aristokratska republika sparta

23
Садржај 1. Увод...................................................... 2 2. Географски положај........................................ 3 3. Државно уређење........................................... 4 4. Историја.................................................. 7 4.1. Грчко-персијски ратови.............................7 4.2. Супарништво с Атином...............................8 4.3. Пелопонески рат.................................... 8 4.4. Спартанска хегемонија..............................9 5. Краљеви.................................................. 10 6. Спартанска војска........................................ 11 6.1. Војна организација................................12 6.2. Спартанска морнарица..............................13 7. Економија................................................ 13 8. Религија................................................. 14 9. Закључак................................................. 15 10. Литература.............................................. 16 1

Upload: marko-veselinovic

Post on 07-Apr-2015

171 views

Category:

Documents


0 download

TRANSCRIPT

Page 1: aristokratska republika sparta

Садржај

1. Увод.......................................................................................................................................22. Географски положај.............................................................................................................33. Државно уређење.................................................................................................................44. Историја................................................................................................................................7

4.1. Грчко-персијски ратови........................................................................................74.2. Супарништво с Атином........................................................................................84.3. Пелопонески рат...................................................................................................84.4. Спартанска хегемонија.........................................................................................9

5. Краљеви..............................................................................................................................106. Спартанска војска..............................................................................................................11

6.1. Војна организација..............................................................................................126.2. Спартанска морнарица.......................................................................................13

7. Економија...........................................................................................................................138. Религија...............................................................................................................................149. Закључак.............................................................................................................................1510. Литература........................................................................................................................16

1

Page 2: aristokratska republika sparta

1. Увод

Античка Спарта (старогрчки-дорски дијалекат Σπάρτα, старогрчки-атички дијалекат Σπάρτη, уобичајени старогрчки назив Λακεδαιμονία/Λακεδαίμων) је била град-држава у античкој Грчкој која се налазила на југоисточном делу Пелопонеза, у долини реке Еуроте. Античка Спарта је остала у светској историји позната по њеној војној снази, грађанској дисциплини, милитаристиком друштву као и по великом броју робова. Поред тога, Спарта је остала позната и у грчкој митологији по миту о Хелени Тројанској. Античка Спарта је била најјача војна сила у античкој Грчкој захваљујући агоги, систему закона уз помоћ којих је Спарта постала снажна војна сила. Иако је територија античке Спарте била насељена током микенске доминације Грчке, историје Спарте почиње после дорске инвазије на Пелопонез око 1100. п. н. е.(иако археолошки докази тврде да се дорска инвазија десила касније) и завршава се након римског освајања Спарте.

Античка Спарта је почела да израста у војну силу током 7. века п. н. е. Дуго времена Спартанске фаланге су сматране готово непобедивим. Спарта је играла је одлучујућу улогу у Грчко-персијским ратовима почетком 5. века п. н. е. и достигла је врхунац након победе над Атином у Пелопонеском рату, 404. п. н. е. када је овладала већим делом хеленског света.[5][6] После пораза од Тебе 371. п. н. е. Спарта је почела да пропада у дубоку кризу, која је била већином демографске и економске природе. Спарта није учествовала у походу Александра Македонског против Персије, 334. п. н. е. Током друге половине 4. века п. н. е. и прве половине 3. века п. н. е. Спарта је задржала своју политичку слободу али је изгубила њено важно место на грчкој политичкој позорници. Другом половином 3. века Спарта постаје опет накратко важан политички фактор у Античкој Грчкој, само да би преживела пораз од комбинованих ахајско-македонских снага 222. п. н. е. Спарта је стављена потпуно под контролу Рима и Ахајског савеза 195. године п. н. е. када је и коначно изгубила своју политичку независност. Током римске окупације Грчке, Спарта је задржала одређени степен аутономије.

Захваљујући ситему закона који су били установљени под именом Велика ретра, Спарти је омогућено да израсте у најснажнију војничку силу у Античкој Грчкој. Осим своје милитаристичке природе Спарта је остала позната по специфичној друштвеној подели на Хомије, Перијеке и Хелоте. У Спарти је постојала, такође и једна специфична врста владавине која није била чисто дефинисана ни као монархија, ни као аристократија, ни као олигархија као ни демократија. Додатно у Античкој Спарти жене су уживале много већа права него у остатку хеленског света и држале су прилично висок положај у спартанском друштву. Спарта је, међутим због њене искључиво војне природе, била затворена за утицаје других народа, није прихватала туђе идеје, створивши своју затворену оскудну културу, лишену великих уметничких дела. У савременом свету Aнтичка Спарта се сматра најкарактеристичнијим примером милитаристичке државе у светској историји која је била искључиво настројена да прави снажне војнике. Античка Спарта наставља и данас да добија поштовање због необичне природе њене културе. Поштовање према спартанској култури и начину живота, који је нарочито испољен у Западном свету, назива се "Лаконофилијом".

2

Page 3: aristokratska republika sparta

2. Географски положај

Према историчару Тукидиду у 5. веку п. н. е. спартанска држава обухватала је око две петине укупне површине Пелопонеза, близу 8.400 км². Спарта је имала отприлике три пута већу површину од атинске државе. Спартанска држава се територијално делила на два главна дела. Први, Лаконија се налазила на југоистоку Пелопонеза где са западне стране је била опкољена планининским ланцем Тајгет, док са источне и јужне стране је била окружена Егејским морем. Са источне стране Лаконија је била опкољена планинским ланцем, Парнон. Док ланац Тајгет се завршава на југу на рту Тенаро, ланац Парнон се завршава на рт Малеа. Спартанске границе према северу су се временом мењале. Око 545. п. н. е. Спарта је под краљем Ехестратом заузела плодну Кинуријску равницу коју је први колонизовао према грчкој митологији, Кинур, син Персеје из Аргоса. Отада границе Спарте су ишле линијом од античке Тиреје, на обали Егејског мора, јужног дела Партенијске планине где су и заокруживале територију долине реке Еуроте.

Други Месенија, која је освојена током Месенијских ратова била је на северу заокружена од реке Недас и од Аркадских планина, на истоку од планининског ланца Тајгет, на југу од Месенског залива и на западу од Јонског мора. У Месени су се налазиле велике планине као што су биле Кипаријске планине и Итома. У средини Месене налази се истоимена веома плодна долина кроз коју пролази река Памис.Лаконска држава на почетку се састојала од четири села са именима као што су Киносура, Лимни, Месоји и Питани. Пето село Амикле, се налазио нешто јужније од та четири градића и припојен је Спарти у непознато доба. Мада често као пето село се спомиње Димни, а не Амикле1.

ΣπάρταСпарта

11. век п. н. е. – 195. п. н. е.

Престоница СпартаЈезик Старогрчки језик-дорски дијалекат

Вероисповест ПолитејизамОблик владавине ОлигархијаИсторијско доба Античка Грчка

 - Оснивање 11. век п. н. е. - Престанак 195. п. н. е.

1 Војна енциклопедија, Књига 9, Слуп - Телескоп, Београд 1967

3

Page 4: aristokratska republika sparta

Територија Спартанске државе (950. п. н. е. - 337. п. н. е.) Површина у

км²Почетна четири села, око 950. п. н. е. 200-300Пелана, Селасија, Егитис између 950. и 800. године п. н. е. 700Амикле, Деронтрес, Дентелијатис до 760. п. н. е. 1200Елеја, рт Тенара, до 750. п. н. е. отприлике 2500Стениклар (Држава месенских Дораца), до 715. п. н. е. 3000Макарија, Кипарисија, Пилија, рт Акрита, Скиритис до

отприлике 570. п. н. е.5500

Рт Малеа, Китера, Прасијатис, Тиреатис, до 547. п. н. е. 8400Држава Лакедемонска, 371. п. н. е. 8400Након губитка Стеникларе, Макарије, Турије, Фаре, Авије,

Скирите, Егите, Дентелијатиде, Пелане и Селасије. Године 369. п. н. е.6000

Поново заузимање Пелане и Селасије, око 366/365. п. н. е. 6200Губитак Кипарисије и Пилије, 365. п. н. е. 5200Губитак Асине, Метоне, Кардамилија, Тиреатиде, Јужне

Кинурије. Године 338/7. п. н. е.3200

Иако је Античка Спарта била град-држава у Античкој Грчкој, такав термин јој је оспораван још у античко доба. Атински беседник Исократ називао је Спарту, једним огромним војним логором. Према модерним истраживачима то није далеко од истине. Античка Спарта се битно разликовала по географском и друштвеном положају од осталих грчких полиса. Током већег дела њене историје, она је обухватала велике делове Пелопонеза, као што су били Месенија, Кинурија и делови јужне Аркадије. На тај начин Спарта је у својој држави имала под контролом већи број градова, села и мањих насеља над којим је имала власт. То се битно разликовало од осталих грчких градова Класичне Грчке, који су били углавном уређени да имају контролу само над непосредном територијом града. Величина спартанске државе је више посећивала на Македонију и Тесалију и на њихово друштвено уређење, него на неки грчки полис. Сматра се да је око 500. п. н. е. унутар граница спартанске државе живело преко 300.000 становника свих друштвених положаја.

3. Државно уређење

4

Page 5: aristokratska republika sparta

Спартанско друштво заснивало се на Ликурговом уставу, неписаним законима утемељеним током 10 столећа пре Христа. Иако су сматрани прилично строгима и конзервативнима у односу на законе других грчких земаља, многи мислиоци антике су их држали изузетно правичнима. Тако их хвале Платон, Зенон и Диоген те их препоручују као узорне.

Спарта је формално олигархијска држава, односно имала је аристократско уређење. Ипак спартанска олигархија је специфична те садржи елементе монархије али и демокрације. Номинално на државном врху паралелно су владала два краља, сваки из једне од краљевских лоза, Агијада и Еурипонтида. Обе лозе према предаји потицале су директно од Херакла па су се краљеви сматрали Хераклидима. Краљевска власт била је апсолутна само током војних похода када би један краљ водио војску, а други остајао у Спарти бринући се за унутрашње државне послове. После похода и током мира оба краља одговарала су за своје поступке пред већем ефора.

Насупрот других градова Античке Грчке, друштвени слојеви у Античкој Спарти битно су се разликовали. У Спарти нису постојали друштвени слојеви свештеника, племића, трговаца, земљорадника и робова као што су постојали у већем делу хеленског света. У Античкој Спарти постајала су три основна друштвена слоја: Први је био онај који је означавао мушке пуноправне спартанске грађане, Спартанце, тзв. хомије (Όμοιοι), што је значило сличне. Други друштвени слој је био слој перијека (περίοικοι), "оних што живе у околини". Они су били људи који су живели у околини Спарте и који су имали одређени степен аутономије, али били су лишени спартанских грађанских права. Трећи и најбројнији је био слој државних робова, или хелота (είλωτες), који насупрот осталих робова у Античкој Грчкој били су искључиво државни робови који су обрађивали имања Хомија. У Спарти су постојале још неке друштвене групе као што су били мотакес (или мотони), неодамоди, хипомијони, трофими, скирите и партеније. Хомији, Перијеки и сви слободни становници Лаконије су се сматрали Лакедемоњанима, док искључиво Хомији су били Спартанци.

Ефори су били петерочлано веће изабрано на годину дана. Сматрани су надзорницима и имали су велике привилегије - могли су изрицати казне краљевима укључујући и смртну. Осим надзорне улоге петорица ефора представљала су и мишљења целокупног народног већа Спарте, односно свих пуноправних грађана. Током времена моћ ефора се увећавала па су током петог столећа имали практично врховну власт у Спарти.

Законодавно тело Спарте сачињавала је Герузија или веће стараца. Герузија је окупљала 28 грађана Спарте старијих од шездесет година бираних доживотно. Унутар Герузије деловали су равноправно и два краља тако да је укупан број чланова износио 30. Сваки од чланова имао је једнако право гласа укључујући и краљеве, а задатак им је био да доносе државне одлуке и надзиру спровођење закона. Такође, имали су право вета над одлукама народног већа. Формално, члан Герузије могао је постати било који Спартијат с навршеним прописаним годинама, али за чланове су се углавном бирали само припадници најугледнијих породица.

Највеће државно тело називала се Апела или народно веће. Њега су сачињавали сви пунолетни (18. година) пуноправни грађани Спарте - Спартијати. Изабирали су ефоре, а током већања могли су гласати искључиво са да или не - свако даљње изношење става било је препуштено ефорима. Апела представља својеврсну ограничену демократију - изборним путем свих пуноправних грађана одабирало се тело које је касније умногоме водило државу.

Сав државни утицај потицао је од Спартијата - једино они су имали пуна грађанска права и пролазили су посебан режим одгоја, агогу. Бавили су се искључиво војним усавршавањем и пословима везаним за државу, а бављење трговином и обртом

5

Page 6: aristokratska republika sparta

било им је забрањено као недостојно. Једино они имали су право на војно вођство. Број Спартијата релативно је мали у односу на друге насељенике Лакадемона и никад није прелазио 9.000, а пред крај 4 ст. пр. христа спушта се испод пет стотина. Укупан број осталих становника прелазио је 200.000.

Перијеци су такође били саставни део Спартанске државе, а чинили су их староседеоци територија под управом Спарте. Задржали су слободу и могли су се бавити обртима и трговином, пословима који су сматрани недостојнима Спартијата. Нису имали пуна грађанска права али су имали учешћа у војним походима као војници.

Хелоти су били државни робови у Спарти. Нису били у власништву појединца већ су додељивани уз државна земљишта на којима су служили и чинили су основну производну силу Спарте. Како су бројем били најбројнији од становника, а при томе живели у врло тешким уветима, спартанска историја испуњена је честим побунама хелота. Хелоти су припадали најнижем друштвеном слоју у Античкој Спарти. Они нису били типични приватни робови као у осталим деловима хеленског света. Они су били државни робови и о њима је искључиво одговарала спартанска држава. Нису могли да се купе или да се продају зашто су били у власништву Спарте. Њихово порекло није апсолутно дефинисано, док најстарији хелоти се сматрају потомци становника Лаконије што су поробили Дорци током њихове инвазије тих простора, потоњи хелоти се сматрају већином потомци становника Месеније што су Спартанци поробили у Првом и Другом месењанском рату, током 8. и 7. века п. н. е. Хелоти су живели на имања Хомија, радили су углавном тешке пољопривредне послове и давали су половину својих производа Спартанској држави. Имали су право да оснују породицу. Обавеза им је била да служе у спартанској војсци као лако наоружани војници. Уколико би показали храброст и пожртвованост у борбама они и њихове фамилије могли би бити ослобођени. Карактеристично је да су они били најбројнија друштвена група у Античкој Спарти. Надмашивали су број Хомија, отприлике двадесет пута. Из тог разлога Спартанци су имали древни страх од устанка хелота који су били чести и то их је обавезало да држе увек у Спарти велики број војника. Месењске хелоте је ослободио Тебанац Епаминонда у 4. веку п. н. е. Упркос томе Лаконски хелоти су служили као робови спартанске државе све до 2. века п. н. е. када их је ослободио последњи спартански краљ Набис. Њихов живот под спартанским јармом је био посебно тежак. Говорило се да су неки од њих били бичовани сваких годину дана како би увек памтили да су робови. У Античкој Атини је постојала карактеристична анегдота о томе да су у Спарти живели најслободнији и најпоробљенији људи у Грчкој, што је значило да је термин хелот постао синоним за поробљеног човека. Историчар Ксенофонт пише да су хелоти изузетно мрзели своје Спартанске газде и да су били увек спремни за устанак.

Међутим постоје и другачија мишљења о положају хелота у Античкој Спарти. Неки историчари из античког доба сматрају да су хелоти били значајно у бољем односу него типични робови у осталим деловима Грчке. Наиме хелоти су водили газдинство хомија што нису могли други робови, и задржавали су део добијеног плода земље, налик робова у Античком Риму. Они нису чак према неким мишљењима били ни државни робови у пуном смислу те речи јер Спарта није их могла продати. У Античкој Спарти се спомиње да су постојали и прави робови као у осталим деловима хеленског света. Грчки писац Полукс пише да су хелоти заузимали друштвени положај између слободних људи и робова, заједно са тесалским пенестима и критским кларотима и мноитима.

Неодамоди или новограђани били су посебна скупина спартанског становништва, а чинили су их ослобођени робови, хелоти. Ову повластицу стекао би хелот уколико би показао храброст при војном походу или направио нешто значајно за

6

Page 7: aristokratska republika sparta

добробит државе. Неодамоди, као и перијеци, нису имали пуна грађанска права али дата им је могућност бављења пословима према властитом избору.

Мотакес (или мотони): су били они који су имали оца хомија а мајку из редова хелота. То су била деца из незаконитих веза измећу мушког спартанског грађанина и мајке робиње. Они су могли бити прихваћени од спартанског друштва, да учествују у спартанској агоги и могли су да постану део спартанске елите (на пример: Лисандар).

Неодамоди (старогрч. νεοδαμώδεις): су били бивши хелоти или мотакес, који су добијали своју слободу ако би се показали као изузетни борци на бојном пољу или који су успешно учествовали у агоги али нису постајали пуноправни спартански грађани.

Хипомиони (или миони): су били бивши хомији који су изгубили своје право на спартанско држављанство или на политичка права, због лошег показивања на бојном пољу, заробљавања од стране непријатеља или који нису могли да плате своју дажбину спартанској држави или јавној кухињи.

Трофими: су били деца из других делова Грчке која су учествовала у агоги као и Спартанци. Атински историчар и обожавалац Спарте, Ксенофонт, послао је своја два сина у Спарту да буду трофими.

Партеније: били су деца од мајки спартанки и очева хелота који су били рођени за време Првог месењанског рата, када је већина мужева спартанки била у рату. Због избијања нереда у Спарти, Партеније су добиле право да се иселе из Лакедемоније. Они су напустили Спарту и основали колонију Тарент у јужној Италији.

Скирите : били су у сличном положају са перијекима и живели су на северним границама спартанске државе, у месту Скирија. Скирите су чинили специјалне јединице Спартанске војске и били су веома потребни Спарти у њеним војним походима.

4. Историја

4.1. Грчко-персијски ратови

Спартанци су одбили да пруже помоћ Јоњанима 499. п. н. е. Године 490. п. н. е. када је Атина била нападнута од Персијске војске, она се обратила Спарти за помоћ. Међутим Спарта је одбила захтев Атине, због наводно верских разлога. Тако су Спартанци стигли на Маратон са закашњењем. Крајем 490их година п. н. е. у Спарти се десила борба за превласт између краљева Клеомена и Демарата. Демарат је био приморан да напусти Спарту док Клеомен је откривен да је потплатио Питију како би њено прорицање било на његову страну. Клеомен је онда напустио Спарту и после неког времена се вратио. Извршио је самоубиство на необичан начин, 488. п. н. е. Године 481. п. н. е. већина хеленских градова се окупило у Коринту како би формирало савез против предстојеће персијске инвазије на Грчку. Као главнокомандујући заједничке грчке војске постављени су Спартанци. Краљ Спарте Леонида I био главни заповедник грчке војске, док Еурибијад је био врховни адмирал грчке флоте. Септембра 480. п. н. е. персијска војска се сукобила са грчком војском под вођством Леониде у Термопилском кланцу у централној Грчкој. Током тродневних борби, 300 Спартанаца под вођством Леониде, заједно са 700 Теспијанаца и неколико хиљада грчких савезника пружили су одлучан отпор многобројним персијским трупама. На крају после издаје једног локалног мештана, Ефијалта, који је показао Персијанцима тајни пролаз, грчке трупе су биле заокружене и уништене. Док је Леонида пустио остатак грчке војске да се исчупа, он је остао са своих 300 Спартанаца и добровољно су

7

Page 8: aristokratska republika sparta

остали са њима и 700 Теспијанаца. Сви они су пали до последњег, писајући њиховом борбом најславнији пораз у историји човечанства. Спартанци и њихови пелопонески савезници су чврсто утврдили Коринтску превлаку, да би спречили упад Персијске војске на Пелопонез. Међутим због персијског пораза у поморској бици код Саламине, саграђивање превлаке је било непотребно. Следеће 479. п. н. е. Грци на челу са спартанским генералом Паусанијом су одлучно поразили Персијску војску код Платеје, и коначно отклонили персијску опасност од Грчке. У тој бици још један пут се изказао квалитет и супериорност спартанских хоплита.

4.2. Супарништво с Атином

После коначне победе над Персијанцима код Платеје и Микале, где је грчку флоту предводио спартански краљ Леотихида, Спарта се нашла у јаком супарништву са Атином. Атина која је после Саламинске битке израсла у најснажнију поморску силу у Античкој Грчкој, почела је парирати Спарти за превласт у хеленском свету. Године 478. п. н. е. после афере са спартанским генералом Паусанијом, Спарта заједно са својим пелопонеским савезницима иступила је из општехеленског савеза и те године формиран је Делски савез на челу са Атином. Због успеха Атине на мору против Ахеменидског царства, Делски савез се претворио у Атинску поморску империју и појачао положај Атине у хеленском свету.

Године 464. п. н. е. у Спарти је избио знажан земљотрес у коме је изгубило живот око 20.000 људи. То је довело до великог устанка хелота, чиме је кренуо Трећи месенски рат. Спарта која је држила под опсадом тврђаву Итому Месенију, затражила је помоћ од Атине. Атина је упутила помоћ Спарти, са 4.000 хоплита на челу са проспартански настројеним Кимоном. Међутим после извесних неуспеха, Спартанци су затражили од Атињана да оду. После две године угушен је месенски устанак и окончао се Трећи месенски рат.

Нагло јачање Атине и њени војни успеси против Персије су појачали њен положај. Она је убрзо постала најача поморска сила у источном Медитерану, које је имала изузетно велики утицај на њене савезнике. То је довело до сукоба нижих размера измећу Атине и Спарте. Ти сукоби су били Први пелопонески рат и Други свети рат, који су вођени између Спарте, Атине и њихових савезника. Године 457. п. н. е. Спарта је поразила Атину у бици код Танагре, у Беотији. Године 449. п. н. е. дошло је до сукоба измећу Атине и Спарте због Аполоновог храма у Делфима, међутим тај рат је прошао без већих последица. Године 445. п. н. е. потписан је Тридесетогодишњи мир измећу Атине и Спарте који је издржао нешто мање од петнаест година.

4.3. Пелопонески рат

Закључени мир није могао трајати дуго због нарастајуће моћи Атине. Спор између Коринта, савезника Спарте., и Коркире, савезника Атине, 435. године п. н. е. као и економске санкције Атине према савезници Спарте, Мегари, били су непосредни повод за почетак општегрчког рата. Према Тукидиду, главни узрок рата је био

8

Page 9: aristokratska republika sparta

лакедемонски страх од нарастајуће моћи Атине док Плутарх оптужује Атину за рат. Године 431. п. н. е. Пелопонеска војска на челу са спартанским краљем Архидамом II, извршила је инвазију у Атику, коју је опустошила. Пелопонежани нису могли да заузму Атину, ни њену луку Пиреј због Дугих зидова који су опкољавали Атину и њену луку. Следеће 430. п. н. е. Пелопонежани су опет извршили инвазију на Атику, и резултат је био исти. Док је Пелопонески савез на челу са Спартом доминирао копном, Делски на челу са Атином имао је апслутну контролу над морем. То је довело је до апсолутне војничке равнотеже на ратиштима. Атињани на челу са Периклом су 429. п. н. е. опустошили са њиховом флотом обале Лаконије, што је застрашило Спартанце од могућег устанка хелота. Године 425. п. н. е. Спарта је претрпела пораз од Атине на острву Сфактерија, близу Месенске обале где је заробљено 120 Спартанских хоплита. Предаја Спартанаца је изненадила читав хеленски свет, и разрушила мит о томе како Спартанци се никад не предају, већ се боре до краја. Следеће 424. п. н. е. Спарта је заузела град Амфипољ у северној Грчкој где је у бици погинуо спартански генерал Брасида и атински Клеон. Апсолутна равнотежа сила и неодлучан исход рата довели су до закључивања Никијиног мира, 421. п. н. е.

Сукоби између Спарте и Атине су се обновили 418. п. н. е. када је бици код Мантинеје на централном Пелопонезу, Спартанска војска одлучно поразила Арг, Атину и њихове савезнике. Спарта је пружила помоћ угроженој Сиракузи, 414. године п. н. е. шаљући генерала Гилипа да реорганизује Сиракушку војску и коначно победи Атињане. Током атинског похода на Сицилију, у Спарти је побегао атински државник Алкибијад који је Спартанцима пружио сјајне услуге у рату против његове отаџбине.

Наговорио је Спартанце да заузму Декелијску тврђаву, да би испоставили сталну контролу над Атиком. Спарта је то и учинила 413. п. н. е. Атина је крајем 410их и почетком 400их поразила више пута Спартанску флоту. Међутим, Спарта под вођством способног адмирала Лисандра и уз обилну финансијску помоћ Персије успела је да сагради јаку флоту и зада одлучујући ударац Атинској флоти у бици код Егоспотама, 405. п. н. е. Том битком окончан је дуготрајни Пелопонески рат и Атина се коначно предала следеће године.

4.4. Спартанска хегемонија

Победа Спарте над Атином омогућила је лаконској држави да испостави хегемонију над Грчком. Спарта је искористила ту прилику да би заузела персијске провинције у Малој Азији. У међувремену у Грчкој, грчки полиси, назадовољни спартанском политиком и уз помоћ Персије дигли су устанак против Спарте и тада је кренуо Коринтски рат. Спарта је у том рату имала доста успеха на копну, који међутим нису били одлучујућег карактера. На мору Спарта је била поражена у бици код Книда од стране Атинско-Персијске флоте, 394. п. н. е. Та битка је окончала спартанску превласт на мору. До мира је дошло 387. п. н. е. у којој је посредовао спартански изасланик Анталкида, чији услови су били постављени од стране Персије. Спарта у градовима које је држала под контролом, имала је гарнизоне спартанске војске као и хармосте који уз помоћ локалних олигархија држали су врховну власт. То је изазвало незадовољство код многих бивших савезника Спарте. То се нарочито изјаснило у Теби где је протеран Спартански гарнизон, 378. п. н. е. Теба је испоставила контролу над Беотијом и дошла у сукоб са Спартом. У одлучујућој бици код Леуктре, Јула 371. п. н. е. Спартанска војска је потпуно потучена што је означило крај Спартанске хегемоније над Грчком.

9

Page 10: aristokratska republika sparta

5. Краљеви

Античка Спарта је била специфична и потоме што је имала два краља и две краљевске династије, истовремено. Један краљ је припадао краљевској династији Агијада и дуги је припадао краљевској династији Еурипонтида. Према митологији, те две спартанске династије су потицале од двојице браћа близанаца, који су били потомци Херкула. Један од њих се звао Еуристен и други се звао Прокле. У сваком случају обе фамилије су морале обавезно да се разликују једна од друге, није било дозвољено да склапају бракове и да њихови имају чланови иста имена. Чак и гробови су им се налазили на другачијим местима. Док члановима породице Агијада последње пребавилиште је било село Питана, еурипонтидима последње пребавилиште је било село, Лимне. Оба краља су се сматрала једнаким иако Еуристен као старији од двојице близанаца давао једну теоријску предност Агијадима.

Долазак на спартански престо се дешавао на биолошки начин, без обзира према личним способностима наследника. Према Ксенофонти, син је имао предност у односу на брата зашто иако је први био старији, он се родио док му је отац био краљ. Краљевско наслеђе у Античкој Спарти није се односило толико на првог сина колико се односило на онога што је рођен када му је отац био краљ, то ће Византијци касније означити као порфирогенеза. Треба се додати да су према Плутарху, Спартанци били доста флексибилни према тумачењу тог правила. Према њему, Спартански краљеви су били изузети од војничког вежбања њихових поданика. Морасе узети у обзир да је син краља је био признат од малих ногу као наследник из разлога зашто спартанска агога је почињала од седме године живота.

Обавезе спартанских краљева су биле толико војничке колико и религијске. Ксенофонт наводи да је спартански краљ био истовремено и свештеник и војсковођа током војних кампања. На почетку оба краља су била војсковође на спартанским војним кампањама, међутим после инцидента у Елеусини, 506. п. н. е. изгласан је закон да само један краљ је могао да води спартанску војску у походу, док други је био обавезан да остане у Спарти. На почетку краљеви су бирали где и када ће да крену у поход. Током 5. века п. н. е. одлуку за рат је доносила спартанска скупштина, Апела, док од 4. века п. н. е. такве одлуке су доносили ефори и веће стараца.

Током војних кампања, спартански краљеви су сами доносили одлуке. Према Аристотелу спартанска монархија је имала наследно војничко вођство. У рату, краљ је имао овлашћења врховног команданта, и могао је да одлучи о примирју. Спартански краљ је увек ратовао на десној страни фаланге, у првом реду, заокружен почасном гардом. Спартански краљ је у рату имао право живота и смрти на његовим војницима, као и над његовим поданицима али само уз сагласност ефора. Спартански краљеви су међутим морали да одговарају ефорима када би се вратили у Спарту после војног похода. Такође, спартански краљеви су били чланови већа стараца заједно са осталих 28 чланова тог већа који су били из аристократских породица и морали су навршити 60 година живота. На крају, спартански краљеви су били свештеници Лакедемонског Зевса или небеског Зевса, и они су придавали јавне жртве боговима.

Није уопште познато из ког разлога Спарта је имала двојицу краљева. Митолошко објашњење да је било из разлога зашто Аристодем, вођа Дораца који су

10

Page 11: aristokratska republika sparta

настанили Лаконију, имао је синове близанце, неможе се узети као озбиљно. Разне теорије су се развиле о томе. Једна од њих је била да двојице краљева су спречавали да власт постане аутократска. Друга теорија, заснивана на писању Херодота, је говорила о различитом пореклу двеју династија. То се нарочито истиче када је према Херодоту, краљ Спарте, Клеомен Ι рекао Питији у Делфима да он није Дорац већ Ахајац. То је довело до сугестија да једна од две династије била ахајског, односно предорског порекла. Спомиње се такође да је Спарта имала две краљевске династије из разлога зашто су те династије потицале из разлочитих места. Династија Агијада је наиме потицала из саме Спарте, док Еурипонтиди су водили порекло из јужне Лаконије.

6. Спартанска војска

Спартанска војска је према већини процена била најзнажнија војна сила у старом веку. Њене оружане снаге су биле толико савршено дисциплиноване и извежбане да су могле вековима бити најдоминатније у Античкој Грчкој. Сви пуноправни Спартанци између 20 и 60 године живота су били активни војници Спарте. Њиховом готово савршеном дисциплином Спартанци су успевали да надокнађују њихов најосновнији мањак, који је био њихова малобројност. Спартански хоплити нису се битно разликовали по наоружању од осталих грчких хоплита, иако је Спарта била прва држава у Античкој Грчкој која је дала својој војсци један униформнији изглед. Главна разлика је била у томе да су увек носили црвене ношње тако да им не буде видљива крв уколико би се повредили. Спартанци су такође пуштали дугу косу и

браду, углавном без бркова, што је сматрано лакедемонском карактеристиком, и имали су навику да се чешљају пред битку. Током 7. и 6. века п. н. е. Спартански хоплити су носили бронзани телесни оклоп, коринтски шлем и штитнике за колена. Око времена Грчко-персијских ратова они су заменили телесни бронзани оклоп са лакшим линеним, познатијим као линоторакс (старогрчки λινοθώραξ), који су носили углавном перијеки док хомији су наставили да носe бронзани телесни оклоп. Такође носила се и лакша телесна ношња, познатија као ексоми (старогрчки εξώμη) која постала омиљена крајем 5. и првом половином 4. века п. н. е. Њихова главна оружја су била шлем (углавном коринтског и напокон лаконског типа), копље, мач и штит. За време Пелопонеског рата, Лакедемоњани су имали

написано грчко слово "Λ", на њиховим штитовима што је означавало Лакедемонију. Спартански хоплити су били боси у борбеном строју како би повећали трење и учинили фалангу стабилнијом. Током 3. века п. н. е. за време Клеомена III Спартанска војска је била наоружана дугим копљем, македонском сарисом док подаци о ношњи спартанске војске током тог периода су прилично оскудни. За Спартанце је било незамисливо да напусте бојно поље. Постоји позната анегдота о томе када су Спартанске мајке давали штитове њиховим синовима, говориле су им да се врате са штитом или на њему (старогрчки ἢ τὰν ἢ ἐπὶ τᾶς). То је значило да су само могли се вратити као победници или као мртви на штиту. Спартанска војска као и њена организација, су постали узор многим војскама у старом веку и нарочито римској.

11

Page 12: aristokratska republika sparta

Данас, Спартанска војска се сматра првим правим примером специјалних јединица у војној историји.

6.1. Војна организација

Војна организација Спартанске војске је била следећа. Сви пуноправни спартански грађани између 20 и 60 године живота су били спартански војници, мада у рат су позивани они између 20 и 55, а последња одбрана су били они између 56 до 60. До 30 године живота Спартанци су живели у војним логорима. Заповедници војске су били двојица краља, а после 506. п. н. е. само један краљ који је водио кампање. Организација спартанске војске мењала се преко времена да би била адаптирана спартанској малобројности (старогрчки ὀλιγανθρωπία). Херодот спомиње да је организација Спартанске војске била заснована на пет лохоса, и да је сваки лохос имао по 1.000 војника. Лохос је био војна јединица која је припадала једном од пет села која су сачињавала Античку Спарту и њоме је командовао полемарх. Те лохосе су сачињавале еномотије, што је значило "браство оних који заједно обедују". Еномотије су било толико самосталне, да су често њиховом самосталношћу могле да угрозе читав спартански борбени поредак. Према Ксенофонти, који је био одличан познавалац Спарте, спартанска војска у његово доба је имала другачију организацију. Према њему основна јединица Спартанске војске касног 5. века п. н. е. је била Мора. Спартанска војска у то доба се састојала од 6 мора. Једна мора састојала се од 576 војника и налазила се под командом полемарха. Следећи по чину је био лохагос који је био заповедник 1/4 сваке море. Та јединица се звала лохос, или "заклетвом повезана дружина". Четврти је био пентиконтарх који је био главни 1/8 сваке море која је била позната и као пентикостија. Задњи по рангу је био еномотарх који је био заповедник 1/16, једне море, која је била позната као еномотија. На крају 5. века п. н. е. је постојала је и спартанска коњица која је била подељена такође на шест јединица по 100 коњаника свака, и свака је била под командом једног хипармоста али коњица у Спарти није играла значајну улогу као и у осталом хеленском свету. Најелитнији део спартанске војске били су "хиписи", тј. коњаници, који су на почетку били на коњима али већим делом спартанске историје су ратовали као пешадинци. Они су били краљева града и бирани су међу најспособнијим спартанским војницима. Спартанци су имали такође помоћне трупе. Те трупе су сачињавали перијеки и хелоти. Перијеки су од средине 5. века п. н. е. борили као пуноправни хоплити. Са друге стране хелоти су били најбоље наоружане помоћне трупе у Античкој Грчкој. Такође Спартанци су имали и Крићанске стрелце као лакше трупе за време Првог месенског рата као и Клеоменовог рата. Страни најамници су почели да се употребљавају током 4. и 3. века п. н. е. када је број хомија био драстично опао. Ту се треба додати да су током Хеленистичке ере и сами Спартанци постали најамници, када је спартанска држава изгубила своју моћ. Неки познати Спартански најамници су Клеарх који је ратовао за

12

Page 13: aristokratska republika sparta

Кира млађег, Агесилај II и Ксантип Лакедемоњанин који је имао одсудан допринос у реорганизацији Картагинске војске у 3. веку п. н. е.

6.2. Спартанска морнарица

Копнени карактер спартанске државе као и кршевите обале Лаконије, ограничавали су Спарту као искључиво копнену силу. Спарта која је већим делом имала кршевите обале, имала је само једну важну луку, Гитио који се налазио јужно од Спарте. За време Саламинске битке Спарта која је имала малу ратну морнарицу, учествовала је у битци са 16 трирема. Током већег дела Пелопонеског рата, Спарта није била у стању да парира Атини на мору. Последњом деценијом 5. века п. н. е. Спарта је уз огромну финансијску помоћ Персије саградила моћну флоту. Са том флотом и под заповедништвом способног адмирала Лисандра, Спарта је успела да порази Атину и успешно оконча Пелопонески рат. Снажна морнарица је омогућила Спарти да испостави хегемонију над Грчком, међутим после пораза у поморској бици код Книда од стране комбиноване атинско-персијске флоте, 394. п. н. е. Спарта губи превласт на мору. Покушај Спарте да поново изгради моћну морнарицу догодио се током владавине Набиса, крајем 3. и почетком 2. века п. н. е. Тај пројекат је напуштен након римског освајања Спарте.

7. Економија

Економски модел Античке Спарте, теорески се базирао на избегавању богаћења. Теорески је било забрањено Хомијима да раде послове од којих би могли да се обогате. Продуктивне послове су могли радити само перијеки. Хелоти су били приморани да раде тешке послове на земљиштима Хомија. Треба се поменути да је Хомијима било забрањено да дуго бораве на њиховим земљиштима. Перијеки, као Метеци у Античкој Атини, били су углавном пољопривредници, трговци и занатлије.

Поново теорески, у Античкој Спарти, из употребе је био избачен новац. Новац у Спарти се користио на комплетно другачији начин него у остатку хеленског света. Новац је у Спарти био релативно непотребан из разлога зашто исхрану је обезбеђивала држава (тзв. Сиситија). Додатно у духу Ликургових закона у Спарти, било какво богаство и луксуз се сматрало неморалним. На тај начин спартански новац је био бескорисан и врло мале вредности. Да би неко могао да носи новац вредан 1000 Драхми (10 Мина) била би му потребна колица, док тај новац није имао никакве вредности изван граница Спартанске државе.

Међутим многи историчари верују да у Спарти, Архајске ере, није постојао закон који забрањивао употребу новца. Током Класичне ере спомиње се много пута да су Спартанци користили новац. Након краја Пелопонеског рата, Спартанска држава се нашла у дилеми да ли је требало да се дозволи употреба сребрног новца или не. Донета је одлука да се гвоздени спартански новац употребљава само за унутрашње употребе док новац кован од вредних метала могао да се употребљава искључиво за државне

13

Page 14: aristokratska republika sparta

послове. Спарта је почела да израђује сопствени новац почетком 3. века п. н. е. када је краљ Ареус I, исковао новац са његовим ликом.

Иако су Ликургови закони проповедали равноправност међу лакедемонским грађанима, богаство у Античкој Спарти је било неравноправно подељено. Херодот спомиње да су у Спарти постојале особе које су биле изузетно богате, и које су углавном биле аристократског порекла. Аристотел пише да у 4. веку п. н. е. богаство у Спарти је било подељено изузетно неравноправно и да велики део богаства су поседовале заправо жене. Плутарх пише да током 3. века п. н. е. у време када се Спарта налазила у дубокој кризи, богаство је било подељено између малог броја људи. Представе о економском животу Античке Спарте су доста контрадикторне. Док Ликургови закони су проповедали равноправност и спартанска дисциплина се по правилу одрицала сваке врсте луксуза и богаства, историјски извори спомињу да је богаство у Спарти било неравноправно подељено док сами Спартанци су у хеленском свету били познати по великој грамзивости.

8. Религија

Антички Спартанци су били изузетно религијозни, чак можда и у мери у којој нису били остали Грци. Старигрчки путописац Паусанија пише да је у Античкој Спарти постојао велики број храмова. Он спомиње да је у Спарти постојало 43 храмова посвећених боговима, 22 храма посвећена херојима и око 15 статуа посвећених боговима. Додатно постојао је велики број надгробних споменика, из разлога зашто Спартанци су сахрањивали њихове мртве унутар граница града, што је било неоубичајено за Грке. Неки од тих надгробних споменика су имали религијски карактер и били су посвећени знаменитим Спартанцима, као што су били Ликург, Леонида I и Паусанија I.

14

Page 15: aristokratska republika sparta

9. Закључак

Спарту су на Пелопонезу основали Дорани доневши челичну културу. Они су се населили у низију Лаконију јер су услови за живот тамо били врло погодни. Кроз целу Лаконију тече река Еурота и на њој се развила Спарта. Спартанци су веровали да је Спарту прописао свештеник Ликург. Он је одредио друштвено уређење Спарте. Према Ликуругу Спартанци су аристократи и живе од земљорадње. Међу њима нема приватног власништва – сва земља је у рукама полиса.

Спартанци су Перијецима оставили слободу и нису дирали у њихову имовину јер нису пружали отпор. Перијеци су тако остали сиромашни сељаци, обртници и трговци. Међутим, Хелоти су се одупирали па су им Спартанци одузели слободу и сву имовину. Хелоти су постали робови. Били су државно власништво и ниједан роб није могао постати слободан.

Спартанаца има јако мало. У време кад је Спарта грађена било је око 150 000 Спартанаца и тај број се смањивао. С друге стране Хелота је било око 350 000 и њихов број се повећавао. 

Ликург је прописао и државно уређење Спарте. Спартанци су једини владајући слој, а Спарта је аристократска република. Спартанци сваке две године бирају два краља из редова угледних породица. Краљева овлашћења су у доба мира врло мале. Краљеви своје одлуке тада доносе са герузијом. Герузија је веће стараца од 28 људи који су сви старији од 60 година. Краљеви председавају герузијом. У доба рата краљеви имају неограничену власт, али чим заврши рат власт опет има герузија.

Спартанци имају и народну скупштину која се назива апела. У апели су укључени сви Спартанци старији од 30 година. Врховну надзорну власт у Спарти има 5 ефора. Они чине врховни суд и надзиру понашање Спартанаца.

Спартанци су развили специфичну војску и војни дух. Од рођења се Спартанци одгајају као војници. У Спарти се највише ценила храброст и снага. Одлазак у војску је био свечаност.

Спартанска војска је неговала дух заједнице. Зато се сваке недеље Спартанци састају на ручку који се зове систија.

Спартанци увек иду у ритму у рат и никад не показују никакав страх. Краљ предводи војску, а уз њега је Спартанац који је победник на Олимпијским играма. Спартанци су се борили док су се и непријатељи борили, а ако је непријатељ побегао, онда су се и Спартанци престали борити зато што сматрају да је нечасно убити човека који бјежи. Спартанци у рат иду због победе, а не због убијања.

Спартански одгој је започињао рођењем детета. Свако спартанско дете прегледавали су ефори. Ако је дете било здраво родитељи су га могли одвести кући и одгајати га. А ако дете није било здраво или је било дефектно, било је одбачено и носили су га на Тајгет.

15

Page 16: aristokratska republika sparta

10. Литература

1. Струве, Калистов, Стара Грчка, Веселин Маслема, Сарајево, 1959. г.2. М. Ростоцев – Историја старог света, Суботица, 1974. г.3. Херодот, Историја, Нови Сад, 1959. г.4. Милош Ђурић – Историја старих Грка до смрти Александра Македонског – Београд, 1961. г.5. Драган Николић, Фрагменти правне историје, Ниш, 1997. г.6. Мала енциклопедија – Просвета Београд – 1969. г.7. Ларус или (Парус) – Општа енциклопедија, Вук Караџић, Београд, 1973. г.8. М. Иванов, Спарта као аристократска робовласничка држава

16