1

2

Naziv originala:Conn IgguldenBONES OF THE HILL

Copyright © by Conn Iggulden, 2008Copyright © za srpsko izdanje Alnari d.o.o. 2009

ISBN 978-86-7710-456-6

3

Beograd, 2009.

K!" I#$%&'"

D!INGIS-KANKONJANICI DIVLJINA

tre(i deo epske sage o velikom osvaja)u

Prevela Magdalena Relji!

4

5

Mom sinu Arturu

6

7

PROLOG

lamen bukti u sredini kruga. Senke trepere oko tamnih !gura koje igraju oko vatre s uzdignutim sabljama. Njihove odore le-pr"aju dok mo#nim glasovima pevaju ratni$ku pesmu. Svira$i

ve"to prebiraju po %icama svojih instrumenata, udaraju#i ritmi$no no-gama o zemlju.

Tik uz vatru kle$i kolona mongolskih ratnika, obna%enih ple#a sa rukama vezanim na le&ima. Iako su zato$enici, lica su im potpuno bez-izra%ajna. Njihov o!cir Kurhask je u bici zadobio te"ke povrede. Krv mu curi iz razbijene usne i desno oko mu je zatvoreno od otoka. No, bilo je i gorih dana. Kurhask je ponosan na svoje borce jer odbijaju da poka%u strah. 'utke posmatra kako tamnoputi pustinjski ratnici vri"te na zvezde, ma"u#i svojim krivim sabljama umrljanim krvlju njegovih boraca. (udna su sorta, razmi"lja Kurhask, ovi ljudi u vi"eslojnoj ode#i, sa ogrta$ima preko "irokih pantalona. Ve#ina je bradata, zbog $ega im usta podse#aju na crveni prorez u crnim $ekinjama. Kao grupa, vi"i su i mi"i#aviji od najkrupnijih mongolskih ratnika. Vonjaju na neobi$ne za$ine i skoro svi %va#u tamno korenje, izbacuju#i mrke ispljuvke na zemlju. Kurhasku se istinski gade ali on to ni$im ne pokazuje dok gleda kako se propinju i trzaju u freneti$nom transu.

Kon Igulden

!

Mongolski zapovednik umorno odmahuje glavom. Tek sada shvata koliko se opustio. Ratnici koje mu je poslao Temug, njih dvadeset, bili su dobri borci ali lo"i takti#ari. U poku"aju da za"tite kola sa darovima i mitom, reagovali su sporo i pali u ruke neprijatelju. Kurhask se u mislima vra$a nekoliko meseci unazad, kada je, uljuljkan mirovnom misijom, olabavio disciplinu. Bila je to kobna gre"ka. On i njegovi ljudi su se na"li u surovim kanjonima strmih planina. Pro"li su dolinu zrelih useva koje su od siroma"nih seljaka trampili za jednostavne poklone. Sre$om, ulov je bio obilat pa su njegovi ljudi u ime slavlja ispekli ugo-jenog jelena. Mo%da im to nije trebalo. Seljaci su ih upozoravali na ne-pristupa#ne planine, ali ih nije razumeo. Nije bio u sva&i sa brdskim plemenima, me&utim, doma$i ratnici su ih zarobili usred no$i, iskrsa-v"i iz tame sa divljim kricima i zaklav"i njegove ratnike na spavanju. Kurhask nakratko sklapa o#i. Samo njih osam je izvuklo %ivu glavu, iako svog najstarijeg sina nije video od po#etka napada. De#ak je bio u izvidnici i Kurhask se nada da je pre%iveo kako bi odneo vest kanu. Ova misao mu donekle ubla%ava nagomilani gnev i o#aj.

Kola sa srebrom, %adom i namirnicama su oplja#kana. Kurhask ispod spu"tenih lukova prime$uje da su mnogi divljaci sada obu#eni u mongolske dolame umrljane krvlju.

Pesma se poja#ava i plesa#ima po#inje da izbija bela pena na usta. Kurhask se uspravlja u le&ima kada vo&a plemena isu#e no% iz korica, prate$i taj #in izbezumljenim vriskom. Kurhask razmenjuje poglede sa ostalim ratnicima.

„Posle ovoga $emo biti duhovi i vide$emo goru na"eg doma“, dovi-kuje im. „Kan $e saznati i osveti$e nas.“

Njegov smireni ton kao da navodi arapskog kolja#a na jo" ve$i bes. Senke mu titraju na licu dok vitla o"tricom mongolskim ratnicima nad glavom. Kurhask ga bezizra%ajno gleda. Kada je smrt neminovna i zlokobno dah$e za vratom, sav strah naglo nestaje, zamenjen ve#nim spokojem. Kurhasku to uliva bar neku utehu. Iskreno se nada da $e njegove %ene liti suze kada budu #ule.

„Budi jak, brate“, uzvikuje on svom saborcu. Pre nego "to stigne da mu odgovori, njegov ratnik ostaje bez glave.

Arapi odu"evljeno kli#u dok zemlja upija krv ubijenog Mongola. Ko-lja# se ceri. Zubi su mu neobi#no beli u tami. Slede$eg trenutka njegova

D!ingis-kan ::: Konjanici divljina

!

sablja odrubljuje jo" jednu mongolsku glavu koja se kotrlja po pra"n-javoj zemlji. Kurhask ose#a kako mu se grlo ste$e od gneva i nemo#i, gu"e#i ga. Ovo je zemlja jezera i %istih planinskih reka, dve hiljade milja zapadno od Pekinga. Seljani koje su tu zatekli bili su za%u&eni, ali prijateljski nastrojeni. A samo jutros, Kurhask je krenuo na put sa njihovim blagoslovom i slatkim kola%ima koji su mu se lepili za zube. Jahao je pod vedrim nebom i nije ni sanjao da #e brdska plemena biti obave"tena o njihovom prisustvu. I dalje ne zna za"to su ih napali, osim zbog obi%ne plja%ke. Kurhask di$e pogled ka brdima, ne bi li ugledao neki znak, nadaju#i se da njegova smrt ne#e pro#i nezapa$eno. Nao%i-gled svog sina ne mo$e da pogine kukavi%ki. Neka to bude poslednji dar koji #e mu dati.

Kolja%u su potrebna tri poteza rukom da odrubi tre#u mongolsku glavu. Za%udo, podi$e je dr$e#i je za kosu i pokazuje ostalim divljacima, smeju#i se i pevaju#i na svom %udnom jeziku. Kurhask je za potrebe izaslani"tva po%eo da u%i arapski, ali ova bujica re%i ga zbunjuje. Sa prezrivim osmehom na licu posmatra kako se ritualni pokolj nastavlja, sve dok ne preostane jo" samo on.

Kurhask di$e glavu i neustra"ivo zuri u svog d$elata. Preplavljuje ga olak"anje kada primeti pokret s druge strane vatre. Ne"to belo se pomera u tami, mame#i mu osmeh. Njegov sin mu stavlja do znanja da je tu. Me&utim, pre nego "to se de%ak oda, Kurhask spu"ta glavu. Daleki treptaj nestaje, ali on je spokojan i sva napetost iz njega isti%e. Kan #e saznati.

Di$e pogled ka arapskom ratniku u trenutku kada ovaj zamahne svojom krvavom sabljom.

„Moj narod #e opet do#i“, upozorava ga Kurhask. Avganistanski ratnik okleva, ne shvataju#i "ta mu ovaj govori. „Zemlja nek ti napuni usta, neverni%e!“, uzvikuje kolja% mongol-

skom zapovedniku. Kurhask umorno sle$e ramenima. „Nema" pojma "ta %ini"“, odgovara mu. Ma% pole#e nadole.

10

11

PRVIDEO

12

13

1

etar hu!i kroz visoke grebene. Iznad njih se valjaju mra!ni oblaci, prave"i izdu#enu senku u podno#ju. Jutro je tiho i ze#ju. Jutro je tiho i ze# -mlja deluje pusto dok dva konjanika ja$u na !elu uske kolone.

Jagun od sto mladih mongolskih ratnika neometano putuje ve" hiljadu milja, oslu$kuju"i samo topot i rzanje svojih konja. Kada zastanu da se odmore, pra$njava zemlja oko njih odjekuje ti$inom.

Cubodaj je general velikog kana i to pokazuje svojim dr#anjem. Oklop mu je od nauljene ko#e sa gvozdenim plo!icama, vi$estruko probu$enim i mestimi!no zar%alim. &lem mu je ulubljen na mestu gde mu je jednom spasao #ivot. Sva njegova oprema je pohabana, ali on je i dalje tvrd i nemilosrdan, poput zale%ene zemlje. Tokom trogodi$njeg putovanja na sever, izgubio je samo u jednoj manjoj !arki i ve" slede"eg dana se vratio da uni$ti pleme, svestan da "e se re! o tome daleko pro-neti. Nau!io je da prati tragove na zemlji koja je svakim kilometrom sve hladnija. Ne poseduje mapu podru!ja kroz koje putuje, samo glasine !ja kroz koje putuje, samo glasine !o dalekim gradovima sagra%enim na rekama zamrznutim tako !vrsto da se na njima mo#e ispe"i i vo.

Desno od njega ja$e 'o!i, najstariji kanov sin. Tek je napunio se-damnaest i ve" je ratnik koji bi mogao da nasledi vo%u nacije a mo#da !ak i Cubodaju zapoveda na boji$tu. 'o!i na sebi ima sli!an oklop od

Kon Igulden

!"

nama#$ene ko%e i gvo%&a, dok su mu sedlo i oru%je isti kao i kod osta-lih ratnika. Cubodaj zna da je 'o(iju dovoljno sledovanje suve kobilje krvi i mleka da se okrepi. Zemlja ne opra#ta onima koji olako shvate pre%ivljavanje i obojica $e posle ove zime izvu$i va%ne %ivotne lekcije.

'o(i ose$a na sebi Cubodajev ispitiva(ki pogled i za trenutak zbu-njeno trep$e, iako je uvek u pripravnosti. Sa velikim generalom je pro-veo vi#e vremena nego njegov otac, ali stare navike je te#ko promeniti. I dalje ne veruje Cubodaju, iako ga bezgrani(no po#tuje. Zapovednik Mladih vukova ima dar za ratovanje, iako to uporno pori(e. Cubodaj veruje u izvi&a(e, obuku, taktiku i streli(arstvo iznad svega, zbog toga njegovi ratnici re&aju samo pobede, bez obzira na odnos snaga sa ne-prijateljem. Dok druge zanimaju ma(evi i sedla, Cubodaj se bavi samo vojevanjem, i 'o(i zna da je privilegovan #to u(i upravo od njega. De(ak se ponekad pita koliko je njegov brat )agataj odmakao prema istoku. Sanjarenje ga (esto ponese dok ja#e brdima, zami#ljaju$i kako se njegov brat i otac dive snazi i veli(ini kakvu demonstrira.

„Koja ti je najva%nija stvar u tom zave%ljaju?“, pita ga Cubodaj. 'o(i za trenutak di%e pogled ka tmurnom nebu. Raduje ga Cuboda-jevo ispitivanje.

„Meso, generale. Bez mesa ne bih mogao da se borim.“„Zar nisu luk i strela?“, pita Cubodaj. „Kako bi se borio bez luka i

strele?“„Nikako, generale, ali bez mesa sam previ#e slab da bih koristio luk

i strelu.“Cubodaj glasno stenje na ovaj odgovor. „A kad pojede# sve meso, koliko dugo mo%e# da % ivi# na krvi i

mleku?“„Najvi#e #esnaest dana uz tri zdrava konja.“ 'o(i odgovara bez

mnogo razmi#ljanja. Ovu lekciju je uve%bao davnih dana, vra$aju$i se s Cubodajem i jo# deset hiljada ratnika iz pohoda na kinesku prestonicu.

„Koliko daleko mo%e# da ja#e# u takvim uslovima?“, nastavlja Cu bodaj. 'o(i sle%e ramenima a brzo odgovara. „Dve i po hiljade kilometara na odmornim konjima. I polovinu od

toga dalje ako spavam i jedem u sedlu.“Cubodaj prime$uje da mladi$ s lako$om preme#ta uzde u drugu

ruku.

D!ingis-kan ::: Konjanici divljina

!"

„#ta je problem kod planinskog grebena ispred nas?“, najednom pita.

$o%i di&e glavu, trzaju'i se. „Pa...“„Br&e! Ratnici %ekaju tvoju odluku. Njihovi &ivoti zavise od tvoje

za povesti.“$o%i te(ko guta, jer Cubodaja smatra vrhunskim znalcem. „Sunce je iza nas, zna%i da 'emo kilometrima biti vi)eni dok ne sti-

gnemo do vrha.“ Cubodaj sporo klima glavom i $o%i nastavlja. „Ze-mlja je suva. Ako prebrzo pre)emo preko najvi(e uzvi(ice, podi'i 'emo oblak pra(ine.“

„Tako je“, uzvra'a Cubodaj. Dok govori, zariva pete i galopom na-stavlja ka planinskom vencu. Kao (to je $o%i predvideo, stotine ratnika podi&e oblak crvenkaste pra(ine iznad kolone. Neko 'e ih sigurno videti i izvestiti svoje pretpostavljene o njihovom polo&aju.

Cubodaj ne zastaje sve dok ne stigne do planine. Svoju kobilu tera uz kr(evitu strminu. $o%i prati njegov tempo, kijaju'i od pra(ine na-kupljene u nozdrvama. Cubodaj zastaje na pedeset koraka ispod vrha, odakle se strma litica spu(ta u dolinu. Bez zapovesti, njegovi ljudi pred njim dele formaciju, poput luka nacrtanog na zemlji. O%igledno dobro poznaju narav svog generala.

Cubodaj napeto zuri u daljinu. Planinski venac opkoljava ravnicu kroz koju proti%e reka, nado(la od prole'nih ki(a. Du& njenih obala sporo kaska kolona sa jarkim barjacima. U nekoj drugoj situaciji ovaj prizor bi oduzimao dah, ali $o%iju se stomak gr%i od strepnje i divlje-nja. Deset, mo&da jedanaest hiljada ruskih vitezova ja(e na konjima. Iza njih pomaljaju se ku'ice zlatnih i crvenih boja. Prati ih jednako duga kolona zapre&nih kola i rezervnih konja, &ena, dece i posluge. Sunce bira taj trenutak da probije kroz tamne oblake i obasja dolinu. Vitezovi nestvarno ble(te.

Njihovi su konji veliki i tromi, skoro duplo te&i od mongolskih. *ak i ljudi koji ih ja(u neobi%an su prizor za $o%ija. Sede kao da su od ka-mena, nepoljuljani i %vrsti u metalnim oklopima koji ih pokrivaju od glave do pete. Vitezovi o%igledno ja(u u boj, opremljeni dugim kopljima uvezanim ko&om za sedlo i uperenim ka nebu. $o%i prime'uje sekire i ma%eve koji vise o pojasu svakog konjanika, zajedno sa (titovima u

Kon Igulden

!"

obliku lista, oka#enim o sedlo. Svileni barjaci se vijore iznad njihovih glava, deluju$i rasko%no na zracima sunca.

„Sigurno su nas videli“, mrmlja &o#i, gledaju$i u oblak pra%ine iznad svoje glave.

General se okre$e u sedlu da ga pogleda. „Oni nisu ljudi iz ravnice, &o#i. Zaslepljuje ih daljina. Boji% li se?

Prili#no su krupni ovi vitezovi. Ja bih se upla%io.“&o#i ose$a tremu u stomaku. Otac bi mu se verovatno podsmeh-

nuo, ali Cubodaj govori sa iskrom u o#ima. General ima tek dvadeset i ne%to, i mo'da je previ%e mlad da bi komandovao tako velikom voj-skom, ali je neustra%iv. &o#i zna da general ne mari za velike konje ili ljude u oklopima koji ih ja%u. Naprotiv, uzda se u brzinu svojih Mladih vukova i njihove precizne strele.

Jagun se sastoji iz deset arbana, na #elu sa o(cirima. Po Cubodajevoj zapovesti, samo njih desetorica nose te%ke oklope. Ostali na sebi imaju ko'ne prsluke ispod debelih dolama. &o#i zna da bi D'ingis ovde na-redio napad, ali Cubodajevi ljudi odli#no obavljaju svoj posao. Mogu da napadnu u svakom trenutku jer galopiraju br'e od pompeznih ru-skih vitezova i ne znaju za strah. Poput Cubodaja, mirno sa uzvi%ice posmatraju kolonu, #ekaju$i da budu prime$eni.

„Zna% li da je tvoj otac poslao glasnika da me vrati ku$i?“, pita Cu bodaj. &o#i klima glavom. „Svi to znaju.“„Nadao sam se da $emo oti$i jo% severnije, ali povinujem se volji

tvoga oca. Razume% li?“&o#i zuri u mladog generala, zaboraviv%i nakratko na vitezove koji

sporo ja%u kroz dolinu. „Naravno“, odgovara de#ak, bezizra'ajnog lica. Cubodaj ga iznena)eno gleda. „Nadam se da je tako, &o#i. Tvoj otac je #ovek kojeg sledimo. Pitam

se kako $e reagovati kada vidi koliko si izrastao.“&o#iju se lice krivi od gneva, ali samo za trenutak, pre nego %to du-

boko uzdahne. Cubodaj mu je vi%e od oca, na mnogo na#ina, ali de#ak ne zaboravlja %ta je istinska odanost. Na D'ingisovu zapovest, Cubodaj bi ga ubio. Dok posmatra mladog generala, ose$a trunku 'aljenja, ali ne u toj meri da bi zategao luk.

D!ingis-kan ::: Konjanici divljina

!"

„Mom ocu su potrebni odani ljudi, Cubodaju“, podse#a ga $o%i. „Sigurno nas nije pozvao da pijemo i len%arimo. Verovatno je otkrio neke nove zemlje koje treba pokoriti. Kao pravi vuk, uvek je gladan, %ak i punog stomaka.“

Cubodaj se mr&ti na ovakav opis kana. U protekle tri godine nije primetio nikakvu simpatiju u $o%ijevim opisima svog oca, iako je u njima bilo %e'nje, koja je, dodu&e, s vremenom jenjavala. D'ingis je poslao de%aka da bi se vratio kao mu&karac i Cubodaj #e se pobrinuti za to. Uprkos svoj ogor%enosti, $o%i je na boji&tu hladne glave i ostali ratnici ga gledaju s ponosom.

„Imam jo& jedno pitanje za tebe, $o%i“, nastavlja Cubodaj. $o%i se prezrivo sme&ka. „Pun si pitanja, generale.“„Ve# kilometrima vu%emo za sobom ove vitezove, iscrpljuju#i im

konje. Zarobili smo im izvi(a%e i ispitali ih, ali i dalje ne znam gde je taj Jerusalim koji tra'e, niti ko je taj beli Hrist.“ Cubodaj sle'e rame-nima. „Mo'da #u ga jednog dana sresti sa isukanim ma%em, ali svet je veliki, a ja sam samo %ovek.“

Dok govori, pogled mu je prikovan za oklopljene vitezove i vijugavu kolonu iza njih.

„Moje pitanje, $o%i, jeste ovo. Ti vitezovi mi ni&ta ne zna%e. Tvoj otac me je pozvao i mogao bih sada da se vratim, dok su konji jo& de-beli od letnje trave. Za&to smo onda i dalje ovde?“

Kada mu odgovori, $o%iju su o%i neobi%no hladne. „Moj otac #e odlu%iti &ta nam je %initi, ali nema boljeg na%ina da

%ovek provede godinu nego u ratu s neprijateljem. Mora& da prizna&, generale. A to je jedini razlog koji ti je potreban.“

Cubodaj nepokolebljivo pilji u daljinu. „Mo'da #e te ovo uvrediti, ali ti se krije& iza njegovih re%i. Za&to

smo ovde, $o%i? Za&to ne 'elimo njihove debele konje, makar i zbog mesa. Za&to da ugro'avam 'ivot svojim ratnicima da bih razbio kolonu koju vidi&?“

$o%i iritirano sle'e ramenima. „Ako nije zbog toga, onda stvarno ne znam.“„Zbog tebe, $o%i“, odgovara Cubodaj. „Kada se vratimo tvom ocu,

vide#e& sve oblike borbe, u svim vremenskim uslovima. Ti i ja smo

Kon Igulden

!"

osvajali sela i plja#kali gradove; jahali kroz pustinje i $ume tako guste da ne vidi$ prst pred okom. Posle svega toga, D%ingis u tebi ne&e na&i slabosti.“ Cubodaj se kratko sme$ka kad primeti 'o#ijev skamenjeni izraz lica. „Bi&u ponosan na tebe kad ostali ratnici ka%u da si ve$tine stekao pod zapovedni$tvom Cubodaja Odva%nog.“

'o#i se ceri kad za#uje ovaj nadimak. U logoru o#igledno nema tajni.„Eno ga“, mrmlja Cubodaj, pokazuju&i na daleku (guru konjanika

koja se izdvaja iz vite$ke kolone. „Na$eg neprijatelja predvodi vrlo hra-bar #ovek.“

'o#i zami$lja iznenadni u%as me)u vitezovima kada pogledaju na planinu i tamo spaze mongolske ratnike. Cubodaj tiho stenje kada se ve&a grupica izdvoji iz kolone i krene uzbrdo, spremaju&i svoja duga koplja. General kezi zube, posmatraju&i kako se razdaljina izme)u njih rapidno smanjuje. U svoj svojoj gordosti, napa$&e uzbrdo. Cubodaj jedva #eka da ih nau#i lekciju iz vojevanja.

„'o#i, poka%i mi svoju tablicu.“De#ak pose%e za ko%nom futrolom na zadnjem delu sedla, odmah

pored luka. Iz nje vadi plo#icu od #istog zlata sa %igom vu#je glave. Te$ka je dvadeset unci i velika tek toliko da mu stane u dlan.

Cubodaj ignori$e tvrdoglave vitezove koji napreduju uzbrdo, ka naj-starijem D%ingisovom sinu.

„S tim ima$ pravo zapovedanja nad hiljadu ratnika pod mojim vo-)stvom. Oni koji zapovedaju jagunom imaju istu takvu, samo srebrnu.“ Cubodaj podi%e ne$to ve&u plo#icu od beli#astog metala. „Razlika je u tome $to se srebrna tablica dodeljuje vo)ama koje biraju o(ciri svakog arbana pod njim.“

„Znam“, nestrpljivo &e 'o#i. Cubodaj se okre&e da proceni kojom brzinom im se vitezovi pri bli%avaju. „Zapovednici ovog jaguna su tra%ili da ih ti predvodi$, 'o#i. Nema

to nikakve veze sa mnom.“ Podi%e srebrnu tablicu i 'o#i je ushi&eno uzima, vra&aju&i mu zlatnu. Cubodaj je ozbiljan i zvani#an ali mu o#i neobi#no iskre.

„Kada se vrati$ ocu, 'o#i, ima&e$ sve #inove i polo%aje.“ Vojskovo)a zamahuje rukom, pokazuju&i oko sebe. „Desno, levo i u sredini.“ Po-gled zadr%ava na vitezu koji predvodi juri$nu kolonu uzbrdo, a zatim prime&uje pokret u daljini. O$tro klima glavom.

D!ingis-kan ::: Konjanici divljina

!"

„Vreme je. Zna# #ta treba da radi#, $o%i. Zapovedaj svojima.“ Bez ijedne re%i, Cubodaj tap#e de%aka po ramenu i ja#e do ruba litice, ostav-ljaju&i jagun jaha%a u nadle'nosti novoizabranog, mladog vo(e.

$o%i na sebi ose&a na stotine pogleda svojih ljudi, ali krije zadovolj-stvo. Svaki arban od deset ratnika sam bira ko &e ih predvoditi, zatim oni biraju jednog me(u sobom ko &e predvoditi sto ratnika u boju. Ve-lika je %ast biti tako izabran. Glas u njegovoj glavi mu #apu&e da su to u%inili samo iz po#tovanja prema njegovom ocu, ali on odbija da veruje u to. Zaslu'io je to pravo i sre&an je zbog toga.

„Strelci, u vrste!“, uzvikuje $o%i, ste'u&i uzde ne bi li sakrio nape-tost. Njegovi ljudi #ire vrste kako bi strelci imali dovoljno prostora. $o%i se za trenutak osvr&e, ali Cubodaj ga je uistinu ostavio samog. Ratnici 'udno %ekaju slede&u zapovest i on na lice navla%i bezizra'ajnu masku. Mora ostati pribran, opominje sebe i podi'e stisnutu pesnicu, oslu#ku-ju&i kako mu srce mahnito tu%e u grudima.

Na %etiristo koraka od neprijatelja $o%i naglo spu#ta ruku i prve strele paraju nebo. Vitezovi su jo# predaleko, ali ve& podi'u svoje #titove koji im zaklanjaju skoro celo telo. Dugi #titovi pokazuju svoju pravu svrhu kada ni posle drugog poku#aja mongolskih strelaca nijedan ru-ski konjanik ne padne.

Krupni konji nisu brzi, ali se jaz izme(u dve vojske smanjuje, pri-me&uje $o%i. Na dvesta koraka on di'e pesnicu po tre&i put i jo# sto strela biva napeto. Nije siguran da li &e sa ove udaljenosti probiti vite#ke oklope. Dosad nisu uspeli.

„Ga(ajte kao da nikad niste imali luk“, urla on. Ratnici oko njega se cere, otpu#taju&i strele kao jedan. $o%i se in-

stinktivno trza kada koplji#ta prelete preko neprijateljskih glava, kao da su ih ispalili potpuni laici. Samo nekolicina poga(a konje. Topot konja postaje sve glasniji i prvi redovi mongolskih ratnika nestrpljivo ste'u svoja koplja.

Zagledan u vitezove, $o%i s lica bri#e strah, dopu#taju&i da ga obuzme bes. Sve #to 'eli je da isu%e ma% i potera svog konja niz pa-dinu. Besno odmahuje glavom i menja odluku.

„Povla%i se na vrh litice“, uzvikuje. Zatim zate'e uzde i okre&e svog konja. Njegov jagun glasno negoduje, stvaraju&i haos u svojim redo-

Kon Igulden

!"

vima. #o$i iza sebe $uje trijumfalne povike i %u$ mu se di%e u grlo, da li od straha ili besa, nije siguran.

Ilja Majajev trep&u&i odagnava znoj iz o$iju, shvataju&i da se Mongoli kukavi$ki povla$e. Kao i bezbroj puta ranije, popu'ta stisak na uzdama i udara pesnicom po grudima, mole&i se svetoj So(ji da mu te nevernike baci pod kopita. Pod oklopom i postavljenom bluzom Ilja nosi $esticu njene klju$ne kosti u zlatnom kov$e%i&u. To je najve&a vrednost koju poseduje. Novgorodski monasi su ga uverili da &e ga $uvati od svake napasti, $ak i sada, dok sumanuto ja'e preko litice. Njegovi ljudi su jo' pre dve godine iz prestonice krenuli na put, nose&i na istok poruku za princa pre nego 'to se kona$no vrate na jug i zapo$nu dugo putovanje u Jerusalim. Ilja se zajedno sa ostalima zavetovao da &e to sveto mesto braniti od nevernika koji prete da ga uni'te.

Ovo bi trebalo da bude putovanje molitve i posta pre nego 'to svoje ve'tine i znanje prenesu tim bezbo%nicima. Umesto toga, mongolska vojska ih u ovom podru$ju uporno prati. Ilja izgara od %elje da im se pribli%i, dovoljno da ih sve poubija. Saginje se u svom sedlu, grabe&i za neprijateljskim konjanicima u begu.

„Predaj mi ih, Gospode, i polomi&u im kosti i zgaziti njihove la%ne bogove“, mrmlja sebi u bradu.

Mongoli mahnito ja'u niz liticu, ali ruski konji su sna%niji i brzo ih susti%u. Ilja ose&a kako uzbu)enje me)u njegovim vitezovima raste, jer jedni drugima dovikuju re$i ohrabrenja. Proteklih dana su izgu-bili saborce u no&nim streli$arskim napadima. Izvi)a$i su nestali bez traga, samo je nekolicina na)ena u besprizornim stanjima. Za prote-klih godinu dana, Ilja je video vi'e spaljenih gradova nego 'to mo%e da nabroji. Gusti, crni dim neprekidno prati njegovu o$ajni$ku poteru. Mongolski divljaci mu uvek pobegnu ispred nosa, teraju&i ga da galo-pira za njima sve dok mu konj ne zanemo&a, zapljuskuju&i ga svojom belom belom pljuva$kom.

„Juri', bra&o!“, uzvikuje Ilja, znaju&i da se ne&e umoriti sve dok ne stigne neprijatelja. Mongoli vre)aju sve 'to on ceni i po'tuje, od mirnih ulica Novgoroda do veli$anstvenog hrama koji slavi njegovog svetitelja.