И РБРОЈ: 2065. децембар 2018.

ГОДИНА XII

ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ЗВО

МИЛАН ГУЛИЋ: „УЈЕДИЊЕЊЕ ЈЕ БИЛА ЖЕЉА ВЕЋИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА“

СКЦ ВУКОВАР И КУЛТУРНИ ЦЕНТАР НОВОГ САДА ПОТПИСАЛИ ПРОТОКОЛ О САРАДЊИ

У ВУКОВАРУ ОДРЖАНА ПРВА КОРЕОРЕВИЈА У ОРГАНИЗАЦИЈИ КУД-а СЛОГА

ПОРОДИЦИ БАБИЋ ИЗ БИЉАНА ДОЊИХПОСЕЧЕНО 105 СТАБАЛА МАСЛИНЕ

ПОЛИЦИЈА ИСТРАЖУЈЕ СЛУЧАЈ

2 5.12.2018. / ИЗВОР 206АКТУЕЛНО

У НОЋИ ИЗМЕЂУ 17. И 18. НОВЕМБРА ПОРОДИЦИ БАБИЋ ИЗ БИЉАНА ДОЊИХ ПОСЕЧЕНО 105 СТАБАЛА МАСЛИНА И ШЕСТ СТАБАЛА БРЕСАКА

ПОЛИЦИЈА ЈОШ УВЕК ТРАЖИ КО ЈЕ БАБИЋИМА ПОСЕКАО МАСЛИНЕ

Вест о посеченим маслинама и бресквама више је одјекнула свуда него тамо где се сам чин догодио. Многи о томе не знају

ништа, или пак не желе да знају. У намери да сазнамо шта се догодило, пустим биљанским улицама стижемо до куће Милице Бабић. Баш у то време она са комшиницом дискутује о свему што се догодило.

Када је њен девер Славко кренуо на њиву са намером да обиђе земљу, имао је, каже, шта да види. - Ми смо у четвртак резали маслине, након брања, а два дана касније требало је да идемо сакупљати грање. Када је, у недељу, мој девер Славко кренуо да обиђе зимске усеве на суседној њиви, видео је да су маслине посечене. Одмах је отишао у полицију у Бенковац и пријавио случај. Полиција нас је питала да ли на некога сумњамо, јесмо ли нешто видели. Рекла сам им онако како јесте. То се све догодило ноћу, ми никога видели нисмо, ни са ким нисмо били у завади, никада никоме зло нанели, ето, шта друго могу рећи. Не знам, не бих волела ништа да кажем, ни у кога криво прстом да упрем, ничија суза због мене да кане, али ово нас је уништило. Сто пет стабала маслина, старих једанаест година, и шест стабала воћке неко је исекао у једној ноћи.

На тим су стаблима ове године Милица и њен девер убрали преко хиљаду и двеста килограма маслина и имали две стотине литара маслиновог уља. - Прошле године је било мало мање, а годину

пре исто као и ове. Вратили смо се овде 2006. године и почели радити оно од чега смо живели до рата. Све што смо имали својим смо рукама и радом стекли. Тада смо посадили трешње, смокве, бадеме, маслине. У чађавој смо просторији живели, али смо набавили механизацију за рад. Дана нисмо радили нигде друго него на њиви, и зато је ово за нас тежак ударац. Ово је моје огњиште, ја сам овде педесет и седам година. Овде сам се удала, децу породила, муж ми је овде сахрањен и ја нигде одавде нећу, а да се човек уплаши након свега, уплаши, па не може ти бити свеједно - искрено ће Милица.

Од стабала маслина старих 11 година, које су и ове године дале богат род, није остало готово ништа. Зима је на прагу па ваља спасити бар оно шта се спасити да.- Од затеченог призора ноге су ми отказале. Одмах сам отишао и пријавио полицији, па нека они виде шта и како даље, ко је то урадио и због чега. Свако стабло је исечено секиром, мачетом, не знам ни ја са чиме. Сад ћу моторном тестером да поравнам сваки остатак стабла, премажем воском за калемљење и нека стоји.

Оне које успеју да презиме, на пролеће ће бацити нове младице. Можда се доста њих и обнови, али ће на први род требати чекати бар још пет-шест година. Свашта човек помисли, на све баци сумњу, али не можеш ништа рећи док се истина не сазна. Сада је све на полицији, па нека раде свој посао - кратак је био Славко.

Иако је истрага још увек у току, и званичних података о починиоцу или починиоцима нема, мештани кажу како им није свеједно због овога што се догодило, али их то неће поколебати у намери да и даље остану на својим огњиштима.

Ко је посекао маслине и с којим мотивом, нису нам могли рећи ни у полицијској станици у Бенковцу, већ су само потврдили оно што смо од мештана Биљана већ чули. Док истрага не донесе резултате, о мотивима нико не жели да нагађа.

У СРЕД СЕЛА ДЕПОНИЈА КАНЦЕРОГЕНОГ ОТПАДА

Ни у засеоку Шеве не живи се без проблема. Нема асфалта, нема воде ни трговине. Мештани и томе не желе много да причају. Смелији и слободнији је само Живко Шево који пристаје на разговор.- Имамо густерне у којима је кишница са кровова, а погледајте сами од каквог је материјала и каквог квалитета цреп којим су нам куће обновљене. Ја сваке године густерну чистим и тај црвени талог из ње избацујем, али другог избора немам. Мало нас је па немамо ни трговине. Онај ко је још способан да може ауто возити, тај је у предности исто као и човек који се није сам вратио. Једини асфалт

Милица Бабић

Славко

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 3

који имамо зна се и види где води - каже Живко.Асфалт о којем прича постоји само кроз једну

улицу у Биљанима Доњим, и то ону која води до депоније смештене тик уз њихове куће. Наиме, пре осам година у село је довезен грађевиски отпад за који постоји основана сумња да је канцероген, али и поред страха и апела мештана он ни до данас није уклоњен. До места одлагалишта отпада направљен је асвалтни пут, а кроз остатак села га нема, а то је само једна од потреба повратничке популације. Прича о отпаду је било много. Медији

су, кажу мештани, о томе често писали, инспекције долазиле, али ни назнака нема да ће бити уклоњен као што је обећано. Они о томе не желе да причају истичући да су то „велике игранке за мале људе“.- Шта о томе више треба говорити? Зна се какав је то отпад и колико је штетан. Кад дуне мало ветра, све нам то навеје по баштама, усевима, по густернама и кућама па се све црни од песка. Као да нема другог места за такво одлагалиште него баш овде, поред наших кућа. Све је довезено из Шибеника, шездесет километара одавде, шлепер

по шлепер данима. Има ту локација од по десет километара на којима нико не живи, али су га сместили баш у центар нашег села. Да није тог отпада не би било ни комада тога асфалта - жали се Живко.

Мештанима Биљана Доњих свакако и не преостаје ништа друго него да наставе живети онако како су до сада навикли, мучећи се и радећи, и даље чекајући; воду, комад асфалта или људе који ће селу удахнути неки нови дашак живота. Људе који ће, својим постојањем и опстанком, исправити неправду која је већ више од две деценије видљива на готово сваком метру некада богатог села.

Васка Радуловић

Живко Шево

УДРУЖЕЊЕ ПЕНЗИОНЕРА ВУКОВАР-НОВИ ПРОСЛАВИЛО 20. ГОДИШЊИЦУ РАДАУдружење пензионера основано је након мирне

реинтеграције 1998. године под именом „Западни Срем“, а њен први председник био

је покојни Рајко Шијаковић. Временом је дошло до издвајања појединих подружница па се тако 2014. године издвојила и подружница која од тада носи име Вуковар-Нови. Прослављајући овај јубилеј Удружење пензионера Вуковар-Нови обележило је уједно и „Дан треће старосне доби“.- Нашој прослави обавезно присуствују и припадници млађе генерације, представници друштвених организација и институција наше заједнице. Њихова улога је да о нама брину и то не само о томе да ли су нам на време исплаћене пензије већ да се правилно и с бригом односе према генерацији која је онда када је то била у стању давала свој пуни допринос друштвеном напретку. Времена су данас тешка и за нас и за њих, а однос према старијима је и однос према нашој прошлости. Заједница која о томе не води бригу доводи у питање и своју садашњост и будућност. Ми смо углавном задовољни – рекла је председница удружења Злата Мишкић.

Удружење окупља преко 150 чланова. За

најугроженије међу овом популацијом удружење два пута годишње обезбеди хуманитарне пакете, а током ове године одржали су и четири здравствена предавања.

На прославу јубилеја, која је одржана у боровском ресторану Галеб, вуковарчанима су у госте стигли њихови пријатељи из Србије и Републике Српске и то из Сремске Митровице, Шида, Сремских Карловаца, Обреновца, Моровића

и Дворова. Свима њима, али и појединцима који су их подржавали у раду председница Злата Мишкић уручила је захвалнице. Као подршка на прослави су били и председник ЗВО-а Срђан Јеремић, заменик Вуковарско-сремског жупана Ђорђе Ћурчић, председник жупанијског ВСНМ-а Светислав Микеревић, председник ГО СДСС-а Срђан Колар и заменик вуковарског градоначелника Срђан Милаковић. С.Б.

4 5.12.2018. / ИЗВОР 206ДА РАЗБИСТРИМО

РАЧВАСТ КОЛАЦ У ЗЕМЉУ НЕ ИДЕМоже Лора Видовић да пише шта год хоће,

може она да препоручује, предлаже и апелује, али не може да одлучује, не може

да пресуди, не може да пропише казне и у томе лежи сва апсурдност њеног положаја омбудсмана илити заштитника грађана. Јер, шта вреди што она види и констатује да нешто не ваља, ако у њеним рукама нема механизма да то што није добро промени. Речи одлете у ветар, написано заврши у фиокама и све брзо падне у заборав. Тако ће бити заборављена и њена задња анализа о нарастајућем историјском ревизионизму, толерисању усташких и нацистичких симбола у јавном животу у Хрватској и отвореном пропагирању усташтва и ревизионистичких ставова о холокаусту за време НДХ чак и на програмима јавне телевизије.

Прошло је већ две недеље како је Лора Видовић објавила ту своју анализу, а да се из владе и сабора због тога нико није ни почешао иако се у њој експлицитно наводи низ примера о томе као државне институције и органи својим нечињењем и толерисањем усташких и нацистичких симбола и историјског ревизионизма не само подстичу мржњу него угрожавају и темељне вредности устава ове земље. Једно „Отворено“ на ХРТ-у у ком су наводи Лоре Видовић негирани од стране министра правосуђа Бошњаковића, академика Звонка Кусића, Иве Лучића и наравно Анте Ђапића и то је све.

Да је јавни простор загађен усташтвом видљиво је и голим оком па извештај заштитнице грађана и не доноси ништа ново сем што, због положаја са кога долази, има, или би бар требао да има, посебну тежину. Довољно је прошетати улицама ма кога града у Хрватској да би се схватило да је све што у анализи Лоре Видовић пише истина. Готово да нема аутобусне станице или фасаде која није „улепшана“ усташким „У“ и скраћеницом „ЗДС“ која симболизује усташки поздрав, а са зидова се често кезе и нацистичке свастике. Усташлук и говор мржње буја и у медијима, штампаним и електронским, на интернету и друштвеним мрежама, а поруке нетолеранције и величања усташтва неретко се чују и са црквених олтара.

Међутим, шта вреде сва та упозорења ако се нико од прозваних не удостоји да на њих бар одговори. На пример, од МУП-а и полицијског врха Видовић је затражила да наведу правне разлоге због којих нису уложили жалбе на ослобађајуће пресуде прекршајних судова за усташки поздрав „За дом спремни“ који у својој песми „Бојна Чавоглаве“ користи Марко Перковић звани Томпсон, али јој нису одговорили. На тај начин, истакла је Видовић, полиција је заједно са првостепеним прекршајним судовима, креирала праксу некажњивости ове усташке пароле. Она је Томпсона јавно позвала да престане на својим концертима да користи усташки поздрав, а потом се огласио и Перковићев адвокат Даворин Карачић који је правобранитељки спочитавао како довољно

добро не познаје Устав РХ и закључио да за њега „За дом спремни“ није споран ако се не доводи у везу с НДХ. „Када би се доиста доводио у везу с НДХ, онда би се то могло назвати спорним“ - објаснио је Карачић необјашњиво јер исто тако би се могло поставити питање како је онима који тај поздрав користе пало на памет да за свој бојни поклич узму баш тај, а не неки други поздрав и ко то може да тврди, сем Карачића наравно, да у тренутку када су га ХОС-овци усвојили при том нису мислили на НДХ и усташе него на нешто друго? Зашто су онда 1995. године марширајући Сплитом ХОС-овци у црним усташким униформама и ознакама усташке војске извикивали да су они усташе и да се боре за поглавника? Зашто су то радили баш на „10. травањ“ када је основана усташка држава? Зашто 9. бојна ХОС-а носи име по усташком злочинцу Рафаелу витезу Бобану? Зашто су били постројени испред слике Анте Павелића ако се њихово деловање па и сам тај поздрав не може повезати са истим тим усташтвом?

Наравно да само будалама све то није јасно и да се ту ради о обичном лицемерном измотавању и затварању очију пред очигледним. Сви се праве грбави и невешти па је чак и министар управе Ловро Кушчевић промовисао усташки поздрав у сасвим нормалну војну ознаку јер је она била саставни део грба ХОС-а који је, како је он устврдио, био легална војна формација. Али, да ли је баш тако? Наиме, легалност ХОС-а службено је призната тек 1996. године, дакле, након рата, што је својеврсан преседан. Током рата, када је ХОС био војна формација његово деловање је било нелегално. Самим тим нелегалне су биле и његове војне ознаке, униформе и капе са усташким „U“ па и усташки поздрав „За дом спремни“. Након рата, када је ХОС постао удружење грађана „За дом спремни“ остаје у његовом статуту, печату, на застави и одједном постаје легалан. Такво нешто могуће је само у овом Апсурдистану.

Кушчевић је ово рекао због тога што је Лора Видовић прозвала и Министарство управе, на чијем је он челу, јер упорно избегава да доради ‚Закон о удругама‘

како би се спречило доношење статута ХОС-а који садржи поздрав ‚За дом спремни‘.

Али, Лора Видовић упозорава да Кушчевићево министарство није једино. И друга надлежна министарства оклевају са доношењем низа других прописа којима би се јасно забранио говор мржње и истицање нацистичких симбола попут Закона о непожељном комуницирању на интернету или Закона о спомен-обележјима из рата деведесетих.

Прозвала је Лора Видовић у својој анализи и Министарство бранитеља због сахране припадника поражене војске НДХ у Ваганцу и то уз војне почасти и присуство изасланице председнице државе. Прозвала

је и појединце из римокатоличке цркве у Хрватској због ревизионистичких и негационистичких ставова о карактеру усташке државе и размера злочина који су у њој почињени и због давања подршке за одржавање промоција књига и филмова, који релативизују усташтво, унутар својих просторија.

Никога као да није брига што и само помињање усташтва, а камоли његово јавно пропагирање и подржавање вређа и жртве усташких злочинаца и њихове потомке. Као да никога не забрињава што се тиме Хрватској и Хрватима пред лицем целог света поново наноси неизмерна политичка, али и морална штета. Као да нико то стално потезање прича о добрим усташама и лошим партизанима не доводи у везу са одласцима младих из земље са картама у једном правцу. То упорно инсистирање да се усташе прикажу као ‚деца цвећа‘, да се та бљутава, одвратна идеологија крви и ножа, расних закона, покатоличавања, концентрационих кампова и фабрика смрти рехабилитује и испере од крви хиљада и хиљада својих жртава заиста је необјашњиво. Ако у томе успеју шта нас још очекује? Хоће ли сва патња коју су ти монструми из не тако давне прошлости изазвали поново оживети? Је ли то циљ?

Први преседан на том путу претварања Хрватске у наследницу Ендехазије направљен је још у мају 1994. године када је за хрватску валуту именована Куна иако се врло добро зна да је валута таквог имена постојала само у периоду постојања усташке Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. И тада је, као и данас, око тога било мало натезања, али су се на крају критички гласови утишали. По том истом обрасцу ради се и сада. Ствара се навика да је усташлук нешто нормално. Ако смо навикли на име валуте које су измислиле и увеле усташе, навићи ћемо ваљда и на остало, само полако и упорно.

Све што је у својој анализи Лора Видовић навела је истина, али то вам је као у оном вицу када син пита оца која је разлика између бесплатно и џаба па му отац одговара: Видиш сине ти у школу идеш бесплатно, јел тако. Јесте, каже син, а отац поентира: Али џаба.

Може, дакле, Лора Видовић до миле воље да пише и да је оно што пише суштаствена, гола и једина истина, али у држави, у какву се Хрватска полако претвара, то је, по свему судећи, џаба.

Oво на капи мора да је фатаморгана

Пише: Славко Бубало

Фото: Јутјуб

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 5АКТУЕЛНО

ПРЕДСТАВНИЦИ МАЊИНА И АНТИФАШИСТА УПУТИЛИ ДОПИС ДРЖАВНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА ЈОШ ПРЕ МЕСЕЦ ДАНА, АЛИ НИKАKАВ ОДГОВОР ДО САДА НИЈЕ СТИГАО

МАЊИНСKИ ПРЕДСТАВНИЦИ И АНТИФАШИСТИ ЗАТРАЖИЛИ ОСУДУ РЕВИЗИОНИЗМАСаборски заступници националних мањина

Милорад Пуповац и Вељко Kајтази, председник координације жидовских општина Огњен Kраус

и председник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Фрањо Хабулин су још пре месец дана упутили писмо у којем упозоравају на ширење и подршку историјском ревизионизму у Хрватској. Допис је послан на адресе председнице Kолинде Грабар Kитаровић, председника Сабора Гордана Јандроковића, премијера Андреја Пленковића и главног државног тужиоца Дражена Јеленића, али никакав одговор до данас није стигао.

У допису се истиче забринутост због све бројнијег и раширенијег вређања сећања на жртве НДХ и позива одговорне да осуде такве догађаје уместо да шаљу своје представнике на њих.- Тражимо да у складу с Уставом и законом Република Хрватска одлучно и безрезервно осуди и сузбије ширење мржње према припадницима народа жртава и антифашистима, као и ширење неистина о злочиначкој Независној Држави Хрватској сазданој на расним законима. Начин на који се према тим појавама односе Савезна Република Немачка и Савезна Република Аустрија требао би бити начин на који би се према њима требала односити и Република Хрватска – наводи се у допису.

Месец дана након посланог дописа исти потписници објавили су и апел под називом „Тражимо осуду“ који је објављен на страницама СНВ-а у којем се такође напомиње да се хрватско друштво последњих година суочава са плимом ревизије историјских догађаја и кривотворењем историјске реалности НДХ, а такве појаве крећу од 2012. године када је на чело ХДЗ-а дошао Томислав Kарамарко.

- У борби за политичку власт Kарамаркова је странка отвореније него дотада кокетирала и сарађивала са широким спектром десничарских организација; од удруга ветерана преко ултраконзервативних и клерикалних невладиних организација до истакнутих појединаца на десници. Прве важније радње, које улазе у калуп ретрадиционализације, ревизионизма и шовинистичког национализма, јесу ветерански протести против употребе ћирилице у Вуковару 2013. године. Врхунац је прва половица 2016. године, када у време краткотрајне владе Тихомира Орешковића долази до јуриша ултраконзервативаца на многе државне институције. Уз то, утицајнији делови Kатоличке цркве у Хрватској постигли су то

да она данас представља институцију која је најизраженије инволвирана у промоцију негатора злочина усташког режима и виктимизације усташа погинулих у Другом светском рату – наведено је у апелу.

Пуповац, Kајтази, Kраус и Хабулин побројали су и примере историјских кривотворина у друштву па тако наводе ревизионистичке књиге о Јасеновцу Игора Вукића и Романа Лељака, негирање масакра у Глини, учествовање државних функционера на комеморацијама у Зрину и Ваганцу, промоцију књиге о Максу Лубурићу и друге примере. Жестоко је нападнут и ХРТ због тога што је Вукића

угостио 30. маја у емисији „Добар дан, Хрватска“ у којој је негирао историјску реалност и масовне злочине у Јасеновцу. - Важно је напоменути да је Друштву за истраживање троструког логора Јасеновац крајем прошле године Министарство хрватских бранитеља одобрило финансијска средства, чиме је Влада постала финансијер једног негационистичког, псеудонаучног удружења које перманентно пласира неистине о логору Јасеновац. Kако се промовишу ово друштво и Вукићеве ненаучне публикације тако се чини и у случају контроверзног словенског публицисте Романа Лељака и његове књиге Мит о Јасеновцу, који је чест гост скандалозне телевизијске емисије ‘Бујица‘, контроверзног, екстремног десничара Велимира Бујанца, која се емитује на бројним локалним телевизијским станицама. Лељак је у два наврата гостовао и на ХРТ-у у гледаним политичким емисијама. У њима је износио ненаучне и пропагандне тезе о догађајима везаним за страдање поражене стране у рату, пре свега о кажњавању припадника усташког покрета. Kрајем септембра Лељак је објавио ненаучну и екстремно негационистичку публикацију, уз попратни пропагандни филм, Мит о Јасеновцу. У књизи негира геноцид и холокауст у Јасеновцу, у којем тврди да је током рата смртно страдало само око 1.600 затвореника и то углавном од болести.

Н.М.Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац бави се издавањем ревизионистичке литературе

Фото: СДСС хр

6 5.12.2018. / ИЗВОР 206ИНТЕРВЈУ

ИСТОРИЧАР МИЛАН ГУЛИЋ

„УЈЕДИЊЕЊЕ ЈЕ БИЛА ЖЕЉА ВЕЋИНЕ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА“

Протекле четири године навшравале су се бројне стогодишњице из времена Првог светског рата, а јубилеји су на разне начине

обележавани широм света. По самом завршетку Великог рата, створена је и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца као прва држава јужнословенских народа која ће кроз бурни 20. век на разне начине обележити бројне судбине припадника ових народа. Ова држава званично је проглашена првог децембра 1918. године, а поводом овог и других јубилеја који су обележавани разговарали смо са београдским историчарем Миланом Гулићем.

Стиче се утисак да су годишњице из времена Првог светског рата добиле доста простора у српској јавности. Да ли сте ви као историчар задовољни начином на који је то све обележено?- Обележавања годишњица почела су још 2012. године са Балканским ратовима и ту је кренуло обележавање читавог тог периода „ратова за ослобођење и уједињење“ како је то називано у годинама након Првог светског рата. О томе колико су ове теме биле заступљене у јавности, колико је држава њима посветила пажњу можемо полемисати, али оно што сигурно могу рећи јесте да је стручна јавност, научна и културна заједница заиста посветила велику пажњу овим догађајима, а поготово о Првом светском рату. Од 2014. до ове године одржано је низ научних скупова, како у Србији тако и у иностранству, објављивани су зборници

нових докумената, нове монографије, зборници радова, чланци у часописима, а проналажени су чак и нови дневници и мемоари учесника рата који су до сада били у приватним шкрињама или у музејима и архивима. Рекао бих да је научна и културна јавност, поготово када је Србија у питању, доста тога урадила да се Први светски рат врати у фокус јавности јер морамо да признамо да је он у односу на друге ратове који су долазили ипак био мало скрајнут као тема у јавном дискурсу. Ипак, некако се стиче утисак да је пре четири године више обележавана 1914. година, него што је то случај ове године када обележавамо датуме ослобођења. Чини ми се да је у Србији доста заступљено одсуство те културе сећања на ослобођење у Првом светском рату и присуство само оне културе сећања на ослобођење у Другом светском рату.

Око догађаја из Првог светског рата практично да постоји консензус у целокупном српском народу. Хоће ли годишњица уједињења и стварања Краљевине СХС бити разлог неких подела, супротстављених мишљења или сукобљавања?- Први светски рат је, када је Србија у питању, врло јасан и тачно се зна ко је кога напао, ко је био окупатор, а ко ослободилац. Са друге стране, тај први децембар, не само код Срба, него и код других народа на постјугословенском простору, ипак се гледа кроз визуру свега онога што се

десило касније. Не гледа се оним очима из 1918. где је то стварно било остварење ратног циља Краљевине Србије и жеља једне знатне већине јужнословенског становништва, а код Срба је око тога владао готово потпуни консензус. Све се то данас посматра, не кроз идеју, него нажалост кроз југословенско искуство. Чини се да је јавност толико поларизована и да нико неће обележити овај датум за који мислим да је велики датум наше прошлости јер је тада једна мала држава као победница у рату успела да створи једну велику државу у којој смо живели готово цео један век.

С обзиром на то колико је 20. век био буран, у неком дужем наредном периоду ће нам долазити стално неке нове годишњице као што су убиства Стјепана Радића или краља Александра. Како се припремити за те догађаје који изазивају поделе и различита тумачења?- Најбоље би било да обележавање таквих датума прође кроз пажљиво проучавање чињеница и кроз оно што је историографија допринела и да се све то ради хладне главе. Морамо увек бити свесни историјског тренутка у коме се нешто догодило и шта је то значило. Ускоро нам долази и годишњица Рапалског споразума што је важно за Далмацију. Двадесети век пун је таквих годишњица и ја мислим да је добро да се о томе прича, али опет кажем, хладне главе и са што мање примеса политике ако је могуће. Нажалост ово су подучја која су недавно изашла из крвавог рата, која су оптерећена прошлошћу и тешко је то очекивати у некој широј јавности. Мада, не ради се ту само ни о нашим просторима. Имали смо примере током претходних година да западна историографија гледа на Први светски рат кроз призму нечега што се догодило на крају 20. века па се тако код бројних цењених западних историчара на сарајевски атентат гледа кроз призму Сребренице. Политика је оптеретила науку и медијски дискурс чини се свугде. Ово што сам ја рекао су више моје жеље него што ће то у стварности бити. Погледајте само случај Црне Горе где се у данашње време можете пронаћи билборде на којима пише: „Никад више 1918.“ и где се све чешће из врха власти чује да је српска војска тада окупирала Црну Гору што просто не одговара ни времену ни чињеницама.

Рођени сте у Бенковцу па се доста бавите и историјом Срба у Хрватској. Колико често долазите и како вам се са београдске дистанце

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 7

чини тренутна ситуација српске заједнице? - Долазим колико год могу с обзиром на обавезе које имам, али долазим и пословно јер бавити се Србима из Хрватске, а не долазити и посећивати архиве у Хрватској, је једноставно немогуће. Ситуација ми тренутно не изгледа добро, а поготово то важи за оне просторе који су теже опетерећени ратним сукобима и који су били обухваћени оним акцијама Хрватске војске у мају и августу 1995. године. То су девастирана подручја где обнова није урађена у довољној мери, где нису враћена бројна станарска права и где је повратак стао пре добрих десетак година. На тим подручјима најчешће живи старачка популација, млади се слабо враћају, а и када се враћају, перспективе њиховог боравка и опстанка нема. Срби у градовима су у значајној мери асимиловани или навикли да не истичу своју националност често у јавности. Нешто боља ситуација је у Подунављу где је остала значајнија српска популација након рата и мирне реинтеграције, где постоје некакве српске институције које барем донекле могу чувати српско име и обичаје. Плашим се да је положај Срба данас лош, а од тренутне ситуације ме више плаши будућност за коју ми се чини да није светла, а поготово у оним девастираним деловима. У Бенковцу је пре рата живело 18.000 Срба, више од 50 процената, а данас на тој територији живи негде око 1.800 Срба, дакле сваки десети Србин је остао на том подручју и мислим да је то сасвим довољно као слика њиховог положаја.

За Србе у Хрватској је 20. веки био посебно буран и он се некако стално кретао од просперитетних до катастрофалних времена. Рекли сте да се плашите за будућност Срба овде, али шта је оно што можемо да извучемо као поуку ако погледамо у прошлост?- Не само Срби у Хрватској, него сви Срби из

прошлости морају много тога да науче. Старо је и отрцано начело да је историја учитељица живота, али чини ми се да Срби своју учитељицу не слушају. Срби морају бити тесно повезани и Србија мора обратити пажњу на Србе који живе у земљама окружења и они морају, уз поштовање земље у којој живе, бити чврсто ослоњени на Србију јер је то једини начин да се избегне асимилација која је најизраженија у Хрватској и Црној Гори. Економска и културна помоћ матичне државе је једини начин да се људи задрже на том простору.

Како Ви и ваше колеге из Београда гледате на историјски ревизионизам у Загребу који је све израженији последњих година? - Мене у глобалу плаши историјски ревизионизам и он се не тиче ни само Другог светског рата, него и Првог светског рата. Колико год да изгледа да је опасна ревизија Другог, опасна је и ревизија Првог светског рата за шта опет могу да споменем примере са запада или из Црне Горе. Оно што ме још додатно плаши је употреба речи „ревизионизам“ која се користи у неким случајевима и као оптужба за другачије мишљење. Нама је потребна ревизија у смислу утврђивања нових чињеница или утврђивања броја страдалих колико год је то могуће. Није ревизионизам ако сте на основу утемељених чињеница померили границе сазнања. Оно што јесте ревизионизам и што никако не треба дозволити је све оно што се у Хрватској догађа посебно када су у питању Јасеновац и Независна Држава Хрватска. Ми се не морамо слагати око броја жртава, али морамо тај број што је могуће ближе утврдити, али питање карактера те државе или логора у њој, нису ствари око којих можемо расправљати јер су врло јасне и утврђене. Желим да верујем да такав ревизионизам не долази из стручних, него из политичких кругова и опскурних портала

и организација и то је оно једино што ме храбри. Једно лично питање за крај. Шта Вам данас

значи Бенковац, како се осећате када тамо одете и где данас више припадате?- Човек не може бирати место у којем је рођен и одрастао, а чини ми се да га оно обележи за цео живот. Мене као историчара сећања вуку мало више тамо него што би некога другог у мојим годинама. Јасно је да тај Бенковац данас није више онај Бенковац у којем сам ја рођен и одрастао, али он је и даље на истом месту, тамо су исти они Равни Котари, тамо је она Буковица, тамо је и даље она иста бура са Велебита, исто оно вино и пршут, тамо су гробови предака и цркве. Не могу данас за себе да кажем да припадам оном крају, јер ни њега нема онаквог какав је некада био, али далеко и од тога да у потпуности припадам Београду у којем већ годинама живим. Рекао бих да се налазим на пола пута и чини ми се да је то она класична и тешка избегличка прича да су људи остали на пола пута и да је стварност једно, а њихова прошлост оно са чиме се они идентификују у пуном смислу. Тако је и са мном. По свом говору, схватањима, а често и менталитету више припадам крају у коме сам рођен, уз сво поштовање према граду у којем данас живим.

Никола Милојевић

Др Милан Гулић рођен је у Задру 1985. Основну и средњу школу похађао је у Бенковцу и Тополи. Дипломирао

је на Kатедри за историју Југославије 2008. Био је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије при Балканолошком институту САНУ . Докторирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2012. Од 2013. запослен у Институту за савремену историју у Београду. Објавио је четири монографије: „Kраљевина Југославија и Дунав: дунавска политика југословенске краљевине 1918-1944“, Београд 2014; „Бокељи на страни Србије у Првом свјетском рату“, Херцег Нови 2015; „Од Батине до Галца: Дунав у југословенској политици према Совјетском Савезу 1944-1953“, Београд 2015; „Страдања мостарских Срба у Независној Држави Хрватској 1941-1945“, Београд 2018. Један је од уредника биографског лексикона „Сенатори Kраљевине Југославије“. Написао је око 40 научних радова у часописима и зборницима и више десетина одредница у енциклопедијама и лексиконима. Учествовао је на око 30 научних скупова међународног и националног значаја. Сарађује на пројекту израде „Српске енциклопедије“ и „Српског биографског речника“.

БИОГРАФИЈА

8 5.12.2018. / ИЗВОР 206КРОЗ ГРАДОВЕ И ОПШТИНЕ

У МИРKОВЦИМА ОБЕЛЕЖЕНО 15 ГОДИНА ВЕЋА СРПСKЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ

САРАДЊА СА ГРАДОМ СВЕ БОЉАВеће српске националне мањине града Винковаца

постоји већ 15 година, односно од првих избора за мањинске представнике у Хрватској. Овај

мали јубилеј обележен је 23. новембра у парохијском дому у Мирковцима, винковачком приградском насељу из којег је и највећи број чланова Већа те највећи број од укупног броја Срба у Винковцима којих према попису из 2011. године има 1.718 односно 4,87 одсто.- Одлучили смо да се данас мало окупимо и скромно прославимо 15 година од оснивања нашег Већа. Било је ранијих година пуно проблема у нашем раду, али ствари сада иду набоље. Нагодину ћемо највероватније узети и славу па ћемо имати један дан у години када ћемо се окупљати и моћи да позовемо људе и све наше пријатеље – рекао нам је председник ВСНМ-а града Винковаца Владимир Мишкић.

Веће се, према речима председника, не може похвалити великим бројем активности у претходном периоду, а функционисање и рад самог већа највише зависи од финансија. Град Винковци дужан је према закону да финансира рад мањинских већа, али је то финансирање у прошлим годинама било доста отежано.- Од последњих локалних избора и промене на ме-сту градоначелника Винковаца, односи су се доста поправили и јако лепо сарађујемо са градоначелником Иваном Босанчићем и људима из градске управе.

Годинама нисмо добијали никаква средства, а лани смо за рад Већа по први пут добили око 17.000 куна и одмах смо почели да правимо и осмишљавамо програме. Одржали смо једно фолклорно вече, а имали смо и промоције књига и пројекцију једног документарног филма о нашем сумештанину. Током године обележавамо и сеоску славу светог Пантелејмона као и наш Бадњак – каже Мишкић.

Приликом обележавања деценију и по од оснивања Већа присутни су минутом ћутања одали почаст двојици преминулих председника Већа Лази Гуњу и Бојану Мајсторовићу.

Поред чланова већа и мештана, свечаности су присуствовали и заменик градоначелника Винковаца Габријел Шокичић, прочелник Управног одељења за нормативну делатност и опште послове у граду Златко Довхањ са сарадницима, као и председник Заједничког већа општина Срђан Јеремић. Након поздравних речи, окупљенима се најпре обратио председник ЗВО-а који је истакао да су Мирковци одувек имали подршку ове институције у финансијском, материјалном, техничком и сваком другом смислу, а да ће се тако наставити и убудуће. - Наш пројектни центар ће помоћи свима у припреми и писању пројеката како би људи овде у Мирковцима могли да искористе одређена финансијска средства. Ви знате да смо ми раније иницирали састанак са тада новоизабраним градоначелником који је са својим сарадницима дошао овде у Мирковце и

ВЕЋЕ СРПСKЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ОПШТИНЕ ДАРДА ПРОСЛАВИЛО KРСНУ СЛАВУ

ЖИВЕ ЗА СВОЈЕ МЕСТО И СВОЈУ ОПШТИНУ

Веће српске националне мањине општине Дарда поводом крсне славе Св. Арханђела Михаила, која је уједно и храмовна слава места Дарда,

одржало је у суботу 24. новембра свечану седницу у простору Црквеног дома у Дарди.

Свечаној седници ВСНМ општине Дарда прет-ходила је света архијерејска литургија у православној цркви Св. Арханђела Михаила коју је служио протојереј Ђорђе Kовачевић, а литургији је присуствовао и протојереј-ставрофор у пензији Михајло Маријанац. Након литургије чланови Већа, Црквене општине, мештани Дарде и гости из барањских места окупили

су се у простору црквеног дома, а у име домаћина присутне је поздравио заменик жупана Осјечко-барањске жупаније Радомир Чварковић.- Волели би да нас је вечерас више, али нажалост, иако није ни ред ни време, све нас је мање, све је мање домаћина како овде у Дарди тако и у читавој Барањи и у овом делу Републике Хрватске. Ми се у Већу трудимо, и трудићемо се, да се уз помоћ наше општине, боримо и изборимо за опстанак и останак свих наших мештана - рекао је измеђуосталог Радомир Чварковић.

Начелник општине Дарда Анто Вукоје је, као и сваке године, присуствовао свечаној седници.- Трудимо се да изједначимо живот и стандард свих мештана, да свако место има исту инфраструктуру, и дечије игралиште, и тротоар и све што је део модерног живота. И сами видите да се интезивно ради на православној цркви у Угљешу, и то би здање већ било готово да је више помоћи од ресорног министарства. Живимо за ово место, живимо за своју општину, живимо зато да нам млади не одлазе, да остану овде, али зато се сви заједно морамо потрудити - рекао је Вукоје.

Присутнима се обратио и дарђански протојереј Ђорђе Kовачевић који је пренео поздраве епископа Осечкопољске и барањске епархије Херувима, у чије име је домаћинима честитао и славу.- Желим се захвалити Већу које нам је из свог скромног буџета кроз ову годину пуно помогло. Захваљујем се и начелнику општине и његовом заменику на помоћи нашој црквеној општини посебно на помоћи у изградњи цркве у Угљешу на којој се стављају куполе, бакар се ставља, и верујемо да ћемо је до нове године успети покрити - рекао је Kовачевић.

Свечаној седници поводом крсне славе Св. Арханђела Михаила поред чланова Већа, Црквене општине и мештана општине Дарда присутни су били и државни секретар у Министарству заштите животне средине Миле Хорват, заменик начелника општине Дарда Радован Готовац, заменик начелника општине Kнежеви Виногради Стојан Петровић, заменик начелника општине Поповац Зоран Милошевић, представник Српског народног већа Дејан Јеличић и други узваници. Kако то и доликује, дружење је потрајало до дубоко у ноћ уз богату трпезу и музички програм. Зоран Поповић

одржао један конструктиван састанак након којег су уследиле позитивне промене и кораци када је у питању однос града и месног одбора. Ми ћемо са наше стране учинити све да помогнемо и надам се да ћемо сви заједно успети у томе да положај српске заједнице овде буде на вишем нивоу – истакао је Јеремић.

Већнике је након председника ЗВО-а поздравио и заменик градоначелника Габријел Шокичић који је нагласио да ће Веће и убудуће имати подршку у свим пројектима које буде осмислило те како је циљ градске управе стварање бољег и квалитетнијег живота у свим деловима града, па тако и Мирковцима.

Kада је српска заједница у овом месту, али у целим Винковцима у питању, поред Већа и Српске православне цркве, овде је тренутно активан још само Фудбалски клуб Хајдук Мирко. Велика незапосленост и одлазак становништва погодили су и ово село, а они који су остали труде се да осигурају опстанак и напредак српске заједнице. Н. Милојевић

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 9

СТО ДАНА ЧЕКАЊА НА ПРИКЉУЧАК ЗА СТРУЈУИАКО ЈЕ НИСКОНАПОНСКА МРЕЖА НАКОН ПУНЕ 23 ГОДИНЕ СТИГЛА ДО КУЋА У КАРИНСКОМ ЗАЛЕЂУ, ПРИК ЉУЧАК НА СТРУЈУ У ЗАСЕОЦИМА ДРАЧЕ И МЛИНАРИ ЈОШ УВЕК СЕ ЧЕКА

Захваљујући споразуму који је постигнут између клуба саборских заступника СДСС-а и Владе РХ, ове године, кренуло се са

реелектрификацијом у српским селима која су, више од две деценије, била без струје. У склопу тог програма, три засеока у Каринском залеђу добила су решења за струју, но и након поставке новог далековода и спровођења нисконапонске мреже, струја у домовима повратника још није прикључена. Засеоци Драче и Млинари, још увек чекају на прикључке,а њихови становници, баш као ни заменик градоначелника Обровца, немају објашњење зашто су поново на чекању.- Лично сам ишао у Електру у Задру како бих, са руководиоцима задуженим за прикључке у овом крају, видео о чему се ради и зашто ови људи чекају већ више од сто дана само на прикључак. Иако постоји обећање да ће се то убрзо решити, као што је постојало и када се завршило са радовима на мрежи, никоме од нас није јасно зашто смо опет толико времена на чекању. Мрежа је под напоном, бандере су постављене испред кућа, вањска расвета и сијалице, али се струја не пушта. Иако су у Драчама и Млинарима радови завршени пре него у Лончарима, који су удаљенији и на незахвалнијем терену, у Лончарима су две куће добиле прикључак док се овде ништа не решава. Ми смо сви овде били крајем септембра, са координатором ХЕП-ова програма за реелектрификацију Бранком Јуришићем, директором сектора за имовину ХЕП-а Крешимиром Угарковићем и инжињерима из Електре у Обровцу и Задру и заједно са мештанима прославили долазак струје, верујући да је то решена ствар, али се од тада ништа није променило. Ако узмете у обзир да струје овде није било више од две деценије, да су се ови људи вратили пре осам или више година и били истрајни да сачекају да им се обезбеде основни предуслови за живот, онда не треба да чуди њихово садашње нестрпљење и неповерење да ће их коначно обасјати и светлост сијалица - каже заменик градоначелника Обровца Станко Мијић.

СТРУЈА ПРЕД КУЋОМ А СТРУЈЕ НЕМА

Стрпљења највише понестаје управо повратницима поменутих засеока. Бранко Драча, заједно са супругом Анком одавно је навикао на живот у ванредним условима кад се живот организује у складу са соларним панелима или агрегатом. Лакше му је, каже, било када се мање надао. Сада, већ три месеца уназад, гледа у новопостављене бандере, чује струју у трафо-станици, али никако да и они осете како је то нормално и растерећено живети кад човек, у 21. веку, има струју.- Званично сам се, заједно са супругом, вратио у октобру пре осам година. Тада смо добили решење за обнову ратом разрушене куће, потписали уговор и више нисмо одлазили. Прве четири и по године били смо без икаквог светла, а онда смо добили соларне плоче. То је, у том периоду, за нас било једино решење да можемо остати. Није било лоше кад је лето, кад има сунца и када су дани дужи али проблеми увек настају чим дође јесен. Доласком зиме дани су краћи, нема више јаког сунца а самим тим ни могућности за више струје од пар сати дневно. Тада морамо комбиновати, штедети и струју трошити само за најосновније, без икаквог луксуза. У идеалним зимским условима струју трошимо само на сијалицу или неки кућни апарат. Бојлер тада не укључујемо, ни машину за веш, најчешће ни за чесму јер је пумпа за воду на струју па пуно троши, па жена ручно извлачи воду из бунара, ручно пере и а за купање воду грејемо на шпорету. Три куће овде немају струју, нико осим нас не живи јер сви виде колико дуго ми чекамо и како се сналазимо. Да се прикључи струја, и становника би у засеоку било више. Најбољи показатељ за то вам је чињеница да људи долазе, саде маслине, уређују земљу, уредно све региструју. У последњих пар година поднесено је још 4-5 пријава за прикључивањем струје, човек жели да се врати из Ријеке овамо и готово да нема дана да ме не позове и пита има ли каквих новости - појашњава Бранко.

И сам је, како каже, посадио око четири стотине стабала маслина, набавио стоку, али за било какво проширење посла сада је немоћан. Близина мора отвара могућност и за сеоски туризам, прилику да људи више раде, производе на селу, продају своје производе или, једноставно, улажу у инфраструктуру како би, једнога дана, могли живети од туризма. Помишљао је да адаптира старе камене куће у породичном власништву, направи базен, али су планови стављени на чекање.

Иако је у Београду направио кућу, стекао услове за нормалан живот, све је то оставио и вратио се у Драче. Он се, каже, никада није покајао али Анка јесте.- Женама је још теже. Сви кућни послови су на њој, а често их мора обављати као што се то радило пре сто година. Највећи апсурд је што не постоји никакав технички проблем да добијемо струју, урадили смо и све што је до нас, подносили нове захтеве, проверавали документацију, носили број, шифру и тип бројила али и даље никакве повратне реакције - разочарано и немоћно прича Бранко.

Поред поменута два засеока, која чекају само на прикључак, има и оних која још нису дошла на ред за струју.- У засеоцима Алавање и Радеке, у склопу Карина, али и три засеока у Голубићу Обровачком, Жегару и Зеленграду струја још није решена. Тамо још увек нема ни нисконапонске мреже па је далеко причати о самим прикључцима. Дакле, ми тренутно имамо најмање петнаест домаћинстава која струју немају и као да не живе у 21. веку - закључује Мијић.

Важно је напоменути да у појединим засеоцима, где је некада живело искључиво српско становништво, нема ни струје ни воде ни приступног пута. Инвестиција у таква места често се карактерише као неисплатива управо из разлога што се људи не враћају. Но, у том се случају намеће и сасвим логично питање како вратити људе у село без основних услова за живот, бар оних минималних које су имали пре последњег рата? Да ли би неко, у ситуацији њиховој, одважно дошао живети у село где, при првим назнакама мрака, дивље звери неометано шетају неосветљеним сеоским улицама?

Васка Радуловић

10 5.12.2018. / ИЗВОР 206ОБРАЗОВАЊЕ

деци која похађају наставу по Моделу „А“ обезбедило бесплатне комплете уџбеника, а деци која је похађају по Моделу „Ц“ школски прибор. Исто тако, сва деца која наставу похађају по Моделу „А“ и „Ц“ била су на једнодневној екскурзији у Београду, те је ЗВО и на тај начин показао да стоји иза свог народа, и да га подржава. - Треба охрабрити родитеље и децу да се не плаше образовања на свом матерњем језику који се, наравно, изводе по хрватским наставним плановима и програмима, али нама је циљ да деца уче свој матерњи језик и писмо јер само на тај начин можемо да се одупремо процесу асимилације. Постоји једна реченица коју ја стално понављам, а она гласи, да туђе увек треба да поштујемо, а своје волимо, јер једино тако, ако будемо сами држали до себе, можемо очекивати да нас и други руважавају - истакао је Јеремић.

Председница Удружења “Пчелице” Жељане Ристић рекла је да ће поклон пакетиће малишани добити поводом Новогодишњих празника.

Стана Немет

МАЛИ БОРОВСКИ НАУЧНИЦИ У ПОСЕТИ ТЕХНИЧКОЈ ШКОЛИ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

ОД МИКРОВУЛКАНА ДО СТРУЈЕ ИЗ ЛИМУНА

Предшколци из дечијег вртића „Златокоса“ из Борова у уторак 27. новембра посетили су Техничку школу Никола Тесла у Борову

насељу како би се, на њима прилагођени начин, упознали с радом ове образовне установе.

У научним радионицама које су за предшколце осмислили и реализовали ученици и професори техничке школе Никола Тесла предвођени професорком хемије Ђурђевком Пецикозић, малишанима је на занимљив и њима прилагођен начин приближена наука.

Експерименти су имали за циљ да на сигуран начин прикажу деци основна начела хемије, физике и биологије. На радионици су приказани

мали експерименти следећих назива: Ватромет боја у млеку, Микро вулкан, Микро ракета, Стварање торнада, Свемирски млазни тркаћи ауто, Хоботница која рони, Струја из лимуна, Лава лампа, Експеримент са свећом и водом те Вода која бежи.

У раду су кориштени састојци безбедни за децу који се користе у свакодневном животу. Ово је за мале предшколце био нови облик упознавања са експериментима у лабораторији и у прилагођеним условима. Све наведено потакло је дечју машту и интерес за истраживање, стварање и могућност формирања

истраживачких центара у вртићу те како би се у даљем школовању развијала њихова знатижеља за природним наукама.

Иницијативу је покренула професорка етике у овој школи Јасмина Шаховић Жабка која је уједно и мајка дечака из групе „Звездице“ дечијег вртића „Златокоса“ из Борова. - Сматрам да је овакве догађаје веома пожељно и важно их је организовати што чешће. Деца су у доби кад треба да их потичемо на истраживање, размишљање и закључивање. Већ сад можемо да их упознајемо са свим могућим друштвеним и природним наукама како би почели експериментисати и да се ускоро евентуално пронађу у некој од наука

ПРЕДСТАВНИЦИ ЗАЈЕДНИЧKОГ ВЕЋА ОПШТИНА ПОСЕТИЛИ УДРУЖЕЊЕ ДЕЦЕ И РОДИТЕЉА „ПЧЕЛИЦЕ” ИЗ БЕЛОГ МАНАСТИРА

ПАKЕТИЋИ ЗА МАЛЕ БЕЛОМАНАСТИРЦЕУ среду 28. новембра представници Заједничког

већа општина из Вуковара посетилли су Удружење родитеља и деце „Пчелице“. У

просторијама Српског културног центра (СKЦ-а) у Белом Манастиру председника ЗВО-а Срђана Јеремића, те одбора за културу и образовање ЗВО-а Небојшу Видовића и Милицу Стојановић дочекали су председница Удружења „Пчелице“ Жељана Ристић,

са члановима управе и водитељем канцеларије ЗВО-а у Белом Манастиру Дејаном Јеличићем. Разлог посете је била предаја дечијих пакетића за најмлађе чланове заједнице.- Можда ово јесте изненађење, али то је нешто што планирамо већ неко време. Ми смо сада веома фокусирани на Осјечко-барањску жупанију, а посебно на део Барање где живе припадници

наше заједниц. „Пчелице“ окупљају најмлађе чланове односно децу предшколског узраста који се у њему друже и уче, па је овај чин још један подстрек њиховом будућем раду у смислу очувања свог националног идентитета, језика и писма, и свакако је ова подела пакетића знак да ЗВО мисли и на своје најмлађе - истакао је Јеремић

Иначе, ЗВО је задњих неколико месеци посвећено сегменту образовања и културе, па је тако свој

– прича Јасмина Шаховић Жабка. Техничка школа Никола Тесла пре неколико година је била позната у јавности као средња школа која је више личила на напуштену рушевину него на образовну установу. Након комплетне обнове, руководство настоји да учини све како би својим професорима и ученицима омогућило услове за напредак.

Неки од пројеката у којима ова школа учествује су и Зелени стартап 1 и 2. Циљ ова два пројекта је да професори и ученици почну посао с биодизелом и на тај начин омогуће чишћи ваздух на овом подручју. Идеја акције је револуционарна на подручју целе Хрватске.

Такође, средином новембра инжењери из познате хрватске фирме Римац Аутомобили одржали су предавање у овој школи и на тај начин је успостављен први корак ка сарадњи између ове две институције.

Ова установа је у протеклих неколико година реализовала пројекте вредне више од седам милиона куна, а садашњи циљ је модернизација кабинета.

И у дечијем вртићу Златокоса у Борову долази до реализације нових пројеката. Један од њих је уређење зграде и простора око вртића. У сарадњи са оснивачем ове установе општином Борово и министарством за демографију, породицу, младе и социјалну скрб ради се на уређивању вањске фасаде зграде као и дечијег игралишта и паркинга у вртићу.

Душан Велимировић

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 11

ОЧУВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА КРОЗ ИГРУ И ЗАБАВУЗА ДЕЦУ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА ВЕЋЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У САРАДЊИ СА ДЕЧЈИМ ВРТИЋЕМ „ВУКОВАР I I“ ОРГАНИЗУЈЕ ЕДУКАТИВНО-ЗАБАВНЕ РАДИОНИЦЕ ПОД НАЗИВОМ „ЧАРОБНИ ЧЕТВРТАК“

Чаробни четвртак назив је едукативно-забавне радионице коју су на предлог Већа српске националне мањине града Вуковара заједно

осмислили чланови Већа и запослени у Дечјем вртићу „Вуковар II”. Радионица је замишљена на начин да се деца предшколског узраста кроз дружење на радионицама упознају са лепотом свог језика, песницима и писцима српске књижевности за децу, са правилним говором који ће развијати кроз различите моделе и на тај начин обогаћивати свој речник и искуства.- Након што смо израдили ребаланс буџета и промену плана рада за ову годину у њега смо уврстили и ову активност која ће, верујемо, допринети очувању нашег националног и културног идентитета. Мислимо да ћемо на тај начин значајно побољшати и квалитет живота наших најмлађих суграђана без обзира на то колико се та активност у овом тренутку чинила скромна и без обзира на број деце која ће у њу бити укључена. Ми једноставно морамо учинити све што можемо како би младе задржали на овом простору – истакла је председница вуковарског ВСНМ-а Мирјана Орешчанин.

Радионице се одвијају на две локације. У Вуковару је то простор КУД-а „Слога“, а у Борову насељу просторије вртића и одржавају се сваког четвртка у 17 часова у трајању од 45 минута.- Већина деце која долазе на радионице похађају вртић, али има и оних која у вртић иначе не иду. Сва деца су добродошла и са њима раде квалификовани васпитачи који раде у нашем вртићу

и раде то волонтерски и ван свог редовног радног времена. Кроз разне игре, приче или песме децу уче да негују правилан изговор српског језика и уче се међусобној комуникацији. На пример, данас смо им причали причу Бранка Ћопића „Месец и његова бака“ док су у исто време деца у Вуковару уживала у његовој песми „Јежева кућица“ - прича директорка вртића „Вуковар II” Марина Латиновић.

До сада је одржано већ четири „Чаробна четвртка“ и деца су то јако добро прихватила. Треба рећи да нема формираних група и да нема никаквих рокова за пријаве. Једноставно, они родитељи који желе могу своју децу довести сваког четвртка и то без обавезе да долазе на сваку радионицу него онда када за то имају времена и када то могу, а програм је замишљен као активност трајног карактера.- Замислили смо да програм траје и након што се оконча ова година, односно да траје све док има заинтересованих да на радионице долазе. Истакла бих да на програме долазе чак и деца која су се већ уписала у школу и сви су добродошли, а неретко на радионицама остану и родитељи. Радионице су отворене за сву децу, а не само за децу из Вуковара и Борова насеља. Могу да дођу

и деца из околних места. Напомињем да смо отворени и за сваки облик сарадње са људима који својим учешћем желе да помогну како би ове радионице биле што забавније и занимљивије – каже директорка Латиновић.

Душанка Воркапић своју ћерку на радионицу је довела из Бршадина. Њена девојчица је на радионици први пут и било јој је веома забавно.- Сматрам да је ово веома лепа идеја, да је за нашу децу корисна и да је за сваку похвалу. Малишанима је ово занимљиво и верујем да ће их временом бити све више. Први пут смо овде и већ сада знам да ћу ћеркицу доводити кад год будем могла. Ћерка ми је помало срамежљива и верујем да ће јој ово дружење са другом децом помоћи да се тога ослободи и постане отворенија и комуникативнија – каже мама Душанка.

За одржавање ових радионица вуковарски ВСНМ обезбедио је средства за набавку папира, бојица и другог потребног прибора као и сокова и слаткиша да се деца током свог боравка на радионицама мало и почасте. У Већу припремају и набавку књига за најмлађи узраст, које вртић можда није у могућности да купи. Изражавају и своју захвалност управи вуковарског вртића и васпитачима који радионице обаљају волонтерски односно без новчане надокнаде. - Данас је заиста тешко пронаћи људе који ће било шта радити без зараде, а охрабрује нас и чињеница да и многи други људи овој нашој идеји дају подршку на начин да се нуде да у њеној успешној реализацији и сами учествују – закључила је председница вуковарског ВСНМ-а Мирјана Орешчанин.

С. Бубало

12 5.12.2018. / ИЗВОР 206КУЛТУРА

СРПСКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР ВУКОВАР И KУЛТУРНИ ЦЕНТАР НОВОГ САДА 23. НОВЕМБРА ПОТПИСАЛИ ПРОТОКОЛ О САРАДЊИ

ДОГОВОРЕНА САРАДЊА СРПСКОГ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ИЗ ВУКОВАРА И KУЛТУРНОГ ЦЕНТРА НОВОГ САДА

Протокол о сарадњи у области културе потписали су директори ових институција Срђан Секулић (СKЦ) и Бојан Панаотовић

(KЦНС). Kако је наглашено приликом потписивања, овај протокол је само формални почетак будуће интензивније културне размене и сарадње између ове две установе.

- Свака иницијатива која убудуће буде дошла из Вуковара биће добродошла у Новом Саду поготово ако се узме у обзир чињеница да ће 2021. године Нови Сад бити европска престоница културе и ми ћемо се потрудити да Европа чује, не само ствари које су важне за културу, већ и оне много важније ствари које су везане за људска права становништва које живи у овом делу Хрватске. То је можда и важније питање од питања везаних за културу – истиче директор Kултурног центра Новог Сада Бојан Панаотовић.

Српски културни центар из Вуковара већ има озваничену сарадњу са Матицом српском из Новог Сада. Директор СKЦ-а истиче да ће им будућа сарадња са још једном културном институцијом у матичној земљи у будућности много значити. - Надамо се да ће овај дан бити златним словима уписан у рад СKЦ-а и ово потписивање протокола о сарадњи са једном тако еминетном установом као што је KЦНС. Ми смо територијално јако близу матици Србији и таква врста сарадње нам је од изузетног значаја. Драго нам је да можемо да сарађујемо, не само са институцијама и организацијама, него и са појединцима. Ту територијалну близину користимо колико год можемо и ослањамо се на све оно што држава Србија има и што може да нам пружи – говори директор СKЦ-а Срђан Секулић.

ПРЕДАВАЊЕ О СРБИМА НА ТЛУ СРЕМА, СЛАВОНИЈЕ И БАРАЊЕ ПРЕ СЕОБЕ

Прва културна размена између две установе догодила се одмах након потписивања уговора када је доцент др Борис Стојковски са Филозофског факултета у Новом Саду и сарадник KЦНС-а одржао предавање на тему „Срби на тлу Срема, Славоније и Барање пре Велике сеобе“.

- Предавање је имало за циљ да прикаже континуитет српског присуства на овим просторима, не само у периоду од Велике сеобе и патријарха Арсенија Чарнојевића већ и у времену доста пре тога. Ова тема позната је нама историчарима, али у широј јавности она је помало занемарена и није у тој мери документована као нововековна историја. У првим турским пописима становништва се може видети етничка структура становништва. Анализирајући те пописе можемо да видимо тај континуитет српског народа на овим просторима. Они нису ту били сами ни једини народ, али су и те како били присутни и то је оно што је кључно – каже Борис Стојковски.

Поред бројне публике, потписивању споразума и каснијем предавању Бориса Стојковског присуствовали су и епископ Осечкопољске и барањске епархије Херувим, конзулка Генералног кунзулата Републике Србије у Вуковару Људмила Остојић, председник Већа српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније Светислав Микеревић, као и председник Заједничког већа општина Срђан Јеремић који је присутне поздравио у име институције која је оснивач Српског културног центра у Вуковару. Никола Милојевић

Срђан Секулић (СKЦ) и Бојан Панаотовић (KЦНС)

Kултурни центар Новог Сада је институција са традицијом од преко пола века јер баштини традицију неколико институција које су у Новом Саду деловале у претходних пет деценија. Под овим именом чији је оснивач Скупшитна града делује

већ више од 20 година. У оквиру KЦНС-а одржавају се разноврсни програми као што су књижене и друштвене трибине, сценски, музички, ликовни и филмски програми, фестивали, мултимедијални и интердисциплинарни пројекти, а ова институција бави се и издавачком делатношћу. Програмска делатност Kултурног центра Новог Сада се реализује у просторима Kултурног центра: Kлуб „Трибина младих“, великој сали Kултурног центра, Ликовном салону Kултурног центра, Малом ликовном салону. Поред вуковарског СKЦ-а ова институција је у протеклих неколико месеци потписала сличне протоколе о сарадњи са културним центрима из Грачанице, Херцег Новог и Kотора.

KУЛТУРНИ ЦЕНТАР НОВОГ САДА

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 13

У СЈЕНИЧАКУ НА КОРДУНУ ОТРКИВЕНА СПОМЕН ПЛОЧА САВИ МРКАЉУ

У СЛАВУ РЕФОРМАТОРА СРПСКОГ ПИСМА И ЈЕЗИКА

Сави Мркаљу (1783-1833.) српском филологу и реформатору српске ћирилице и српског језика, филозофу, песнику и монаху у суботу

27. октобра 2018. године откривена је спомен-плоча у његовом родном селу Сјеничаку на Kордуну.

Ово обележје, које је постављено на месном храму Преподобне мати Параскеве, заједно су открили заменик председника Српског народног већа Саша Милошевић и аташе за културу у загребачкој амбасади Републике Србије Kсенија Ђукић која је присутнима пренела поздраве амбасадорке Мире Николић.- Био је непотребан другима, а несхваћен, занемарен и одбачен од својих и то је био тако велик и тежак терет да га није могао предуго носити па је умро сам, у психијатрујској болници у Бечу са 50 година. Био је од оних великих људи, од генија чији допринос увелико превазилази границе његове струке, његовог Kордуна па и границе народа из којег је поникао. Данас му откривамо тек скромну плочу, а заслужио је много, много више - и школе да се зову по њему, и институти, културне и језичке установе - рекао је Саша Милошевић, додавши да се Летња школа српског језика и културе коју организују СНВ и СKД Просвјета у Хрватској зове по Сави Мркаљу.

Аутор спомен плоче је академски вајар из Београда Љубиша Манчић, а израђена је у Уметнишкој ливници „Kузман“ у Смедереву. Финасирали су је Kордунаши из Чикага Петар Влајнић, Далибор Мркаљ и Светозар Данчуо.

Иста спомен плоча истих аутора постављена је и 2016. године на православном храму Светог Саве у Бечу, граду у којем је Мркаљ умро.

ИЗЛОЖБА О МРКАЉЕВОМ ЖИВОТУ И ДЕЛУ

У оквиру обележавања 2018. као године Саве Мркаља и његовог дуплог јубилеја - 235. годишњице рођења и 185. годишњице од смрти, у Сјеничаку је приказана и изложба о његовом животу, делу и утицају на развој српског језика. Изложбу је преставио Драган Kрошњар, председник

Kрајишког културног центра „Свети Сава“ из Бања Луке. На свечаности су млади песници Саша и Синиша Рудан рецитовали Мркаљеве песме. У културно-уметничком делу програма наступили су мушке певачке групе пододбора СKД Просвјета из Загреба и Двојнице из Вргинмоста, женска певачка група Никола Тесла из Kарловца, хармоникаш Стефан Kосановић из Kрњака, тамбураш Гојко Пругинић и женска певачка група из Петриње.

На 30 паноа постављена је изложба о животу, делу и раду Саве Мркаља ауторке Милице Грбић и у дизајну Весне Kостић, техничку припрему урадио је Милан Јакшић, коректура Анита Хеш, изложбу су реализирали Удружење крајишких Срба и Историјски архив у Панчеву, а изложба је штампана уз финансијску помоћ Удружења крајишких Срба “Прело” из Чикага, на идеју Светозара Данчуа. Поводом овог двоструког јубилеја одржан је и научни скуп у Удружењу Ћирилица у Београду, а изложбе о Мркаљу приказане су у Београду, Чикагу, Торонту, Требињу, Никшићу и Подгорици, док су најављене у Виндзору (Kанада), Трстенику, Бања Луци, Војнићу и Загребу. У припреми су и Сабрана дела Саве Мркаља, а у плану је да се уреди стара дрвена кућа-аутентична брвнара из Мркаљевог доба и Музеј Саве Мркаља.

Такође, постоји иницијатива да по Сави Мркаљу понесе назив једна од новоизграђених школа у Београду. Једина основна школа са називом „Сава Мркаљ“ постојала је управо у Сјеничаку, али је 1995. године становништво протерано, а

школа остала без ђака и напуштена.У Сјеничаку је истог дана обележена и

парохијална Слава Преподобне мати Параскеве-Свете Петке. У истоименом новосаграђеном храму свету архијерејску литургију предводио је епископ Горњокарловачки Герасим уз саслужење пароха Радослава Анђелића и Дарка Дугоњића. На крају је уз присуство више стотина људи, од којих су многи за ову прилику дошли из Србије, Републике Српске, Аустрије, Немачке, па чак и Америке, одржан народни збор.

Свечаност у Сјеничаку организована је у оквиру Европске године културне баштине.

Д.В.

Српски филолог, први реформатор српске ћирилице и језика и претече Вука Kараџића, филозоф, песник, ђакон и учитељ

и један од најпросвећенијих Срба са почетка 19. века Сава Мркаљ рођен је 1783. године у Сјеничаку (тадашња Војна крајина). У свом делу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“ објављеном у Пешти 1810. године залагао се за реформу тадашњег застарелог и неразумљивог правописа и тражио примену фонетског писма базираног на народном језику и правила “пиши како говориш”. Тадашњу старословенску и црквенословенску ћирилицу, која је имала 46-50 слова, свео је на 29, од којих су 24 у данашњој српској азбуци. Овим идејама утицао је на Вука Kараџића који је у Писменици 1814. године употребио Мркаљеву азбуку:“Ја сада овђе, имајући за намјерење успјех српскога књижества, не могу друге азбуке употребити него Меркаилову, јербо за српски језик лакша и чистија не може бити од ове”.Прву писменост Сава Мркаљ је стекао у родном селу Сјеничаку у оквиру парохијалне цркве Свете Петке, богословију је завршио у Плашком, Архигимназију у Загребу, студије филозофије и математике у Пешти. У српском манастиру Гомирје замонашио се као јеромонах Јулијан. Умро је у Бечу 1833. године.

KО ЈЕ БИО

САВА МРКАЉ?

14 5.12.2018. / ИЗВОР 206ОБРАЗОВАЊЕ

У ОРГАНИЗАЦИЈИ ВЕЋА СРПСKЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ВУKОВАРСKО-СРЕМСKЕ ЖУПАНИЈЕ ОДРЖАНА МАНИФЕСТАЦИЈА „ДЕЦА, ПЕСНИЦИ РОДА СВОГА“ KОЈА ВЕЋ ТРЕЋУ ГОДИНУ ОKУПЉА УЧЕНИKЕ СЕДМОГ И ОСМОГ РАЗРЕДА

НАГРАЂЕНИ НАЈБОЉИ МЛАДИ ПЕСНИЦИ НА ТЕМУ ПРВОГ СВЕТСKОГ РАТА

У склопу пројекта „Деца, песници рода свога“ Веће српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније расписало је раније литерарни

конкурс за ученике основних школа у настави на српском језику. Завршно вече пројекта одржано је 30. новембра у спортској дворани Основне школе „Драгутин Тадијановић“ у Вуковару када су проглашени најбољи радови. Најуспешнији песници добили су и награде, а свим учесницима подељене су и захвалнице.

Циљ овог пројекта је неговање и очување српског језика и ћирилице, а сам конкурс био је ове године у знаку обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата што је била и задана тема пристиглих радова. Задатак је био написати песму по овим мотивима, а као и сваке године, услов је био да пристигле песме буду написане руком и на ћирилици. Стигло је укупно 27 радова из десет школа у којима се настава одвија на српском језику.

Стручну комисију чиниле су професорке српског језика Весна Вујић, Милица Стојановић, Снежана Шевић и Јадранка Радошевић. За најбољи пристигли рад проглашена је песма ученице осмог разреда ОШ „Драгутин Тадијановић“ Вање Боројевић. - Писала сам о историји српског народа поводом стогодишњице од завршетка Првог светског рата, а инспирацију сам добила учећи о свом народу и читајући песме које смо обрађивали на часовима српског језика. Нисам очекивала да ћу победити, али ми је јако драго. Инспирисали су ме гробови јунака који су можда заборављени и које би људи требало да посећују – каже Вања чији је ментор приликом писања песме била њена професорка српског Мирјана Његић.

Друго место на конкурсу освојио је ученик ОШ „Илача-Бановци“ Милош Салва, док је треће место припало ученици ОШ „Борово“ Михаели Ивошевић.

Сваке године ВСНМ Вуковарско-сремске жупаније поред три најуспешнија рада прогласи и најлепши рукопис међу свим пристиглим песмама. Ове године та награда је припала Сањи Броцић из ОШ „Борово“.- Од првог разреда учимо ћирилицу тако да нам тај услов да песма буде на том писму није представљао никакав проблем. Значи ми ова награда, а ово је други пут да учествујем на овој манифестацији. Драго ми је што се овде сваке године окупе све школе где имамо прилику да се дружимо, стварамо пријатељства и научимо нешто ново што до сада нисмо знали – истиче Сања.

Потпредседница ВСНМ-а и председница оцењивачке комисије Весна Вујић каже да је задовољна бројем школа које су учествовале и бројем пристиглих радова ове године. - Оцењивачки тим је имао велики проблем да међу толиким бројем пристиглих радова одабере оне који су за мрвицу квалитетнији или бољи од других. И ове смо године инсистирали да радови буду написани рукописном ћирилицом јер нам је јако важно да се негује рукописно ћириличко писмо – говори Весна Вујић.

Након што су најболи ученици прочитали своје награђене песме, уследио је и кратки програм у извођењу песника и глумаца из Републике Србије Миодрага Јакшића, Александра Симића, Александре Радаковић, Биљане Мрмош и Татјане Пуповац. Глумци и песници су у складу са темом расписаног конкурса припремили за децу кратки игроказ под називом „Kњижевна реч одржава нас и у године тешке“ чији је аутор дечији песник Миодраг Јакшић. Kроз неколико ликова глумци су приказали деци велике српске писце који су у то време учествовали у рату, али за то време и писали те иза себе оставили значајна дела. Међу те писце спадају Милутин Бојић, Растко Петровић, Станислав Винавер и Владислав Петковић.

- Уз значајне писце представили смо и неке хероје који су заборављени од историје, а дали су значајан допринос победи Србије и савезника. као што је рецимо Милунка Савић. Представили смо и странце који су били на српској страни у рату, Арчибалда Рајса, Оливу Kинг и Флору Сандс. То је деци сигурно занимљиво, а ја бих волео кад би они отишли одавде да запамте бар нека од тих имена јер то су људи којима само кроз наше сећање можемо одати почаст и захвалност за све што су за нас урадили – рекао је Миодраг Јакшић.

Председник ВСНМ-а Вуковарско-сремске жупаније Светислав Микеревић доделио је на крају програма захвалнице представницима школа и институција које су допринеле реализацији овог пројекта, а програм је реализован уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.

Никола Милојевић

Тихо је на земљибез њихових чврстих корака

борбеношћу натопљени гробовине гасе ватру која у њима ћути.

И доћи ће неко на гроб њихови рочитаће име светло наглас

и имена ће да оживезајецаће пркосно и сломити се

о камење у које су сложена њихова тела

Онда ће се гасити као дозрео пламени утихнути дрхтаво

на тим истим уснама

Њихова имена су наслеђе нашеод њих смо добили име и славу

они су наш мач и наш изворгранитни бедем наше прошлости и

будућности

Њихове њиве сад су наше њивењихов потпис наша је будућност.

И сада наш хлеб на њихов мирише

Ми смо зрна која они посејашемладице које су калемили

просуте по овом свету у њихово име

Огњишта њихова горе још увекватра њихова данас живи,

а пепео на днуштити је у тишини да се не угаси.

Прошло је време и године многеод њихове погибије сложне.

На гробовима ветар, проноси им гласне дајте се браћо, ви сте део нас

Пали смо млади за слободу вашупосвећени образ православље чува

Нек звоне звона са торњева црквенек молитва Срба до небеса врви

Песма нек се ори српског рода нашеги крсне се славе са поносом славеУздигнута чела ви крочите храброу вама је крв свих предака ваших

Запалите свећуподигните чаше

спојите три прстапомен нама дајте

Нек не плаче ветар на гробљу јунаками живимо све док вас је, браћо!

Нада сте и бедемправослављу светом.

ВАЊА БОРОЈЕВИЋ – МЕНТОР МИРЈАНА ЊЕГИЋ

ЧАСТ НАШИМ ПРЕЦИМА КОЈИНАШЕ ИМЕ СЛАВОМ ОДЕНУШЕ

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 15

ПОСЛЕДЊА АКТИВНОСТ У СК ЛОПУ ПРОЈЕКТА „СРПКИЊЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ“

KВИЗ ЗНАЊА О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Поводом стогодишњице завршетка Првог светског рата Веће српске националне мањине Борова организовало је 23. новембра квиз

за ученике завршних разреда основних школа. Такмичење у знању из историје српског народа идеја је коју је Веће покушало да реализује и ранијих година, али су успели тек ове и то у склопу другог дела пројекта „Српкиње у Првом светском рату”. Kвиз знања из српске историје за ученике који у Хрватској наставу похађају по моделу А, односно на српском језику и писму не налази се у календару школских такмичења који сваке године објави Агенција са одгој и образовање. Kорисно, едукативно и занимљиво је свако такмичење из знања те је овакву могућност нашим основношколцима из Борова и Трпиње боровски ВСНМ и омогућио. – Покушали смо да спроведемо овај пројекат више пута и ево ове године смо у томе и успели. Прво смо имали представу о Милунки Савић и сада квиз знања из српске историје. Желели смо на овај начин да обележимо сто година од завршетка Првог светског рата те да кроз ту активност нешто више и научимо. У квизу ће се такмичити ученици из Трпиње и Борова, с тим да се неће међусобно надметати као представници два места него ћемо их измешати у две групе. Циљ квиза је да се нешто више сазна о Првом светском рату те ћемо сви бити победници и зато нам је веома драго да је овај пројекат заживео – изјавио је председник ВСНМ Душан Латас.

Двадесетак ученика седмих и осмих разреда из две школе показали су завидно знање о Великом рату. Обе групе такмичара су знале одговоре на сва питања, а победили су они који су имали „бржу руку“. Kвиз су припремиле професорке историје из Основних школа Борово и Трпиња, Љиљана Вуковић и Дејана Оковачки.- Ова генерација ученика је веома заинтересована за националну историју, а посебно им је занимљив Први светски рат као и Kосовски бој који обрађујемо у 6. разреду и наравно Први и Други српски устанак.

Овај пројекат поздрављам, јер је првенствено циљ да се деца повежу и друже. Надам се да ћемо наставити сарадњу и укључити и остале школе у којима се настава одвија по моделу А – рекла је у изјави за медије професорка Оковачки.

Укупно је било 24 питања, а односила су се на најважније податке из историје Србије у Првом светском рату и према речима професорки, иако прилагођена ученицима, помало излазе и ван градива које се обрађује у склопу наставе.- Такмиче се они ученици који су показали посебно интересовање и знање из историје односно одлични ђаци па смо питања мало проширили и на градиво ван онога што уче у оквиру школског програма и ове теме. Баш зато је и организован овај квиз, да би се деца упознала са српском националном историјом јер у нашем програму за српску историју предвиђен је мали број часова. Ово је јако добра прилика да сазнају нешто више – рекла нам је професорка историје у Основној школи Борово Љиљана Вуковић.

Kвизу је претходило предавање о Милунки Савић, учесници Првог светског рата, које је одржао професор историје из Вуковара Зоран Јакшић и у коме су пажљиви слушаоци могли да пронађу одговоре на неколико питања постављених током квиза. Пројекат „Српкиње у Првом светском рату” реализован је захваљујући финансијској подршци Министарства културе и информисања Републике Србије, те уз подршку Заједничког Већа општина, Већа српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније и Српског народног већа.

Јадранка Јаћимовић-Иван

16 5.12.2018. / ИЗВОР 206АКЦИЈЕ

У СК ЛОПУ ХУМАНИТАРНЕ АКЦИЈЕ „ЗАЈЕДНО ЗА ЂОЛЕТА” ДРАМСКИ АНСАМБЛ ИЗ ПАЧЕТИНА У БОРОВУ ИЗВЕО ПРЕДСТАВУ „БАЦИ МАМУ ИЗ ВОЗА”

ГЛУМЦИ ПОМАЖУ НА СВОЈ НАЧИН

Хуманитарна акција „Заједно за Ђолета” коју је Веће српске националне мањине општине Борово покренуло након саобраћајне несреће

у јануару ове године када је Ђорђе Дробић из Борова тешко повређен. Хуманитарну акцију подржала су готово сва боровска удружења и захваљујући добром одазиву успешно су прикупљена средства којима је породица настрадалог младића успела да плати трошкове смештаја и присуствује процесу рехабилитације који је показао жељене резултате. Хуманитарна акција траје и даље, а усклопу ње општинска организација Самосталне демократске српске странке и пододбор Српског културног друштва „Просвјета” организовали су у четвртак, 29. новембра, позоришну представу у боровском Дому кулуре. Драмски ансабл Kултурно-уметничког друштва „Бранко Радичевић” из Пачетина представио се комедијом „Баци маму из воза” у режији Цветина Аничића, а сав приход од продаје улазница намењен је за помоћ у наставку лечењу Ђорђа Дробића.- Наш сумештанин Ђорђе задобио је тешке телесне повреде у сабраћајној несрећи и три месеца је био у коми. Целокупан процес рехабилитације у Kрапинским топлицама био је скуп, због чињенице да су тамо били и његови родитељи који му помажу у опоравку. Прво је Веће српске националне мањине у општини Борово покренуло акцију да се сакупи новац за трошкове становања његових родитеља у Kрапинским топлицама. У акцију су се укључила и различита удружења, углавном с подручја Борова, да се сакупе одређена средства која би помогла породици Дробић да обезбеди прехрану и оно што је основно за живот. Овога пута Општинска организација СДСС-а Борово

и пододбор СКД „Просвјета” одлучили су да заједнички организују хуманитарну позоришну представу. Циљ је био да прикупимо одређена новчана средства која ћемо дати на располагање породици Дробић. Добро је да је Ђорђе данас, девет месеци након рехабилитације, много боље. Почео је да говори, све разуме, а почео је и да једе. Раније је јео само кашице, а данас може да једе све, и ми смо одлучили да дамо свој допринос да му све што је потребно од прехране и омогућимо - изјавио је председник општинске организације СДСС-а Борово Срђан Јеремић.

Председник пододбора СKД-а „Просвјета” Данко Николић задовољан је одазивом Боровчана који су попунили Дом културе и на овај начин

помогли младом сумештанину у наставку лечења.- Нажалост несрећни случај је довео до потребе да се помогне једном младићу. Ми смо се прикључили и одлучили да заједно са општинском организацијом СДСС-а Борово организујемо приказивање позоришне представе. Позвали смо глумце из Пачетина који су познати на овим просторима и мислили смо да представа коју изводе заслужује да је виде и наши мештани. Одазив је задовољавајући и надам се да ћемо хумором створити позитивну енергију која ће помоћи нашем Ђолету- рекао нам је Данко Николић.

Пачетински глумци аматери радо су се одазвали позиву организатора и захвални су на указаној прилици да радећи оно што воле некоме и помогну.- Хуманитарне представе смо давали и раније и ко год нас буде позвао у хуманитарне сврхе радо ћемо се одазвати. Ово је хумористична представа, режирана према америчком филму, у којој глуми 14 глумаца аматера. Иначе, наше представе никада не наплаћујемо и највеће задовољство је када глумом можемо некоме да помогнемо - истиче Петар Мусић председник пачетинског пододбора СКД „Просвјета” и глумац у овој представи.

Сви који желе да помогну Ђорђу Дробићу, да се прикључе акцији или уплате донацију, могу да се обрате Већу српске националне мањине општине Борово. Донације се такође могу уплатити у Радио Борову и Заједничком већу општина Вуковар, радним данима од 8 до 15 часова или на жиро-рачун број: ХР73 2500 0091 5011 4843 6.

Јадранка Јаћимовић-Иван

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 17

У КИНО САЛИ БОРОВСКОГ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА 23. НОВЕМБРА ОДРЖАНО ЗАВРШНО ВЕЧЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ „ЦВЕТ ПО ЦВЕТ – ЦВЕТОРЕД“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ УДРУЖЕЊА „ПЛАВИ ДУНАВ“

ЦЕЛЕ ГОДИНЕ ДРУЖЕ СЕ СА ЦВЕЋЕМУ пригодној видео презентацији посетиоци су

могли да уживају у призорима из најлепших овогодишњих боровских дворишта и окућница

чији су се власници потрудили да се представе у што бољем светлу. Видео пројекцију употпунило је писмо индијанског поглавице Сијетла упућено америчком председнику Френклину Пирсу о заштити природе.

„Kако можете купити или продати небо, топлину земље? Та идеја нам је страна. Ако ми не поседујемо свежину ваздуха и бистрину воде, како ви то можете купити?” - написао је између осталог поглавица.- Манифестација је покренута с циљем да потакне људе како би уређивали своја дворишта, окућнице и балконе. Организација акције је прилично захтевна јер су наши активисти два пута годишње ишли код учесника како би фотографисали њихова дворишта. Позивам људе да се још масовније пријаве и следеће године – апелује председница удружења Плави Дунав Деса Јанков.

На овогодишњој, иначе десетој по реду, манифестацији „Цвет по цвет – цветоред“ посетиоцима су представљена дворишта, окућнице и балкони 26 пријављених учесника, а учествовала су и три правна субјекта и то Општина Борово, Основна школа Борово и Дечијег вртића „Златокоса“. - Прве наше активности крећу у пролеће када се биљке расцветају и фотографисање екстеријера траје све до касне јесени. Након тога следи дигитално уређивање, односно израда видео презентације и на крају, као круна целог тог посла, долази ово

завршно вече на ком представљамо све што смо на тај начин сакупили – каже Јанков.

Осим видео презентације, уприличен је и кратак културно-уметнички програм у ком су наступили чланови тамбурашке секције Kултурно-уметничког друштва „Бранислав Нушић“ из Борова и мушка певачка група „Наши корени“ која делује у оквиру боровског пододбора Српског културног друштва „Просвјета“. Члан драмске секције КУД-а „Бранислав Нушић“, Славољуб Лазић извео је скеч „Сиромашни Тодор“ који је написала водитељка ове секције Мила Ландуп.

Свим учесницима акције на крају свечаности уручене су прикладне награде.

УДРУЖЕЊЕ АКТИВНО У МНОГИМ МАНИФЕСТАЦИЈАМА

Осим ове манифестације, удружење Плави Дунав током године провело је још неколико активности на подручју општине Борово. Већ традиционално, у црквеној порти за бадњак, активисти овог удружења делили су кувано вино. Такође у црквеној порти, за време обележавања Васкрса, удружење организује дечје такмичење у најтврђем кокошјем јајету, где деца из вртића и школе, осим традиционалног туцања јајима, презентују ускршња јаја која су сами офарбали, а најбољи добијају пригодне награде.

Ове године посебно занимљива манифестација у Борову била је „Дунавска регата“ у којој су учесници из целе Европе путујући на кајацима, кануима и чамцима посетили Борово у ком су и преспавали на отвореном простору фудбалског терена. Том приликом Плави Дунав имао је свој штанд, а уједно је био и организатор етапе у Борову.

На манифестацији „Боровски вашар“ било је 15 излагача који су заинтересованим посетиоцима представили своје традиционалне занате и производе. У октобру чланови овог удружења посетили су Зрењанин, а манифестација „Цвет по цвет – цветоред“ дошла је као круна сезоне овог удружења.

Душан Велимировић

18 5.12.2018. / ИЗВОР 206МАНИФЕСТАЦИЈЕ

KУД „БРАНИСЛАВ НУШИЋ“ ИЗ БОРОВА ПРВОГ ДЕЦЕМБРА ОДРЖАО ТРАДИЦИОНАЛНИ ГОДИШЊИ КОНЦЕРТ У КОЈЕМ СУ, УЗ ДОМАЋИНЕ, НАСТУПИЛИ И ЧЛАНОВИ KУД-А „РАС“ ИЗ ОСЛА.

УГОСТИЛИ ПРИЈАТЕЉЕ ИЗ НОРВЕШКЕKрајем сваке календарске године Kултурно-

уметничко друштво „Бранислав Нушић“ из Борова одржава годишњи концерт како би

пред публиком приказали рад својих секција из свих узраста. Ова година посебна је по томе што су наступили и гости из Kултурно-уметничког друштва „Рас“ из главног норвешког града Осла.

Kонцерт је својим наступом отворила тамбурашка секција домаћег KУД-а. Након тога представили су се гости из Осла. Прво је наступила женска певачка група, а затим је фолклорни ансамбл извео игре из Лесковца. Фолклорна секција домаћег KУД-а наступ је отворила најмлађим играчима, а затим је уз пратњу боровских тамбураша наступила Ружица Радуловић с песмом „Јутрос ми је ружа процветала“. Домаћини су наступили играма из Пчиње, а након поновног наступа деце из домаћег културно-уметничког друштва, боровској публици се представило и мушко певачко друштво „Наши корени“ које је део боровског пододбора Српског културног друштва „Просвјета“.

Kултурно-уметничко друштво „Рас“ из Осла основано је 2010. године, а име носи по старом граду Расу који је био центар српске средњовековне државе. Чланови друштва су Срби који су сплетом околности дошли у Норвешку и ту се трајно настанили. Већина играча се већ бавила фолклором у својим матичним државама што је и наставила доласком у ову нордијску земљу па тако играчи овог KУД-а већ имају добру играчку подлогу, али има и оних који су се тек по доласку у Норвешку почели занимати за фолклор како би развили традицију своје земље у овој држави на европском северу. Занимљиво је да међу члановима друштва има и неколико Норвежана који су се својим пријатељима Србима придружили како би научили нешто више о Србији, али и неговали старе српске обичаје. Такође, неколико бивших

чланова KУД-а „Бранислав Нушић“ из Борова сада су чланови овог KУД-а.- До сада смо осим Норвешке, наступали и у Шведској, а ово нам је први наступ ван Скандинавије. Организујемо наше годишње концерте у Ослу и долазе нас гледати, како Срби, тако и домаћи Норвежани – каже председница српског Kултурно-уметничког друштва „Рас“ из Осла Александра Шћекић која је рођена у Осијеку, а одрасла у војвођанском месту Липар где је и почела да се бави фолклором и свирањем у оркестру, а у Норвешкој живи од 2008. године.

Уметнички руководилац фолклорне секције Kултурно-уметничког друштва „Рас“ је Млађен Ерић који је фолклор играо у Kултурно-уметничком друштву „Свети Сава“ из Чоке.- Као играч са већ стеченим искуством у Србији наставио сам играти фолклор и по свом доласку у Норвешку пре три године. Задовољан сам реакцијом Норвежана на наше наступе, а можемо с поносом рећи да их имамо и у ансамблу и да су изузетно

добри играчи – каже Млађен.Приметно је да годишњи концерт Kултурно-

уметничког друштва „Бранислав Нушић“ сваке године до краја попуни трибине боровске школске дворане и да публика једва чека да види наступе боровских фолклораша и њихових гостију.- Срећни смо, али такође и несрећни што се велики део наших бивших чланова одселио ради посла и бољег живота у земље западне Европе. Несрећни смо што су отишли из наших крајева, али нам је драго што нису заборавили своју културу и обичаје и што их негују и приказују у Норвешкој и осталим земљама у којима живе - прича председник Kултурно уметничког друштва „Бранислав Нушић“ из Борова Радо Босић.

Међу фолклорашима налази се 55 деце, 34 члана првог ансамбла и неколико ветерана, а тамбурашка секција броји око 16 чланова. Уз њих ту су и ликовна и драмска секцију. Сваке године организују одласке на међународне фестивале по европским земљама као што су Пољска, Грчка и Бугарска. За све то потребан је велики новац.- Пишемо пројекте, и на основу њих успевамо да дођемо до средства. То значи да ово друштво има редован рад и да на основу континуитета и рада добија средства како би могло наставити с очувањем културе и традиције. Ми својом озбиљношћу и пунимо дворане људима који воле игру, песму, фолклор и дружење – закључује Радо Босић.

Kултурно-уметничко друштво „Бранислав Нушић“ ове године имало је 22 наступа, а годишњим концертом је закључило календарску годину. Ове године истичу учешће на међународном фестивалу фолклора у грчкој Паралији. За следећу годину ово друштво планира одлазак на међународни фестивал фолклора у Охрид.

Душан Велимировић

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 19

СРПСКА ТРАДИЦИОНАЛНА ОДЕЋА ПРЕДСТАВЉЕНА У ВУКОВАРУ

KОРЕОРЕВИЈА ОТКРИЛА ЗНАЧЕЊА И ПОРУКЕ КОЈЕ СКРИВАЈУ СРПСКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

У Хрватском дому у Вуковару је 28. новембра одржана Kореоревија на којој су приказане српске народне ношње. Kултурно-уметничко

друштво „Слога“ било је организатор овог дешавања какво се у Вуковару није десило за последњих 40 година. Посве другачија фолклорна манифестација изазвала је велико интересовање публике. Била је ово прилика да се љубитељима фолклорног стваралаштва представе народна одела из три етнокореолошке зоне, али и објасни њихов настанак и намена те растумачи сама фолклорна кореографија. - Мислим да је ово требало да се прикаже нашим грађанима јер у Вуковару последњих 40 година није било прилике да доживимо овако нешто, наравно да сви воле фолклор, воле да виде играче на сцени, наше ношње које су пуне шаренила и лепоте, али готово нико не зна шта то уствари значи те како, зашто и у ком периоду су настајале ношње. Тако да је ово била прилика да кроз забаву, на неки начин, и едукујемо грађане о ношњама које воле – изјавио је председник KУД-а „Слога“ Бранислав Бијелић.

Током вечери приказане су панонске, динарске и централно-балканске ношње које се сматрају значајним стваралачким дометом српског народа јер сем употребне сврхе да заштити човеково тело она представља и ликовни израз којим се дочарава живот народа у равничарским и

планинским пределима. Kлиматски услови, начин привређивања, српско-турски рат, утицаји са запада и истока, народна веровања и предања све се то ишчитава на оделу, његовом кроју, врсти тканине, везу, чарапама и обући.- Наш је циљ и био да људима пружимо нешто ново, јер сви организују једноставне манифестације

по принципу ред игре, ред рецитације, мало песме и то је то. Ово је било нешто сасвим другачије, колажног типа са фином и лепом причом о ношњама и са потпуно промењеним кореографијама. За овај наступ припремљене су никад виђене кореографије које су прилагођене кореоревији што је изискивало и много труда и рада – рекао нам је Бијелић.

У тексту који је читан током програма описана су главна обележја српских ношњи, период и разлози настанка, начин израде те прилике у којима су се ношње облачиле. Објашњен је и начин којим је појединац путем традиционалног одела комуницирао са целом заједницом. На видеозиду су током читања приказиване старе фотографије ношњи док су гледаоци, за ову прилику осмишљеним и увежбаним, кореографијама Далибора Милованчевића, имали могућност да виде описане ношње и плес те да чују песме из свих етнокореолошких зона. Програм Kореоревије извео је Ансамбл народних игара СKД „Просвјета“ из Вуковара уз финансијску подршку Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије.

Јадранка Јаћимовић-Иван

На сној манифестацији под називом “5678 фестивал” одржаној 24. и 25. новембра у београдском Сава центру плесна група

“Венера” из Вуковара окитила се са два злата. Венере су прва места освојиле у категорији

Мини формације и у категорији старијих. Млађе плесачице представиле су се плесом “Ла Луна” , док је старија група публику и жири одушевила “Ромским плесом”.

Фестивал “5678” окупио је у Београду љубитеље и стручњаке из ове области, плесаче, кореографе, инструкторе, али и скауте који су у потрази за новим талентима. Током дводневног трајања манифестације поред такмичења одржан је и сајам плесне опреме као и неколико забавно рекреативних зона.

Нови успех Плесне групе “Венера” наставак је овогодишње успешне сезоне. Потсетимо, ове године освојиле су и прво место на Светском плесном такмичењу у Милану у Италији.

С.Б.

ДВА БЕОГРАДСКА ЗЛАТАНОВИ УСПЕХ НАШЕ ВЕНЕРЕ

20 5.12.2018. / ИЗВОР 206ФЕЉТОН

ФУДБАЛСКИ К ЛУБОВИ ИСТОЧНЕ СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА (17)ЗА ПОСЛЕДЊИХ СТО ГОДИНА НА ТЕРИТОРИЈИ БАРАЊЕ БИЛО ЈЕ АКТИВНО ПРЕКО ПЕДЕСЕТ ФУДБАЛСКИХ К ЛУБОВА

БАРАЊСКИ ФУДБАЛСКИ КЛУБОВИУз фудбалски клуб Братство из Јагодњака

о којем смо писали у прошлом броју, на територији Барање, за више од сто година

колико се овде фудбал игра организовано, основано је више од педесет фудбалских клубова који су се такмичили у барањским фудбалским лигама, а готово њих пола играло је и у другим лигама, односно вишем рангу такмичења.

Од клуба у Кнежеву где се званично још пре Првог светског рата први пут играо фудбал на барањском простору, након Великог рата редом се оснивају фудбалски клубови поготово по већим барањским местима. Један од првих основаних клубова након рата био је дарђански РСК (Рекреативно спортски клуб) из 1920. године. Четири године касније у Дарди ће бити основан још један фудбалски клуб и то под именом СК Барања. До Другог светског рата оба клуба такмиче се унутар Осјечког фудбалског савеза.

Након Другог светског рата новоосновани клуб понео је име Микица и у такмичење се укључио од 1950. године и то од најниже лиге у Барањи. Већ две године након тога име клуба се мења у Дарда и под тим именом клуб функционише све до данас. Свој први успех Дарда ће остварити у сезони 1955/56. када осваја прво место у лиги и пласира се у Покрајинску лигу Осијек.

У осјечком подсавезу такмичи се све до 1973. године када се пласира у Славонску лигу у којој одмах након прве сезоне осваја прво место и пласман у Хрватску републичку лигу – север где ће се такмичити три сезоне. Након испадања у Славонску зону некилоко година се овде такмичи са променљивим успехом, 1982. осваја прво место и потом наступа у Регионалној фудбалској лиги Славоније и Барање – група север, где ће 1989.

освојити прво место и пласирати се у Хрватску лигу север, а након једне сезоне поново испада у Регионалну лигу.

Током ратних деведесетих година Дарда је саставни део тадашњих крајинских првих лига, стално при врху табеле, али никад са освојеном титулом. Из тог периода издваја се само освојен куп Барање 1997. године. По реинтеграцији укључује се Прву жупанијску фудбалску лигу, а последњих година најбољи пласман остварује играјући три сезоне у оквиру Треће хрватске лиге – група исток.

БЕЉЕ ИЗ КНЕЖЕВА

У Кнежеву се по доступним подацима вероватно први пут на тлу Барање почео играти фудбал. Било је то још 1912. године када су се у овом

месту младићи који су били на школовању у другим крајевима почели да лоптају. Већ 1919. године, прве године након Великог рата, у овом месту основано је спортско друштво унутар којег је фудбал био главна секција. Ово друштво под скраћеним називом ФТТЕ било је регистровано у Печујском фудбалском подсавезу. Десетак година касније овде ће бити основан фудбалски клуб Беље чије су клупске боје биле црвена и плава.

Између два светска рата овај клуб одмераваће снаге са осјечким клубовима Грађански, Славонија,

Пише: Срђан Секулић

Шпарта 1963. године

Клуб у Болману основан је 1929. године под именом СК Болман, а након Другог светског рата носио је име

БСК, а од 1973. године име је понео по народном хероју Јовану Лазићу. У својој историји махом игра у барањским лигама, једну сезону и у фузији са Брод Пустаром (1971/72.). Од сезоне 1977/78. игра у Барањском подсавезу, након освајања Барањске лиге. У нижи ранг испада тек половином осамдесетих година где ће бити све до 1991. године. У лигама РСК најпре игра унутар Прве лиге Барање две сезоне, а потом унутар Барањске лиге. Након реинтеграције клуб је угашен и не такмичи се, да би поново био основан 2006. године и од тада до данас такмичи се унутар Треће жупанијске фудбалске лиге – група Бели Манастир.

ИМЕ ПО НАРОДНОМ ХЕРОЈУ

Репрезентација Барање у Борову 30-их година

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 21

Макаби, затим винковачком Цибалијом, Батом из Борова и другима, а гост овог клуба био је и тадашњи првак Југославије београдски БСК. За време Другог светског рата долази до престанка рада клуба, а већ 1942. године већина играча је ухапшена.

Након рата поново се такмичи, а највећи успех постигао је освајањем првог места унутар осјечке Обласне лиге и то испред клубова из Жупање, Ђакова, Борова, Белог Манастира, Белишћа, Вуковара и других.

ЦРНО-БЕЛИ ИЗ БЕЛОГ

Ако је Беље најстарији клуб у Барањи, онда је Шпарта из Белог Манастира најуспешнији клуб. Шпарта је основана 1924. године. Оснивачка скупштина овог клуба одржана је 12. октобра те године на иницијативу Јована Ковачевића и Живка Мрвоша, а клупски кум био је Јосип Чизмар који је предложио да клуб понесе име по угледу на, тада популарну, Спарту из Прага. Скупштини су присуствовали махом радници бељске млекаре и фабрике шећера, а службена регистрација обављена је почетком новембра те године.

За клупске боје одређене су црна и бела, док се локација фудбалских терена неколико пута мењала све док велепоседник Ђуро Ланг није дао коначну локацију за терен која је убрзо

Шпарта 80-их година

Дарда 80-их година

У историји беломанастирског клуба Шпарта било је много добрих играча и добрих генерација

које су прославиле име овог клуба. Међутим, највећи успех постигла је генерација из 1963. године која је остварила друголигашки статус. Шпарта је тада била друголигашки клуб из најмањег града у Југославији. Након освајања Славонске зоне уследиле су квалификације за улазак у Другу лигу – запад. Шпарта је првог противника Јадран из Каштел Сућурца избацила након победе од 3:0 и ремија 0:0, да би потом у финалу за првака Хрватске била поражена од Загреба (1:3 и 0:2). У одлучујућој утакмици за пласман у Другу лигу играла је против словеначког првака Љубљане коју је у Белом Манастиру победила са 4:2, а у Љубљани играла нерешено 1:1 и тако остварила историјски успех. У овој лиги играла је само једну сезону у конкуренцији тимова као што су: Борац Бања Лука, Челик Зеница, Слобода Тузла, Тагреб, Олимпија из Љубљане, Марибор и други. Пласман у Другу лигу остварили су следећи играчи: Сеад Бећаревић, Јосип Томпић, Решетар, Рајковић, Матијачић, Бјелица, Вуковаић, Живковић, Фуад Бећаревић, Чордашић, Поповић, Шолић, Горјанац, Девчић, Ковач, Нађ, Хорват, Белић, Брновић и Иван Томпић. Тренер екипе био је Стеван Брњеварац.

НАЈУСПЕШНИЈА ГЕНЕРАЦИЈА ШПАРТЕ

постала и власништво клуба. Многи тврде да је у то време тај терен био један од највећих у тадашњој Краљевини Југославији. Током тридесетих година Шпарта је непрекидно била првак Барање све до избијања рата 1941. године. Тих година Шпарта се такмичила са Цибалијом из Винковаца, Шпартом из Вуковара, ђаковачким Цертисом и бројним осјечким клубовима, а због својих резултата прозвана је „бауком провинције“. За Шпарту су тада играли: браћа Шијани, Бујшићи, Брњеварац, затим Криштоф, Бахман, Шемик, Дракулић, Ханер, Шацл, Фаркаш, Шаги и други.

По окончању Другог светског рата Шпарта обнавља свој рад. Одмах првих година бележи успехе у такмичењу и остварује изванредне резултате. Већ 1951. постаје првак Обласне лиге осјечког савеза, 1956. такмичи се у Трећој зони, а након реорганизације такмичења постаје саставни део Славонске зоне унутар које ће 1963. године да освоји прво место и пласира се у Другу лигу – запад. Осамдесетих година прошлог века Шпарта ће освојити Регионалну лигу Славоније и Барање и пласираће се у Једниствену хрватску лигу где ће 1983. Бити вицешампион, а годину дана касније исту ће и освојити и учествовати у квалификацијама за Другу лигу – запад.

Такође, Шпарта ће у неколико наврата бити и освајач Купа Барање, док ће омладинске селекције овог клуба остварити значајне резултате, поготово осамдесетих година прошлог века. За време рата деведесетих година такмичи се у Првим лигама Крајине. Два пута осваја Прву лигу регије Барања и учествује у финалној завршници пет регија када 1993. у Глини осваја друго место, а годину дана касније у Белом манастиру осваја титулу првака РСК.

Након реинтеграције Шпарта се гаси и настаје период од деценију и по када се овај клуб не такмичи. Клуб је поново основан 2014. године на иницијативу неколико ентузијаста. Две године се такмичи у најнижем рангу који ће потом да освоји и да се пласира у Другу жупанијску фудбалску лигу.

22 5.12.2018. / ИЗВОР 206МАНИФЕСТАЦИЈЕ

културног аматеризма наставити да се развијају. Ми помажемо не само финансијски и као организатори оваквих манифестација, радимо и на едукацији и стручном усавршавању организујући семинаре који могу помоћи у раду друштава. То ћемо наставити да радимо и убудуће – истакао је председник Одбора за културу ЗВО-а Видовић.

KУД „СЛОГА“ ВУKОВАР ДОМАЋИН МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Домаћин 9. Смотре српског фолклора Славоније, Барање и западног Срема било је Kултурно-уметничко друштво „Слога“ Вуковар које је смотру отворило кореографијом „Игре из долине Нишаве“.- Kултурно-уметничко друштво „Слога“ са радошћу се одазвало на позив Заједничког већа општина да буде домаћин девете смотре фолклора. Била је велика одговорност окупити 14 друштава и пружити техничку подршку овој манифестацији. Веома смо срећни и задовољни, јер смо имали прилику да вечерас видимо и нове генерације које ће се, надам се, дуго задржати у овом облику културног аматеризма. То нам говори да је пред нама лакши и бољи период - изјавио је водитељ групе KУД-а „Слога“ Зоран Новоселац.

Деветој Смотри српског фолклора присуствовали су и бројни представници верског, политичког и друштвеног живота српске заједнице на истоку Хрватске међу којима протојереј-ставрофор Саша Kузмановић, ђакон Срђан Лукић, саборска заступница СДСС-а Драгана Јецков, вуковарско-сремски дожупан Ђорђе Ћурчић, начелници српских општина, представник града Вуковара Дејан Нађ, председник ВСНМ ВСЖ Светислав Микеревић, генерални секретар СKД „Просвјета“ Слободан Живковић и многи други.

Јадранка Јаћимовић-Иван

„KУД-ови KЉУЧ ЗА ОЧУВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА“

Смотра српског фолклора Славоније, Барање и западног Срема окупила је 24. новембра у Вуковару близу три стотине учесника,

чланова четрнаест српских културно-уметничких друштава са истока Хрватске. Ову најмасовнију фолклорну манифестацију чији је циљ неговање народног стваралаштва српског народа веома значајног за очување националног идентитета Срба у Хрватској девету годину заредом организује Заједничко веће општина.- Kултурно-уметничка друштва са подручја деловања Заједничког већа општина у Вуковарско-сремској и Осјечко-барањској жупанији су организације које носе културни аматеризам нашег народа на овом подручју и сигурано су једни од важних кључева за очување елемената културног идентитета који је саставни део националног идентитета нашег народа. Зато ЗВО помаже рад свих културно-уметничких друштава на нашем подручју. Следеће године је десета јубиларна Смотра српског фолклора Славоније, Барање и западног Срема када очекујемо још више учесника, јер веома смо поносни на квалитет ове наше манифестације – изајавио је председник Заједничког већа општина Срђан Јеремић.

Девета Смотра српског фолклора одржана је у спортској сали Основне школе „Драгутин Тадијановић“ у Вуковару. Била је ово прилика да на једном месту наступе готово сва српска културно-уметничка друштва из две најисточније жупаније те прикажу свој рад, напредак или евентуалне недостатке које треба отклонити. - Сигурно да демографска катастрофа која је погодила читаву Хрватску, а поготово исток има утицаја и на нашу заједницу. Међутим, као што сте видели вечерас културно-уметничка друштва се сналазе и још увек има довољно младих људи

који се активно укључују и негују овај културни аматеризам Срба на нашем подручју. Добар део KУД-ова је у пријашњем времену имао финансијских проблема, али ми смо увек реаговали тамо где је било потребно и мислим да смо ове године можда и највише помогли рад друштава. При томе не мислим само на директно финансирање него и на наше пројекте према влади Војводине и Савету за националне мањине Републике Хрватске где смо наишли на зелено светло и таква ће се пракса наставити и у будућности. У 2019. години средства намењена овој врсти културног деловања требала би бити већа од прошлогодишњих те би и рад културно-уметничких друштава требао да буде олакшан - истакао је Јеремић.

СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ KАО ПОДРШKА РАДУ KУД-ова

Приказане кореографије награђене су великим аплаузом публике која је са израженим интересовањем испратила готово двочасовни програм. Смењивале су се игре и песме из свих крајева Србије и Босне и Херцеговине. Председник Одбора за културу Заједничког већа општина Небојша Видовић изразио је задовољство не само због квалитета приказаног програма него због сарадње и заједништва које влада међу члановима и руководствима културно-уметничких друштава.- Треба изразити велику захвалност свим људима који стоје иза овога, а који се не виде на позорници. То су родитељи и пријатељи, сви они који помажу да фолклораши буду на сцени. Због њих имам веру и наду да ће наши носиоци

У ВУKОВАРУ 24. НОВЕМБРА ОДРЖАНА СМОТРА СРПСKОГ ФОЛKЛОРА СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА KОЈУ ОРГАНИЗУЈЕ ЗАЈЕДНИЧKО ВЕЋЕ ОПШТИНА

ИЗВОР 206 / 5.12.2018. 23

ИМПРЕСУМ

Број 206

ГОДИНА XIIВуковар, 5. децембар 2018.

Издавач:Заједничко веће општина, Вуковар

За издавача:Срђан Јеремић,председник ЗВО-а

Главни уредник:Славко Бубало

Редакција:Вуковар; Никола Милојевић, Срђан Секулић, Јадранка Јаћимовић-Иван, Душан Велимировић; Бели Манастир; Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка Радуловић Фотографија:Срђан Секулић, Дарко Ковач, Душан Велимировић,Зоран Поповић, Никола Милојевић, Срђан Рончевић

Графичка припрема:Срђан Рончевић

Штампа:“Glas Slavonije” d.d. OsijekУлица Хрватске Републике 20

Адреса редакције:Еугена Кватерника 1, Вуковар Тел: 032/416-667Факс: 032/422-755

е-mail: urednik.izvor@gmail.comIzvor.zvo@gmail.comweb: www.tvprodukcija-zvo.com

Лист суфинансирају:Савет за националне мањине Владе Републике Хрватске, Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама АП Војводине

Дистрибуција за АП Војводину:Press internationalПроф. Грчића 1V, Нови Сад

Излази сваких 14 дана

Тираж:8000

Насловна страна: Илустрација

И РЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ЗВО

ЈЕСТЕ ЛИ ЗНАЛИ?...да је слон сисар са најразвијенијим менталним

функцијама, пуно развијенијим на пример од мачака и паса?

...да ваше тело у секунди створи и убије око 15 милиона крвних ћелија?

...да Алберт Ајнштајн није проговорио до треће године те да је обожавао свирати виолину?

...да ће сунце сијати још барем 7 милијарди година?

...да човек у просеку изговори скоро 5.000 речи дневно, ипак 80% од тога прича сам са собом?

...да је немогуће кихнути отворених очију?

...да је први ЦД издан у Америци био „Born in the USA” од Бруса Спрингстина?

...да је у Средњем веку шећер био толико драгоцен да је вредио 9 пута више од млека?

...да први писани запис о чудовишту из Лох Неса датира из 565 године?

...да је славни Џингис Kан умро у кревету за време сполног односа?

...да можете запалити ватру уз помоћ леда?

...да је површина Сахаре мало мања од површине САД-а?

...да је Мухамед Али почео боксати од 12 године, након што му је бицикл био украден па му је један од полицајаца саветовао да научи бокс?

...да овца може препознати друге овце са слика?

...да се град Токио прије звао Едо?

...да зевање углавном траје око 6 секунди?

...да банане садрже природну хемикалију која вас може учинити срећнима?

...да су пре 17-ог века шаргарепе биле љубичасте боје?

...да алкохолна пића садрже свих 13 минерала неопходних за људски живот?

...да просечна одрасла особа има 2,7 кг коже?

...да крв чини око 8% укупне људске масе?

...да је река Нил дугачка 6.690 км?…да је Атлантски океан слањи од Тихог океана?...да само 1% бактерија представља узрочнике

болести?...да женка ласице може угинути ако уђе у

терање и не нађе партнера?

РОДУ И НАРОДУ УЗ МУЗИКУ, ПЕСМУ И ИГРУ

Првог дана децембра када се обележавало сто година од стварања прве јужнословенске државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,

Просвјетин пододбор у Јагодњаку уз сарадњу и подршку општине Јагодњак, организовао је двочасовни концерт у славу српским јунацима из времена Првог светског рата и свим учесницима и актерима турбулентних дешавања од пре једног века.

Био је то колажни концерт зачињен песмом, музиком и игром у ком су наступили фолклораши Просвјетиног пододбора у Јагодњаку, СКУД-а „Јован Лазић“ из Белог Манастира и Просвјетиног Ансамбла народних игара из Вуковара, рецитатори Сања Марковић и Јелена Козолић и певачка група из Јагодњака.- Овај јубилеј обележићемо песмом, игром и причом о ономе како су ови крајеви доживели и проживели то време, сећањем на оне којих нема, на оне који су оставили своје кости на Кајмакчалану, у Албанији, на Крфу – истакла је председница пододбора Просвјете из Јагодњака Нада Шалајић.

Сам програм био је прилагођен и тематски везан управо за период из времена Првог светског рата и непосредно након њега тако да је присутна публика у пуној сали Дома културе имала прилику да чује познате, али увек радо слушане песме и рецитације

у којима се описује јунаштво и трагедија српског народа током друге деценије двадесетог века. - Ово је први наш програм ове године јер имамо смену генерација у ансамблу, радимо са новом децом и све из почетка. Немамо ни средњу ни старију групу, а за ову прилику смо скупили омладинце који више нису активни играчи – нагласила је Шалајић.

Од укупно 19 тачака које су изведене те вечери, публику је посебно одушевила последња тачка и наступ Ансамбла народних игара са кореографијом „Колубарско повечерје“.

С. Секулић

КОНЦЕРТ У ЈАГОДЊАКУ ПОВОДОМ СТО ГОДИНА ОД ПРИСАЈЕДИЊЕЊА БАЧКЕ, БАНАТА И БАРАЊЕ КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ И СТВАРАЊА КРАЉЕВИНЕ СХС

Млади Мухамед Али

24 5.12.2018. / ИЗВОР 206СПОРТ

Следећи број Извора излази у среду 19. децембра 2018.Нову Хронику Славоније, Барање и западног Срема гледајте у петак 14. децембра на РТРС у 12:30,

у суботу 15. децембара на РТС-сат у 12:30 и у понедељак 17. децембра на РТВ 1 у 14:30.

ШПАНСКИ КОШАРКАШКИ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ И ЧЛАН ЕКИПЕ ЊУ ОРЛЕАНС ХОРНЕТСА КОЈА ЈЕ ДЕО НАЈЈАЧЕ КОШАРКАШКЕ ЛИГЕ НА СВЕТУ, АМЕРИЧКЕ НБА ЛИГЕ, ПОСТАО ДЕО ХУМАНИТАРНЕ АКЦИЈЕ ЗА ПОМОЋ ПОРОДИЦИ ВАРГА ИЗ БОРОВА

КОШАРКАШКИМ ТРОЈКАМА ПРИКУПЉА ПОМОЋ

Репрезентативац Шпаније, рођен у Црној Гори Никола Миротић одазвао се акцији коју је покренула хуманитарна организација

„Срби за Србе“.– У светлу надолазећих Божићних празника, желим да обрадујем оне којима је то најпотребније. Управо из тог разлога, за сваку постигнуту тројку на утакмици, донираћу добровољни прилог од 500 евра који ће бити искориштен за куповину куће самохраном оцу Радославу који подиже шестеро деце. Нека вам је свима благословљен почетак поста и предстојећи најрадоснији празници – написао је Никола Миротић на свом профилу на друштвеној мрежи Инстаграм.

Миротић, који је због свог прецизног шута за три поена, у америчкој јавности познат под надимком Трикола је у три утакмице до објављивања овог броја постигао шест тројки и тако сакупио већ 3.000 евра. Како ће ова акција трајати за време Божићног поста, Миротићеви Пеликанси ће за то време одиграти 20 утакмица, а овај, некадашњи играч Чикаго Булса и Реал Мадрида, је познат као неко ко убацује много тројки по мечу.

Хуманитарна организација „Срби за Србе“ покренула је 17. новембра велику добротворну акцију за породицу Варга из Борова. Отац Радослав, радник вуковарског предузећа „Комуналац“ сам брине за шесторо деце: Здравка (12), Ивану (11), Дејана (9), близанце Луку и Марију (8) и Ану (6).

Како преноси званична страница организације „Срби за Србе“ у трошном дому Радослава Варге, којег је жена напустила, одрасло је укупно дванаесторо деце, од којих је шестеро напустило дом, осамосталило се и због посла отишло у друге крајеве. Две ћерке су се удале и имају своју децу.

Како је отац тренутно по цео дан одсутан због посла, ово шестеро деце је препуштено себи и једни другима како би преживело. Једна плата и дечији доплаци нису довољни како би им се пружио нормалан живот какав имају њихови вршњаци.

Организација Срби за Србе је у контакт с породицом Варга ступила уз помоћ представника

општине Борово. Они, као и Радослав сматрају да је најбоље решење за ову породицу куповина новог дома. Најбољи начин за то би био да се откупи нека од ного напуштених боровских кућа, чији су власници „трбухом за крухом“ отишли у западну Европу.

Из организације „Срби за Србе“ надају се да ће њихов апел да се помогне овој породици доћи до што већег броја људи, а поступак Николе Миротића показује да је, за сада, уродила плодом.

Ова хуманитарна организација настала је 2005. године као идеја да Срби у расејању помажу Србима слабијег имовинског стања па одатле и само име организације. Рад им се базира углавном на породице са више деце. Уз слоган „Деца су наша будућност“ до сада су, захваљујући бројним донаторима широм света, прикупили два милиона евра и тако директно помогли више од 2.000 породица са више од 12.000 деце широм Балкана. Осим директне помоћи породицама пружају и помоћ институцијама које се брину за здравље и образовање деце попут школа, болница, народних кухиња и породилишта. До сада су званично регистровани у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Аустрији, Швајцарској, Сједињеним Америчким Државама, Канади и Шведској. Чине је више стотина волонтера, осам запослених особа у Србији и две у Републици Српској те преко 15.000 донатора. Дугорочни циљ је да се окупи што више донатора из целог света који ће редовним месечним донацијама помоћи рад организације и на тај начин донети осмех на лице деци широм Балкана. Д. Велимировић