostavio sam ga tamo gde će ga naći."Njegov akcenat nije odao neko posebno poreklo. Je li Englez? Amerikanac? Škot?

Seo je kraj mene u kitnjasto izrezbarenu stolicu s visokim naslonom, prebacivši nogupreko noge u tamnim pantalonama i plavoj košulji rukava podvrnutih do lakata, sasrebrnim krstićem oko vrata. Pogledao sam oko sebe i video oblik odaje na svetlu njegovepetrolejke. Zidovi su bili sagrađeni od kamenja naslaganog jedno na drugo, prostorizmeđu njih ispunjen glinom. Na svakom zidu ponosito su stajale najmanje po dve slikeu zlatnim ramovima; na nekima ih je bilo i po šest. Prizori gologrudih domorodačkihžena koje nose vodu sa potoka. Pejzaži okupani suncem. Portret mlade žene visio jepored portreta starice izrazito sličnih crta lica. Video sam svoje stvari pažljivo položenena ormariću u udaljenom uglu sobe. Svoj kaput. Svoje noževe. Svoju sekiru, čudesnoizbavljenu sa dna Ohaja. Okolo najlepši komadi nameštaja koje sam u životu video. Iknjige! Kamare i kamare knjiga svih mogućih debljina i poveza.

„Zovem se Henri Sterdžes", rekao je. „Ovo je moj dom."„Abraham... Linkoln."„'Otac mnogih.' Čast mi je, zaista."Pokušao sam da se uspravim i sednem, ali presekao me je takav bol da je malo falilo

da se onesvestim. Legao sam na leđa i pogledao naniže u bradu. Grudi i stomak bili sumi pokriveni vlažnim zavojima.

„Oprostićete mi zbog narušavanja vaše privatnosti, ali bili ste veoma povređeni.Neka vas ne plaši ni smrad. Natopio sam obloge raznim uljima, veoma dobrim zazaceljivanje rana, uveravam vas. No, bojim se, ne tako blagotvornim za čula."„Dva dana i dve noći. Moram priznati da je prvih dvanaest sati bilo prilično neizvesno.Nisam bio siguran hoćete li se ikad probuditi. Kompliment je za vaše zdravlje što ste..."

„Ne... kako ste je ubili?"_____________________________*Magbet, prvi čin, treća scena. (Piščeva napomena)

49

„Aaa, to nije bilo teško, zaista. Bila je prilično krhka, znate."Činilo se veoma besmislenim reći to nekome čije je telo slomila njena „krhkost".„I, moram dodati, bila je prilično zaokupljena pokušavanjem da vas uguši. Stoga

pretpostavljam da vam dugujem zahvalnost za odvraćanje paž... Mogu li nešto da vaspitam?"

Moja ćutnja pokazala se kao prikladna zamena za „da".„Koliko ste vampira zaklali?"Bilo je zaprepašćujuće čuti kako neki tuđinac izgovara tu reč. Do tog dana nisam

čuo nikoga osim svog oca da govori o njima kao o stvarnim bićima. Palo mi je na pametda se pohvalim, ali odgovorio sam mu iskreno.

„Jednog", kazao je Ejb.„Da... da, tako sam i mislio."„A vi, gospodine? Koliko ste ih vi zaklali?"„Jednog."Ništa mi tu nije bilo jasno. Kako je moguće da neko tako vešt, ko je tako lako zaklao

vampira, ima tako malo iskustva?„Zar vi... niste lovac na vampire?"Henri se iskreno nasmejao toj zamisli.„Sa sigurnošću mogu da tvrdim da nisam. Mada bi to bio vrlo zanimljiv izbor

zanimanja, to je sigurno."U svojoj omamljenosti, nisam odmah shvatio šta hoće da kaže. Kad mi je svanulo,

kad sam osetio da mi istina njegovih reči tone u kožu, istovremeno sam se prestrašio irazbesneo. Ubio je onu vampiricu. Ne da bi mene izbavio od smrti, već da bi me izbavioza sebe. Sad više nije bilo bola. Postojala je samo vatra u mojim grudima. Kidisao samna njega iz sve snage, svim besom. Ali ruke su mi se naglo zaustavile na putu kanjegovom grlu. Bile su svezane oko zglobova. Izbezumljeno sam vrisnuo. Cimao kaiševedok mi lice nije buknulo. Luđak. Henri me je gledao bez treptaja i čuđenja.

„Da", kazao je Henri. ,,I mislio sam da ćete tako reagovati."

IIINaredna dva dana i dve noći nisam hteo da prozborim ni reč. Nisam hteo da jedem,

da spavam, niti da pogledam svog neprijatelja u oči. Kako sam i mogao, svestan da mi seživot može završiti svakog trena? Svestan da je vampir (moj zakleti neprijatelj! ubicamoje majke!) sve vreme samo nekoliko koraka udaljen od mene. Koliko li je moje krvipopio dok sam spavao? Čuo sam bat njegovih koraka uz stepenice i niz njih. Čuo samškripu i šum dok je otvarao i zatvarao lomna vrata. Ali nisam čuo ništa iz spoljašnjegsveta. Ni ptičji poj. Ni crkvena zvona. Nisam znao kad je dan a kad noć. Moje jedino

50

merilo vremena bio je zvuk kresanja šibice. Gorenje peći na drva. Ključanje vode učajniku. Svakih nekoliko sati ušao bi u sobu sa činijom vrele supe, seo pored mog krevetai ponudio se da me nahrani. Odmah bih odbio. Pošto bi prihvatio moje odbijanje, Henribi podigao Sabrana dela Vilijama Šekspira i nastavio da čita gde je stao.

Tako je izgledala ta naša mala igra. Dva dana odbijao sam da jedem i slušam. Dvadana on je nastavljao da kuva i priča. Dok je čitao, nastojao sam da zaokupim umbeznačajnim mislima. Pesmama ili pričama koje sam sam smišljao. Bilo čim samo da nepružim tom vampiru zadovoljstvo tako što ću mu pokloniti svoju pažnju. Međutim,trećeg dana, sasvim savladan glađu, nisam mogao da ne prihvatim ponuđenu kašikusupe. Zakleo sam se da ću prihvatiti samo jednu. Tek toliko da ublažim bol u želucu,nimalo više.

Ejb je pojeo tri zdelice supe bez zaustavljanja. Kad se napokon najeo, on iHenri su sedeli u tišini „sat vremena, kako se činilo", dok Ejb naposletku nijeprozborio:

„Zašto me nisi ubio?"Gadilo mi se da ga pogledam. Nije me bilo briga za njegovu ljubaznost. Nije me

bilo briga što mi je spasao život. Vidao rane i hranio me. Nije me bilo briga ko je on. Bilomi je važno jedino šta je on.

„Molim te, pa zašto bih te ubio?"„Pa zato što si vampir."„Znači, to govori sve o meni? Zar nemam čovečji um? Zar nemam iste potrebe?

Za hranom, odećom i udobnošću? Ne sudi o svima nama jednako, Abrahame."Sad ja nisam mogao da se ne smejem.„Govoriš kao neko ko ne ubija da bi zadovoljio potrebu za 'hranom'! Čije 'potrebe'

ne uzimaju majke od njihove dece!"„Aha", kazao je Henri. „Dakle, neko od moje vrste uzeo ju je od tebe?"Sasvim sam izgubio razum. S takvom je lakoćom govorio o tome. S takvom

neosetljivošću. Luđak se vratio. Kidisao sam na njega, oborivši pritom činiju za supu nakameni pod. Razbila se u paramparčad. Rastrgnuo bih mu lice da nije bilo onih stegaoko mojih zglobova.

„Da se više nikad nisi usudio da je pomeneš! NIKAD!"Henri je pričekao da me srdžba pusti, pa je kleknuo na pod i pokupio komadiće

razbijene činije.„Moraš mi oprostiti", kazao je Henri. „Davno sam bio tvojih godina. Zaboravio

sam mladalački žar. Trudiću se da ubuduće pažljivije biram reči."Pošto je pokupio i poslednje komadiće, ustao je i pošao da izađe, ali je zastao na

vratima.„Zapitaj se... Zar smo toliko različiti, ti i ja? Zar nismo obojica nevoljne sluge mog

51

stanja? Zar obojica nismo izgubili nešto važno zbog njega? Ti majku? Ja život?"Rekavši to, izašao je i ostavio me mojoj srdžbi. Povikao sam za njim:„Zašto me nisi ubio?!" Njegov odgovor smireno je dopro iz susedne prostorije:„Neki su ljudi, Abrahame, jednostavno suviše zanimljivi da bi umrli."

IVEjbove rane su zaceljivale kako su dani proticali. Rado je jeo i sa sve većim

zanimanjem slušao kako Henri čita Šekspira.Mada je njegov lik i dalje imao moć da probudi bes ili strah u meni, ta je moć

slabila kako mi je telo jačalo. Olabavio mi je stege tako da sam sam mogao da jedem.Ostavljao mi je knjige pokraj kreveta da mogu da čitam. Što sam više upoznavao njegovum, to sam sve više uviđao mogućnost da on nema ubilačke namere prema meni.Razgovarali smo o knjigama. O velikim svetskim gradovima. Razgovarali smo čak i omojoj majci. Uglavnom smo razgovarali o vampirima. O toj sam temi imao više pitanjano reči kojima bih ih formulisao. Hteo sam sve da znam. Četiri duge godine tumaraosam po tami, oslanjajući se na nagađanja i nadajući da će me sama sudbina dovesti da sesuočim oči u oči s vampirom. Napokon mi se ukazala prilika da sve saznam: Kako moguda žive samo od krvi. Imaju li dušu. Kako su uopšte nastali.

Nažalost, Henri nije imao odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Poputvećine vampira, mnogo je vremena proveo opsednut svojom „lozom" unastojanju da otkrije „prvog vampira", u nadi da će ga to otkriće odvesti nekojdubljoj istini, možda čak i leku. I poput svih pre njega, nije uspeo. Čak inajsnalažljiviji vampiri pamte samo dve ili tri generacije unazad.

„To je", objasnio je Henri „posledica naše samotnjačke prirode."Vampiri se zaista retko druže, i gotovo nikad sa svojom vrstom. Nestašica lake krvi

stvara oštru konkurenciju, a zbog nomadskog načina života teško im je da stvarajutrajne veze. U retkim slučajevima dešava se da vampiri rade u parovima ili čoporima, nota udruženja često nastaju iz očaja i uglavnom su privremena.

„Što se tiče našeg porekla", rekao je Henri, „bojim se da će ono ostatizauvek zaodenuto tajnom. Neki veruju da smo počeli kao zao duh ili demonkoji je prešao iz jedne nesrećne duše u sledeću. Da smo kletva koja se prenosikrvlju. Ostali veruju da poreklo dugujemo samom đavolu. A ima još i onih,među kojima sam i ja, koji su došli do zaključka da naša 'kletva' zapravo nikadnije ni počela, da su vampiri i ljudi samo različite životinje. Dve vrste kojeparalelno postoje još otkako su Adam i Eva izbačeni iz raja. Jednom je sojudarovana veća snaga i dužina života; drugom krhkija i kratkotrajnija, ali

52

podarena mu je veća brojnost. Jedino što je sigurno jeste da nikad nećemo bitisigurni."

No što se tiče samog vampirskog života, Henri je o njemu posedovao bezgraničnoznanje. Umeo je da objasni svoje stanje na način da ga shvatim u tako ranoj životnojdobi. Imao je dar da humanizuje pojam nemoralnosti,

„Živi ljudi su ograničeni vremenom", kazao je. „Zato njihov život posedujehitnost. Ona rada ambiciju. Navodi ih da biraju ono što je najvažnije; da sevezuju za ono što im je drago. Njihov život ima doba i rituale prolaska, iposledice. I naposletku, kraj. Ali šta je sa životom bez hitnosti? Šta je onda saambicijom? Šta je onda s ljubavlju?

„Prva stotina godina je uzbudljiva, da. Svet je mesto beskrajnog uživanja.Savladavamo veštinu hranjenja, učimo gde da bacimo svoju mrežu i kakonajbolje da uživamo u svom ulovu. Putujemo po svetu, posmatrajući čudacivilizacije na mesečini; sakupljajući mala bogatstva tako što krademodragocenosti od svojih bezbrojnih žrtava. Ispunjavamo svaku moguću telesnuželju... o, sve je to veoma zabavno.

„Posle stotine godina osvajanja, tela su nam toliko puna da im malo fali dapuknu, ali um nam je gladan. Dotad većina nas stekne otpornost na štetnadejstva sunčeve svetlosti. Stoga svet živih više nije van našeg domašaja, imožemo slobodno da iskusimo sve što nam tama nije dopuštala u prvom veku.Halapljivo čitamo dela iz biblioteka, analizirajući klasike; posmatramo najvećasvetska umetnička dela svojim očima. Počnemo da se bavimo muzikom islikarstvom, pišemo poeziju. Vraćamo se u gradove koji su nam najmiliji da ihiznova doživimo. Naše se bogatstvo uvećava, kao i naše moći.

„Do trećeg stoleća, međutim, opijenost večnošću gotovo sasvim se potroši.Dotad ispunimo gotovo sve moguće želje. Ushićenje prilikom oduzimanjaživota iskusimo iznova i iznova i iznova. I mada imamo sve životne udobnosti,ne nalazimo utehu u njima. U tom veku, Abrahame, većina nas pribegnesamoubistvu, tako što se izgladnimo, probodemo se kocem kroz srce, smislimodrugi način da oduzmemo sebi život ili, u najočajnijim slučajevima, spalimosami sebe. Samo najjači među nama, obdareni izuzetnom voljom i vođenibezvremenim ciljem, dožive svoje četvrto ili peto stoleće, pa i više."

Da čovek oslobođen neizbežne sudbine smrti izabere smrt za sebe,to nisam mogaoda shvatim, i kazao sam to Henriju.

„Bez smrti", odgovorio je, „život je besmislen. To je kao priča koja se nikadne može ispričati. Pesma koja se ne može ispevati. Jer kako da je završiš?"

53

Ejb se uskoro oporavio dovoljno da sedi u krevetu, a Henri ga je bez brigepotpuno oslobodio stega. Kako nije uspeo da dobije odgovore na svoja opštijapitanja o vampirima, Ejb se okrenuo bezdanom bunaru pojedinosti. O sunčevojsvetlosti:

„Kada tek nastanemo, najslabija sunčeva svetlost stvara nam plikove pokoži i osećamo se loše, gotovo isto kao što čoveku zna da bude loše odpreteranog izlaganja suncu. S vremenom steknemo otpornost na to i možemoslobodno da se krećemo danju, dokle god se klonimo jarke svetlosti. Ali oči namse nikad ne priviknu." O belom luku:

„Bojim se da vas je zbog njega samo lakše uočiti iz daljine." O spavanju usanducima:

„Ne mogu da govorim u ime drugih, ali meni je sasvim udobno u krevetu."Kad je Ejb došao do pitanja o tome kako se postaje vampir, Henri je

zaćutao.„Ispričaću ti kako sam ja postao vampir."

VEjb je sledeće zabeležio u svoj dnevnik 30. avgusta 1825. godine, ubrzo po

povratku u Golubiji potočić.Ono što sledi jeste priča, doslovno kako mi ju je Henri ispričao. Nisam ukrasio,

prećutao niti proverio nijedan njen deo. Samo je beležim ovde kako bi postojalo nekosvedočanstvo o njoj.

„Dvadeset drugog jula godine 1587", počeo je Henri „tri broda sa stotinusedamnaest engleskih duša prispela su na severno ostrvo Roanok, u današnjojSevernoj Karolini."

Među tom uzavrelom gomilom muškaraca, žena i dece bio jedvadesettrogodišnji kovački šegrt po imenu Henri O. Sterdžes, prosečne visine igrađe, duge tamne kose do sredine leđa. S njim je bila njegova nevesta Ediva.

„Bila je samo dan mlađa i centimetar niža od mene, kose od najfinijeg lana iočiju neobične smeđe nijanse. U letopisima vremena nije bilo nežnijeg i lepšegstvora."

Za sobom su ostavili mučno putovanje, obeleženo neuobičajeno lošimvremenom i retko zlom srećom. Iako bolest i smrt nisu bile neobične pojaveprilikom prelaska Atlantskog okeana (šesnaestovekovni brodovi obično su bilipuni buđi i pacova, pogodno tlo za razvoj brojnih oboljenja koja se prenose

54

hranom ili vazduhom), neočekivana smrt dvoje ljudi u dve odvojene prilike bilaje dovoljno zloslutna da podigne uzbunu.

Oboje su umrli na Lionu, najvećem brodu u tročlanom karavanu, čiji jekapetan bio Džon Vajt lično. Tog četrdesetsedmogodišnjeg umetnika ser VolterRoli pažljivo je izabrao da osnuje trajnu englesku naseobinu u Novom svetu.Dve godine ranije učestvovao je u pokušaju da se kolonizuje Roanok, pokušajukoji je omanuo kad su kolonisti, sve do jednog muškarci, ostali bez zaliha; tadasu u očaju zamolili ser Frensisa Drejka da ih vrati u Englesku, kad je, sasvimslučajno, rešio da usidri brod u blizini dok se odmarao između pljačkanjašpanskih brodova.

„Ovoga puta", rekao je Henri, „Rolijev plan bio je ambiciozniji. Umestoneotesanih mornara, poslao je mlade porodice. Porodice koje će pustiti korenje.Izroditi decu. Podići crkve i škole. Bila mu je to prilika da sagradi 'novu Engleskuu Novom svetu'. Za Edivu i mene to je bila prilika da napustimo dom u kojem zanas nije bilo sreće. Bilo nas je ukupno devedeset muškaraca, devetoro dece isedamnaest žena, uključujući rođenu kćer Džona Vajta, Elenor Der.

Elenor, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, putovala je na Lionusa svojim mužem Enenajasom. Bila je „neobično lepa"dvadesetčetvorogodišnjakinja, bujne riđe kose i pegava lica. Možemo samozamisliti koliko joj je naporno bilo na brodu od stotinu dvadeset tona koji sutalasi bacali po nesnosnoj julskoj žezi, žezi što je utrobu broda pretvarala udžinovske peći.

„Čak bi i najstabilniji mornari pozeleneli i presavijali se preko ograda kadbi se more uzburkalo a sunce upeklo."

Prvi od ta dva smrtna slučaja dogodio se u nedelju 24. maja, malo više oddve nedelje otkako su kolonisti isplovili iz Plimuta. Brodski pomoćnik poimenu Blum (Henri nikad nije doznao kako se tačno njegovo ime piše) noći jeprovodio u osmatračnici na jarbolu, zadužen da dobro motri ima li u daljinikakvih obrisa na zvezdanom obzorju. Španske galije, čuvene po napadanju ipustošenju engleskih brodova, bile su veoma ozbiljna pretnja. Ubrzo po ponoći,sećao se brodski kormilar Sajmon Ferdinando (koji se već bio proslavio naprethodnim ekspedicijama u Mejn i Virdžiniju), začuo se „tresak" na glavnojpalubi. Nekoliko časaka potom stajao je nad beživotnim telom gospodinaBluma, kome je vrat bio polomljen.

„Gospodin Ferdinand se čudio kako je uopšte jedan iskusan mornar, uz tomornar koji se zakleo da neće piti, mogao tako da padne kad je more takomirno. No takav je bio život na Atlantiku. Nesreće su se dešavale. Osim

55

nekoliko molitava za pokoj toj nesrećnoj duši, putnici i posada rekli su malo štao gospodinu Blumu."

Kapetan Vajt zabeležio je slučaj prilično hladno i kratko u svoj brodskidnevnik:

Čovek pao iz osmatračnice na jarbolu. Mrtav. Bacili ga preko palube.„Da je to bio jedini nesrećan slučaj tokom naše plovidbe, računali bismo da

smo imali sreće. No nervi su nam bili na probi ponovo u utorak 30. juna, kad jeElizabet Berington zauvek nestala u noći."

Elizabet, gotovo komično nisku, kovrdžavu šesnaestogodišnju devojčicu,otac je doslovce dovukao na brod uz pomoć nekoliko mornara. Bacakala se,vrištala i ujedala celim putem. Lion je za nju bio tamnički brod.

Nekoliko meseci ranije silno se zaljubila u mladog činovnika koji je radio uadvokatskoj kancelariji njenog oca. Kako su znali da roditelji nikad nećeodobriti njihovu vezu, mladi ljubavnici su se krišom viđali, ali za njihovu sevezu naposletku ipak saznalo i izazvala je senzaciju u sudskim krčmama iozbiljno narušila ugled njenog oca među kolegama pravozastupnicima.Obrukani gospodin Berington zgrabio je priliku da započne novi život prekoAtlantika, pa odvukao neposlušnu kćer sa sobom ne bi li je naučio pameti.

„Tog utorka nas zadesi još neviđeno nevreme kad naš karavan uplovi u zidolujnih oblaka. Do mraka su se gotovo svi čistači palube sklonili ispod kako biizbegli žestoki vetar i kišu. Talasi su bacali brod tako snažno da je kapetan Vajtzapovedio da se sve sveće pogase iz straha da nemirno more ne obori neku irasplamsa požar. Grleći Edivu, šćućurio sam se u potpunom mraku ispodpalube, osećajući kretnje broda od kojih mi se vrtelo u glavi; začuo sam škripudrvenih dasaka i svoje saputnike kako povraćaju. Znam da je Elizabet Beringtonbila s nama kad su se svetla pogasila. Video sam je rođenim očima. Međutim,ujutro je nije bilo."

Oluja je prošla i sunce je ponovo nesnosno pržilo. Pošto je Elizabet čestoostajala sama ispod palube, niko do sredine jutra nije ni primetio da je nema.Putnici su je dozivali po imenu, ali nije se odazivala. Nismo je našli ni poslepodrobne pretrage broda. I druga pretraga, prilikom koje smo istresli brašno izvreća i zavirili u burad baruta, bila je jednako jalova. Nije je bilo. Kapetan Vajtnapisao je još jedan kratak i hladan odeljak u svom brodskom dnevniku:

Devojka pala u more u oluji. Mrtva.„Svi smo znali da je nesrećna devojka oduzela sebi život, ali nismo govorili

o tome. Znali smo da je skočila u more i udavila se. Pomolili smo se za njenu

56

dušu (mada smo znali da je osuđena na pakao, budući da je samoubistvo ubožjim očima predstavljalo neoprostiv greh)."

Poslednje tri nedelje njihovog putovanja protekle su bez nezgoda i pratiloih je lepše vreme. Bez obzira na to, kolonisti su bili presrećni kad su kročili nasuvo tlo. Prionuli su na rušenje stabala, prezidavanje napuštenih skrovišta,sejanje useva i uspostavljanje kontakta s domorocima, naročito domorocima saostrva Kroatoen, koji su srdačno dočekali Engleze u prošlosti. Međutim, njihovoje primirje ovoga puta bilo kratkog veka. Tačno nedelju dana pošto se prvi brodDžona Vajta iskrcao na ostrvo Roanok, jedan od njegovih kolonista, DžordžHau, nađen je kako leži ničice u plićaku rečice Olbermarl. Pecao je sam kad ga jegrupa „divljaka" napala iz zasede. Vajt je sastavio opis napada na osnovudokaza sa mesta zločina. Prema njegovom brodskom dnevniku:

Divljaci su se skrivali u ševaru, gde često nalaze usnule jelene, te ihubijaju; tako su primetili našeg čoveka kako sam gazi po vodi, skoro nag, bezikakvog oružja, osim račvastog štapića kojim je hvatao krabe, tri kilometradaleko od svoje družine, pa su ga ustrelili tu u vodi, zadavši šesnaest ranastrelama: i pošto su ga zaklali drvenim sabljama, smrskali su mu glavu i uteklipreko vode.

Vajt je zaključio da je Hau pogođen sa šesnaest „strela" jer je na telu bilošesnaest sitnih proboda.

„Zapravo, u telu gospodina Haua i pokraj njega nije nađena nijedna strela.Upravnik Vajt je takođe izostavio važan detalj u svom izveštaju, da je telo većbilo počelo da se raspada, iako je gospodin Hau bio mrtav samo nekoliko satipre no što su ga pronašli."

Osamnaestog avgusta kolonija je nakratko zaboravila na Kroatoen i veselilase zbog rođenja svoje prve bebe, Virdžinije Der, unuke Džona Vajta. Bila je toprva engleska beba rođena u Novom svetu i, poput majke, imala je bujnu riđukosu. Porođaj je izvršio jedini lekar u koloniji, Tomas Krouli.

„Krouli je bio punačak, proćelav pedesetšestogodišnjak visokog stasa. Imaoje milo rošavo lice i bio je poznat po tome što je voleo da se šali. Zbog toga ilekarskog umeća bio je veoma cenjen i malo šta ushićivalo ga je više od toga dapomogne pacijentu da zaboravi svoje muke kroz smeh."

Zadovoljan energičnim početkom svoje kolonije (bez obzira na neprijatnostzbog smrti gospodina Haua), Džon Vajt je otplovio natrag za Englesku dapodnese izveštaj o njihovom napretku i kako bi im doneo nove zalihe hrane.Ostavio je za sobom stotinu i trinaest muškaraca, žena i dece, uključujući svoju

57

tek rođenu unuku Virdžiniju. Ako sve bude išlo kako treba, vratiće se zanekoliko meseci sa hranom, građevinskim materijalom i robom kojom ćetrgovati sa domorocima.

„Nije sve išlo kako treba."Niz događaja urotio se da zadrži Džona Vajta u Engleskoj naredne tri

godine.Najpre njegova posada nije htela da plovi natrag u opasnim zimskim

mesecima. Minula letnja plovidba ionako je bila dovoljno opasna i smrtonosna.Kako nije mogao da nađe drugu posadu, Vajt je istrpeo mučnu zimu ispunjenubrigom. Kad je proleće napokon stiglo, Engleska je bila u ratu sa Španijom, pa jekraljici Elizabeti trebao svaki iole valjan brod kojim je raspolagala. To jeuključivalo i lađe koje je Vajt nameravao da vrati u Novi svet. Pomučio se inašao dva manja starija broda koja nisu trebala Njenom veličanstvu. Međutim,ubrzo po polasku, oba ta broda zarobili su mu i poharali španski gusari. Kakonije ostalo ništa zaliha za njegove koloniste, Vajt se okrenuo i zaputio natrag uEnglesku. Rat sa Španijom besneo je još dve godine, te je Džon Vajt bio nasukanu svojoj domovini, beskrajno ozlojeđen. Hiljadu petsto devedesete (pošto jeodustao od nošenja zaliha) napokon je uspeo da omogući polazak jednimtrgovačkim brodom. Osamnaestog avgusta, na treći rođendan njegove unukeVirdžinije, ponovo je kročio na ostrvo Roanok.

Nije ih bilo.Ni jednog jedinog muškarca, žene ni deteta. Njegove kćeri. Unučice.

Beringtonovih. Nije bilo nikoga. Njegova je kolonija jednostavno iščezla.Građevine su ostale iste kakve su i bile (osim što su vremenske neprilikeostavile trag na njima i bile su zarasle u korov i šiblje). Oruđe i namirnice bili suna svom mestu. Okruženi plodnom zemljom i bujnim živim svetom, kako jemoguće da su pomrli od gladi? Ako ih je pomorila kakva kuga, gde su masovnegrobnice? Ako je bilo bitke, gde su tragovi? Ništa mu nije bilo jasno.

Našao je samo dva iole značajna traga: reč „Kroatoen" urezanu u stubograde i slova ,,KRO" urezana u koru obližnjeg drveta. Jesu li Kroatoenci napalikoloniju? To se činilo neverovatnim. Kao prvo, spalili bi je do temelja. I bilo bileševa. Dokaza. Bilo bi nečega. Vajt je pretpostavio (ili se makar nadao) da tenejasne rezbarije znače da su se kolonisti, iz nekog razloga, preselili na obližnjeostrvo Kroatoen. Međutim, neće mu se ukazati prilika da dokaže tu svojuteoriju. Vreme se pogoršavalo i posada njegovog trgovačkog broda nije htelaviše da se zadržava. Posle tri godine provedene u nastojanju da se vrati i samonekoliko sati na kopnu, imao je izbor: da se vrati u Englesku i pokuša da

58

organizuje još jednu ekspediciju ili da ostane i stara se sam o sebi na tuđemkontinentu, ne znajući gde su njegovi zemljaci, i jesu li uopšte živi. Vajt jeotplovio natrag za Englesku i više nikad nije kročio u Novi svet. Ostatak životaproveo je mučen tugom, krivicom i, iznad svega, zbunjenošću zbog nestankastotinu i trinaest njegovih kolonista.

„Mislim da je bolje", kazao je Henri, „što nikad nije saznao istinu."

Ubrzo po prvom povratku upravnika Vajta u Englesku, stanovnike ostrvaRoanok pogodila je čudna bolest, od koje bi najpre dobili veoma visokutemperaturu. Temperatura je vodila u halucinacije, komu i naposletku smrt.

„Doktor Krouli je mislio da je to domorodačka bolest. Nikako nije mogaoda spreči njene posledice. Za tri meseca po odlasku upravnika Vajta, nas jedesetoro podleglo toj pošasti. Za naredna tri meseca još dvanaestoro. Tela smoodnosili daleko u šumu i sahranjivali ih, kako bolest ne bi zagadila zemlju krajnašeg naselja. Sve više smo strahovali da će naša tela sledeća odneti. Na istočnojobali jezera ljudi su gotovo bez prestanka čuvali stražu u nadi da će negdeuskoro spaziti jedra. Ali nije ih bilo. To bi se verovatno nastavilo da nije došlodo strašnog otkrića."

Elenor Der nije mogla da spava. Ne dok se njen muž borio za život nipedesetak metara dalje. Odenula se, umotala usnulo detence Virdžiniju u ćebe,pa krenula po studeni ka zgradi doktora Kroulija, rešena da provede besanunoć kraj muževog kreveta u molitvi.

„Kad je ušla, gospođa Der zatekla je strahovit prizor, doktor Krouli grizaoje njenog muža za vrat. Povukao se i pokazao očnjake, na šta je ona zavrištala.Začuvši vrisku, nekoliko naših ljudi utrčalo je u Kroulijevu kuću sa mačevima isamostrelima, ali unutra su našli samo preklanu ženu i detence Virdžiniju uvampirskim kandžama. Krouli je upozorio ljude da se povuku. Odbili su. Kakonisu znali ništa o vampirima, odmah su poginuli."

Njihovi krici probudili su ostale koloniste, uključujući Henrija.„Obukao sam se i rekao Edivi da uradi isto, misleći da su nas napali

domoroci. Izjurio sam u noć s pištoljem, rešen da do samog kraja štitim svojdom. Međutim, kad sam stigao do čistine u središtu sela, dočekao me jeneverovatan prizor. Strahovit prizor. Tomas Krouli, očiju crnih, sa parom belihžileta u ustima, kidao je Džeka Beringtona napola, prosipajući mu utrobu na svestrane. Video sam prijatelje rasute po zemlji. Nekima su nedostajale ruke i noge.Nekima glave. Krouli me je spazio i krenuo ka meni. Nanišanio sam i opalio.

59

Kugla je pogodila metu, produbivši mu sredinu grudi. Međutim, to ga nijenimalo usporilo. Nastavio je da se primiče. Ne stidim se da priznam da me jesva hrabrost napustila. Mislio sam samo na to kako da pobegnem. Samo naEdivu i nerođeno dete u njenom stomaku."

Henri se okrenuo i pretrčao četrdeset pet metara do kuće koliko su ga nogenosile. Ediva je već čekala na vratima, i gotovo da nije usporio kad ju je zgrabioza ruku i nastavio ka šumi. Ka obali. Požurimo ka oba...

„Čuo sam ga kako trči za nama. Svaki korak je lomio zemlju. Svaki je biobliži od prethodnog. Utrčali smo u šumu. Trčali dok nas pluća nisu zabolela,dok Ediva nije počela da usporava, i tada začuh njegove korake iza sebe."

Nikad nećemo videti obalu.„Ne sećam se ničeg više. Samo da sam se probudio na stomaku i odmah

shvatio da su mi rane smrtonosne. Telo mi je ležalo zdrobljeno, udovi sasvimbeskorisni. Zbog skorele krvi po očima bio sam poluslep. Po Edivinom teškomdisanju znao sam da je ona još bliža smrti nego ja. Ležala je na boku, žutehaljine umrljane krvlju. Žute kose umrljane krvlju. Odvukao sam se do nje nadve slomljene ruke. Primakao sam oči njenima, otvorenim i dalekim. Provukaosam šaku kroz njenu kosu i jednostavno je pogledao. Jednostavno posmatraokako polako diše, šapućući sve vreme: 'Ne boj se, ljubavi.' A onda je prestala."

Do izlaska sunca Krouli je odvukao većinu svojih drugova doseljenika ušumu. Nije imao drugog izbora. Bilo je lako objasniti pomor. Gotovo jednakolako kao objasniti kako je čovek pao iz osmatračnice na jarbolu, ili kako sedevojka bacila u talase, ili kako su ribara napali divljaci. Ali kako objasnitivriske u noći, praćene nestankom četvorice muškaraca, jedne žene i jednogdeteta? To nije mogao da objasni. Ispitivaće ga. Otkriće ga. A to nije mogao dadozvoli. Jedno po jedno, odvukao je njihova izubijana tela daleko. Od stotinudvanaest njegovih drugova doseljenika, samo jednog je poštedeo svog gneva.

Krouli se premišljao da li da ubije Virdžiniju Der. Bebu koju je lično doneona svet. Prvu englesku dušu rođenu u Novom svetu. Nešto takvo imasentimentalnu vrednost. Osim toga, ona se ne bi sećala šta se tu dogodilo, amlada družbenica mogla bi mu poslužiti u usamljenim godinama koje je tektrebalo da dođu.

„Vratio se iz šume s bebom u naručju. Usuđujem se da kažem da seiznenadio kad je video da sam živ, mada jedva, teško se držeći na nogama doksam urezivao slova ,,KRO" u drvo nožem. Moje samrtničko nastojanje daotkrijem identitet svog ubice. Ubice svoje žene i svog deteta. Pošto je njegovazačuđenost popustila, Krouli nije mogao da obuzda smeh, jer sam mu

60

nenamerno dao genijalnu ideju. Spustio je bebu na zemlju, uzeo mi nož iz rukepa urezao reč „Kroatoen" na obližnji stub, sve vreme se osmehujući pomisli kakoDžon Vajt ubija nedužne domoroce u osveti."

Krouli se spremao da oduzme Henrijev život. No tu se opet premišljao.„Najednom mu je sinulo da bi u tom slučaju bio jedini čovek koji govori

engleski u krugu od pet kilometara u svakom pravcu, samotni izgledi za nekogko toliko voli da se šali. Ko će se smejati njegovim šalama? Gledao sam ga kakoje kleknuo iznad mene i prosekao ručni zglob noktom, pustivši da se krv prospepo mom licu i da mi uđe u usta.

Krouli je sahranio ostale koloniste i zaputio se na jug prema španskimteritorijama, noseći uplakano detence u jednoj ruci, a polumrtvo telo mladogHenrija u drugoj. Ubrzo pošto su mučnina i halucinacije prošle, pošto su mukosti same srasle, njegov saputnik otvoriće oči u novom životu u Novom svetu.Ali Tomas Krouli će najpre slaviti tako što će se gostiti prvom engleskom krvljurođenom u njemu.

Rešio je da se gosti Virdžinijom Der.

VIDvadeset jedan dan pošto ga je Henri uneo u kuću u nesvesti, Ejb se

dovoljno oporavio da izađe iz sobe i krene u obilazak.Začudio sam se kad sam video da je moja soba bez prozora zapravo deo kuće bez

prozora. Kuće sasvim iskopane u zemlji, zidova i podova uredno obloženih kamenom iilovačom. Kuhinja u kojoj mi je spremao hranu na peći na drva. Biblioteka iz koje jedonosio knjige. Još jedna spavaća soba. Sve prostorije osvetljene svetiljkama i ukrašenelepim nameštajem i slikama u zlatnim ramovima, kao da je Henri u njima video prozoreka spoljašnjem svetu.

„Ovo", kazao je Henri, „ovo je bio moj cilj proteklih sedam godina. Dasagradim ovu kuću, bacajući lopatu po lopatu zemlje."

U sredini, između te četiri prostorije, nalazilo se malo stubište. Tamo je bilo jedinomesto osvetljeno suncem, mekom svetlošću što je padala odozgo. Tamo su bile drvenestepenice čiju sam škripu čuo dok se Henri peo i silazio, bezbroj puta. Popeli smo se uzanjih do lomnih drvenih vrata, sunce se provlačilo kroz pukotine na njima. Kad smo ihotvorili i izašli, iznenadio sam se obrevši se u brvnarici. Bila je skromno nameštena, saispravnom peći na drva, tepihom i krevetom. Henri je stavio naočari sa tamnim staklimakad smo iskoračili u dan. Tad sam uvideo genijalnost njegovog plana, jer se spoljanjegov dom nije ni po čemu razlikovao od obične brvnare na šumovitoj padiniusamljenog brda.


61

„Nego, hoćemo li?", upitao je Henri.I tako je počelo jedino pravo školovanje Abrahama Linkolna. Svakoga jutra

tokom naredne četiri nedelje, Ejb i Henri peli su se uz stepenice do lažnebrvnare. Svakoga dana Henri ga je učio još nečemu o tome kako da nađevampire i bori se s njima.

Svake noći vežbali su teoriju u praksi dok je Henri izazivao Ejba da ga loviu tami.

Bacio je moje čenove belog luka i bočicu svete vode. Bacio je moje noževe. Ostali susamo moji koci, sekira i moj um. Henri je većinu vremena proveo unapređujući toposlednje oružje, učeći me kako da se sakrijem od vampirovih životinjskih čula. Kako dakoristim njegovu brzinu u svoju korist. Kako da ga izmamim iz skrovišta i kako da gaubijem a da ne izložim svoje udove (i vrat) opasnosti. No od svih Henrijevih lekcija,najdragocenije je bilo vreme koje smo proveli nastojeći da ubijemo jedan drugog. Isprvasu me zadivile njegova brzina i snaga, bio sam ubeđen da mu nikad neću biti ravan. Nos vremenom sam primetio da mu treba sve više i više vremena da me pokori. Čak bih sezatekao i kako mu povremeno zadajem udarac. Uskoro nije više bilo nimalo neobično daga savladam tri od deset puta.

„Nalazim se u čudnom položaju", rekao je Henri pošto je Ejb uspeo da gapriklešti uz pod jedne noći. „Osećam se kao zec koji je uzeo lisicu za učenika."Ejb se osmehnuo.

„A ja ko miš koji je uzeo mačku za učitelja."

Stigla je rana jesen, a s njom i kraj Ejbovog boravka kod Henrija. Henri i onstajali su izvan lažne brvnare na jutarnjem suncu, Henri sa svojim tamnimnaočarima, Ejb sa ono malo svojih stvari i hranom za put. Već je nedeljamakasnio sa povratkom u Golubiji potočić, i bilo je veoma verovatno da će ga otacišibati što se vraća kući bez novca koji je obećao da će zaraditi.Međutim, Henri je smatrao da treba da mi pomogne tako što će mi pokloniti dvadesetpet dolara, pet više no što sam bio obećao ocu. Naravno, ponos mi je nalagao da odbijemtaj dar kao suviše velikodušan. Naravno, Henrijev je ponos nalagao da ga prihvatim.Prihvatio sam i mnogo mu zahvalio. Mnogo toga sam mislio da kažem u tom trenutku:Da mu zahvalim na dobroti i gostoprimstvu. Da mu zahvalim što mi je spasao život.Što me je naučio kako da se zaštitim u budućnosti. Mislio sam da mu se izvinim zboggrubosti s kojom sam u početku sudio o njemu. Međutim, pokazalo se da ništa od toganije bilo potrebno jer je Henri brzo pružio ruku i rekao:

„Hajde da se oprostimo i ne kažemo više ništa." Rukovali smo se i krenuo sam.

62

No nešto sam zaboravio da ga upitam. Nešto što sam se pitao otkako smo seupoznali. Okrenuo sam se ka njemu:

„Henri... šta si radio na reci one noći?" Neobično se uozbiljio kad je to čuo.Nijednom za svog boravka kod njega nisam ga video tako ozbiljnog.

„Nije časno uzimati usnulu decu iz njihovih postelja", kazao je „niti se gostitinedužnima. Dao sam ti sredstva da kazniš one koji to rade... Kad dođe vreme za to, daćuti i njihova imena."

Rekavši to, okrenuo se i zaputio natrag ka brvnari.„Ne sudi o svima nama jednako, Abrahame. Možda svi zaslužujemo pakao, ali neki

od nas ga zaslužuju ranije nego ostali."

63

ČetiriIstina suviše strašna

Samodržac svih Rusija odreći će se svoje krune i proglasiti svoje podanikeslobodnim republikancima pre no što će se naši američki gospodari dobrovoljnoodreći svojih robova.

Abraham Linkoln, u pismu Džordžu Robertsonu, 15. avgusta 1855.

IMoje mile sestre više nema...Hiljadu osamsto dvadeset šeste Sara Linkoln se udala za svog suseda iz

Golubijeg potočića, Arona Grigzbija, šest godina starijeg od sebe. Uselili su se ubrvnaru blizu Linkolnovih i Grigzbijevih, i devet meseci kasnije objavili daočekuju dete. Ubrzo pošto je osetila trudove, 20. januara 1828, Sara je počela dagubi neobično mnogo krvi. Umesto da ode po pomoć, Aron je pokušao sam daporodi ženu, ne smejući da je ostavi samu. Kad je shvatio koliko je situacijaozbiljna i otrčao po doktora, bilo je prekasno.

Sara je imala dvadeset godina. Ona i mrtvorođeni dečačić sahranjeni suzajedno na groblju baptističke crkve u Golubijem potočiću. Kad je čuo tu vest,Ejb je nekontrolisano jecao. Osećao se kao da je ponovo ostao bez majke. Kad ječuo pojedinosti zetovog oklevanja, njegovoj tuzi pridružila se srdžba.

Taj ništavni gad pustio ju je da leži i umre. To mu nikada neću oprostiti.To „nikada" potrajalo je samo nekoliko kratkih godina. Aron Grigzbi umro

je 1831.Do svog devetnaestog rođendana, Abraham Linkoln je ispunio gotovo

svaki milimetar svake strane svog dnevnika mastilom (sve sitnijim slovimakako se primicao kraju). Dnevnik je sadržao sedam godina neobičnihzabeležaka. Pronicanje u njegov prezir prema ocu. Njegovu mržnju premavampirima. Prikaze njegovih najranijih borbi sa tom hodajućom smrću.

Sadržao je i najmanje šesnaest savijenih pisama među svojim stranama.Prvo je stiglo ni mesec dana pošto je Ejb otišao iz Henrijeve brvnare i vratio se uGolubiji potočić.

Dragi Abrahame,Verujem da te ovo pismo zatiče u dobrom zdravlju. Ispod je ime nekog ko

je zaslužuje pre. Naći ćeš ga u gradu Izlazećeg Sunca, tri dana uzvodno od

64

Luivila. Ne smatraj ovo pismo nikakvom prisilom. Izbor je uvek na tebi. Samoželim da ti omogućim priliku da nastaviš da učiš i pružim malo utehe zanepravde koje su ti nanesene, a ti ćeš nesumnjivo naknadu za njih potražitisam.

Ispod je pisalo ime Sajlas Vilijams i reč „obućar". Pismo je bilo potpisanosamo slovom H. Ejb je odjahao ka Izlazećem Suncu nedelju dana kasnije,rekavši ocu da ide u Luivil da potraži posao.

Očekivao sam da ću zateći to mesto u panici zbog sve češćih nestanaka ili zbognekakve kuge. Međutim, činilo se da je tamošnji svet u odličnom raspoloženju, a njihovgrad izvrsnog zdravlja. Koračao sam među njima skrivajući oružje ispod svog dugogkaputa (jer mi je palo na um da bi prizor visokog tuđinca sa sekiram mogao zabrinutigrađanstvo). Iskoristio sam ljubaznost jednog prolaznika i upitao gde mogu da nađemmesnog obućara jer su mi cipele veoma pohabane. Uputio me je ka skromnoj radnji nipedesetak metara dalje, gde sam ušao i našao bradatog muškarca s naočarimazaokupljenog poslom, zidovi su bili prekriveni iznošenom i rasparenom obućom. Bio jekrotko stvorenje od nekih trideset pet leta i bio je sam.

„Sajlas Vilijams?", upitao sam.„Da."Odrubio sam mu glavu sekirom i izašao.Kad mu je glava pala na pod, oči su mu bile crne kao cipele koje je mazao. Nisam

znao ama baš ništa o njegovim zločinima, niti me je bilo briga. Važno mi je bilo samo toda danas postoji jedan vampir manje nego što ih je bilo juče. Čudno je, priznajem, bitisvestan da tu činjenicu dugujem vampiru. No davno je rečeno da „mi je neprijatelj mogneprijatelja prijatelj".

Tokom naredne tri godine još petnaest pisama stiglo je u Golubij potočić, nasvakom samo ime, mesto i ono nepogrešivo H.

Dešavalo se da stignu i dva pisma za dva meseca. Dešavalo se i da u tri meseca nestigne nijedno. Bez obzira na to kad bi stigla, uvek bih krenuo na put čim bi mi posao todozvolio. Svaki lov donosio je nove lekcije. Novo unapređenje mojih veština i mogoružja. Neki su bili laki poput obezglavljenja Sajlasa Vilijamsa. U drugima sam ležao uzasedi satima bez prekida ili izigravao plen, samo da bih potpuno preokrenuo situaciju usvoju korist kad bi vampir napao. Neki su iziskivali dan jahanja ili čak i manje. Ostalisu me odvodili sve do Fort Vejna i Nešvila.

Ma koliko put bio dug, uvek je nosio iste stvari sa sobom.U svom zavežljaju nosio sam koliko god sam hrane mogao, tiganj za prženje

svinjetine i lonac za prokuvavanje vode. Sve bih to umotao u svoj dugi kaput, aprethodno sam platio krojačici da ga dodatno promeni tako što će ukloniti unutrašnje

65

džepove i prišiti debelu kožnu postavu na njihovo mesto. Sve to je bilo privezano zadrsku moje sekire, koju sam stalno oštrio kako bih brijao brkove. Tom malom arsenaludodao sam i samostrel, koji sam sam napravio na osnovu crteža iz pozajmljene knjigeOružja taborita. Vežbao sam gađanje iz njega kad god bih imao vremena, ali nisamse usuđivao da ga koristim u bici dok se ne izveštim.

EJB STOJI MEĐU SVOJIM VAMPIRSKIMŽRTVAMA NA SLICI PO IMENUMLADI LOVAC DIJEGA SVONSONA(ULJE NA PLATNU, 1913).

Iako se lov na vampire i te kako isplatio u pogledu osvete, od njega nijeimao nikakvu novčanu zaradu. Kako je u to vreme već bio stasao mladić, odEjba se očekivalo da pomaže u izdržavanju porodice. I u skladu sa običajimatog vremena, sve što bi zaradio pripadalo je njegovom ocu do njegovogdvadeset prvog rođendana. Kao što možemo da pretpostavimo, Abrahamu touopšte nije odgovaralo.

Pomisao da svoju zaradu dajem tom čoveku! Da svojim radom nagrađujem njegovnerad. Da radim bilo šta kako bi takvom lenjivcu bilo bolje! Toj kukavici! To nije ništado ugovoreno ropstvo!

Ejb je uvek tražio posao, bilo to krčenje šume, teglenje žita ili prevoženjeputnika sa obala Ohaja do parobroda lakim brodićem koji je sam napravio.*Početkom maja 1828. godine, dok se Ejb još oporavljao od sestrine smrti, jedanposao je došao da potraži njega, za promenu. Posao koji će mu promeniti život.Džejms Džentri posedovao je najveću i najblagorodniju farmu u okolini____________________________________*Ejb se začudio Sto su putnici bili voljni da plate dolar po osobi kako bi se prevezli ni deset metaradalje u nekim slučajevima. Kao nekada na Starom kambrijskom putu u Kentakiju, veselio seupoznavanju putnika i slušanju njihovih priča, od kojih će mnoge prepričavati do kraja života.(Piščeva napomena)

66

Golubijeg potočića. Desetak godina poznavao je Tomasa Linkolna i razlikovao seod njega u svakom mogućem pogledu. Naravno, Ejb ga je uvek poštovao zbogtoga. Džentri se divio tom visokom, vrednom i skromnom Linkolnovom sinu.Njegov rođeni sin Alen bio je nekoliko godina stariji od Ejba, ali malo nezreliji.Taj marljivi farmer hteo je da proširi svoj delokrug (i poveća zaradu)tako sto će prodavati svoj kukuruz i slaninu ploveći niz Misisipi, gde su šećer ipamuk bili osnovne kulture, ali je vladala velika potražnja za drugom robom.

Gospodin Džentri je pitao da li bih sa Alenom napravio baržu i kormilarionjom nizvodno, svraćajući u Misisipi i mesta južno radi prodaje kukuruza,svinjetine i razne druge robe. Za to bi me platio osam dolara mesečno i kupio bimi kartu za povratak kući parobrodom iz Nju Orleansa.

Ejb bi verovatno prihvatio taj posao sve i da mu Džentri nije obećaonikakvu platu. Bila mu je to prilika da pobegne. Prilika za pustolovinom.

Pomoću sekire (i, da budemo iskreni, stolarskih veština koje je naučio odoca), prionuo je na pravljenje čvrste barže duge dvanaest metara od zelenoghrasta, sekući dasku po dasku i pričvršćujući ih za okvir drvenim klinovima.Napravio je skrovište na sredini palube, dovoljno veliko da u njemu stoji bezstraha da će udariti glavom o tavanicu. Unutra su smestili dva kreveta, pećicu isvetiljku, a skrovište je imalo i četiri prozorčića koja se mogu zatvoriti ,,uslučaju napada". Naposletku je premazao ivice gustom smolom nalik katranu inapravio veslo za upravljanje*.

Možda će zvučati kao da se hvalim, ali moram da kažem da je ispala veoma dobra sobzirom na to da je to bila prva barža koju sam napravio. Čak i kad smo je natovarili sadeset tona robe, dno je utonulo samo šezdesetak centimetara ispod površine vode.

Alen i Ejb otisnuli su svoju dupke punu baržu 23. maja. Čekalo ih jeputovanje od više od hiljadu i šeststo kilometara. Za Ejba je to bila prva prilikada zađe duboko na Jug.

Borili smo se sa vetrovima i strujama i stalno budno motrili na reku pred sobom.Mnogo smo puta bili primorani da oslobađamo svoje skromno plovilo iz mulja ilišipražja pošto bismo se nasukali na obalu. Punili smo stomake beskrajnim rezervamakukuruza i svinjetine na palubi i prali odeću u uvek prisutnom Misisipiju kad bi seusmrdela. To je trajalo nedeljama. Ponekad smo prelazili i stotinak kilometara dnevno,ponekad pedeset i manje._______________________________________*Kormilo sa dugom drškom napravljeno tako da se njime može upravljati sa krova skrovišta. (Piščevanapomena)

67

Mladići bi ushićeno vikali kad bi im se put ukrstio s nekim parobrodom, stim čudesnim, blistavim parobrodima-lopatičarima, koji su brektali i pljuskalikrećući se nasuprot strujama. Njihovo uzbuđenje bi poraslo čim bi spaziliudaljeni dim kako se izvija iz reke pred njima, zatim bi doživelo vrhunac kad bise primakli brodu i prošli kraj njega, izvikujući pozdrave i mašući putnicima,kormilarima i radnicima.

Brujanje motora i bućkanje vode. Crni dim što se izvija iz njegovogdimnjaka i bela para iz njegovih cevi. Brod koji može da odnese čoveka iz NjuOrleansa sve do Luivila za manje od dvadeset pet dana. Ima li granica ljudskojgenijalnosti?

Kad bi se to ushićenje stišalo, plovili bi kilometrima bez ijednog zvuka.Bio je to mir u kakvom sam retko uživao posle toga. Kao da smo bili jedina živa

bića na zemlji i imali svu prirodu na raspolaganju da uživamo u njoj. Zapitao sam sezašto je stvoritelj koji je izmaštao takvu lepotu odlučio da je zaprlja tolikim zlom.Tolikom tugom. Zašto se nije zadovoljio tim da je ostavi neukaljanu. I još se pitam.

Kad bi sunce zamaklo iza obzorja, Alen i Ejb počeli bi da traže zgodnomesto da se usidre, po mogućstvu nekakav grad. Jedne noći, nedugo pošto suprošli kroz Baton Ruž, Linkoln i Džentri privezali su brodić kanapom uz drvonadomak plantaže Dušein. Po običaju, mladići su ispržili večeru, proverili jesuli užad čvrsta, pa se povukli u skrovište. Tamo su čitali ili razgovarali dok im seoči ne umore, pa ugasili fenjer i spavali u potpunoj tami.

Trgnuo sam se iz sna i posegnuo da dohvatim motku koju sam držao kraj kreveta.Skočio sam i ugledao dve prilike na vratima. Usuđujem se da kažem da ih je moja visinaveoma iznenadila, a još više jačina kojom sam ih mlatnuo po glavi. Izjurio sam ih(udarivši pritom vlastitom glavom o poprečnu gredu) na palubu, gde ih je mesečina upotpunosti razotkrila. Bili su crnci, i bilo ih je sedmorica. Ostalih pet užurbano supokušavali da odvežu naš brodić.

„Bežite, đavoli!", povikao sam, „pre no što vam svima polomim glave!" Kako bihim pokazao da to ozbiljno mislim, lupio sam jednog po rebrima i podigao palicu daodalamim i drugog. No to nije bilo potrebno. Crnci su utekli. Dok su odmicali, slučajnosam spazio slomljene okove oko nogu jednog od njih i odmah mi je sve bilo jasno. Tonisu bili obični lopovi. Bili su to robovi. Verovatno su odbegli sa ove plantaže i tražili sunačin da zbune pse tragače tako što će pobeći našim brodom.

Džentrija je probudio taj metež i pomogao je Ejbu da otera preostale roboveu šumu. Zadovoljni što se neće vratiti, bar neko vreme, odvezali su brodić iokušali sreću u plovidbi Misisipijem noću.

Isplovili smo. Alen je držao fenjer na pramcu i škiljio u tminu, a ja veslao sa

68

vrha skrovišta, nastojeći da odveslam do sredine reke i ostanem tamo. Nisammogao da odolim, pa sam se krišom još jednom osvrnuo ka obali, ugledavšibelu priliku kako trči prema reci iz pravca plantaže. Bio je to nadzornik koji jedošao da vrati svoje robove. Međutim, ta sitna bela prilika nije se zaustavila kadje stigla do vode. Preskočila je na suprotnu obalu jednim dugim, nemogućimskokom. Nisu bežali od ljudi niti od pasa.

Bežali su od vampira.Na trenutak sam pomislio da okrenem brod prema muljevitoj obali i stanem. Da

izvadim zavežljaj ispod kreveta i pojurim za njim. Ne mogu da kažem jesam li mislio dabi taj pokušaj bio beznadežan ili da su žrtve bezvredne. Mogu da kažem samo da nisamstao. Alen (kome je tek tad svanulo da je malo falilo da ga prekolju) krenuo je dabogohuli i izvikuje psovke kakve u životu nisam čuo i većinom ih nisam razumeo.Psovao je sebe što nije poneo musketu. Proklinjao te „ubilačke hulje". Ćutao sam,usredsređen u nastojanju da nas održim na sredini reke. Nisam mogao da se nateram damrzim naše napadače jer mi je palo na pamet da su samo pokušali da spasu vlastituglavu. Pritom su mislili da je nužno da mene liše moje. Alen je nastavio. Nešto o tim„bezvrednim crnčugama", ovakvim ili onakvim.

„Ne sudi o svima njima jednako", rekao sam.

IIAlen i Ejb stigli su u Nju Orleans 20. juna u podne, zavijajući sve tešnjim

okukama Misisipija kad su se primakli njegovom središtu, gde će moći daprodaju preostalu robu (i svoj brod kao drvo) u brojnim gradskim prometnimpristaništima. Dočekala ih je kišica, dobrodošlo olakšanje nakon nesnosnesparine koja ih je pratila većim delom plovidbe nizvodno.

Prvo se ukazao severni deo grada, živahan i širok. Farme su zamenile kuće.Kuće su zamenile ulice. A ulice dvospratne ciglene zgrade sa gvozdenimogradama na balkonima. Toliki jedrenjaci! Toliki parobrodi! Barži na stotine, svibučno zahtevaju svoj delić te velike reke.

Nju Orleans je bio grad od četrdeset hiljada stanovnika i južna kapija kasvetu. Hodajući po njegovim pristaništima, čovek je lako mogao da sretnemornare iz svakog kutka Evrope i Južne Amerike, čak i neke sa Istoka.

Nismo mogli dovoljno brzo da se otarasimo tovara. Toliko smo goreli od želje daistražimo beskrajne divote tog grada! Bio sam potpuno zadivljen, jer u životu nisamvideo toliki svet, svuda su se čuli francuski i španski izrazi. Dame su se hladile poposlednjoj modi, a gospoda su bila od glave do pete odevena u najfinija odela. Uliceprepune konja i zaprežnih kola; trgovaca što prodaju sve što poželiš. Šetali smo niz Ri de

69

Sartr; razgledali Baziliku Svetog Luisa na Trgu Džekson, nazvanom tako po našempredsedniku koji je junački branio taj grad. Tamo su timovi ljudi i mazgi kopali jarke zagasovod. Pošto se meseci njihovog rada završe, pevao je ponosno jedan od njih, grad će„svetlucati kao iskričavi dragulj u noći, bez ijedne baklje i sveće na vidiku".

Ejba je iznenadila živost grada i njegovih stanovnika. Iznenadila ga je istarost stvari oko njega.

Zamišljao sam kako putujem u sva ta mesta u Evropi o kojima sam tako često čitao.Tamo sam, prvi put u životu, video kuće fasada obraslih bršljanom. Tamo su bili učeniljudi. Arhitektura i umetnost. Tamo su bile goleme biblioteke pune učenika željnihznanja i zahvalnih pokrovitelja. Tamo je bilo sve što moj otac nikad ne bi razumeo.

Pansion Mari Lavo u Ulici Svetog Kloda teško da je bio međunajimpresivnijim gradskim građevinama u španskom stilu, ali bio je dovoljnodobar za dva brodara iz Indijane da se u njemu odmore nedelju dana.

Nedaleko od gospođe Lavo bio je salon gde se čovek mogao dobro napiti ruma, vinaili viskija. Puni novca od prodaje robe i broda, i puni uzbuđenja što smo prvi put utakvom gradu, priznajem da smo uživali u njima, čak više no što bi trebalo to da radedva mlada budalasta čoveka. Salon je bio prepun mornara iz svih delova sveta. Brodaraiz svih mesta na Misisipiju, Ohaju i Sangamanu. Činilo se da na svaka tri minuta izbijanekakva kavga. Čudo je da nisu izbijale i češće.

Naravno, brodari nisu bili jedini neobični likovi sa kojima se Ejb susreotokom prva dvadeset četiri sata u Nju Orleansu. Sutradan ujutro, dok su on iAlen posrtali ulicama u potrazi za laganim doručkom, držeći se za bolne glave izaklanjajući oči od sunca, Ejb je spazio kako im nešto neverovatno dolazi ususret u Ulici Bjenvil.

... kočija blistavobela, vukla su je dva bela konja i vozio dečak u mantilu iste boje.Iza njega su sedela dva gospodina: jedan anđeoskog lica i rumenih obraza, odelaneupadljive mešavine zelenih i sivih nijansi. Drugi je nosio odelo od bele svile, koje jelepo pristajalo njegovoj svetloj puti i dugoj sedoj kosi. Oči je sakrio iza tamnih naočara.Bilo je očigledno da je vampir i, po svoj prilici, najbogatiji kog sam dotad video.Elegantan i prefinjen. Neopterećen mrakom. Slobodan da se meša među ljude kad zaželi.I smejao se. On i živi gospodin bili su naizgled usred veoma veselog razgovora. Palo mije na pamet jedino da ga probodem kocem kroz srce kad se kočija primakne. Ili da muodrubim glavu. Kako li bi izgledala krv na beloj svili njegovog kaputa! Ali, avaj, mogaosam samo da ga gledam, jer nisam imao oružja, a i bolela me je glava. Beloglavi vampirznačajno me je pogledao u prolazu. A onda onaj najčudniji osećaj... osećaj da tuđe očičitaju stranice mog dnevnika... Zvuk glasa bez izvora...

Ne sudi o svima nama jednako, Abrahame.

70

Skrenuli su u Prestolonaslednikovu ulicu i zamakli za ugao. Međutim, osećaj tuđihočiju je ostao. Ovoga puta izvor je bio jasan kao dan. Spazio sam bledog čovečuljkapreko puta, poluskrivenog u uličici, pogleda nesumnjivo uprtog u mene. Bio je sav ucrnom, razbarušene crne kose i malenih brčića ispod tamnih naočara. Nesumnjivovampir. Videvši da je otkrivena, prilika se okrenula i nestala u uličici. To nisam mogaoda ostavim neistraženo! K vragu i glavobolja! Ostavio sam svog prijatelja da daljetetura sam, pa pohitao za neznancem, jureći ga niz uličicu do Ulice Konti, pa Zalivskomulicom, gde se vrag sklonio iza zidova groblja*. Bio sam najviše deset koraka iza njega,ali kad sam stigao do kapije, nije ga bilo. Iščezao je. Izgubio se u lavirintu grobnica.Zapitao sam se je li jednostavno ušao u neku od njih; zapitao se koliko je vampira...

„Zašto me tako jurite, gospodine?"Hitro sam se okrenuo i podigao pesnice. Stajao je iza mene, leđa oslonjenih o

unutrašnjost grobljanskog zida, pametni vrag. Zurio je u mene, a tamne naočari jedržao u rukama. Umornih očiju i visokog čela.

„'Jurim' vas, gospodine?", rekao sam. „A zašto vi bežite?"„Pa, gospodine, po tome kako ste zaklanjali oči od svetla... po značajnim pogledima

koje ste razmenili sa gospodinom u kočijama... Mislio sam da ste vampir."Jedva sam verovao vlastitim ušima.„Mislili ste da sam ja vampir?", upitao sam. „Ali ja..."Čovečuljkove usne razvukle su se u osmeh. Pogledao je u tamne naočari u ruci i

izraz lica visokog neznanca. Nasmejao se.„Verujem da smo obojica pogrešno procenili jedan drugog."„Oprostite mi, gospodine, ali... treba li da shvatim da vi niste vampir?"„Ne, nažalost", kazao je kroz smeh „Inače ne bih ovako lako ostao bez daha."Izvinio sam se i pružio mu ruku.„Ejb Linkoln." Čovečuljak ju je prihvatio.„Edgar Po."

IIIAbraham Linkoln i Edgar Alan Po rođeni su u samo nekoliko nedelja

razlike; obojica su ostala bez majke u detinjstvu. U svemu ostalom njihovoodrastanje sasvim se razlikovalo.

Posle majčine smrti, Poa je usvojio bogati trgovac Džon Alan (koji jeizmeđu ostalog trgovao i robovima). Odveo ga je daleko od rodnog Bostona, teje Po stekao puno obrazovanje u najboljim školama u Engleskoj. Video je divote__________________________________*Ejb misli na današnje Groblje Svetog Luisa. (Piščeva napomena)

71

Evrope o kojima je Ejb mogao samo da čita iz knjiga. Negde u vreme kad se Ejbzakleo da će se osvetiti vampirima i probo srce Džona Bartsa kocem, EdgarAlan Po se vratio u Ameriku i nastanio sa svojim očuhom u Virdžiniji, uživajućiu luksuzu u kakvom uživaju samo članovi najimućnijih porodica. Po je imaosve što je Ejb mogao samo da poželi: Najbolje obrazovanje. Najlepše kuće. Višeknjiga nego što je mogao da izbroji. Oca kome nije manjkalo ambicije.

Međutim, i on i Ejb su bili jednako nesrećna stvorenja. Kao student prvegodine na Univerzitetu u Virdžiniji, Po je propio i prokockao svaki novčić kojimu je očuh poslao, dok ga Džon Alan najposle nije razbaštinio. Ljut i napušten,Po je pobegao iz Virdžinije u Boston i prijavio se u vojsku pod imenom EdgarA. Peri, gde je danju punio topove topovskim zrnima, a noću pisao sve mračnijepriče i pesme na svetlosti sveće. Tako je, dok je bio smešten u svom rodnomgradu, Edgar Alan Po upoznao svog prvog vampira.

Vlastitim novcem Po je objavio kratku zbirku pesama, predstavivši se samokao „Bostonac" (iz straha da ga ne ismeju drugovi vojnici). Od pedesetprimeraka, koliko je platio da se odštampa, prodalo se manje od dvadeset. Bezobzira na taj slabi prijem, jedan čitalac uočio je naročitu genijalnost u toj Poovojzbirci i podmitio je njenog štampara da mu otkrije piščev pravi identitet.

„Ubrzo potom posetio me je gospodin Gaj de Ver, imućan udovac. Objasnio je kakoje doznao moje ime i da ga je mnogo dirnulo moje delo. Zatim je upitao šta jedan vampirtraži služeći u vojsci."

Gaj de Ver je bio ubeđen da samo vampir može da napiše pesme sa takvimpogledom na smrt i bol. Pesme tako mračne i lepe.

„Stoga se iznenadio kad je saznao da je njihov stvaralac živ čovek. I ja sam sejednako iznenadio zatekavši se kako razgovaram sa čovekom koji više nije živ."

Poa je beskrajno očarao dostojanstveni, krvožedni De Ver, a De Veramračni, briljantni Po. Između njih dvojice rodilo se retko prijateljstvo, veomanalik prijateljstvu između Abrahama i Henrija. Međutim, Po nije želeo da naučiviše o vampirima kako bi ih bolje lovio, hteo je da zna sve o tome kako je živetiu tami, o tome kako je kretati se izvan granica smrti, kako bi mogao bolje dapiše o tome. De Ver mu je veoma rado sve ispričao (uz dogovor da Po nikad neotkrije njegov identitet u štampi).*

Nekoliko meseci pošto se Po upoznao s De Verom, njegov puk poslali su uFort Moultri u Južnoj Karolini. Kako tamo nije bilo grada koji bi zadovoljio____________________________________*Dogovor koji je Po izgleda zaboravio do 1843, kada je iskoristio De Vera kao lik u svojoj pesmiLeonor. (Piščeva napomena)

72

Poovu potrebu za kulturom, i budući bez sredstava da utoli žeđ za dubljimznanjem o vampirima, Pou se vojska iznenada počela činiti kao zatvor.

Zato je rešio da da sebi „nezvaničnu otpusnicu" i dođe u Nju Orleans radi„proučavanja vampira", jer je De Ver tvrdio kako „u Americi nema boljeg mesta za to".Sudeći po tome koliko je puta natočio i iskapio svoju čašu viskija, došao je i da bi seopijao do smrti. Te večeri sedeli smo u salonu pored pansiona gospođe Lavo. AlenDžentri je bio otišao da „opšti sa damama određenog karaktera", ostavivši nas daslobodno razgovaramo o temi koju smo najviše voleli, ali nismo se usuđivali da preddrugima otvoreno raspravljamo o njoj. Razgovarali smo do kasno u noć, deleći sve štosmo pročitali, čuli i videli u vezi s vampirima.

„Kako onda nauče da se hrane?", upitao je Ejb dok je konobar meo praznukrčmu oko njih. „Kako znaju da treba da se klone su...?

„Kako tele zna da ustane? Pčela radilica da... da napravi košnicu?" Po jeuzeo još jedno piće. „To im je u prirodi, lepo i jednostavno. Da uništavate takvabića, gospodine Linkolne, takva uzvišena bića, zvuči mi kao čista ludost."

„Da govorite o njima s takvim poštovanjem, gospodine Po, meni zvuči kaočista ludost."

„Možete li to da zamislite? Možete li da zamislite da sagledate vasionutakvim očima? Da se smejete u lice vremenu i smrti, svetu vašeg Edenskog vrta?Vašoj biblioteci? Vašem haremu?"

„Da. Ali mogu da zamislim i želju za društvom i želju za mirom.",,E pa ja ne mogu da zamislim želju ni za čim! Pomislite samo na bogatstvo

koje može da nagomila, na sve udobnosti u kojima može da uživa, na svetskelepote koje može da vidi u svojoj dokolici!"

„A kad ta opijenost usahne... kad se sve želje ispune i svaki jezik nauči, kadviše ne bude dalekih mesta za razgledanje; klasika za proučavanje; nijednogviše novčića da se strpa u kofer, šta onda? Može da ima sve udobnosti sveta, alikakva mu je korist od njih ako ne nalazi zadovoljstvo u njima?"

Ejb mu je ispričao narodnu priču koju je prvi put čuo od jednog putnika naStarom kambrijskom putu.

Bio jednom jedan čovek koji je žudeo za večnim životom. Od rane mladosti molio seBogu da mu podari besmrtnost. Bio je darežljiv i iskren, pošten u poslu, veran svoj ženii dobar prema svojoj deci. Bio je ponizan pred Bogom i propovedao njegove zakonesvima koji su hteli da slušaju. Pa ipak, iz godine u godinu sve je više stario, doknaposletku nije umro kao onemoćao starac. Kad je došao na nebo, upitao je: „Gospode,zašto nisi hteo da uslišiš moju molitvu? Zar nisam vodio život u skladu sa tvojom

73

rečju? Zar nisam hvalio tvoje ime svima koji su hteli da slušaju?" Na to mu je Bogodgovorio: „Uradio si sve to. I zato te nisam prokleo tako što bih uslišio tvoju molitvu."

„Govorite o večnom životu. Govorite o udovoljavanju umu i telu", kazao jeEjb. „Ali šta je sa dušom?"

„A šta će duša stvorenju koje nikad neće umreti?" Ejb nije mogao da se nenasmeje. Bio je tu čudni čovečuljak sa čudnim pogledom na svet. Tek drugi živičovek kojeg je upoznao a koji zna istinu o vampirima. Previše je pio i govorioneprijatnim prodornim glasom. Bilo je teško ne voleti ga.

„Počinjem da sumnjam", kazao je Ejb, „da biste voleli da budete jedan odnjih."

Po se nasmejao tom predlogu.„Zar naše postojanje nije dovoljno dugo i ništavno?", upitao je, smejući se.

„Ko bi za boga miloga želeo još da ga produži?"

IVSutradan, 22. juna, po podne, Ejb je lutao Ulicom Svetog Filipa sam. Alen

Džentri se još nije bio vratio iz svog nečasnog noćnog pohoda, a Po se oteturaodo svog pansiona u zoru. Pošto je prespavao pola dana, Ejb je zaključio da sumu šetnja i malo svežeg vazduha preko potrebni kako bi razbistrio misli ioslobodio se gorčine iz usta.

Nabasao sam na nekakav velik metež na ulici kad sam se primakao reci, velikagomila okupila se oko nekakvog podijuma ukrašenog crvenim, belim i plavim. Iznad teimprovizovane pozornice vijorio se žuti transparent, a na njemu reči JAVNAPRODAJA ROBOVA DANAS! U JEDAN SAT! Više od stotinu ljudi tiskalo se ispredpodijuma. Dvostruko više crnaca vrzmalo se u blizini. Dim iz lula zagušivao je vazduhdok su se potencijalni kupci mešali, redak smeh odjeknuo bi kroz galamu, olovke i papiribili su spremni kako se zakazani sat bližio. Zatim je aukcionar, čovek jednako debeo iružičast kao svinja, iskoračio pred njih i počeo: „Poštovana gospodo, zadovoljstvo mi jeda vam predstavim prvi današnji zgoditak." Na to je prvi crnac, čovek od nekih tridesetpet godina, zauzeo podijum i srdačno se poklonio, osmehujući se, visok u premalenomodelu (koje su mu po svoj prilici kupili za tu priliku). „Bik po imenu Kaf! Još navrhuncu snage! Veštiju ruku za rad u polju još niste videli niti ćete videti, a sigurno ćeizroditi sinove jednako jakih pleća!" Nisam mogao da obuzdam sažaljenje i odvratnostvideći oduševljenje na licu tog „bika", koji se nada da će ga neko kupiti, stoji uspravljen,osmehuje se i klanja dok aukcionar opisuje brojne koristi koje se mogu imati od njega.Ostatak života tog čoveka... sve buduće generacije njegovog potomstva, sve to počiva na

74

tom trenutku. Sve je to u rukama čoveka kojeg nikad nije video. Čoveka voljnog da platinajvišu cenu.

Bilo je ukupno više od dvesta robova koje je trebalo prodati na aukciji zadva dana. Tokom nedelje pre te javne rasprodaje, držani si u dva ambara, gdesu potencijalni kupci slobodno mogli da dođu i dobro ih pregledaju.

To pregledanje obuhvatalo je svakovrsno narušavanje privatnosti iponiženje. Muškarce, žene i decu, starosti od pet do sedamdeset i pet godina,naterali bi da stoje nagi pred neznancima. Vukli su ih za mišice; otvarali im ustai pregledali zube. Terali su ih da hodaju, saginju se i podižu, za slučaj dasakrivaju da su hromi. Terali su ih da nabrajaju svoje talente. Da pomažu udizanju vlastite cene.

To im uopšte nije išlo u korist. Naprotiv, što je cena* bila veća, to jeverovatnoća da će ikada uspeti da uštede dovoljno novca da otkupe slobodu oddobrih gospodara koji bi im dopustili da to urade bila manja.

Cela ta predstava! Muškarci i žene! Deca svih uzrasta predstavljana toj grubojsvetini, toj skupini takozvane gospode! Video sam jednu crnkinjicu od tri ili četirigodine koja se privila uz majku, ne shvatajući zašto je obučena u takvu odeću; zašto suje prethodne noći dobro okupali; naterali da stoji na tom podijumu dok muškarciizvikuju brojke i mašu papirima u vazduhu. Ponovo sam se zapitao zašto je stvoriteljkoji je izmaštao takvu lepotu odlučio da je ukalja tolikim zlom.

Ako je Linkoln uočio ikakvu ironiju u činjenici da je sam doplovio niz rekuda bi prodavao robu većini istih tih plantažera, nikad nije pisao o tome.

„Gospodo, sada vas molim da pažnju usmerite na lep primerak porodicekakva još nije viđena! Na bika zvanog Izrejl, pravilnih zuba i neobično krupnegrađe. Boljeg čoveka za uzgoj pirinča nećete naći u ovoj niti u bilo kojoj parohiji!Njegova žena Beatris, ruku i leđa gotovo jednako snažnih kao u njega, no ipakšaka dovoljno nežnih da sašiju žensku haljinu! Njihova deca, desetogodišnji ilijedanaestogodišnji dečak, kojem je suđeno da izraste u snažnog radnika kao štoje njegov otac, i četverogodišnja kći, slatka kao anđeo. Nikada nećete naći četiribolja primerka!"

Svaki je rob pratio vlastitu prodaju sa velikim zanimanjem, a pogled mu jeleteo tamo-amo kad god bi neko izviknuo ponudu. Ako bi ga kupio gospodarčuven po dobroti, ili neko ko je prethodno kupio neki njemu bliži rod, sišao bisa pozornice sa nečim nalik zadovoljstvu, čak i s radošću, na licu. Međutim, ako____________________________________*Zdrav čovek na vrhuncu snage mogao je da dostigne cenu i od hiljadu i sto dolara (bilo je nemogućeda jedan rob prikupi toliki novac), dok je jedna starija žena sa bilo kakvom manom mogla vredetistotinu dolara ili čak i manje. (Piščeva napomena)

75

bi ga prodali čoveku koji bi izgledao naročito surovo, ili ako bi znao da nikadviše neće videti svoje voljene, tiha tuga na njegovom licu bila bi neopisiva.

Jedan kupac posebno mi je privukao pažnju, čovek čiji novčanik izgleda nije imaodna i čiji je pazar delovao nerazumno. Najpre je zakasnio na rasprodaju (to je samo posebi bilo neobično) i na brzinu kupio dvanaest robova, ne mareći izgleda za njihov pol,ni zdravlje, ni veštine. Zapravo, činilo se da ga zanimaju samo crnci opisani kao „dobarpazar". No nije samo zbog toga pobudio moju podozrivost. Bio je to vitak čovek u lepomkaputu do pasa, niži od mene (mada i dalje veoma visok), prosede brade, kojom je skrivaoožiljak duž celog lica, od levog oka, preko usana, do brade. Držao je suncobran kojim seštitio od sunca i nosio tamne naočari. Ako nije bio vampir, zasigurno mu se dopadalanjihova moda. Šta li to znači? Zašto je kupio dve starice sličnih sposobnosti? Hromogdečaka? Za šta će mu uopšte toliki robovi?

Rešio sam da ga pratim i doznam odgovore.

VDvanaest robova išlo je bosonogo, krivudajući put severa po blatnjavom

putu uz Misisipi. Bili su to muškarci i žene starosti od četrnaest do šezdeset petgodina. Neki su se znali čitavog života. Neki su se upoznali samo sat-dva ranije.Svaki je konopcem oko pasa bio povezan sa ostalima. Ispred povorke je išaonjihov gospodar prosede brade, a iza beli nadzornik, puške spremne da njomeubije svakog roba koji se odvaži na beg. Obojica udobno smešteni na konjima.Ejb je pažljivo održavao razdaljinu dok su krivudali kroz šumu.

Išao sam četiristo metara iza grupe. Dovoljno blizu da čujem nadzornikovupovremenu viku, ali dovoljno daleko da moji oprezni koraci promaknu vampirovimušima.

Već je bilo počelo da se smrkava kad su stigli do plantaže trinaestkilometara severno od grada i kilometar i po od istočne obale reke.

Ni po čemu se nije razlikovala od ostalih plantaža koje sam video uz Misisipi.Kovačnica. Štavionica kože. Vodenica. Ambari, mehanizacija, razboji za tkanje, kolibe,štale i nekih dvadeset pet kućica za robove oko plantažerove kuće. Bile su to jednosobnebrvnarice gde je desetak robova moglo da živi zajedno, da spava na zemljanim podovimaili u posteljama od ljuske od kukuruza, gde su gorele borove baklje kako bi žene mogle dašiju jorgane do kasno u noć. Po danu bi tamna polja oko mene vrvela od rada i žamora.Stotine muškaraca kopale bi jarke u dugim nizovima. Žene pridržavale plugove po žezi.Beli nadglednici jahali medu njima na konjima, motreći na najmanji prekršaj kako bibičevanjem kaznili njihova gola pleća. Usred svega toga stajala je gospodareva kuća.Robovi dovoljno „srećni" da rade u njoj bili su pošteđeni zamornog rada u polju, ali

76

njihov život nije bio ništa lakši, jer bi i njih šibali za najmanji prekršaj. Takođe, robinjesvih dobi često su bile u milosti gospodarevih nezamislivih hirova.

Ejb se držao na odstojanju dok su dvanaestoro robova proveli poredplantažerove kuće i uveli u velik ambar, iznutra osvetljen bakljama i obešenimpetrolejkama. Sakrivši se iza ambara, osamnaest metara dalje, dobro je videokroz otvorena vrata.

Tamo im se pridružio jedan krupan crnac (pošto su se gospodar i nadzornikpovukli u kuću). Držao je bič i zamahnuo njime ka pridošlicama, zapovedajući im da sepostroje u sredini ambara. Pošto su ga poslušali, naredio im je da sednu, i dalje povezaniužetom oko pasa. Utom je stigla jedna mulatkinja sa velikom korpom pod miškom (što jesamo povećalo bojazan pridošlica jer su nesumnjivo čuli priče o tome kako nekigospodari žigošu svoje robove). Korpa je srećom bila puna hrane, kojom je robovimarečeno da se slobodno posluže. Gledao sam kako su im oči zablistale kad su ugledaliprženu svinjetinu i proju. Kravlje mleko i šećerne bombone. Video sam takvo olakšanjena njihovim licima jer do tog trenutka nisu bili sigurni kakve ih sve strahote očekuju.Halapljivo su trpali hranu u usta da što pre napune izgladnele stomake.

Ejb se zapitao je li bio suviše ishitren u svojim pretpostavkama. Henri jedokazao da ima vampira kadrih da budu dobri. Da se uzdržavaju. Jesu li tirobovi kupljeni kako bi bili oslobođeni? Hoće li ipak imati samilosti premanjima?

Pošto je gozba potrajala pola sata, kako se činilo, gledao sam kako grupa muškaracabelaca ide od kuće ka ambaru. Bilo ih je ukupno deset, uključujući gospodara kog sampratio iz Nju Orleansa. Svi su bili različitih godina i stasa, mada su svi izgledaliimućno. Kad su stigli do ambara, krupni crnac ponovo je zavitlao bičem u vazduhu izapovedio robovima da ustanu, pa krenuo da ih odvezuje. Mulatkinja je uzela svojukorpu i otišla bez potrebe za žurbom.

Belci su se okupili kod ulaza, a jedan od njih je dao nešto svom domaćinu(nesumnjivo nekakve papire, pretpostavljam da su to bile novčanice) i primakao se redurobova. Gledao sam ga kako korača napred-nazad, zagledajući svakog dok naposletkunije stao iza stare debele žene i čekao. Jedan po jedan, i ostali muškarci platili sudomaćinu pa razgledali preostale robove i izabrali po jednog za sebe, dok svih devetgostiju nije bilo na svom mestu. Crnci se nisu usuđivali da se osvrnu. Pogledi su imostali prikovani za tlo pod nogama. Pošto su se belci smestili iza svog pazara, krupnicrnac izveo je preostala tri roba iz ambara i odveo ih u mrak. Šta je dalje bilo s timjadnim dušama, ne znam da kažem. Mogu samo da govorim o bojazni koja me jeobuzela kad su otišli, jer sam znao da će se nešto dogoditi. Šta, nisam znao.Znao sam samo da će biti strašno.

Imao je pravo. Zadovoljan što ostali robovi više ne mogu da ga čuju,

77

sedobradi gospodar je zviznuo. Na to je devet pari očiju pocrnelo, devet pariočnjaka se spustilo i devet vampira zagrizlo je svoj bespomoćni plen s leđa.

Prvi vampir je ščepao debelu staricu za glavu i okrenuo je unazad tako da joj sebrada susrela sa kičmom, a njeno nesrećno lice sa prizorom vlastite smrti. Druga jevrisnula i uzvrpoljila se kad je osetila ubod dva očnjaka u ramenu. Ali što se višeopirala, to je rana bivala dublja i dragocena krv slobodnije tekla u usta tog stvora. Videosam kako je jedan vampir udarao dečaka u glavu dok mu mozak nije pokuljao iz rupe ulobanji, a drugi je sasvim otkinuo glavu jednom čoveku. Nisam mogao nikako da impomognem. Ne kad su bili tako brojni. Ne bez oružja. Robovlasnik je smireno zatvoriovrata ambara da priguši smrtne krikove, a ja sam otrčao u noć, lica mokrog od suza.Gnušajući se sebe što sam toliko bespomoćan. Zgađen onim što sam video. Ali najvišeod svega, zgađen istinom koja mi se oblikovala u glavi. Istinom koju zbog vlastitogslepila nisam video ranije.

Ejb je sutradan kupio crni dnevnik u kožnom povezu uPrestolonaslednikovoj ulici. Njegov prvi odeljak, mada oskudan, sačinjen odsamo trinaest reči, bio je moćna izjava te istine, i jedna od najvažnijih rečenicakoje će ikad napisati.

25. jun 1828.Dokle god je ova zemlja prokleta ropstvom, dotle će biti prokletai vampirima.

78

2. DEOLOVAC NA VAMPIRE

PetNovi SejlemNačin da se mlad čovek uzdigne jeste da unapredi sebe u svakommogućem pogledu, ne sumnjajući ni tren da neko želi da ga omete.

Abraham Linkoln, u pismu Vilijamu Herndonu, 10. jula 1848.

IEjb je drhtao.Bila je oštra studena februarska noć i čekao je jednog čoveka da se obuče

gotovo dva sata. Ejb je koračao tamo-amo... tamo-amo po gusto nabijenomsnegu, povremeno pogledujući ka nezavršenoj zgradi suda na drugom krajutrga i na drugi sprat salona preko puta, gde je svetlo još gorelo iza kurvinogprozora zastrtog zavesom. Prekraćivao je vreme razmišljanjem o nedeljama kojeje proveo ploveći Misisipijem go do pojasa po nepodnošljivoj vrelini. „Vrelini ukojoj se čovek može ugušiti." Razmišljao je o jutrima koja je proveo praveći ograduu hladu; popodnevima kad se rashlađivao plivajući u potoku. Međutim, te suuspomene bile daleko više od tri godine i tri stotine kilometara. Te večeri, nasvoj dvadeset drugi rođendan, smrzavao se na pustim ulicama Kalhuna*, udržavi Ilinois.

Tomas Linkoln je napokon napustio Indijanu. Redovno je primao izveštajeod Džona Henksa, rođaka Ejbove majke, o neiskorišćenim divotama Ilinoisa.

Džon je pisao o „izdašnim i plodnim" prerijama te države. O „ravnoj zemljikoju ne treba krčiti. Na kojoj nema kamenja i koja se može jeftino uzeti." Bio je todovoljan povod da Tomas ostavi Indijanu i gorke uspomene za sobom.

U martu 1830, Linkolnovi su spakovali sve što su imali u troja kola, upreglipo dva vola da ih vuku i zauvek napustili Golubiji potočić. Petnaest napornihdana putovali su blatnjavim putevima i gazili ledene reke „dok napokon nismodošli do okruga Meikon i smestili se zapadno od Dikejdera", u samom centru Ilinoisa.Ejb je tad imao dvadeset i jednu godinu. Bile su prošle dve godine otkako jegledao masakr robova u Nju Orleansu. Dve godine davanja teško zarađenih____________________________________*Ime grada će naredne godine biti promenjeno u Springfild. (PiSčeva napomena)

79

dnevnica ocu. Sad je napokon mogao da se osamostali. Iako je to žarko želeo,Ejb je ostao još godinu dana, pomažući ocu da sagradi novu brvnaru i porodicida se smesti u svoj novi dom.

Međutim, večeras je navršavao dvadeset drugu godinu i, tako mu boga,bio je to njegov poslednji rođendan pod očevim krovom.

[Moj polubrat] Džon navaljivao je da se odvezemo u Kalhun da proslavimo. Isprvanisam hteo ni da čujem za to, kako nisam pridavao previše važnosti tom danu. Kao iobično, dodijavao mi je dok nisam popustio. Saopštio je svoje namere dok smo se vozilika gradu, a one su se, sećam se, svodile na to da se „dobro nalijemo i da ti kupim ženskodruštvo". Znao je za jedan salon u Šestoj ulici. Nesećam [sic] se imena, niti da li ga je tomesto uopšte imalo. Sećam se samo da je imalo drugi sprat, gde je čovek mogao da senauživa ako plati. Uprkos Džonovim namerama, mogu reći da moja savest ostaje čista utom pogledu.

Linkoln je možda i odoleo čarima naparfemisanih salonskih dama, ali viskije pio slobodno. On i Džon su se šalili na račun svog oca, svojih sestara i jedandrugog. Bilo je to sve „veoma dobro za dušu i veoma dobar način da čovek proslavirođendan". Džonovo dodijavanje se još jednom isplatilo. Međutim, pred krajvečeri, dok je njegov brat očijukao sa pohotljivom brinetom po imenu Misi („kaoMisisipi, dušo, ali dvostruko dublje i vraški mnogo toplije"), Ejb je ugledao čovekaprosečnog stasa kako ulazi, u odeći „teško prikladnoj tako studenoj noći".

Na licu mu nije bilo rumenila kakvo sam viđao na drugim gostima dok su žurnoulazili u osvetljeni, topli salon, niti mu se dah video na hladnom vazduhu kad je ušao.Bio je to bled gospodin od tridesetak godina, ili manje, ali kosa mu je bez svake sumnjebila smećkasta i proseda, nalik boji dasaka izbledelih na suncu. Prišao je pravo šankeru(bilo je očigledno da se njih dvojica poznaju) i šapnuo mu nešto, na šta je čovečuljak skeceljom pohitao uz stepenice. To je vampir, pomislio sam. Sigurno je vampir, prokletnek je viski! Ali kako da to pouzdano znam?

Ejbu je najednom nešto sinulo.Prozborio sam glasom tek malo jačim od šapata. „Vidiš li onog čoveka za

šankom?", upitao sam Džona, koji je bio zaokupljen daminim uhom. „Kaži mi, sećaš lise da si ikad video čoveka tako odvratnog lica?" Džon, koji nije imao ni najmanjupredstavu o tome kako je izgledalo lice tog čoveka, srdačno se nasmejao (u takvom je biostanju).

Kad sam to prošaputao, bledi gospodin se osvrnuo i ljutito pogledao pravo u mene.Uzvratio sam mu osmehom i podigao čašu. Nijedno drugo stvorenje ne bi čulo tuuvredu od tolike buke i sa tolike udaljenosti! Nije bilo sumnje! Ipak, nisam mogao da gaubijem. Ne tu. Ne pred tolikim očevicima. Osmehnuo sam se na pomisao da me odvode i

80

optužuju za ubistvo. Kako bih se odbranio? Tako što bih rekao daje žrtva bila vampir?Pored toga, kaput i oružje ostali su mi napolju u bisagama. Ne, tako neće moći. Mora dapostoji drugi način.

Šanker se vratio sa tri žene za petama i poredao ih ispred vampirovogstola.

Pošto je izabrao dve, vampir ih je otpratio uz stepenice, a onda je šankerobjavio fajront.

Ejbu se mutilo u pripitoj glavi dok ga nije „blagoslovila još jedna ideja". Kakoje znao da ga brat nipošto ne bi ostavio da luta ulicama sam, rekao je Džonu dase predomislio i „dogovorio" da provede noć sa ženom.

Džon se ponadao (silno, pretpostavljam) da će tako i biti, i brzo jedogovorio da i sam provede noć sa ženom. Poželeli smo jedan drugom laku noćdok je šanker gasio svetiljke i zaključavao boce. Pošto sam dao bratu i njegovojprijateljici dovoljno vremena da stignu do svoje sobe, pošao sam uz stepenice,sam. Tamo se nalazio uzak hodnik prigušeno osvetljen petrolejkom, zidovaoblepljenih tapetama kitnjastog dezena u crvenoj i ružičastoj boji. Sa obe stranenalazila su se brojna vrata, sva zatvorena. Na kraju su bila još jedna zatvorenavrata, koja su, sudeći po obliku zgrade, vodila napolje požarnim stepenicama.Išao sam polako sredinom, osluškujući ne bih li čuo iza kojih je vrata mojvampir. Smeh sleva. Opscenosti zdesna. Zvuči za koje nemam reči da ihopišem. Kad sam stigao do kraja hodnika, najzad sam čuo ono što sam čekao sdesne strane, glasove dveju žena koji su dopirali iz iste sobe. Ostavivši Džonada uživa u toplom zagrljaju neznanke, okrenuo sam se, zaputio napolje nastuden i obukao svoj dugi kaput. Znao sam da će vampir verovatno obaviti svojposao i otići pre izlaska sunca. A dok bude odlazio, ja ću ga presresti na izlazu.

Međutim, do drugog sata hodanja tamo-amo po ulici, umorio se, prozebaoi dosadilo mu je da čeka.

Priznajem da sam se posle šesnaest preklanih vampira osećao gotovo neustrašivo.Pošto mi se nije više čekalo na studeni, rešio sam da završim s tim. Popeo sam sestepenicama prekrivenim snegom iza zgrade, koračajući lagano i pripremajući mučenikau ruci.

„Mučenik" je ime koje je Ejb dao novom oružju, koje je sam napravio. Izjednog ranijeg odeljka njegovog dnevnika:

Nedavno sam čitao o uspehu engleskog naučnika Vokera, koji je otkrio načinpravljenja plamena samo uz pomoć trenja. Pošto sam pribavio potrebne hemikalije dasam napravim njegova „palidrvca", umočio sam nekoliko štapića u tu mešavinu. Poštosu se hemikalije osušile, čvrsto sam uvezao dvadeset štapića u snop (bio je otprilike


81

dvostruko deblji od pera) i umočio sve osim vrha na jednom kraju u lepak. Kad se timkrajem kresne o grubu površinu, nastane plamen koji je kratak, silovit i svetliji odsunca. To bi privremeno zaslepilo moje neprijatelje pa bih ih lakše iscepao na komade.Koristio sam ih dvaput sa ogromnim uspehom (mada opekotine na mojim prstimasvedoče o ranijim neuspesima).

Stao sam pred vrata u nedoumici, s mučenikom u jednoj i sekirom u drugoj ruci, asvetlost ispod vrata osvedjavala je moje cipele prekrivene snegom. S druge strane nisudopirali glasovi i odmah mi je palo na pamet da ću ugledati dve devojke zaklane nakrevetu, a pod njima čaršave natopljene njihovom krvlju nalik šarama na zidovima.

Glavom sekire pokucao sam tri puta.Odgovora nije bilo.Pošto sam im dao dovoljno vremena da otvore, pokucao sam još jednom. Prošao je

još jedan trenutak bez ikakvog zvuka s druge strane.Baš kad sam se upitao da li da opet pokucam, začulo se škripanje kreveta, praćeno

batom koraka po drvenom podu. Pripremio sam se da napadnem. Vrata su se otvorila.Bio je to on. Kovrdžava kosa boje drveta izbledelog od sunca.Samo duga košulja štitila ga je od studeni.„Šta je ovo kog vraga?", upitao je.Ejb je kresnuo vrh mučenika o zid. Ništa.Prokletinja nije uspela da se upali jer je predugo stajala u vlažnom džepu mog

kaputa. Vampir me je upitno pogledao. Očnjaci mu se nisu spustili niti su mu se očizacrnele. Ali kad je ugledao moju sekiru u drugoj ruci, izbečio je oči pa zalupio vratatakvom silinom da se čitava zgrada zatresla. Stajao sam tamo, gledajući u ta vrata kaošto pas gleda u knjigu, sve vreme dopuštajući vampiru da utekne na drugu stranu. Kadsam to naposletku shvatio, odmakao sam se jedan korak i tresnuo vrata petom iz svesnage. Otvorila su se uz velik prasak, prasak koji sam greškom pripisao pucanju drveta.Nisam uvideo da je to bio pucanj dok mi olovna kugla nije prošla pored glave,promašivši je za dva centimetra najviše, i zabila se u zid iza mene. Priznaću da me je toveoma uplašilo. Toliko da, kad sam video da je bacio pištolj i naglavačke izleteo krozprozor (pokazavši mi golu zadnjicu), nisam pomislio da pojurim za njim, već dapregledam glavu da vidim jesam li smrtno ranjen. Srećan što nisam ozleđen, utrčao samu sobu za njim, dve prilično golišave dame vrištale su u krevetu pokraj mene. Čuo samkako se otvaraju vrata duž hodnika dok su znatiželjni gosti izlazili da vide kakva je tolarma. Kad sam stigao do prozora, video sam kako moj plen ustaje sa snežne ulice ibosonog trči u noć, okliznuvši se i dočekavši na golu zadnjicu makar dvaput pre no štomi je umakao iz vidokruga, vrišteći i dozivajući pomoć.

To nije bio vampir.

82

Glasno sam psovao gotovo celim putem do kuće. U životu se nisam toliko obrukaoniti napravio takvu pijanu grešku. Nikad se nisam osećao kao takva budala. Ako jepostojalo išta što bi me utešilo, bila je to svest da ću uskoro napokon biti slobodan.

Zima 1831. bila je posebno oštra, ali s martom je došlo otopljenje, a s njim iprve ptice na nebu i prve vlati trave na zemlji. Za Ejba je martovsko otopljenjedonelo kraj dvadeset dvema godinama s Tomasom Linkolnom. Godinama kojesu bivale sve hladnije i hladnije. Teško da je i njihov rastanak bio išta topliji,verovatno su se samo rukovali, a i to je pod znakom pitanja. Ejb je napisao samoovo na dan kad je zauvek napustio dom.

Krenuli za Birdstaun preko Springfilda. Džon, Džon i ja nadamo se da ćemo stićiza tri dana.

Linkoln je jahao ka zapadu sa svojim polubratom Džonom i rođakomDžonom Henksom. Ta tri mladića unajmio je poznanik po imenu Denton Afatda naprave čamac i prevoze robu niz reku Sangaman do Nju Orleansa, kružnoputovanje koje će potrajati oko tri meseca.

Afata je najmanje jedan savremenik upamtio kao „strogog, prekog nitkova igalamdžiju". Međutim, poput većine ljudi koji su upoznali Ejba Linkolna, i Afatasu zadivile mladićeva marljivost, inteligencija i ćud. Kad je stigao u Birdstaun(za tri dana, kako su se nadali), Ejb je poveo svoj tim da naprave brod i napunega Afatovim tovarom.

Moj drugi brod bio je dvostruko duži i mnogo bolji od prvog, i sagradio sam gamnogo brže, ne samo zato što sam imao prethodnog iskustva već i zato što sam imaopomoćnike. Otisnuli smo se niz reku tri nedelje po dolasku u Birdstaun, na velikoiznenađenje i zadovoljstvo gospodina Afata.

Reka Sangaman krivudala je četiristo kilometara kroz središnji Ilinois. Bilaje daleko od „moćnog Misisipija", na pojedinim mestima pre potočić nego reka,zaprečena nisko obešenim granama i bezbrojnim plutajućim stablima,prepuštenim na milost strujama. Ta nemirna voda zavijala je do nešto mirnijereke Ilinois, a zatim nastavljala svoj tok do Misisipija.

Četverac brodara (Afat je rešio da pođe s njima da se provoza) s velikimteškoćama spuštao se niz Sangaman. Svaki dan je donosio novu nevolju,nasukali bi se, naišli na srušeno drvo u reci. Legenda kaže da se njihov brodzabio u branu nadomak Novog Sejlema, u državi Ilinois, i da je voda počela daulazi u njega. Kad su se meštani okupili na obali, nudeći savete i smejući semladićima koji su se grčevito borili da spasu svoje plovilo, Linkolnu je ponovosinula genijalna misao. Probušio je rupu u prednjem delu broda (koji je visio

83

preko brane) i pustio da voda izađe iz njega. To je podiglo zadnji trup brodadovoljno da bezbedno pređu preko brane. Zapušivši rupu, mladići su nastaviliput, a stanovnici Novog Sejlema bili su silno zadivljeni. I Denton Afat je biozadivljen, ne toliko Ejbovom domišljatošću koliko tim seocetom, koje je bilo uprocvatu.

Bez obzira na reku i njene prepreke, Ejb je na tom putovanju ipak našaomalo onog teško uhvatljivog mira. U tim trenucima je crtao, beležio opširnasećanja i slučajne misli u svoj dnevnik svake večeri pošto bi se ukotvili. Uodeljku napisanom 4. maja obrazlaže i upotpunjuje svoju izjavu o povezanostiropstva i vampira.

Verujem da su vampiri, nedugo pošto su prvi brodovi prispeli u Novi svet, postigliprećutan sporazum s robovlasnicima. Verujem da im je ova država naročitoprimamljiva jer ovde, u Americi, mogu da se hrane ljudskom krvlju bez straha da će ihneko uhvatiti i osvetiti im se. Bez neugodnosti života u mraku. Verujem da ovo posebnovaži za Jug, gde su ona gizdava gospoda vampiri našla način da „uzgajaju" svoj plen.Gde najsnažnije robove stavljaju da uzgajaju duvan i hranu za srećne i slobodne, a onemanje srećne žanju i jedu. Verujem u to, ali još ne mogu da dokažem da je to istina.

Posle prvog odlaska u Nju Orleans, Ejb je pisao Henriju o onome što jetamo video (i pitao ga šta to znači). Odgovor nije dobio. Pošto se njegov odlazakiz Golubijeg potočića bližio, rešio je da se vrati do lažne brvnare i vidi šta je snjegovim prijateljem vampirom.

Zatekao sam to mesto napušteno. Nije bilo nameštaja ni kreveta, tako da je brvnarabila samo pusta prostorija. Kad sam otvorio vrata u zadnjem delu, nisam našaostepenište koje je vodilo do prostorija ispod, već ravnu nabijenu zemlju. Je li čitavoHenrijevo skrovište napunjeno zemljom? Ili sam sve ono samo usnio u bunilu?

Ejb nije ostao u Indijani dovoljno dugo da to otkrije. Napisao je nešto u svojdnevnik, iscepio list i okačio ga o ekser iznad Henrijevog kamina.

ABRAHAM LINKOLN ZAPADNO OD DEKEJTURA, DRŽAVAILINOIS PRIVREMENO BORAVIŠTE KOD GOSPODINADŽONA HENKSA

Nju Orleans nije bio ni približno zadivljujući kao prilikom njegove prveposete, pa je Ejb jedva čekao da završe posao i krenu parobrodom na sever.Zadržao se nekoliko dana kako bi pružio polubratu i rođaku priliku darazgledaju grad, a sam je retko izlazio, ne želeći da naleti na još jednu javnurasprodaju robova ili ćudljivog vampira. No ipak je svratio u salon pokraj

84

pansiona gospođice Lavo, ne zbog pića, već u nadi da će možda naići na svogstarog prijatelja Poa. To se nije desilo.

Dentonu Afatu toliko se dopalo kako je Linkoln obavio posao da mu jeponudio još jedan po povratku u Ilinois. Afat je u reci Sangaman video četiristokilometara mogućnosti. Granica je bila u usponu, a uz obale Sangamana nicalisu gradovi. Mnogi su verovali da će se plovnost uskoro poboljšati i da će uskoroparobrodi donositi putnike i robu u njihova dvorišta. I Afat je delio to mišljenje.

„Pazite šta vam kažem", rekao je, „Sangaman je sledeći Misisipi. Današnjeseoce je sutrašnji grad." Afat je znao da je svakom gradu u razvoju potrebnaprodavnica mešovite robe i dva muškarca da je vode. I tako su se AbrahamLinkoln i Denton Afat vratili u Novi Sejlem u državi Ilinois, na mesto neslavnogspasavanja njihovog broda, i ostali tamo.

Novi Sejlem iznikao je navrh litice na zapadnoj obali Sangamana, ipredstavljao je zbijenu skupinu jednospratnih i dvospratnih brvnara, radionica,mlinova i škole, koja se nedeljom pretvarala u crkvu. Imao je ukupno stotinakstanovnika.

Mesec ili više pre no što. je prodavnica gospodina Afata bila spremna za otvaranje,našao sam se u čudnom položaju, imao sam previše vremena i premalo posla. Stoga mije mnogo laknulo kad sam upoznao gospodina Vilijama Grejama, mladog učitelja koji jedelio moju ljubav prema knjigama i koji me je upoznao sa Kirkamovom gramatikom, štosam je proučavao dok nisam naučio svako pravilo i primer naizust.

Istorija pamti Ejbov veliki intelekt, ali zaboravlja da je on u to vreme bioveći stasom no pameću. Poput oca, bio je prirodno nadaren za reči. Ali kad bimorao da ih zapiše, postao bi žrtva svog ograničenog školovanja. Učitelj Grejampomoći će mu da to ispravi i naučiće ga da se elokventno izražava i u kasnijemživotu.

Kad je ta tesna radnja najzad bila snabdevena i spremna, Ejb je prionuo naposao, nabavljao je porudžbine, vodio knjige i šarmirao mušterije dosetljivošću ibeskrajnim činjenicama. On i Afat prodavali su posuđe i fenjere, platno iživotinjsku kožu. Merili su šećer i brašno i punili boce rakijom od bresaka,melasom i crvenim sirćetom iz burića na policama iza tezge. „Sve za svakoga usvako doba", kako su voleli da kažu. Pored oskudne plate, Ejb je dobiosledovanje robe i sobičak u zadnjem delu radnje. Tamo će čitati uz sveću i pisatisvoj dnevnik do kasno posle ponoći.

A onda, pošto bi sveća izgorela i celo naselje utonulo u san, oblačio je svojkaput i izlazio u noć u potragu za vampirima.

85

IIKako nije bilo Henrija da ga vodi i kako nije mogao da se udaljava od

Novog Sejlema (jer je morao da se vrati i otvori Afatovu radnju u sedam svakogjutra), Ejbov lov na vampire zaustavio se u leto 1831. godine. Lutao je okolnimšumama noću; smelo bazao obalama Sangamana. Međutim, osim što bi ispitaouzroke ponekog šuma, nije doživeo nikakvo uzbuđenje. Nije prošlo dugo kad jeEjb počeo više da se zanima za radnju nego da istražuje okolinu, i sasvim jeprestao da izlazi noću.

To ne znači da nije bilo prilika za tuču.Oko pola sata hoda od Novog Sejlema nalazilo se seoce Klerijev Gaj, dom

prilično nemaštovito nazvanih Momaka Klerijevog Gaja, grupice mladića kojisu uglavnom bili rod i imali dar da se napiju i prave lom.

Izazvali bi i po dve tuče noću u krčmi sirotog Džima Ratlidža i često suprekidali krštenja pokraj reke gađajući parohijane kamenicama iz šume. Ljudise nisu usuđivali da im se suprotstave jer bi im razbili prozore, ili ih čak strpaliu bure i ostavili na milost i nemilost Sangamanu.

Iznad svega, ti momci su voleli da se ,,rvu". Dičili su se sobom, govorećikako su „najopakiji, najsnažniji i najgrublji rvači u kraju". Zato su, kad se pročulokako je jedan „krupan momak došao da radi" u prodavnici u Novom Sejlemu,smatrali da im je dužnost da ga lično procene i da mu, ako ustreba, pokažu gdemu je mesto.

Ejb je znao da će Momci iz Klerijevog Gaja tražiti kavgu, baš kao što su to većgodinama radili, izazivajući svakog snažnog čoveka koji bi zašao na njihovuteritoriju. Baš zato ih je izbegavao po svaku cenu, nadajući se da će se onijednostavno navići na njegovo prisustvo. Uspeo je da izgura gotovo puna dvameseca bez sukoba (lokalni rekord). Nažalost, Denton Afat je bio čovečuljakdugog jezika, i kad je video te momke, pohvalio se kako njegov novi prodavačnije samo najpametniji čovek u okrugu Sangaman, već je „dovoljno krupan da ihprebije sve skupa".

Došli su nenajavljeni u radnju i pozvali me da izađem. Kad sam video da seokupilo njih deset i više, upitao sam zašto me traže. Jedan je iskoračio i rekao kako hoćeda nahuškaju svog „najboljeg" čoveka na mene jer me je gospodin Afat opisao kao„najjačeg čoveka kojeg je u životu video". Rekao sam im da gospodin Afat greši. Da jauopšte nisam jak i da ne želim da traćim vreme na kavge. Nisu dobro prihvatili to mojeodbijanje pa me je opkolila cela družina i zapretila mi. Rekli su da mi neće dati da udemdok ne pokušam. Ako odbijem, čitav Novi Sejlem znaće da sam kukavica i prevrnuće mi

86

radnju „naglavačke". Pristao sam, ali sam tražio da borba bude poštena. „O, neće tubiti mnogo borbe, ma jok", kazao je jedan od njih i pozvao Džeka napred.

Džek Armstrong je bio stena od čoveka, deset centimetara niži i devetkilograma teži od Ejba. Bio je vođa Momaka iz Klerijevog Gaja i bilo je očiglednozašto.

Izgledao je surovo i obilazio me je napregnuvši mišice na rukama i isprsivši se, kaoda je celo njegovo telo zategnuta tetiva luka koja se u svakom trenutku može pustiti.Svukao je majicu preko glave i bacio je na zemlju, kružeći oko mene. Kako nisam hteo dase skidam, pošao sam da zavrnem rukav. Samo što sam počeo, kad sam se iznenada obreona leđima, bez daha. Izbio mi je vazduh iz pluća.

Momci su klicali kad je Džek skočio na noge i negodovali kad se i Ejbpridigao s mukom.

Moje insistiranje na „poštenoj borbi" očito nije bilo važno. Džek je ponovonasrnuo na mene, ali ovog sam puta bio spreman, dočekao sam njegov napad i uhvatioga za ispružene ruke svojima, tako da smo leđima i ramenima stvorili ravnu površinukad smo se sagnuli, gurajući jedan drugog. Spuštenih glava; dižući prašinu stopalima.Pretpostavljam da gaje moja snaga silno iznenadila. Mene je zasigurno iznenadilanjegova. Osećao sam se kao da sam ukrstio ruke sa ruskim medvedom.

Međutim, ma koliko da je snažan bio Džek Armstrong, nije se mogaomeriti s vampirima s kojima se Ejb borio u prošlosti. Linkoln je dubokoudahnuo pa podigao ruke i zgrabio Džeka jednom rukom za vrat, a drugom zapojas pantalona.

Uhvativši ga tako, podigao sam tog momka sa tla i iznad glave i držao ga uvazduhu dok se vrpoljio, borio i psovao. Taj prizor je ražalostio njegove prijatelje, pa sume najednom svi napali, udarajući me pesnicama i šutirajući. Bila je to nepravda kojunisam mogao da trpim.

Ejbovo lice je pocrvenelo i svom snagom je tresnuo Džeka Armstronga ozid prodavnice i povikao:

„Ja sam veliki snažni srndać!"Dohvatio sam najbližeg mladića za kosu i mlatnuo ga pesnicom u lice tako da više

ništa nije osećao. Mladića do njega opaučio sam drugom pesnicom u stomak. Bilo mi jeveliko zadovoljstvo da ih sve išibam, jednog po jednog, i uradio bih to da Džek nije ustaona noge i rekao svojim momcima da prestanu.

Sad je Linkolnovo telo bilo napregnuto poput zategnute tetive luka, pogledusredsređen na dva momka iz Klerijevog Gaja koji su mu bili nadohvat ruke.

Džek je izvadio iver-dva iz slabine i stao pokraj mene. „Momci", rekao je, „verujemda je ovaj čovek najsnažniji kurvin sin koji je ikad kročio u Novi Sejlem. Ko god se

87

pokači s njim, pokačio se sa Džekom Armstrongom."To je verovatno bila najvažnija borba u Ejbovoj mladosti, jer se po okrugu

Sangaman brzo pročulo da tu živi mlad čovek snažnog tela i duha. Čovek kojimmogu da se diče. Bez obzira na to neprijatno upoznavanje, Momci Klerijevog Gajabrzo su postali Ejbove najvernije pristalice, a pokazaće se i kao neprocenjivopolitičko preimućstvo u predstojećim godinama. Neki od njih postali su mu čaki prisni prijatelji, mada nijedan toliko kao sam Džek Armstrong.

Pokajao sam se što sam pao u vatru i tako ga osramotio pred rođacima. Zato samga te večeri posle naše tuče pozvao na piće u prodavnici.

Ejb i Džek su popili bočicu rakije od breskve u zadnjoj sobi prodavnice,nebo je i dalje bilo plavičasto iako je bilo skoro devet sati. Ejb je sedeo na krajusvog kreveta, pošto je jedinu stolicu koju je imao ponudio svom gostu.

Iznenadio sam se videvši u tom krupnom Armstrongu tihog, obazrivog momka.Iako je bio četiri godine mlađi od mene, posedovao je zrelost veću od mnogih ljudidvostruko starijih od njega i lakoću opštenja koja se ne bi očekivala s obzirom na njegovizgled. Kad je video moj primerak Kirkamove gramatike, govorio je o vrednosti čitanja ipisanja, i žalio zbog svojih manjkavosti i u jednom i u drugom.

„Istina je da je važnije biti grub", rekao je Džek. „Ovo je gruba zemlja izahteva grubog čoveka."

„Zar moraš da izabereš jedno ili drugo?", upitao je Ejb. „Uvek sam nalaziovremena za knjige, a znam štošta i o grubosti."

Džek se osmehnuo.„Ne i o grubosti Ilinoisa."Ejb je upitao šta to znači.„Jesi ikad video nekog svog voljenog iskidanog i razbacanog po tlu?"Ejb nije, i bio je očito iznenađen odgovorom. Džek se malo vrpoljio pa

pogledao u pod.„Izašo sam jedne večeri s drugom u šetnju", kazao je. „Obojica smo imali

po devet godina i pošli smo kući pošto smo gađali barže kamenicama,krivudajuć puteljkom koji smo znali napamet. U jednom trenutku bio je tupored mene, čavrljajući u mraku. U sledećem su ga odvukle medveđe kandže,uhvatile su ga za glavu, uvukle u krošnju i odvukle skroz na vrh. Nisam videoništa u mraku. Čuo sam ga samo kako vrišti. Osetio tople kapljice na glavi... nausnama. Otrčao sam po pomoć i dotrčali su ljudi s puškama. Ali nisu imali štada ubiju. Pola smo ga jutra kupili sa zemlje. Džareda. Džared Linder, tako sezvao."

Nastupila je tišina i Ejb je znao da ne sme prvi da je prekine.

88

„Ljudi što žive ovde znaju da ima nečega u ovim šumama", rekao je Džek.„Znaju da čovek koji nije sav svoj, čovek koji nije dovoljno jak da sve prido...dobro, znaju da čovek može lako da nastrada ako pešači od mesta do mesta.Ljudi govore da se mi momci držimo zajedno jer smo rod. Jer volimo dapravimo lom. A istina je da se držimo zajedno jer nam je to jedina šansa dadočekamo starost. Istina je da smo grubi jer je slab čovek mrtav čovek."

,,I siguran si?", upitao je Ejb. „Hoću reći, sasvim si siguran da je to biomedved?"

„Pa sigurno nije bio konj što se vere po drveću."„Hoću reći, možda je to bilo nešto malo... neobičnije?"„Aha", kazao je Džek kroz smeh. „Misliš ko nešto iz priče? Nekakav duh?"„Da.",,K vragu, te priče godinama kruže uz reku i niz reku. Čudne priče. Ljudi

govore o vešticama, i đavolima, i..."„Vampirima?"Na pomen te reči, i poslednji tračak osmeha iščezao je sa Džekovog lica.„Ljudi pričaju gluposti. Samo se boje, to je sve." Možda je u pitanju bilo

pola boce rakije od breskve u njegovom krvotoku ili osećaj da je našao srodnudušu. Možda jednostavno nije više mogao da drži tu tajnu u sebi. Ma koji razlogda je bio, Ejb je doneo veoma iznenadnu i veoma opasnu odluku.

„Džek... ako ti kažem nešto neverovatno, hoćeš li obećati da ćeš mesaslušati do kraja?"

IIIEjb je koračao tamo-amo... tamo-amo po mekom zemljanom drumu,

povremeno pogledujući ka tek završenoj zgradi suda na drugom kraju trga idrugom spratu salona preko puta, gde je svetio i dalje gorelo iza kurvinogprozora zastrtog zavesom. Ovoga puta bio je kraj leta i vreme je bilo mnogoprijatnije. A i društvo.

Trebalo je mnogo nagovaranja, ali Džek je naposletku ipak pristao da pođe uSpringfild. Isprva nije hteo da mi poveruje na reč, čak me je nazvao „prokletimlažovom" i pretio da će me „izmlatiti" jer ga smatram budalom. Međutim, zamolio samga za strpljenje i obećao da ću mu ili dokazati da je svaka moja reč istinita ili ću sespakovati i zauvek napustiti Novi Sejlem. Obećao sam to očekujući uspeh jer mi je baštog jutra napokon stiglo pismo.

Pismo je bilo adresirano tačno u skladu sa uputstvima koja je Ejb ostavio

89

iznad Henrijevog kamina:ABRAHAM LINKOLN ZAPADNO OD DEKEJTURA, DRŽAVA ILINOISPRIVREMENO BORAVIŠTE KOD GOSPODINA DŽONA HENKSADostavljeno je njegovim rođacima dve nedelje ranije i prosleđeno u Novi

Sejlem. Ejb ga je otvorio videvši poznati rukopis i pročitao desetak puta zatezgom tog dana.

Abrahame,Izvinjavam se što nisam pisao svih ovih meseci. Bojim se da je za moje postojanje

neophodno da s vremena na vreme nestanem. Pisaću češće kad se skrasim u nekomnovom domu. U međuvremenu se nadam da si se ti lepo smestio u svom i da si dobrograspoloženja i zdravlja. Ako si i dalje saglasan, možeš posetiti pojedinca navedenogispod kad god nađeš da je zgodno. Verujem da te od njega sad deli samo kratko jahanje.No moram te upozoriti, znatno je mudriji od onih koje si posetio u prošlosti. Možeš galako pomešati i sa nekim svoje vrste. Timoti Daglas. Krčma nadomak trga. Kalhun.Zauvek tvoj,,H

Ejb je dobro poznavao tu krčmu. Bila je uostalom poprišta njegove najvećebruke u lovu na vampire. Je li moguće da sam sve vreme bio u pravu? Je lipolugoli čovek koji je utekao dozivajući pomoć ipak bio vampir?

Ušli smo, jednostavno odeveni (dugi kaput ostavio sam u bisagama napolju).Osmotrio sam lica za svakim stolom, donekle očekujući onog kuštravog gospodina štome je ljutito pogledao u onoj dugoj košulji prekrivenoj snegom. Bi li utekao čim bi mespazio? Bi li ga njegova vampirska priroda naterala da me napadne? Međutim, nije gabilo. Džek i ja smo prišli šanku, gde je šanker opasan keceljom brisao čašu za viski.

„Oprostite, gospodine. Moj prijatelj i ja tražimo gospodina Daglasa."„Tima Daglasa?", upitao je šanker, ne skidajući oči sa čaše.„Njega."„A kakvim to poslom tražite gospodina Daglasa?"„Poslom hitne i lične prirode. Znate li gde možemo da ga nađemo?«Činilo se da se šanker zabavlja.„Pa, gospodine, nećete morati da idete daleko, to je sigurno." Spustio je

čašu i pružio ruku. „Tim Daglas. A kako se vi zovete, gospodine?"Džek je prasnuo u smeh. Mora da je u pitanju greška. Taj bezazleni

čovečuljak koji provodi noći glancajući prljave čaše i izigravajući provodadžijukurvama i pijancima? To je Henrijev vampir? Naravno, nisam imao izbora doda se rukujem s njim, pa sam to i uradio. Ruka mu je bila ružičasta i topla kaomoja.

90

„Henks", kazao je Ejb. „Ejb Henks i... oprostite, čuo sam da ste rekli 'Tim'Daglas. Tomas Daglas je gospodin kog tražimo. Znate li gde bismo mogli da ganađemo?"

„Pa, gospodine, ne znam. Bojim se da ne poznajem nikoga ko se tako zove."„Onda vam hvala na pomoći i laku noć."I Ejb je žurno izašao iz krčme. Džek se sve vreme smejao za njim.Odlučio sam da čekam. Prevalili smo toliki put, a Henri me u prošlosti nikad nije

izneverio. Sačekaćemo da šanker zatvori i pratićemo ga do kuće po mraku.Posle sata lutanja po sudskom trgu, Ejb (koji je dotad bio obukao svoj dugi

kaput) i Džek (koji nije prestajao da ga zadirkuje otkako su izašli iz krčme)napokon su videli da se svetla gase i da šanker izlazi na ulicu.

Išao je Šestom ulicom prema Adamsu. Pratili smo ga krišom, Džek dobra tri korakaiza mene; držao sam sekiru spremnu u ruci i sakrio se u mrak kad god bi šanker mrdnuoglavom, siguran da hoće da se okrene i otkrije nas (Džek je jedva suzdržavao smeh kadgod bi video da to radim). Čovečuljak je išao sredinom ulice, držeći ruke u džepovima.Zviždao je. Koračao kako bi koračao bilo koji drugi čovek i činio da se sa svakim korakomosećam kao budala.

Skrenuo je u Sedmu ulicu i skrenuli smo za njim. Skrenuo je u Monro i skrenulismo za njim. Ali kad je skrenuo u Devetu ulicu i kad smo pustili da nam na trenutakumakne iz vida, nismo mogli nigde da ga nađemo. Nije bilo uličice kojom je mogaozamaći. Nije bilo kuće u koju je mogao da ude za tako kratko vreme. Kako je to moguće?

„Dakle... ti si taj?"Glas je dopro odnekud iza nas. Hitro sam se osvrnuo, spreman da napadnem, ali

nisam mogao. Jer tamo sam ugledao snažnog Džeka Armstronga kako stoji na nožnimprstima. Izvijenih leđa. Razrogačenih očiju. A iza njega je stajao maleni vampir i držaomu kandžu na grlu. Da je Džek mogao da vidi te crne oči i blistave očnjake, njegov bistrah bio dvostruko veći. Šanker je predložio da spustim sekiru na zemlju ako ne želimda vidim kako proliva krv mom prijatelju. Mislio sam da je njegov predlog dobar pa sampustio da mi oružje padne iz ruke.

„Ti si onaj o kojem je Henri pričao. Onaj nadareni za ubijanje mrtvih.."Iako se Ejb iznenadio čuvši Henrijevo ime, njegovo lice nije ništa odalo.

Čuo je kako se Džekovo disanje ubrzalo kad mu je kandža jače pritisla vrat.„Zanima me", rekao je šanker, „jesi li se ikad zapitao zašto? Zašto jedan

vampir toliko želi da oslobodi zemlju od vlastite vrste? Zašto šalje čoveka daubija umesto njega? Ili jednostavno slepo izvršavaš njegove zapovesti, kaobeskrajno odani sluga koji ništa ne dovodi u pitanje?"

„Ja sam sluga jedino sebi", rekao je Ejb.

91

Šanker se nasmejao.„Otkrivaš se kako to samo Amerikanac može.„Pomozi mi, Ejbe", rekao je Džek.„Svi smo mi sluge", kazao je šanker. „Ali od nas dvojice ja imam sreću da

znam kom gospodaru služim."Džek se uspaničio.„Molim vas! Pustite me!" Pokušao je da se oslobodi, ali šankerova kandža

samo mu se zarila dublje u vrat. Mlaz krvi potekao mu je preko Adamovejabučice dok ga je vampir smirivao, govoreći:

„Ššššš..."Ejb je iskoristio tu priliku da neprimetno gurne ruku u džep svog kaputa.Moram brzo da napadnem, inače će mi misli odati plan.„Tvoj voljeni Henri ne zaslužuje tu sekiru ništa manje od nas ostalih",

rekao je šanker. „Samo mu se posrećilo da te nađe prv..."Izvukao sam mučenika iz džepa i kresnuo ga o kopču najbrže što sam mogao.Blesnulo je.Svetlije od sunca, ispunivši čitavu ulicu belom svetlošću i iskrama. Vampir se

povukao i zaklonio oči, a Džek se oslobodio.Kleknuo sam, zgrabio dršku sekire i bacio je sa kolena. Oštrica se zabila vampiru u

grudi uz krckanje kosti, vazduh mu je pokuljao iz pluća i pao je, nespretno stežući drškujednom rukom, a uz pomoć druge ruke se vukući po tlu. Pustio sam da mi mučenikisklizne iz šake kako bi dogoreo na zemlji i izvadio sekiru iz grudi tog stvorenja. Istipoznati strah na njegovom licu. Strah od pakla ili zaborava koji ga čekaju. Nije mi bilodo naslađivanja njegovim strahom. Samo sam podigao sekiru iznad glave i odrubio muglavu.

Džek se toliko potresao da se ispovraćao na čizme. Uzrujan zbog činjeniceda je bio samo milimetar daleko od smrti. Zbog onih crnih očiju koje je nakratkospazio; zbog onih očnjaka što su se spustili. Nije ni reč prozborio na putu kakući. Obojica su ćutali. Stigli su u Novi Sejlem u svitanje i pošli ćutke da serastanu kad je Džek, koji je nastavljao ka Klerijevom Gaju, povukao uzde iokrenuo se prema prodavnici.

„Ejbe", rekao je. ,,'Oću da saznam sve što ima da se zna o ubijanjuvampira."

92

ŠestEnOsećam koliko su slabe i jalove sve moje reči koje bi trebalo da pokušaju da tiskrenu misli sa tuge zbog gubitka tako velikog... Molim se da naš nebeski otacublaži tvoju ucveljenost i bol, i ostavi ti samo drage uspomene na voljene iizgubljene.

Abraham Linkoln, u pismu gospodi Lidiji Bigzbi,majci dva sina stradala u Građanskom ratu, 21. novembra 1864.

INovi Sejlem nije porastao tako brzo kao što se Denton Afat nadao.

Zapravo, možda je i izgubio nekoliko stanovnika u mesecima posle otvaranjanjegove prodavnice. Sangaman je i dalje bio daleko od toga da postane „sledećiMisisipi". Plovidba je ostala nesiguran poduhvat i svi osim šačice parobrodaostali su u širim vodama južnije, sa sve svojim dragocenim mušterijama itovarom. Nije pomoglo ni to što se u Novom Sejlemu otvorila još jednaprodavnica mešovite robe, bliža centru naselja, koja bi privukla mušterije i preno što bi imali priliku da dođu do Afatovih ulaznih vrata. Kad je led počeo dase lomi na tromom Sangamanu u proleće 1832, Afatova radnja je propala i Ejb jeostao bez posla. Njegova srdžba je očevidna u odeljku napisanom 27. marta.

Oprostio se [s Afatom] jutros pošto smo prodali ili razmenili preostalu robu;preselio sam svoje stvari kod Herndona dok ne budem u prilici da nađem drugi smeštaj.Nije me briga što je otišao. Uopšte nisam tužan zbog toga i ne pada mi na pamet dasledim njegov malodušni primer. Nikad nisam dangubio pa neću ni sad. Odlučujem daostanem. Uspeću ja još.

Kao i uvek, Ejb je održao reč. Radio je sve što je trebalo da bi zaradio novac:sekao drva, krčio zemlju, gradio ambare. Njegovo prijateljstvo s MomcimaKlerijevog Gaja se isplatilo, meštani su mu davali razne fizičke poslove u strahuod tih momaka. Radio je čak i kao „sekirica" na jednom od retkih parobroda kojisu plovili uz Sangaman, stojeći na njegovom pramcu i krčeći sve prepreke kojesu usporavale plovidbu ka severu. I pored svega toga, ni na trenutak nijezanemario svoj lov.

Mnogo sam razmišljao o rečima onog šankera. Jesam li se ikad zapitao otkudHenriju toliko zanimanje za lov na vampire? Jesam li se ikad zapitao zašto šalje meneumesto da ide lično? Priznajem da sam proveo mnoge sate zbunjen tim pitanjima.

93

Pitajući se ima li u njima neke dublje istine. Da sam zakleti neprijatelj vampirakoji izvršava vampirove naredbe. Tu je činjenicu nemoguće izbeći, kao i paradoksunutar nje. Da me jedan vampir koristi kako bi ostvario meni nepoznate ciljeve. Morampriznati tu mogućnost. No ipak, pošto sam o svemu dobro promislio, došao sam do ovogzaključka:

To mi nije važno.Ako sam uistinu samo Henrijev sluga, neka tako bude. Dokle god je zbog toga sve

manje vampira, služiću radosno.Henrijeva pisma počela su da stižu sve češće i Ejb je odlazio u lov kad god

bi stigla. Ali nije išao sam.U Džeku sam našao sposobnog i revnosnog druga za lov, i potrudio sam se da

podelim s njim svo [sic] svoje znanje o uništavanju vampira (nisam morao da ga učim obrzini i o hrabrosti, jer ih obe ima u obilju). Zahvalan sam na pomoći jer Henrijevapisma stižu tako često da zatičem sebe kako trčim s kraja na kraj države.

Jedne noći Ejb se zatekao kako trči ulicama Dekejtura s krvavom sekirom uruci i Džekom sa samostrelom pored sebe. Najviše deset koraka ispred njihjedan ćelavac trčao je pravo prema reci Sangaman. Desni skut njegove košuljebio je natopljen krvlju, a desna ruka mu je visila uz bok, držeći se uz telo nasamo nekoliko niti tetive i kože.

Protrčali smo pokraj dva gospodina na ulici. Gledali su kako je naša mala povorkaprojurila mimo njih pa povikali za nama: „Hej vi tamo! Smesta da ste stali!" Mogu damislim kako smo izgledali! Nisam mogao da obuzdam smeh.

Ejb i Džek gonili su jednorukog čoveka do vode.Uskočio je u crnu vodu i nestao ispod nje. Džek bi uskočio za njim da ga nisam

zgrabio za kragnu i povikao: „Ne!", sa ono malo glasa što mi je ostalo. Džek je stajao naobali, dahćući i nišaneći samostrelom svaki mehurić koji bi isplivao na površinu.

„Rekao sam ti da sačekaš moj znak!", povikao je Ejb.„Čekali bismo čitave proklete noći!",,E sad nam je utekao!"„Umukni i otvori četvore oči! Pre ili kasnije moraće da izroni da udahne

vazduh..."Ejb je pogledao u Džeka, a njegov se bes predao podrugljivom osmehu... pa

smehu.„Da", kazao je Ejb kroz smeh. „Očekujem da će izroniti da udahne vazduh

za koji dan."Ejb je spustio ruku Džeku na rame i poveo ga dalje od obale dok je njegov

smeh odzvanjao usnulim ulicama.

94

Ako Džeku išta nedostaje, to je strpljenje. Prebrzo iskače iz skrovišta, i, bojim se,jedva čeka da podeli ono što zna sa svojim drugovima iz Klerijevog Gaja. Stalno gapodsećam da treba da ćutimo o tome i na ludilo koje bi zahvatilo ceo okrug Sangamanako bi za naše zadatke doznao iko osim nas dvojice.

Proveo je u tom okrugu samo godinu, ali za to kratko vreme postao je uneku ruku slavna ličnost u selu. „Mladić čije šake jednako vešto barataju i sekirom iperom", kako je rekao njegov učitelj i prijatelj Grejam. Ejb je video i čuo dovoljnood svojih mušterija da bi znao šta im je na umu.

Njihova osnovna briga je bila sama reka. U kakvom je stanju! Na nekim mestima jebila samo malo šira od potočića, zaprečena plutajućim stablima i drugim preprekama.Ako hoćemo da uživamo u obilju kao svet na obalama Misisipija, valja nam je znatnounaprediti, tako da parobrodi mogu nesmetano da plove njom. To, naravno, zahtevaogromnu količinu novca. Znam samo jedan način (osim krađe) da se on obezbedi.

Abraham Linkoln je rešio da se kandiduje. Objavljujući svoju kandidaturuza zakonodavno telo države Ilinois u okružnim novinama, dirnuo jenacionalističku, mada pomalo defetističku žicu.

Mlad sam i većini vas nepoznat. Rođen sam i ostao u najskromnijem društvenomstaležu. Nemam bogatih ni slavnih rođaka ili prijatelja da me preporuče. Moj slučajzavisi isključivo od nezavisnih glasača ovog okruga; i ako me izaberu, učiniće miuslugu, zbog čega ću istrajati u nastojanju da im se odužim. Ali ako dobri ljudi u svojojmudrosti uvide da je dobro da ostanem u pozadini, neću se mnogo ražalostiti, jer mirazočarenje nije nimalo strano.

Ubrzo po ovoj Ejbovoj objavi, vest o „ratu sa Indijancima" stigla je u NoviSejlem.

Ratni poglavica plemena Sak po imenu Crni Jastreb prekršio je sporazum, prešaoreku Misisipi i ušao u selo Sakenuk na severu. On i njegova Britanska družina* naumilisu da ubiju ili isteraju svakog belog doseljenika na kog naiđu i povrate zemlju za kojusmatraju da im s pravom pripada. Guverner Rejnold objavio je poziv za mobilizacijušest stotina sposobnih ljudi kako bi se spremili za rat protiv tih divljaka i zaštitili nejakiživalj Ilinoisa.

Uprkos svojim političkim ambicijama (ili zbog njih), Ejb je bio među prvimdobrovoljcima iz okruga Sangaman. Sećaće se svog ushićenja godinama potom.

Žudeo sam za ratom još kao dvanaestogodišnji dečak. Tad mi se, napokon, ukazalaprilika da ga vidim iz prve ruke! Zamišljao sam slavu juriša u boj, pucanje iz puške i_____________________________________*Naziv grupe od nekih pet stotina ratnika i hiljadu žena i dece iz pet različitih plemena, svi podkomandom Crnog Jastreba. Nazvana je tako jer je Jastrebu rečeno da će dobiti pomoć Britanaca usvakom sukobu sa Amerikancima (to se nije nikad obistinilo). (Piščeva napomena)

95

vitlanje sekirom! Zamišljao kako s lakoćom koljem mnoštvo Indijanaca, jer nemoguće jeda su brži i snažniji od vampira.

Dobrovoljci su se okupili u Birdstaunu, rastućem naselju na obalama rekeIlinois. Tamo im je nekolicina iskusnih milicionera održala kratku obuku oosnovama ratovanja. Pre no što se zaputila na sever, Ejbova jedinica, neuglednagrupa dobrovoljaca među kojima su bili ljudi iz Novog Sejlema i KlerijevogGaja, izabrala ga je za svog kapetana.

Kapetan Linkoln! Priznaću da su mi oči zasuzile. Prvi put u životu sam osetiotoliko poštovanje. Prvi put sam izabran da predvodim svoje drugove, i njihovo poverenjepričinilo mi je više zadovoljstva nego ijedni izbori na kojima sam pobedio ili ijedanpoložaj na kojem sam bio posle toga.

Među onima koji su marširali u bitku sa Ejbom bili su njegov kolega lovacna vampire Džek Armstrong i mladi major po imenu Džon Tod Stjuart. Stjuartje bio vitak čovek „visoka čela i uredno razdeljene crne kose". Imao je „istaknut" nos,„zle" oči koje su „činile nepravdu njegovoj blagoj prirodi". Stjuart će odigratiključnu ulogu u Linkolnovom posleratnom životu, kao advokat koji će gapodržavati u Springfildu, prijateljski nastrojen savetnik u Kongresu i, najvažnijeod svega, kao rođak lepotice vrane kose iz Kentakija po imenu Meri Tod.

Ratna stvarnost pokazala se daleko neuzbudljivijom nego što je Ejbzamišljao. Kako su hiljade milicionera iz Ilinoisa potisnule buntovne Indijanceka severu, dobrovoljci nisu imali šta da rade osim da sede i kuvaju se. Iz odeljkaiz Ejbovog dnevnika zabeleženog 30. maja 1832, posle nedelja logorovanjakilometrima daleko od bojišta:

Moji ljudi su se silno napatili (od dosade), mnogo je krvi proliveno (popili su namje komarci) i snažno sam vitlao svojom sekirom (cepajući drva). Zasigurno smozavredeli svoje mesto u istorijskim analima, jer nikad nije bilo tako malo rata u ratu.

Početkom jula Ejb i njegovi ljudi najzad su oslobođeni dužnosti i započelisu dugo putovanje kući, bez ijedne ratne priče koju bi prepričavali usput. Ejb jestigao u Novi Sejlem (gde je našao dva pisma koja su zahtevala njegovu „hitnupažnju") manje od dve nedelje pre izbora za državno zakonodavno telo. Odmahje nastavio sa svojom izbornom kampanjom, rukujući se s ljudima i kucajući nanjihova vrata danju i noću. Nažalost, broj kandidata se povećao na trinaest dokje on na frontu ratovao s komarcima. S obzirom na toliko izgubljeno vreme itolike kandidate koji će deliti glasove, nije imao nikakvu šansu.

Ejb je završio osmi. No u svemu tome bilo je nade, nade koju čak ni utučenii poraženi Linkoln nije mogao da ne vidi: od svih trista glasova iz NovogSejlema, samo dvadeset tri bila su protiv njega. Oni koji su ga poznavali

96

podržali su ga bez rezerve. „Trebalo je samo stisnuti više šaka."Njegova politička karijera je počela.

IILinkolnu je trebao uspeh neposredno posle njegovog prvog političkog

poraza i tačno je znao gde da ga nađe. Iz odeljka zabeleženog 6. marta 1833.godine:

Uradiću ono što Afat nije mogao. S božjom pomoći, otvoriću unosnu prodavnicu uNovom Sejlemu! Danas smo Beri* i ja uzeli robu u vrednosti od trista dolara na kredit,koji ćemo otplatiti za dve godine. Za tri godine uštedećemo dovoljno da kupimo vlastituzgradu!

Stvarnost se ponovo pokazala daleko neuzbudljivijom od Ejbove mašte.Kad je piodzvnicaiLinkoln/Beri otvorila svoja vrata za mušterije, u NovomSejlemu su već postojale dve prodavnice mešovite robe, a potražnje je bilotoliko da samo one i ostanu otvorene. Istoričari ostaju zamišljeni nad pitanjemkako to da čovek Ejbove inteligencije i očeve „zdrave pameti" nije predvideo daće se otvaranjem treće prodavnice u Novom Sejlemu samo uvaliti u nevolju. Ilizašto je, kako se čini, sasvim pogrešno procenio svog ortaka Vilijama Berija, kojije, kako se ispostavilo, bio lenj, nepouzdan i „stalno pijan".

Odgovor je izgleda bilo nešto više od ambicije. Kako je prodavnica zamanje od godinu dana bila na rubu propasti, u odeljcima Ejbovog dnevnikauočavaju se sve veći umori očaj. Jedan se posebno ističe, ne samo svojomodsečnošću već i aluzijom na (možemo samo da pretpostavimo) njegovu majku.

Moram istrajati.Moram da budem više no što jesam.Ne smem omanuti.Ne smem je izneveriti.Ali jeste omanuo, bar što se tiče sveta tekstilne robe i ženskih šešira.

Prodavnica Linkoln/Beri jednostavno se „ugasila" 1834, ostavivši obojicu udugu od više od dvesta dolara. Na kraju se na nepouzdanog Berija nije mogloračunati ni da će ostati živ. Umro je nekoliko godina kasnije, ostavivši Ejbu isvoju polovinu duga. Trebaće mu sedamnaest godina da ga otplati.

Da je trenutak bio drugačiji, Ejb bi se možda i spakovao i zauvek napustioNovi Sejlem. Ali za samo nekoliko kratkih meseci trebalo je da se održe još jedniizbori za zakonodavno telo države Ilinois. Kako nije imao drugih obaveza___________________________________*Vilijam F. Beri, sin mesnog sveštenika i nekadašnji kaplar u Linkolnovoj četi. (Piščeva napomena)

97

(„odavno nije bilo stiglo nijedno Henrijevo pismo") i ohrabren svojim prethodnimpostignućem, Ejb je rešio da se ponovo kandiduje, i ovoga puta bio je rešen dato uradi kako treba. Putovao je okrugom na konju i peške, zastajući darazgovara sa svakim kog bi sreo. Rukovao se s ratarima koji su kulučili povrućini na poljima i zadobio njihovo poverenje pokazujući vlastite veštine uradu na polju, koje je naučio na granici, i snagu koju mu je podario Bog.Govorio je u crkvama i krčmama, na konjskim trkama i izletima, začinjavajućisvoje kratke govore (koje je nesumnjivo sastavljao usput i držao u džepovima)pričama o nevoljama s brodom i bitkama sa komarcima i zbijajući šale navlastiti račun.

„Nikad nisam video nekog s takvim govorničkim darom", seća se učiteljGrejam posle Ejbove smrti. „Bio je nezgrapan momak, neki bi kazali ineprijatnog izgleda... visok kako drvo, nogavica dobrih petnaest centimetaraiznad članaka. Kosa mu je uvek bila neuredna; kaput neopeglan. Kad bi staoispred okupljene svetine, zagledali bi ga namrštena čela i skrštenih ruku. Aličim bi započeo svoje obraćanje, njihove bi sumnje iščezle i uvek bi ih dirnuotoliko da bi ga nagradili gromoglasnim aplauzom, čak i suzama na krate

Ovoga puta stegnuo je dovoljno šaka. Abraham Linkoln je izabran uzakonodavno telo države Ilinois 4. avgusta 1834. godine.

Siromašni sin granice, bez dolara u džepu i bez godine školovanja, poslat je uVandaliju* da govori u ime svojih sunarodnika! Drvoseča smešten iza učenih ljudi!Priznajem da se plašim susreta s takvim ljudima. Hoće li me prihvatiti kao svog koleguili će me se kloniti kao neukog tikvana bušnih cipela? U svakom slučaju, verujem da mise život zauvek promenio i nemogu [sic] da obuzdam ushićenje kako se bliži decembar.

Pokazalo se da Ejba osećaj nije prevario. Njegov život nikad više neće bitiisti. Uskoro će mu prijatelji biti državnici i učenjaci; prostotu i divljaštvo okrugaSangaman zameniće prefinjenošću Vandalije. Napravio je prvi korak na svomputu da postane advokat. Prvi korak na putu ka Beloj kući. No bio je to samojedan od dva preokreta te godine.

Jer se takođe ludo zaljubio.

_____________________________________*Vandalija je bila prestonica Ilinoisa do 1839, kad je tu ulogu preuzeo Springfild. (Piščeva napomena)

98

IIIDžek je ozbiljno pomišljao da uperi svoj samostrel u Ejba. Upravo su bili

prevalili put od trista dvadeset kilometara ka severu do grada Čikaga, spavajućipod ledenim zvezdama pozne jeseni, klancajući kroz blato do kolena i vodu dopojasa, ,,a ta štrkljasta budala nije prestajala da truća o curi ceo prokleti put".

Zove se En Radidž. Mislim da ima dvadeset ili dvadeset jednu godinu, mada se neusuđujem da pitam. Nije mi važno. Savršenije biće nikad nije krasilo ovu zemlju! Niti jeikad neki čovek bio zaljubljeniji od mene! Neću pisati ni o čemu osim o njenoj lepotidokle god sam živ.

Armstrong i Linkoln sedeli su leda naslonjenih na začelje štale, zadnjica napostelji od sena, daha vidljivog na studenom noćnom vazduhu koji je dopiraosa jezera Mičigan. Iznad njihovih glava pomaljala se konjska zadnjica i svakitrzaj njegovog repa rađao strah da će se zbiti nešto prirodno prljavo. Čekali susvoj plen čitave noći, jedan je govorio nasmejanim šapatom, drugi smeraoubistvo.

„Jesi li ikad bio zaljubljen, Džek?" Džek nije ništa odgovorio. „To je zaistaneobično osećanje. Opijen si od sreće bez ikakvog razloga. Pomišljaš nanajčudnije stvari..."

Džek je zamislio kako gomilica tople konjske balege upada u Ejbova usta.„Čeznem za njenim mirisom. Misliš li da sam čudan što to kažem? Čeznem

za njenim mirisom i za dodirom njenih nežnih prstiju u svojoj ruci. Čeznem dapogledam u..."

Vrata štale su se otvorila. Začuo se klepet potpetica po drvenim daskama.Ejb i Džek su spremili oružje.

Vampir nije mogao da nas nanjuši od životinjskog vonja, niti nas je čuo kakogazimo po senu. Bat njegovih koraka je zamukao; vrata konjušnice su se otvorila. Nijestigao ni da trepne kad mu se moja sekira zarila u grudi, a Džekova strela ga probolakroz oko i zarila mu se u mozak. Pao je na leđa, urlajući i hvatajući se za lice dok je krvtekla oko strele. Uznemiren bukom, njegov konj se propeo, zgrabio sam ga za uzde ustrahu da nas obojicu ne zgazi. Dok sam to radio, Džek je izvukao sekiru iz vampirovihgrudi, podigao je iznad glave i tresnuo njome to stvorenje posred lica, presekavši ganapola. Vampir se nije ni mrdnuo. Džek je podigao sekiru iznad njegove glave i drugiput, i zadao mu još jači udarac. Uradio je to i treći, pa i četvrti put, udarajući glavu togstvorenja tupom stranom sekire iznova i iznova dok od nje nije ostala samo spljoštenakesa kože, kose i krvi.

„Gospode bože, Armstrong... šta te je spopalo?" Džek je izvukao oštricusekire, krc, iz zdrobljenog vampirovog lica. Pogledao je naviše u Ejba, uspuhan.

99

„Zamišljao sam da si ti na njegovom mestu."Ejb je držao jezik za zubima sve do kuće.

En Mejs Ratlidž bila je treće od desetoro dece, kći jednog od osnivačaNovog Sejlema, Džejmsa, i njegove žene Meri. Bila je četiri godine mlađa odEjba, ali bila mu je dorasla po svojoj ljubavi prema knjigama. Tokom prvihgodinu i po dana koje je Ejb proveo u Sejlemu, En je boravila u Dekejturu,negujući bolesnu tetku i čitajući sve što bi joj dopalo šaka kako bi prekratilavreme. Nema nikakvih svedočanstava o tome šta je bilo sa njenom tetkom (je liumrla, ozdravila, ili je En jednostavno dosadilo da brine o njoj), ali znamo da seEn vratila u Novi Sejlem pre leta ili baš u leto 1834. godine. Znamo to jer su seona i Ejb prvi put sreli 29. jula u kući učitelja Grejama, iz čije su biblioteke obojepozajmljivali knjige, i koji ih je oboje s vremena na vreme podučavao. Grejam jepamti kao devojku od dvadesetak godina, „krupnih, izražajnih plavih očiju",„svetle puti" i kestenjaste kose, „ne boje sena, kako su neki govorili". Imala je „lepausta i zdrave zube. Bila je slatka kao med i nervozna kao leptir". Pamti i trenutak kadse Ejb upoznao s njom.

„U životu nisam video da je neko tako zinuo. Podigao je pogled sa knjige iona drevna strela pogodila ga je pravo u srce. Njih su dvoje razmenili učtivereči, ali sećam se da je razgovor bio jednostran, jer je Linkoln jedva uspevao dasačuva prisebnost, toliko ga je dirnuo taj prekrasni prizor. Toliko su ga zadivilinjena ljubav prema knjigama i znanje o njima."

Ejb je pisao o En istog tog dana.Takva se devojka još nije rodila! Nikad biće tako lepo i tako bistro nije hodilo ovom

zemljom! Dobrih je trideset centimetara niža od mene, ima plave oči, kestenjastu kosu iblistav, savršen osmeh. Malo je vitkija od mene, mada joj se to ne može uzeti za zlo jerto pristaje njenoj nežnoj ženskoj prirodi. Kako ću ikad više oka sklopiti kad znam da jeona tu negde u noći? Kako ću ikad više pomisliti na išta drugo kad želim da mislimjedino o njoj?

Ejb i En još su se viđali, najpre kod učitelja Grejama, gde su nadahnutorazgovarali o Šekspiru i Bajronu; zatim u dugim šetnjama potkraj jeseni, kad sunadahnuto razgovarali o životu i ljubavi; zatim na vrhu Eninog omiljenog bregaiznad Sangamana, gde gotovo uopšte nisu razgovarali.

Gotovo da me je sram da zabeležim to ovde, strahujući da time nekako ne unizimsve to, ali ne mogu da odolim. Usne su nam se dodirnule danas po podne. Dogodilo se todok smo sedeli na ćebetu i gledali kako barža nečujno prolazi ispod.

„Abrahame", kazala je ona. Okrenuo sam se i iznenadio kad sam video njeno lice

100

tako blizu svom. .Abrahame... veruješ li u ono što Bajron kaže? Da će 'ljubav naćinačina da prođe stazama gde se i vuci boje da love?'" Rekao sam joj da svim srcemverujem u to i ona je priljubila usne uz moje ne rekavši više ni reč.

Želim da pamtim taj trenutak i na samrti. Ostala su mi još tri meseca do odlaska uVandaliju i mislim da svaki trenutak provedem u Eninom društvu. Ona je najlepša...najnežnija... najsjajnija zvezda na nebu! Jedina mana joj je što nema dovoljno razuma,jer da ima, ne bi se zaljubila u ovakvu budalu kakva sam ja!

Ejb nikad više neće pisati tako kitnjasto. Ni o svojoj ženi; čak ni o svojojdeci. Bila je to zanesenjačka mladalačka ljubav koja čoveka ispuni euforijom i odkoje mu trepere leptirići u stomaku. Prva ljubav.

Decembar je došao „prebrzo". U suzama se oprostio od En i odjahao uVandaliju da položi zakletvu kao član zakonodavnog tela. Nije ga više brinulokako će tamošnji učeni ljudi prihvatiti jednog „drvoseču" u svojim redovima. Jerdva mučna meseca sedeo je u Kapitolu i razmišljao o En Ratlidž i malo čemudrugom. Kad su se sednice završile krajem januara, „izleteo je na vrata pre no štoje zvuk čekića prestao da odzvanja" i odjurio kući da tamo provede najlepše prolećeu životu.

Nema muzike slađe od zvuka njenog glasa. Nema slike lepše od njenog nasmešenoglica. Sedeli smo danas u hladu drveta, En je čitala Magbeta, a ja sam ležao držeći glavuna njenom krilu. U jednoj je ruci držala knjigu, a drugom se igrala mojom kosom inežno mi ljubila čelo kad god bi okretala stranicu. Eto napokon svega valjanog na ovomsvetu. Eto života. Ona je lek za svaku tamu koja truje ovaj svet. Kad je ona uza me, nemarim ni za dugove ni za vampire. Postoji samo ona.

Rešio sam da tražim od njenog oca dozvolu da se oženim njome. Imam samo jednubeznačajnu prepreku u tome i postaraću se da je odmah uklonim.

Ta „beznačajna prepreka" zvala se Džon Maknamar, i protivno toj Ejbovojlakomislenoj izjavi, predstavljala je ozbiljnu pretnju njihovoj sreći.

Bilo je to zato što su se Maknamar i En zaručili.Maknamar je po svemu sudeći čovek sumnjivog karaktera, koji se zavetovao En na

ljubav kad je imala samo osamnaest godina, da bi otišao u Njujork i pre no što je došaotrenutak da mogu da se venčaju. Ono malo pisama koja je primila od njega u Dekejturuteško da su pisma zaljubljenog čoveka, i uopšte joj se ne javlja već čitavu večnost.Međutim, dok je ne oslobodi, neću biti zadovoljan. Ali nadam se (jer prava ljubav nikadnije bez prepreka*) i očekujem da će se sve brzo i srećno rešiti.

Ejb je uradio ono što je najbolje radio. Napisao je Džonu Maknamarupismo.______________________________________*Ejb ili pogrešno citira ili parafrazira San letnje noći, prvi čin, druga scena. (Piščeva napomena)


101

IVDvadeset trećeg avgusta ujutro, Ejb je zapisao jedanaest bezazlenih reči u

svoj dnevnik:Pisamce od En, ne oseća se dobro danas. Idem u posetu.Bilo je to savršeno leto. Ejb i En viđali su se gotovo svakog dana, odlazili u

duge besciljne šetnje pokraj reke, i ljubili se kad bi bili sigurni da niko ne gleda.No nisu morali, jer su čitav Novi Sejlem i Klerijev Gaj znali da su njih dvojezaljubljeni, delimično zahvaljujući neprestanom vajkanju Džeka Armstronga natu temu.

Njena majka me je dočekala na vratima i rekla mi da En ne prima posete, ali čuvšinaše glasove, En me je pozvala da uđem. Našao sam je gde leži u krevetu, sa DonŽuanom otvorenim na grudima. Uz odobrenje gospodina Ratlidža, sedeli smo sami.Uzeo sam je za ruku i primetio da je topla. En se osmehnula mojoj brizi.

„To je samo groznica", kazala je. „Proći će." Dok smo razgovarali, nisam mogao dase oduprem osećaju da je nešto drugo muči. Nešto više od letnje prehlade. Pritiskao samje da mi kaže i njene suze su potvrdile moje sumnje. Jedva sam poverovao u ono što mije zatim ispričala.

Enin davno izgubljeni verenik, Džon Maknamar, vratio se.„Preksinoć je došao da me vidi", rekla je. „Bio je besan, Ejbe. Izgledao je

bolesno. Ponašao se čudno. Rekao mi je za tvoje pismo i zahtevao da mu ličnoodgovorim. 'Reci mi sad da voliš tog drugog čoveka!', kazao je. 'Reci mi to i otići ćuvečeras odavde i nikad se više neću vratiti!'"

En je odgovorila da ne voli nikog drugog do Abrahama Linkolna.Maknamar je održao reč i otišao iste noći. En ga više nikad neće videti. Ejbovasrdžba je očigledna u odeljku koji je zabeležio iste večeri.

Pisao sam tom Maknamaru o našoj ljubavi, moleći ga da postupi kao džentlmen ioslobodi je. Umesto da odgovori, prevalio je hiljadu i šeststo kilometara divljine samo dabi napao ženu koju je zanemarivao sve ove godine! Da bi položio pravo na nju pošto juje odbacivao sve ove godine! Hulja! Da sam samo bio tu kad se ta kukavica pojavila,polomio bih mu lobanju i isekao leđa na rezance! Ipak se radujem što je otišao,as njim jeotišla i jedina prepreka našoj sreći. Ne treba više da odlažem! Čim En ozdravi, tražićudozvolu od njenog oca.

Ali En neće ozdraviti.Kad se Ejb vratio kod nje 24. ujutro, bila je toliko bolesna da je uspela samo

da izusti nekoliko reči, i to jedva. Imala je veoma visoku temperaturu i teško jedisala. Do podneva više uopšte nije mogla da govori, i samo se budila i iznovatonula u nesvest. Kad bi se probudila, imala je košmarne halucinacije, telo joj se

102

toliko grčilo da joj je krevet lupao o pod. Ratlidžovi su bdeli s Ejbom kraj njenogkreveta, kvasili joj obloge dok su svece gorele. I lekar je bio tu od podneva,zasukanih rukava. U početku je bio „siguran" da je tifus. Sad više nije bio takosiguran. Halucinacije, grčevi, koma, i to sve za tako kratko vreme? Nikad nijevideo ništa slično. Ali Ejb jeste.

Čitavog dana i svu noć obuzimala me je strava. Stara poznata strava. Ponovo sambio devetogodišnji dečak, gledao majku kako se znoji i muči u istim košmarima. Šaputaosam iste zaludne molitve; osećao istu nepodnošljivu krivicu. Ovo ju je zadesilo zbogmene. Mene koji sam napisao pismo zahtevajući da je oslobodi. A od koga sam tozahtevao? Od čoveka koji je tajanstveno otišao i vratio se bled i bolešljiv... od čoveka kojije čekao da padne noć da bi izašao pred svoju verenicu... čoveka koji bi je radije videokako se muči i umire nego u naručju drugog.

Od vampira.Ovog puta nije bilo poslednjeg zagrljaja. Ni oproštajnih reči. Ovoga puta

samo je utonula u nesvest iz koje se nije probudila. Božje najlepše delo.Ukaljano.

Gotovo.En Ratlidž je umrla 25. avgusta 1835. Imala je dvadeset dve godine.Ejb to nije dobro podneo.

EJB PLAČE DOK EN RATLIDŽ KOPNI,NA REZBARIJI IZ KNJIGE TOMA FRIMANA

LINKOLNOVA PRVA LJUBAV(1890).

103

25. avgust 1835. Gospodin Henri Sterdžes Trg Lukas 100,Sent Luis Brzom poštomDragi Henri,Zahvaljujem ti na ljubaznosti koju si mi ukazivao proteklih nekoliko

godina i preklinjem za jednu uslugu na rastanku. Ispod je ime nekog ko jezaslužuje pre. Jedini blagoslov u ovom životu jeste njegov kraj.

Džon Maknamar Njujork,ANaredna dva dana, Džek Armstrong i Momci Klerijevog Gaja neprestano su

motrili na njega u smenama. Lišili su ga peroreza i stolarskog alata i uzeli mupušku. Zaplenili su mu čak i kaiš, iz straha da se ne obesi. Džek se postarao zato da se i Ejbova tajna zaliha oružja za lov skloni van njegovog domašaja.

Ma koliko da su se potrudili, jedno oružje im je promaklo. Niko od njih se nije setioda zaviri ispod mog jastuka, gde sam ga skrivao (pištolj). Kako me je Džek nakratkoostavio druge noći, uzeo sam ga i pritisnuo cev uz glavu, rešen da završim s tim.Zamišljao sam kako mi zrno prodire u lobanju. Zapitao sam se hoću li čuti pucanj iliosetiti bol dok me bude kidao. Zapitao sam se hoću li videti svoj mozak kako udara osuprotni zid pre no što umrem ili neću videti ništa osim tame, sveće pored krevetaugašene. Držao sam ga, ali nisam opalio...

Živi...Nisam mogao...Nisam mogao da je izneverim. Bacio sam oružje na pod i zaplakao, proklinjući sebe

zbog kukavičluka. Proklinjući sve. Proklinjući Boga.Umesto da se ubije te noći, Ejb je uradio ono što je uvek radio u trenucima

velike tuge ili neobuzdane radosti, dohvatio je pero i prionuo na pisanje.Monolog samoubistva*Da! Rešio sam da to uradimI to ovde, mojega mi boga;Ovo ću srce bodežom probostiIako ću u paklu žaliti zbog toga!Čeliku slatki!

______________________________________*Dvadeset petog avgusta 1838, na treću godišnjicu Enine smrti, na naslovnoj strani Sangaman žurnalaobjavljena je ova pesma. Autor je odlučio da ostane anoniman. (Piščeva napomena)

104

Izađi iz korica svojih,I blistajuć otkrij moći svoje,Raspori organe moga daha,I prolij bujicu krvi moje!Udaram! Treperi u tom srcuKoje me dovodi do kraja ovog;Izvlačim i ljubim krvavu strelicu,Prijatelja poslednjeg, jedinog svog!Henri Sterdžes ugalopirao je u Novi Sejlem sutradan ujutro.Odmah je poslao ostale kućama, tvrdeći kako mi je blizak rođak. Kad smo ostali

sami, ispričao sam mu sve o Eninom ubistvu, ne pokušavajući da sakrijem svoju tugu.Henri me je zagrlio dok sam jecao. Dobro se sećam toga, jer sam se dvostruko iznenadio,i što vampir može da pokaže takvu toplinu, kao i dodirom njegove hladne kože.

„Srećan je čovek koji za života ne izgubi biće koje toliko voli", kazao jeHenri, ,,a mi nismo srećni ljudi."

„Izgubio si nekog tako lepog kao što je ona? Tako dobrog?"„Dragi moj Abrahame... čitavo groblje moglo bi se napuniti ženama koje ja

oplakujem."„Ne želim da živim bez nje, Henri."„Znam."„Prelepa je, pre... predobra..."„Znam..."Ejb nije mogao da suzdrži suze.„Što je dragoceniji njegov dar", rekao je Henri, „to Bog više želi da mu se

on vrati."„Ne smem živeti bez nje..."Henri je seo na krevet pokraj Ejba, grleći ga... ljuljuškajući ga kao dete...

premišljajući se u sebi.„Postoji drugi način", rekao je naposletku. Ejb se uspravio u krevetu;

rukavom je otro suze. „Stariji među nama, mi... mi možemo da probudimopokojnike, pod uslovom da je telo dovoljno čitavo i mrtvo manje od nekolikonedelja."

Ejbu je trebao časak da shvati šta mu je Henri upravo rekao.„Zakuni mi se da govoriš istinu..."„Živela bi, Abrahame... ali upozoravam te, bila bi prokleta večnim

životom."

105

Bilo je to rešenje za moju bol! Način da ponovo vidim osmeh svoje voljene, daosetim njene nežne prste medu svojima! Sedeli bismo u hladu svog omiljenog drveta,čitali Šekspira i Bajrona zauvek, njen bi prst bezbrižno uvijao moju kosu dok bih jojležao na krilu. Godinama bismo šetali obalom Sangamana! Pomisao na to ispunila me jetakvim olakšanjem. Takvom radoš...

Ali trajala je samo tren. Jer kad sam zamislio njenu bledu kožu, crne oči i šupljeočnjake, nisam osetio ni trunku ljubavi koju smo delili. Bili bismo zajedno, da, alihladan prst nežno bi uvijao moju kosu. Ne u hladu našeg omiljenog drveta, već u taminaše kuće sa večno navučenim zastorima. Godinama bismo šetali obalama Sangamana,ali ostario bih jedino ja.

To me je iskušenje dovelo do granice ludila, ali nisam mogao. Nisam mogao dapopustim istoj tmini koja ju je uzela od mene.

Istom zlu koje mi je uzelo majku.

En Ratlidž sahranjena je na groblju Old Konkord u nedelju 30. avgusta. Ejbje ćutke stajao dok su spuštali njen kovčeg u zemlju. Kovčeg koji je želeo ličnoda napravi. Na njegovom poklopcu ispisao je jednu jedinu rečenicu:

U samoći, gde smo najmanje sami.Henri me je čekao ispred moje brvnare kad sam se vratio sa sahrane. Još nije bilo

podne i držao je kišobran iznad glave kako bi zaštitio kožu od sunca i nosio tamnenaočari. Rekao mi je da pođem za njim. Nismo razmenili ni reč dok smo pešačili malomanje od kilometar kroz šumu do jedne čistinice. Tamo sam ugledao bledog plavokosogčovečuljka svezanog za stub, golog i zapušenih usta. Pod njegovim nogama gomilapotpale i drveta, a na du kraj njega velik krčag.

„Abrahame", rekao je Henri, „dozvoli mi da ti predstavim gospodina DžonaMaknamara."

Zgrčio se kad nas je ugledao, kože prekrivene plikovima i čirevima.„Prilično je nov", kazao je Henri. „Još osetljiv na svetlost."Osetio sam dodir borove baklje kad mi ju je stavio u šaku... osetio vrelinu na licu

kad ju je zapalio. Ali nijednog trenutka nisam skinuo pogled sa Džona Maknamara.„Očekujem da će biti još osetljiviji na plamen", rekao je Henri.Nisam znao šta da kažem. Mogao sam jedino da ga gledam dok sam se primicao.

Zadrhtao je kad sam se sasvim približio i pokušao da se oslobodi. Nisam mogao da ga nesažaljevam. Njegov strah. Njegovu bespomoćnost.

Ovo je ludilo.Ipak sam želeo da ga vidim kako gori. Bacio sam baklju na gomilicu pod njegovim

nogama. Zaludno je pokušavao da se oslobodi. Vrištao je dok nije izgubio glas. Plamen

106

mu je gotovo odmah buknuo do pasa, primoravši me da se odmaknem jedan korak dok sunjegova stopala i noge crneli i goreli. Od velike vreline njegova plava kosa letela je uvis,kao da je stajao na buri. Henri je ostao blizu vatre, bliže no što sam ja mogao. Držao jekrčag u ruci i stalno polivao vodom Maknamarovu glavu, prsa i leda, održavajući ga uživotu dok su mu noge gorele do kosti. Produžavajući njegovu patnju. Osetio sam suzena licu.

Mrtav sam.Potrajalo je to deset, možda petnaest minuta, dok mu, na moje navaljivanje,

napokon nije dopustio da umre. Henri je ugasio vatru vodom i sačekao da se ugljenisanileš ohladi.

Henri je nežno položio ruku na Ejbovo rame. Ejb ju je odmah sklonio.„Zašto ubijaš svoje, Henri? I udostoji me istine, jer toliko zaslužujem."„Nikad ti nisam dao ništa drugo."„Onda mi reci sad i završi s tim. Zašto ubijaš svoje? I zašto...?"„Zašto šaljem tebe umesto da to radim sam, da, da, znam. Gospode bože,

zaboravljam koliko si mlad."Henri je obrisao lice šakom. Bio je to razgovor koji se nadao da će izbeći.„Zašto ubijam svoje? Dao sam ti odgovor: jer je jedno hraniti se krvlju

starih i bolesnih i podmuklih, a nešto sasvim drugo krasti usnulu decu izpostelja; nešto sasvim drugo goniti muškarce i žene u smrt u lancima, kao što sivideo svojim očima."

„Zašto onda ja? Zašto ih ne ubijaš sam?" Henri je zastao da poveže misli.„Dok sam jahao ovamo iz Sent Luisa", rekao je najzad, „znao sam da te

neću zateći mrtvog kad stignem. Znao sam to svim srcem... jer znam tvojusvrhu."

Ejb je podigao glavu da pogleda Henrija u oči.„Većina ljudi nema nikakvu svrhu osim da postoji, Abrahame; da tiho

prođe kroz istoriju poput nebitnih likova na pozornici koju čak i ne vide. Dabudu igračke tirana. Ali ti... ti si rođen da se boriš protiv tiranije. To je tvojasvrha, Abrahame. Da oslobodiš ljude od vampirske tiranije. To je oduvek bilatvoja svrha, otkako si izašao iz majčine utrobe. A ja sam video kako izbija izsvake tvoje pore one noći kad smo se prvi put sreli. Kako isijava iz tebe blistavapoput sunca. Misliš da smo se slučajno sreli? Misliš da je puka slučajnost to štoje prvi vampir kojeg sam tražio kako bih ga ubio u više od stotinu godina biovampir koji me je odveo tebi? Vidim čovekovu svrhu, Abrahame. To je moj dar.Vidim je jasno kao što sad vidim tebe kako stojiš preda mnom. Tvoja svrha je dase boriš protiv tiranije......a moja da se postaram da pobediš."

107

SedamKobni prvi

Zaključio sam da nikad više ne treba da pomislim na ženidbu, i to iz ovog razloga:nikad se ne mogu zadovoljiti osobom toliko glupom da se uda za mene.

Abraham Linkoln, u pismu gospođi Orvil H. Brauning, 1. aprila 1838.

IEjb je bio na drugom spratu kuće na plantaži. Toliko ih je video ploveći niz

Misisipi, prevelika čuda sa četiri stuba podignuta rukama robova. Ali još nikadnije bio ni u jednoj. Sve do večeras.

Držao sam Džeka u naručju, utroba mu se videla kroz posekotinu duž stomaka.Video sam da mu boja napušta lice... ugledao strah u njegovim očima. A zatimništavilo. Moj hrabri, snažni prijatelj. Najjači čovek u Klerijevom Gaju. Nema ga više.A ipak u tom trenu nisam mogao da ga oplakujem, jer sam i sam bio veoma blizu smrti.

Bio je to još jedan jednostavan zadatak, još jedno ime s Henrijevog spiska.Međutim, to mesto je bilo drugačije. Neobično. Ejb je klečao, siguran da jezabasao u nekakvu vampirsku košnicu.

Koliko ih je bilo, nisam znao. Spustio sam Džekovo telo i ušao u dug hodnik nadrugom spratu, sa sekirom u ruci, kaputa pocepanog istim kandžama koje su usmrtilemog prijatelja. Duž celog tog hodnika pružala su se otvorena vrata, i dok sam pažljivokoračao napred, svaka su otkrivala prizor strašniji od prethodnog. U jednoj telešca trojedece obešene konopcem o nožne članke, prerezanih grkljana. Ispod njih postavljena vedrada u njih kapa njihova krv. U drugoj smežuran ženski leš pobelelih očiju u stolici naljuljanje. Jednu koščatu ruku položila je na teme detetu u svom krilu, ne tako propalomkao ona. Dalje kroz hodnik... ostaci žene koja leži u postelji. Dalje... zdepasti vampir skocem probodenim kroz srce. Sve vreme sam čuo škripanje poda oko sebe. Iznad i ispod.Odšunjao sam se dalje kroz hodnik... bliže golemom stubištu na njegovom kraju. Kadsam stigao do gelendera, osvrnuo sam se da osmotrim ceo hodnik. Utom se preda mnomiznenada ukazao vampir, iako mu nisam video lice od svetla. Uzeo mi je sekiru iz ruke ibacio je u stranu... uhvatio me je za kragnu i odigao celog od poda. Sad sam mu videolice.

Bio je to Henri.„Tvoja svrha je da oslobodiš ljude od tiranije, Abrahame", rekao je. „A da

bi to uradio, moraš umreti." Rekavši to, bacio me je preko gelendera. Telo mi jepoletelo ka mermernom podu predvorja. I palo. Zanavek.

108

Bio je to poslednji Ejbov košmar u Novom Sejlemu. Trebali su mu mesecida ispliva iz teške depresije u koju je utonuo zbog Enine smrti, i mada jeobnovila njegovu mržnju prema vampirima, nije više imao snage ni žara da ihlovi. Kad bi stiglo pismo iz Sent Luisa sa Henrijevim rukopisom, znalo jedanima da leži neotvoreno (a i kad bi ga otvorio, prošle bi nedelje pre no što bise Ejb pobrinuo za ime navedeno u njemu). Ponekad, ako bi zadatak iziskivaopreviše putovanja, poslao bi Džeka Armstronga da ga obavi. Klonulost njegovaduha jasno se vidi u odeljku zapisanom 18. novembra 1836.

Već sam dao previše sebe. Ubuduće ću loviti samo kad mi to bude zgodno i samozato što time odajem počast uspomeni na svoju majku, svog anđela... samo zato što timeodajem počast uspomeni na En. Nije me briga za nesmotrenu gospodu na mračnimgradskim ulicama. Nije me briga za crnce koje prodaju na aukcijama niti za decuukradenu iz postelje. Štićenje njih nije mi donelo nikakvu korist. Naprotiv, samo me jedodatno osiromašilo jer predmete koji su mi potrebni za moje zadatke nabavljam ovlastitom trošku. I dani i noći provedeni u lovu su dani i noći bez dnevnice. Ako je onošto Henri kaže istina, ako mi je uistinu suđeno da oslobodim ljude od tiranije, ondamoram početi tako što ću najpre osloboditi sebe. Nema više ničega za mene ovde (uNovom Sejlemu). Radnja je propala, a bojim se da ni selo neće još dugo. Ubuduće će mojživot biti samo moj.

Džon T. Stjuart, stari Ejbov prijatelj iz rata sa Crnim Jastrebom, koji je držaomalu advokatsku kancelariju u Springfildu, nagovorio ga je da se bavi pravom.Pošto je sve proučio sasvim sam (i to samo u slobodno vreme), Ejb je stekaopravnu licencu u jesen 1836. Ubrzo potom Stjuart mu je predložio da se uortače.Dvanaestog aprila 1837, njih dvojica dali su oglas u Sangaman žurnalu,reklamirajući svoj novi poslovni poduhvat, s kancelarijom u Springfildu. ,,Ubroju četiri u Hofman rouu, na spratu." Tri dana kasnije, Ejb je dostojanstvenoodjahao u Springfild na pozajmljenom konju, noseći sve svoje imanje u dvemabisagama. Imao je dvadeset osam godina i prazan džep, „sav moj novac odlazi nadugove i knjige neophodne za moj novi poziv". Svezao je konja ispred A.J. Elis &Ko,prodavnice mešovite robe na zapadnoj strani trga, ,,i opušteno ušetao, nemajući nižir u džepu". Prodavač je bio suvonjav čovek i zvao se Džošua Fraj Spid,dvadesetčetvorogodišnjak kose crne kao gar, „mila" lica i „uznemirujuće" plavihočiju.

Odmah mi se dojmio kao čudan i dosadan.„Jeste li novi u Springfildu, gospodine? Možda vas zanima neki šešir, gospodine?

Kakve su vesti iz okruga, gospodine? Morate li uvek da se saginjete da biste ušli navrata, gospodine?"

109

U životu mi niko nije postavio toliko pitanja! Niti sam u životu tako nerado snekim razgovarao! Ni u snu se ne bih tako ponašao prema svojim mušterijama uprodavnici. Nisam uspevao ni da odem od police do police a da on ne zuji oko mene kaokakav obad i postavlja pitanja, a ja sam hteo samo da obavim šta sam imao i krenem. Nakraju sam mu dao spisak robe, uključujući hemikalije koje su mi bile potrebne za lov.

„Oprostićete mi što ću ovo reći", kazao je Spid, „ali ovo su zaista neobičnizahtevi."

„Potrebni su mi. Drage volje ću vam dati imena..."„Zaista čudni, gospodine, jeste li sigurni da se nismo već negde sreli?"„Gospodine, možete li to da poručite ili ne?"„Da, siguran sam da jesmo! Da... da, video sam vas da držite govor prošlog

jula u Solzberiju! O tome kako treba unaprediti Sangaman! Zar se ne sećate,gospodine? Džošue Spida? Zemljaka iz Kentakija?"

„Zaista moram da kre..."„Lep govor, nema šta! Naravno, verujem da ste sasvim pogrešili što se tiče

teme, svaki dolar potrošen na taj bedni potok bačen je dolar. Ali kakav govor!"Obećao je da će odmah poručiti sve sa mog spiska i (na veliko olakšanje mojih

umornih ušiju) uposlio se prepisivanjem njegovog sadržaja. Pre no što sam krenuo,upitao sam zna li da li neko u blizini iznajmljuje sobu, po mogućstvu jeftinu, poštonemam novca da odmah platim.

„Pa, gospodine... ako nemate novca, treba li da shvatim da tražite 'jeftinu ili'besplatnu' sobu?"

„Na kredit."„A, 'kredit', da... oprostićete mi što ću ovo reći, ali naučio sam da je 'kredit'

francuska reč koja znači 'Nikad vam neću platiti.'"„Ja svoje dugove vraćam."„O, ne sumnjam u to, ne sumnjam u to. Svejedno, gospodine, takvu sobu

nećete naći u Springfildu. Ovdašnji je svet čudno navikao da svoju robu trampiza novac."

„Shvatam... pa, hvala vam na utrošenom vremenu. Prijatan dan."Možda se sažalio na moju situaciju ili na moje umorno lice. Možda je samo bio

usamljen kao ja. Bilo kako bilo, zaustavio me je i ponudio da podeli svoju sobu iznadprodavnice, „na kredit, dok ne budete u prilici da nađete sebi neki drugi smeštaj".Moram priznati da mi je palo na pamet da ga odbijem. Pomisao na to da delim sobu satako dosadnom muvom! Radije ću okušati sreću na tavanu kakve štale! Međutim, kakonisam imao bolju mogućnost, zahvalio sam mu i prihvatio.

„Trebaće vam, naravno, vremena da se preselite", rekao je Spid.

110

Ejb je izašao. Trenutak kasnije, vratio se sa svojim bisagama i spustio ih napod.

„Preselio sam se."

IISpringfild je bio u privrednom usponu. Drvene barake i volovska kola

ustupali su mesto ciglenim građevinama i kočijama, i činilo se da na svakogfarmera dolaze po dva političara. Bio je daleko odmakao od Novog Sejlema, ajoš dalje od oskudice života na granici u Golubijem potočiću. No uz sveuzbuđenje i prednosti gradskog života, išla je i surovost na koju Ejb nije bionavikao. Njegov opis jednog događaja predstavlja uvid u sve veće nasilje svevećeg grada i dodatan dokaz Linkolnove još neprevaziđene sete.

Danas sam rođenim očima video ubistvo jedne žene i njenog muža pištoljem, on jeodgovoran za obe smrti. Stajao sam na ulici ispred naše kancelarije i razgovarao sklijentom, gospodinom Džonom S. Vilbornom, kad sam začuo vrisak i ugledao ženu odnekih tridesetpet [sic] godina kako istrčava iz Tompsonovih*. Za njom je istrčaomuškarac s bibernicom**, nanišanio i pogodio je pravo u leđa. Pala je ničice na ulicu,držeći se za stomak, pa se okrenula na leđa i pokušala da se pridigne u sedeći položaj.Nije mogla. Vilborn i ja smesta smo pohitali ka njoj, ne mareći što njen muž stoji iznadnje s pištoljem u ruci. Čuvši pucanj, i ostali su izašli na ulicu, gde ih je dočekao i drugipucanj. Ovoga puta hitac je prostrelio muževu glavu. I on je pao, a krv mu je liptala izrane sa svakim otkucajem srca.

Čudno je kako telo brzo umre. Kako je krhko naše postojanje. Za časak duša ode,ostavljajući prazan, beznačajan sud gde je nekada bila. Čitao sam o ljudima koje suposlali na vešala i giljotine Evrope. Čitao sam o velikim ratovima minulih vremena idesetinama hiljada pobijenih ljudi. A mi o njihovoj smrti razmišljamo samo tren, jer unašoj je prirodi da odagnavamo takve misli. Međutim, dok to radimo, zaboravljamo da jesvaki od njih bio jednako živ kao mi i da im je jedan konopac, jedan metak ili oštrica,uzeo ceo život u tom poslednjem, krhkom časku. Uzeo njihove najranije dane, kad su bilideca povijena u pelene, i dane još nedočekane budućnosti. Kad čovek pomisli koliko jemnogo duša doživelo takvu sudbinu u čitavoj istoriji, na nebrojena ubistva nebrojenihljudi, žena i dece... previše je toga da bi to čovek podneo._____________________________________*Pansion u sledećem bloku Hofman roua. (Piščeva napomena)**Mali trocevni pištolj koji može da ispali tri hica (po jedan iz svake cevi) bez ponovnog punjena.(Piščeva napomena)

111

Srećom, Linkoln je bio prezauzet advokatskim i zakonodavnim obavezamada bi dugo razmišljao o smrti. Kad nije morao da bude na saslušanju sudskogveća ili glasanju, verovatno je saslušavao klijenta u svojoj kancelariji ilipodnosio tužbu u springfildskom sudu (većina njegovih slučajeva bile suparnice oko zemlje ili neplaćenih dugova).

Dvaput godišnje Ejb je išao sa kolegama advokatima u tromesečni obilazakosmog sudskog sreza, oblasti sačinjene od četrnaest okruga u središnjem iistočnom Ilinoisu. U tom području bilo je mnoštvo naselja, a samo nekolikodragocenih sudova. Zato bi, kad bi to vreme dopuštalo, sud došao kod njih, sasve advokatima, sudijom i ostalima. Za Ejba su ta putovanja bila više od begaod dugih sati provedenih za radnim stolom uz svecu. Predstavljala su prilikuda obavi svoje zaostale lovačke zadatke.

Pošto sam znao će me posao dvaput godišnje provesti kroz taj srez, odlagao samodređene zadatke dok ne dođe to vreme kako bi mi bilo zgodnije da ih izvršim. Po danusmo moje kolege advokati i ja pretresali slučajeve, koristeći crkve ili krčme kao sudnice.Uveče smo se okupljali za večerom i razgovarali o poslu koji nas sutradan čeka. Noću,kad bi gotovo svi zaspali u pretrpanim sobama našeg pansiona, ja bih izlazio sa svojimkaputom i sekirom.

Jedan lov posebno se ističe u Ejbovom sećanju:Dobio sam pismo od Henrija sa ovim uputstvima: ,,E. Šildhaus. Osamsto metara

od severnog kraja Vodeničke ulice, Atina, država Ilinois." Umesto da odmah krenem naput i podelim božju pravdu, odlučio sam da sačekam dok me posao ne odvede u Atinu. Itako je došao taj dan, dva meseca kasnije, kad je naša putujuća družina dospela u tajgradić na severu i advokati se okupili u krčmi koja je trebalo da nam posluži kaosudnica. Budući da sam bolovao većinu prethodne noći, nisam mogao da se pridružimStjuartu do podneva, kad je naš slučaj već bio pred sudijom. Bila je reč o nekom malomdugu koji je dugovao naš klijent, starija crvenokosa žena po imenu Betsi. Sećam se samoda smo izgubili i da ničim nisam doprineo našem nastojanju osim što sam se narastanku rukovao s njom u znak izvinjenja, veoma pometen bolešću. Te noći, kad jeStjuart otišao na počinak s većinom naše družine, otpakovao sam svoj kaput i sekiru izaputio se ka adresi iz Henrijevog pisma. Kako me je tresla groznica, rešio sam dajednostavno pokucam na vrata i zarijem sekiru u onog ko ih otvori, ma ko to bio, tako damogu što pre da se vratim u postelju. Vrata su se širom otvorila.

Na njima je stajala moja klijentkinja Betsi, crvene kose pričvršćene češljem odslonovače. Sklopio sam kaput u nadi da ću sakriti sekiru pod njim.

„Izvolite, gospodine Linkolne?"„Ja... ovaj, izvinjavam se što vas uznemiravam u ovako pozan sat, gospođo.

112

Biće da sam pogrešio."„Je li?"„Da, gospođo. Mislio sam da ovde živi E. Sildhaus."„Zapravo živi."Vampir i žena pod istim krovom?„Gospodine Linkolne, morate mi oprostiti što pitam, ali jeste li dobro? Vrlo

ste bledi."„Dobro sam, gospođo, hvala na pitanju. Mogu li... mislite li da bih mogao

da porazgovaram s gospodinom Sildhausom na časak?"„Gospodine Linkolne", rekla je kroz smeh, „upravo razgovarate s njom."E. Šildhaus...Elizabet...Betsi.Spazila je sekiru u mom kaputu. Pročitala mi izraz lica. Oči. Misli. Najednom sam

se našao na leđima, boreći se da sklonim vrat podalje od njenih očnjaka, a moja sekiraležala je daleko i nikako nisam mogao da je dohvatim. Povukao sam je za kosu desnomšakom, a levu sam gurnuo u kaput. Tamo sam našao nožić i ubo je njim gde god samstigao: u vrat, u leda, u iste one ruke kojima me je držala prikleštenog za tlo. Zarivaosam oštricu iznova i iznova, dok me naposletku nije pustila i skočila na noge. I ja samuradio isto, i kružili smo jedno oko drugog oprezno, ja držeći nož ispred sebe; ona zurećiu mene onim crnim klikerima. A onda, isto onako iznenada kao štoje napala, zastala je... i digla ruke uvis kao da se predaje.

„Moram da znam... u kakvoj smo mi to svađi, gospodine Linkolne?"„Vi ste u svađi s Bogom. Ja samo želim da mu pružim priliku da vam

sudi."„Vrlo dobro", rekla je kroz smeh. „To je vrlo dobro. Pa, za vaše dobro,

molim se da ste bolji borac nego što ste advokat."Udarila me je, izbivši mi pritom nož iz ruke, kako sam bio zanemoćao zbog

groznice. Njene pesnice letele su mi oko lica i stomaka brže od mog pogleda, i osetio samslan ukus sveže krvi u ustima. Gurala me je unazad svakim udarcem i više nisammogao da se održim na nogama. Prvi put od one noći kad mi je Henri spasao život,osetio sam kako mi smrt gleda preko ramena.

Henri je pogrešio...Klonuo sam i ona se smesta našla na meni, ruka mi je drhtala dok sam je ponovo

vukao za kosu. A onda su mi se njeni očnjaci zarili u rame. Bol progriženog mesa imišića. Vrelina krvi koja juri ka rani. Pritisak u mojim venama. Prestao sam da jevučem za kosu i položio šaku na njenu glavu, kao da tešim ucveljenog prijatelja.

113

Napustila me je sva zebnja. Sav bol. Toplina viskija. Neznana radost.Ovo su poslednji trenuci mog života.Kresnuo sam mučenika o češalj od slonovače u njenoj kosi.Planuo je, svetliji od sunca, oreol iza njene glave. Njena crvena kosa je buknula i

osetio sam da me njeni očnjaci napuštaju; začuo sam njene vriske kad se skotrljala natlo, plamen joj je zahvatao odeću.

Poslednjom snagom pridigao sam se na kolena, dohvatio svoju sekiru i zario joj je umozak. Nije je više bilo, ali nisam imao snage da je pokopam, niti da pešačim kilometar ipo do pansiona. Uvukao sam njeno telo u kuću, zatvorio vrata i, pošto sam se poslužiootcepljenim komadom njene posteljine da previjem rane, poslužio se njenom posteljom.

Ne očekujem da ću više ikada imati priliku da branim i ubijem klijenta u istomdanu.

Kad je Ejb obilazio srez, lovio je isključivo noću, ali kad je radio vanSpringfilda, bilo mu je sve milije da lovi po danu.

Jedan od mojih omiljenih trikova bio je da zapalim kuću usnulom vampiru kad jesunce najviše na nebu. To je ostavljalo vragu dve nimalo lepe mogućnosti: da se suoči samnom na svetlosti dana, gde bi bio slab i poluslep, ili da ostane unutra i gori. Nije mebilo briga šta će izabrati.

Do 1838. godine, kada je Ejb ponovo izabran u državno zakonodavno telo,već je bio poznat u Springfildu kao elokventan govornik i sposoban advokat.Čovek kojeg krase sposobnost i ambicija. Čovek dostojan poštovanja. Imao jedvadeset devet godina, i za samo malo više od godinu dana od došljaka beznovčića u džepu, koji je dojahao u grad na pozajmljenom konju, pretvorio se učoveka koji se kretao u društvu prestoničke elite (mada je, zbog dugova, ostaopraznih džepova). Očaravao je goste na večernjim zabavama svojom seoskomprostodušnošću i oduševljavao kolege zakonodavce lakoćom shvatanjazakonodavnih pitanja.

„Maniri za stolom pomalo su mu prosti", napisao je kolega Vig Ebenizer Rajanjednom prijatelju, ,,i odela mu treba zakrpiti. Ali um divan poput njegovog još nisamvideo, kao ni dar da pretače misli u elokventne rečenične sklopove. Mislim da bi jednogadana mogao da postane guverner."

Ejb je takođe manje razmišljao o En Ratlidž.Istina je šta kažu o vremenu. Moja melanholija u poslednje je vreme mnogo manja

i pristupam zadacima s novim žarom. Majka šalje vest da su ona i moji polubraća ipolusestre zdravo.* Imam dobrog ortaka u Stjuartu i dosadnog ali dobronamernog____________________________________*Ejb je dotad Saru Buš Linkoln počeo da zove „majkom". Vredi zapaziti da oca ne pominje. (Piščevanapomena)

114

prijatelja u Spidu i ugled najboljih ljudi u Springfildu. Da mi nije dugova, bio bihnajsrećniji čovek na svetu. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da mi nešto nedostaje.

Džon T. Stjuart je imao plan.Trebalo je mnogo nagovaranja, ali naposletku je uspeo da odvuče svog

mlađeg ortaka na bal kod svoje rođake Elizabet.Pošto sam imao mnogo posla, nisam mislio da je to dobar način da potrošim svoje

vreme. Ali Stjuart nije odustajao, dodijavao mi je kao što je [njegov polubrat] Džonradio mnogo godina ranije.

„Život je više od papira, Linkolne! Hajde! Prijaće ti da malo izađeš među svet."Nagovarao me je gotovo sat vremena, te mi nije preostalo ništa drugo do da

popustim. Kad smo stigli u kuću Edvardsovih (pre no što sam i stresao sneg sa čizama),Stjuart me je na brzinu odvukao kroz kuću i predstavio jednoj mladoj dami koja jesedela u salonu.

Tad sam shvatio šta je naumio.Zvala se Meri Tod, bila je Stjuartova rođaka i nedavno se doselila u

Springfild. Ejb je zabeležio svoje prve utiske iste te večeri, 16. decembra 1839.Ona je prekrasno stvorenje. Ove nedelje je navršila dvadeset i jednu godinu, ali

tako je vešta u razgovoru, i to ne na izveštačen, naučen način, već pre prirodno i bogomdano. Sitno pametno stvorenje lepe okrugle glave i tamne kose. Tečno govori francuski;pohađa časove muzike i plesa. Nisam mogao da odolim da stalno ne pogledam u nju,iznova i iznova. Primetio sam da mi je najmanje jednom uzvratila pogled, šakesklopljene oko prijateljičinog uha, obe su se smejale na moj račun. O, jedva čekam da jebolje upoznam! Kad je veče bilo gotovo završeno i pošto nisam mogao više da izdržim,duboko sam joj se poklonio i rekao:

„Gospođice Tod, očajnički želim da plešem s vama."Legenda kaže da je Meri kasnije rekla prijateljicama:,,I zasigurno jeste."Neobično ju je privukao taj visoki, neprefinjeni advokat. Uprkos jazu

bogatstva i odgoja koji ih je delio, postojalo je nekoliko ključnih sličnosti koje ćebiti osnova njihove veze: Oboje su kao deca ostali bez majke i taj je gubitak idalje određivao njihove ličnosti. Oboje su bili odlučna, emotivna stvorenja,sklona velikim visinama i još većim padovima. I oboje su najviše od svegauživali u dobroj šali (posebno kad je bila na račun „kakvog šarlatana koji tozaslužuje"). Kao što je Meri zapisala u svoj dnevnik te zime, „on nije najnaočitijiudvarač kojeg znam, niti je najprefinjeniji, ali je nesumnjivo najpametniji. Ipak, imaneke tuge u njemu. Nalazim da je veoma čudan... čudan, a nekako interesantan."

115

No ma koliko da ju je Ejb zainteresovao, Meri se osećala rastrgnuto jer joj seveć udvarao niski zdepasti demokrata po imenu Stiven A. Daglas. Daglas je biozvezda u usponu u svojoj stranci i veoma imućan čovek, posebno u poređenju sLinkolnom. Mogao je da obezbedi Meri život na kakav je navikla. Međutim,mada je bio neporecivo genijalan i neporecivo bogat, bio je i (po Merinimrečima) „neporecivo dosadan".

„Na kraju sam", seća se u pismu koje je napisala godinama potom, „rešilada je smeh važniji od jela."

Ona i Ejb su se verili krajem 1840. godine. Međutim, iako su bili „iskrenozaljubljeni i žurili da se svežu", trebala im je još samo dozvola od Merinog oca.Mladi par nije morao dugo da čeka njegov odgovor. Merini roditelji trebalo jeda stignu u Springfild za Božić. Biće to Ejbov prvi susret sa budućom tazbinom.

Robert Smit Tod bio je bogat poslovan čovek i uvažena ličnost u društvuLeksingtona, u državi Kentaki. Kao i Ejb, bio je i advokat i zakonodavac. Zarazliku od Ejba, sakupio je veliko bogatstvo, čijim je jednim delom kupovaorobove za kuću u kojoj je živeo sa svojom drugom ženom i s nekoliko odnjihovo petnaestoro dece.

Nervozan sam jer znam da će o meni suditi tako uticajan i uspešan čovek. Šta akopomisli da sam budala ili seljak? Šta će onda biti s našom ljubavlju? Ne mogu damislim ni na šta drugo. To mi zadaje mnogo brige u protekle dve nedelje.

No nije bilo potrebe za brigom. Sastanak je protekao bolje no što se Ejbnadao, makar prema pesmi koju je Meri hitro poslala u Leksington sutradan, 31.decembra:

Moj dragi Ejb najbolji je,Naš mili otac najzadivljeniji je,Srećna vest (kao što možda već pretpostavljaš)Jeste da je otac blagoslovio savez naš!Dok je jedan poštar na konju nosio njenu pesmu u Leksington, drugi je

dostavio pismo tek blagoslovenom zaručniku. Na koverti je pisalo „hitno"Henrijevim rukopisom, a reči su bile pažljivo odabrane (kao i sva prepiskaizmeđu njega i Ejba) kako bi se izbeglo pominjanje vampira u slučaju da pismodospe u pogrešne ruke.

Najdraži Abrahame,Dobio sam tvoje pismo koje si mi poslao 18. decembra. Molim te, prihvati

moje najiskrenije čestitke na veridbi. Čini se da gospođica Tod poseduje mnogo

116

dobrih osobina i, sudeći po tvom opširnom opisu svake, očito je da su teočarale.

Međutim, moram te upozoriti, Abrahame, i radim to tek posle dugograzmišljanja, jer znam da ti ovo pismo neće doći kao dobra vest. Žena s kojomsi se verio kći je gospodina Roberta Smita Toda, kojeg čitav Leksington znakao veoma sposobnog i bogatog čoveka.

Ali treba da znaš istinu: da su ta sposobnost i moć izgrađeni napodmuklim temeljima. Da je on veći prijatelj mojoj nego tvojoj vrsti. Da sunjegovi saveznici najgori među nama, vrsta čija ti imena šaljem svih ovihgodina. On je njihov zaštitnik i predstavnik u vladi. Njihova privatna bankakad je reč o poslu. Čak se i obogatio od prodaje crnaca kojima je bila namenjenanajsvirepija moguća sudbina.

Nije mi namera da te odgovorim od tog braka, jer nije kći kriva zboggrehova svog oca. Međutim, prisna povezanost s takvim čovekom mogla bi dabude opasna. Tražim od tebe samo da ozbiljno razmisliš o tome i da ne klonešduhom, ma šta odlučio.

Zauvek tvoj,H

Istorija će sledeći dan upamtiti kao Linkolnov „kobni prvi" januar.E pa, gotovo je. Uništio sam ženu koju volim ne udostojivši je ni objašnjenja.

Uništio sam i njenu i svoju sreću. Ja sam najbednije biće koje je ikad živelo i zaslužujemsvaku tugu koju mi život nosi.

Očekujem, ne, nadam se da će ih biti mnogo.Ejb je tog jutra svratio kod Meri i raskinuo njihove zaruke, promrmljavši

nešto kroz suze („Ne sećam se ni reči") pre no što je istrčao na studen.Znao sam da nikad više neću moći da se rukujem s njenim ocem, niti da ga

pogledam u oči a da ne otkrijem svoj bes. Kad pomislim samo da bi moja deca imalanjegovu krv! Krv čoveka koji se zaverio protiv vlastite vrste! Čoveka koji zgrćebogatstvo na smrti nedužnih, k vragu i s njihovom bojom! Nisam mogao to dapodnesem. I šta je trebalo da uradim? Da kažem Meri istinu? Nemoguće. Imao samsamo jedan izbor.

Drugi put za pet godina, pomislio je da oduzme sebi život. I drugi put zapet godina, majčina samrtnička želja sprečila ga je u tome.

117

Džon T. Stjuart bio je u poseti rođacima. Gotovo sve njegove kolegezakonodavci otišli su da proslave Novu godinu u svojim okruzima. U čitavomSpringfildu ostala je samo jedna osoba kojoj je Ejb mogao da se obrati.

„Ah, zaljubljen si u nju!", rekao je Spid. „Zašto bi kog vraga otišao inapravio takvu glupost?!"

Ejb je sedeo na svom krevetu u sobičku iznad A. J. Elis & Ko, krevetu koji jedelio sa tom poluludom „dosadnom muvom" koja je zujala po sobi.

„Izgaram od želje da budem s njom, Spide... ali ne mogu."„Zbog njenog oca? Istog čoveka koji ti je dao svoj blagoslov ni... ni šest ili

osam dana ranije?"„Tog."„Izgaraš od želje da budeš s njom... njen otac je dao svoj blagoslov. Moraš

mi objasniti kako se udvara ovde u Ilinoisu jer sam neki deo očito pogrešnorazumeo."

„Nedavno sam saznao da je njen otac prijatelj zlu. Da ima najgore mogućedruštvo. Ja to ne mogu da prihvatim."

„Da ja volim neku ženu kao što ti voliš Meri, njen otac bi mogao da večera isa samim đavolom, i to ne bi promenilo moju naklonost."

„Ne razumeš..."„Onda mi pomozi da razumem! Kako da ti pomognem kad govoriš

isključivo u zagonetkama?"Ejbu je bilo navrh jezika da mu sve kaže.„Možeš imati poverenja u mene da ću čuvati tajnu, Linkolne."„Kad kažeš da bi njen otac mogao da ’Večera i sa samim đavolom', pa... bliže

si istini nego što misliš. Kažem da on druguje s najgorima. Zapravo, mislim da...da je prijatelj zlu, Spide. Prijatelj stvorenjima koja ne mare za ljudski život.Stvorenjima koja bi ubila tebe ili mene i koja bi se kajala zbog toga kao što seslon kaje kad zgazi mrava."

„Aha... hoćeš da kažeš da je on prijatelj vampirima?"Ejb je osetio kako mu se vrhovi prstiju lede.

IIIDžošua Spid nikada se nije osećao prijatno u društvu drugih „dobro

odgojenih momaka" Akademije Sent Džozef. Voleo je da pravi nestašluke. Da pričašale. Voleo je da sanjari o životu na divljoj granici, „gde je ljudi malo i gde letestrele". Nije mogao da se pomiri s mišlju da će trpeti mirni, lagodni život kakav

118

je vodio njegov otac. Želeo je nešto više, da se osamostali i vidi svet. Kad jeimao devetnaest godina, ta ga je želja odvela u Springfild, gde je kupio deoradnje A. J. Elis. Međutim, ispostavilo se da nabavljanje poružbina i vođenjeknjiga nisu „divlja granica" za kojom je čeznuo.

Početkom 1841. godine, nedugo posle Ejbovog kobnog prvog januara, Spidje prodao svoj udeo i vratio se u Kentaki, ostavljajući Linkolna da sam uživa uudobnosti sobe iznad prodavnice.

Stigao u Farmington. Moram da spavam.Bio je avgust i Ejb je došao na porodično imanje Spidovih u Farmingtonu,

da provede malo vremena daleko od svojih nevolja, što mu je bilo prekopotrebno. Mesecima nije izlazio iz svog sobička iz straha da ne naleti na Meri ilinjene prijateljice, a pomenuti njegovo ime „bilo je ravno bogohuljenju u svakomspringfildskom salonu". Spid je pisao svom starom cimeru i nagovarao ga da dođei ostane „koliko god je potrebno da izlečiš svoj jad".

Ejb godinama nije bio opušteniji nego tad, niti će ikada više biti. Natenaneje jahao po imanju. Odlazio u Leksington. Provodio popodneva izležavajući sena tremu ogromne kuće na plantaži (prve u koju je zapravo kročio, neračunajući košmare). Ako je život u Farmingtonu imao ijednu manu, bili su torobovi. Bilo ih je svuda, u kući; na poljima.

Dok sam danas jahao ka gradu, video sam desetak robova svezanih zajedno kao ribena ribarskom štapu. Veoma mi je nelagodno da budem među njima. Da budu svud okomene. Ne zato što njihovo sužanjstvo smatram grehom, već zato što me podsećaju nasve što želim da zaboravim.

Ejb i Džošua Spid provodili su dane u razgovoru. Razgovarali su o moćiVelike Britanije; o parnoj mašini. I razgovarali su o vampirima.

„Moj rođeni otac poslovao je s tim đavolima, sramota me je da to priznam",rekao je Spid. „Oni i nisu bili neka tajna u visokim krugovima u kojima se onkretao, niti su bili tajna u našoj kući, jer su se moja braća već bila pridružila ocuu nastojanjima da zadobije njihovu naklonost."

„Dakle, prodavao im je robove?"„Stare i hrome, po pravilu. Mislio je da tako ubija dve muve jednim

udarcem, oslobodi se beskorisnog roba i pritom zaradi. Jednom ili dvaputprodao je i zdravog mužjaka ili bremenitu devojku. Za njih bi dobio više novcajer su imali više kr..."

„Prestani! Kako možeš tako da govoriš o njima? Govoriš o ljudima kao ostoci koju vode na klanje."

„Ako sam stvorio utisak da mi njihova ubistva padaju lako, izvinjavam se,

119

jer nije tako. Ne padaju mi lako, Abrahame, niti su mi ikad padala. Naprotiv,vampiri su jedan od glavnih razloga što nikad nisam tražio očevo poštovanjeniti oplakivao njegovu smrt. Kako to da prihvatim kad sam čuo vriskemuškaraca i žena koje je prodavao vampirima da se njima goste da bi on puniosvoje džepove? Kad sam video lica tih đavola kroz proreze među drvenimdaskama? Kad bih samo mogao da izbrišem te slike iz sećanja... kada bih mogaoda ispravim ono što se ovde radilo, učinio bih to."

„Pa onda ispravi."Spidu nije trebalo mnogo nagovaranja. Trebalo mu je samo reći da je lovljenje

vampira i opasno i uzbudljivo, kao na divljoj granici o kojoj mašta. Kao sa Džekom prenjega*, preneo sam mu sve svoje znanje, naučio sam ga kako i kad da napadne; tukaosam se s njim kako bi očvrsnuo. Kao i Džek, bio je nestrpljiv, jedva je čekao da jurne ubitku. Međutim, dok je Džek mogao da se osloni na svoju snagu, mršavi Spid nije.Pokušao sam da mu dočaram ogromnu snagu i brzinu koju poseduju vampiri; koliko ćebiti blizu smrti. Bojao sam se da me nije sasvim razumeo. Ipak, toliko je bio pun žara dasam opet osetio ushićenje pri pomisli na lov.

Ejb je smislio smeo plan, koji će dovesti njegovog neiskusnog prijatelja unajmanju moguću opasnost i ubiti šest muva jednim udarcem. Krajem avgusta,Džošua Spid napisao je pismo šestorici nekadašnjih očevih saradnika, od kojihje svaki često kupovao nepoželjne robove. I svaki je bio vampir.

Kad je osvanuo taj dan, ispunila me je zebnja. Kako sam mogao da budem takonepromišljen? Šest vampira! I to sa ortakom novajlijom! Kako bih voleo da imamo viševremena! Kako bih voleo da je Džek uz nas!

Međutim, nazad se nije moglo. Bilo je prekasno. Šestorica muškaracapridružila su se Džošui Spidu na natkrivenom nadzornikovom tremu**, jedansedamdesetogodišnjak sede brade; jedan nalik dečaku i tek u dvadesetimgodinama; ostala četvorica negde između. Svi su nosili tamne naočare isklopljene suncobrane.

Spid je uredio da se nekoliko robova okupi nadomak kuće i rekao im da „sevesele pevajući gospel". Toliko su pevali i pljeskali da se na tremu gotovo ništadrugo i nije čulo. U skladu s našim planom, Spid je pozivao unutra jednog pojednog vampira, uzeo bi im novac i odveo ih ka gozbi koja ih je unutra čekala.______________________________________*Džek Armstrong je odlučio da ostane u Klerijevom Gaju kad se Ejb odselio u Springfild, okončavSinjihov kratki ortakluk. (Piščeva napomena)**Četvorosobna kuća na imanju u Farmingtonu, oko osamsto metara od glavne kuće. (Piščevanapomena)

120

Pet me ne može uhvatiti a deset me ne može držati, ho, iza ugla, Sali...

Ali unutra sam ih čekao ja sa sekirom, i čim bi skrenuli iz hodnika u salon,zamahnuo bih njom i udario ih u vrat iz sve snage, koja je, u to vreme, bila velika. Odprvih pet vampira, svima osim jednom odrubio sam glavu iz prvog puta. Samo je drugiiziskivao i drugi pokušaj, pošto mu se oštrica zabila u lice umesto u vrat.

Mogu da platim, da da da platim... da platim tkača, ho, iza ugla, Sali...

Poslednji vampir bio je najmlađi izgledom, ali star duhom. Dosadilo mu jeda čeka sam na tremu, pa je slobodno ušao u kuću. Nažalost, uradio je to baškad se glava njegovog kolege iskotrljala u hodnik.

Taj mlađani vampir otrčao je do svog konja, skočio mu na leđa ne zastavši iodgalopirao.

Spid je prvi izleteo iz kuće. Skočio je na drugog konja, podbo ga petama i odjuriopre no što sam uspeo da uzjašem trećeg. Bila je to staromodna trka konjima i Spid jejahao nepromišljeno, stojeći na uzengijama i udarajući stopalima životinju u stomak.Vampir je video da ga sustiže pa uradio isto, ali njegov je konj bio dobrih deset godinasporiji. Spid mu se sasvim primakao i jahao je paralelno s njim, nemajući ni džepninožić uza se da ga ubode niti kamenčić da ga gađa njime.

Spid je izvukao stopala iz uzengija, jedno po jedno, uhvatio rog sedlaobema rukama i ustao. Dok su oba konja galopirala punom brzinom, skočio je,zgrabio vampira i povukao ga naniže. Obojica su pala na tlo, a njihovi su konjinastavili da jure. Spid je s mukom ustao, u glavi mu se vrtelo, bio je zaslepljensvetlošću. Pre no što je stigao da istrese prašinu iz ušiju, zveknula ga je pesnica iodbacila devet metara dalje, gde je pao pravo na leđa. Otvorio je usta daudahne i prineo šaku levom obrazu, na kojem je bila golema posekotina. Sunceje iznenada pomračila silueta vampira koji je stajao nad njim.

„Pašče nezahvalno", rekao je. Spid je osetio kako mu se utroba trese kad gaje vampir šutnuo u stomak.

„Šta misliš, ko je platio svu ovu zemlju?"Još jedan udarac nogom. Pa još jedan. Spidu su pred očima sevale boje dok

ga je probadao bol; osetio je čudan ukus u ustima. Pozlilo mu je.Vampir ga je zgrabio za kragnu.„Tvoj otac bi se postideo", rekao je.„Iskre... iskreno se nadam da bi", promucao je Spid.Vampir je podigao kandžu i pripremio se da je zarije Spidu u grlo. Srećom,


121

glava sekire probila mu je grudi pre no što je stigao da to uradi.Kad je vampir pao na kolena, bespomoćno hvatajući oštricu dok mu je krv

lila iz usta, Ejb je povukao uzde i sjahao. Brzo je obema šakama dohvatio drškusekire, poduprevši se nogom o vampirova leda, pa izvukao sekiru i zadao musmrtonosan udarac u glavu.

„Spide", kazao je pritrčavši prijatelju. „Gospode bože..."„Pa", rekao je Spid, „verujem da je ovo dovoljno ispravljanja za jedan dan."

Po povratku u Springfild, Ejb je zatekao grad „samotan i beživotan". Boravaku Farmingtonu čudotvorno je iscelio njegovu setu, „ali kad nemam prijatelja skojim bih podelio samotne sate, zar je bitno jesam li veseo ili tužan?"

Nije me briga što je [Merin otac] hulja, važno mi je samo da bezuslovno volimnjegovu kćer. Spid je u pravu, šta drugo postoji na svetu osim naše vlastite male sreće?Dobro sam razmislio o svemu. Neka se Henri ne slaže. Neka bude šta će biti. Rešio samda se ponovo zavetujem ako htedne da me uzme.

„A zašto bih se udala za čoveka koji me je ostavio da patim u samoći?",upitala je Meri dok je Ejb stajao na vratima kuće njenog rođaka. „Čoveka kojime je ostavio ne udostojivši me ni objašnjenja!" Ejb je pogledao naniže u šešir usvojim rukama.

„Ja ne..."„Koji je moje ime izvrgao ruglu u ovom gradu!"„Najdraža moja Meri, imam samo svoje skromno..."„Molim vas, recite mi kakav bi muž takav čovek bio? Čovek koji u svakom

trenutku može da se predomisli i ostavi me da ponovo patim? Kažite mi,gospodine Linkolne, zašto bih se ja vezala za takvog čoveka?"

Ejb je podigao pogled sa šešira.„Meri", rekao je, „ako želiš da razgovaramo o mojim manama, onda ćemo

stajati ovde čitavih nedelju dana. Nisam došao da ti zadajem dodatnu bol.Došao sam da ti celog sebe predam; da te zamolim za oproštaj. Došao sam da tiobećam da ću provesti život u nastojanju da ispravim sav bol koji si trpela zbogmene ovih dugih meseci. Ako ti moja ponuda nije dovoljna, ako nisi srećna štome vidiš, onda možeš zatvoriti vrata znajući da te moje lice nikad više nećeuznemiravati."

Meri je ćutke stajala. Ejb je koraknuo unazad, očekujući da mu svakogtrena zalupi vrata pred nosom.

„O Abrahame, još te volim!", uskliknula je i skočila mu u zagrljaj.

122

Pošto su se verili, Ejb nije oklevao ni časa. Kupio je dve zlatne burme (nakredit, naravno) u Četertonovoj juvelirnici u Springfildu. On i Meri odlučili suse da jednostavna rezbarija krasi unutrašnjost oba prstena.

Ljubav je večna.Abraham Linkoln i Meri Tod venčali su se kišne večeri, u petak 4.

novembra 1842. godine, u kući Merine rođake Elizabet Edvards. Nisu imali nitrideset gostiju.

Posle ceremonije, Meri i ja iskrali smo se u salon dok je večera posluživana kakobismo proveli prve trenutke braka u mirnoj samoći. Nežno smo se poljubili jednom-dvaput i gledali jedno u drugo zbunjeno, jer bilo je čudno biti venčan. Čudno i divno.

„Dragi moj Abrahame", rekla je naposletku Meri. „Nemoj nikad više da meostaviš."

IVJedanaestog maja 1843, Ejb je pisao Džošui Spidu.Kakva su divota ovi meseci bili, Spide! Kakav blagoslov! Meri je posvećena i divna

žena kakva se samo može poželeti, i zadovoljstvo mi je, Spide, ogromno zadovoljstvo, dapodelim s tobom radosnu vest da je trudna! Oboje smo presrećni, a Meri je već počela dapriprema naš dom za dolazak deteta. Kako će samo divna majka biti! Molim te, piši miodmah, jer želim da znam kako teče tvoj oporavak.

Veče 1. avgusta 1843. bilo je neobično vrelo i otvoreni prozor nije mnogoublažavao vrućinu u Ejbovom i Merinom sobičku na drugom spratu gostioniceGloub. Slučajni prolaznik pogledao je naviše u taj otvoreni prozor sa velikomznatiželjom dok su se zvuci stapali sa noćnim vazduhom, najpre zvuci ženinogbola, a potom prodoran plač.

Sin! Majka i dete su odlično!Meri je sve savršeno uradila. Nije prošlo ni šest sati od detetovog rođenja, a ona

već drži malog Roberta u naručju i milo mu peva.„Ejbe", rekla mi je dojeći ga, „vidi šta smo uradili." Priznajem da su mi se oči

napunile suzama. O, kad bi samo ovaj trenutak mogao da se protegne na čitavu večnost.Robert Tod Linkoln (Meri je tako htela, a Ejb je držao jezik za zubima)

rođen je nepunih deset meseci posle venčanja svojih roditelja.Zatičem se kako satima neprestano zurim u njega. Držim ga uz grudi i osećam

blagi ritam njegovog disanja. Milujem nežnu kožu njegovih prekrasnih bucmastihstopalaca. Priznajem da mu mirišem kosu dok spava. Grickam mu prste kad mi ihprimakne. Sluga sam njegov jer učinio bih sve da zaslužim njegov osmeh.

123

Ejb je strasno prihvatio roditeljstvo. Međutim, dve decenije sahranjivanjavoljenih uzele su svoj danak. Kako su meseci prolazili i Robert rastao, Ejba susve više opsedale misli o sinovoj smrti, bilo zbog bolesti ili neke izmišljenenesreće. U odeljcima svog dnevnika počeo je da radi nešto što godinama nijeradio: počeo je da se pogađa s Bogom.

Jedina želja mi je da ga vidim kako postaje čovek. Da ima vlastitu porodicu oko sebedok bude stajao nad mojim grobom. Ništa više. Rado ću zameniti svaki delić svoje srećeza njegovu. Svoja postignuća za njegova. Molim te, Gospode, da mu se ne desi ništaloše. Da ga ne zadesi nikakva nesreća. Ako treba nekoga da kazniš, preklinjem te, kaznimene.

U skladu sa svojim nadama da vidi Roberta kako dostiže zrelost i sa željomda očuva sreću koju je našao u braku, Ejb je doneo tešku odluku u jesen 1843.

Moja igra sa smrću mora da se završi. Ne mogu da rizikujem da Meri ostane bezmuža, i mali Robert bez oca. Jutros sam pisao Henriju i rekao mu da više ne računa namoju sekiru.

Posle dvadeset godina borbe sa vampirima, kucnuo je čas da Ejb zauvekodloži svoj dugi kaput. Posle osam godina u državnom zakonodavnom telu,došao je i trenutak da mu se oda priznanje.

Hiljadu osamsto četrdeset šeste nominovan je za članstvo u KongresuSjedinjenih Država kao predstavnik Vigovske stranke.

124

Osam„Neka velika nevolja"

Kada odlučujemo da li da nešto prihvatimo ili odbijemo, ne treba da gledamo ima liu tome nečemu zla, već ima li u njemu više zla nego dobra. Malo je stvari koje su ucelosti zle ili u celosti dobre.

Abraham Linkoln, u jednom govoru u Predstavničkom domu, 20. juna 1848.

IKada je Ejb prestao da lovi vampire krajem 1843. godine, ostavio je jedan

Henrijev zadatak nedovršen.Nedužno sam to pomenuo u pismima Armstrongu i Spidu i (kao što sam se

potajno nadao) obojica su izrazila interesovanje da ga dovrše. Kako im je umetnostlovljenja vampira ostala relativno strana, mislio sam da je najbolje da rade zajedno.

Džošua Spid i Džek Armstrong upoznali su se u Sent Luisu 11. aprila 1844.Ukoliko je Spidovo pismo (koje je napisao Ejbu tri dana kasnije) ikakavpokazatelj, susret nije protekao dobro.

U skladu sa tvojim uputama, našli smo se u krčmi u Pijačnoj ulici juče upodne. Tvoj opis (Armstronga) bio je precizan, Ejbe! On je više bik nego čovek!Širi od ambara i snažniji od samog Samsona! Međutim, nisi mi pomenuo da je idžukela. Glup koliko je težak.

Moraš mi oprostiti što ovo govorim, jer znam da ti je prijatelj, ali jošnijednom za svojih trideset godina nisam sreo neprijatnijeg, svadljivijegčoveka, uz to bez imalo duha. Očigledno je zašto si ga uposlio (iz istog razlogaiz kojeg čovek uposli golemog glupavog vola da vuče teška kola). Ali zašto bise ti, čovek najfinijeg uma i temperamenta, družio s njim mimo toga, nikad mineće biti jasno.

Armstrong nikada nije pisao o svojim utiscima o Spidu, ali verovatno subili jednako loši. Taj poletni bogati mladić iz Kentakija bio je duhovit i pričljiv,što po Armstrongovom mišljenju nikako ne priliči snažnim ljudima. Spid je uzto bio slabašan i nežan, pravi pravcati „kicoš", kakvog bi momci iz KlerijevogGaja strpali u bure i poslali niz Sangaman.

Zbog poštovanja prema tebi, dragi prijatelju, i ničeg drugog, složili smo seda zanemarimo razlike i obavimo zadatak do kraja.

125

Meta im je bio čuveni profesor po imenu Džozef Neš Makdauel, dekanmedicine na Koledžu Kemper.

Henri me je upozorio [na Makdauela]. Doktor je „posebno paranoičan", rekao je.Paranoičan do te mere da stalno nosi grudni oklop ispod odeće da neki ubica ne bipokušao da ga probode kroz srce. Rekao sam to Armstrongu i Spidu i dodao vlastitoupozorenje: pošto će Makdauelova „smrt" verovatno izazvati burnu reakciju u SentLuisu, moraju da paze da ih niko ne vidi tokom izvršenja zadatka i da nikog ne pitajugde je doktor. Uraditi bilo šta od toga bilo bi katastrofalno.

Armstrong i Spid uradili su i jedno i drugo. Taj nevoljni dvojac stajao je nauglu Devete ulice i Ulice Ser tog aprilskog popodneva; obojica su bila usumnjivim dugim kaputima punim ispupčenja i upitali su svakog živog ko biušao u tu četvorospratnu zgradu:

„Gospodine, znate li gde bismo mogli da nađemo doktora DžozefaMakdauela?"

Naposletku su nas uputili do strme kružne dvorane za predavanja.Minijaturni koloseum beskrajnih redova igelendera na koje su radoznalagospoda oslanjala šake, lica osvetljenihšištavim plinskim svetiljkama sahirurškog stola ispod, željnih očiju usredsređenih na bledu figuru raščupanekose koja je sekla muški les. Smestili smo se u najviši red i gledali kako doktorMakdauel vadi srce i podiže ga da ga svi vidimo.

„Odagnajte sve pesničke misli iz glave", rekao je. „Ono šta ja ovde držim nezna ništa o ljubavi i hrabrosti. Zna samo za ritmičke kontrakcije." Makdauelje stegnuo srce nekoliko puta. „Jedna jedina, prekrasna svrha... da omogućavada sveža, bogata krv dotiče do svakog kutka mesa."

Vampir koji predaje ljudima anatomiju! Možeš li to da zamisliš, Ejbe?(Moram priznati da mi se prilično dopala smelost tog gospodina.)

Zasekao je dublje u meso nastavivši svoje predavanje, vadeći organe igovoreći o njima, dok naposletku mrtvac nije ličio na ribu kojoj je izvađenautroba. (Armstrongu su sve vreme klecala kolena, a meni je, naprotiv, sve tobilo veoma zadivljujuće.)

Predavanje se završilo „učtivim lupkanjem štapova o gelendere" i Makdauelovistudenti izašli su jedan za drugim. Svi osim dvojice. Pošto je na brzinu pokupiosvoje instrumente i papire, doktor je „odbrzao ka vratancima iza tribine i nestao".Armstrong i Spid su krenuli za njim.

126

NA FOTOGRAFIJI BEZ DATUMA (OKVIRNO 1850) GRUPA HIRURGA PREGLEDASRCE I PLUĆA NEPOZNATOG ČOVEKA. ČINJENICA DA SU MU RUKE VEZANE

UKAZUJE NA TO DA JE I DALJE SVESTAN, A ČINJENICA DA NOSI TAMNENAOČARI UKAZUJE NA TO DA JE VAMPIR.

Zavili smo niz usko kameno stepenište u mrklom mraku, držeći se za grube vlažnezidove dok nam naposletku šake nisu dodirnule nešto glatko. Kresnuo sam šibicu o petui pred nama su se ukazala crna vrata, reči

DŽ. N. Makdauel, doktor medicineispisane zlatnom farbom. Izvadio sam pištolj, a Armstrong samostrel. Izvadio samšibicu. Srce mi se latilo te „jedne jedine prekrasne svrhe" sa velikim žarom, jer znali smoda nas sa druge strane u mraku čeka vampir.

Spid je napipao kvaku i tiho, tiho otvorio vrata... Sunčeva svetlost.Dočekala nas je duga, visoka prostorija glatkih zidova. Kroz niz prozorčića visoko

iznad naših glava ulazila je meka svetlost kasnog popodneva i oivičavala stopalaprolaznika. Desno od nas stajao je dug sto prepun pacova u kavezima, staklenih posudai srebrnih instrumenata. Ispred nas nešto što je ličilo na telo na kamenoj ploči,prekriveno belim čaršavom. A levo od nas, Ejbe... levo od nas... nagi leševi pružali su secelom dužinom te odaje, po uskim policama, naslagani jedan na drugi u visini od dva ilidva i po metra.

Bila je to mrtvačnica.Očekivao sam da će nas dočekati doktor. Da će nas odmah napasti. Ali nigde ga

nije bilo. Armstrong i ja polako smo krenuli ka ploči, oružja nagotovs. Tek tad sam videotamne staklene cevčice iznad naših glava, pružale su se od tela levo od nas do onihposuda zdesna. Tek tad sam video krv kako utiče u te posude, a niz plinskih plamičakaispod održava njenu toplotu. Tek tad sam video kako se grudi tih „leševa" pomeraju sasvakim plitkim dahom.

I tad me je obuzela silna strava, Ejbe. Jer tad sam shvatio da su sve to živi ljudi.Naslagani na police kao knjige u biblioteci. Svaki je imao tek toliko prostora da mu se

126










126










127

grudi nesmetano podižu dok diše. Svaki je primao hranu kroz otvore u stomaku... i svakije ispijan. Bili su preslabi da bi se pomerili i preuhranjeni da bi umrli. Sve ih je zatočilostvorenje čije se zviždanje iznenada začulo iz susedne prostorije.

Zviždanje... prao je ruke nad lavaboom. Pripremao se, nema sumnje, da iskasapijadno stvorenje čije su se grudi i dalje dizale i spuštale ispod onog belog čaršava.

I najednom je naš plan postao jasan.Makdauel se vratio u kecelji i s tacnom medicinskih instrumenata.Spustio ih je, sve vreme zviždeći, i sklonio beli čaršav.Ovo nije čovek kojeg se sećam.Armstrong se naglo uspravio i ispalio strelu pravo u srce te hulje, u njegovo srce,

Ejbe! Nema potrebe da ti govorim da se strela samo odbila uz zveket jer je taj golemiglupi vo zaboravio na grudni oklop!

Ta ga je greška skupo koštala, Ejbe, jer se Makdauel tad pokazao u svom pravomobličju i napao ga je kandžama. Džek je čuo da je nešto zveknulo o kameni pod.Pogledao je naniže, tamo gde je maločas stajao njegov samostrel. Nije bilo ni samostrelaa ni njegove desne šake. Prebledeo je kad je video da mu krv lije iz ručnog zgloba, i svojuodrubljenu šaku na podu.

Džekova vriska probudila je jadnike na policama naspram njega.Nisam imao izbora do da izađem iz skrovišta i pucam vampiru u glavu. Međutim,

mojim drhtavim šakama nije se moglo verovati. Metak je fijuknuo mimo njega i zabio seu njegove dragocene sudove s krvlju! Zamisli samo taj zvuk, Ejbe! Zamisli samo svu tukrv koja se izlila na kameni pod! Čovek se komotno mogao udaviti u njoj! Toliko jesavršeno bilo to njegovo delo da su se sve cevčice iznad istovremeno zatresle i krv jepljusnula odozgo.

„Ne!", vrisnuo je Makdauel. „Uništio si ga!"Ne sećam se udarca. Znam samo da me je odbacio na police s telima takvom silinom

da mi je slomio desnu nogu. U životu nisam osetio jači bol, jači nego od udaraca kojesam primio u Farmingtonu. Najednom mi je čitavo telo obuzela neka studen. Sećam seda mi je Makdauel (zapravo par Makdauela, jer sam od udarca gotovo izgubio razum)prilazio dok sam bespomoćno ležao, a čitav pod je bio prekriven sa tri i više centimetarakrvi. Sećam se čudne, zabavne misli koja mi je pala na pamet, da je mrtvačnica dobromesto da se u njoj umre kao i... toplote koja se slivala po nama... njenog ukusa. I sećamse da se Makdauel najednom uhvatio za lice.

Vrh strele probo mu je meso ispod desnog oka! Ostatak mu je štrčao iz potiljka. Izanjega je onaj golemi glupi vo držao drhtavi samostrel u preostaloj šaci. Dok mu se je krvlila niz lice (doprinoseći ionako jezivom prizoru), paranoični Makdauel uspaničio se i

128

utekao.*Hvala dragom bogu, najbolja bolnica u Sent Luisu bila je samo nekoliko koraka

dalje. Armstrong i ja pomogli smo jedan drugome uz stepenice (ja sam se s mukom penjaona zdravoj nozi, noseći njegovu odsečenu šaku u svojoj), obojica od glave do petenatopljeni krvlju dvadeset četiri muškarca.

Hirurzi su uspeli da spasu Džeku život. Šaku je zauvek izgubio, Ejbe. Bio jeveoma blizu smrti. Bliže no što će priznati. Održala ga je njegova snaga. Njegova snagai molitve koje si nesumnjivo upućivao Bogu da bi nas sačuvao. Ostaću dok se ne oporavi(mada odbija da razgovara sa mnom). Upravo su mi rekli da će mi noga zaceliti i da ćusamo malo šepati, ako uopšte budem šepao. Ne žali za svojim dragim Spidom, prijatelju,jer on sebe smatra najsrećnijom živom budalom.

IITrećeg avgusta 1846, Ejb je izabran u Predstavnički dom Sjedinjenih

Država. U decembru 1847, više od godinu dana pošto je izabran, Ejb je stigao uVašington sa porodicom radi početka svog mandata. Iznajmili su sobicu upansionu** gospođe Sprig, sobičak koji je postao još skučeniji kada su dobili ičetvrtog člana porodice.Bog nam je podario još jednog dečaka, Edvarda Bejkera, rođenog desetog marta ovegodine [1846.] Isti je nasmejani mangup kao i Bob, mada mislim da je mirnije ćudi.Ništa ga manje ne volim zbog toga što je drugi. Jednako sam sluga i Edijevom osmehu,grickam mu nožne prstiće da bih ga zasmejao... mirišem mu kosu kad spava... držimnjegove usnule grudi uz svoje. Kakvu budalu ti dečaci prave od svog oca!

Ovoga puta nije bilo straha da će se Edvard razboleti ili umreti. Nije bilopogađanja s Bogom (makar ne pogađanja koja je Ejb zabeležio u svoj dnevnik).Možda je stekao više samopouzdanja kao roditelj. Možda je jednostavno bioprezauzet da bi se opterećivao time. Zauzet održavanjem svoje advokatskekancelarije u Springfildu. Zauzet navikavanjem na novi grad i novi nivopolitičke moći. Zauzet svim osim lovljenjem vampira.

_____________________________________* Ovaj sukob samo je produbio Makdauelovu paranoju. Otišao je iz Kempera i osnovao vlastitimedicinski koledž u Devetoj ulici i Ulici Grašat, opremivši zgradu topovima po krovu i zalihommusketa kako bi sprečio napade. Boriće se u redovima Konfederacije pre no što sasvim nestane izistorije. Priča se da zgradu u Sent Luisu u kojoj se nekada nalazila njegova škola pohodi njegov duh,mada nikada nije pronađen nikakav dokaz o njegovoj smrti. (Piščeva napomena)** Skromna dvospratna kuća koja stoji na mestu današnje Kongresne biblioteke. (Piščeva napomena)

129

[Henrijeva] pisma stižu mesečno. Preklinje me da ponovo razmislim. Tvrdi da jenužno da ponovo prihvatim svoje zadatke. Odgovaram na svako istom jednostavnomistinom: da neću rizikovati da mi žena ostane udovica, a deca siročad. Ako mi je svrhauistinu da oslobodim ljude tiranije, kažem mu, onda moram to da uradim u duhu onestare izreke o peru i maču. Moje pero mora me voditi ostatak puta.

Ispostavilo se da je Vašington bio razočarenje u gotovo svakom pogledu.Ejb je došao očekujući blistavu metropolu punu ljudi „najdivnijih umova,posvećenih služenju svojim biračima", a zatekao je „nekoliko blistavih svetionika umagli budala". Što se tiče njegovih snova o životu u velegradu, Vašington je višepodsećao na Luivil ili Leksington, mada s nekoliko blistavih arhitektonskihčuda. „Nekoliko palata u preriji", kako je Ejb voleo da kaže. Temelj Vašingtonskogspomenika još nije bio postavljen. Ni Vašingtonski spomenik ni Kapitol nećebiti završeni za života Abrahama Linkolna.

Jedno od najvećih razočaranja Vašingtona bilo je njegovo izobilje robova.Radili su u pansionu gospođe Sprig, gde je Ejb stanovao s porodicom. Prodavalisu ih na ulicama kojima je išao na posao.

Držali u kavezima na mestu budućeg Nacionalnog parka, gde će Ejbovadžinovska statua jednoga dana čuvati stražu za čitavu večnost.

Sa prozora Kapitola vidi se nekakva konjušnica, gde dovode gomile crnaca,privremeno ih tamo drže i naposletku odvode na tržnice na Jug, bukvalno kao krdakonja. Muškarce, svežu ih lancima zajedno i prodaju! Ovde, u senci institucijezasnovane na obećanju da su „svi ljudi stvoreni jednaki"! Zasnovane uz pokliče: „Dajtemi slobodu ili mi dajte smrt!" Toliko nijedan častan čovek ne može da podnese.

U jednom od retkih uzleta svoje kongresne karijere, Ejb je predložio zakonkojim bi se zabranilo ropstvo u Kolumbijskom distriktu. Pažljivo ga je napisaotako da „ne izgleda strogo robovlasnicima a ni slabo abolicionistima". Međutim,čovek kojem je to bio prvi kongresni mandat nije mogao da uradi ništa više, biobriljantan ili ne. Predlog nikad nije dospeo na glasanje.

I pored tih zakonodavnih neuspeha, Abraham Linkoln je ostavio veomasnažan utisak u kongresnim dvoranama, i to ne samo zbog svoje neobičnevisine. Savremenici su ga opisivali kao „nezgrapnog i štrkljastog", u pantalonama„koje mu ne dosežu ni petnaest centimetara iznad članaka". Mada još nije imaočetrdeset godina, mnoge demokrate (i nekoliko njegovih kolega vigovaca)prozvale su ga „stari Ejb" zbog njegovog „grubog neurednog izgleda i umornihočiju".

Ispričao sam to Meri jedne večeri dok je kupala naše sinove i priznao da me to ljuti.„Ejbe", kazala je ne podigavši pogled i ne oklevajući ni trena, ,,u Kongresu možda ima

130

ljudi dvostruko naočitijih od tebe, ali nijednog koji je i upola pametan kao ti."Ja sam srećan čovek.No ružni nadimci bili su mu najmanja briga, kao što je napisao samo

nekoliko dana pošto je preuzeo dužnost:Čovek ne može da pređe s kraja na kraj dvorane da ne čuje razgovor o vampirima!

Nikad nisam čuo da se o nekoj temi toliko razgovara, među tolikim svetom! Ove dugegodine mislio sam da sam samo ja upućen u tu mračnu tajnu, tajnu koju sam skrivao odsvoje žene i rodbine. A ovde, u ovim dvoranama moći, tu tajnu izgleda svi znaju. Mnogiiz naše delegacije šapuću o „tim prokletim Južnjacima" i njihovim „crnookim"prijateljima. Za ručkom se pričaju šale. Učestvuje čak i [senator Henri] Klej*! „ZaštoDžef Dejvis nosi toliko podignutu kragnu? Da sakrije tragove ugriza na vratu." Nomora biti da u toj njihovoj lakrdiji ima neke istine jer još nisam čuo za kongresmena sJuga koji ne služi vampirskim interesima, koji nema razumevanja za njihov slučaj ibojazni od njihove odmazde. Što se tiče mog iskustva s vampirima, i dalje ću ga čuvatiza sebe. To je deo mog života kojem ne želim da se vraćam, ni u praksi ni u razgovoru.

Lom stakla prenuo je Ejba iz sna.Dva čoveka provalila su kroz prozore naše sobe na drugom spratu. Pod mojim

jastukom nije bilo pištolja, niti sekire kraj mog kreveta. Pre no što sam stigao daustanem, jedan me je udario u lice takvom silinom da sam potiljkom rascepio dasku napročelju kreveta.

Vampiri.Nastojao sam da se priberem kad je jedan od ta dva vraga zgrabio Meri i pokrio joj

usta kako bi prigušio vriske. Drugi je uzeo Boba iz kreveca, i ta su stvorenja otišla kakosu i došla, kroz prozor pa na ulicu ispod. Naterao sam se da ustanem i pojurim zanjima, skočivši kroz prozor bez oklevanja, razderavši pritom kožu o krhotine stakla. Namračnim, gotovo pustim vašingtonskim ulicama, čuo sam Bobovu vrisku pred sobom utami. Potrčao sam za njima u panici kakvu još nisam spoznao. U besu.

Iskidaću te uparamparčad kad te se dočepam...Suze u mojim očima... životinjski zvuci koje nisam mogao da obuzdam... razderani

mišići mojih nogu. Blok za blokom, iz ulice u ulicu, dok je Bobov glas menjao pravac.Ali njegovi vrisci bili su sve tiši na vetru, a moje noge sve slabije. Klonuo sam... plačućipri pomisli na svog sina, svog bespomoćnog sinčića kojeg su odneli u tu tamu, u tamu ukojoj čak ni njegov tata ne može da ga nade.

Ejb je podigao drhtavu glavu, zapanjen što se obreo ispred pansiona______________________________________* Sedamdesetogodišnji osnivač Vigovske stranke, uticajan državnik i Linkolnov idol. (Piščevanapomena)

131

gospođe Sprig.I tad... tad me je obuzela strašna misao i panika se vratila.Edi...Jurnuo sam uz stepenice i uleteo u našu sobu. Tišina... prazni kreveti... slomljeni

prozori... zavese podrhtavaju na vetru, i Edijeva kolevka uz udaljeni zid. Odatle se nijevidelo je li u njoj. Nisam mogao da se nateram da pogledam. Šta ako ga ne bude?

Preklinjem te, Gospode...Kako sam mogao da ga ostavim? Kako sam mogao da ostavim svoju sekiru? Ne...

ne, ne mogu da pogledam, mogu samo da stojim na vratima, lijući suze... Jer u dubinisam duše znao da je mrtav kao i ostali.

A onda se začuo njegov plač, hvala bogu, i pohitao sam prema kolevci, jedvačekajući da osetim njegovu toplinu u naručju. Ali kad sam stigao do kolevke i pogledaonaniže u nju, video sam njegove bele čaršave natopljene krvlju. Ne Edijevom krvlju, ne,jer tamo, na njegovom mestu, ležao je đavo. Ležao je na tim krvavim čaršavima srcaprobodenog kocem i s rupom na potiljku. Ležao je nepomičan u kolevci, a krv je liptala iznjegovog poznatog tela... najednom i dete i odrastao čovek. Njegove umorne oči su seotvorile, prazne. Zurile su u moje. Znao sam ga.

Bio sam to ja.Ejb se probudio, srce mu je snažno tuklo. Okrenuo se levo i video da Meri

mirno spava pokraj njega. Obišao je svoje usnule dečake i zatekao ih žive izdrave.

Nažvrljao je četiri reči u svoj dnevnik te noći pre no što je pokušao(bezuspešno) ponovo da zaspi.

Ovaj grad je smrt.

IIIJedne februarske večeri 1849. godine Ejb se grejao ispred kamina gospođe

Sprig sa starim poznanikom.[Edgar Alan] Po je u Baltimoru ovih nekoliko nedelja, a kako su Meri i dečaci otišli

u Leksington, mislio sam da je vreme da se vidimo.Održavali su povremenu prepisku tokom godina: povremene pohvale

Poovim pesmama i pričama; čestitke na Linkolnovim izbornim pobedama.Međutim, te večeri, dok su se gledali oči u oči prvi put posle dvadeset godina,razgovarali su samo o vampirima.

Ispričao sam Pou za Henrija; za svoj lov i strašne istine do kojih me je doveo. On jemeni rekao za svoju neprekidnu opsednutost vampirima, da se sprijateljio s jednimbesmrtnikom po imenu Rejnolds i da je blizu otkrivanja nekakve „mračne zavere".

132

Govori s velikim žarom i uverenošću, a ipak mi je teško da poverujem u većinu onogašto kaže, jer sve to govori kroz masku opijenosti. Izgleda iznureno. Ostarelo od viskija iloše sreće. Godine od našeg poslednjeg susreta nisu bile blagonaklone prema njemu.Njegova draga žena napustila je ovaj svet, a uspeh ga nije nagradio bogatstvom.

„Održavaju ljude na rubu smrti! Zamisli!", rekao je Linkoln. „Drže ih upodrumu kao živu burad, a toplotu njihove dragocene krvi održavaju plinskiplamenovi. Zar nema granica vampirskom zlu?"

Po se osmehnuo i popio još jedno piće.„Pretpostavljam da si čuo za Krvavu Groficu?", upitao je. Na Ejbovom licu

jasno se videlo da nije.„Ti?", upitao je Po. „Koji toliko skitaš goneći vampire? Onda te molim za

trenutak pažnje, jer mi je ona omiljena, a i važan je deo istorije naše zemlje.„Eržebet Batori je bila dragulj mađarskog plemstva", kazao je Po. „Prelepa;

a po bogatstvu joj nije bilo ravne. Jedino breme joj je bilo što je delila postelju sačovekom kog nije volela, sa čovekom kojem je obećana još kaodvanaestogodišnja devojčica: grofom Ferencom Nadaždijem. No on je biovelikodušan muž i dozvoljavao je Eržebet da udovolji svakom svom hiru.Međutim, nije znao daje njen najveći hir bila tamnokosa žena svetle puti poimenu Ana Darvulija. Njih su dve postale ljubavnice. Nije jasno kad..."

„Dve žene... ljubavnice?"„Trivijalan detalj. Nije jasno kad je Eržebet saznala da je Ana vampirica niti

kad je i sama to postala, ali njih su dve jedva čekale da započnu večnostzajedno. Posle grofove tajanstvene smrti 1604, dve ljubavnice počele su danamamljuju mlade seljanke u zamak Čahtice*, obećavajući im zaposlenje, dajućiim novac za njihove izgladnele porodice. A zapravo je tim devojkama bilosuđeno da budu igračke manjih bogova... da ih liše krvi i života. Eržebet i Anaubiće ukupno više od šest stotina devojaka za tri godine."

„Gospode bože..."„A mnogo je gore od toga, jer njih su se dve izgleda ponosile smišljanjem

najstrašnijih, najsramotnijih i najbolnijih načina ubistva. Mučile su devojke.Sakatile ih. Ispijale im krv danima bez prekida. Neke bi obesile na tavanicu okuke koje bi im provukle kroz ruke i noge, a onda bi legle ispod njih pa imnoževima zarezivale kožu, puštajući da krv polako kapa na njihova tela dok suvodile ljubav. Neke devojke bi raspinjale na krst, zakivajući im šake nadrvene..."____________________________________*U današnjoj Slovačkoj. (Piščeva napomena)

133

„Preklinjem te, završi tu priču, Po. Previše je."„Naposletku seljaci nisu mogli više to da trpe, te su osvojili zamak na juriš.

Unutra su našli tamnicu punu železnih kovčega. Polumrtve žrtve odgriženihdelova ruku i stomaka. Devojke čije su šake i lica držale nad plamenom dok nebi pocrneli do kosti. Ali od vampirica nije bilo ni traga. Održano je suđenje i dvenedužne žene bačene su u plamenu jamu kako bi se seljaci primirili. Ali praveEržebet Batori i Ana Darvulija su utekle.

„Te strahote... te strahote koje su te žene uspele da izvrše za tako kratkovreme... delotvornost i maštovitost s kojom su ubijale... ima neke lepote u tome.Čovek ne može da im se ne divi."

„To je opako", rekao je Linkoln.„Život te je sigurno naučio da nešto može da bude istovremeno i lepo i

opako."„Obećao si mi ’Važan deo istorije naše zemlje'. Zato mi, molim te, kaži ima li

kakvog nauka u ovoj neprijatnosti ili ti samo pričinjava zadovoljstvo da mučišstarog druga?"

„Nauk je, stari druže, ovo: Eržebet Batori, u nekoj meri, treba kriviti zamnoge vampire koje imamo ovde u Americi."

Sad je Po imao Abrahamovu punu pažnju.„Priča o njenim zverstvima pročula se po Evropi", rekao je. „Glasine o

Krvavoj Grofici i stotinama devojaka koje je zaklala. U rasponu od deset godinavekovi šaputanih praznoverja pretvorili su se u otvorenu mržnju. Nijedna pričanikad nije izazvala takvo uzbuđenje! Zauvek su nestali dani prihvatanjavampira po cenu života, i ljude više nije bio strah da im se suprotstave. Lovci navampire počeli su da se pojavljuju svuda od Engleske do Hrvatske, učili sujedni od drugih, goneći nemrtve širom kontinenta. Saterujući ih u smrdljiveodvodne kanale i kužne sirotinjske četvrti Pariza. Goneći ih mračnimlondonskim uličicama. Vampiri su bili primorani da spavaju u grobnicama. Dapiju krv pasa lutalica. Lavove su lovile ovce! Vampiri u Evropi nisu mogli višeto da trpe. Hteli su slobodu. Slobodu od gonjenja. Od straha. A gde su mogli danađu takvu slobodu?"

,,U Americi."„U Americi, Linkolne! Amerika je bila raj gde su vampiri mogli da postoje

bez oštrog nadmetanja oko krvi. Mesto gde je bilo uobičajeno da porodice imajupetoro, osmoro ili dvanaestoro dece. Dopadalo im se njeno bezakonje. Njenoprostranstvo. Dopadala su im se njena daleka sela i luke prepune tek pristiglih.Ali najviše od svega, Linkolne, dopadali su im se njeni robovi. Jer su ovde, za

134

razliku od svake druge države po meri civilizovanog čoveka, našli mesto gdemogu da se hrane opojnom ljudskom krvlju bez straha od odmazde!

„Kad su Englezi stigli do naših obala, sa zadatkom da nas vrate pod vlastStarog sveta, američki vampiri digli su se u boj. Bili su u Leksingtonu iKonkordu. Bili su u Tikanderogi i Murovom Potoku. Neki su se vratili u rodnuFrancusku, gde su ubedili kralja Luja da nam pozajmi svoju mornaricu. Oni suAmerikanci jednako kao ti ili ja, Linkolne. Pravi rodoljubi, jer je opstanakAmerike njihov opstanak."

„Čuo sam da razgovaraju o njima u Kapitolu", prošaputao je Ejb. „Čak itamo se vidi njihov uticaj."

„On je svuda, Linkolne! I samo će se produbiti, kao što se dešavalo tolikevekove u Evropi. Koliko dugo može da opstane? Koliko vampira može daprede naše obale pre no što ih običan čovek primeti? I šta onda? Misliš li da ćedobri Njujorčani ili Bostonci hteti da žive s vampirima kao svojim susedima?Veruješ li da svi vampiri poseduju istu prijatnu narav kao tvoj Henri ili mojRejnolds?

Zamisli, Linkolne. Zamisli šta se moglo desiti Evropi da nije bilo Amerikeda vampiri uteknu u nju. Koliko bi dugo lavovi dopuštali da ih ovce love?Koliko pre no što bi ponovo počeli da se ponašaju kao lavovi?"

Ejbu se nije dopala slika koja mu se stvarala u glavi.„Kažem ti", rekao je Po, „čeka nas neka velika nevolja."

Ispostavilo se da je to, makar za Poa, bilo zlokobno predskazanje.Trećeg oktobra 1849, manje od osam meseci posle njegovog ponovnog

susreta sa Ejbom, našli su ga kako luta baltimorskim ulicama polumrtav,zbunjen i u tuđem odelu. Brže-bolje su ga odveli u bolnicu Vašingtonskogkoledža, gde su lekari pokušali da postave dijagnozu njegove sve teže bolesti.

Pacijent ima visoku temperaturu i halucinacije. Doziva „Rejnoldsa" kad jepri svesti. Simptomi slični tifusu, mada brz napredak bolesti upućuje na nekidrugi uzrok.

Njegov slučaj je beznadežan.U nedelju 7. oktobra, u pet ujutro, Po se trgnuo iz sna.Izustio je reči:„Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši", i izdahnuo.

135

EDGAR ALAN PO POZIRA SA ABRAHAMOM LINKOLNOMU ATELJEU METJUA BREJDIJA U VAŠINGTONU, 4. FEBRUARA 1849.

IVPeti mart 1849. doneo je kraj Ejbovoj kratkoj, nezaboravnoj karijeri u

Kongresu. Odlučio je da se ne kandiduje za drugi mandat.Članstvo u Kongresu... nije me zadovoljilo koliko sam očekivao. Mnogo sam

zanemario svoju dragu ženu i nevaljalce za ove dve godine, a u Vašingtonu nemaničega što bi me odvratilo od povratka u Ilinois.

Vratio se u Springfild i odmah prionuo na svoj advokatski posao, satridesetogodišnjim advokatom početnikom Vilijamom H. Herndonom (koji ćenapisati iscrpnu kontroverznu Linkolnovu biografiju posle njegovog ubistva).Ejb je dobro pazio da sakrije istinu o svojoj mračnoj prošlosti od svog mladogpartnera.

Pisao je pisma preporuke prijateljima koji su tražili nameštenje. Vodioparnice širom Ilinoisa. Rvao se sa svojim sinovima i išao u duge šetnje saženom. Živeo je.

Nema više govora o ljudima sa očnjacima,Niti o životima koji nikad ne prestaju.Čeznem samo za jednostavnim stvarima,Čeznem samo za mirom.Neće ga imati.

136

Edi Linkoln je imao tri godine, deset meseci i osamnaest dana kada jeumro.

Iz odeljka Ejbovog dnevnika zabeleženog 1. februara 1850, samo nekolikosati pošto je njegov sin izdahnuo:

Izgubio sam svog sinčića... Mnogo mi nedostaje.U ovom životu nema radosti...Nema razloga za nagađanja da je Edijeva smrt imala ikakve veze s

vampirima. Bolovao je od decembra (verovatno od tuberkuloze) i postepeno jekopneo, a majka je bdela uz njega, zaludno mažući njegova mala prsa lekovitimmastima.

Meri nije mogla da dopusti da Edi umre sam u svom krevetu. Držala jenjegovo nesvesno telo uza se, privijajući našeg sinčića uz grudi, ljuljuškajući gapo čitavu noć... dok nije skončao.

Taj će događaj zauvek promeniti Meri. Iako će sahraniti još dva sina, ništaneće moći da se meri sa gubitkom njenog voljenog „anđelka". Tri dana poslenjegove smrti nije jela, spavala, niti je prestajala da plače.

Meri je neutešna. Dobro je što je tako jer ja ionako nemam snage da je tešim.Pozvao sam Armstronga i Spida da dođu. Primio pismo od Henrija u kojem miizjavljuje saučešće i obećava da će doći (u Springfild) najkasnije sutra u podne. Kako jeHenri saznao za Edijevu smrt, ne znam.

Edi je sahranjen na Hačinsonovom groblju, samo nekoliko blokova odEjbove i Merine kuće.

Bio sam uz Boba i Meri tokom čitavog obreda, sve troje smo lili suze. Armstrong iSpid stajali su pored nas, kao i mnogi prijatelji i dobronamerni ljudi. Henri jeposmatrao sa odstojanja, ne želeći da me dodatno žalosti tako što bi pobudio Merinusumnju.* Ipak se postarao da primim pisamce pre obreda. U njemu su bile njegovedodatne izjave saučešća... i podsećanje da postoji i drugi način.

Način da ponovo vidim svog sina.Uprkos sigurno izluđujućem iskušenju u želji da ponovo vidi svog sinčića,

Ejb se povinovao razumu.Zauvek bi ostao mali. Anđelak ubica. Nisam mogao da podnesem misao da ga

držim zaključanog u tami. Da ga učim da ubija kako bi mogao da živi. Nisam mogao daosudim svog sina na pakao.

Meri je napisala pesmu (verovatno uz Ejbovu pomoć), koja je objavljena uIlinois stejt žurnalu negde u vreme Edijeve sahrane. Poslednji stih uklesan je u____________________________________*Meri nije imala pojma koje Henri Sterdžes niti da vampiri uopšte postoje. (Piščeva napomena)

137

njegov spomenik.

Prigušiše se od žalosti one ponoćne zvezdeŠto su nekoć tako jarko sjale,I rumen sa obraza i usne,Sa toplotom srca oteče...Anđeo smrti lebdeo je blizuI divnog dečaka pozvao u smrt,Svileni talasi njegove sjajne koseJoš leže preko njegova mermerna čela,I bleda usna i biseran obrazPrisustvo smrti odaju.Pupoljak čisti nikao u dobroti,Uzbran s milošću da na nebu cvate.Daleko srećnije anđeosko je deteSa harfom i krunom zlatnom,Koje sad cvrkuće pred božjim nogamaSlave nama neznane.Edi, prekrasni cvete ljubavi nebeske,Živi u svetu duhova na nebu.Dečače anđele, zbogom ti, zbogom,Slatki EdiOpraštamo se s tobom!Vapaj ljubavni ne može sad do tebe stićiMa koliko dubok i istinit bio.Svetao je sad njegov dom...Jer takvo je kraljevstvo nebesko.

138

DevetNapokon mirPodareno nam je najraznovrsnije nebesko obilje. Bog nas je čuvao, sve ove godine,u miru i blagostanju. Porasli smo u brojnosti, bogatstvu i moći kao što još nijednanacija nije. Ali mi smo zaboravili Boga. Zaboravili smo milostivu ruku koja nas ječuvala u miru, darovala nam brojnost, bogatstvo i snagu.

Abraham Linkoln, proglašavajući državni Dan posta, 30. marta 1863.

IIz Njujork tribjuna, od ponedeljka 6. jula 1857:ŽESTOKI SUKOBI ISPUNJAVAJU GRAD STRAHOMNeobični prizori u tuči bandiH.GriliSurovi sukobi zbog kojih je veći deo Menhetna bio pod opsadom ova dva dana i dve

noći napokon su stišani. Po naređenju guvernera, pripadnici milicije ušli su u FajvPoints prošle nedelje i zasuli preostale sukobljene plotunima iz musketa. Nebrojenamrtva tela mogla su se jutros videti uz ulice Bakster, Malberi i Elizabet, žrtve najgorihnereda, kakve ne pamti ni ovaj niti bilo koji drugi grad. Nasilje je izgleda izbilo kad suone zloglasne bande iz Fajv Pointsa,Grozni cilindraši i Mrtvi zečevi, krenule u napad protiv svog zajedničkog neprijatelja,Momaka iz Baurijeve. Policija misli da je ubijanje počelo u Ulici Bejard u subotu okopodne, pre no što se proširilo po Fajv Pointsu brzinom i žestinom požara.

Nedužni su bili primorani da zapreče svoja vrata dok su se pripadnici suparničkihbandi boli noževima, pucali jedni u druge i prebijali se nasmrt na ulicama. Trgovci subespomoćno gledali kako im uništavaju radnje i bestidno kradu robu u tom metežu.Jedanaest prolaznika, među njima i jedna žena i jedno dete, pretučeni su samo zato štosu se previše približili borbi.

NEOBIČNI PRIZORI U TUČI BANDITribjun su preplavila svedočenja očevidaca o „čudnim" i „nemogućim" podvizima

viđenim u periodu od subote uveče do nedelje ujutro. Muškarci su, kako kažu, preskakalikrovove kuća kao „nošeni vetrom", goneći jedni druge; verali se uz zgrade „lako kao štose mačka vere uz drvo".

Jedan očevidac, trgovac po imenu Džasper Rubs, tvrdi da je video kako je jedanMrtvi zec „podigao jednog Momka iz Bauerijeve iznad glave i mlatnuo ga o drugi sprat

139

(jedne fabrike u Ulici Bakster) toliko jako da je izbio njime cigle iz zida". Neverovatno,žrtva se „dočekala na noge", tvrdi očevidac, ,,i nastavila borbu kao da se ništa nijedogodilo".

„Oči su mu", priča Rubs, „bile crne kao gar."

Lovljenje vampira nije bilo ni nakraj pameti Abrahamu Linkolnu početkompedesetih godina devetnaestog veka.

Deset meseci pošto su sahranili sina, Ejb i Meri su dobili drugog sina.Nazvali su ga Vilijam „Vili" Volas Linkoln, u čast doktoru koji je ostao uz Edijado samog kraja. Hiljadu osamsto pedeset treće dobili su još jednog sina, Tomasa„Tada" Linkolna, rođenog 4. aprila. Zajedno sa desetogodišnjim Robertom, onisu bili Linkolnovo „nestašno bučno potomstvo".

„Bob urla u susednoj sobi dok ovo pišem", napisao je Ejb 1853. Spidu. „Meri gaje išibala što je pobegao i nestao. Verujem da će dok završim ovo pismo on ponovo pobećii nestati."

Ejb je veoma malo beležio u svoj dnevnik neposredno posle Edijeve smrti.Onih šest i po knjižica u kožnim povezima postale su svedočanstvo njegovogživota s vampirima, svedočanstvo o oružju i osveti; o smrti i gubitku. No ti sudani sad bili iza njega. Taj se život završio. Pošto je ponovo počeo da pišednevnik 1865, Ejb se priseća tog „poslednjeg predivnog mirnog vremena".

Bile su to lepe godine, nema šta. Mirne godine. Nisam hteo da imam ništa više ni svampirima ni s politikom. Kad samo pomislim šta sam sve propustio dangubeći uVašingtonu! Koliko je Edijevog kratkog prelepog života izmaklo mojoj pažnji! Ne...nikad više. Jednostavnost! To je zavet koji sada dajem. Porodica! To je moj zadatak. Kadne mogu da budem sa svojim dečacima kod kuće, puštam ih da trčkaraju po kancelariji(na Lamonovo* veliko zaprepaštenje, pretpostavljam). Meri i ja idemo u duge šetnje, bezobzira na godišnje doba i vremenske prilike. Razgovaramo o svojim milim dečacima... osvojim prijateljima i budućnosti... o brzini s kojom nam je život prošao.Nema pisama od Henrija. Nema poseta niti ikakvih vesti o tome gde bi mogao da bude.Ponekad se pitam je li najzad prihvatio da više neću loviti, ili je i sam postao žrtvasekire. Ma šta da je u pitanju, drago mi je što je tako. Jer iako sam mu veoma privržen,prezirem svaku uspomenu koju mi sam pomen njegovog imena budi.

_____________________________________* Hiljadu osamsto pedeset druge, Ejb je otvorio advokatsku kancelariju s Vordom Hilom Lamonom,krupnim čovekom koji će mu kasnije biti telohranitelj. Kao što je bio slučaj i sa njegovim prethodnimortakom, Ejb je tajio od Latnona svoje iskustvo s vampirima. (Piščeva napomena)

140

Ejbov dugi kaput, izrešetan poderotinama i ožiljcima od borbe, na brzinu jespaljen. Pištolje i noževe zaključao je u škrinju u podrumu i zaboravio na njih.Dopustio je da mu oštrica sekire zarđa. Činilo se da ga utvara smrti, koja senadvijala nad tim starim lovcem na vampire od njegove devete godine,napokon ostavlja.

Vratila se nakratko 1854. godine, kad je Ejb doznao od jednog prijatelja izKlerijevog Gaja da je Džek Armstrong umro. Iz pisma Džošui Spidu:

Ta prokleta budala ubila se konjem, Spide.Stari Džek stajao je na pljusku početkom zime, nastojeći da odvuče tvrdoglavu

zver za ular. Gotovo sat vremena vukli su jedan drugog. Džeku (koji je zauvek ostaoMomak iz Klerijevog Gaja) nije ni palo na pamet da donese kaput ili da pozove pomoć,iako je bio jednoruk i mokar do kože. Dok je sklonio životinju s kiše, navukao je vlastitusmrt. Nedelju dana tresla ga je groznica, a zatim je izgubio svest i umro. Zvuči kaonedostojna smrt za tako jakog čoveka, zar ne? Čoveka koji je preživeo tolike bliskesusrete sa smrću. Koji je video strahote koje smo videli ti i ja.

U istom pismu Ejb priznaje da ga „ljuti što ne žali dovoljno" za starimdrugom. Žalio je, naravno, ali bila je to drugačija tuga, ni nalik teškoj depresiji ukoju je utonuo posle smrti svoje majke, En i Edija.

Bojim se da me je život pun smrti učinio tupim i na jedno i na drugo.Četiri godine kasnije, Ejb će braniti Džekovog sina, „Dafa" Armstronga, kad

ga budu teretili za ubistvo. Ejb nije hteo da mu se plati.Neumorno je radio, vatreno parničio i (zahvaljujući svojoj pravničkoj

genijalnosti) izvojevao Dafovu slobodu*, poslednju zahvalnost hrabromprijatelju.

IIIsta godina koja je videla Ejba kako oplakuje gubitak starog prijatelja videla

je i kako ga stari suparnik uvlači natrag u politiku.Ejb je poznavao senatora Stivena A. Daglasa otkako su obojica bili mladi

zakonodavci države Ilinois (i nestrpljivi prosci Meri Tod). Iako je biodemokrata, Daglas se odavno protivio uvođenju ropstva u područja na kojimaveć nije postojalo. Međutim, 1854. iznenada je promenio mišljenje i agitovao zaAkt Kanzas-Nebraska, zakonski predlog koji je ukidao federalnu zabranu___________________________________* Jedan svedok je tvrdio kako je sa udaljenosti od četrdeset pet metara na svetlosti punog mesecavideo da je Daf izvršio ubistvo. Ejb je nabavio kalendar koji je dokazao da je to bila noć bez meseca.(Piščeva napomena)


141

širenja ropstva. Predsednik Frenklin Pirs ozakonio je taj akt 30. maja, razljutivšimilione Severnjaka i rasplamsavši tenzije koje su dugo tinjale na obe strane togproblema.

Ma koliko se trudio, nisam mogao da se ne obazirem na svoj gnev. Moj ga je umupio kao što korenje drveta upija vodu dok mi naposletku nije prožeo celo biće. Spavanjemi nije pružilo utočište jer su me noću pohodila mora crnih lica, svako bezimena žrtvavampira. Svako mi je od njih uzvikivalo. „Pravdu!", zahtevali su. „Pravdu, gospodineLinkolne!"

Samo postojanje ropstva dovoljna je uvreda. Svest o tome da je ta institucijadvostruko zla samo ju je činila gorom. Ali ovo! Pomisao da se bolesni prsti ropstvapružaju dalje ka severu i zapadu! Da dosežu do mog Ilinoisa! To neće moći. Povukaosam se iz politike, ali kad su me upitali hoću li da raspravim taj problem [s Daglasom],nisam mogao da odbijem. Ona sablasna lica ne bi mi to dozvolila.

Šesnaestog oktobra 1854, Linkoln i Daglas sučelili su se ispred velikesvetine Peorije, u državi Ilinois. Reporter Čikago ivning žurnala opisao je kolikoga je Ejbov govor zadivio.

Lice mu se ozarilo genijalnošću, a telo počelo da se kreće u skladu s njegovimmislima. Njegove su reči dopirale do srca jer su dolazile iz srca.

„Ne mogu da ga ne mrzim!", kazao je gospodin Linkoln o tom predlogu. „Mrzim gazbog čudovišne nepravde samog ropstva!"

Čuo sam proslavljene govornike koji bi izazvali gromoglasne aplauze, ali ne bipromenili ničije mišljenje. Elokvencija gospodina Linkolna bila je uzvišenija i rađala jeuverenost u drugima zbog uverenosti samog govornika.

„Mrzim ga jer lišava naš republikanski primer njegovog pravičnog uticaja u svetu!",nastavio je. „Omogućava neprijateljima slobodnih institucija da nam se s pravompodsmevaju tvrdeći da smo licemeri!"

Njegovi slušaoci imali su utisak da on veruje u svaku reč koju je rekao i da će, kaoMartin Luter, radije završiti na lomači nego iole pokleknuti. U trenucima preobražajapoput tog, on je bio nalik drevnom jevrejskom proroku o kakvom sam učio u nedeljnojškoli u detinjstvu.

Mada nije uspeo da pokoleba Daglasa ni njegove saveznike u Kongresu, tajće govor predstavljati prekretnicu u Ejbovom političkom životu. Njegovasrdžba zbog problema ropstva (i problema vampira, usko povezanog s njim)gurnula ga je natrag u političku arenu. Njegova genijalnost i elokvencija tevečeri u Peoriji postaraće se da je nikad više ne napusti. Taj su govor prepisivalii preštampavali širom Severa. Ime Abraham Linkoln počelo je da poprima

142

nacionalni značaj među protivnicima ropstva. U predstojećim godinama jedanpasus tog govora pokazaće se jezivo proročanskim.

„Nije li verovatno da će ovaj sukob izazvati nesreće i krvoproliće? Ima li pogodnijegizuma da se dođe do borbe i nasilja, zbog pitanja robova, od ovog?"

Senator Čarls Samner ničice je ležao u nesvesti na podu Senata, u lokvicivlastite krvi.

Tog abolicionistu napao je tridesetsedmogodišnji kongresmen po imenuPreston Smit Bruks, pristalica ropstva iz Južne Karoline, koji se uvredio kad jemasačusetski senator dva dana ranije izvrgao ruglu njegovog ujaka u svomabolicionističkom govoru. Dvadeset drugog maja 1856, Bruks je ušao u kabinetSenata sa svojim zemljakom, kongresmenom Lorensom Kitom, i prišaoSamneru, koji je sedeo za svojim radnim stolom.

„Gospodine Samneru", rekao je Bruks, „dvaput sam pažljivo pročitao vašgovor. On je ljaga za Južnu Karolinu i gospodina Batlera, koji je moj rođak."

Pre no što je Samner uspeo da odgovori, Bruks je počeo da ga udara poglavi svojim štapom sa zlatnim vrhom, nanoseći mu nove rane sa svakimudarcem. Zaslepljen vlastitom krvlju, Samner je s mukom ustao, pa se srušio.Iako mu je žrtva bila u nesvesti i krvarila, Bruks je nastavio da je udara dok seštap nije prelomio na dva dela. Kad su užasnuti senatori potrčali u pomoćSamneru, zadržao ih je Kit, koji je zamahnuo pištoljem i povikao:

„Pustite ih!"Dva udarca slomila su Samnerovu lobanju i pršljenove. Preživeće, ali neće

moći da se vrati senatorskim dužnostima tri godine. Kad su stanovnici JužneKaroline čuli za taj napad, poslali su Bruksu mnoštvo novih štapova.*

Uvereniji sam nego ikad da je mudro što sam otišao iz Vašingtona i sigurniji samnego ikad da je to stecište budala, baš kao što sam sad siguran da smo na putu ka„velikoj nevolji" na koju me je Po upozorio pre mnogo godina. Vide se jarboli ljutiteflote na obzorju i svake nedelje su po kilometar bliže. Ako su to, kao što mnogi misle,ratni vetrovi što pune njihova jedra, onda je to rat u kojem ću borbu drage voljeprepustiti drugima. Moji sinovi su zdravi. Žena mi je vesela. I daleko smo, daleko odVašingtona. Drage volje održim govor-dva; drage volje pozajmim svoje pero gdeustreba. Ali srećan sam. A sreća je, zaključio sam, časna ambicija. Već sam mnogoizgubio robujući vampirima ovih trideset godina. Sad me pustite da budem slobodan.Pustite me da uživam u životu, koliko god da mi ga je ostalo. A ako je ovaj mir samo___________________________________* Bruks je umro osam meseci posle tog napada. (Piščeva napomena)

143

uvod u ovu ili onu opasnost, neka tako i bude. Uživaću u tom miru.

Ni na jednoj strani problema ropstva nije manjkalo ni strasti ni nasilja.Razjaren zbog napada na Čarlsa Samnera, radikalni abolicionist po imenu DžonBraun poveo je napad na jedno naselje kraj potoka Potavatomi, na teritorijiKanzasa. U noći 24. maja 1856. (samo dva dana pošto je Bruks pretukaoSamnera), Braun i njegovi ljudi zverski su ubili petoro prorobovlasničkiorijentisanih meštana tako što su ih sve izvukli iz kuća, rasporili ih mačevima iispalili im po metak u glavu kao primer ostalima. Bila je to prva u nizu odmazdinazvanih „Kanzas u krvi". Nasilje će potrajati tri godine i odneti pedeset života.

Šestog marta 1857, Vrhovni sud gurnuo je zemlju bliže ivici. Dred Skot jebio šezdesetogodišnji rob koji je pokušavao da se izbori za vlastitu slobodu usudovima više od jedne decenije. Između 1832. i 1842. putovao je sa svojimgospodarom (majorom Džonom Emersonom) slobodnim teritorijama Severa,kao njegov lični sluga. Na tim putovanjima Skot se oženio i dobio dete (sve naslobodnom tlu), i posle majorove smrti 1843. pokušao da kupi svoju slobodu.Međutim, majorova udovica je odbila, i nastavila je da ga iznajmljuje i njegovednevnice stavlja sebi u džep. Poslušavši savet prijatelja abolicionista, Skot je1846. pokrenuo parnicu za slobodu, koja se temeljila na tome da je prestao dabude ičije vlasništvo onog trenutka kad je kročio na slobodnu teritoriju. Slučajse provukao kroz sudove, privukavši pažnju čitave nacije pre no što jenaposletku stigao do Vašingtona 1857. godine.

U odluci sedam prema dva, Vrhovni sud presudio je protiv Skota, sobrazloženjem da su osnivači naše nacije crnce smatrali „bićima nižeg reda isasvim nepriličnim da se mešaju s belom rasom" kad su stvarali ustiv. Stoga crnci nemogu da budu građani Sjedinjenih Država i uopšte ne mogu da pokrećuparnice u Saveznom sudu. Nemaju više prava na sudski postupak od plugovakoje vuku.

Bio je to razoran ishod po Skota, ali sve je imalo i posledice dalekosežnijeod njegove lične slobode. Donoseći svoju odluku, sud je objavio sledeće:

• Kongres je premašio svoju nadležnost kad je zabranio širenjeropstva na određene teritorije, i donevši odluku da te teritorije nemaju moći dasame zabrane ropstvo.

• Robovi i njihovo potomstvo (bilo slobodno ili ne) nisu zaštićeniUstavom i nikad ne mogu biti građani Sjedinjenih Država.

• Odbegli robovi koji su stigli na slobodno tlo i dalje su zakonska

144

svojina svojih gospodara.Odmah po okončanju slučaja Dreda Skota, Albani ivning žurnal optužio je

Vrhovni sud, Senat i tek inaugurisanog predsednika Džejmsa Bjukenana da sudeo „zavere" širenja ropstva, a Njujork tribjun je objavio uvodni članak koji jedočarao jarost mnogih Severnjaka:

Sada, gde god da se vijore, pruge i zvezde štite ropstvo i predstavljaju ropstvo...Dakle, ovo je poslednji plod. Ovim se sva nastojanja naših državnika, sva krv našihjunaka, doživotne brige i muke naših predaka, stremljenja naših učenjaka, molitve našihdobrih ljudi napokon završavaju! Amerika je odgajivač robova i gospodar robova!

Demokrate s Juga imale su više smelosti no ikada, neki su se hvalisali da ćeta presuda dovesti do „javnih prodaja robova u samom Boston komonu*".Republikanci i abolicionisti nikad nisu bili vatreniji u svojoj opoziciji. Amerikaje počela da se čepa.

No malo je Amerikanaca znalo u kakvoj su zaista opasnosti.

IIITrećeg juna 1857, Ejb je dobio pismo s poznatim rukopisom na koverti. Nije

sadržalo pitanja o njegovom zdravlju i sreći; ni pozdrave njegovoj porodici.Abrahame,Molim te da mi oprostiš što nisam stigao da ti pišem tokom proteklih pet godina.

Moraš mi oprostiti i što odmah prelazim na stvar, jer ovdašnje prilike iziskuju mojuhitnu pažnju.

Moram da zatražim još jednu žrtvu od tebe, Abrahame. Jasno mi je koliko ti drskoova molba možda izgleda imajući u vidu sve što si već propatio i ništavnost mamca kojiti nudim u poređenju sa zadovoljstvom koje nalaziš u domu i u porodici. Veruj mi da tene bih opterećivao da situacija nije veoma teška ili da postoji neki drugi čovek sposobanza ono što tražim.

Priložio sam sve potrebno za tvoj hitri dolazak u Njujork. Ako si voljan, onda tepreklinjem da dodeš najkasnije do 1. avgusta. Dalja uputstva dobićeš pošto stigneš. Noako je tvoj odgovor ne, neću te više uznemiravati. Tražim samo da mi odmah napišeš akone pristaješ, kako bismo smislili novu strategiju. U protivnom se radujem našemponovnom susretu, stari druže, i daću ti objašnjenje koje si odavno zaslužio.

Vreme je, Abrahame.Zauvek tvoj,,H

__________________________________* Javni park u centru Bostona. (Prim. prev.)

145

U prilogu su bili različiti rasporedi polazaka vozova i parobroda, petstodolara i ime pansiona u gradu Njujorku gde ga je čekala iznajmljena soba naime E. Radidž.

O, kako me je [pismo] razbesnelo! Henri je doista mudar, jer iako tvrdi kako minudi samo ništavan mamac, svaka njegova reč smišljena je da me namami: samokritika;laskanje; obećanje objašnjenja, čak i ime ostavljeno u pansionu! Kako se samo usuđujeda me nagovara da ostavim svoje poslove, svoju porodicu i pređem više od hiljadukilometara bez ikakvog nagoveštaja cilja!

A ipak nisam mogao da odbijem.A to me je razljutilo više od samog pisma, jer je Henri bio u pravu. Vreme je.

Vreme za šta, nisam znao. Samo sam osećao da je čitav moj život... patnja, zadaci,smrt... da je sve to vodilo nečemu višem. Imao sam taj osećaj još kao dete, osećaj da me jeneko smesdo na dugu pravu reku s koje nema skretanja. Da me struja nosi sve brže...okruženog divljinom s obe strane... osuđenog da se sudarim s nekim predmetom koji nevidim, daleko, daleko u donjem toku. Nikad nisam govorio o tom osećaj u, naravno, izstraha da ne pomisle da sam tašt (ili, još gore, da se ne pokaže da grešim, jer kad bi seispostavilo da je svaki mladi čovek koji je uveren u svoju buduću veličinu u pravu, svetbi bio prepun Napoleona). Sad je, međutim, taj predmet počeo da poprima oblik, madajoš nisam uspevao da nazrem njegove crte. Ako je hiljadu i šeststo kilometra cena kojutreba da platim da bih ga naposletku jasno video, onda ću platiti. Putovao sam i dalje zamanje.

Ejb je stigao u Njujork 29. jula. Pošto nije hteo da pobuđuje podozrivost(niti da ostavlja porodicu samu), rešio je da povede Meri i dečake sa sobom na„spontano" putovanje kako bi iskusili divote grada Njujorka.

Nisu mogli izabrati gore vreme za posetu.Grad je bio u jeku nasilnog leta. Dve suparničke policijske grupe vodile su

krvavu bitku oko prava još od maja, tako da zločine uglavnom nisu niproveravali, odlična prilika za pljačkaše i ubice. Linkolnovi su stigli u Njujorksamo tri nedelje posle najgorih sukoba bandi u istoriji tog grada, nereda ukojima su očevici tvrdili da su videli ljude kako izvode „neverovatne podvige". Ejbje Njujork video samo jednom dotad, u prolazu na putu ka severu. Sad je bio uprilici da upozna najveći, najživlji američki grad.

Crteži mu čine nepravdu, to je grad bez kraja i premca! Svaka ulica ustupa mestodrugoj, još većoj i užurbanijoj od prethodne. Tolike zgrade! U životu nisam video tolikokočija na jednom mestu. Vazduh zvoni od kloparanja konjskih kopita o kaldrmu ižamora stotina razgovora. Toliko je dama što nose ogromne crne suncobrane, kad bi

146

čovek pogledao sa vrha krova, teško da bi video pločnik. Čovek zamišlja Rim nanjegovom vrhuncu. London u svoj njegovoj velelepnosti.* Meri navaljuje da ostanemonajmanje mesec dana! Jer kako drugačije da sagledamo takvo mesto?

U nedelju drugog avgusta, u noći, Ejb je ustao iz kreveta, obukao se umraku i na prstima iskrao iz sobe gde je njegova porodica spavala. Tačno ujedanaest i trideset prešao je Vašingtonski trg i zaputio se ka severu, baš kao štoje nalagalo pisamce koje su mu tog jutra gurnuli ispod vrata. Trebalo je da senađe s Henrijem tri kilometra uz Petu aveniju, ispred sirotišta na uglu Četrdesetčetvrte ulice.

Sa svakim pređenim blokom, ulice su bivale sve praznije. Mračnije. Tu su se velikezgrade i pločnici puni žamora utopili u nizove dvospratnih kuća, iza čijih prozora nijegorela nijedna sveća. Napolju nije bilo žive duše. Dok sam prolazio kroz park na TrguMedison, divio sam se nezavršenom kosturu neke ogromne nepoznate građevine**.Divio se potpunoj tišini. Pustim ulicama. Počeo sam da zamišljam da sam jedini živistvor u Njujorku dok nisam začuo bat potpetica o kaldrmu.

Ejb je pogledao preko ramena. Siluete tri muškarca pratile su ga na malojrazdaljini.

Kako ih dosad nisam primetio? S obzirom na skorašnje nerede u gradu, mislio samda je najbolje da se okrenem i zaputim ka Vašingtonskom trgu, natrag ka bezbednostisvetiljki i ulica prepunih sveta. Henri može da čeka. O, kakva sam budala! Usudio samse da izađem nenaoružan, dobro znajući da su mnogu gospodu opljačkali (ili još gore)na ovim ulicama u poslednje vreme, i da se ne može mnogo računati na to da će sepolicija umešati. Proklinjući se u sebi, skrenuo sam levo ka Trideset četvrtoj ulici.Izgubio sam svaku nadu kad sam čuo njihove korake za sobom iza krivine, jer više nijebilo sumnje u njihovu nameru. Ubrzao sam korak. Oni su ubrzali korak. „Da mi jesamo da stignem do Brodveja", pomislio sam.

Nije uspeo. Njegovi goniči su pojurili. Ejb je uradio isto, skrenuvši levo iprotrčavši između dva gradilišta u nadi da će im umaći.

Mojoj se brzini još moglo verovati, ali koliko god da sam bio brz, oni su bili brži.Kako sam izgubio nadu da ću uteći, okrenuo sam se i dočekao ih pesnicama.

Ejb je tad imao skoro pedeset godina. Petnaest godina nije držao oružje nitije bio u bici. No ipak je uspeo da zada nekoliko udaraca svakom napadaču preno što je jedan udario njega i onesvestio ga.

______________________________________* Ma koliko da je grad Njujork bio velik, 1857. godine je bio četiri puta manji od Londona. (Piščevanapomena)** Verovatno hotel Peta avenija, završen 1859. (Piščeva napomena)

147

Probudio sam se u potpunom mraku, poda mnom slaba tutnjava točkovakočije.

„Onesvesti ga ponovo", začuo se nepoznat glas.Oštar, ali, oh, tako kratak bol na temenu... vasiona preda mnom u svoj svojoj boji i

veličanstvu... a potom... ništa.„Veoma mi je žao", rekao je poznat glas, „ali ne smemo otkriti svoje

boravište nijednoj živoj duši."Bio je to Henri.Smesta su mi skinuli kapuljaču i obreo sam se u središtu velike plesne dvorane na

dva nivoa, kitnjaste tavanice devet metara iznad moje bolne glave; navučenih dugihcrnih zastora; cela je bila prigušeno osvetljena visećim svetiljkama. Sve samo zlato imermer. Najfiniji duborezi i nameštaj i pod od drveta tako tamnog i uglačanog da jeizgledao kao crno staklo. U životu nisam video raskošniju prostoriju i, kad smo već kodtoga, nikad nisam ni pomislio da je moguće da takvo nešto postoji.

Tri muškarca različite starosti i stasa stajala su iza Henrija, naslonjena o golemimermerni kamin. Svi prezriva pogleda. To su, pretpostavio sam, moji napadači. Predkaminom su stajale dve duge sofe, jedna naspram druge, a između njih nizak stočić. Nanjemu je srebrni servis za čaj odbijao svetlost vatre, bacajući čudne, opojne šare pozidovima i tavanici. Na levoj sofi je sedeo sitan sed gospodin sa šoljicom čaja u ruci. Većsam ga negde video... Bio sam siguran u to... ali u toj smetenosti nisam mogao da sesetim gde.

Pošto sam povratio pribranost, spazio sam još dvadesetak muškaraca raštrkanih poprostoriji, neki su stajali iza mene, neki sedeli u stolicama s visokom naslonima uzazidove. Još su se dvadesetorica nazirala iznad, gledajući naniže sa mračnihmeđuspratova sa svake strane prostorije. Bilo je jasno da im je namera bila da ne pokažulica.

„Molim te", rekao je Henri. Dao je Abrahamu znak da sedne naspramsićušnog gospodina.

Nisam hteo da se primaknem dok Henri (naslutivši razlog mog nećkanja) nije daoznak mojim napadačima i oni se odmakli od kamina.

„Dajem ti svoju reč", rekao je kad su otišli, „da ti se večeras neće desiti ništaviše loše."

Poverovao sam mu, te sam seo naspram gospodina, i dalje se ne sećajući odakle gapoznajem, držeći potiljak levom rukom i pridržavajući se drugom da ne padnem.

„Vampiri", rekao je Henri, naherivši glavu ka trojici muškaraca koji su sesad smestili uza zid.

„Da", rekao je Ejb. „Toliko sam i sam shvatio, hvala."

148

Henri se osmehnuo.„Vampiri", kazao je, pokazujući po plesnoj dvorani. „Gomila nas prokletih

krvopija. Izuzeci ste ti... i gospodin Sjuard naspram tebe."Sjuard... Senator Vilijam Sjuard bio je nekadašnji guverner Njujorka, jedan

od vodećih glasova protiv ropstva u Kongresu i čovek za kojeg je većinaočekivala da će biti nominovan za predsednika u ime Republikanske stranke1860. godine. On i Ejb su se upoznali devet godina ranije, agitujući za generalaZakarija „Starog, okretnog i grubog" Tejlora u Novoj Engleskoj.

„Drago mi je što se ponovo srećemo, gospodine Linkolne", rekao je i pružioruku.

Ejb ju je prihvatio.,,I meni, gospodine Sjuarde, i meni."„Nesumnjivo znaš za ugled gospodina Sjuarda?", upitao je Henri.„Svakako."„Onda sigurno znaš da je on favorit koji će biti nominovan ovog puta."„Naravno."„Naravno", rekao je Henri. „Ali reci mi... jesi li znao da je ovaj Sjuard ovde

ulovio i uništio gotovo jednako vampira koliko i ti?"Ejb je morao da se ugrize za usnu da ne bi zinuo u čudu. Imućni, sitni

knjiški moljac, lovac na vampire? Nemoguće.„Otkrovenja", kazao je Henri. „Otkrovenja su ono što nas noćas spaja."

Henri je koračao tamo-amo ispred ognjišta.„Doveo sam te ovamo", rekao je, „jer su moje kolege želele lično da se

uvere u svrhu koju sam video u tebi. Da vide tog Abrahama Linkolna o kojemsam im pričao sve ove godine. Doveo sam te ovamo jer su hteli dokaz da sikadar za ono što tražimo; jer su hteli da te procene neposredno pre no štokrenemo dalje."

A kako će me to proceniti? Po delotvornosti kojom sam ih obezglavio?„Siguran sam da možemo da nađemo prijatniji metod od tog, gospodine

Linkolne", odjeknuo je muški glas iz tame.Začuo se raštrkan smeh nekolicine. Henri ih je stišao mahnuvši rukom.„To je već obavljeno", rekao je. „Od trenutka kad su te uneli u ovu odaju,

videli su tvoju prošlost i tvoj bol; zavirili u tvoju dušu, baš kao što sam jauradio. Da su procenili da si nedostojan, ne bismo ti dopustili da se probudišmeđu nama."

„'Nama...'", rekao je Ejb. „Dugo sam verovao da vampiri ne sklapajunikakve saveze."

149

„Beznadežna vremena. Naši neprijatelji su se ujedinili, pa moramo i mi.Regrutuju žive ljude za svoj cilj, pa to radimo i mi."

Henri je prestao da korača tamo-amo.„Sprema se rat, Abrahame", rekao je. „To nije čovekov rat, ali čovek će

prolivati krv boreći se u njemu, jer se tiče samog njegovog prava da budeslobodan."

„Rat...", nastavio je. ,,I ti od svih ljudi moraš pobediti u njemu."Najednom nije bilo više ničeg, nije bilo vampira na međuspratovima, ni

Sjuarda, ni srebrnog servisa za čaj... bio je tu samo Henri.„Ima onih moje vrste", rekao je, „koji biraju da ostanu u tami. Koji se drže

onog poslednjeg ljudskog dela svog bića. Kojima je dovoljno da se hrane i buduzaboravljeni. Da nastave svoje ukleto postojanje u relativnom miru, ubijajućisamo kad glad postane neizdrživa. Ali ima drugih moje vrste... onih koji sebevide kao lavove medu ovcama. Kao kraljeve, nadmoćne u odnosu na čoveka usvakom mogućem pogledu. Zašto bi se onda oni zatočili u tamu? Zašto bi seplašili čoveka?

„To je sukob koji je počeo mnogo pre no što je postojala Amerika. Sukobizmeđu dve grupe vampira: onih koji žele da postoje zajedno sa čovekom i onihkoji hoće da se postaraju da čitavo čovečanstvo bude u lancima, da se rađa,odgaja i zatvara kao stoka."

Ne sudi o svima nama jednako, Abrahame...„Ovih pedeset godina", rekao je Henri, „činili smo sve što smo mogli da

sprečimo ovaj rat. Svaki zadatak na koji sam te poslao, svaki je imao ciljuništavanje onih koji bi se postarali da se on ubrza, a tvoja nastojanja, nastojanjaSjuarda i ostalih, uistinu su usporila njegov napredak. Međutim, ne možemo seviše nadati da ćemo ga sprečiti. Doista, nema ni četiri nedelje kako smo videliprvu bitku koja se vodila ovde na ulicama Njujorka."

Čudni prizori... neverovatni podvizi...„Naši neprijatelji su prepredeni", rekao je Henri. „Pretvorili su svoj cilj u

cilj Juga. Udružili su se sa živim ljudima koji brane ropstvo vatreno kao i oni.Ali obmanuli su te ljude i naveli ih da ubrzaju vlastitu kob jer su crnci samoprvi živi koji će biti porobljeni. Ako izgubimo, Abrahame, samo je pitanjevremena kad će svaki živi čovek, žena i dete u Americi biti robovi."

Ejb je osetio da će povratiti.„Zato, stari druže, ne smemo izgubiti. Zato smo se ujedinili. Mi smo

vampiri koji veruju u prava čoveka", rekao je Henri. „Mi smo Unija... i imamoplanove za tebe, stari druže."

150

3.DEOPREDSEDNIK

„Dom koji se razdeli sam po sebi propašće." Verujem da ova vlada ne može daizdrži, trajno upola ropska i upola slobodna. Ne očekujem da se Unija razbijeneočekujem da dom propadne, ali očekujem da će prestati da bude razdeljen. Postaće ucelosti jedno ili u celosti drugo.

Abraham Linkoln, prihvatajući nominaciju za senatora na čeluRepublikanske stranke, 16. juna 1858.

IPred zoru 23. februara 1861, visoku priliku u ogrtaču požurili su na peron

Železničke stanice Baltimor i Ohajo pre no što se voz i zaustavio, deset sati preno što ga je iko očekivao da stigne. Stopalima je retko doticao tlo dok ga jegomila naoružanih ljudi na brzinu odvela do kočije koja ga je čekala, a zatimodbrzala čim su se ojačana vrata zatvorila uz škljocaj. Unutra su mu sepridružila dva telohranitelja iza crnih zavesa, revolvera nagotovs kao da ćenoćnu tišinu svakog časa raspršiti paljba iz pištolja. Treći čovek je sedeo napoljupokraj kočijaša, zureći crnim očima u mračne ulice grada Vašingtona, u potraziza bilo kakvim znakom opasnosti pred njima. Još pripadnika njegove vrstečekalo je u hotelu, sa zaduženjem da se postaraju da niko ne ude bez njihovogznanja i blagoslova i da njihov dragoceni tovar bezbedno stigne u svojupostelju. Jedan je čak stajao na krovu zgrade preko puta, motreći da ko ne siđeniz fasadu i ude kroz prozor.

Henri Sterdžes je insistirao na tom nečuvenom nivou bezbednosti, iispostavilo se da je njegovo insistiranje bilo mudro...

Jer predsednik Abraham Linkoln upravo je preživeo prvi pokušaj atentata.

Koncem 1857. godine, nedugo po povratku sa onog sudbonosnog sastankau Njujorku, Ejb je saopštio da će se kandidovati protiv Stivena Daglasa za mestou Senatu. Njegove pristalice nisu znale da je pre tog saopštenja Abrahamu stiglopismo:

Abrahame,Kao što si pretpostavio u svom pismu 13. septembra, moramo da tražimo od tebe da

se suprotstaviš gospodinu Daglasu. Senator je, kao što sigurno pretpostavljaš, jedan od

151

mnogih živih ljudi koji su potpali pod uticaj našeg neprijatelja. Neka te ne brine ishodovih izbora, već koristi svoju naročitu strast i govorničku veštinu da se u svakoj priliciboriš protiv ropstva. Postaraćemo se da rezultati pogoduju našem cilju. Veruj u sebe,Abrahame. I ni u jednom trenutku ne zaboravi da je ovo tvoja svrha.

Zauvek tvoj,,HP. S. Jevanđelje po Mateju 12:25 *Ejb je prihvatio nominaciju Republikanske stranke za senat 16. juna 1858.

govorom koji će postati poznat kao njegov govor Dom razdeljen. U njemu jeoptužio senatora Daglasa da je deo „mašinerije" osmišljene da proširi ropstvo načitavu Ameriku. Ne pominjući vampire, Ejb je aludirao na „čudne, neskladne, pačak i neprijateljske elemente" koji su se udružili kako bi naterali „ponosnog irazmaženog neprijatelja" da se prikloni Jugu.

Između 21. avgusta i 15. oktobra, on i Daglas su održali niz od sedamdebata širom Ilinoisa, a katkad su u publici imali i deset hiljada gledalaca.Odmah su postali prava senzacija i našli se u središtu državne pozornice, doksu dnevni listovi širom zemljeobjavljivali prepiše njihove borbe. Daglasje nastojao da predstavi Ejba kaoradikalnog abolicionistu. Vešto je umeoda rasplamsa jarost svetine slikama oslobođenih robova koji u ogromnom brpjudolaze u Ilinois; crnačkih naselja koja niču u belačkim dvorištima; crnaca koji sežene belkinjama.

Ako želite da [crnci] glasaju ravnopravno s vama i da im omogućite pravona zaposlenje, da budu članovi porote i dosuđuju vam prava, onda glasajte zagospodina Linkolna i Crnu republikansku partiju, koji podržavaju crnačkostanovništvo!

Ejb je uzvratio udarac toj Daglasovoj viziji kobne budućnosti jednostavnommoralnom istinom, koju je dugovao (hteo on to da prizna ili ne) očevombaptističkom odgoju.

Slažem se sa sudijom Daglasom, [crni čovek] nije mi jednak u mnogopogleda, zasigurno ne po boji, verovatno ni po moralnoj i intelektualnojnadarenosti. Ali po pravu da jede hleb koji zaradi vlastitim rukama jednak je samnom, i jednak je sa sudijom Daglasom, i jednak je sa svakim živim čovekom.

Uprkos svemu tome, Ejba je ljutilo što nije mogao da ukaže na praviproblem, činjenicu da je Daglas sluga stvorenjima koja nameravaju da porobe_____________________________________* Svako carstvo koje se razdeli samo po sebi, opusteće; i svaki grad ili dom koji se razdeli sam po sebi,propašće. (Piščeva napomena)

152

ČOVEK I ŽENA (PO SVEMU SUDEĆI VAMPIRI) POZIRAJU ISPRED FIRMEKOJA SE BAVI JAVNOM PRODAJOM ROBOVA U ATLANTI, U DRŽAVI

DŽORDŽLJI, UOČI GRAĐANSKOG RATA.

čitavo čovečanstvo.* Posle debate u Čarlstonu, u državi Ilinois, Ejb je daooduška toj osujećenosti u svom dnevniku.

Još transparenata danas upublici. „Crnačka ravnopravnost je nemoralna!",Amerika belcima!" Pogledam utu gomilu... u te budale. Te budale koje ne znaju amabaš ništa o tome kako da žive u skladu s moralnim načelima koja zastupaju. Te budalekoje proglašavaju sebe božjim ljudima, a ne ukazuju nimalo poštovanja božjoj reči.Hrišćani propovedaju ropstvo! Robovlasnici propovedaju moralnost! Razlikuje li se toimalo od pijanca koji propoveda odmerenost? Od bludnice koja propoveda čednost?Gledam u te budale koje agituju za vlastitu zlu kob, i osetim iskušenje da im kažem celuistinu o onome s čim se suočavaju. Zamislite njihovu reakciju! Zamislite njihovupaniku! O, kada bih samo jednom mogao da izgovorim tu reč! „Vampir!" O, kada bihsamo mogao da uprem prstom u tog debelog vola** i osramotim ga pred celim svetom!Da otkrijem koliki je izdajnik' Izdajnik vlastite vrste! Kada bih samo mogao da vidimljude poput Daglasa i Bjukenana u lancima, žrtve upravo one institucije za kojuagituju!

Njegova ozlojeđenost, ili želja da zatekne Daglasa nespremnog, navela gaje da u završnu debatu, 15. oktobra, ubaci nekoliko uvijenih aluzija navampirsku pretnju.

To je problem koji će nastaviti da postoji u ovoj zemlji i kad ovi nejaki jezici sudijeDaglasa i moj utihnu. To je večita borba između ova dva principa, dobra i zla, širomsveta. To su dva principa koja stoje sučeljena od pamtiveka; i zauvek________________________________________* Nema dokaza daje Daglas znao za te namere, samo daje bio u savezu sa nekoliko vampira koji su ihkovali. (Piščeva napomena)** Ejb ovde misli na Daglasa (Piščeva napomena)

153

će nastaviti da se glože. Jedno je zajedničko pravo ljudskog roda, a drugo božansko pravokraljeva.

Ejb je pokrenuo protivnike ropstva širom Ilinoisa i Severa. Nažalost, 1858.senatore su još birala zakonodavna tela njihovih država. Demokratska većina(ili tačnije, njene vampirske pristalice) u Springfildu poslala je Stivena Daglasanatrag u Vašington na još šest godina. „Još šest godina", kako je Ejb napisao usvom dnevniku, „izvršavanja zapovesti južnjačkih vampira." Prvi put u mnogogodina zatekao se kako se bori sa napadom depresije.

Izneverio sam potlačene... bespomoćna lica što traže pravdu. Nisam uspeo daispunim očekivanja slobodoljubaca odsvuda. Je li ovo „svrha" o kojoj Henri tako čestogovori? Da omanem?

Njegova melanholija neće dugo potrajati. Tri dana posle poraza, Ejb jeprimio pismo od Henrija koje se sastojalo od tri kratke rečenice.

Milo nam je što čujemo da si izgubio.Naši planovi se nastavljaju nesmanjenim tempom.Čekaj dalja uputstva.

IIPozorište je s godinama postalo omiljeno Ejbovo utočište. Možda ga je

njegova ljubav prema pripovedanju odvukla tamo; teatralnost kojom jeupotpunjavao svoje pažljivo pripremljene nastupe i tako ostvarivao interakcijusa publikom. Možda je zbog nervoze i ushićenja koje je osećao dok je govoriopred stotinama ljudi počeo da ceni glumce. Ejb je uživao u mjuziklima ioperama, ali posebno je voleo drame (komedije ili tragedije, nije mu izgleda bilovažno). Najviše od svega voleo je da gleda kako oživljavaju njegovog voljenogŠekspira.

I tako smo s velikim oduševljenjem Meri i ja gledali izvođenje Julija Cezara jednevetrovite februarske večeri, ostavivši skorašnje nevolje zbog izbora najzad iza sebe. Našdragi prijatelj gradonačelnik [Vilijam] Džejn velikodušno nam je pozajmio svoju ložu ičetiri mesta u njoj.

Linkolnovima su se te večeri pridružili Ejbov advokatski ortak Vord HilLamon i njegova tridesetčetvorogodišnja žena Anđelina. Predstava je, poEjbovim rečima, „bila veličanstven prizor starinske odeće i naslikane scenografije", uzizuzetak pogrešno izgovorenog stiha u prvom činu.

Malo mi je falilo da prasnem u smeh kad je onaj bedni vidovnjak upozorio Cezara:

154

„Čuvaj se aprilskih ideja!"* Mislio sam da je pravo čudo (i olakšanje) što se niko upublici nije podrugljivo nasmejao ili doviknuo ispravku. Kako glumac može da napravitakvu grešku? Jesu li me uši prevarile?

U drugoj sceni trećeg čina Marko Antonije stoji iznad Cezarovogizbodenog, izneverenog tela i počinje najironičniji govor u komadu:

Prijatelji, Rimljani, zemljaci, čujte me;Dolazim da sahranim Cezara, ne da ga hvalim;Zlo koje ljudi počine živi i posle njih,Dobro se često sahranjuje s njihovim kostima...Ejbu su zasuzile oči od tog potresnog izvođenja mladog glumca.Čitao sam te reči bezbroj puta; divio se genijalnosti njihovog sklopa. Ali tek tad, iz

usta tog nadarenog mladog čoveka, zvučale su zaista istinito. Tek tad sam shvationjihovo značenje u celosti. „Svi ste ga vi jednom voleli, ne bez razloga", rekao je.„Kakav vas onda razlog sprečava da sad tugujete za njim?" No rekavši to, mladiglumac je zaćutao. Skočio je s pozornice i uskočio u publiku.

Kakva je to neobična interpretacija? Posmatrali smo ga, zbunjeni a ipak opčinjeni,dok je hitao ka našem delu pozorišta i zamicao kroz vrata koja su vodila u nasu ložu.Najednom me je celog ispunila strepnja, jer sam bio siguran da je naumio da napravispektakl od mog prisustva u publici. Imao sam razloga za brigu jer mi se to već bilodesilo nekoliko puta. Takva izlaganja često su pretila javnim ličnostima i uvek su meispunjavala velikom nelagodom.

Baš kao što je Ejb strahovao, mladi glumac je teatralno ušao u ložu,izmamivši smeh i pljesak publike. Sve oči u pozorištu bile su uprte u njega kadje stao iza Linkolnovih i njihovih gostiju. Ejb se nervozno osmehnuo, siguran uono što će uslediti. Međutim, (na njegovo olakšanje i iznenađenje) glumac jejednostavno nastavio svoj govor:

„O, razboritosti!", uzviknuo je. „Tvoje je umeće uteklo surovim zverima iljudi su izgubili razum!"

Rekavši to, izvadio je pištolj iz kostima, uperio ga Anđelini u potiljak i opalio. Tajme je zvuk prilično uplašio i nasmejao sam se, na trenutak siguran kako je to deopredstave. Međutim, kad sam video da joj je haljina prekrivena komadićima mozga; kadsam video da je klonula napred na stolici, krv joj je tekla ne samo iz rana već i iz ušiju inozdrva kao voda iz izvora, znao sam.

Merini vrisci su uzbunili publiku ispod, i ljudi su gazeći jedni preko drugihpohrlili ka zadnjem izlazu. Izvukao sam nož iz kaputa (počeo sam ponovo da ga nosim__________________________________* Stih glasi „Čuvaj se martovskih ideja" (15. mart). Julije Cezar, prvi čin, druga scena. (PiSčevanapomena)

155

posle onog sastanka sa Unijom) i ustao da dočekam tu hulju dok je Lamon pritekao upomoć svojoj ženi, podigao joj glavu i uzaludno je dozivao dok mu je njena krv lila pošakama. Stigao sam do glumca baš kad je uperio pištolj u Meri. Kidisao sam nožemnaniže na njega i zario mu celu oštricu u mišić gde mu se vrat spajao s ramenom, takoda je ispustio pištolj pre no što je stigao da opali. Izvadio sam oštricu i krenuo da je jošjednom zarijem. Pre no što sam uspeo, svet mi se okrenuo pred očima.

Mladi glumac je udario Ejba u noge i srušio ga na pod, tako da mu je nožizleteo iz šaka. Ejb je pogledao niz svoje telo, prema neobičnom damarajućembolu koji je dopirao iz njegove leve noge. Bila je uvrnuta u kolenu tako da senije savijala ni napred ni nazad, već neprirodno u stranu.

Najednom me je obuzela grozna mučnina. Videvši me u tom stanju, Lamon jeostavio ženu i pridružio se borbi. Okrenuo se da dočeka vraga revolverom, ali pre no štoje uspeo da nanišani, glumac mu je zabio pesnicu u usta tako silovito da mu je uguraozube u usta i pomerio vilicu iz zgloba.

Prokleti vampir...Meri nije više mogla da podnosi taj prizor i onesvestila se, pavši na tlo pored svoje

stolice. Lamon se zateturao unazad i pridržao se za gelender, držeći se za vilicu,nagonski pokušavajući da je vrati na mesto. Vampir je dohvatio svoje oružje, uperio gaLamonu u glavu i opalio tako da su komadići lobanje preleteli gelender i pali na praznasedišta ispod. Usmrtio ga je. Vampir je zatim uperio pištolj u Meri, i uprkos mojimvriscima negodovanja, prostrelio je kroz grudi dok je spavala. Nikad se neće probuditi.

Zatim je došao po mene, stajao je iznad mene dok sam bespomoćno ležao. Uperiomi je cev u glavu. Pogledi su nam se sreli. Bile su to Henrijeve oči.

»Sic semper tyrann..."Poslednju je reč presekao pucanj. Ejb se trgnuo iz sna. Uspravio se u

postelji i zaštitio lice šakama, isto kao što je uradio mnogo godina ranije, onenoći kad je video oca kako trguje sa đavolom. One noći kad je Džek Bartsosudio njegovu majku na smrt. Meri je mirno spavala kraj njega. Njegovi sinovibili su bezbedni u svojim posteljama. Podrobno je pregledao kuću i nije našaotragove nikakvog uljeza, ni živog ni neživog. Ipak, Ejb više nije spavao tefebruarske noći. Bilo je nečeg tako poznatog u tom snu. Tako stvarnog. Video jesvaki detalj pozorišta u glavi; svaki detalj kostima i scenografije. Osetio jemučni bol u nozi i čuo kako Anđelinina krv ističe na pod. Ali ma koliko setrudio, Ejb nije mogao da se seti one tri proklete reči koje je njegov ubicaizgovorio neposredno pre no što se probudio.*______________________________________* Anđelina Lamon zaista je umrla dva meseca posle tog Ejbovog sna. Uzrok njene smrti ostao jenepoznat. Neizvesno je jesu li vampiri bili umešani. (Piščeva napomena)

156

Ubrzo posle tog Ejbovog sna, Vilijam Sjuard, i dalje veliki favorit i posvemu sudeći budući kandidat za nominaciju za predsednika u imeRepublikanske stranke 1860. godine, doneo je čudnu taktičku odluku:

Sjuard je iznenada otišao u obilazak Evrope i zadržaće se tamo najmanje narednihšest meseci. Šta to može da znači uoči tako značajnih izbora? Kako takvo odsustvo možeda mu ide u prilog? Mnogi to (putovanje) kritikuju kao dokaz njegove drskosti; njegovenadmenosti. Ja, međutim, ne želim tako da ga osuđujem, jer pretpostavljam da je poslatpo naredbi Unije.

Tu Ejbovu pretpostavku potvrdilo je Henrijevo sledeće pismo.Abrahame,Naš prijatelj S poslat je na zadatak, zadatak kojim ćemo, nadamo se, steći podršku

za svoj cilj u predstojećim mesecima i godinama. Sad tražimo od tebe da se svim snagamaposvetiš ovom najvećem političkom nadmetanju.,H

U Sjuardovom odsustvu Ejbovi politički saveznici radili su kako biobezbedili podršku za predsedničku kampanju, dok je Ejb radio na podizanjunacionalne svesti. Uveče 27. februara 1860. godine, u Institutu Kuper uNjujorku, održao je govor koji pojedini istoričari smatraju najboljim političkimgovorom svih vremena, pred publikom od više od hiljadu ljudi.

„Neka nas lažne optužbe protiv nas ne odvrate od naše dužnosti", vikao jeEjb, „i neka nas ne zastraše pretnje da će vlada biti uništena a mi bačeni utamnicu. Imajmo vere u to da dobro daje moć, i neka nas ta vera vodi dosamoga kraja i podari nam smelosti da obavimo svoju dužnost onako kako jerazumemo."

Pun tekst objavljen je u svim važnijim njujorškim dnevnim listovimasutradan, a nekoliko nedelja kasnije pamfleti sa „Linkolnovim govorom u Kuperu"bili su dostupni širom Severa.

Ejb se uzdizao kao intelektualni vođa Republikanske stranke i njennajnadareniji govornik.

Demokratska stranka se u međuvremenu rascepila na dva dela. Demokratesa Severa nominovale su Ejbovog starog rivala Stivena Daglasa za predsednika,dok su Južnjaci izabrali tekućeg zamenika predsednika, Džona K. Brekenridža.Ta podela nije bila slučajna. Zapravo, bila je rezultat decenija nastojanja Unije.Od početka devetnaestog veka, Henri i njegovi saveznici radili su na tome dapodriju svoje neprijatelje svakom prilikom: prevozeći robove na Severpodzemnom železnicom, šaljući uhode širom Juga i, u najskorije vreme,

157

sprečavajući secesionistički govor u državnim zakonodavnim telima. No donajvećeg postignuća došli su 18. maja 1860. godine. Na trećem glasanjukomiteta Republikanske stranke u Čikagu.

Ejb je bio u Springfildu kad je saznao da je on, ne Sjuard, nominovan zapredsednika.

Teško mi je da shvatim da mi je ukazana takva čast, a ipak (nema nade da ću ovoreći skromno, pa neću ni pokušavati), to me uopšte ne iznenađuje. Sprema se rat. Toneće biti čovekov rat, ali čovek će prolivati krv boreći se u njemu, jer se tiče samognjegovog prava da bude slobodan. A ja, od svih ljudi, moram da pobedim u njemu.

IIIHiljadu osamsto šezdesete se od predsedničkih kandidata nije očekivalo da

sami agituju za sebe. Tradicija je nalagala da se rukovanje i držanje govoraprepusti političkim saveznicima i podređenima, dok su sami kandidati ostajaliiza kulisa, u tišini pisali pisma i pozdravljali dobronamernike. Ejb nije videorazlog da odstupi od tradicije. Dok su njegove pristalice (uključujući Sjuarda,koji je uprkos tome što je izgubio imenovanje svim snagama stao iza Ejba)neumorno putovale državom u njegovom interesu, kandidat Linkoln ostao je sasvojom porodicom u Springfildu. Iz odeljka iz njegovog dnevnika napisanog 16.aprila:

Pešačim do kancelarije i natrag svakoga jutra, pozdravljajući prijatelje uprolazu; zahvaljujući neznancima na lepim željama. Pošto završim poslove,skačem kod kuće sa svoja dva najmlađa sina pre no Što ih odvedem naspavanje, a po lepom vremenu idem s Meri u šetnju. Život je uglavnom isti kaošto je bio, sa tri izuzetka, to su tri vampira koja su došla da nas čuvaju.

Ejbove brzonoge napadače na taj zadatak poslali su Henri i Unija. Oni susad bili njegovi lični telohranitelji, zakleti da će ga zaštititi po svaku cenu.

Pretpostavljam da su pomalo ogorčeni što im je dodeljen takav zadatak(mada je to nemoguće doznati jer retko govore). Nekoliko sam im puta u šalikazao da su moje „nesveto trojstvo", ali na to se još nisu nijednom osmehnuli.Oni su smrtno ozbiljna družina, zbog čega su, pretpostavljam, veoma primerenizadatku da me održe u životu.

Meri i deci rekao je da su ti ljudi „dobrovoljci kampanje" koji su došli daodvrate „suviše vatrene pristalice". Bilo je to prihvadjivo objašnjenje. Ejb seprilično proslavio i dom Linkolnovih opsedali su dobronamernici i nevoljnici usvako doba. Međutim, telohranitelji vampiri bili su samo jedna tajna koju je

158

EJB POZIRA ISPRED NAPUŠTENE BRVNARE SVOJE PORODICE UGOLUBIJEM POTOČIĆU 1860. GODINE, NASLONJEN NA SVOJU VERNUSTARU SEKIRU. NAMENA SLIKE BILA JE DA MU UČVRSTI UGLED KAOKANDIDATU SKROMNOG POREKLA, A NASLIKAO JU JEHENRI STERDŽES LIČNO.

„časni stari Ejb" skrivao od žene i predane publike tog leta. Sastrugao je i rđu sasvoje sekire. I prvi put njegova meta bio je živ čovek.

Abrahame,Moram da te zamolim za još jedan zadatak. On je od tvoje vrste, ali ga u svako

doba čuvaju dvojica od moje vrste. Preduzmi sve moguće mere opreza.Ejb samo što nije glasno uzdahnuo u čudu kad je ugledao ime ispod.Džeferson Dejvis.Teško da je u Americi tog vremena postojao ostvareniji političar. Dejvis je

diplomirao na Vest pointu, hrabro se borio u meksičko-američkom ratu, bioguverner Misisipija, radio u kabinetu Frenklina Pirsa i bio dvaput izabran uSenat. Otvoreno se zalagao za ropstvo, i kao nekadašnji ratni sekretar bio jenajpogodniji čovek da povede Jug u rat protiv naoružanijeg i brojnijeg Severa.Ovoga puta Ejb je odbio zadatak.

Henri,Ja sam starac sa tri sina i ženom koja je već plakala nad previše grobova. Neću da

je izlažem dodatnoj patnji svojim samoubistvom. Zasigurno postoji stotinu, čak hiljadupripadnika tvoje vrste doraslijih ovom zadatku. Zašto insistiraš da to budem ja kad jeprošlo mnogo godina otkako sam bio na vrhuncu snage?

Pošalji nekog drugog. Tvoj,AbrahamHenrijev odgovor stigao je brzom poštom za samo četiri dana pošto mu je

Ejb poslao odgovor u Njujork.Abrahame,Teško je znati šta budućnost nosi. Vidimo njen odblesak kao u mreškanju vode,

izobličen i promenljiv. No ima trenutaka kad voda prestane da se mreška i odblesak

159

postane jasan. Unija je videla jedan od tih trenutaka u tvojoj budućnosti one noći uNjujorku: suđeno ti je da pobediš Džefersona Dejvisa, Abrahame. Ti sam. Takođe, neverujem da ti je suđeno da pogineš na tom zadatku. Osećam to celim bićem. Usuprotnom te ne bih slao. To moraš da budeš ti, Abrahame. Preklinjem te da ponovorazmisliš. Zauvek tvoj,,H

Ejb je imao pedeset dve godine. I mada je bio veoma okretan za svojegodine, nipošto se nije mogao meriti s mladim lovcem koji je mogao da rascepikladu sa četrdeset pet metara udaljenosti. Trebala mu je pomoć.

Javio sam Spidu da se odmah nađe sa mnom u Springfildu i, posle mnogorazmišljanja, upoznao sam i Lamona sa istinom. Mislio je da sam „ili pošandrcao ili dasam prokleta lažljiva budala" kad sam mu prvi put otkrio priču o vampirima i njihovimzlim namerama prema ljudima, i malo je falilo da plane, dok nisam nagovorio jednogčlana trojstva da potvrdi moju priču, što je on uradio na dramatičan način. Malo je onihkojima se može verovati u ovom ratu, i mada se Lamon i ja ne slažemo u mnogo toga (odčega ropstvo nije najbeznačajnije), pokazao se kao odan prijatelj. Kako Džek više nije snama, mislim da je mudro da uposlim čoveka njegove veličine, naročito s obzirom naSpidovu krhkost i moje poodmakle godine.

Gospode bože... osećam se kao [kralj] Henri u Arfleru.*U julu su tri lovca otputovala vozom u okrug Bolivar, u državi Misisipi,

gde se, kako je Ejb doznao, Džeferson Dejvis oporavljao od operacije oka. Unjihovom prtljagu bio je skriven putujući arsenal revolvera, noževa, samostrela,kao i Ejbova sekira, sveže naoštrena, ponovo je blistala. Kandidat Linkolndanima je u potaji deljao nove koce za svoj tobolac i pravio nov štit za grudi daga nosi ispod kaputa. Odneo je sekiru u šumu i vežbao, gađajući njome stabladrveća sa deset, a potom i dvadeset metara. Čak je stresao prašinu i sa svogstarog recepta za mučenika i pripremio novu smesu.

Insistirao sam da trojstvo ostane u Springfildu da čuva moju porodicu. To jejednostavan zadatak, rekao sam im. Uostalom, meta nam je samo živ čovek, slab ipoluslep od operacije. Spid, Lamon i ja i više smo nego sposobni da se resimo Dejvisa injegovih čuvara vampira.

Lovci su svezali svoje konje na rubu Dejvisovog imanja u ponedeljak 30.jula odmah posle jedan ujutro. Polegali su u obližnju šumu, na odstojanju od_____________________________________* Aluzija na Šekspirovog Henrija V. U prvoj sceni trećeg čina kralj Henri održao je nadahnjujući govorsvojim trupama, koji počinje čuvenim rečima: „Još jednom u proboj, prijatelji dragi, još jednom!"(Piščeva napomena)

160

glavne kuće, i motrili sat vremena, povremeno šapućući i čekajući na slabojsvetlosti meseca zaklonjenog oblakom.

Pre no što su krenuli iz Springfilda, Ejbu je stiglo i drugo pismo od Henrija,s novim obaveštenjima. Unijine uhode doznale su da je Dejvis u spavaćoj sobi uzapadnom krilu drugog sprata. Kako bi imao mir dok se oporavlja, njegovažena Varina spava u susednoj sobi sa njihova dva sinčića i petogodišnjomkćerkom. Noću se dva Dejvisova čuvara smenjuju, jedan obilazi imanje, a drugistražari u kući.

Zato mi je bilo čudno što od straže nije bilo ni traga, niti je iza ijednog prozoragorelo svetlo. Međutim, Henrijeva su uputstva bila precizna i prevalili smo dug put.Nije bilo govora o povratku. Pošto smo čekali dovoljno dugo, pripremili smo oružje iodšunjali se do čistine oko dvospratne kuće. Bila je bela (ili žuta, nije se dobro videlo umraku), izdignutog prednjeg trema i prvog sprata, budući da se ti delovi često poplavekad se Misisipi izlije iz korita. Donekle sam očekivao da će nas na ulaznim vratimadočekati vampir koji je odavno spazio naše prisustvo čuvši udaljeno rzanje naših konja inanjušivši mučenika u mom kaputu. Ali nije bilo ničega. Samo tišina. Sumnje su mi serojile U glavi kad smo se popeli uz stepenice do trema. Posedujem li još snagu dasavladam vampira? Jesam li pripremio Lamona da se suoči s protivnikom takve brzine isnage? Je li Spid i dalje dorastao zadatku pred kojim smo? Sekira u mojim rukama činilase teža nego kad sam bio dete.

Ejb je polako gurnuo ulazna vrata pošto je Lamon nanišanio, spreman daustreli vampira koji će gotovo sigurno iskočiti iz mraka čim se vrata otvore.

Nije bilo nikoga.Ušli smo, ja visoko podignute sekire; Spid zagledan niz cev svoje puške od četrdeset

četiri kalibra; Lamon sa po revolverom u svakoj ruci. Pretražili smo mrak, oskudnonamešten prvi sprat, svaki naš korak odavala je škripa podnih dasaka dok smo išli. Akoje gore zaista vampir koji čuva Dejvisa, sad sigurno zna da smo unutra. Kako dolenismo našli ni traga nikog mrtvog (ni živog), vratili smo se u predsoblje do uskihstepenica.

Ejb je vodio uz stepenice. Tamo je bilo vampira, osećao je to.Video sam kako mi se narednih nekoliko trenutaka odvija u glavi dok sam se penjao

uz stepenice. Pošto stignemo do kraja, jedan vampir iskočiće iz skrovišta i napasti mezdesna. Okrenuću sekiru prema njemu i zariti mu je u grudi kad se sretnemo, ali dok tobudem radio, oboriće me, i nas ćemo se dvojica skotrljati niz stepenice. Dok se budemorvali, drugi vampir napašće Spida i Lamona. Lamon će se uspaničiti (ovo mu je prvilov) i izbezumljeno će isprazniti svoj revolver, ali će meci promašiti metu. Zato će ostatina Spidu i njegovoj pušci da utiša to stvorenje, tako što će ga prostreliti pravo kroz srcei glavu. Buka će probuditi gospodu Dejvis i decu iz sna i izleteće u hodnik baš u


161

trenutku kad izvučem sekiru iz grudi prvog vampira i odsečem mu glavu u dnustepenica. Njihova će vriska izmamiti nejakog, poluslepog Džefersona Dejvisa iz sobe, aonda će ga Spid i Lamon ubiti oružjem. Uz iskreno izvinjenje njegovoj porodici,otrčaćemo u noć.

No kad su stigli do vrha stepenica, tamo nisu zatekli ništa. Sva vrata su bilaotvorena. Svaka prostorija pusta.

Je li moguće da smo na pogrešnom mestu? Je li moguće da je Dejvis nenadano ineobjašnjivo ustao iz postelje i otišao u Vašington?

Ne, ne, Henrijeva uputstva bila su precizna do detalja. Ovo je kuća. Ovo jeplanirani datum i vreme našeg napada. Ali nešto nije bilo kako treba.

Ovde ima vampira... Osećam to.Utom sam shvatio istinu. O, da nisam poslušao vlastite instinkte! Što sam uopšte

došao! Prokleta nek je i Henrijeva voda što se mreška! Kako sam mogao da budem takonepromišljen? Kako sam mogao da stavim život na kocku kad kod kuće imam tri sina?Ženu koja je ionako već skrhana od tuge? Ne... večeras neću umreti. Odbijam to.

„Napolje", prošaputao je Ejb. „Smesta napolje, i spremite oružje... izdali sunas."

Sjurili smo niz stepenice prema ulaznim vratima, ali kad smo stigli, zatekli smo ihzaključana spolja. Okružilo nas je lupanje drveta o drvo kad su se kapci uz tresakzatvorili i prekrili sve prozore, a hor čekića zakucao eksere u kuću tako da prozori nemogu da se otvore. „Gore!", povikao sam. Ali i tamo su kapci bili zatvoreni i zakovani.

„Zarobili su nas!", rekao je Lamon.„Da", složio se Spid. „No pošto nam se isto piše, drago mi je što sam ovde s

nama nego napolju s njima?Ejb nije ništa rekao. Znao je da će uskoro osetiti dim; pre no što osete

vrelinu vatre dok bude gutala zidove i podne daske. Kao odgovor na tunjegovu misao, Lamon je povikao:

„Pogledajte!", i pokazao ka treperavoj narandžastoj svetlosti koja jedopirala kroz pukotinu ispod ulaznih vrata. Nisu imali izbora.

Ma kakve da su ih strahote čekale napolju, zasigurno nisu mogle biti goreod smrti u požaru. Plamen se sad video svud oko njih kroz otvore u kapcima naprozorima.

Imao sam plan. Čim izađemo na vrata, ostaćemo jedan uz drugog, rame uz rame, ijurnuti pravo napred dok ne dođemo do šume. Ja ću biti u sredini, sekirom ću obaratisve što krene na nas spreda. Spid i Lamon biće levo i desno od mene, i pucaće u sve štokrene na nas sa strane. Bilo je gotovo izvesno da taj plan neće uspeti (na osnovu brzinekojom su se kapci zatvorili oko nas, napolju je bilo najmanje dvanaest ljudi, vampira ili i

162

jednih i drugih), ali drugog plana nismo imali. Podigao sam sekiru i umirio se.„Gospodo", rekao sam.

Ulazna vrata širom su se otvorila od jednog jedinog udarca Ejbove sekire,oteravši nakratko dim i vreo vazduh sa trema.

Dočekala nas je vrelina. Isprva nas je naterala da se povučemo, opekla nam je kožui malo je falilo da nam zapali odeću. Kad su mi se oči privikle na vatru na tremu ispredkuće (koji je dotad već bio potpuno zahvaćen plamenom), video sam da su nam oborenavrata napravila uzak prolaz kroz vatru. Zadržao sam dah i poveo ih, jureći preko vrata,niz stepenice, pa na travu. Čim su mi stopala dotakla zemlju, uvideo sam zaludnostnašeg pokušaja. Jer na svetlosti kuće u plamenu iza nas nazreo sam najmanje dvadesetprilika pred nama, neke su držale uperene puške, druge nosile tamne naočari da zaštiteoči od vatre. Živi ljudi i vampiri, zavereni da nas liše svake nade u beg. Jedan čovek,stariji gospodin, krenuo je napred i stao ni tri metra od mene.

„Gospodin Linkoln, pretpostavljam", rekao je.„Gospodin Dejvis", kazao je Ejb.„Mnogo biste me zadužili", rekao je Dejvis „kada bi vaši prijatelji spustili to

gvožde. Ne bih voleo da se neki od mojih ljudi uplaši i svu trojicu vas izrešeta."Ejb se okrenuo prema Spidu i Lamonu i klimnuo glavom. Obojica su

spustila oružje.„Krupni krije još jedan pištolj", rekao je jedan vampir iza Dejvisa. „Upravo

razmišlja da ga potegne."„Pa, ako to uradi", rekao je Dejvis, „onda predlažem da ga ubiješ." Dejvis se

okrenuo natrag ka Ejbu. ,,I vašu sekiru, ako dozvolite."„Svejedno je, gospodine Dejvise", rekao je Ejb, „ionako ne mislim da ću

živeti duže od nekoliko trenutaka, a veoma bih voleo da umrem držeći sekirukoju mi je otac dao u detinjstvu. Neko od vaših ljudi nesumnjivo će me ustrelitiako je podignem u srdžbi."

Dejvis se osmehnuo.„Dopadate mi se, gospodine Linkolne, zaista mi se dopadate. Rođeni u

Kentakiju, isto kao i ja. Uspešni. I govornik kakvog svet još nije video, iposvećeni, o moj bože! Prevaliti toliki put samo da biste ubili čoveka! Ostavitiporodicu samu i nezaštićenu u Springfildu... Ne, gospodine, nemojte dadopustite nijednom čoveku da govori loše o vašim ubeđenjima. Mogao bih vampevati hvalospeve do jutra, gospodine, ali neki moji pomoćnici veoma suosetljivi na sunčevu svetlost, pa... bojim se da nemamo toliko vremena. Kažitemi", rekao je Dejvis, „kako to da ste s tolikim vrlinama i svojim umom dospelina pogrešnu stranu ove bitke?"

163

„Ja?", upitao je Ejb. „Mora biti da sam vas pogrešno čuo, gospodine, jer odnas dvojice samo jedan kuje zaveru protiv vlastitog roda."

„Gospodine Linkolne, vampiri su superiorni u odnosu na ljude, baš kao štosu ljudi superiorni u odnosu na crnce. To je prirodan poredak stvari, vidite.Zasigurno se slažemo makar u tome, zar ne?

„Slažem se da su neki vampiri superiorni u odnosu na neke ljude."„Grešim li onda što uviđam neizbežnost njihove vladavine? Grešim li što

stajem na moćniju stranu u predstojećem ratu? Gospodine, pomisao na belce ukavezima ne pričinjava mi zadovoljstvo. Ali ako se to mora dogoditi, ako ćevampiri postati kraljevi ljudima, onda hajdete da radimo s njima dok još imamovremena. Hajdete da uredimo stvari, da njihovo kraljevstvo ograničimo nacrnce i nepoželjne medu vlastitom rasom."

„Hm", rekao je Ejb. kad crnačka krv više ne bude dovoljna; kad nestane'nepoželjnih' iz naše rase, recite mi, gospodine Dejvise... kime će se onda ti vaši'kraljevi' hraniti?"

Dejvis nije ništa rekao.,Amerika je", nastavio je Ejb, „rođena iz krvi onih koji su se suprotstavili

tiraniji. Vi i vaši saveznici... zar se vi nećete postarati da ponovo padne utiranske ruke?"

„Amerika je tamo, gospodine Linkolne", rekao je Dejvis kroz smeh,pokazujući put severa. „A vi ste sad u Misisipiju." Zakoračio je napred, dosamog ruba gde ga je Ejbova sekira mogla dokačiti kad bi ovaj rešio dazamahne njome. „I hajdete da budemo iskreni, gospodine. Obojica jesmovampirske sluge. Ali kad se ova neprijateljstva okončaju, ja ću ostati da uživamu miru preostalih godina u udobnosti i bogatstvu, a vi ćete biti mrtvi. I to je to."

Dejvis je na časak zaćutao, blago se poklonio, pa se udaljio. Zatim su trojicaljudi iskoračila, svaki s puškom uperenom u nas. Svaki je čekao da Dejvis izdanaređenje.

,,K vragu, Ejbe", rekao je Lamon. „Zar ćemo samo stajati ovde skrštenihruku?"

„Nosim sat", rekao je Spid krvnicima drhtavim glasom. „Pripadao je momdedi. Mo... Molim vas samo da ga neko odnese mojoj ženi u Luivil."

Ovo su poslednje sekunde mog života.„Pa, ako već umirem", rekao je Lamon, „umirem s pištoljem u ruci."

Gurnuo je ruku pod kaput.„Momci", rekao je Ejb svojim prijateljima. „Žao mi je što sam vas uvukao u

o..."

164

Pucnji su ispunili noć pre no što je uspeo da završi misao.U tom trenutku video sam lica svih voljenih koji su napustili ovaj svet: svog milog

slatkog sinčića; svog snažnog Armstronga i voljene En. Video sam svoju sestru, i svojumajku anđela. Ali kad je taj trenutak prošao, i pošto sam se setio da imam oči, mojikrvnici i dalje su bili na svetlosti zapaljene kuće, zaprepaštenih lica. Spid i Lamon i daljesu stajali uz mene.

Bili smo živi. Naši krvnici, međutim, nisu bili te sreće. Sva trojica su palaistovremeno kad su im meci prosvirali lobanje. Bilo je to čudo.

To čudo bio je Henri Sterdžes.Izjurio je iz noći sa jedanaest vampira iz Unije za petama. Neki su držali puške,

ostali revolvere, i pucali su dok su dolazili. Južnjački vampiri najbliži Dejvisu odveli suga brže-bolje, dok su se ostali spremali da dočekaju svoje parnjake sa Severa. Jedan odnjih se, međutim, setio da još nisu završili moje pogubljenje. Skočio je na mene saudaljenosti od osamnaest metara, raširenih kandži i iskeženih očnjaka, očiju crnih izatamnih naočara. Hitnuo sam sekiru i oštrica se zabola u metu, ali kako nisam bio snažankao nekada, zabola mu se samo malo više od dva centimetra u stomak.

Nakratko je pao na leda i pogledao u tamne mlazove koji su mu liptali iz brazgotineu stomaku. Nisu bili zabrinjavajući. Podigao je moju sekiru sa tla i ponovo kidisao namene. Gurnuo sam ruku u kaput, tražeći nož koji nije bio tamo već dvadeset godina...bespomoćan. Kako vampir nije bio ni metar i po od mene, Lamon je nanišanio preko mogramena i opalio, zauvek mi oštetivši sluh u levom uhu, ali umirivši to stvorenje metkomkoji mu je prošao kroz lice.

Dok mu je dim iz Lamonovog pištolja visio u vazduhu oko glave Ejb je postaosvestan oštrog bola u bradi.

Pritisnuo sam je šakom. Približio mi se [vampir] dovoljno da mi razdere braduvrhom moje sekire. Krv je kapala iz rane niz košulju dok su se vampiri tukli ispred nasna svetlosti plamena, preskačući nemoguće razdaljine, udarajući jedni u druge takvomsilinom da nam se do treslo pod nogama.

Tu sam prvi put video Henrija Sterdžesa u boju. Gledao sam ga kako je strmoglavojurnuo na jednog vampira s Juga i zakucao tog vraga u drvo, stablo se rascepilo napola.Pa ipak, to nije mnogo pomelo Henrijevog neprijatelja, jer se odgurnuo i divljerazmahao šakama, kao da drži po mač u svakoj ruci. Henri se odbranio od svakog udarcavlastitim kandžama, dok, kako je bio bolji mačevalac, nije spazio priliku i presekaoprotivnika po sredini, gurnuvši mu pet ispruženih prstiju u stomak i kroz leđa, slomivšimu kičmu pritom.

Henri je izvukao šaku, a njegov protivnik je pao na zemlju i ostao da nepomičnoleži. Gledao sam kako je zavrnuo vampiru glavu unazad i iščupao je iz ramena.

Nesrećni smrtnici koji su se zatekli usred tog meteža pokidani su, ruke ili noge

165

otkinula im je zalutala kandža, a kosti smrvila silina vampira koji su se borili oko njih.Kad su uvideli da su u manjini, preostali vampiri s Juga na brzinu su se povukli.Nekoliko vampira iz Unije pojurilo je za njima, ostali, među njima i Henri, pohitali suka nama.

„Abrahame", rekao je. „Drago mi je što te vidim živog, stari druže.",,I meni što te vidim mrtvog."Henri se osmehnuo. Otcepio je rukav od košulje i stavio ga Ejbu na bradu

da uspori krvarenje, dok su se njegovi pratioci pobrinuli za Lamona i Spida(koji su bili potreseni, ali inače neozleđeni).

Izdajnička uhoda dala je pogrešnu informaciju Uniji, informaciju koja je trebalo dame odvede u smrt. Henri i njegovi saveznici doznali su za tu prevaru tek pošto smonapustili Springfild. Kako nisu nikako mogli da nam dojave (jer smo putovali podlažnim imenima), jahali su dva dana i dve noći ne bi li nas sustigli i zaustavili, atrojstvu su dojavili da sklone Meri i dečake na sigurno.

„Jesi li siguran da su bezbedni?", upitao je Ejb.„Siguran sam da su u skrovištu i da ih štite moja tri najlukavija i najjača

saveznika", rekao je Henri.To je bilo dovoljno. Ejb je znao da trojstvo svoj posao shvata ozbiljno.„Henri", rekao je posle duge stanke, „bio sam siguran da ću..."„Rekao sam ti, Abrahame... još ti nije vreme."Biće to poslednji lov u Ejbovom životu.

Šestog novembra 1860, Ejb je sedeo u prepunoj telegrafskoj kancelariji uSpringfildu.

Gomila dobronamernika i ljudi koji su tražili da ih primim poprimila jenepodnošljive razmere kako su se bližili izbori. Kad je napokon stigao šesti, objavio samda ne želim da vidim nikoga dok se glasanje ne završi. Jedino društvo biće mi mladi[telegrafski] operater. Ukoliko ishod bude u skladu sa očekivanjima mojim i mojihpristalica, mirni dani biće prava retkost u predstojećim godinama.

Pustio je bradu prvi put u životu kako bi prikrio ožiljak.* Zbog nje jeizgledao punije i zdravije. „Dostojanstvenije", kako je Meri rekla. „Lice kakvopriliči budućem predsedniku."

Meri se u početku prilično protivila mojoj kandidaturi, budući da joj se prethodni________________________________________* Mnogi misle da je Ejb dobio ideju da pusti bradu od jedanaestogodišnje Grejs Bedel. Mada je istinada je Bedelova pisala s predlogom (tvrdeći kako „dame vole brkove", te će nagovarati svoje muževeda glasaju za njega), Ejb je već bio počeo da gaji bradu kad je njeno čuveno pismo stiglo. (Piščevanapomena)

166

boravak u Vašingtonu uopšte nije dopao, a bila je i te kako svesna koliko bi vremena taodgovornost iziskivala od mene. No kako je moja kampanja doživljavala sve veći uspeh,počela je da se predomišlja. Pretpostavljam da joj se dopadalo što nam ljudi dolaze navrata da mi požele uspeh; što nas dobrostojeći parovi pozivaju u svoje domove navečeru; dopadali su joj se i raskošni dogadaji priređivani u moju čast. Pretpostavljam daje počela da uviđa brojne društvene pogodnosti koje će imati kao žena predsednikaSjedinjenih Država.

Kako su izveštaji o rezultatima glasanja polako pristizali telegrafskimžicama tog utorka uveče, činilo se sve izvesnijim da će Ejb upravo to i biti.

Priznajem da se nisam mnogo iznenadio, jer sam verovao da će se Unija postaratiza moju pobedu, zarađenu ili ne.* Stoga nisam osećao čast kao kada sam izabran zakapetana svojim drugovima vojnicima. Težina svega ovoga bila je ogromna. Izazov inevolje preda mnom nebrojene i neznane.

Henrijev telegram stigao je među prvima tog jutra, mnogo pre no što jeizbrojan ijedan glas.

ČESTITKE GOSPODINE PREDSEDNIČE ZAUVEK TVOJ H

IVPutovanje novoizabranog predsednika Abrahama Linkolna u Belu kuću

počelo je u Springfildu 11. februara 1861. Naručen je privatni voz da odvezeEjba, njegovu porodicu, bliske saradnike i obezbedenje u Vašington. Put nije bionimalo lak.

Samo malo više od mesec dana posle izbora, zakonodavstvo JužneKaroline izglasalo je otcepljenje od Unije. Jedna po jedna, još južnjačkih državasledilo je njen primer, ukupno sedam do dana inauguracije: Luizijana, Misisipi,Alabama, Florida, Džordžija, Južna Karolina i Teksas. Ejb je mogao samo dagleda kako predsednik Bjukenan ne preduzima ništa da spreči tu krizu.

[Bjukenan] ne mrda guzicom dok se država raspada. Dok se brodovi našemornarice i utvrđenja svakodnevno predaju Jugu i Unija rastura pred našim očima.Njegova slabost zapanjuje. Očito je rešio da prebaci loptu na mene, a ja s druge stranejedva čekam da ga izbacim na Pensilvanijsku aveniju.

Tri dana pre no što je Ejbov voz krenuo iz Springfilda, samopro-klamovane „Vođe naroda s Juga" okupile su se u Montgomeriju, u državiAlabami, da zvanično usvoje Ustav i proglase Konfederaciju južnih američkih________________________________________* Nije bilo razloga da se Unija meša- Ejb je bez poteškoća pobedio na izborima vlastitom zaslugom.(Piščeva napomena)

167

država.Izabrali su Džefersona Dejvisa za svog predsednika.Ejbovo trojstvo danonoćno je patroliralo vozom. Oni su zvanično bili

„detektivi" iz Springfilda koji su se dobrovoljno prijavili da čuvaju novogpredsednika. Među njegovim ličnim obezbeđenjem bila su i dva čoveka,detektiv Alan Pinkerton i Ejbov stari drug Vord Hil Lamon. Lamon sedobrovoljno prijavio da bude Ejbov lični telohranitelj isključivo zbog prijateljskebrige za njegovu bezbednost. Bio je jedan od retkih u društvu novogpredsednika svestan ozbiljnosti pretnji s kojima se suočava. U predstojećimgodinama zaposleni u Beloj kući navići će se da viđaju Lamona kako patroliraoko Bele kuće pošto padne mrak ili spava ispred vrata predsednikove spavaćesobe. Bio je krupan, snažan, vešt s pištoljem i slepo odan, i njegova je pomoćEjbu bila preko potrebna.

Ejbov voz je prema planu trebalo da stane u najmanje deset glavnihgradova na putu ka Vašingtonu. U svakom su hiljade (ako ne i desetine hiljada)meštana dolazile u nadi da će rođenim očima videti novog predsednika. Ejb bičesto održao improvizovan govor iz zadnjeg vagona, ponekad samo nekolikocentimetara udaljen od gomile koja bi ga okružila da ga čuje kako govori. Zatimbi otišao sa stanice kočijom da se sretne s lokalnim vođama, prisustvujegozbama ili gleda povorke priređene u njegovu čast. Bio je to pravi košmar zanjegove telohranitelje.

Ovih nekoliko dana bili su veoma zamorni. No dečaci su dobroraspoloženi, trčkaraju po vozu, gledaju kako krajolici promiču kroz prozor.Bobu je sve ovo „veoma uzbudljivo", dok Vilija i Tada gomile sveta izgledauopšte ne dotiču, kao ni tolika nova lica. I Meri, čini se, sve mirno prihvata,mada je glava izuzetno muči tokom puta.*

No uprkos uzbuđenju, u vozu je vladala vidna napetost. Svi putnici su je osećali,mada niko nije otvoreno govorio o njoj. Neki su se zarekli da neću dočekati da vidimBelu kuću. Od takvih priča na licima mojih zaštitnika ocrtava se ozbiljna zabrinutost(prikladna s obzirom na temu). Ja, međutim, mogu da kažem da me ne koštaju nitrenutka sna, jer poznajem smrt celoga života i počeo sam da je smatram starimprijateljem. Naravno, te glasine bude veliki nespokoj u Meri (ali, opet, tako mnogo togabudi nespokoj u njoj).

Dokle god naši dečaci ne čuju za njih, ja sam miran.______________________________________* Meri je bolovala od iznurujućih glavobolja (moguće migrena) kroz čitavu, zrelost. Mnogi istoričarinagađaju da su one bile povezane s njenim čuvenim napadima depresije. Neki čak nagađaju da jebolovala od šizofrenije, mada je to nemoguće pouzdano znati. (Piščeva napomena)

168

Putovali su još deset dana bez ikakvih izgreda, kroz Indijanu, Ohajo,Njujork, Nju Džerzi i Pensilvaniju, i sticao se utisak kako su sve priče o atentatusamo priče. Međutim, 22. februara u Filadelfiji, Ejb je primio hitnu posetu,Frederik, sin Vilijama Sjuarda, došao je sa zapečaćenim pismom.

Dragi novoizabrani gospodine predsedniče,Naš zajednički poznanik želi da znate da je u Baltimoru otkrivena zavera.

Četvorica muškaraca izbošće vas i ustreliti nasmrt kad budete presedali u drugi voz naStanici Kalvert strit. Smatra da je najbolje da budete upoznati s tim kako bistepreduzeli sve potrebne mere da se to spreči.

Vaš,Vm. SjuardOdlučeno je da Ejb, u pratnji Pinkertona i Lamona, sa šeširom na glavi i u

ogrtaču, kako ostali putnici ne bi videli ko je, krene zasebnim vozom krozBaltimor direktno za Vašington. Pinkerton i Lamon biće naoružani, Ejb neće.

To je izazvalo veliku prepirku, sećam se. Lamon (koji je znao da sam vešt s takvimoružjem) navaljivao je da mi daju revolver i dug nož. Pinkerton je odbio. „Nećudozvoliti da se priča kako je budući predsednik Sjedinjenih Država ušao u prestonicunaoružan!" Malo je falilo da se njih dvojica potuku oko toga, dok nisam ponudiokompromis: Lamon će nositi po dva pištolja i dva noža i daće mi po jedan samo ako nasnapadnu. Pinkerton se složio i spremili smo se da krenemo.

Međutim, planovi su im se promenili kad je Pinkerton video da nematrojstva.

Jednostavno su iščezli negde između Filadelfije i Harisburga, ne rekavši zaštoodlaze. Pošto nisam hteo da ostavim Meri i dečake bez naoružanog čuvara, na brzinusmo odlučili da Pinkerton ostane s njima, a Lamon pođe sa mnom drugim vozom.Telegrafske linije između Pensilvanije i Merilanda zatim su presečene kako zaverenicine bi mogli da obaveste atentatore o našem odlasku iz Harisburga.

Dvadeset trećeg februara, malo posle ponoći, Ejbov „tajni" voz prošao jekroz Baltimor na svom putu ka Vašingtonu.

Bilo je trenutaka nespokoja dok smo prolazili kroz srce grada (sporije, činilo se,nego ijednim vozom kojim sam se u životu vozio). Je li moguće da su naše ubice otkrilenašu obmanu? Da li se, baš u ovom trenutku, spremaju da zaspu naš voz topovskompaljbom?

Ejb nije morao da brine. Kad je njegov voz prošao kroz stanicu, tri njegovanazoviatentatora već su bila mrtva, a četvrti mu je umirao pod nogama.

Delovi tela četvorice muškaraca nađeni su nadomak Stanice Kalvert stritsledećeg jutra. Iz izdanja lista Baltimor san od 23. februara:

169

Dva gospodina su obezglavljena. Treći je surovo isprebijan, do te mere da policijajoš ne može da utvrdi njegovu starost ni rasu. Četvrtog su izgleda prepolovili točkovilokomotive u prolazu. Neverovatno, ali jedan očevidac tvrdi kako je taj gospodin živeojoš nekoliko minuta posle toga, kičme slomljene tako da je još mogao da pomera glavu iruke. Viđen je kako tiho doziva pomoć i pokušava da odvuče delove svog tela sa šina preno što je izdahnuo.

Mada nikad nisu prozborili ni reč o tom događaju, Ejb nijednog trenutkanije posumnjao da su njegovi vampirski zaštitnici odgovorni za taj pokolj.

VČetvrtog marta 1861, Abraham Linkoln, izuzetan sin Farme Ponirući izvori,

zenica oka svoje pokojne majke, koji je preživeo Jovova iskušenja, jedan odnajboljih lovaca na vampire svoje nacije, položio je zakletvu kao šesnaestipredsednik Sjedinjenih Država.

Mi nismo neprijatelji, već prijatelji. Ne smemo da budemo neprijatelji. Mada ih jestrast zategla, ona ne srne prekinuti te naše spone privrženosti. Mistične niti sećanja,koje se protežu od svakog bojišta i groba rodoljuba do svakog živog srca i ognjišta širomove prostrane zemlje, tek će nadahnuti osećanjima hor Unije kad ih ponovo dirnu, azasigurno hoće, bolji anđeli naše prirode.

Desetine hiljada okupile su se ispred natkrivene drvene pozornice nastepenicama Kapitola da ga čuju kako govori. Ni slutili nisu da prisustvujunajvećoj bezbednosnoj operaciji u istoriji. Oko grada su postavljene trupe,spremne da uguše svaki nasilan protest ili napade velikih razmera. Policija (inaoružana i nenaoružana) čuvala je stražu ispred podijuma gde je Ejb govorio,motreći na svakog ko bi mogao da podigne revolver ili dugu pušku. Bliženovoizabranom predsedniku, Vord Hil Lamon stajao je na pozornici sa dvarevolvera u kaputu i dugim nožem za pojasom. Vampiri iz trojstva bili susmešteni na različitim tačkama, ali nikad nisu bili daleko od Ejba.

Tek kasnije sam saznao da su dvojici naoružanih ljudi diskretno proboli srca tokommog govora. Za razliku od atentatora u Baltimoru, ovo su bili vampiri.

Posle pet nedelja Ejbovog predsedničkog mandata, zategnute „sponeprivrženosti" nacije najzad su pukle.

Fort Samter, federalno uporište u luci Čarlston, u Južnoj Karolini, bilo jepod opsadom Konfederacije od januara. Južnjaci su zahtevali da trupe Unije(pod komandom majora Roberta Andersona) predaju utvrđenje, budući da seono nalazi u Južnoj Karolini, te stoga nije vlasništvo savezne vlade. Ejb je učinio

170

sve što je bilo u njegovoj moći kako bi sprečio izbijanje neprijateljstava, aliAndersonovim ljudima ponestajalo je hrane, a jedini način da ih ponovo snabdebio je da pošalje ratne brodove na teritoriju Konfederacije.

Sad sam primoran da biram između dva zla. Ili moram dozvoliti da nekolikovojnika skapa od gladi, ili izazvati rat koji će nesumnjivo pobiti mnoštvo vojnika. Makoliko se trudio, ne vidim treću opciju.

Ejb je poslao brodove.Prvi je stigao u luku Čarlston 11. aprila. Sutradan pre zore pukovnik

konfederacionih trupa Džejms Česnat mlađi izdao je naredbu da se puca nautvrđenje.

Bio je to prvi hitac Građanskog rata.

171

JedanaestŽrtveSugrađani, istoriju ne možemo izbeći. Nas, članove ovog kongresa i ove vlade,istorija će pamtiti hteli mi to ili ne. Nikakav lični značaj, niti beznačajnost, nemože poštedeti nijednog od nas. Ovo burno iskušenje kroz koje prolazimorazotkrivaće nas u pravom svetlu, časne ili beščasne, svim budućim naraštajima.

Abraham Linkoln, u poruci Kongresu, 1. decembra 1862.

ITrećeg juna 1861. godine, Stiven A. Daglas nađen je mrtav u stubištu svoje

kuće u Čikagu.Baš sam ovog časa čuo tu zapanjujuću vest. Mada sve činjenice još nisu izašle na

videlo, ne sumnjam da je to delo vampira, i da ja snosim deo odgovornosti za njegovoubistvo.

Javnosti je saopšteno da je uzrok smrti trbušni tifiis, mada se niko odDaglasovih prijatelja nije sećao da se on osećao loše veče pre no što je nađenmrtav. Telo su kočijama odvezli u Bolnicu milosrđa, gde ga je pregledao mladičikaški lekar dr Bredli Miliner. Iz izveštaja sa obdukcije:

• Četiri male kružne rane od uboda na telu preminulog, dve na levomramenu direktno iznad aksilara (arterije); dve na vratu neposredno iznad desnezajedničke karotide (arterije).

• Oba para rana okružena izraženim podlivima; razmaci izmeđuuboda jednaki su i iznose po četiri centimetra.

• Čitavo pokojnikovo telo veoma je propalo i sivoplave je boje; liceispijeno; koža krta, što ukazuje na to da je smrt nastupila nekoliko nedelja ilimeseci pre pregleda.

• U želucu se nalaze čitavi komadi nesvarene hrane svetle boje, štoukazuje na to daje pokojnik jeo malo pre smrti i daje smrt nastupila manje oddvadeset četiri sata pre pregleda.

Zajedno sa tim svojim zapažanjima, doktor Miliner napisao je jednu jedinureč na marginama izveštaja:

„Neverovatno."Milinerovi pretpostavljeni prosudili su da je izveštaj sam po sebi

„protivrečan", pa su ga zataškali, misleći kako bi razotkrivanje takvih informacijasamo doprinelo „atmosferi pretpostavki i nagađanja" koja je okruživala senatorovu

172

smrt.*Linkoln i Daglas bili su najpoznatiji rivali u Americi. Dve decenije

nadmetali su se oko svega, od ženske ljubavi pa do najvišeg položaja u državi.No uprkos političkim antipatijama, njih su dvojica s godinama razvilimeđusobno poštovanje, pa čak i simpatije. Daglas je, uostalom, bio jedan odEjbovih „blistavih svetionika" u vašingtonskoj „magli budala". I mada je tajtakozvani „mali div" provodio dane apelujući na južnjačke strasti, u dubini dušenije bio sin Juga. Zapravo, Daglasu je ideja odvajanja bila mrska, do te mere daje secesioniste nazivao „kriminalcima" i izjavljivao:

„Moramo da se borimo za svoju zemlju i zaboravimo na međusobnerazlike. Mogu da postoje samo dve strane: strana rodoljuba i stranka izdajnika.Mi pripadamo prvoj."

Kad je Unija počela da se raspada neposredno posle njegove neuspelekampanje 1860. godine, Stiven Daglas prvi je pružio ruku starom suparniku,novoizabranom predsedniku.

Želi da mi se pridruži u cilju suprotstavljanja secesiji. U tu svrhu zamolio sam gada održi niz govora u graničnim državama** i na severozapadu (tamo svojim trudomjoš možemo razgoreti plamen jedinstva, ili ga sasvim ugasiti ukoliko ne preduzmemoništa). Ne mogu da se setim nijednog boljeg glasnika, niti saveznika simboličnijeg zapotrebu jedinstva. Priznaću da me je njegova ponuda prilično iznenadila.Pretpostavljam da je moguće da se kaje zbog združivanja s vampirskim Jugom, pa tražinačin da se iskupi. Ma koje da su njegove pobude, njegova mi je pomoć dobrodošla.

Daglas je održao prounionističke govore u tri države pre povratka uVašington. Na Ejbovoj inauguraciji, kada je pretnja atentatom visila u vazduhu,smestio se blizu podijuma i izjavio:

„Ako iko napadne Linkolna, napada mene!" A u nedelju, 14. aprila 1861,dok se Fort Samter predavao snagama Konfederacije, Stiven Daglas je međuprvima dotrčao do Bele kuće.

Došao je danas nenajavljen, samo da bi doznao da sam na sastanku sa Kabinetom ida ću još dugo biti zauzet. (Predsednikov sekretar Džon) Nikolaj zamolio ga je daponovo svrati, ali sudija Daglas glatko je odbio. Pošto mi je dozlogrdilo da slušam_____________________________________* Mislilo se da je izveštaj izgoreo u Velikom čikaškom požaru 1871. godine, dok nije ponovo pronađenprilikom renoviranja Bolnice milosrđa 1967. godine. Kad je ta vest obelodanjena, bolnica je dobilaanonimnu donaciju od milion dolara. Uprava bolnice sutradan je proglasila da je izveštaj „podvala".(Piščeva napomena).** Misli se na države Delaver, Meriland, Virdžiniju, Kentaki i Misuri, koje su se graničile sa slobodnimdržavama Severa u toku Građanskog rata, a u kojima je ropstvo bilo zakonito. (Prim. prev.)

173

njegov poznati bariton koji je izvikivao vulgarnosti u hodniku, širom sam otvorio vratasvoje kancelarije i uzviknuo:

„Zaboga, pa pustite čoveka unutra inače ćemo imati dva rata da se borimo unjima!"

Proveli smo sat ili više vremena nasamo. Nikad ga nisam video tako uspaničenog!„Umarširaće pravo u Vašington i ubiće me!", uzviknuo je. „Sve će nas pobiti!

Zahtevam da mi kažete kako nameravate da se izborite s tim zlom, gospodine!"Rekao sam mu, što sam staloženije mogao, istinu, da ću sutradan ujutro uputiti

poziv za mobilizaciju sedamdeset pet hiljada pripadnika milicije; da ću ugušiti tupobunu svom moći svog položaja i svim oružjem u svom arsenalu. Međutim, ta suuveravanja izgleda samo produbila njegovu paniku. Nagovarao me je da pozovemtrostruko više vojnika.

„Gospodine predsedniče", rekao je, „vi ne poznajete nečasne ciljeve tih ljudi kao štoih ja poznajem. Ne poznajete, i znajte da ovo govorim sa najdubljim poštovanjem,gospodine, vi ne poznajete istinsku prirodu neprijatelja s kojim se suočavate."

„O, ali uveravam vas, gospodine Daglase, poznajem ih i te kako dobro."Zahvaljujući Henriju, Ejb je znao za Daglasovu povezanost sa južnjačkim

vampirima još od njihove trke za Senat tri godine ranije. Daglas, međutim, nijeni slutio da je taj štrkljasti prosedi čovek pred njim nekada bio jedan odnajmoćnijih lovaca na vampire na Misisipiju.

Teško da mogu da dočaram njegovo zaprepaštenje kad je čuo reč „vampiri" izmojih usta. Pošto je istina napokon izašla na videlo, svaki od nas ispričao je svoju priču:ja o majčinoj smrti; o godinama koje sam proveo loveći vampire. Daglas o kobnom danukad su mu se, kao mladom, ambicioznom demokrati u zakonodavnom telu države Ilinois,približila dva „bledunjava" Južnjaka. „Tad sam prvi put saznao za vampire", rekao je.„Tad su me prvi put opili njihov novac i njihov uticaj."

Daglas im se odužio za podršku protestujući protiv abolicionista u Senatu ikoristeći govornički dar za okupljanje prorobovlasničkih sila širom zemlje. Međutim,poslednjih godina počeo je da sumnja u svoje vampirske pokrovitelje.

„Zašto odbijaju kompromis sa Severom?", upitao je. „Zašto su rešeni na rat posvaku cenu? I zašto im je, zaboga, uopšte toliko stalo do institucije (ropstva)? Ne vidimu tome nikakvu logiku, i ne mogu, mirne savesti, da nastavim dalje putemrazjedinjenja."

Tad sam shvatio da Daglas ne zna celu istinu; shvatio sam da ga, iako je kriv zamalu prevaru, ne mogu osuđivati kao ljude slične onom izdajniku (Džefersonu)Dejvisu. Dirnut njegovim kajanjem, rešio sam da mu sve kažem: za čvrsti savez ropstvai južnjačkih vampira. Za njihov naum da porobe sve osim srećne šačice naše vrste; danas drže u kavezima i lancima kao što smo mi držali crnce. Rekao sam mu za njihov

174

plan da stvore novu Ameriku; naciju vampira, oslobođenu ugnjetavanja, oslobođenumraka i blagoslovenu obiljem živih ljudi kojima bi se gostili.

Kad sam završio s pričom, uveliko je plakao.

Te večeri Ejb je sedeo na pročelju dugog stola u svom kabinetu, sadržavnim sekretarom Vilijamom Sjuardom sa svoje leve strane. Pridružio im seostatak Kabineta, svi nestrpljivi da čuju zašto ih je digao od trpeze i požurionatrag u Belu kuću.

„Gospodo", rekao sam naposletku, „želim da večeras razgovaram s vama ovampirima."

Ejb je sastančio sa svojim Kabinetom gotovo svakodnevno od inauguracije.Već su bili raspravili svaku pojedinost predstojećeg rata: uniforme, putevesnabdevanja, zapovednike, konje, namirnice, sve osim istine za šta će se i pfotivkoga uistinu boriti.

A ipak sam tražio od tih ljudi da mi isplaniraju rat! Zar to nije isto kao da tražiteod grupe slepaca da kormilare parobrodom?

Susret sa Daglasom naveo je Ejba da se predomisli. Kad su se rastali tevečeri, naredio je Nikolaju da smesta ponovo sazove Kabinet.

Mislio sam da je ključno da ti ljudi, ti ljudi koji će mi biti savetnici u bezbrojnimnevoljama, znaju tačno sa čim se suočavaju. U ovoj kancelariji više neće biti tajni. Nećeviše biti polovičnih istina ni prećutkivanja. Isto kao što sam rekao Daglasu, sad ću injima reći celu istinu, a Sjuard će biti tu da potvrdi svaku moju reč. Reći ću im za svojuprošlost. Za svoj lov. Za svoj savez sa grupicom vampira zvanom Unija i nezamisliveposledice predstojećeg rata.

Neki su se zaprepastili na sam pomen vampira. Izgleda da su (sekretar zamornaricu Gidion) Vels i (sekretar državne blagajne Samon) Čejs uspeli da prožive ceoživot misleći da su vampiri samo mit. Vels je sedeo u turobnoj tišini, ali Čejs se rasrdio.

„Neću trpeti ludost kad nam preti rat!", izjavio je. „Neću dozvoliti da me pozivajuusred večere kako bi pravili budalu od mene radi predsednikove zabave!"

Sjuard je stao u moju odbranu, tvrdeći kako je sve što sam rekao istina i priznavšida je i sam skrivao istinu od ostatka Kabineta.

Ali Čejs je ostao neubeđen.Nije bio sam u svojim sumnjama. (Ratni sekretar Edvin) Stanto, koji

je dugo verovao da vampiri postoje, ali da se skrivaju u mraku sledeći je progovorio:„Koja je logika svega toga?", upitao je. „Zašto bi se (Džeferson) Dejvis... zašto bi

se bilo koji čovek urotio protiv sebe? Zašto bi bilo koji čovek ubrzao vlastitoporobljavanje?"

175

„Dejvis misli samo na vlastiti opstanak", rekao sam. „On i njegovi saveznici sufanfani, čiste zube ajkulama kako bi izbegli da i njih ugrizu. Možda su im obećani moć ibogatstvo u toj novoj Americi, pošteda od lanaca. Ali znajte ovo, šta god da im jeobećano, laž je."

Čejs nije više mogao da trpi. Ustao je i izašao iz prostorije. Sačekao sam da i ostaliizađu za njim. Zadovoljan što niko nije, nastavio sam.

„Čak i sad", rekao sam, „jedan deo mog bića nije u stanju da poveruje u sve ovo.Deo mene koji očekuje da se probudi iz poluvekovnog sna. Čak i posle svih ovih godina isvega što sam video i doživeo. A zašto ne? Uostalom, verovati u vampire znači odbacitirazum! Priznati tamu koja više ne bi trebalo da postoji. Ne ovde, u ovom velikom dobu,gde je nauka rasvedila sve osim nekoliko tajni. Ne... ne, ta tama pripada Starom zavetu;Sekspirovim tragedijama. A ne ovde.

„Zbog toga, gospodo... zbog toga oni opstaju i cvetaju. Zbog tog uverenja, uverenjada živimo izvan dohvata tame, uverenja koje su vampiri vekovima neumorno nastojalida nam usade u svest. Kažem vam da to nije ništa drugo do najveća laž na koju ječovečanstvo ikad naselo."

IITri dana posle pada Fort Samtera, Virdžinija se otcepila od Unije, a

prestonica Konfederacije premeštena je u njeno industrijsko središte, Ričmond.Tokom narednih nekoliko nedelja, isto su postupili i Arkanzas, Tenesi i SevernaKarolina. U Konfederaciji je sad bilo jedanaest država, sa pomešanompopulacijom od devet miliona ljudi (od kojih su četiri miliona bili robovi). Ipored toga, većina Severnjaka bila je ubeđena da će rat trajati kratko i da ćesecesionisti biti pregaženi do kraja leta.

Imali su razlog da budu ubeđeni. Sever je, uostalom, imao preko dvostrukoviše stanovnika od Juga. Imao je železnice kojim su se trupe i potrepštine zakratko vreme mogle prevesti do bojišta; moćne fabrike da snabdevaju vojskučizmama i municijom; ratne brodove da zapreče pristaništa i potuku obalskegradove. Prounionističke novine bodrile su predsednika da „te neprijatnosti brzoprivede kraju". Pokliči „Napred u Ričmond!" čuli su se širom Severa. HenriSterdžes se slagao. U telegramu poslatom 15. jula iskoristio je Šekspirov citatkako bi preneo Ejbu šifrovanu poruku*:

smesta napadni Ričmond._________________________________________* Zbog straha od uhoda sve Henrijeve ratne poruke Ejbu bile su šifrovane na ovaj ili onaj način.(Piščeva napomena)

176

Abrahame,„U ime Boga, veselo napred, srčani prijatelji, da požnjemo plodove trajnoga mira,

ovim jednim krvavim iskušenjem oštroga rata."*,HEjb je poslušao savet. Odmah sutradan zapovedio je da se najveća vojna

sila ikad viđena okupi na severnoameričkom tlu, trideset pet hiljada ljudi, i damarširaju od Vašingtona do Ričmonda pod komandom general-majora IrvinaMakdauela. Većinu Makdauelovih vojnika činilo je onih sedamdeset pet hiljadamilicionera koji su na brzinu pozvani na mobilizaciju neposredno posle predajeFort Samtera. Bili su to, uglavnom, zemljoradnici i trgovci. Tinejdžeri detinjihlica i nemoćni starci. Neki u životu nisu ispalili nijedan metak.

Makdauel se vajka da su njegovi ljudi neiskusni.„Zelen si", rekao sam mu, „ali i vojska Konfederacije je zelena. Svi ste

jednako zeleni! Ne smemo čekati da nam neprijatelj umaršira u Vašington.Moramo se sresti s njim u njegovoj kući. U Ričmond, zaboga!"

Da bi stigli tamo, Makdauel i njegovi ljudi moraće da marširaju četrdesetkilometara ka jugu do Virdžinije, gde su ih čekali general Pjer Boregar idvadeset hiljada vojnika Konfederacije. Po vrućini ponedeljka 21. jula 1861.godine, dve vojske sudarile su se nadomak grada Manasasa. Taj događaj bićeupamćen kao Prva bitka kod Bul Rana**, nazvana tako po potočiću koji će seuskoro obojiti krvlju.

Dva dana posle bitke, redov Unije Endru Merou pisao je kući svojoj nevestiu Masačusetsu.*** To njegovo pismo dočarava jezive dogadaje tog dana i nudineke od najranijih dokaza da su se u redovima Konfederacije borili i vampiri.

Potukli smo ih [vojsku Konfederacije] na početku. Kako smo bili znatno bogatijiljudstvom, potisnuli smo te đavole južno do Henri Haus Hila i saterali ih u šumarak navrhu brda. Kakvo je zadovoljstvo bilo gledati ih kako beže kao miševi! Gledati kako senaši redovi prostiru osamsto metara u širinu! Čuti prštanje baruta iz svih pravaca!„Hajdete da ih odjurimo sve do Džordžije!", povikao je pukovnik Hanter naoduševljenje ljudi.

Kad smo se primakli vrhu brda, pobunjenici su pokrili povlačenje pucajući na nas.Od paljbe se toliko zadimilo da smo jedva videli šumarak desetak metara ispred sebe, ukojem su se oni skrivali. Iza te dimne zavese najednom se začuo hor divljih pokliča._____________________________________* Ove reči izgovara lik Ričmond u RiČardu III, peti čin, druga scena. (Piščeva napomena)** Buli Run (engl.), Bikov potok. (Prim. prev.)*** Merouovo pismo, smešteno u arhivama Univerziteta Harvard, odavno se pogrešno smatraepistolarnom fikcijom. (Piščeva napomena)

177

Glasovi dvadesetorice ili tridesetorice muškaraca, koji su svakog trenutka bivali sveglasniji. „Prva linija! Bajoneti nagotovs!", zapovedio je pukovnik. Dok su našipričvršćivali bajonete, grupica vojnika Konfederacije iskrsla je iz dima, trčeći premanama brže no što je ijedan čovek u stanju da trči. Čak i sa te udaljenosti, video samnjihove čudne, divlje oči. Nije bilo puške, ni pištolja, niti mača među njima.

Naše prve linije otvorile su paljbu, ali njihove puške izgleda nisu imale nikakvogdejstva. Melisa, zaklinjaću se do groba da sam video kako meci pogađaju te ljude u prsa.U ruke, noge i lica. A oni su i dalje jurili na nas kao da uopšte nisu pogođeni!Pobunjenici su udarili u naše prve redove i kidali ljude pred mojim očima. Ne govorimda su ih sekli bajonetima ili pucali u njih iz revolvera. Ne, govorim da su ti pobunjenici,tih trideset nenaoružanih ljudi, pokidali stotinu ljudi samo golim šakama. Video samotkinute ruke. Zavrnute glave. Video sam kako krv lipti iz grla i stomaka ljudi koje surasporili samo vrhovima prstiju; dečaka koji se hvata za rupe gde su mu samo časakranije bile oči. Redovu tri metra ispred mene oteli su pušku. Bio sam dovoljno blizu daosetim njegovu krv na licu kad su mu kundakom iste te puške smrskali lobanju.Dovoljno blizu da okusim njegovu smrt na jeziku.

Probili su naše linije. Ne stidim se da kažem da sam bacio pušku i potrčao saostalima, Melisa. Pobunjenici su pojurili za nama, sustižući i svirepo ubijajući ljude okomene dok smo se povlačili. Njihovi su me vrisci pratili niz brdo.

Izveštaj i o sličnim „pobunjeničkim napadima" stigli su u velikom broju odMakdauelovih komandira.

„Pa", priča se da je rekao (saznavši da se Unija sasvim povukla), „mi smodoveli nadmoćnu vojsku, ali oni su izgleda doveli nadmoćne ljude." Makdauelnije ni slutio da ti „nadmoćni ljudi" uopšte nisu ljudi.

Bitka je trajala nekoliko sati. Pošto se dim od baruta razišao, više od hiljaduljudi bilo je mrtvo, preostale tri hiljade ozbiljno ili smrtno ranjene. Iz dnevnikageneral-majora Unije Ambroza Bernsajda:

Projahao sam pokraj jezerceta u suton i video ljude kako spiraju rane u njemu.Voda je zbog toga prilično pocrvenela, ali to nije odvratilo očajnike da je piju kad bidopuzali do njenog ruba. Pokraj toga, video sam telo jednog mladog pobunjenika kojegje pogodilo topovsko zrno. Ostale su mu samo ruke, ramena i glava, očiju otvorenih ibezizrazna lica. Grupa lešinara okupila se oko njega i kljucala mu drob. Kljucali sukomadiće njegovog mozga prosutog po tlu. Taj će me prizor zauvek proganjati.

A video sam još stotine sličnih strahota danas. Čovek može da prepešači kilometar ipo u svakom pravcu da mu stopalo ne dodirne zemlju, toliko je leševa. Čak i dok pišemovo, čujem vrisku ranjenih u vazduhu. Mole za pomoć. Za vodu. U nekim slučajevimamole za smrt.

178

Ne bojim se više pakla, jer danas sam ga video rođenim očima. Sever je bio uvelikom zaprepaštenju i žalosti posle Bul Rana.

Da sam samo poslušao Daglasa! Makdauela! Da sam samo pozvao na mobilizacijuviše ljudi i dao im više vremena za obuku, ovaj rat bi možda bio završen, a patnja i smrthiljada izbegnuta. Sad je jasno da Jug misli da nadomesti malobrojnost tako što šaljevampire na bojišta. Neka im bude. Proveo sam život loveći vampire sekirom. Sad ćuprovesti još malo loveći ih svojom vojskom. Ako ovo treba da bude duga i skupa bitka,hajdete da udvostručimo svoju rešenost da je dobijemo.

Pošto je zaprepaštenost popustila, Sever je poslušao svog predsednika izainatio se. Ljudi su se dobrovoljno prijavljivali u velikom broju i države suobećale nove pukove i potrepštine.

Dvadeset drugog jula 1861, kad je potpisao ukaz pozivajući na mobilizacijupet stotina hiljada novih trupa, Abraham Linkoln je zabeležio i jednu proročkumisao u svoj dnevnik:

Pomolimo se sad za buduće mrtve. Mada još ne znamo njihova imena, znamo da ćeih biti veoma mnogo.

IIIBila je to oštra, ozlojeđujuća zima za predsednika i njegov Kabinet. Kako su

reke bile zaleđene, a putevi prekriveni snegom i blatom, vojska nije imala šta daradi osim da loži vatru i čeka otopljenje. Devetog februara 1862, na svoj pedesettreći rođendan, Ejb je bio u svojoj kancelariji kad su najzad stigli prvi znaciproleća.

Upravo sam primio vest o Grantovom [general Julisiz S.] uspehu na Fort Henrijuu Tenesiju. To je ključna pobeda za nas na Zapadu i dobrodošla promena u odnosu naove duge mesece čekanja. Zajedno sa grajom mojih nevaljalaca koji se igraju napolju,ovo je uistinu lepa nedelja!

„Nevaljalci" Tad i Vili Linkoln, stari sedam i deset godina, bili suneosporavana živost (neki bi rekli kazna) Bele kuće. Dečaci su nebrojene sateneobuzdano jurcali po kući i dvorištu tokom prve godine predsedničkogmandata njihovog oca, što je beskrajno ljutilo neke Ejbove kolege, ali iomogućavalo predsedniku preko potreban odušak od stresa zbog upravljanjadržavom u ratu.

Graja mojih dečaka u igri (prečesta, priznajem) jedina mi je radost između izlaskasunca i odlaska na počinak. Stoga se rado rvem i jurim s njima kad god mi se ukažeprilika, i bez obzira na to ko nas gleda. Nema ni nedelju dana kako je (senator Ajove

179

Džejms V.) Grajms ušao u moju kancelariju na sastanak i zatekao me na podu, gde sume čvrsto držala četiri dečaka: Tad i Vili za ruke, Bad i Holi* za noge.

„Senatore", rekao sam, „molim vas, budite ljubazni i pregovarajmo o uslovimamoje predaje." Meri misli da je ispod časti jednog predsednika da se tako igra, ali da nijetih trenutaka, tih divnih delića života, poludeo bih za mesec dana.

Ejb je bio privržen otac i obasipao je ljubavlju sva tri svoja sina, ali kako jeRobert bio na Harvardu (gde ga je čuvala grupica meštana i vampiri), a Tad„premlad i suviše neobuzdan da bi mirovao i trenutka", posebno je zavoleo Vilija.

Nezasit je kad je u pitanju čitanje i voli da rešava zagonetke. Čim izbije kakvasvađa, možete računati na njega da će se umešati i smiriti sukobljene strane. Neki voleda ukažu na sličnosti medu nama, ali ja ne smatram da smo toliko slični, jer Vili imabolje srce od mene i brži um.

Dok je slavio dobru vest te nedelje po podne, Ejb je slučajno spazio svojedečake kako se igraju na južnom travnjaku, prekrivenom injem, ispod prozoranjegove kancelarije.

Tad i Vili su bili zaokupljeni igrom, kao i obično održavali su vojni sudzbog Džeka**, optužujući ga za ovaj ili onaj prekršaj. Ni devet metara daljestajala su dva mlada vojnika (i sami donedavno dečaci) i čuvala ih, oba sudrhtuljila, pitajući se bez sumnje šta li su zgrešili da im dopadne takav zadatak.

Oni su bili samo dvojica od mnoštva živih stražara koji su patrolirali Belomkućom i oko nje u svako doba dana i noći. Na Ejbovo navaljivanje, njegovuženu i decu uvek su pratila najmanje dva čoveka (ili jedan vampir), kad god biizašli napolje. Hiljadu osamsto šezdeset druge nije bilo ograda između ulice ikuće. Svet je slobodno mogao da luta po imanju, moglo se ući čak i na prvi spratBele kuće. Kako je novinar Noa Bruks napisao jednom prilikom, „mnoštvo, ioprano i neoprano, uvek ima slobodan izlaz i ulaz". Ipak, mnoštvu nije bilodozvoljeno da na imanje unosi vatreno oružje.

U pola četiri po podne bradat čovečuljak s puškom uočen je kako seprimiče Beloj kući iz pravca Trga Lafijet. Stražar sa severnog ulaza uperio je________________________________________* Horejšio „Bad" Nelson Taft mlađi i Halsi „Holi" Kuk Taft bili su Vilijevi i Tadovi najbolji prijatelji. Sanjima se često družila i njihova sestra Džulija, tinejdžerka koju je Ejb odmila zvao „ovčica". Pedesetdevet godina kasnije ona će pisati o svojim sećanjima na Ejba i njegove sinove u delu Otac TadaLinkolna. (Piščeva napomena)** Maleni vojnik, igračka koju je Tad dobio na poklon. On i njegov brat voleli su da sude toj igrački navojnom sudu zbog izdaje ili neizvršenja dužnosti; osuđivali su je na smrt i sahranjivali, a potomponavljali ceo proces. Ejba su jednom sinovi zamolili da napiše pomilovanje za njihovu igračku, što jeon radosno uradio: „Lutak Džek je pomilovan po naređenju predsednika A. Linkolna". (Piščevanapomena)

180

oružje u njega i zapovedio mu da stane, vičući iz sveg glasa.

JUŽNI TRAVNJAK BELE KUĆE POD TEŠKOM STRAŽOM, OTPRILIKE IZ 1862.VERUJE SE DA JE ČOVEK NA TREMU ČLAN EJBOVOG TROJSTVA.

Taj metež mi je privukao pažnju pa sam prišao severnim prozorima i gledao kakočovečuljak nastavlja da se primiče, držeći pušku uz grudi. Stražari su dotrčali iz svihkutaka imanja, uzbunjeni, kao i svi mi, ponovljenim povicima: „Stoj ili pucam!" Tristražara dotrčala su mnogo brže od ostalih i zaputila se ravno ka uljezu bez straha odnjegove puške. Videvši da se primiču (i videvši, pretpostavljam, njihove očnjake),čovečuljak je najzad bacio pušku i digao ruke uvis. Ipak su ga silovito oborili na zemlju,i Lamon mu je pretresao džepove dok ga je trojstvo držalo za ruke i noge. Kasnije su mirekli da je izgledao uplašeno; zbunjeno.

„Dao mi je deset dolara", rekao je navodno plačnih očiju. „Dao mi je deset dolara."Tek tad, kad je neposredna opasnost prošla, pogled mi se spustio na dvojicu od

nekolicine vojnika koji su opkolili uljeza.Ejbu je srce zastalo. Bili su to isti oni mladi vojnici koji su čuvali Vilija i

Tada.Njegova deca bila su sama.Dečaci su bili suviše zaokupljeni igrom da bi obratili pažnju na viku, ili da

bi spazili da su njihovi drhtavi stražari otrčali da ispitaju šta se zbiva. U tomtrenutku slabosti primakao im se neznanac.

Možda ni njega ne bi primetili da im petom nije zgazio lutka i prekinuoigru. Vili i Tad pogledali su naviše i ugledali čoveka prosečne visine i građe


181

kako stoji iznad njih u dugom crnom kaputu, sa crnom maramom i cilindrom.Oči su mu bile skrivene iza tamnih naočara, a usta ispod gustih smeđih brkova.

„Zdravo, Vili", rekao je. „Imam poruku za tvog oca. Mnogo bih voleo damu je preneseš.

Ovoga puta Tadova vriska navela je čuvare da dotrče.Vampiri su stigli prvi, s Lamonom i nekoliko vojnika za petama. Sjurio sam niz

stepenice južnog trema i zatekao Tada uplašenog i uplakanog, ali naizgled neozleđenog.Vili je, međutim, brisao jezik rukavom kaputića i pljuvao iznova i iznova. Uzeo sam gau naručje i pregledao, okrećući mu lice i vrat tamo-amo, sve vreme se moleći da nenađem nikakvu ranu na njegovom telu.

„Eno ga tamo!", povikao je Lamon, pokazujući priliku koja je jurila ka jugu. On itrojstvo pojurili su za njom, a ostali su nas žurno uveli u kuću.

„Dovedite ga živog!", povikao sam za njima. „Živog!"Lamon i trojstvo gonili su tu priliku Pensilvanijskom avenijom i kroz Ilips*.

Kad je uvideo da ne može da ih prati, zadihani Lamon potegao je revolver i, neobazirući se na nedužne posmatrače koje bi mogao pogoditi, pucao u dalekupriliku dok nije potrošio sve metke.

Trojstvo je sustizalo svoju metu. Četiri vampira trčala su ka jugu premanezavršenom Vašingtonskom spomeniku i utrčala u polje oko njega, gde jepasla stoka. Izgradnja tog golemog mermernog obeliska (u to vreme visokogčetrdeset šest metara, što je samo trećina njegove konačne visine) bila jezaustavljena, a u njegovoj senci podignuta je privremena klanica kako bi sezadovoljile potrebe gladne vojske. Tuđinac je zamakao u tu dugu drvenuzgradu kako bi utekao ubicama koje su bile samo četrdesetak metara iza njega.Možda će unutra biti noževa kojim bi mogao da se odbrani... krvi ne bi li imzavarao trag... bilo šta.

Međutim, te nedelje po podne u klanici nije bilo leševa. Nije bilo radnikakoji su klali stoku. Samo mnoštvo metalnih kuka koje su visile sa greda, svaka jebacala odsjaj poznog sunca koje se provlačilo kroz otvorena vrata na oba krajaduge zgrade. Tuđinac je trčao po drvenom podu umrljanom krvlju, tražećinekakvo skrovište ili oružje. Nije našao ni jedno ni drugo. Reka... Mogu im utećiu reci...

Pojurio je ka otvorenim vratima na drugom kraju, rešen da se zaputi kajugu do Potomaka. Kad stigne tamo, zaroniće ispod površine i umaći. Međutim,__________________________________* Kružni park površine dvadeset i jedan hektar, koji je vojska Unije često koristila kao mesto zalogorovanje. (Piščeva napomena)

182

izlaz mu je zaprečila čovečja silueta. Druga vrata...Tuđinac je zastao i osvrnuo se, iza njega su stajale još dve siluete. Ništa od

bega.Stajao je blizu središta dugačke zgrade dok su mu se goniči primicali sa

oba kraja, polako, oprezno. Naumili su da ga uhvate. Da ga muče. Da saznajuko ga je poslao i šta je uradio dečaku. A ako ga uhvate, sve su prilike da će imreći sve. To ne može da dozvoli.

Tudinac se osmehnuo kad su mu se goniči primakli.„Samo da znate", rekao je, „vi ste robovi robova." Udahnuo je, sklopio oči i

skočio na jednu obešenu kuku, probovši se kroz srce.Volim da mislim da je u tim poslednjim trenucima, dok mu se telo grčilo a krv

liptala iz usta i nosa, pridružujući se životinjskoj krvi pod njim, video plamenje paklapod nogama i osetio početak večnih muka. Volim da mislim da ga je bilo strah.

Dok su stražari zatvarali Belu kuću i pretraživali njeno imanje, Vili je sedeou očevoj kancelariji i smireno prepričavao šta se dogodilo dok ga je lekarpregledao.

Tuđinac ga je uhvatio za glavu, raskrilio mu usne i nasuo nešto „gorko" u usta.Odmah sam se setio kako mi je majka umrla od male doze vampirske krvi i utonuo samu tihi očaj pri pomisli da će i mog sina zadesiti ista sudbina. Doktor nije pronašaonikakve ozlede niti simptome trovanja, ali naterao je Vilija da proguta nekoliko kašikauglja u prahu* radi predostrožnosti (što je malenom palo daleko teže od samog napada).

Te noći, dok je Meri negovala Tada (prilično potresenog zbog minulog događaja),sedeo sam kraj Vilijevog kreveta i gledao ga kako spava; gledao sam ga tražeći i najmanjipokazatelj bolesti. Na moje veliko olakšanje, sutradan ujutro bio je sasvim dobro i počeosam da gajim slabu nadu da je taj tudinac samo hteo da nas zaplaši.

Međutim, kako je ponedeljak odmicao, Vilija su sve više svladavali umor islabost, i sutradan uveče obuzela ga je groznica. Svi poslovi u Beloj kući stali sukad se Vilijevo zdravlje pogoršalo i pozvani su najbolji vašingtonski lekari da gaizleče.

Uradili su sve što su znali kako bi izlečili njegove simptome, ali nisu mogli danađu lek za njih. Tri dana i noći Meri i ja bdeli smo kraj njegovog kreveta, moleći sa zanjegovo ozdravljenje. Moleći se da mu mladost i sam Bog pomognu. Čitao sam muodeljke iz njegovih omiljenih knjiga dok je spavao; milovao njegovu meku smeđu kosu ibrisao mu znoj sa čela. Četvrtog dana činilo se da je Bog uslišio naše molitve. Vili jepočeo da se oporavlja i moje nade su se vratile. Nemoguće je da je mala doza vampirske______________________________________* Aktivni ugalj dugo se koristio u lečenju trovanja. Deluje tako što upija toksine u crevima pre no štodospeju do krvotoka. (Piščeva napomena)

183

krvi, rekao sam sebi, jer dosad bi sigurno već bio mrtav.Međutim, posle nekoliko sati predaha, Vilijevo zdravlje ponovo je počelo

da se pogoršava. Čim bi nešto pojeo ili popio, pripala bi mu muka. Telo mu jekopnelo i slabilo, a groznica nije popuštala. Devetog dana nisu mogli da gaprobude iz sna. A desetog, uprkos najboljim nastojanjima najboljih raspoloživihlekara, postalo je jasno da će Vili umreti.

Meri nije mogla da se natera da drži još jednog našeg sinčića dok napušta ovajsvet. Palo je na mene da privijem našeg usnulog sina uz grudi i nežno ga ljuljuškamčitave noći... čitavog sledećeg jutra... i čitavog narednog dana. Nisam hteo da ga seodreknem; nisam hteo da se odreknem onog poslednjeg tračka nade da Bog neće bititoliko svirep.

U četvrtak 20. februara 1862, u pet posle podne, Vili Linkoln je umro uočevom naručju.

MERI TOD LINKOLN POZIRA SA DVA OD SVOJA TRI SINA KOJA ĆEDOŽIVETI DA SAHRANI, VILIJAMOM (SLEVA) I TADOM (ZDESNA).

Elizabet Kekli bila je oslobođena robinja, čiji je posao uglavnom bio da šijehaljine za Meri Linkoln. Godinama potom sećaće se kako je Linkoln otvorenoplakao, a njegova visoka figura grčila se od tuge.

„Genij i veličina", rekla je, „plače za svojim izgubljenim voljenim idolom."Džon Nikolaj seća se kako je taj snažni, visoki predsednik ušao na vrata njegovekancelarije „kao u nekom transu".

„Pa, Džone...", rekao je, zureći u prazno, „mog dečaka više nema... stvarnoga više nema." Ejb je jedva stigao do svoje kancelarije pre no što je briznuo uplač.

184

Naredna četiri dana Ejb je obavljao neki vladin poslić. No ispisao je igotovo dvadeset pet stranica svog dnevnika. Neke od njih jadikovkama...

(Vili) nikad neće spoznati nežni ženski dodir, niti će doživeti onu veliku radostprve ljubavi. Nikad neće spoznati potpuni mir držanja vlastitog sinčića u naručju.Nikad neće pročitati najznačajnija književna dela niti će videti najveće svetske gradove.Nikad neće videti novi izlazak sunca niti osetiti kapljice kiše na svom milom licu...

Ostale razmišljanjima o samoubistvu...Došao sam do zaključka da je jedini spokoj u ovom životu njegov kraj. Daj mi da se

najzad probudim iz ovog košmara... ovog kratkog, besmislenog košmara gubitka i borbe.Beskrajnog žrtvovanja. Svi koje volim čekaju s druge strane smrti. Pomozi mi dasmognem hrabrosti da napokon otvorim oči.

I ponekad zaslepljujućim gnevom...Želim da vidim lice tog kukavičkog boga koji se naslađuje ovim nesrećama! Koji se

naslađuje ubijanjem dece! Krađom nedužnih sinova od njihovih očeva i majki! O da mije samo da mu vidim lice i iščupam to crno srce! Da ga smoždim kao što sam smoždiotolike njegove đavole!

Sve je pripremljeno da se Vilijevo telo prenese u Springfild, gde je trebaloda se sahrani pored stalnog prebivališta Linkolnovih. Međutim, Ejb nije mogaoda se pomiri s pomišlju da će njegov sinčić biti tako daleko, i u poslednjemtrenutku odlučeno je da će Vili počivati u privremenoj grobnici u Vašingtonudo kraja predsedničkog mandata svog oca. Dva dana posle sahrane (kojoj Meri,skrhana bolom, nije mogla da prisustvuje) Ejb se vratio do grobnice i naredio daotvore sandučić njegovog sina.

Sedeo sam pokraj njega, kao što sam sedeo mnoge noći za njegovog kratkog života;upola očekujući da se probudi i zagrli me, toliko su ga vešto balsamovali da se činilo kaoda samo spava. Ostao sam s njim sat vremena ili više, nežno mu pričajući. Smejući sedok sam mu pričao priče o njegovim najranijim nestašlucima... o prvim koracima...neobičnom smehu. Govorio sam mu kako ćemo ga uvek mnogo voleti. Kad je naše vremeisteklo i poklopac pričvršćen za njegov kovčežić, zaplakao sam. Bila mi je nepodnošljivapomisao da će on ostati sam u toj hladnoj mračnoj kutiji. Sam gde ja ne mogu da gautešim.

Kako Meri nije ustajala iz postelje, Ejb je utočište u nedelji posle Vilijevesmrti tražio iza zatvorenih vrata svoje kancelarije. Strahujući za njegovozdravlje, Nikolaj i Hej otkazali su sve sastanke do daljeg, a Lamon i trojstvočuvali su stražu pred njegovim vratima bez prestanka. Mnoštvodobronamernika došlo je da izjavi predsedniku saučešće te nedelje. Svima su se

185

zahvalili i učtivo ih vratili, do noći 28. februara, kad su jednog čoveka uvelidirektno u predsednikovu kancelariju.

Rekao je ime koje se nikad nije moglo odbiti.

IV„Ne mogu da zamislim teret koji nosiš", rekao je Henri. „Težinu nacije na

tvojim plećima... težinu rata. A sad i težinu još jednog sina sahranjenog."Ejb je sedeo na svetlosti kamina, nad kojim je stajala obešena njegova stara

sekira.„Jesi li zato došao, Henri? Da me podsetiš na moj jad? Ako je tako,

uveravam te, i sam sam ga isuviše svestan."„Došao sam da izjavim saučešće starom prijatelju... i da ti ponudim izbor..."„Ne!", rekao je Ejb odmah, zagrcnuvši se od tuge. „Neću ni da čujem za to!

Neću da me ponovo mučiš time!"„Ne želim da te mučim."„A šta onda želiš, Henri? Reci mi, šta želiš? Da me gledaš kako patim? Da

vidiš kako mi suze slobodno teku niz obraze? Evo, zar ti ovo lice nije dovoljno?"„Abrahame..."Ejb je ustao iz fotelje.„Čitav sam život potrošio na tvoje zadatke, Henri! Čitav svoj život! A s

kojim ciljem? Za koje svoje dobro? Sve što sam ikad voleo postalo je žrtva tvojevrste! Sve sam ti dao. Šta si ti meni dao zauzvrat?"

„Dao sam ti svoju večnu odanost; svoju zaštitu od..."„Smrt!", rekao je Ejb. „Dao si mi smrt!"Ejb je pogledao u sekiru iznad svog kamina.Sve što sam ikada voleo...„Abrahame... nemoj da se predaješ očaju. Seti se svoje majke, seti se šta je

prošaputala na samrti."„Ne pokušavaj da me izmanipulišeš, Henri! I ne pretvaraj se da ti je stalo

do mene i da ti je žao što patim! Stalo ti je samo do svoje koristi! Do svog rata!Ti ne znaš ništa o gubitku!"

Sad je ustao i Henri.„Proveo sam ove tri stotine godina oplakujući ženu i dete, Abrahame!

Oplakujući život koji su mi ukrali; hiljade ljubavi izgubljenih zbog vremena! Tine znaš ništa o tome šta sam sve uradio da bih te zaštitio! Ne znaš ništa o tomešta sam sve propa..." Henri se pribrao.

186

„Ne", rekao je. „Ne... ne sme da bude ovako. Predaleko smo došli da bi biloovako." Zgrabio je svoj kaput i šešir. „Imaš moje poštovanje i imaš mojuponudu. Ako si rešio da ostaviš Vilija sahranjenog, neka tako i bude."

Zvuk Vilijevog imena probudio je takvu obest u meni, Henrijev bezosećajni tontakvu jarost, da sam dohvatio sekiru iznad kamina i zavitlao je ka njegovoj glavi,kriknuvši, ali promašio sam ga za centimetar-dva i razbio sat na kaminu. Pribrao samse, dohvatio sekiru i ponovo je hitnuo, ali Henri je preskočio njenu oštricu. Utom su sevrata kancelarije širom otvorila iza nas i uletela su dvojica vampira iz trojstva. Kad sunas videli, skamenili su se, ne znajući kome da se priklone. Lamona, međutim, nijemučila ta nesigurnost. Čim je ušao, potegnuo je revolver i uperio ga u Henrija, ali jedanvampir mu ga je oduzeo pre no što je uspeo da opali.

Henri je stajao u središtu prostorije, držeći ruke uz bokove. Napao sam ponovo,podigavši sekiru u trku. Henri nije ni trepnuo kad sam došao do njega, već je uhvatiosekiru za dršku dok sam zamahivao da mu rascepim glavu, uzeo je od mene i prelomionapola, pa bacio komade na pod. Nasrnuo sam na njega pesnicama, ali i njih je uhvatio iuvrnuo, primoravši me da kleknem. Držeći me tako, kleknuo je iza mene i prineo očnjakemom vratu.

„Ne!", povikao je Lamon, potrčavši napred. Ostali su ga zadržali. Osetio samvrhove tih dvostrukih žileta na koži.

„Uradi to!", povikao sam.Jedini mir u ovom životu jeste njegov kraj...„Uradi to, preklinjem te!"Osetio sam kako mi potočići krvi teku niz vrat kad mi je očnjacima probio kožu.

Sklopio sam oči i spremio se za susret s nepoznatim; da još jednom vidim svoje voljenesinove... ali nije mi bilo suđeno.

Henri je odmakao očnjake i pustio me.„Neki ljudi su jednostavno suviše zanimljivi da bi umrli, Abrahame", rekao je

ustajući. Ponovo je uzeo svoj kaput i šešir i zaputio se ka vratima i trojici prestrašenihčuvara, čija su srca tukla brže od mog.

„Henri..."Osvrnuo se.„Ispratiću ovaj rat do kraja... ali ne želim da vidim više nijednog vampira dokle

god sam živ."Henri se blago poklonio.„Gospodine predsedniče..."Rekavši to, nestao je.Ejb ga neće videti do kraja života.

187

Dvanaest„Izgladnimo đavole“Naivno se nadamo, predano se molimo, da ovaj nesrećni rat brzo prođe. Ali ako jebožja volja da se on nastavi... dok se svaka kap krvi prolivena bičem ne plati krvljuprolivenom mačem, kao što je rečeno tri hiljade godina ranije, mi ipak moramo rećida su „sudovi gospodnji istiniti i pravični bez izuzetka".

Obraćanje Abrahama Linkolna prilikom druge inauguracije; 4. marta 1865.

IVojska Konfederacije napala je Vašington i Ejb nije nameravao da propusti

priliku da vidi borbu izbliza.Jedanaestog jula 1864, ne obazirući se na preklinjanja svog ličnog čuvara,

odjahao je sam na konju do Fort Stivensa*, gde je general Džubal A. Erli poveosedamnaest hiljada pobunjenika u drzak napad na severna gradska utvrđenja.Oficiri Unije dočekali su predsednika i brže-bolje ga uveli u utvrđenje, gde ćemoći da se opusti i osveži hladnim napitkom, bezbedan iza njegovih debelihkamenih zidina.

Nisam došao da me tetoše niti da slušam kako mi opisuju bitku, došao sam dasvojim očima vidim ratne strahote. Da vidim šta su drugi propatili ove tri duge godine,dok sam ja uživao u izobilju između toplih zidova. Ma koliko se trudili, oficiri nisuuspeli da me odgovore da provirim iznad parapeta i gledam mladiće kako se postrojavajui ceremonijalno pucaju jedni na druge, da vidim kako topovska đulad raznose njihovatela i kako ih probadaju bajoneti.

Visoki Abraham Linkoln iznad bojnog polja sa cilindrom na glavi bio je kaodar s neba najboljim pobunjeničkim strelcima tog dana. Tri metka fijuknula supored Ejba za isto toliko minuta, svaki silno zabrinuvši njegove čuvare.Naposletku, kad je oficira Unije koji je stajao kraj njega metak pogodio u glavu iusmrtio, predsednik je osetio da ga neko vuče za kaput i čuo poručnika (ibuduću pravdu Vrhovnog suda) Olivera Vendela Holmsa kako viče:

„Silazi, prokleta budalo!"Ali nije sišao.Potpuno je izgubio strah od smrti.

______________________________________* Bitka oko Fort Stivensa jedini je događaj u američkoj istoriji u kojem je tekući predsednik bio podpaljbom u bici. (Piščeva napomena)

188

U Beloj kući nije više bilo vampira. Ejb ih je sve prognao neposredno posleVilijeve smrti i svog sukoba sa Henrijem. Čak je i trojstvo, svoje najsposobnije inajsvirepije zaštitnike, poslao natrag u Njujork.

Spašću ovu Uniju jer je vredna spasavanja. Spašću je u čast ljudi koji su jeizgradili svojom krvlju i genijem i budućih naraštaja koji zaslužuju njenu slobodu.Žrtvovaću svaki svoj ništavni sat za pobedu i mir, ali neka sam proklet ako ikad višeugledam ijednog vampira.

Prvu porodicu sada su čuvali isključivo živi ljudi, a predsednika su čuvalisve manje i manje na njegovo navaljivanje. Svaki dan donosio je novaograničenja njegovim čuvarima; svaki dan manje prostora u koji ih je radoprimao. Uprkos protivljenju Vorda Hila Lamona, Ejb je insistirao da se vozi uotvorenoj kočiji kad je vreme to dopuštalo i šeta između Bele kuće iMinistarstva rata sam po mraku. Kako se Lamon seća u svojim memoarimagodinama kasnije:

„Mislim da nije bila posredi samo neustrašivost. Mislim da je pokušavaoda prizove smrt."

Odeljak iz Ejbovog dnevnika zabeležen 20. aprila 1862. godine sumira tunjegovu sve veću pomirenost sa sudbinom.

U nedelji dana pozdravim hiljadu nepoznatih lica u Beloj kući. Treba li da usvakom vidim lice svog ubice? Istina, nijedan čovek voljan da da život kako bi oduzeomoj uopšte ne bi imao mnogo problema da to uradi. Treba li zato da se zaključam ugvozdenu kutiju i čekam da se ovaj rat završi? Ako Bog hoće moju dušu, zna gde možeda je nađe, i može to da uradi kad god i kako god odluči.

S vremenom će se Ejb, čistom snagom volje, izvući iz te depresije, kao što jeto činio i ranije. Nedugo posle Vilijeve smrti, kad je njegov dugogodišnjiprijatelj Vilijam Makalok poginuo ratujući za Uniju, Ejb je poslao pismonjegovoj ožalošćenoj kćeri. Uteha i savet koje joj je dao bili su namenjenijednako njemu koliko i toj devojci.

Savršenu utehu nemoguće je naći, ona će doći s vremenom. Sad ne možeš da shvatišda ćeš se ikada osećati bolje. Zar nije tako? A ipak grešiš. Sigurno ćeš ponovo biti srećna.To saznanje, koje je zasigurno tačno, umanjiće zasad malo tvoju tugu. Govorim ti to izvlastitog iskustva. I samo treba da poveruješ u to i odmah će ti biti lakše. Uspomena natvog dragog oca zameniće bol i postati drago tužno osećanje u tvom srcu, čistije i svetijenego ijedno osećanje koje si spoznala dosad.

Međutim, dok se Ejb oporavljao i nastavljao da ratuje, Meri je tonula u sve

189

dublji očaj.Ne može da se natera da ustane iz postelje na više od sat vremena. Niti može da se

stara za Tada, koji ne žali samo za bratom, već i za majkom. Sramota me je da priznamda ima trenutaka kad se rasrdim samo kad je ugledam. Sramota me je jer nije ona krivašto pati od napada besa ili što veruje šarlatanima koji „druguju" s našim voljenimsinovima radi novca. Podnela je više no što ijedna majka treba da podnese. Bojim se daju je razum napustio i da se nikad neće vratiti.

IIIako je Ejb odbijao svaki neposredan kontakt s Henrijem i Unijom, bio je

dovoljno pragmatičan da prihvati njihovu pomoć u dobijanju rata. Velikaplesna dvorana u Njujorku (gde je Ejb prvi put saznao za Uniju i njene planoveza njega) preobraćena je u ratnu dvoranu, sa sve mapama, tablama za pisanje itelegrafom. Vampiri su bili izaslanici saosećajnih vampira iz Evrope. Borili su segde su mogli i snabdevali obaveštajnu službu Bele kuće informacijama koje suprikupljale njihove uhode. Te obaveštajne podatke dostavljali su Sjuardu, kojibi, pošto bi pročitao i spalio poruke, preneo njihov sadržaj predsedniku. Izjednog odeljka dnevnika od 10. juna 1862:

Danas stiže vest da Konfederacija predaje Unijine zarobljenike južnjačkimvampirima radi mučenja i pogubljenja.

„Čujemo da ljude", rekao je Sjuard, „vešaju naglavačke i raspinju izmeđustubova. Pomoću motorne testere dva vampira polako preseku zatvorenikanapola, počevši od prepona. Dok to rade, treći vampir leži na leđima ispodnesrećnika, hvatajući krv koja teče niz njegovo telo. Pošto je zarobljenikovaglava najbliža zemlji, mozak mu ostaje nahranjen, i ostaje pri svesti dok mutestera polako reže stomak, pa grudi. Ostale zarobljenike teraju da sve togledaju pre no što ih i same podvrgnu istim mukama."

Glasine o južnjačkim „duhovima" i „đavolima" koji kradu ljude iz šatora ipiju im krv pročule su se među snagama Unije tokom drugog ratnog leta.Moglo se čuti kako vojnici oko logorskih vatri pevaju popularnu pesmu:

Od Floride do Virdžinije čuje se kako se veseli,Jer se stari Džoni Reb pogodi sa đavolom,Posla ga na sever, taj zmijooki lažov,Da odvuče nas momčad u jezero plameno...U najmanje jednom slučaju te su glasine navele grupu vojnika Unije da

napadnu vojnika iz vlastitih redova. Petog jula 1862, redova Morgana Šlosa

190

ubila su petorica njegovih saboraca dok su logorovali pored plantaže Berkli uVirdžiniji.

Izvukli su ga iz šatora u gluvo doba noći i pretukli, sve vreme ga optužujući da je„krvoločni đavo". (Da je momak uistinu bio vampir, bolje bi se pokazao u samoodbrani.)Zavezali su ga za stub i kidisali na njega motkama i lopatama, zahtevajući da prizna.„Reci nam da si krvoločni vrag i pustićemo te!", vikali su, sve vreme ga bijući, dok nijezaplakao i počeo da preklinje za milost. Posle četvrt sata mučenja, nesrećnik jenaposletku promumlao priznanje krvavim ustima. Pretpostavljam da bi taj momakpriznao i da je sam Isus ako bi time okončao svoju patnju. Pošto su zabeležili njegovopriznanje, polili su ga kerozinom i živog zapalili. Strah koji mora da je osetio...zbunjenost i strah... ne mogu da mislim o tome a da mi se pesnice ne stegnu od srdžbe.Da sam samo nekim čudom mogao da budem tamo da se umešam.

Ejba je taj događaj duboko pogodio, ne samo svojom surovošću već i jer jepredstavljao dokaz da strategija Konfederacije uspeva.

Kako da se nadamo pobedi u ovom rani kad su naši ljudi počeli da ubijaju jednidruge? Kako da se nadamo da ćemo istrajati kad će oni uskoro biti toliko isprepadani daneće smeti da se bore? Jer na svakog vampira koji podržava nas cilj dolazi deset koji sebore za neprijatelja! Kako ja da se izborim s njima?

Kao što se često dešavalo u Ejbovom životu, odgovor mu je došao u snu. Izodeljka od 21. jula 1862:

Ponovo sam bio dečak... sedeo na dobro znanoj ogradi prohladnog oblačnog dana igledao putnike kako prolaze Starim kambrijskim putem. Sećam se da sam video konjskakola puna crnaca, sve okovanih šaka, bez šačice sena da ublaži truckanje kola po drumu ićebeta da ih zaštiti od zimskog vazduha. Pogled mi se sreo s pogledom najmlađecrnkinjice dok su prolazili. Nije imala više od šest godina. Hteo sam da okrenem glavu(toliko je tužno bilo njeno lice), ali nisam mogao... jer sam znao kud je vode.

Pala je noć. Pratio sam tu crnkinjicu (ne znam kako) do velikog ambara, iznutraosvetljenog bakljama i visećim uljanim lampama. Gledao sam iz mraka kako su ihpostrojili, nisu dizali oči s poda ispred sebe. Gledao sam kako je po jedan vampir zauzeomesto iza svakog od njih. Pogledi su nam se sreli kad se par očnjaka spustio iza nje, apar kandži zgrabio njen tanki vratić.

„Pravdu...", rekla je, zureći u mene.Očnjaci su zagrizli.Njeni vrisci pridružili su se mojim kad sam se probudio.Ejb je sutradan ujutro sazvao Kabinet.„Gospodo", počeo sam, „mnogo smo razgovarali o istinskoj prirodi ovog

rata; o svom istinskom neprijatelju. Prepirali smo se uvek u prijateljskom duhu,oko najmudrijih načina da se sretnemo s takvim neprijateljem i lišimo ga moći

191

da uliva strah u srca naših ljudi. Usuđujem se da kažem da smo čak i samipočeli da osećamo taj strah. Ovako neće ići.

Gospodo... učinimo da se naš neprijatelj plaši nas.Uskratimo mu radnike koji kuluče na farmama njegovih živih saveznika;

koji mu grade garnizone i nose barut. Uskratimo mu te nesrećnike, koje i sameuzgajaju kao žito da bi se tama gostila njima. Gospodo, izgladnima đavole inaterajmo ih na poraz tako što ćemo svakog roba na Jugu proglasiti slobodnim."

Za stolom su se začuli uzvici odobravanja. Čak je i Samon Čejs (koji je idalje odbijao da poveruje u postojanje vampira) video stratešku genijalnostnapada na pogonsku snagu Juga. Pridružujući se ostalima u odobravanju,Sjuard je ponudio skroman savet:

Predložio je da se takav proglas objavi u državi na pragu pobede kako sene bi stekao utisak da je to očajnički čin.

,,E pa", rekao sam, „onda nam, pretpostavljam, treba pobeda."

IIISedamnaestog septembra 1862, vojske Unije i Konfederacije sudarile su se

kod potoka Antitam nadomak grada Sarpsburga, u državi Meriland. SnagamaKonfederacije komandovao je general Robert E. Li, koji je pre rata bio uprijateljskim odnosima sa predsednikom. Snagama Unije komandovao jegeneral Džordž B. Maklelan, demokrata koji je iz dubine duše preziraoAbrahama Linkolna. Ejb piše:

(Maklelan) misli da sam pajac, da nisam dostojan da koman- dujem čovekunjegovog uzvišenog porekla i intelekta. To mi ne bi smetalo ni najmanje kada bi onpobedio u više bitaka! Umesto toga, on sedi u svom logoru, koristeći vojsku Potomakakao svog ličnog telohranitelja! Pati od preterane opreznosti: posmatra kad treba danapadne, povlači se kad treba da ostane na svom položaju i bori se. To je greh kakav nemogu da oprostim jednom generalu.

Lijeve i Maklelanove vojske mirno su čekale pred zoru te srede, 17.septembra, ne znajući da će uskoro osvanuti najkrvaviji dan u američkoj vojnojistoriji. S prvim zracima sunca obe strane započele su artiljerijsku paljbu.Gotovo sat vremena letele su granate, jedna za drugom, mnoge s fitiljimapodešenim da eksplodiraju iznad svojih meta, a komadi gorućih šrapnela kidalisu tela nesrećnika koji bi se zatekli u blizini. Iz dnevnika vojnika Unije KristofaNiderera, iz Dvadesete njujorške pešadijske brigade, šestog korpusa:

Tek što sam se udobno smestio kad se bomba rasprsla iznad mene i sasvim me

192

zaglušila. Osetio sam udarac na desnom ramenu, a šinjel mi je bio pokriven nečimbelim. Mahinalno sam opipao je li mi ruka još tu i zahvalio bogu što je čitava.Istovremeno sam osetio nešto vlažno na licu. Obrisao sam ga. Bilo je krvavo. Tad samprvi put video da čoveku do mene, Kesleru, nedostaje gornji deo glave i da mu je gotovoceo mozak završio na licu čoveka do njega, Merkela, obnevidevši ga. Isto je svakogtrenutka moglo svakom da se dogodi, pa niko nije mnogo razmišljao o tome.

Kad su topovi zamukli, snagama Unije naređeno je da pripreme bajonete ijurnu preko otvorenog kukuruzišta prema ukopanim snagama Konfederacije.Međutim, među visokim stabljikama čekala ih je artiljerijska baterija, i čim su seprimakli, pobunjenički topovi zasuli su ih projektilima, koji su prilikomeksplozije oslobađali mnoštvo sitnih topovskih đuladi, koja su otkidala ljudimaglave i razbacivala delove tela po polju. Iz pisma poručnika Sebastijana

Dankana mlađeg*, iz Trinaeste pešadijske brigade Nju Džerzija,dvanaestog korpusa:

Zalutali meci i granate fijukali su nam iznad glava i eksplodirali oko nas... a prednašim linijama ležalo je mnoštvo mrtvih i ranjenih. Jedan nesrećnik ležao je tik ispredmene, otkinute noge; druga mu je bila slomljena i bio je ozbiljno ranjen; urlao je od bola.

Pošto se juriš završio, kukuruzište je bilo zadimljena pustopoljinaprekrivena leševima i ljudima na izdisaju od jednog do drugog kraja. Ranjenicisu ostavljani sami u mukama dok su đulad nastavila da padaju, otkidajući noveudove i razbacujući već otkinute. Bitka nije trajala ni puna dva sata.

Više od šest hiljada ljudi izgubiće život kod Antitama tog dana, a jošdvadeset hiljada biće ranjeno, mnogi smrtno.

Li će naposletku biti primoran na povlačenje. Ali general Džordž B.Maklelan, koji je iskoristio dve trećine raspoloživih snaga da dobije bitku(činjenica koja i dalje zbunjuje vojne istoričare), jednostavno je gledao kako sepotučena vojska Konfederacije šepajući povlači u Virdžiniju napregrupisavanje. Da ih je poterao, zadao bi odlučujući udarac Jugu i takookončao rat.

Ejb je bio besan.,,K vragu!", povikao je na Stantona kad je čuo da Maklelan nije pratio

neprijateljsko povlačenje. „Naneo mi je više jada no ijedan pripadnikKonfederacije!"

Smesta je otišao u Makielanov logor u Sarpsburg._____________________________________* Dankanovi spisi, Istorijsko društvo Nju Džerzija. (Piščeva napomena)

193

Ima jedna čuvena fotografija Abrahama Linkolna i Džordža B. Maklelanakako sede jedan naspram drugog u generalovom šatoru u Sarpsburgu. Obojicaizgledaju ukrućeno i ispunjeno nelagodom. Istorija zna daje Ejb lakomislenorekao Maklelanu:

„Ako ne želite da upotrebite ovu armiju, mnogo bih voleo da mi jepozajmite."

Međutim, istorija ne zna šta se dogodilo malo pre no što je ta neprijatnafotografija snimljena.

Pošto sam pozdravio Maklelana u njegovom šatoru i rukovao se snjegovim oficirima, zamolio sam ih da nas nakratko ostave nasamo. Spustiosam zaklopac šatora, spustio šešir na stočić, ispravio svoj kaput i stao isprednjega.

„Generale", rekao sam, „Moram nešto da vas pitam."„Samo kažite", rekao je on.Zgrabio sam ga za okovratnik i privukao sebi, toliko blizu da su nam se lica gotovo

doticala.„Mogu li da ih vidim?"„Za ime boga, o čemu govorite?"Privukao sam ga još bliže.„O vašim očnjacima, generale! Dozvolite da ih pogledam!" Maklelan je počeo da

se opire, ali stopala mu nisu dodirivala tlo. „Sigurno su ovde", rekao sam, otvarajućimu usta jednom rukom. „Jer kako ijedan živi čovek može želeti da produži ratnuagoniju? Hajdete! Pokažite mi te crne oči! Pokažite mi ta sečiva i dajte da se suočimojedan s drugim!" Snažno sam ga prodrmao. „Pokažite mi!"

„N... ne razumem", promucao je naposletku.Njegova je zbunjenost bila iskrena. Njegov strah očigledan.Pustio sam ga, odjednom posramljen što sam dozvolio da padnem u vatru.„Da", rekao sam. „Da, sad vidim da ne razumete." Ponovo sam ispravio kaput i

dohvatio zaklopac šatora. „Hajdete", rekao sam. „Hajdete da damo Gardneru* tunjegovu fotografiju i završimo jedan s drugim."

Ejb je oslobodio Maklelana dužnosti komandanta mesec dana kasnije.

______________________________________* Aleksander Gardner, fotograf iz grada Vašingtona, koji će snimiti i Ejbov poslednji portret. (Piščevanapomena)

194

Pošto je otišao iz logora u Šarpsburgu, Ejb je razgledao posledice bitke.Prizor unakaženih, ukrućenih tela razbacanih po potoku Anti tamu nagnao jeemotivno iznurenog predsednika na plač.

Plakao sam jer je svaki od tih dečaka bio Vili. Svaki od njih ostavio je svog ocaprokletog kao što sam ja proklet; majku ucveljenu kao što je ucveljena Meri.

Ejb je sedeo na zemlji pokraj tela jednog vojnika Unije gotovo sat vremena.Rečeno mu je da je tog mladića u glavu pogodilo topovsko dule.

Glava mu je bila razjapljena na potiljku i nedostajali su mu veći deo lobanje imozga, tako da su mu lice i koža glave ležali spljošteni na tlu poput prazne kese žita.Gadilo mi se da gledam u njega, a ipak nisam mogao da skrenem pogled. Taj mladić, tajbezimeni mladić, ustao je tog septembarskog jutra, ne znajući da nikad više drugo nećevideti. Obukao se i jeo. Hrabro je otrčao u bitku. A sad ga više nema, svaki trenutaknjegovog života sveo se na jednu jedinu nesreću. Svi njegovi doživljaji, prošlost ibudućnost, iščezli su na nekom tuđem polju daleko od kuće.

GRUPA OSLOBOĐENIH ROBOVA SKUPLJA MRTVA TELA VOJNIKAKONFEDERACIJE u KOLD HARBORU U VIRDŽINIJI POSLE RATA 1865.

Plačem za njegovim majkom i ocem; braćom i sestrama. Ali ne plačem za njim, jerpočeo sam svim srcem da verujem u onu staru izreku koja kaže...

„Samo će mrtvi videti kraj rata."

195

IVMa koliko da je bitka za Antitam bila strašna, bila je to pobeda koju je Ejb

čekao. Dvadeset drugog septembra 1862. izdao je prvu Proklamaciju oemancipaciji, proglašavajući sve robove u pobunjenim državama „zauvekslobodnim".

Reakcija je bila brza. Abolicionisti su tvrdili da oslobađanjem samojužnjačkih robova Ejb nije otišao dovoljno daleko. Umereni su strahovali da ćeta mera samo očvrsnuti Jug u rešenosti da se bori. Neki vojnici sa Severa pretilisu pobunom, tvrdeći da ratuju da bi sačuvali Uniju a ne „crnačku slobodu". Ejbuništa od toga nije bilo važno.

Važna mu je bila jedino reakcija samih robova. A sudeći po izveštajima kojisu počeli da pristižu tokom poslednjeg meseca 1862. godine, bila je upravoonakva kakvoj se nadao.

Dobio sam danas važan izveštaj od naših saveznika iz Njujorka (prepričao mi ga jeSjuard) o nedavnom ustanku na jednoj plantaži nadomak Viksburga u državi Misisipi.Ubeđen sam da nijedan njegov deo nije nakićen, budući da ga je preneo odbegli dečakcrnac koji je događaj gledao svojim očima. „Kad je srećna vest (o Proklamaciji oemancipaciji) stigla do njihovih odaja tog jutra", rekao je Sjuard, „crnci su se veselilipevajući živahne pesme. Međutim, njihovi ljutiti gospodari prekinuli su veseljebičevima, a jednu robinju su okovali oko nogu i odveli, kao što su obično odvodili onekoje niko više nikad ne bi video. Ne želeći da je zadesi ta nesrećna sudbina, kao što sudozvolili da zadesi mnoge pre nje, crnci su se okupili i opkolili tor za tovljenje gde su jebelci odveli. Kad su provalili unutra, sa srpovima i sekirama, zatekao ih je prizor odkojeg su i najhrabriji medu njima prestravljeno jauknuli. Dva gospodina divljih očijuklečala su iznad te okovane žene i sisala joj gole dojke ustima umrljanim krvlju. Bila je unesvesti, gotovo sasvim bleda. Pribravši se, nekoliko crnaca podiglo je oružje i nasrnulona te đavole, misleći da su smrtnici. Međutim, vampiri su se kretali takvom brzinom dasu ih zbunili. Skakali su po toru, držeći se za zidove lako kao insekti, dok su oštricesilovito sevale oko njih. Predvodnike napada su usmrtili, prerezavši im grla šiljastimkandžama; udarili su ih u glavu s takvom jačinom da su umrli i pre no što su pali. Norulja je bila znatno brojnija i uspela je da pobedi ta dva gospodina. Iako su po šestoricamorala da drže svakog od njih, naposletku su izvukli vampire iz tora, stavili ih nadrečno korito i odrubili im glave."

Vest se širila. Dani američkih vampira bili su odbrojani.

196

EJBOVE NADE SU SE ISPUNILE KAD SU SE ROBOVI POBUNILI PROTIV SVOJIHVAMPIRSKIH GOSPODARA NEPOSREDNO PO OBJAVI PROKLAMACIJE O EMANCIPACIJI.

Devetnaestog novembra 1863, Ejb je ustao ispred gomile od petnaesthiljada okupljenih ljudi. Izvadio je listić papira iz džepa, razvio ga, pročistiogrlo i počeo da govori:

„Pre osamdeset i sedam godina naši očevi stvorili su na ovom kontinentunovu naciju, začetu u slobodi i posvećenu stavu da su svi ljudi stvorenijednaki..."

Došao je u Getisburg da posveti spomen-ploču za osam hiljada ljudi koji sudali živote u trodnevnoj bici što je donela konačnu pobedu Uniji. Dok je ongovorio, Vord Hil Lamon (koji se vidi kako sedi pokraj Ejba na jednoj odmalobrojnih preživelih fotografija tog događaja) zabrinuto je pretraživaogomilu pogledom, ne skidajući ruku sa revolvera u svom kaputu; sav ustreptaood nervoze, jer on je bio jedini čovek koji je štitio predsednika tog dana.

Tri smo sata sedeli na toj pozornici. Tri sata neprekidne strepnje jer bio samsiguran da će atentator napasti. Činilo se da se na svakom licu ocrtava mržnja premapredsedniku. Svaki pokret činio se kao uvod u pokušaj napada na njegov život.

Ejb je u početku navaljivao da u Getisburg ide bez ijednog čuvara, mislećida bi prizor naoružanog čoveka bio „nepriličan" događaju kojim se odaje počastljudima poginulim za svoju zemlju. Tek kad je Lamon u polušali zapretio da ćesabotirati predsednikov voz kako bi sprečio odlazak, Ejb je pristao da gapovede.

197

„... da mi ovde svečano odlučujemo da ovi mrtvi nisu umrli zalud, da će se ovanacija, pod Bogom, ponovo roditi u slobodi, i da vlada sačinjena od ljudi,izabrana od strane ljudi i za ljude, neće nestati sa zemlje."

Ejb je savio papir i seo uz skroman aplauz. Govorio je ukupno dve minute.Za to kratko vreme održao je verovatno najznačajniji govor devetnaestog veka,govor koji će zauvek ostati urezan u američkoj svesti. A za to kratko vremeVord Hil Lamon, najposvećeniji telohranitelj Abrahama Linkolna ljudske vrste,doneo je odluku koja će zauvek promeniti tok američke istorije.

Strepnja u Getisburgu bila je previše. Dok su se vozili natrag u Vašington,Lamon je učtivo rekao predsedniku da on više ne može da ga čuva.

VORD HIL LAMON SEDI DO PREDSEDNIKA, S NJEGOVE DESNE STRANE, UTRENUCIMA POSLE GETISBURSKOG OBRAĆANJA, NERVOZNO PRETRAŽUJUĆIPOGLEDOM OKUPLJENI SVET U POTRAZI ZA ATENTATORIMA VAMPIRIMA. AKOBOLJE POGLEDAMO RUB OVE FOTOGRAFIJE, VIDIMO DA SU NJEGOVI STRAHOVIMOŽDA BILI OPRAVDANI.

VU noći 8. novembra 1864, Ejb je išao po jakom vetru i kiši sam.Odlučio sam da sedim u telegrafskoj kancelariji i sam sačekam izveštaje o

rezultatima glasanja, baš kao što sam radio u Springfildu pre duge četiri godine. Akoizgubim, ne želim da me teše. Ako pobedim, ne želim da mi čestitaju. Jer mnogo jerazloga da se radujem prvom ishodu ili da žalim zbog drugog.

Rat je odneo gotovo pet stotina hiljada života do dana izbora. Uprkos timnezamislivim gubicima, sve većem ratnom zamoru i dubokim podelama ustavovima Severa u vezi s pitanjem emancipacije, Ejb i njegov novi zamenikpredsednika, demokrata Endru Džonson iz Tenesija, pobedili su Džordža B.Maklelana (istog Maklelana s kojim se Ejb sukobio posle bitke kod Antitama) sa

198

velikom većinom glasova. Osamdeset procenata unionističke vojske glasalo jeda se ponovo izabere njihov vrhovni komandant, začuđujuća cifra s obzirom načinjenicu da je Ejbov protivkandidat bio nekadašnji unionistički general i sobzirom na bedne uslove koje su godinama trpeli. Kad su doznale rezultateizbora, unionističke trupe oko Ričmonda, prestonice Konfederacije, toliko suklicale da su njegovi opkoljeni građani bili sigurni da se Jug upravo predao.

Imali su razloga da očekuju poraz. Ričmond je bio opkoljen mesecima.Atlanta (srce južnjačke proizvodnje) bila je osvojena. Širom Juga, desetinehiljada oslobođenih robova nastavile su da beže na Sever, osakaćujućipoljoprivredu Juga i prisiljavajući konfederacijske vampire da svuda traže lakplen. Zbog toga je bilo sve manje „vojnika-utvara", koji su ulivali ljudima strah ukosti, klali i mučili unionističke trupe. Na dan Ejbove druge inauguracije, 4.marta 1865, rat je bio gotovo završen.

Bez zlobe prema ikome, s milosrđem za sve, i s odlučnošću u dobro dok nam Bogdaje da vidimo dobro, potrudimo se da dovršimo ovaj posao u kojem smo, da povežemorane nacije, da brinemo za onog koji će izneti bitku i za njegovu udovicu i za njegovosiroče, da učinimo sve kako bismo očuvali pravedan i trajan mir među sobom i sa svimnarodima.

Povorci koja je pratila njegovo obraćanje pridružio se bataljon crnihvojnika, marširajući pored predsednikove tribine.

Dirnuli su me do suza dok su prolazili, salutirajući mi, jer na svakom licu videosam lice bezimene žrtve koja traži pravdu; devojčice koja je prolazila Starimkambrijskim putem mnogo godina ranije. Na svakom licu video sam patnju prošlosti iobećanje budućnosti.

General Robert E. Li predao je svoju vojsku 9. aprila 1865. godine,okončavši time Građanski rat. Ejb je sutradan primio pismo ispisano poznatimrukopisom.

Abrahame,Molim te da na časak zaboraviš na neprijateljstvo i pročitaš nekoliko reči čestitke.S radošću te obaveštavam da je naš neprijatelj počeo svoje izgnanstvo, mnogi se

vraćaju u Evropu, ostali beže u Južnu Ameriku i na Istok, gde je manja verovatnoća daće ih loviti. Pogledali su u budućnost, Abrahame, i videli da je Amerika sad, i da ćezauvek biti, nacija živih ljudi. Poput svog imenjaka, bio si „otac mnogima" ove četiriduge godine. I poput svog imenjaka, Bog je od tebe tražio nemoguće žrtve. Ipak, sve sito podneo blistavije no što je iko i mogao da se nada. Blagosiljao si budućnost onih kojidele ovo vreme na zemlji i onih koji će tek živeti.

Bila bi ponosna.

199

Zauvek tvoj,-HKao dečak, Ejb se zavetovao da će „ubiti svakog vampira u Americi". Kako se

ispostavilo da je to nemoguće, učinio je najbolje što se moglo učiniti: prognao jenajgore od njih iz Amerike.

Međutim, postojao je jedan vampir koji je odbio da ode... koji je verovao daje san o naciji besmrtnika i dalje dostižan, dokle god je Abraham Linkoln mrtav.

On se zvao Džon Vilks But.

DŽON VILKS BUT (SEDI) POZIRA ZA PORTRET SA PREDSEDNIKOM KONFEDERACIJEDŽEFERSONOM DEJVISOM U RIČMONDU (OKVIRNO 1863. GODINA). TO JE JEDINAPOZNATA BUTOVA SLIKA U NJEGOVOM PRAVOM VAMPIRSKOM OBLIČJU.

200

TrinaestUvek ovako prema tiranimaOstavljam vas, nadajući se da će svetiljka slobode goreti u vašim grudima dok višene bude sumnje da su svi ljudi stvoreni slobodni i jednaki.

Abraham Linkoln, u govoru u Čikagu, u državi Ilinois, 10. jula 1858.

IDvanaestog aprila 1865. jedan čovek zaputio se preko travnjaka Bele kuće

ka visokim stubovima južnog trema, gde se za vedrih prolećnih popodnevapoput tog mogao često videti i sam predsednik na balkonu trećeg sprata. Čovekje koračao žustro, noseći malenu kožnu akten-tašnu. Zakon koji će stvoriti tajnuslužbu počivao je na Abrahamovom radnom stolu te srede uveče i ostaće tamodo kraja njegovog života.

U tri minuta do četiri sata taj čovek ušao je u zgradu i predstavio se lakeju.„Džošua Spid, došao sam da vidim predsednika."Život ispunjen ratovanjem naposletku je uzeo danak od Ejba. Osećao se sve

slabije od Vilijeve smrti. Sve žalosnije i nesigurnije. Bore na njegovom licu su seprodubile, a koža ispod očiju obesila, dajući mu stalno umoran izgled. Meri jegotovo uvek bila utučena, a retke trenutke bezbrižnosti provodila je u mahnitimnapadima uređivanja i preuređivanja, ili na seansama u kojima bi „prisnoopštila" sa svojim voljenim Edijem i Vilijem. Razgovori između nje i Ejbauglavnom su se svodili na kratke, jednostavne učtivosti. U nekom trenutkuizmeđu 3. i 5. aprila, dok je plovio niz reku da obiđe pali grad Ričmond,predsednik je nažvrljao sledeću pesmu na marginama svog dnevnika:

Melanholija,Moj drug stari,Pohodi me često,I ponovo sad.Željan društva i razonode, Ejb je pozvao svog starog prijatelja i kolegu

lovca na vampire da provede noć u Beloj kući. Čim su ga obavestili o Spidovomdolasku, Ejb se izvinio, izašao sa sastanka i žurno se zaputio u prostoriju zaprijem. Spid se priseća Ejbovog ulaska u pismu kolegi lovcu Vilijamu Sjuarduposle predsednikove smrti.

Spustivši desnu šaku na moje rame, predsednik je na časak zastao kad su nam selica srela. Usuđujem se da kažem da je na mom video iznenađenje i tugu, jer kad sam ga


201

bolje pogledao, spazio sam krhkost kakve na njemu nikad nije bilo. Nestao je onaj divširokih pleća koji je jednim potezom mogao da preseče vampira po sredini. Nestale suone nasmejane oči i samouvereno držanje. Na njihovom mestu bio je povijeni, ispijenigospodin čija je koža poprimila žućkastu boju bolesti, a crte lica pripadale su čovekudvadeset godina starijem od njega.

„Dragi moj Spide", rekao je i privukao me u zagrljaj.Dvojica lovaca večerali su sami, pošto je Meri zbog glavobolje otišla na

spavanje. Posle večere su se povukli u Ejbovu kancelariju, gde su ostali do ranihjutarnjih sati, smejući se i prisećajući kao da su ponovo iznad prodavnice uSpringfildu. Razgovarali su o svojim lovačkim danima; o ratu; o glasinama davampiri beže iz Amerike u velikom broju. No uglavnom su samo ćaskali: osvojim porodicama; svojim poslovima; čudu fotografije.

Bilo je upravo onako kako sam se nadao. Moje nevolje bile su daleke, moje misliumirene, i ponovo sam se osećao kao onaj stari ja, makar za tih nekoliko kratkih sati.

U neko doba kasno posle ponoći, dok je Ejb zasmejavao svog prijateljabezdanim bunarom anegdota, ispričao mu je jedan san. San koji mu već danimanije davao mira. U jednom od poslednjih odeljaka svog dnevnika, Linkoln ga jezabeležio za buduće naraštaje.

Činilo mi se da oko mene vlada smrtna tišina. A onda sam začuo prigušene jecaje,kao da mnogo ljudi plače. Ustao sam iz postelje i sišao niz stepenice. Tamo su tišinuraspršili isti žalosni jecaji, ali ucveljene nisam video. Išao sam iz odaje u odaju; navidiku nije bilo nikog živog, samo su me isti žalosni jecaji dočekivali dok sam prolazio...Bio sam zbunjen i uplašen. Šta li sve to znači? Nastavio sam dok nisam stigao doistočne sobe i ušao u nju. Tamo me je dočekalo gadno iznenađenje. Preda mnom je stajaomrtvački sanduk na kojem je počivao leš umotan u pogrebno ruho. Oko njega su vojnicičuvali stražu; oko njih se okupila gomila sveta, svi su žalosno zurili u leš, čije je lice bilopokriveno; neki su gorko plakali. „Ko je to mrtav u Beloj kući?", upitao sam jednogvojnika. „Predsednik", odgovorio mi je. „Usmrtio ga je atentator." Utom se iz gomileprolomio krik bola, koji me je probudio iz sna. Nisam više oka sklopio te noći.

IIDžon Vilks But mrzeo je sunčevu svetlost. Nadraživala mu je kožu i

smetala očima. Zbog nje je slabije video zadrigla rumena lica hvalisavihSevernjaka prolazeći ulicom mimo njih, dok su ponosito trućali o pobedamaUnije, slaveći kraj „pobune". Pojma vi nemate šta znači ovaj rat. Tajdvadesetšestogodišnjak uvek je više voleo tamu, čak i pre no što je postao njensluga. Pozornica je uvek bila njegov dom. Ispleteni kanapi i plišane zavese.

202

Njen meki topli sjaj nalik plinskom svetlu. Pozorište je bilo suština njegovogživota i u pozorište je ušao malo pre podneva da pokupi svoju poštu.Nesumnjivo će naći pisma obožavalaca, možda nekog ko je gledao njegovoglegendarnog Marka Antonija u Njujorku, ili se oduševio njegovom skorijomulogom Peskare u Otpadniku, odigranom na istim ovim daskama na kojima sadstoji.

Vrata iza kulisa bila su otvorena kako bi u pozorište ušla dnevna svetlost,kao i izlazi u zadnjem delu zgrade, ali Fordovopozorište ostalo je uglavnommračno. Prvi i drugi balkon obavijala je senka, i svaki put kad bi se Butovapotpetica spustila na podijum, odjeci bi ispunili prazninu. Za njega nije biloprijatnijeg ni prirodnijeg mesta od tog. Često je provodio dnevne sate uzamračenim pozorištima, spavao na galeriji iznad pozornice, čitao na gornjembalkonu uz sveću, ili vežbao pred publikom sačinjenom od duhova. Praznopozorište je obećanje. Zar ne kažu tako? Prazno pozorište je neispunjenoobećanje. Za nekoliko sati sve oko njega biće svetlo i buka. Smeh i aplauz.Šareni ljudi zbijeni li svojim šarenim gizdavim odelima. Večeras će se obećanjeispuniti. A zatim, pošto se zavese spuste a svetiljke pogase, opet će nastupititama. U tome je njegova lepota. To je pozorište.

But je spazio dvojicu muškaraca kako rade u levim ložama bine, oko trimetra iznad njega. Uklanjali su pregradu između dveju manjih loža kako binapravili jednu veliku, nesumnjivo za neku važnu ličnost. Prepoznao je jednogod njih, Edmunda Spenglera, pomoćnog radnika, rumenog starog poznanikažuljevitih šaka i čestog radnika u pozorištu.

,,I ko će biti vaši počasni gosti, Spengleru?", upitao je But.„Predsednik i prva dama, gospodine, u pratnji generala i gospođe Grant."But je izjurio iz pozorišta bez reči. Nikad nije pokupio svoju poštu.Valjalo je dojaviti prijateljima, napraviti planove, pripremiti oružje, i to sve

za tako malo vremena. Tako malo vremena, ali takva prilika! Zaputio se pravoka pansionu Meri Sarat.

Meri, punačka, ružna, tamnokosa udovica, bila je Butova nekadašnjaljubavnica i vatrena simpatizerka Juga. Upoznala ga je mnogo godina ranije,kad je gostovao u njenoj porodičnoj krčmi u Merilandu. Iako je bila četrnaestgodina starija od njega, strasno se zaljubila u tog mladog glumca, i njih su dvojezapočeli tajnu vezu. Pošto joj je umro muž, Meri je prodala krčmu i preselila seu Vašington, gde je otvorila pansiončić u glavnoj ulici. But joj je bio čest gost, aličinilo se da ga poslednjih godina sve manje zanimaju „telesne stvari". No Merinaosećanja prema njemu nisu se promenila. Zato nije oklevala kad ju je But

203

zamolio da odjaše do stare krčme i kaže njenom tadašnjem vlasniku DžonuLojdu da „pripremi naoružanje". But je nedelju dana ranije ostavio tajnu zalihuoružja kod Lojda, u pripremi neuspele zavere da kidnapuju Linkolna i razmenega za zarobljene vojnike Konfederacije. Sad će iskoristiti isto oružje zaneposredniji pristup.

Ljubav prema Butu koštaće Meri života. Prenela je poruku i obesila se trimeseca kasnije.

Dok je Meri bila na svom kobnom zadatku, But je na brzinu svratio u kućeLuisa Pauela i Džordža Aceroda, u jednu za drugom. Obojica su učestvovala unjegovom neuspelom planu otmice i obojica su mu bila potrebna da sprovedesmeli plan koji mu se još oblikovao u glavi. Acerod, stariji nemački doseljenikgrubog izgleda koji se bavio popravkom kočija, bio je stari Butov znalac. NaočitiPauel dečačkog izgleda, koji još nije imao ni dvadeset dve godine, bio jenekadašnji vojnik-pobunjenik, član tajne službe Konfederacije i prijateljSaratovih. Sastanak je ugovoren za sedam iste večeri. But im nije rekao povod.

Rekao im je samo da dođu na vreme i ponesu smelost.

IIIEjb je bio dobro raspoložen.„Smeh je celog jutra odzvanjao iza vrata njegove kancelarije", napisao je

Nikolaj nekoliko godina potom. „Isprva sam mislio da čujem nešto drugo,toliko sam se bio navikao na predsednikovu turobnost."

Hju Makalok, sekretar državne blagajne, pamti:„Nikad nisam video Linkolna tako veselog."Ejba je obodrio ponovni susret sa njegovim lovcima i telegrami koji su

stizali iz Ministarstva rata gotovo na svakih sat vremena. Li se predao JulisizuGrantu pet dana ranije u zgradi suda u Apomatoksu, u državi Virdžiniji, i takopriveo rat kraju. Džeferson Dejvis i njegova vlada bili su u begu.

Kako bi lično čestitali Julisizu Grantu na blistavoj pobedi nad Robertom E.Lijem, Linkolnovi su pozvali njega i njegovu ženu u pozorište te večeri. Igranaje nova komedija u Fordu, i nekoliko sati bezbrižnog smeha bilo je upravo onošto je bilo potrebno predsedniku i gospođi Linkoln. Međutim, general je učtivoodbio jer su on i Džulija putovali vozom iz Vašingtona te večeri. Na to su imposlali mnoštvo pozivnica na druge prigode, ali sve su brzo (i učtivo) odbijeneiz ovog ili onog razloga.

„Čovek bi pomislio da ih pozivamo na pogubljenje", priča se da je Meri

204

kazala tog dana. No to nije mnogo dotaklo Ejba. Koliko god odbijanja bilo,učtivog ili ne, nije moglo da mu pokvari raspoloženje tog toplog Velikog petkapo podne.

Neobično sam razdragan. [Glasnogovornik Ham Skajlera] Kolfaks svratio je jutrosda razgovaramo o rekonstrukciji, i pošto me je posmatrao četvrt sata, zastao je i upitaojesam li zamenio kafu viskijem, tako sam bio raspoložen. Ni Kabinetu ni [zamenikupredsednika Endruu] Džonsonu nije pošlo za rukom da mi danas pokvare raspoloženje(mada su se silno trudili da to urade). No ne usuđujem se da naglas govorim o ovoj srećijer bi Meri u takvom hvalisanju zasigurno videla predznak. U njenoj je prirodi većdugo, a i u mojoj, da ne veruje tim trenucima spokoja i da ih smatra uvodom u nekakvunepredviđenu nevolju. Pa ipak, drveće danas prekrasno cveta i ne mogu da to neprimetim.

To je odeljak od 14. aprila 1865. godine, a ujedno i poslednji odeljak koji ćeEjb ikada napisati.

Kasno po podne, pošto je završio svakodnevne poslove u kabinetu,predsednik se spremio da se provoza kočijama sa ženom. Mada nije bila tolikoradosna kao njen muž, i Meri je bila neobično dobre volje i zamolila je Ejba dajoj se pridruži u „kratkom obilasku dvorišta". Kad je predsednik sišao sa severnogtrema, jedan jednoruki vojnik Unije (koji je čekao tamo gotovo ceo dan u nadida će sresti predsednika) povikao je:

„Dao bih i drugu ruku samo da mi je da se rukujem s AbrahamomLinkolnom!" Ejb se primakao mladiću i pružio ruku.

„Uradićete to i neće vas ništa koštati."

IVBut je stigao u iznajmljenu sobu Luisa Pauela tačno u sedam sati, u društvu

niskog, nervoznog dvadesetdvogodišnjeg apotekara Dejvida Herolda, kojeg jeupoznao preko Meri Sarat. Acerod je već bio tamo. But nije traćio ni trenutka.

Za nekoliko sati njih će četvorica slomiti kičmu Unije. Plan je bio da tačno udvadeset dva časa Luis Pauel ubije državnog sekretara Vilijama Sjuarda, koji seu to vreme oporavljao u postelji posle pada iz kočije. Pošto Pauel ne poznajeVašington, do Sjuardove kuće odvešće ga nervozni apotekar. Pošto ubijusekretara, dva zaverenika odjahaće preko mosta kod brodogradilišta pa uMeriland, gde će se sastati sa Butom. Acerod će u međuvremenu ustrelitizamenika predsednika, Endrua Džonsona, u njegovoj sobi u kući u Kirkvudu,pre no što se pridruži ostalima u Merilandu. Što se tiče Buta, on će se vratiti u

205

Fordovo pozorište. Tamo će usmrtiti predsednika jednim jedinim hicem iz svogderindžera, a zatim zabosti nož u srce generalu Grantu.

Pošto rukovodstvo Unije bude pogubljeno, Džeferson Dejvis i njegovkabinet imaće vremena da se reorganizuju. Generali Konfederacije Džozef E.Džonston, Meriveder Tompson i Stend Vatije, čije su se vojske odvažno borileprotiv tih severnjačkih đavola čak i tad, moći će da se ponovo naoružaju. IzMerilanda, But i njegova tri druga nastaviće ka jugu, oslanjajući se na dobrotusvojih simpatizera, koji će im dati smeštaj i hranu dok ih Unija bude gonila. Kadse vest o njihovom delu pročuje, odjeknuće hor radosnih glasova od Teksasa doKarolina. Situacija će se preokrenuti. Svi će ih pozdravljati kao junake, a DžonaVilksa Buta prozvaće „spasiteljem Juga".

Acerod se protivio, tvrdeći kako je pristao na otmicu, ne na ubistvo. But jezapočeo nadahnjujući govor. Nema svedočanstava o tome šta je rekao, zna sesamo da je govor bio uzvišen i sasvim ubedljiv. Moguće je da je aludirao naŠekspira. Zasigurno je bio uvežban baš za tu priliku. Ma koje da su bile Butovereči, urodile su plodom. Acerod je nevoljno pristao da nastavi. Međutim, onošto taj bojažljivi Nemac nije znao, što niko od živih zaverenika nikad nećesaznati, čak ni dok budu na korak do smrti, bila je istina iza mržnje tog mladogglumca prema Linkolnu.

Površno gledano, nije bilo nikakvog povoda za nju. Džon Vilks But važio jeza „najnaočitijeg muškarca u Americi". Publika se tiskala u pozorištima širomzemlje samo da bi ga videla kako igra. Žene su gazile jedne preko drugih samoda bi ga nakratko ugledale. Rođen je u uglednoj američkoj glumačkoj porodici ipočeo je da se bavi glumom još kao tinejdžer. Za razliku od svoje čuvene braće,Edvina i Džunijusa, koji su bili glumci u klasičnom smislu, Džon je bio prirodani spontan, skakao je po pozornici, urlao iz sveg glasa.

„Čini se da je svaka njegova reč, ma koliko bezazlena bila, izgovorena usrdžbi", napisao je jedan kritičar za Bruklin dejli igl, ,,a ipak ne možete odoletinjegovom šarmu. U tom gospodinu ima nečeg gotovo božanskog."

Jedne večeri, posle izvođenja Magbeta u pozorištu Ričmond, But je navodnoodveo šest mladih dama u svoj pansion i niko ga nije video tri dana. Bio jebogat. Obožavali su ga. Radio je ono što je voleo. Džon Vilks But trebalo je dabude najsrećniji živi čovek. Ali on nije bio živ.

Život je tek hodajuća senkaJadni glumac koji se

206

Pući i razbacujeA potom zuba ne obeli više.Priča koju priča idiot,Prepuna buke, pomame i besa,A koja ne znači ništa.*Kad je imao trinaest godina, Džoni But platio je jednoj staroj Ciganki da mu

gleda u dlan. Uvek je bio opsednut sudbinom, naročito vlastitom, uglavnomzbog jedne priče koju mu je ispričala njegova ekscentrična majka.

„One noći kad si rođen", rekla je, „molila sam Boga da mi da neki znak otome šta čeka mog novorođenog sina. I Bog je zaključio da treba da mi uslišimolitvu." Jer ostatak života Meri En But zaklinjaće se da su iz ognjišta njihovogkamina iznenada iskočili plamenovi i oblikovali reč „država". Džon je beskrajnesate mozgao o značenju toga. Znao je da ga čeka nešto posebno. Osećao je to.

,,Oo... loša šaka", kazala je Ciganka odmah, malko se trgnuvši. „Jad inevolja... jad i nevolja gde god pogledam." But je jedva dočekao da nakratkozaviri u svoju buduću veličinu, a prorečena mu je zla kob. „Umrećeš mlad",rekla je Ciganka, „ali najpre ćeš sakupiti gromovitu rulju neprijatelja." But seusprotivio. Ona greši! Sigurno greši! Ciganka je odmahnula glavom. To ništa nemože da spreči...

Džon Vilks But „završiće loše".Sedam godina kasnije, prvi deo tog mračnog proročanstva se obistinio.

Od šest mladih žena koje je But odveo u svoj ričmondski pansion te večeri,samo jedna je ostala do jutra. Ostale je izjurio pre zore, raščupane i sa odećomsmotanom u rukama. Pošto se magla od viskija razbistrila, shvatio je da su tosamo iste glupe brbljive devojke koje ga dočekuju na vratima svake pozornice usvakom gradu, privučene njegovim bogatstvom i slavom. Sve što su imale damu pruže već je uzeo.

Međutim, devojka u krevetu s njim bila je nešto sasvim drugačije. Bila jesitna, tamnokosa lepotica puti boje slonovače. Iako je imala dvadesetak godina,posedovala je smireno, samouvereno držanje mnogo starije žene. Bilo je u njojneke prepredenosti, i mada je retko govorila, sve njene reči bile su mudre iduhovite. Vodili su ljubav satima bez prekida. Nijedna druga žena, ni MeriSarat niti ijedan od njegovih bezbrojnih trofeja sa vrata pozornice, nije učinila______________________________________* Magbet, peti čin, peta scena. (Piščeva napomena)

207

da se But oseća tako. Privukla ga je kao što ga je privlačilo samo pozorište.Svaka žena pre nje bila je neispunjeno obećanje.U trenucima predaha, But je ispunjavao tišinu pričama iz svoje mladosti:

reči „država" od plamena... Cigankom... neizbežnim osećajem da mu je suđenaveličina, nešto više nego što slava i novac mogu da omoguće. Devojka puti bojeslonovače priljubila je usne uz njegovo uho i rekla mu kako može da postignetu veličinu. Možda joj je poverovao; možda je samo udovoljavao svojoj mladojljubavnici, ali u nekom trenutku te druge noći, Džon Vilks But svojevoljno je pionjenu krv.

Tokom naredna dva dana preživeo je najgoru i poslednju bolest svogživota. Namočio je čaršave svojim znojem; doživljavao strašna priviđenja; grčiose tako silovito da su nogari njegovog kreveta lupali o pod.

Tri dana pošto je poslednji put viđen u javnosti, But se probudio. Digao se istao u sredinu sobe, sam. Devojka puti boje slonovače bila je otišla. Nikada nećesaznati njeno ime; nikad je više neće videti. No to mu nije bilo važno. Nikad senije osećao življim nego u tom trenutku, niti je ikad video i čuo tako jasno.

Kazala je istinu.But je priželjkivao besmrtnost još od detinjstva. Sad ju je dobio. Oduvek je

znao da ga čeka neka posebna sudbina. I eto je tu. Biće najveći glumac svojegeneracije... svih generacija. Njegovo će ime doživeti slavu o kakvoj Edvin iDžunijus mogu samo da sanjaju. Ukazivaće čast svetskim pozorištima svojimprisustvom; gledaće kako se carstva mrve i pretvaraju u prah; pohraniće svakuSekspirovu reč u sećanje. On je gospodar vremena i prostora. But nije mogao dase ne nasmeje kad mu je još jedna misao prošla kroz glavu. Stara Ciganka je bilau pravu. Umro je mlad, baš kao što je ona rekla da će umreti. I sad će živetivečno.

Ja sam vampir, pomislio je. Hvala bogu.

Besmrtnostse, međutim, isprvapokazala pomalo razočaravajućom. Poputtako mnogo vampira, But je morao sam da nauči teške lekcije smrti. Nije biloučitelja da mu objasni hiljade šapata koji bi mu sad ispunili glavu kad bi seokrenuo prema publici. Nije bilo prodavca da mu preporuči odgovarajući partamnih naočara niti prikladna sredstva za uklanjanje krvi s rukava kaputa. Kadje prvi put osetio snažnu glad, koja mu je sasvim obuzela um i zahtevalautoljenje, tumarao je mračnim ulicama Ričmonda satima, prateći teturavepijance beskrajnim zavojitim uličicama, nijednom ne smogavši dovoljno

208

smelosti da napadne.Kad je glad postala toliko jaka da je osetio kako tone u ludilo, But je

smogao hrabrosti, ali ne u Ričmondu. Dvadesetog dana svoje besmrtnosti,uzjahao je svog konja pošto se smrklo i zaputio ka plantaži u obližnjem ČarlsSitiju. Imućni uzgajivač duvana po imenu Harison gledao je njegovog Hamleta ipozvao glumca na večeru sledeće nedelje. But je namerio da prihvati taj pozivmalo ranije.

Privezao je konja uz drvo u voćnjaku sedamdesetak metara od staništarobova, koje se sastojalo od deset jednolično sagrađenih gusto zbijenih barakaod cigle. Iz njihovih dimnjaka nije se izvijao dim. Njihovi prozorčići bili sumračni. But se odlučio za najbližu kućicu (jer mu je tako bilo najzgodnije) iprovirio kroz prozorčić. Unutra nije gorela vatra, a na nebu gotovo da uopštenije bilo meseca, a ipak je video sve kao da je osvetljeno svetlima u podupozornice koja bi ga noću zaslepljivala.

Desetak crnaca različitog pola i starosti čvrsto je spavalo unutra, neki nakrevetima, ostali po istkanim podnim prostirkama. Najbliže njemu, odmahispod prozora, devojčica od sedam ili osam godina spavala je potrbuške udronjavoj beloj spavaćici.

Nekoliko minuta potom, But je bio u voćnjaku, jecao je, s njenimbeživotnim telom u naručju, a njena krv kapala mu je niz očnjake i bradu.Kleknuo je i čvrsto je stegnuo uz grudi.

On je đavo.But je osetio kako njegovi očnjaci probijaju debeli mišić njenog vrata.

Ponovo je počeo da pije.

VPosle celog dana učtivog odbijanja, Linkolnovi su napokon našli par voljan

da pođe s njima u pozorište. Major Henri Ratbon i njegova verenica KlaraHaris, kći njujorškog senatora Ajre Harisa, vozili su se unatraške, sedećinaspram Ejba i Meri, dok se predsednička kočija probijala kroz slabašnu maglu.Meri je osećala prohladan vazduh u crnoj svilenoj haljini i šeširiću iste boje.Ejbu je bilo savršeno toplo u crnom vunenom kaputu i belim rukavicama.Njihova družina zaustavila se ispred Fordovogpožarišta malo pre osam itrideset, kada je predstava Nas američki rođak već bila počela. Ejb, koji je mrzeoda kasni, izvinio se vrataru i pozdravio svog telohranitelja za javnost, Džona EParkera.

209

Parker, vašingtonski policajac, stigao je u svoju smenu u Belu kuću sa trisata zakašnjenja i bez opravdanja. Vilijam H. Kruk, koji je čuvao Linkolnadanju, ljutito ga je poslao pred Ford i rekao mu da tamo sačeka predsednikovodruštvo. S vremenom će nacija saznati da je Parker bio nepopravljivi pijanac,koji je kažnjen jer je više puta zaspao na dužnosti.

Te večeri jedino je on imao odgovornost da štiti život Abrahama Linkolna.Linkolnove i njihove goste odveli su uz usko stepenište do duple lože, gde

su bile postavljene četiri stolice. U najdaljem levom uglu nalazila se crna stolicaza ljuljanje od orahovine za predsednika. Meri je sela pokraj njega, do nje Klara,a za njom major. Čim su njih četvoro posedali, predstava se prekinula iobjavljen je predsednikov dolazak. Ejb je stajao, pomalo postiđen, dok jeorkestar svirao Pozdrav poglavici, a publika od više od hiljadu ljudi ustala učtivopljeskajući. Kad se predstava nastavila, Džon Parker je seo ispred vrata. Odatleće moći da vidi svakog ko pokuša da se primakne predsednikovim mestima.

Iza kulisa niko nije obratio mnogo pažnje na Džona Vilksa Buta kad jestigao sat vremena posle Ejbove družine. Bio je redovan gost u Fordovompozorištu, mogao je da dolazi i odlazi kad zaželi i često je gledao izvođenjasedeći iza kulisa. Međutim, Buta te večeri nije zanimala predstava; nije imaovremena za ćaskanje sa lakovernim mladim glumicama. Pošto je dobro znaoraspored prostorija pozorišta, provukao se kroz krivudavi lavirint hodnika iuzanih prolaza dok nije došao do stepenica koje su vodile do levih loža.

Tamo se zaprepastio kad je video da nema postavljenih stražara. Očekivaoje najmanje jednog i nameravao je da iskoristi svoju slavu kako bi stigao dopredsednika. Veliki glumac ukazuje poštovanje velikom čoveku. Nosio jeposetnicu u džepu kaputa baš za tu svrhu.

Nije bilo ničeg osim prazne stolice.

Džona Parkera ljutilo je što ne vidi pozornicu. Neverovatno, ali tokomdrugog čina jednostavno je napustio svoje stražarsko mesto kako bi našaodrugo, pogodnije sedište. Do početka trećeg čina Parker je sasvim napustiopozorište i otišao na piće u krčmu Zvezda u susedstvu. Sad je između Buta iLinkolna stajalo samo usko stepenište.

Gore u loži, Meri Linkoln je držala muža za ruku. Krišom je pogledalaKlaru Haris, čije su ruke skromno počivale u krilu, i prošaputala Ejbu na uho:

„Šta će gospođica Haris pomisliti što sam se ovako zalepila uz tebe?"„Neće pomisliti ništa."

210

Većina istoričara se slaže da su to bile poslednje reči Abrahama Linkolna.But se nečujno popeo uz stepenice i stao ispred lože, čekajući stih koji će,

znao je, izmamiti bučan smeh.Smeh dovoljno glasan da priguši zvuk pištolja.Na pozornici je Hari Hok stajao sam i nadahnuto recitovao monolog

publici. But se držao staloženo i čekao dok se Hokov glas orio pozorištem.Prišunjao se napred, uperio pištolj u Linkolnov potiljak, i pažljivo... pažljivopovukao oroz unazad. Da je Ejb bio deset godina mlađi, možda bi i čuo škljocaj,možda bi reagovao brzinom i snagom koje su mu spasle život mnogo puta pretoga. Ali bio je star. Umoran. Osećao je samo Merinu ruku na svojoj. Čuo jesamo gromki glas Harija Hoka:

„Ne poznajete manire dobrog društva, je li? E pa, izgleda da ja znamdovoljno da vas izvrnem, stara curo; vi matora smutljivice!"

Publika je zaurlala. But je opalio.Metak je ušao u Ejbovu lobanju i on je klonuo napred na svojoj stolici za

ljuljanje, nesvestan. Merina vriska pridružila se zaglušujućem smehu kad je Butizvadio lovački nož i okrenuo se ka svojoj sledećoj meti, ali umesto generalaGranta, ugledao je mladog majora Ratbona, koji je skočio sa stolice i kidisao nanjega. But je zario nož u Ratbonovu mišicu ruke i pošao ka gelenderu. Klarinivrisci pridružili su se Merinim dok je smeh ustupao mesto žamoru prigušenihglasova, a ljudi okretali glave ka tom metežu. Ratbon je uhvatio Buta za kaputzdravom rukom, ali nije mogao da ga zadrži. But je skočio preko gelendera.Međutim, dok je to radio, mamuzom je zakačio zastavu koju je EdmundSpangler postavio ranije tog dana. But je nezgodno pao na pozornicu, polomivšilevu nogu u kolenu.

CRNOOKI DŽON VILKS BUT ISPALJUJE KOBNI HITAC DOKMAJOR HENRI RATBON REAGUJE.

211

Mada ozleđen, taj savršeni glumac nije mogao da se uzdrži od razmetljivoggesta. Pridigao se, okrenuo prema publici, koju je već hvatala panika:

„Sic semper tyrannis" Državno geslo Virdžinije. Uvek ovako prema tiranima!S tim rečima, Džon Vilks But napustio je pozornicu poslednji put.Poput govora svojim zaverenicima, bio je to trenutak koji je verovatno

uvežbao.

VIOtprilike u istom trenutku, Luis Pauel je istrčao iz kuće sekretara Sjuarda,

urlajući:„Lud sam! Lud!" Mada to tad još nije znao, njegova misija nije uspela.Herold, nervozni apotekar, uradio je svoj deo. Odveo je Pauela do

Sjuardove kuće. Sad je sa bezbedne udaljenosti gledao kako je Pauel zakucao naulazna vrata malo posle deset sati. Kad mu je lakej otvorio, Pauel je ispričaosvoju dobro uvežbanu priču:

„Dobro veče. Imam lek za sekretara. Treba lično da mu ga dam." Nekolikotrenutaka kasnije bio je na drugom spratu, samo nekoliko metara od mesta gdeje njegova bolesna žrtva spavala. Međutim, pre no što je uspeo sam da se ušunjau Sjuardovu sobu, prišao mu je Sjuardov sin Frederik.

„Zašto želite da vidite mog oca?"Pauel je ponovio svoju pažljivo uvežbanu priču, reč po reč. Međutim,

mladi Sjuard ostao je neuveren. Nešto tu nije štimalo. Rekao je Pauelu danjegov otac spava i da svrati ujutro.

Luis Pauel nije imao izbora. Izvukao je revolver, uperio ga Frederiku uglavu i stisnuo okidač. Ništa. Pištolj je zatajio.

Lud sam! Lud!Nije bilo vremena. Pauel je tresnuo Frederika po glavi pištoljem i srušio ga

na pod, krv mu je liptala iz nosa i ušiju. Pauel je zatim utrčao u sobu svoje mete,gde je zatekao sekretarovu kćer, Fani Sjuard, koja je vrištala. Ne obazirući se nanju ni trenutak, izvadio je nož i zario ga u starčevo lice i vrat, iznova, iznova iiznova, dok se Sjuard nije skotrljao na pod, mrtav.

Ili je bar tako Pauel mislio. Sjuard je nosio metalnu protezu oko vrata zbogpada iz kočije. Bez obzira na duboke brazgotine na njegovom licu, oštrica munije probila vrat.

Pauel je izbo Fani Sjuard po šakama i rukama dok je istrčavao pokraj nje uhodnik. Kad je produžio niz stepenice, još jedno sekretarovo dete, Ogastus, i

212

njihov gost narednik Robinson pokušali su da ga zaustave. Obojicu ih je izbozbog tog nastojanja, kao i Emerika Hansela, glasnika koji je imao nesreću dastigne do vrata baš kad je Pauel istrčavao iz kuće.

Neverovatno, nijedna žrtva nije umrla.Napolju od nervoznog apotekara nije bilo ni traga. Poplašila ga je vriska

Fani Sjuard i utekao je. Pauel, koji je slabo poznavao taj kraj, bio je prepuštensam sebi. Bacio je krvavi nož u obližnji slivnik, odvezao svog konja iodgalopirao u noć.

Ma koliko da je napad na Sjuarda bio porazan, Pauel je mogao da se utešisvešću da je postigao daleko više od Džordža Aceroda. Taj nevoljni Nemacizgubio je smelost, napio se u krčmi u pansionu zamenika predsednika, apotom tumarao vašingtonskim ulicama do svitanja.

VIIDvadesettrogodišnji Čarls Lijale pomogao je svojim drugovima vojnicima

da spuste predsednika na krevet na prvom spratu Pitersonovog pansiona,direktno naspram Fordovog pozorišta. Bili su prinuđeni da ga polože dijagonalnobudući da je bio previsok da bi ležao pravo. Lijale, vojni lekar koji je bio upublici, prvi je pritrčao u pomoć predsedniku. Probio se kroz gomilu, popeouzanim stepenicama i ušao u ložu, gde je zatekao Linkolna klonulog napred nastolici. Pošto je spustio predsednika i pregledao ga, utvrdio je da mu srce nekuca. Da ne diše. Mladi lekar je hitro opipao Linkolnov zatiljak i našao rupu tikiza njegovog levog uha. Pošto mu je izvadio krvavi ugrušak iz rane, Linkoln jeponovo počeo da diše.

Lijale je bio mlad, ali nije bio naivan. Video je dovoljno takvih povreda nabojištu i znao je ishod. Nekoliko minuta pošto je predsednik pogođen, saopštioje svoje mračno i tačno medicinsko mišljenje:

„Njegova rana je smrtonosna. Nemoguće je da će se oporaviti."Meri nije mogla da podnese da bude u istoj odaji sa svojim umirućim

mužem, pa je ostala u salonu Pitersonovog pansiona i čitavu noć preplakala.Robert i Tad stigli su u nekom trenutku posle ponoći i zauzeli njeno mesto krajEjbove postelje, isto kao što je Ejb klečao uz postelju svoje umiruće majkegotovo pedeset godina ranije. Pridružili su im se Gidion Vels, Edvin Stanton ibeskrajna povorka najboljih vašingtonskih doktora, koji su svi došli da daju svojsavet. Međutim, ništa se nije moglo učiniti. Doktor Robert King Stoun,porodični lekar Linkolnovih, pregledao je predsednika te noći i zaključio da je

213

njegov slučaj „beznadežan".Bilo je samo pitanje vremena.Do svitanja, napolju se okupila velika gomila sveta. Predsednik je disao sve

slabije kako je odmicala noć, a puls mu je bio isprekidan. Bio je hladan na dodir.Većina doktora istakla je da bi takva rana usmrtila većinu ljudi za dva sata;možda i manje. Ejb je izdržao devet. Ali Ejb Linkoln je uvek bio drugačiji. EjbLinkoln je uvek živeo.

Detešce koje je majka volela i pazila;Detešce koje je majci ljubav dokazalo;Muž kojeg su majka i detešce blagosiljali,Svako je, svi su, daleko u svom večnom počivalištu.*Abraham Linkoln preminuo je u 7.22 ujutro, 15. aprila 1865.Ljudi kraj njegove postelje pognuli su glave u molitvi. Pošto su se pomolili,

Edvin Stanton je izjavio:„On sad pripada večnosti."Rekavši to, vratio se svojim telegramima. Džon Vilks But bio je u begu i

Stanton je bio rešen da ga uhvati.

VIIIBut i Herold uspevali su da umiču unionističkoj vojsci jedanaest dana,

pobegavši najpre u Meriland, zatim u Virdžiniju. Danima su se neprekidnoskrivali po močvarama; spavali na postelji od hladne zemlje. But je očekivao daće ga prigrliti kao junaka, „spasitelja Juga". Umesto toga, prognali su ga napoljena studen.

„Otišao si predaleko", rekli su mu. „Jenkiji će spaliti sve farme odBaltimora do Berminghama tragajući za tobom."

Drugo Cigankino proročanstvo se obistinilo. But je prikupio „gromoviturulju neprijatelja".

Dvadeset šestog aprila, Buta su probudili povici i odmah je shvatio.Prokleta dvolična hulja...Ričard Garet bio je među retkim stanovnicima Virdžinije koji ih nisu odbili.

Nahranio ih je i dao im topao ambar za duvan kao konačište. Sudeći povojnicima Unije ispred, i on ih je prodao za novčanu nagradu.

Od Herolda nije bilo ni traga. Kukavica se predala. Nije važno. Ionako će___________________________________* Iz Ejbove omiljene pesme Škota Vilijama Noksa. (Piščeva napomena)

214

biti brži sam. Pala je noć, a noć pripada Butovoj vrsti. Neka čekaju, pomislio je.Neka čekaju i vide šta sam. Noga mu je još davno zacelila i, mada je biozanemoćao od gladi, oni mu neće biti ravni. Ne u mraku.

„Predaj se, Bute! Nećemo te ponovo upozoravati!"But je ostao na mestu. Poštujući svoju reč, unionistički vojnici nisu ništa

više rekli. Samo su zapalili ambar, potpalivši daske i bacivši baklje na krov.Vatra je za tili čas progutala stari suvi ambar. Od zaslepljujućeg plamenamračni uglovi ambara činili su se još dublji. But je stavio tamne naočari kad suprastare grede počele da škripe nad njim, a pramenovi crnog dima počeli da sepenju uza zidove. Stao je u sredinu pozornice i povukao dno svog kaputa, staraglumačka navika. Hteo je da izgleda najbolje za tu priliku. Hteo je da tisevernjački vragovi vide ko je on pre nego što...

Neko je unutra sa mnom... neko ko mi ne misli dobro...But se okrenuo ukrug, spreman za napad koji je mogao da dođe iz svakog

pravca, svakog časa. Očnjaci su mu se spustili; zenice nabrekle, dok mu se očinisu pretvorile u crne klikere. Bio je spreman na sve...

Ali nije bilo ničega. Ničeg osim dima, i vatre, i senke.Kakva je ovo varka? Zašto ne mogu da ga nanjušim dok...„Zato što si slab..."But se hitro okrenuo u pravcu odakle je dopro čovekov glas.Henri Sterdžes iskoračio je iz najmračnijeg kutka ambara.„... i što previše razmišljaš."Namerava da me uništi...Nekako je But shvatio sve. Možda je taj stranac hteo da on to razume,

prisilio ga je da razume.„Uništio bi me zbog živog čoveka?" But je uzmicao dok se Henri primicao.„ZBOG ŽIVOG ČOVEKA?"Henri nije ništa rekao. Bilo je vremena i mesta za reči. Očnjaci su mu se

spustili, oči zacrnele.Ovo su poslednje sekunde mog života.But nije mogao da se ne osmehne.Stara Ciganka je bila u pravu.Džon Vilks But zaista će završti loše.

215

ČetrnaestDomSanjam da će jednoga dana ova nacija ustati i ostvariti pravo značenje svoje vere:„Smatramo da su ove istine očigledne: da su svi ljudi stvoreni jednaki."

Dr Martin Luter King mladi, 28. avgusta 1963.

IEjb Linkoln je sanjao.Gledao je kako se njegov plen kreće među ljudima ispod; gledao je kako

samouvereno kruži oko njih. Birajući. Streljajući ih pogledom poput Boga.Ismevajući ih; naslađujući se njihovom bespomoćnošću. Ali ti, pomislio je,večeras si bespomoćan ti.

Samo trenutak. Samo još trenutak i počeće. Niz uvežbanih pokreta.Izvođenje, glačano svake noći. Usavršeno. Samo trenutak, a onda snaga,uzbuđenje, brzina. Zuriće u crnilo njegovih očiju, gledati kako ih život zauveknapušta. A zatim će biti gotovo. Za večeras.

Ponovo je imao dvadeset pet godina i ponovo je bio snažan. Bio je takosnažan. Sve tuge u njegovom životu, sve sumnje i smrti i razočaranja, sve onebile su radi ovoga. Bile su vatre koje su plamtele u njegovim grudima. Bile sunjegova snaga. Bile su ona. Jedna molitva dolazila mu je u misli u timtrenucima. Pre vriske. Pre pogađanja i krvi. Nije mnogo mario za molitve, aliova mu se dopadala:

Ako neprijatelji moji budu brzi, daruj mi brzinu. Ako budu snažni, Gospode, ondami podari snagu da ih porazim. Jer uvek sam bio na strani istine, na strani pravde. Nastrani svetlosti.

Oštrio je svoju sekiru iznova i iznova. Kada bih zamahnuo njome dovoljnojako, pustio bih krv i vazduhu. Tokom godina njena se drška istrošila i srodilasa njegovim krupnim šakama, postavši mu stari drug. Svaki njen nabor bio jedobrodošao prijatelj. Bilo je teško odrediti gde se završava on, a gde počinjesekira. Nemoguće znati koliko... Sad.

Skočio je sa krova ambara i lebdeo iznad svoje žrtve. Stvorenje je podiglopogled. Oči su mu pocrnele od kapka do kapka. Pokazalo je očnjake, šuplje igladne. Zamahnuo je sekirom iz sve snage i osetio kako mu drška izleće iz šake,tela i dalje visoko iznad zemlje. Kad se spustio, krajičkom oka je spazio jedno odnjihovih lica. Lice bespomoćnog čoveka, uplašeno i zbunjeno. Još nesvesno da

216

mu je život upravo spasen. Ne radim ovo zbog tebe, pomislio je. Radim ovo zbognje. Gledao je kako se njegov stari drug obrće u vazduhu... drvo metal drvometal drvo metal. Znao je, od trenutka kad ga je pustio, znao je da će oštricanaći svoju metu. Znao je kakav će zvuk proizvesti kad probije lobanju toglažnog boga, cepajući njegov samouvereni osmeh nadvoje... kidajući mumozak... lišavajući ga večnog života. Znao je jer je to bila njegova svrha.

To je oduvek bila njegova svrha...

Ejb se probudio u svojoj kancelariji u Beloj kući. Obukao se i seo za maliradni sto pokraj prozora koji je gledao na južni travnjak. Bilo je savršenoavgustovsko jutro.

Lepo je biti u Vašingtonu. Čudan je osećaj pisati ove reči, ali opet, pretpostavljamda me je ponelo ushićenje današnjeg dana.

Obećava da će biti istorijski. Samo se nadam da će se pamtiti po pravim razlozima,a ne po nasilju koje mnogi predviđaju (a ostali mu se nadaju). Nema još ni osam sati, aveć vidim gomile kako marširaju kroz park Ilips prema spomeniku. Koliko li će ih biti?Ko će govoriti i kako li će okupljeni primiti njihove reci? Znaćemo za nekoliko kratkihsati. Voleo bih samo da su izabrali drugo mesto. Priznajem da mi uopšte nije prijatno dabudem blizu te stvari. No iznenadio sam se što mi uopšte nije neprijatno da spavam usvojoj kancelariji. Zapravo, to i nije tako čudno budući da sam se ovde, u istoj ovojprostoriji, potpisao kao prethodnik svog vremena. Moram se setiti da pošaljempredsedniku Kenediju zahvalnicu što me je primio u goste.

IIUjutro 21. aprila 1865, pogrebni voz Abrahama Linkolna napustio je

Vašington i započeo svoje putovanje kući u Springfild.Hiljade ljudi stajale su pored šina dok je voz sa Linkolnovim telom polazio

sa Zelezničke stanice Baltimor i Ohajo u osam sati i pet minuta; na njegovihdevet vagona bili su povešani crni venci, a iznad zaštitnog odbojnikalokomotive visio je uramljen portret pokojnog predsednika. Ljudi su suznihočiju stajali sa šeširima u rukama; žene spuštenih glava. Vojnici, od kojih suneki napustili svoje krevete u Bolnici Svete Elizabete kako bi ispratili voz, stajalisu u redovima pravi kao strele, salutirajući svom palom vrhovnomkomandantu.

Dva Ejbova sina bila su u vozu s njim, Robert, sad već dvadeset-jednogodišnji vojni kapetan, i Vili, čiji je kovčeg izvađen iz privremene grobnice

217

i smešten kraj očevog. Tad je ostao u Vašingtonu s Meri, koja je bila suvišeophrvana tugom da bi otišla iz Bele kuće. Trinaest dana i gotovo dve hiljadesedamsto četrdeset kilometara voz je krivudao svojim putem kroz Sever,zastajući u označenim gradovima kako bi svet mogao da vidi predsednikovotelo. U Filadelfiji se trista hiljada ljudi guralo i laktalo kako bi nakratko videlitelo ubijenog predsednika. U Njujorku je petsto hiljada ljudi stajalo u redu davidi Ejba, a šestogodišnji Teodor Ruzvelt gledao je kako njegova pogrebnapovorka prolazi. U Čikagu su se stotine hiljada okupile oko postolja na kojem jebilo izloženo predsednikovo telo, a u koji su bile uklesane reči:

„Veran isitni, mučenik zarad pravde".Ukupno je više od dvanaest miliona ljudi stajalo pored šina da gleda kako

prolazi pogrebni voz, a više od milion čekalo je u redu da vidi predsednikovotvoreni kovčeg.

U četvrtak 4. maja 1865, more crnih suncobrana štitilo je hiljade ožalošćenihod vrelog sunca kad je Ejbov kovčeg, zatvoren za svu večnost, stigao na GrobljeOuk Ridž na mrtvačkim kolima koja je vuklo šest belih konja.

Dok je biskup Metju Simpson držao dirljiv govor veličajući „spasiteljaUnije", jedan naročito bled ožalošćeni gospodin gledao je iza tamnih naočara, sacrnim suncobranom i rukavicama. Mada njegove oči nisu bile sposobne za plač,osećao je gubitak Abrahama Linkolna dublje no ijedna živa duša tog dana uSpringfildu.

Henri je ostao kraj zatvorene kapije ispred prijemne kripte (gde će Ejbov iVilijev kovčeg ostati dok se ne napravi trajna grobnica) dugo pošto je suncezašlo i gomile sveta se razišle, čuvajući svog dugogodišnjeg prijatelja. Čuvajućičoveka koji je spasao svoj narod od porobljavanja i vratio tamu natrag u senku.Ostao je tamo veći deo noći, na trenutke sedeći i razmišljajući u tišini, natrenutke čitajući ceduljice koje su ljudi ostavili sa cvećem u dnu gvozdenihrešetaka. Jedna je posebno dirnula Henrija. Glasila je jednostavno:

„Neprijatelj sam tiranima i prijatelj svojoj zemlji."*

Hiljadu osamsto sedamdeset prve, Tad Linkoln, koji je tad živeo s majkomu Čikagu, oboleo je od tuberkuloze. Umro je 15. jula u osamnaestoj godiniživota. Telo mu je odneseno u Springfild i smešteno u očevu grobnicu poredbraće Vilija i Edija. Robert je opet bio u pogrebnom vozu pošto je Meri bila_____________________________________* Julije Cezar, peti čin, četvrta scena. (Piščeva napomena)

218

suviše rastrojena da bi prisustvovala sahrani.Od sve Ejbove dece jedino je Robert dočekao da vidi novi vek. Oženiće se i

dobiti troje dece, a kasnije u životu radiće za dva predsednika, DžejmsaGarfilda i Čestera A. Artura, kao ratni sekretar. Umro je mirno na svom imanjuu Vermontu 1926, u osamdeset drugoj godini života.

Tadova smrt bila je konačni, nepopravljivi udarac za duševno zdravljeMeri Linkoln. U narednim godinama bivala je sve nestabilnija, često se klela daviđa lice svog pokojnog muža kako zuri u nju iz tame prilikom noćnih šetnji.Bolovala je od paranoje i tvrdila kako tuđinci pokušavaju da je otruju ili da jojnešto ukradu. Jednom je dala da se vladine akcije vredne pedeset šest hiljadadolara ušiju u postavu njenih podsuknji kako bi bile na sigurnom. Pošto je Meripokušala da se ubije, Robertu nije preostalo ništa do da je zatvori u duševnubolnicu. Pošto je otpuštena, vratila se u Springfild, gde je umrla 1882, u šezdesettrećoj godini života. Položili su je da počiva pokraj njena tri mlada sina koja jeoplakala za života.

Bilo je nekoliko pokušaja krađe tela Abrahama Linkolna posle Građanskograta, dok, na zahtev Roberta Linkolna, kovčeg nije zacementiran 1901. godinekako ga nikad više ne bi videli. Niko od tih takozvanih pljačkaša grobova nijeimao mnogo uspeha. Zapravo, niko od njih nije uspeo čak ni da odškrine teškipoklopac predsednikovog kovčega.

Da jeste, zaprepastilo bi ga ono što bi našao unutra.

IIIDvadeset osmog avgusta 1963, Henri Sterdžes stajao je ispred Linkolnovog

spomenika, odeće i frizure u koraku s vremenom, sa crnim kišobranom koji muje štitio kožu i tamnim naočarima preko očiju. Bio je u društvu neobičnovisokog prijatelja, očiju iza „rejban" naočara, smeđe kose duge do ramena ispodširokog šešira sa obodom. Gusta brada skrivala je njegovo četvrtasto lice, istoono koje je zurilo naniže u njega sa svog mermernog trona (i zadavalo muveliku nelagodu). Obojica su slušala pomno, ponosito, dok je mladi crnipropovednik gledao u više od dvesta pedeset hiljada lica pred sobom.

„Pre stotinu godina", počeo je propovednik, „jedan veliki Amerikanac, učijoj simboličnoj senci stojimo, potpisao je Proklamaciju o emancipaciji. Tajznačajni ukaz došao je kao svetionik nade milioni- ma crnih robova koji suvenuli u plamenu strašne nepravde. Došao je kao radostan osvit da okončadugu noć zatočeništva. Međutim, stotinu godina kasnije, mi moramo da se

219

suočimo sa tragičnom činjenicom da crnac još nije slobodan."Ejb i Henri došli su da pomognu da se dovrši posao započet vek ranije. Bili

su tu za vreme Rekonstrukcije, isterujući vampire koji su nastavili da kinjeoslobođene robove...

„Sanjam da će jednoga dana na crvenim bregovima Džordžije sinovinekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika moći zajedno da sednuza sto bratstva."

Bili su u Misisipiju, vukući vragove sa belim kapuljačama u smrt nasvetlosti krstova u plamenu...

„Kucnuo je čas da pravda postane stvarnost za svu božju decu."I bili su u Evropi, gde su milioni dali živote gušeći drugi vampirski ustanak

između 1939. i 1945.No ostalo je još štošta da se uradi.„Napokon slobodni! Napokon slobodni! Hvala Svevišnjem Bogu, napokon

smo slobodni!"Svetina je neobuzdano zaklicala i propovednik je seo. Bio je savršen dan u

pozno leto. Odlučujući dan u čovekovoj borbi za slobodu. Sličan danu kad jeAbraham Linkoln položen da počiva, devedeset osam godina ranije.

Danu kad je Henri odlučio...... da su neki ljudi jednostavno suviše zanimljivi da bi umrli.

220

ZAHVALNICA

Hvala Benu Grinbergu, Džejmiju Rabu i svim mojim novim prijateljima uGrand sentralu što ih je ushitila ova ideja i što su je briljantno ispratili; KlaudijiBalarad što je omogućila da se sve ovo ostvari, Ališi Gordon što je omogućila dase ostvari još toga, i svima iz agencije za talente Vilijam Moriš indevor,predivno zastrašujućem Gregu Gelmenu; internetu (bez kojeg bi ova knjiga bilanemoguća), posebno Guglu, Vikipediji i Linkoln logu, sve su to dragoceniizvori; Starbaksu, upotpunjujete me; Stefani Ajzakson na genijalnosti ukorišćenju Fotosopa\ Dejvidu i svima u MTV-u što su trpeli sa mnom kad samodgrizao malo veći komad nego što sam mogao da sažvaćem; i momneustrašivom pomoćniku u istraživanju, Semu.

Posebno hvala Erin i Džošu što su me pustili da presedim veći deo 2009.I naposletku, Ejbu, što je vodio život kojem jedva da su bili potrebni

vampiri da bi bio neverovatan, i Henriju Sterdžesu, ma gde da si...


seth grahame-smith - abraham linkoln - lovac na vampire_docx

Documents

iscepao desetak

grupa hirurga

nosei svojoskudni

krovom od

nas doekati

sudei po eravicama

po uskim policama

uspravio se